Мемоари

Превод и предговор Светозара Матића

Српска књижевна задруга
основана 1892 године

Београд 1963

Иницијал СКЗ нацртао Јован Јовановић Змај

Садржај:

Ова књига илустрована је цртежима Захарија Орфелина (1726-1785)

Светислав Матић

Симеон Пишчевић

Године 1867. у Москви се одржавала знаменита етнографска изложба, знаменита по томе што је изазвала плиму панславизма и довела у Москву велики број просветних и јавних радника свих словенских народа. Тај догађај је пробудио у праунуку нашег Симеона Пишчевића успавано српско осећање преношено с колена на колено: он се тада обратио Нилу Попову, познатом историчару и познаваоцу наше нове историје, чијих је неколико књига (не све) преведено на српски у годинама 1870-1882. Праунук је упознао Попова са првом од две књиге које је његов прадеда написао и оставио, у рукопису, на чување својим потомцима. То је била Књига о нацији српској. Вероватно из истих разлога осећајне природе тај рукопис је имао да се преда Српском ученом друштву.

Дванаест година доцније Нилу Попову је дошло до руке и друго дело Пишчевићево, и Попов га је објавио у издању Друштва за историју и старине руске, године 1884. То дело сада, у преводу с руског оригинала, излази пред широку читалачку публику. Али је још пре овог Задругиног издања дело било објављено у Зборнику Матице српске за књижевност и језик, књизи VII-XI, иницијативом М. Лесковца, уредника Зборника. Превод је рађен са фотографија увеличаних са микрофилмованих страна текста, који је Библиотека Матице српске добила из Совјетског Савеза.

Цео наслов првога дела Пишчевићевог био је: Књига о нацији српској, о владаоцима, царевима, краљевима, кнежевима и деспотима, као и о свим догађајима у народу српском. Ово дело, по речима Нила Попова, "представља не увек потпуни свод вести из историје српске од почетка средњег века до XVIII века, узетих из разних књига, - садржавало је и податке о положају Срба у Угарској до рефорама Марије Терезије - које су утицале на живот српског народа, - као и о немирима до којих је дошло после тих рефорама, и сеоби незадовољника у Русију. Ти подаци имали су карактер породичних предања и личних опажања". Ово дело употребио је Н. Попов у своме чланку: Војне насеобине Срба у Аустрији и Русији (у часопису Встаник Европи 1870, №7); податке о положају српске цркве у тадашњој Аустрији, из истога дела, употребио је Н. Попов у чланку: Из рукописа с краја ХVIII века, Српска историја од Пишчевића (у зборнику Родное племи, II књига, 1877).

Обе књиге Пишчевић је написао на руском језику друге половине XVIII века, само, рекао бих, са нешто више народних елемената. Руски језик Пишчевић је био добро савладао (пред 1785. годину, кад је мемоаре своје писао, он је имао за собом већ тридесет година проведених у Русији). Није савладао био једино руски изговор, што се лепо види у његовом правопису (који би зацело био занимљив предмет за упоредну језичку студију).

О Мемоарима, или, тачније, аутобиографији Пишчевићевој, рекао је Нил Попов у своме предговору да је "изванредно занимљива": "Поред причања о службеној активности двојице писаца (и Пишчевићев син, Александар, написао је своје мемоаре; и они су дошли у руке Н. Попову), у тим мемоарским делима расуте су вести о њиховом јавном и приватном животу, као и о разним људима с којима су Пишчевићи долазили у везу или у сукоб. Те појединости дају живота читавом излагању и чине питање тих дела изванредно занимљивим." - И поред тих похвала, Пишчевићева аутобиографија, закована у једној сада реткој руској књизи*, чамила је заборављена, позната само најмањем броју наших људи, више од седамдесет година. Добра је и срећна била идеја да се у Зборнику Матице српске у преводу објављују дела значајна за нашу историју. Пишчевићева аутобиографија је не само значајно дело за познавање и разумевања нашег XVIII века него је још и врло занимљиво, на много, врло много места и књижевно занимљиво дело. Оно, осим тога, иако је писано на руском, припада нашем народу, готово нашој књижевности, јер Пишчевић је наш човек, Србин, потпуно српске оријентације, приповедач наше прошлости,. Чим сам прочитао прве стране, одмах сам осетио да ово неће бити само превод, него нешто више. Ми у Пишчевићу добијамо натраг нашу изгубљену и сад враћену књигу: с њом се десило нешто слично као са Вуковом књигом о Црној Гори, коју смо превођењем добили и вратили нашој књижевности и народу.

Само, у случају Пишчевића добитак је знатно већи него са том Вуковом књигом. По подацима које он даје, по предмету и времену о коме говори, његово дело попуњава једну велику празнину и замењује нам једну књигу која нам је недостајала. Писац је десет година старији од Доситеја, догађаји о којима говори почињу са 1744. годином. Слика живота коју она даје потпуно је нова, слика коју смо досад, али нестварну, имали само у песничкој визији Црњанског, коме су за његове Сеобе Пишчевићеви Мемоари добро дошли као грађа. Њих је и Црњански обилато користио.

На први, непажљив поглед то је једним добрим делом само приватна историја Србина официра у аустријској војсци, који је као дете од тринаест година пошао с оцем у поход на Француску, и одмах постао ађутант у пуку, оженио се са седамнаест година, и у двадесет трећој години, као капетан, прешао у Русију, где ће продужити ту војничку каријеру, пуну доживљаја и промена, испричану до најситнијих детаља, врло занимљива и карактеристична историја нашег просечног човека из средине XVIII века у Аустрији (у аутобиографији су насликани, осим пишчевог оца, још и други Срби, официри и грађани). - То је још и слика официра који је био обожавалац свог хусарског завата, коња, лепе униформе, каријере (те ствари су доста припомогле да остави своју отаџбину и отаде у Русију), уз то углађеног човека немачке, нарочито бечке културе (у Бечу је провео три и по године), који је својим родитељима говорио "ви", који је редовно, чак и у трећем лицу употребљавао титулу "господин". И уједно то је и слика доброг и умиљатог човека ведре нарави, у приликама досетљивог и пуног хумора.

Његово причање догађаја, иако је често сасвим простодушно, и непотребно опширно понекад, ипак је увек занимљиво. Читајући га морамо зажалити што је много ствари пропустио. Пропустио је нарочито да говори о својим војницима, о простим људима на селу и о њиховом животу. Али је он ту зацело слушао назоре свога времена, а то исто вреди и за његово ћутање о жени и деци, о којима тако исто врло мало говори.

Као што је био умиљат, ведар човек, такав је и као писац. Он, у духу свога века, има сентименталних и дидактичких ставова, али ипак ретко (на пример у сцени опроштаја с мајором Продановићем и секретаром Ненадовићем., али је и ту сентиментални и дидактички став сведен на малу меру а дат је добро удешен, скоро позоришни ефекат). Обичне су му ведре и веселе сцене: дочек војника посланог са страже на дворској капији у Бечу, сцена у грчкој цркви, итд. А слика генерала Сербелонија и његовог пријема официра спада у један од његових највећих приповедачких успеха. Тој слици не уступа много слика економа Печерске лавре, с којим је Пишчевић водио тешку битку речима. Ведри су и весели доживљаји на мађарским спахијским дворовима у Ердељу, куд је Пишчевић путовао ради куповине расних коња за ергелу руског двора. Живо и занимљиво су описани и сви доживљаји из рата, и тај део јесте прва српска, добра слика величине и страхоте војничкога живота. Сличан је и опис пута од Новог Сада до руске границе.

Иако је, прешавши у Русију, одмах од границе променио тон и држање (био је, с једне стране, иако то не наговештава нигде, свестан да не може даље ићи у тражењу неке нове среће; с друге стране, и то изрично каже, био је, као и велики број Срба онога доба, идолопоклонички засењен Русијом царског сјаја из XVIII века), постао скроман, бојажљив, понекад и прекомерно понизан у дуготрајном молбеном ставу ради вишег чина, који је пропустио узети приликом доласка у Русију (тада му је чин био скоро нуђен), сву ту понизност показује у мери у којој ни изблиза није био то у домовини. Он ипак није дошао у Русију "у лов на почасти и чинове", као што је то у љутини рекао за неке странце Љермонтов. И Пишчевић и већина његових другова добро су послужили у војној организацији Русије. Пишчевић о томе говори хвалећи се помало, али искрено и поштено. Ипак и ту остаје занимљив приповедач живота (на пример, опис сусрета са владиком Василијем Петровићем црногорским, на кога је остао огорчен, због владичиног лукавства. (И Доситеј је од истог владике био једном исмејан - у анегдоти: "дуга је дуга, није качни обрачу" - али је Доситеју од тога остало само весело сећање.) Врло је живо испричан чак и опис насељавања на пустој земљи Славено Сербије). Осећао је како треба причању дати живота. То се види и у његовим описима путовања, где редовно успева да незанимљиве и неважне ствари сведе на најмању меру, или да остане само на узгредном помену. Једно од најбољих места у Мемоарима јесте опис страшне планинске бујице која га је задесила при преласку Карпата, и која му је у смрт однела жену и дете. Не тражећи књижевне ефекте (зацело да није много ни знао о њима), простим речима описао је ту своју породичну несрећу.

Колико је Пишчевић добар приповедач показује можда најбоље трећи део Мемоара, епизода из интервенције Катарине Друге у Пољској. Наш Пишчевић није ту имао симпатичну улогу, што он, очевидно, није осетио. Али је епизода испричана врло живо. С њом се Мемоари и прекидају: зацело је писца смрт затекла.

Често истиче своје знање немачког (с којим се у Русији помагао у првим месецима). Знање немачког језика помогло му је много у стицању војничких чинова у Аустрији у доба кад је само још мали број официра владао тим језиком. Ово истицање учини се понекад као хвала, али он увек истакне и увиђавност својих родитеља, који су омогућили да дође до тог знања, неопходно потребног, као што он истиче, у држави која је била скроз немачка по своме уређењу. Његово школовање у Бечу, на жалост само кратко поменуто, и описи сусрета с људима у Немачкој и у Аустрији дају нам јаснију представу о начинима на које су аустријски Срби улазили у просвету Запада.

О своме учењу "славенског" (некад га назива "матерњим") - тај назив значи зацело оно што се доцније звало славјаносерпски - говори врло мало. Уколико је у том његовом славенском било црквених елемената, они су му само помогли да брже научи руски књижевни језик, који је добро научио, а свој славенски почео брзо заборављати: Нил Попов, издајући његов рукопис, имао је само један једини његов србизам да објасни руским читаоцима. Тако се Србин брзо претапао у "јединоплемени" народ руски, како се то онда и доцније, све до Његоша, говорило.

У једном тренутку очајања (кад га је секретар руског посланства, на првом пријему, одбио) он је сам казао тешке, тужне речи о сеоби наших људи у Русију, о очајничким поступцима његовим само да стигне до Русије. У том тренутку у њему се за кратко време јавио дубоки, скривени нагон националног самоодржања. Још једанпут је, и још у краћем трајању, проговорио тај нагон: кад је чуо речи генерала Енгелсхофена. Тај Немац, у великој тиради прекора и неодобравања сеобе у Русију, пророчки је рекао да ће се Срби у сродној словенској маси претопити и изгубити (иако је погрешно тврдио да им слична опасност у Аустрији ни најмање не прети). Срби су се у Русији доиста претопили, Нова Србија и Славено-Сербија су се потпуно изгубиле. Само је Пишчевић са својом књигом духовно остао у своме народу.

Светислав Матић

* Пре рата су два примерка те књиге била у нашој земљи: један у Матици српској, који је нестао, други у Народној библиотеци у Београду, изгорео 6. априла 1941. године, заједно са целом Библиотеком.