Симеон Пишчевић: Мемоари

XII

У овом делу моје књиге говорио сам опширно и на више места о црногорској комисији и сеоби народа у Русију, а и о томе како су те зиме остали у Ћесарској српски исељеници из Турске (под називом Црногораца) и да је требало да ти исељеници пређу, са поручником Јездимировићем и ађутантом Марковом, у Русију. И генерал-поручник Хорват је био обавештен да ће на пролеће исељеници стићи у Кијев. То обавештење добио је од официра који су се вратили из Ћесарске, где су набављали војну опрему.

Хорват је знао и то да су Црногорци у Москви нераспоређени, а знао је и да је црногорски владика протеран из Русије, па се пожурио да, као што се то каже, лови у мутном.

Он је кренуо почетком 1759. године, фебруара месеца, из Нове Сербије у Петроград. Уз пут је свратио у Москву и одсео у Кожевницима, с неколико својих поверљивих официра, код свог набављача, трговца Шекуљутина. Ти су официри били велики мајстори за лов на људе и увек су били спремни да учине све што Хорват замисли. И сад, у Москви, он их је послао да се мало прођу по граду, али уједно да оду и до Јемске улице, у којој су живели Црногорци: да се с њима поразговарају и распитају ко су им официри, да се упознаду и с простим војницима и да сазнаду о свему што се тамо дешава.

И тако су ти његови изасланици, удешени у мундире, дошли у крчму, у Јемску улицу, и стали тамо наручивати пића и чашћавати неколико редова који су се ту затекли. Касније су дошли још неки, међу којима је било и официра. И тако је настала права гозба, упознавање и наздрављање - док се нису сви изопијали. За све то време Хорватови људи су уздизали Хорвата и истицали његову способност, величину и силу. Споменули су и како је он сада у Москви, и како путује за Петроград - толико као за први дан.

Сутрадан су опет дошли. Око њих се одмах окупила половина јучерашњих познаника, и то највише Црногораца. У разговору, уз чашу, они су стали наговарати Црногорце да посете Хорвата: једно, да га виде, а друго, да се препоруче његовој милости и замоле га да се у Петрограду заузме за њих - јер њима, као странцима, нико не може, говорили су, помоћи као што он може - и опет су га дизали до неба.

Неки су после тога отишли Хорвату, и он их је дочекао врло љубазно. Сажаљевао их је што трпе оскудицу, што су необезбеђени и што могу и пропасти ако остану тако - и све у том смислу.

Онда је пред њих изнето вино и друго пиће. Он их је појио неколико сати док нису сви, уз припомоћ његових помагача, пристали да ступе у његову јединицу - и да га још моле за то.

Али он је био човек препун лукавства (то сам тек касније увидео). Кад је опазио да су сви уловљени, почео је да се претвара да му нису потребни. Рекао им је: "Ја вас сажаљевам зато што сте овде туђи, што сте у оскудици и што немате правог свог места, али ја немам никакве потребе за вама" - и на тај начин их је довео у још зависнији положај.

Они су га онда стали још усрдније молити и он се најзад као дао умолити. Рекао им је: "Добро, пристајем, само треба да напишете молбу у којој ћете ме у своје име тражити, да на основу тога предузмем цпо је потребно кад стигнем у Петроград."

Тих Црногораца је било једно двадесетак. Хорват им је сам саставио молбу, они су је преписали и испотписивали се на њој (неписмени су поред имена стављали крст). У молби су изјавили да желе да буду под његовом, Хорватовом, командом, и да њега признају као свог главног заповедника. Они су му узгред испричали и о мени. Рекли су да су раније већ поднели једну молбу у којој су тражили да им ја будем заповедник и да очекују мој долазак (као што сам већ споменуо), а он им је одговорио да ће већ видети у чему је ствар кад буде стигао у Петроград.

И тако је Хорват утро себи пут, па је онда пошао и даље. Наградио је све своје молиоце: редове новцем, угледније чохом за униформу, а некима је, онако одока, дао официрске чинове. Пред растанак им је још рекао нека га ускоро очекују - и отпутовао.

У Петрограду је почео прво да посећује господу, а онда је дао представку Сенату, заједно са оном црногорском молбом, молећи да му се сви ти Црногорци доделе у јединицу. Али Сенат му није уважио молбу. Речено му је да се прво обрати канцеларији Војне колегије, на чију би тек представку Сенат донео одлуку, а онда још и то: да је Сенат, ради смирења Црногораца, донео већ решење да се мајор Пишчевић разреши дужности у дворској канцеларији и да се на молбу тих истих Црногораца он постави за њиховог заповедника, да је тај захтев већ упућен кабинету и да Сенат очекује Пишчевићев долазак, "и једино ако се мајор Пишчевић на властиту молбу одрекне тог места, моћи ће се учинити по вашој жељи".

Хорват је према свему томе закључио да сам ја тражио то место (иако сам ја био далеко од тога), и како му је сад план био донекле поремећен, гледао је да мене на неки начин придобије. (То је било одмах после његовог доласка у Петроград. У то време се још нисмо видели.)

Ја нисам знао шта он тражи од Сената а није ме се то ни тицало. Одавно сам био бацио у заборав и Црногорце и њихову луду комисију. Мислио сам само како ћу преко Адама Васиљевича добити ону очекивану награду, па да одмах идем у армију.

Али то су били само моји снови, а судбина ми је међутим сасвим нешто друго припремила. Хорвату је у Сенату речено да Црногорце без мог пристанка не може добити, и зато је сад нашао за потребно да се са мном види и разговори. И тако ми једног јутра пошаље свог поручника, Вајду (ког сам раније нешто мало знао), и преко њега ме замоли да дођем. Жели, рече, да ме види. Захвалио сам Вајди на посети и љубазности и поручио да ћу доћи.

Треба да напоменем да ме је Хорват у мојим младим годинама (кад сам био произведен за официра), у ћесарској служби, нешто мало знао, али до његовог прелаза у Русију (неколико година пре и после распуштања Поморишке ландмилиције, где је служио) ја га нисам виђао, и до неког ближег познанства између нас није долазило. Зато сам сада тај случај прихватио као згодну прилику да се упознам с тако великим господином, а утолико пре што се о мени тако лепо изражавао преко свога изасланика. И зато сам му одмах пожурио - потпуно слепо, не знајући да падам у замку.

Кад сам прилазио његовој кући на дворским каруцама, он ме је видео кроз прозор и послао своје официре да ме на улазу пресретну, а сам ме је дочекао на вратима своје собе с Јудиним пољупцем и лажном љубазношћу. Али ја тада ништа нисам опажао, него сам био још срећан што ми се пружила прилика да га видим и да се с њим упознам.

До ручка смо разговарали не дотичући се ничег важнијег ни стварнијег, као што обично и бива међу људима кад се први пут сретну, а кад сам се после ручка хтео да опростим, он ме није пустио, него ме је задржавао да још мало останем и позвао ме да и сутра дођем на ручак. Тако сам се тек пред ноћ вратио кући.

Сутра изјутра био сам, као и обично, код свога шефа, Адама Васиљевича, а кад сам се од њега враћао, пошто је била суснежица, нисам хтео двапут да излазим, него одем одмах Хорвату, иако је било још далеко до ручка. Њега нисам затекао, али сам. затекао његову дружину. Они су ме врло лепо дочекали и рекли ми да је генерал Хорват отишао генералу државном тужиоцу и да ће се ускоро вратити.

То време сам провео у разговору с тим његовим љубимцима, што није трајало дуже од сат и по, а њима је та прилика добро дошла да ме преведу жедног преко воде. Причали су само како ме Хорват хвали пред њима и како и они сматрају за срећу што им је случај донео да се са мном упознаду. Чак су ми се почели и препоручивати. Говорили су како би им било мило кад бих и ја био међу њима, и све такве ствари. И при томе су ми тако вешто плели замке да се то уопште није могло осетити (нисам о тако нечем ни сањао). о Црногорцима и о ономе што је у Москви с њима било нису ни поменули. Уто је стигао и Хорват и врло ми се обрадовао.

До ручка смо седели сами. Он се распитивао како живим и на каквом сам положају, какве су ми намере и шта значи то што се возим на дворским колима са слугама. Хтео је да чује лично од мене на шта рачунам и чему тежим - да не би случајно погрешио преда мном и унапред открио своје намере с Црногорцима (он још није знао моје мишљење). И то ме је испитивао тако обазриво да нисам могао ни у шта ни посумњати - а није знао како бих се ја радо одрекао Црногораца, како бих му их најрадосније препустио и како за њих не бих ни прстом макао, само да ми је лепо и отворено пришао. И да је тако урадио, ја бих можда остао на миру у кабинету и не бих изгубио своје већ осигурано лепо место. него је око мене облетао и подло ми се удварао не би ли ме уловио и постигао што жели. Он је хтео да има двоструку корист, једно, да људе себи привуче, и, друго, да и мене потчини; а мени је тиме сву наду уништио и бацио ме у највећу несрећу. Онако као што сам већ рекао: немилостива моја судбина стварала је једну невољу из друге, чинила ми препреке, пресецала ми пут и тако ми јадну моју срећу надјачала.

Како је било још времена до ручка, ја сам му, да му задовољим радозналост, испричао како сам имао задатак да купим у Трансилванији коње за двор, како сам при повратку доживео несрећу, како је њеном величанству моја куповина била по вољи, како ми је за то указана њена царска милост и како су ми дати за излазак у град слуге, кола и коњи из властите коњушнице њеног величанства. Испричао сам му и како је после извештаја министра двора, Адама Васиљевича Алсуфијева, њено величанство изволело показати велико сажаљење спрам мене, како је наредила да ме изведу пред њу, како ме је о свему испитивала, како ми је њено величанство најмилостивије подарило наду да ме неће без своје милости оставити и како ја сад живим у очекивању те милости. "Касније ћу", рекао сам, "видети шта ћу: да ли ћу заувек остати на двору или ћу можда молити да ме пребаце у армију. Како рат са Прусом још траје, хтео бих да се у мојим младим годинама и у рату истакнем."

Из тога што сам му испричао Хорват је сазнао све што му је требало и више ме није ни о чему испитивао. Наредио је да се јело изнесе на сто, што је одмах и учињено, па смо сели за ручак. С ручком смо брзо завршили, без много разговора.

Пола сата касније, пошто нам је изнета кафа и његови се сарадници разишли у своја одељења, он ме је узео за руку и повео у своју спаваћу собу, посадио ме поред себе и почео да ми прича о својим пословима (које је назвао тајним) и о поверењу које му је у Новој Сербији указано. Затим, како је према његовом пројекту направљен велики један план који ће бити исељеницима од користи, па како ће се сад код њега формирати два ратна хусарска, пука, са називом Македонски и Бугарски, у који ће се окупити из своје домовине како Срби, тако и Власи, Грци и Молдавци, и то све млади, нежењени људи, код којих је већа жеља за ратовањем у походним пуковима него за економијом у насељу. Зато је, рече, нашао за корисно да та два хусарска пука оснује и да их попуни таквим људима. Па онда, како је направио јединачан списак (и показао ми га), којим је, рече, Правитељствујући сенат врло задовољан и да је цела та ствар већ готова и предата главној дирекцији. Рекао ми је још да му је дато право. да у та два пука и у Новој Сербији дели више официрске чинове по свом нахођењу и да све има да буде како он нареди.

Затим, како је већ пустио глас преко својих поверљивих људи о проширењу Нове Сербије и о та два нова пука, и како се народ већ спрема за сеобу. Недавно је, рече, добио извештаје из Грчке, Молдавије и Влашке како тамошњи свет жели да се исели, и како ће ускоро наћи начина да пређе у Нову Сербију. Таквим својим радом он је, рече, донео руској држави већ велике користи, а могао би јој донети још и веће, али једно му само недостаје - и поче се на то жалити:

"Ви сте се, пријатељу мој, сигурно већ наслушали колико сам ја људи усрећио. Давао сам чинове и унапређења и онима најпростијим, и то од невоље: нисам имао довољан број официра из Ћесарске. Па и оне које сам од тих старих имао у својим пуковима, оне који су знали службу и служили као пример другима, морао сам, сад у рату, да пошаљем с мојим пуком (који је назван Хорватов) у армију, и баш сад, кад се насеље Нове Сербије проширује и кад се формирају два нова хусарска пука, ја сам остао скоро без добрих и спремних официра и због тога сам просто приморан да попуњавам места новопроизведенима. Ради добра заједнице ја се трудим да са стране доведем. понеког човека од вредности, али, ето, у њима осећам недостатак, а нарочито осећам како немам помоћника у кога бих се могао сасвим поуздати. Имао сам, додуше, једног од наших који је са мном заједно овамо дошао а којег и ви зацело знате (мислио је на потпуковника Николу Чорбу), али он, бог би га знао зашто, није хтео да остане код мене у насељу. Због своје нарави, а још више због рђавих људи које је слушао, напустио је своје осигурано место и отишао у новоосновани хусарски пук у Белој Слободи. И сад, кад се оснивају два тако важна пука, који су скоро већ и формирани, и кад очекујем скори долазак толиког народа, ја немам никакве помоћи, а, право да кажем, и не налазим никог ко би могао управљати тим људима и бити ми помоћник. Једино вас сматрам. достојним тога места. Зато вам и откривам", говорио је, "своје намере што. желим да сву част, славу и хвалу делите ви са мном - што зависи сад само од вашег пристанка. Немојте ни у шта сумњати, него ми верујте да ћете све чинове и почасти ви први после мене добијати. И да вам то докажем, већ за неколико дана из чина нижег бићете произведени у чин вишег мајора, после тога, најдуже за три месеца, добићете чин потпуковника, а после, не дуже од године дана, можете рачунати да ћете постати пуковник. То вам дајем реч."

Саслушао сам те слатке Хорватове речи пуне обећања, али се нисам на њих хватао. Рекао сам му: "Захваљујем вам на лепом мишљењу, али ја већ имам место на двору и од двора екипаж, стан и све друго, а очекујем и обећану награду од њеног величанства. Зато не могу то место оставити и без икаквог га разлога напустити. А после награде, ако будем отишао са двора, мислим да бих у мојим младим годинама служио само у армији, а да будем у насељу - немам ни најмање воље."

Иако сам му тако одговорио, он је и даље настављао тај разговор. Тако смо провели скоро цео тај дан, а пред вече, кад сам хтео већ да пођем, навалио је да останем и на вечери, на шта најзад и пристанем. Тек после вечере отишао сам кући.

Сутрадан, око девет изјутра, стиже ми цела Хорватова свита у посету. Ту је био прота Булић, капетан Григориј Булацел, поручник Вајда и Хорватов ађутант, Черњиков - сви врло учтиви и љубазни. Остали су код мене читав сат, причајући једнако о својим положајима, хвалећи свог команданта како је добар организатор, како се код њега живи лепо и у сваком задовољству и како би још само желели да и ја будем међу њима. Причали су како ме је његово превасходство господин генерал Хорват јако заволео и како је његова жеља да ме заувек усрећи, и још су ме ти лицемери, смишљеним љубазним речима, молили да се не противим његовој вољи, него да пристанем да будем с њима.

Ја сам те злонамерне људе примио лепо и пријатељски, јер сам сматрао да су ваљани. Ниједног од њих нисам раније знао (осим поручника Вајде, па и њега сам само једанпут видео у Москви кад сам први пут дошао у Русију, али познавали се нисмо). Између осталог, они су ми испоручили поздрав свога генерала да и тог дана дођем на ручак, али ја сам се изговорио. Рекао сам да ме извине што не могу доћи: "Морам послом у двор, а после тога свом команданту, господину министру двора." И тако моји гости устану и оду.

Ако сам касније, кад се све оно са мном већ збило, имао на кога да жалим, могао сам жалити само на проту Булића. Он је онда највише ћутао и тек је понекад, уз друге, проговорио по реч-две и само гладио браду - што кажу, као божји праведник. Али како је све то било прекривено тајном, ја нисам могао знати шта се у његовој души збива. Зато је и остао кривац преда мном. А могао ме је, већ и као духовно лице, насамо упозорити, а не да дозволи да паднем у руке тих безбожника.

После одласка мојих гостију изишао сам из куће и отишао у двор па онда господину министру двора, где сам и ручао. Кад сам се вратио у стан, затекнем писамце од неких мојих пријатеља који су ми јављали да ће се то вече састати код господина капетана полиције, Монтејфела, па позивају и мене.

Кућа тог мог пријатеља била је у Мјешчанској улици, у којој сам и ја становао. Била ми је близу, и тако пођем пешке. Затекао сам све те пријатеље већ тамо.

Забављали смо се. Ко је волео карте - картао се, остали су седели и разговарали. Међу њима био сам и ја. Седео сам и слушао лепу музику домаћице, која је свирала у клавихорд и певала. И таман смо се расположили, кад се тек отворише врата и у собу уђе капетан Булацел из Хорватове свите. (Био је у мом стану и, кад ме није затекао, запитао је слугу где сам, овај му је рекао и тако ме је нашао.)

Било ми је помало криво кад сам га видео. Он није познавао мога пријатеља, а и са мном се знао тек отпре неколико дана; зато никако нисам могао схватати зашто је дошао. Пришао сам му и запитао га да ли му штогод требам. Он се извињавао што је дошао: послан је, рече, да ме нађе - и даде ми писамце писано Хорватовом руком. Хорват ме моли да што пре дођем, има, вели, нешто важно да ми саопшти. И његов изасланик ме је молио да га не одбијем, него да пођем. Рекао ми је да се генерал сад баш вратио кући, Био је, рече, код неке господе и велика му је потреба да ме види.

Мени се никако није напуштало то лепо друштво и почнем се изговарати да је касно и да ћу ујутру доћи. Међутим, тај човек био је толико научен да чини господару по вољи, и око мене се тако увијао да сам на крају морао оставити своје пријатеље и отићи с њим. Свратили смо прво у мој стан, где сам наредио да ми се спреме кола - и тако пођем Хорвату.

Кад је Хорват чуо да сам дошао, дочекао ме је на вратима, загрлио ме и стао ме љубити. Назвао ме је својим пријатељем и показао толико љубазности спрам мене колико се само замислити може, чак много више него раније. Говорио је како сам га освојио и како не може без мене. Узео ме је за руку, увео у собу, посадио поред себе и почео да прича где је све тога дана био и коју је све господу видео, хвалећи се како му сви указују велико поверење. Свуда је, рече, причао о мени и свуда ме хвалио и мило му је било што ме сва та господа знају и што се сви тако похвално изражавају о мени. Својим апостолима је показивао на мене и рекао: "Знајте да вам он може бити заповедник, а мени помоћник у управљању - ако само пристане да нас усрећи и дође нама."

А ови су ми прилазили, клањали ми се и молили ме да ради општег добра дам свој пристанак и останем међу њима.

Ја сам све то слушао и премишљао шта ће на крају од свега тога бити. Нисам опажао никаквог лукавства ни преваре, него сам сматрао да људи збиља у својој доброти желе да будем уз њих - и станем се колебати.

Хорват је наставио с таквим разговорима до неко доба ноћи. Изнела се и вечера, а убрзо, кад су се сви из трпезарије разишли, ја и он смо остали сами. Повео ме је у своју спаваћу собу и почео причати како је тог дана био код господе сенатора и како су му тамо рекли да је у Сенату, према молби Црногораца из Москве, донета одлука да ја будем заповедник над њима и да ће Сенат тражити од дворске канцеларије да ме оданде отпусте. Па онда: како су ти Црногорци, кад је он пролазио кроз Москву, изјавили исто тако жељу и поднели молбу да буду под његовом командом и да он сматра да је баш сада права прилика за мој успех. Ја треба само да предам молбу Сенату и у њој изјавим да желим да будем с тим Црногорцима у његовој јединици, "а ја ћу", рече, "све те Црногорце поставити у новоосновани Бугарски хусарски пук, а вас за њиховог заповедника. И чим ви будете предали молбу Сенату, предаћу и ја своју представку и одмах вам израдити чин вишег мајора и поставити вас у исти тај Бугарски хусарски пук. И ваша срећа", завршио је Хорват, "зависи сада само од ваше воље".

Уз то ће, причао је даље, имати ускоро према наредби Сената да опреми у армију и Македонски хусарски пук, па ми и у томе може учинити по вољи: ако хоћу у армију, могу и с тим пуком отићи и над њим заповедати, а превод из једног пука у други стоји једино до њега и његовог распореда.

Ја сам му на те речи одговорио да ни на шта не могу пристати док о томе не реферишем своме шефу, господину Министру двора, Адаму Васиљевичу Алсуфијеву, да, чујем шта ће он на то рећи и да ли ће царица наредити да ме отпусте - а за Црногорце сам му рекао да их он може тражити и без мене у своју јединицу, кад они већ и сами на то пристају.

Хорват је прешао преко мојих речи о Црногорцима и наставио о ономе што сам рекао: да са двора не могу од своје воље отићи. "Шта ћете", рече ми он, "на двору? Та се служба не исплати. Она је привремена, а због ње можете изгубити сва добра и корист, а сад је баш време да то постигнете."

На томе је и остало. Било је већ сувише касно и ја нисам хтео да и даље настављам разговор. Опростио сам се и отишао кући.

Сутра изјутра одем свом шефу, Адаму Васиљевичу Алсуфијеву, испричам му све што сам с Хорватом разговарао и поменем му и Црногорце, а Адам Васиљевич ми на то рече: "Чувајте ви само своје место на коме сте сада. Ништа вам друго не треба, и пазите само да не изгубите добро које већ имате."

Тиме је било довољно речено и могао сам се на то ослонити - али не! Моја зла судбина опет је надвладала.

Решио сам да Хорватове речи више не слушам и да сва његова наговарања одбацим, чак сам престао и да му одлазим. Кад је он то видео, почео је слати људе по мене, али ја му ипак нисам отишао. Онда је смислио да моли велику господу да на мене утичу. Тако је најзад и успео...

Једног дана рано изјутра дође ми официр господина државног тужиоца кнеза Никите Јурјевича Трубецког и каза ми да ме његова светлост зове. Обучем се и одем. Кнез ме је одраније знао, примио ме љубазно и почео о оној сенатској одлуци о Црногорцима (о којој сам већ толико пута говорио) и стао ме саветовати да пристанем и пређем с тим Црногорцима под Хорватову команду. Добићу, рекао ми је, чин и даље напредовати на препоруку Хорватову и свакако ћу у тој служби наћи своју срећу.

Одговорио сам кнезу да ја служим на двору и да без воље њеног величанства ни на шта не могу дати свој пристанак. Кнез ми одговори истим Хорватовим речима: да од службе на двору нећу имати никакве користи и да треба да пристанем на оно што ми Хорват нуди.

Замислио сам се после савета тог господина. Нисам код њега дуго остао, опростио сам се и пошао кући. Али није прошло ни сат (још је било рано, било је око једанаест пре подне), кад ето на двоколицама и артиљеријског сержана. Послао га је, рече, Макаров, ађутант грофа Петра Ивановича Шувалова, да дођем - има као нешто да ми каже.

Знао сам да је Макаров знатан човек и да мора бити нешто нарочито важно то што хоће да ми каже. Пре тога се нисам с њим познавао. Одем кући грофа Петра Ивановича, где је Макаров у доњем крилу становао. Кад сам ушао у предсобље, видим да стоји преко десет угледних људи, међу којима су неки били и са лентама - чекају господина Макарова (ако неко има какву невољу, мора наћи пута до њега, јер друкчије не може стићи до грофа).

Сержан, послат по мене, ишао је испред мене да ми покаже пут до Макарова. Он је отишао право у његову собу и известио га да сам дошао. (Ја сам дотле остао у предсобљу заједно с осталима.) Мало касније ето опет сержана: каже ми да изволим у спаваћу собу, и ја пођем. Затекао сам господина Макарова при облачењу. Понудио ме је да седнем. Био је врло љубазан. Рекао ми је да му је јуче наредио гроф да пошаље по мене. "Зато сам вас", рече, "и позвао. Хоћу да вас грофу представим", и тада је, како се раније нисмо познавали, извео церемонију упознавања: представио ми се и рекао да му је мило што смо се упознали, а ја сам му се опет захвалио на љубазности, па се и ја њему представим. Запитао сам га затим би ли ми знао рећи зашто ме гроф зове, а он ми одговори да не зна, али да мисли да ће то бити нешто у вези с молбом генерал-поручника Хорвата. "Он је", рече, "био јуче код грофа и чуо сам да је ваше име споменуо."

Одмах сам се досетио да ће и ту бити оно што је било код кнеза Трубецког.

Кад се Макаров обукао, пошао је напред, а ја за њим. Прошли смо кроз ону исту собу где су га многи цело јутро очекивали, али он је прошао тако брзо да нико није могао с њим ни речи проговорити. Кад смо дошли горе до грофа, оставио ме је у соби испред спаваће собе, а сам је отишао даље. Не прође дуго, Макаров изиђе и позва ме. Кад сам ушао, затекао сам грофа како седи и нешто пише. Пришао сам ближе и поклонио му се...

И он ме поче световати да пристанем и одем под Хорватову команду, јер је то, рече, за моје добро. "Зашто да будете у некој другој јединици кад можете да будете међу својим сународницима. Уз то, они вам чине част кад желе да будете међу њима, а господин генерал-поручник Хорват, као главни заповедник, може вас увек учинити срећним."

Захвалио сам грофу на његовом милостивом савету, али сам и њему рекао да служим на двору и да не могу ништа предузети без воље њеног величанства.

Гроф ми је одговорио: "Знам да сте на двору, али требало би да се сами о себи побринете и да не пропуштате такву прилику, него да је искористите за времена. На двору вам је свакако лепо, али тамо нећете напредовати."

Гроф ми ништа више није рекао, и ја се опростим, изиђем, одем у свој стан, где сам и ручао.

Знао сам да се сматра за нешто велико кад такав господин, као што је гроф Петар Иванович Шувалов, први сенатор и генерал-фелдцајгмајстор, у држави један од најзначајнијих људи, од ког су сви велики послови зависили више него од иког другог, говори са нижим од себе. Зато ме је разговор с тако великим човеком и тај савет његов довео у забуну, тако да нисам знао шта да радим. Размишљао сам на шта да се решим. Ако одем. са двора од своје воље, могу да паднем у немилост и изгубим све добро које имам, а ако, опет, останем на двору, мислио сам даље, и пропустим такву прилику у којој ми се обећава пук и одлазак у армију (што ми и велика господа саветују), презрем и одбацим такав случај, могу заостати у напредовању. Како је већ Текелија, по годинама млађи од мене, произведен за потпуковника, тако ме могу и други престићи и ја остати иза њих, а питање је да ли ћу икад дочекати бољу прилику.

Тако сам седећи код своје куће размишљао, али никако нисам могао донети одлуку ни за једно ни за друго. Оставио сам да преко ноћи о свему размислим, можда ће ми пасти на памет нека срећна мисао. Дан је већ пролазио, наступало је вече, али - наједном је било свршено са мојим размишљањем. Настао је час у ком је сва моја слобода и толико очекивана нада имала да пропадне. Имао сам да се предам судбини у руке, да ме и даље баца из несреће у несрећу, у тугу и јад... Дошао ми је генерал-поручник Хорват, творац свег мог зла...

Скочио сам кад сам чуо од слуге да је Хорват дошао и изишао пред њега да га дочекам. Он ми је весело ушао у собу и рекао: "Шта радиш, брате? Никако те нема, па сам дошао по тебе. Хајде са мном."

Није ми његова посета била баш по вољи, а још сам мање имао воље да пођем с њим. Изговарао сам се да сам болестан и да сам решио да останем тог дана код куће. Али он се није дао одбити: "Хајде са мном, хоћу да проведемо вече заједно. Сад сам баш пошао кући, а био сам код господе. Ручао сам код генерала државног тужиоца, кнеза Трубецког."

Причао је да се видео и са мојим шефом, Адамом Васиљевичем Алсуфијевом, и да се и с њим разговарао, али о чему су разговарали није ми казао. Није ме никако хтео да остави на миру и био сам просто приморан да пођем к њему.

Разговарали смо цело вече, све до вечере. Он је причао цело време, онако по свом обичају, где је био, шта је видео, и томе слично. При Томе се једнако хвалио како је код све господе примљен и како све послове с успехом свршава. - Уто је и вечера била готова и на сто изнесена.

Вечерали смо сви заједно, то јест са свом његовом свитом, која се одмах после вечере разишла у своја одељења. Остадосмо само нас двојица, ја и Хорват, сами. Он опет поче оно исто, и у томе нас је и поноћ ухватила. Ја сам се још држао и на његов захтев нити сам давао речи, нити сам за то неку склоност показивао. Хтео сам. да пођем кући, али он ме ухвати за руку и поче да шета са мном по соби, не пуштајући ме.

Најзад се заустави и рече: "Слушај, брате, ја видим да си се ти узјогунио и да сам бежиш од своје среће, али ти", рече, "још не знаш оно најважније, не знаш колико ја о теби мислим и шта ћу све за тебе урадити." - И кад је то рекао заћутао је, окренуо се према мени и стао ме гледати, и још једанпут понови колико мисли о мени.

Захвалио сам му и рекао: "Ја не знам какве ви то велике планове имате са мном и зато вам не умем ништа одговорити" - и опет хтедох да се опростим и пођем кући. Досадило ми је већ да се толико с њим носим; поноћ је била дошла, и ја му рекох: "Време је већ да се одморите. И сутра је дан, па ћемо видети шта ћемо и разговорити се" - али он ми одговори као у неком заносу, држећи ме једнако за руку: "Не, то се мора још ноћас решити и сад ћу да ти кажем шта ја то хоћу" - и поче да ме хвали. Говорио Је како зна и мене и моју породицу још из Ћесарске и како жели да ме уведе у своју породицу. "Ја имам", говорио је, "једну братаницу, кћер мог рођеног брата, девојку још младу, зове се Катарина, а ти си, опет, у младим годинама остао удовац. Ето како ја на тебе мислим. Ја ћу ти дати ту моју братаницу, хоћу да се ородимо и да ми будеш помоћник у свему. Ја те сматрам и способним и достојним тога. Хоћу да си први до мене" - и док је то говорио стајао је преда мном и држао ме једнако за руку.

Саслушао сам Хорватове речи о женидби. Иако је прошла скоро година дана мога несрећног живота као удовца, очи су ми се од жалости замутиле и, како сам се решио да се не женим и како на женидбу нисам ни мислио, одговорио сам му: "Молим вас, оставите се тога" - и сузе ми потекоше кад сам се сетио своје несреће.

Хорват ме поче световати. Говорио је да нисам ни први ни последњи на овом свету, да се такви случајеви дешавају, и људи се наново жене и наследнике остављају за собом, и да све мора бити онако како судбина човеку одреди.

Ту ми је проповед излагао ваљда пола сата и док ми је говорио, ја сам премишљао каква ли му је то братаница, та кћи његовог брата. Раније сам слушао да је он имао старијег брата, потпуковника, у његовом насељу, Новој Сербији, који је тамо и умро, али ја га нисам знао, нити сам икога од његове породице кадгод видео. Знао сам само њега, Хорвата, и то још из наше домовине, Ћесарске. Видео сам га неколико пута пре него што се преселио у Русију. Ни за ког другог од његових нисам знао. Слушао сам само да је имао удату сестру и једну братаницу, која се у Русији удала, а о тој другој братаници, о којој ми је сад говорио, уопште нисам знао. И док ми је Хорват говорио, ја сам само о том мислио.

Кад је завршио, рекао ми је: "Кажи ми своју одлуку."

У име одговора, ја сам га замолио да ми дозволи да се до сутра размислим. "То је ствар важна и о њој се мора зрело размислити."

Он ми одговори: "Зашто до сутра кад се то може још ове ноћи решити? Шта имаш ваздан да мислиш и решаваш? Овај час је створен да се све у њему реши" - а руку ми не испушта.

Сав сам задрхтао, језик ми се везао, нисам могао речи проговорити. Предосећао сам нешто страшно, као да срљам у пропаст, или идем на муке и смрт. Најзад, уздајући се у свевишњег, рекао сам му ове речи: "Видим да се ви, ваше древасходство, много трудите око мене и призивате ме, али зар сам ја једини човек на свету? Зар нема никог другог осим мене ко би вам одговарао за то место?"

Он одмах прихвати моје речи: "Погодио си. Ја збиља немам довољно људи, и о томе сам ти одавно већ говорио."

Ја наставим: "Видим да сте ми наклоњени и да аш указујете и ту велику част: хоћете да ме и у своју породицу уведете. Ја то примам са особитим поштовањем и дајем вам обећање да ћу бити ваш. Али не знам", рекао сам, "шта ће ми тај преокрет у будућности донети: да ли срећу или несрећу. Ја напуштам и одбацујем од своје воље место и добро које сам до данас имао, и то без икаквог разлога, а, осим тога, можда ћу се лишити и оне награде коју ми је њено величанство царица изволела обећати. Одазивам се са поуздањем на ваш позив, али само под овим условом: на насеље нећу да идем. Као човек још млад хоћу да служим у армији, с тим да ми дате чин потпуковника, као што сте ми обећали, и пошаљете ме с Македонским хусарским пуком у армију. Пошто се рат с Пруском и даље води, хоћу да се покажем у служби и заслужим част као и други. Хоћу да ме по мојој служби упознаду господа заповедници. А што се тиче женидбе", рекао сам, "она се може свршити кад бу" дем дошао у Нову Сербију. После тога, или бих повео своју невесту са собом да и она, док је млада, види света и туђе земље, или бих је оставио код њене матере - већ како ви будете нашли за сходно."

Хорват ми одговори да ће све бити како ја желим, потврди то својом чашћу и пружи ми руку, па ме загрли и поче љубити. Онда ме узе за руку, поведе у друге собе и поче да виче своје официре, који су били већ поспали и онако обучени лежали. Он их разбуди, они поскачу и почну онако сањиви трљати очи.

"Ево мог новог зета", рекао им је. "Ја сам му обећао своју братаницу, Катарину, и сад је потпуно мој."

Кад су то његови љубимци чули, стану ми се клањати и препоручивати као лукави робови.

Одвајам од осталих једино проту Булића, који је за све то време ћутао, и ађутанта Черњикова, који је показао нешто чврстине, а Булацел и поручник Вајда остали су преда мном кривци којима се не може опростити. Они су били само оруђе у Хорватовим рукама.

Хорват нареди свом ађутанту да донесе мастило и хартију, рече му да пише и поче диктирати, а ја стојим и гледам шта ће даље бити. Почео је тиме да се Сенату пошаље молба у моје име, и то овако: Правитељствујући сенат је одредио да по жељи Црногораца из Москве будем ја заповедник над њима. Али како су они овде још нови, неорганизовани и малобројни (а нема изгледа да ће нови исељеници доћи, пошто је црногорска комисија, укинута), немогуће је основати за њих засебан пук као што они траже. Нема зато смисла трошити толико за њихово издржавање и на тај начин штетити државну касу. Не би ли било зато боље да, као, ја с тим Црногорцима и онима који су дошли из Оренбурга у Москву будем одређен под команду господина генерал-поручника Хорвата, код кога се већ формирају два нова хусарска пука. Ти би људи, опремљени тамо, убрзо били од користи - и ја, као, молим да Правитељствујући сенат донесе о томе одлуку.

Потпишем ту молбу и Хорват је узе себи. Било је скоро четири сата после поноћи, зимско доба, а мени је већ страшно било досадило целу ноћ се с њиме борити, опростим се и одем кући.

XIII

Изјутра око девет сати пошаље по мене мој шеф, Адам Васиљевич Алсуфијев, свога ордонанса - зове ме. Ја, се брзо обучем и одем његовој кући. Он поче да ми прича: "Јуче сам се", вели, "видео с Хорватом. Одмах је стао јуришати на мене да вас отпустим с двора. Он каже да сте ви већ пристали да будете у његовој команди."

Ја оборим очи и почнем меким гласом да је Хорват био јуче код мене и да ме је звао у своју јединицу. Он сада спрема у армију новоосновани Македонски хусарски пук и мене поставља за заповедника тога пука, са чином потпуковника. Ја сам му рекао да желим да служим у армији и, ако ме двор разреши дужности, да ћу пристати да с тим пуком пођем у армију и њим командујем.

Адам Васиљевич, као паметан човек, видео је одмах из мојих речи да је то већ свршена ствар и рече: "Видим да сте се вас двојица већ споразумели, али нисам се надао да ћете тако урадити, да ћете напустити своје место. Зар вам је досадило добро које сте уживали? Неко би скупо платио то што сте ви бадава имали. И зашто ми нисте о томе раније говорили, него сте се сами у такву једну ствар уплели?" - и онда додаде: "Добро, реферисаћу о томе царици.

Ја сам му поновио да имам жељу да служим у армији, а он ми на то кратко одговори да ће известити царицу, и онда заћута, а после четврт сата, кад је већ хтео да оде од куће (ја сам још тамо стајао), окрете се и запита ме: "Познајете ли ви добро Хорвата?"

Ја му одговорим да се с њим знам још из Ћесарске, а он ми на то рече: "Па, нека вам буде. Само, мени изгледа да ће ускоро бити комедије међу вама." - С тим је изишао из собе, сео у каруце и отишао.

Тада сам јасно видео да је Адам Васиљевич врло незадовољан тиме што сам урадио. Мислио сам у себи: како ли ће о томе известити царицу? Можда његов извештај неће ићи мени у прилог. И какав ли ће одговор оданде доћи? - и више сам очекивао зла него добра. Наједном ме је стала мучити брата и ја се почнем кајати - али било је касно. Тако се вратим кући.

Хорват је тог дана збиља поднео представку Сенату да ме произведу за потпуковника, али не у Македонски, него у Бугарски пук. Уз моју молбу приложио је и писмо које је добио од Црногораца кад је пролазио кроз Москву (о томе сам већ говорио), а није заборавио да помене и људе које су из Ћесарске довели поручник Јездимировић и ађутант Марков, јер су и ти људи припадали црногорској комисији, и, према томе, тражио ј"е да и њих придодаду Црногорцима и молио да се и о томе донесе одлука.

Али Сенат је на ту представку одговорио да ми се чин потпуковника, без наређења њеног величанства, не може дати, него ме може произвести само за вишег мајора, као што ми по реду следује, и, осим тога, да ће тражити да ме дворска канцеларија разреши дужности. Тог истог дана Хорват је у Сенату променио своју представку и затражио да ме Сенат, као вишег мајора, постави у Бугарски хусарски пук (као што је тражио и у првој представци), а Алексеја Костјурина, коме је исто тако дат чин вишег мајора, у Македонски. За гу промену он ми је рекао тек кад се вратио кући.

Одмах сам видео ту моју тобожњу срећу. Видео сам да ми је већ од почетка пошло све наопако. Рекао сам Хорвату да ми то није право, а он ми је одговорио да је то једна ситница и да то није ништа. "Чим", рече, "стигнем у Нову Сербију, послаћу представку о теби и ти ћеш сигурно добити чин. Ето ти примера", рекао је показујући ми на Костјурина. "Тек је четврти месец како је произведен за нижег мајора, а сад је већ виши мајор. Тако ће бита и с тобом. Све што ја предложим, Сенат одобрава, И није важно што си одређен за Бугарски пук. Све стоји само до моје воље, ја могу да вршим премештаје из пука у пук како хоћу и да шаљем људе куда хоћу."

И онда је наставио како ће ми пред полазак Македонског пука дати чин потпуковника и превести ме у тај пук, а Костјурина ће поставити на моје место у Бугарски пук.

Ја сам био просто слеп од те празне наде и његових речи - и све му поверовао. На томе је и остало.

Убрзо после тога сазнао сам да Сенат тражи да ме дворска канцеларија разреши дужности, а онда - да ме је већ и разрешила.

Сутрадан ме је Адам Васиљевич позвао и известио да сам по својој жељи и захтеву Сената, после његовог реферата царици, разрешен дужности на двору. Пожелео ми је срећан пут и у новој служби успеха, дао ми је запечаћен коверат за Војну колегију, у ком. је био акт о мом разрешењу, и рекао ми да ће ме Колегија упутити на Сенат.

Почео сам га молити да ми се реши она моја молба на коју сам толико чекао. "Надао сам се", рекао сам му, "да ћу вашим настојањем добити од њеног величанства милост и награду за свој труд."

Он ми је рекао да сада није време о томе говорити, "а ако касније царица буде изволела да вас чиме награди, вас ће већ наћи. Нећете", рече, "остати необавештени, а што се тиче ваше молбе, нећу пропустити да је не поднесем царици, чим се укаже згодна прилика".

После тога није хтео ништа више да каже. И тако смо се опростили. Ја сам отишао затим Хорвату и испричао му да ме је дворска канцеларија разрешила и да ми је дат акт за Колегију.

Како је било још доста рано, одем у Колегију и предам коверат који сам донео од Адама Васиљевича. Тамо су га отворили и прочитали. о мојој служби и задатку који ми је био поверен речено је, истина, похвално, с објашњењем да сам на захтев Сената премештен. И то би све још било у реду, али кад су други акт прочитали, ја сам се страшно и изненадио и растужио. У њему је казано да ми је на рачун дворске канцеларије дато из државне касе петсто рубаља и да ми се тај новац има сада да одбије од плате, врати у државну касу и да се о извршењу тога извести дворска канцеларија.

Господа чланови Колегије су ме питали какав је то новац и кад ми је дат, а мене је било стид да кажем да сам га добио на рачун оне суме коју ми је њено величанство царица обећала дати као накнаду за поднесену несрећу, него сам рекао да сам га добио за своје потребе, и тако сам изишао из канцеларије. Мој акт је предат секретару да га отпреми у Сенат, а послано је и обавештење државној каси да ми се додели плата са додацима према петроградским ценама од дана мога прелаза из дворске канцеларије у Сенат, а оних петсто рубаља да се задрже и да се о томе извести дворска канцеларија.

Из Колегије сам отишао Хорвату и испричао му шта ми се десило, а и то како сам изгубио петсто рубаља. Он ми, смејући се, рече да за том ситницом не жалим и да сви ти губици нису ништа спрам оног до чега ме он мисли узвисити, и запита хоћу ли скоро из Колегије прећи у Сенат.

Тог дана сам доживео још један удар: одузета су ми дворска кола, коњи и слуге, са свим другим принадлежностима и станарином. И тако сам био приморан да узимам приватна кола ако нећу да идем пешке, и да их плаћам својим новцем.

Тај дан ми је био врло мучан. Увидео сам већ своју погрешку. Било ми је јасно да ми је врло слаба нада да преко Адама Васиљевича добијем неку награду. Требало ми је зато да се с њим разговорим и да га замолим да ми се бар она сума од петсто рубаља не одузме. Одем, дакле, сутрадан његовој кући, али на улазу пресрео ме је слуга и рекао ми да господин није код куће, да је некуд отишао, а он не зна куда.

Схватио сам да је и Адам Васиљевич урадио по обичају господе: кад неће с неким од посетилаца разговор, нареди слузи да га дочека и каже да је господин болестан, да је сад баш узео лек, или да није код куће. Тако се вратим. Али да ми се и други пут то не деси, одем до двора да видим хоће ли тамо доћи. И збиља је дошао. Дочекао сам га на улазу у галерију и замолио га за дозволу да га код куће посетим. Пристао је и рекао ми да ће у три сата после подне бити код куће.

Како сам био врло узнемирен, нисам отишао Хорвату на ручак, иако је слао по мене. Рекао сам да сам болестан и ручао код куће.

Нешто пре три одем Адаму Васиљевичу. Био је ипак пажљив, примио ме је и саслушао моју молбу о оном новцу и онда ми је одговорио да је то што тражим немогуће и да се тај новац мора вратити зато што нисам сачекао одлуку по својој молби него сам пре одлуке напустио своје место. Царица је, рече, тиме била незадовољна. "А какво ће решење бити, то се још не зна, и зато се тај новац мора вратити" - друго ми ништа није умео рећи.

Разговор је био кратак и без резултата. Видео сам само да од оне толико очекиване награде неће бити ништа. И тако оставим Адама Васиљевича, опростим се с њим и пођем Хорвату. Испричао сам му какав сам одговор добио. и да сам сву наду изгубио. Он ме, међутим, није сажаљевао. Било му је само криво што сам Адаму Васиљевичу ишао и с њим разговарао. И опет ми је поновио своје раније речи: да је то све маленкост и мала штета према оном што ми он спрема, и додао да више тамо не идем и о том не говорим.

После шест дана добио сам отпуст из Колегије, положио сам у државну благајну оних петсто рубаља и прешао у надлежност Сената. Даљу бригу око мојих ствари узео је Хорват на себе.

Он ми је тих дана, према својој представци, израдио чин вишег мајора у Бугарском хусарском пуку, а Костјурину, с истим тим чином, дао је Македонски пук.

Хорватовој јединици додељени су Црногорци из Москве и сви исељеници које су довели поручник Јездимировић и ађутант Марков, али с наредбом да се сви ти људи распореде по својим жељама: или ће у Хорватову јединицу или у армију, у друге хусарске пукове, а ако се деси да неко од њих не жели да остане у Русији, да се томе да пасош и да се отпреми преко границе - само да се прекину и избегну они немири и да се Сенат ослободи незгода које је с Црногорцима имао. Хорват је тим наређењима био страшно погођен. Био је бесан на свог пријатеља, вишег секретара Савича, што се није решило онако како; је он хтео, то јест, да се сви Црногорци доделе само њему. Зато је свих тих дана био страшно љут и зато је и план променио.

Прво је хтео да и мене поведе у Москву и Нову Сербију, а онда је наједанпут решио да ме остави у Петрограду да сачекам решење неких питања које је Сенату поднео. Рекао ми је само да ће ускоро послати курира по мене.

Све је то било подло смишљено, како сам касније у Новој Сербији сазнао. Није ме повео у Москву зато што је по решењу Сената Црногорцима био дозвољен избор, као што сам већ рекао, па се поплашио да се ја у Москви не предомислим, да не позовем те људе к себи и не пођем с њима у армију, а он остане празних шака. Те су му мисли биле тада у памети и зато ме је оставио у Петрограду.

Он се почео припремати за повратак. Мене је водио господи и говорио како ја ради послова морам остати у Петрограду. Поздравио се са свом господом сенаторима и пожурио на пут. Али ни на растанку није пропустио а да ме не оштети. Измислио је да се истрошио и да неће имати довољно путног трошка, а знао је, међутим, да ја имам новаца (накупило ми се од плате и оног што сам. добијао за издржавање; имао сам нешто више од две хиљаде рубаља) и затражио четири стотине рубаља, са обећањем да ће ми дуг вратити чим дођем у Нову Сербију, По својој доброти сматрао сам да треба да га услужим и дам му ту суму, а и његови сарадници почели су да ми се улагују и да траже и они новца за своје потребе и пут. Нисам ни њих одбио, дао сам и њима триста рубаља - у свему седам стотина. И тако су они отишли, а ја остао у Петрограду.

Приметио сам још првих дана да моје трчкарање у Сенат неће донети велике користи, јер су се они код којих су били ти предмета једнако изговарали: те одгађањем за сутра, те другим важним пословима, и тако сам улудо провео месец и по дана. Послао сам Хорвату по пошти један за другим два извештаја, јављајући му да решења неће скоро бити и питао сам га да ли наређује да све оставим и дођем у Нову Сербију.

У то време стигао је из Ћесарске мајор Иван Подгоричанин, кога сам у вези са црногорском комисијом у почетку споменуо. Црногорски владика Василије Петровић, у договору с мајором Петровићем (Подгоричанин је био с мајором Петровићем у неком сродству, а били су и рођени у истом граду, у Подгорици, у Турској), хтео је да учини добро Подгоричанину. Зато је смислио да га уведе у своју комисију и ради тога је поднео Сенату представку у којој је рекао да му је Подгоричанин неопходно потребан и молио да га у Ћесарској ослободе дужности и упуте у Русију. (Подгоричанин је у то време био још капетан.) Из двора је писано у Беч руском министру, грофу Кајзерлингу, да употреби у ту сврху сав свој утицај, што је овај и учинио. Подгоричанина су довели из армије у Беч (пре тога су га произвели у истом. пуку за нижег мајора), дали му разрешење и пасош. Тако он дође у Петроград. Ја сам сутрадан дознао за његов долазак и пожурио к њему, као свом познанику, да се с њим видим. Он ме је молио да му кажем на кога да се обрати. Рекао ми је да има од руског министра из Беча препоруку за вицеканцелара, грофа Воронцова.

Да пријатељу учиним услугу, одведем га одмах вицеканцелару Воронцову. Био сам му тада и тумач, јер он није знао ни речи руски, а ни немачки није знао много боље. Гроф је примио писмо и обећао да ће реферисати њеном величанству царици о њему.

Подгоричанин је, међутим, добро смислио шта ће грофу преко мене рећи. Рекао је да је он војник, да је служио у ћесарској армији и ратовао против Пруса, да је позван у Беч и да је из самих уста њеног величанства царице аустријске, Марије Терезије, обавештен да га руски двор позива у Русију. "Ја сам", рекао је, "овамо дошао по свом пристанку и молим да ми се то уважи. У Ћесарској се знало за мене и моју службу, али ја сам сматрао за част што могу и овде послужити и овде показати усрдност и верност своју руском престолу. Ја се уздајем у милост ваше светлости и надам се да ме нећете оставити без помоћи, него да ћете ме усрећити и учинити да будем представљен њеном величанству царици и препоручити ме да првенствено желим да будем упућен у армију."

Гроф је мене и раније знао, а сад, кад је видео да Подгоричанину служим као тумач, запитао је да ли смо нас двојица нешто у сродству или се иначе знамо кад му чиним гу услугу, а ја му одговорим да нисмо у сродству, него да смо стари пријатељи и да смо служили у Ћесарској у истом пуку. Подгоричанин је његове речи разумео и одмах их је прихватио. Рекао је грофу да ми је брат и пријатељ.

Гроф је на то изволео рећи да, ће у свом реферату царици учинити све што може Подгоричанину бити од користи и да он, Подгоричанин, нимало не сумња да ће бити награђен милошћу њеног величанства. После тога смо се опростили и отишли господи члановима, Војне колегије.

После шест дана гроф Воронцов је представио Подгоричанина њеном величанству царици Јелисавети Петровној. Он јој је пољубио руку и био толико срећан да му је њено величанство царица одмах ту у сали, у Петерхофу, честитала пуковнички чин - тако да је без оклевања пошао на фронт у Пруску. Дат му је новац за пут и команда над бившим. Молдавским хусарским пуком.

Ја сам тог официра врло добро познавао. Обојица смо, као што сам већ рекао, били заједно у Ћесарској, у Славонском хусарском пуку. Он је био капетан, а ја у исто време поручник. Кад сам затим прешао у Русију и постао нижи мајор, ја сам, треће године после мога одласка оданде, послом црногорске комисије опет дошао у Ћесарску и затекао тамо тог истог Подгоричанина још увек као капетана. Он ми је тада долазио и показивао велику жељу да владика с мајором Петровићем поднесе што пре о њему представку Сенату, с молбом да се у Ћесарској разреши дужности и додели црногорској комисији. Кад му је то учињено и кад га је мајор Петровић обавестио о томе, он је ту ствар чувао као највећу тајну. Али кад је добио отпуст и дошао у Русију (црногорска комисија је већ била укинута, и послови црногорског владике постали срамота), он у Петрограду не само што црногорску комисију није помињао него није хтео више ни да зна за њу. У причању је увек само своје пресељење уздизао: он је, као, позван и доведен у Русију и зато очекује нарочито одликовање - као што му је срећа и донела да одмах добије пуковнички чин. Међутим, ничег нарочитог у себи није имао. Једино што је његова огромна фигура падала у очи. Иначе, био је прави сељак и једва је био писмен. Али, поред свега тога, у Русији га је послужила срећа. Све му је ишло наруку и он је из свега извлачио корист, и то до краја службе, све до дубоке своје старости. Стекао је почасти и богатство. Служио је добро, али ни прстом не би макао без неке користи. Умео је да стиче. али, морам рећи, ипак није био тврдица, живео је лепо. Имао је и добрих особина, и штета што је све подређивао интересу. И нико не би поверовао да би човек с таквим особинама умео да губи велике паре на картама. о њему ћу још много говорити и у овом другом а и у трећем делу ове моје књиге, зато што сам и због њега био у служби унеколико оштећен.

Сад ћу опет наставити о Хорватовим пословима. Хоћу да кажем да сам све време одлазио у Сенат и у куће господе, а најчешће вишем секретару Савичу Јермолајеву. Одлазио сам и молио док ми нису да крају казали да се сад на двору одржавају велике конференције о рату, да су господа сенатори сваки дан тамо и да за приватне ствари немају времена. Кад сам добио такав одговор, нисам хтео више ни досађивати, него сам чекао да ми Хорват одговори на мој извештај. После његовог одласка живео сам два месеца у Петрограду празним и беспосленим животом и једва сам почетком трећег месеца дочекао његовог курира, наредника, који је дошао са новим представкама за Сенат и наредбом за мене да с њим пођем у Нову Сербију. Рекао сам нека акта која ми је домео сам однесе у Сенат, а ја сам се почео припремати за пут.

И тако пођем с тим наредником из Петрограда за Москву. Тог мог сапутника нисам раније познавао (а он је, по његовом причању, био Хорвату врло близак, што сам и сам касније видео), виђао сам га само да служи за столом. Кад смо се на путу упознали, почео је околишно и врло тајанственим гласом говорити како ме сажаљева што сам своје место у Петрограду напустио и што идем тамо. Опазио сам из његових речи да ту нешто има и почнем с њим лепо: јели смо заједно и, да ми не би у путу било досадно, посадио сам га поред себе у кола и почео да га испитујем о животу у Новој Сербији, о новим пуковима и о свему другом.

Он се мало-помало ослободио и опет поновио како ме жали. То је био паметан човек, па иако је био прост, расуђивао је правилно и био поштен. Звао се Иван Маргажић. Између осталог, запитао сам га и зашто ме сажаљева. Он онда поче: "Молим вас, немојте ме одати кадгод у разговору кад тамо дођете, јер бих страдао."

Страшно сам желео да чујем шта ће ми рећи. Казао сам му да се не плаши и клео му се да нећу никад ништа о њему проговорити.

Он ми онда поче причати: "Вас је, господине, Хорват обмануо. Кад је дошао у Нову Сербију, он се смејао. Ја сам често слушао како говори за столом о вама. Причао је како вас је обрлатио и како вам је завидео кад сте му на дворским колима са слугама долазили, и како сте брзо тај екипаж изгубили и како сте морали да наимате кола и новац свој трошите. А и новац је помињао. Често је причао са капетаном Булацелом и поручником Вајдом како су вешто умели да вам измаме новац за пут, како им тај новац уопште није био потребан и како су га узели само да вас оштете. Спомињао је и Црногорце. Није их, каже, никако могао у своју јединицу привући док вас није прво придобио. А у Петрограду вас је намерно оставио само да изведе оно што хоће."

Почео сам га испитивати где су сад ти Црногорци. Одговорио ми је да је Хорват, кад је дошао из Петрограда у Москву, донео наредбу са собом и рекао ти да имају да буду у његовој јединици и "да сте и ви с њима заједно њему додељени. Али неки су од њих вас тражили и нису хтели без вас у Нову Сербију. Он је неке речима умирио, неке избатинао, а неке је у кладама довео. Који су хтели у друге пукове, те су отпремили, а неки од њих уопште нису хтели да остану у Русији, него су тражили пасоше, добили их и отишли преко границе. Оне које је он довео отпремио је у Македонски хусарски пук, а које је недавно из Ћесарске довео поручник Јездимировић и ађутант Марков, пребрао и, како су то били већином жењени људи с породицама, основао је за њих нову јединицу, назвао је Миргородски гарнизон и послао их у Миргород, у насеље. Те људе је завео као нове исељенике, а њихов прелаз је приписао Ивану Хорвату, племићу из Мађарске. Навео је три стотине таквих људи, погодних за службу. о њима је поднео представку Сенату и молио да се том племићу за довођење тих људи да потпуковнички чин. И ја сам", рече, "с том представком сад у Петроград био послан".

Ја почнем испитивати какав је то племић и који је то Хорват, а он стане да прича: "То је, господине, генералов син, дечко од шест година. Он нема никаквог чина, нити је у служби. Његов отац хоће да му да тај чин као што је и двојици старијих дао. И ту двојицу представио је као да су превели исељенике, навео колико је који стотина људи превео (људи који су у разно време сами долазили), и зато су обојица добили потпуковничке чинове. Најстаријем је можда дванаест година."

Саслушао сам врло пажљиво све што ми је мој сапутник причао. Морам само додати да ми те вести нису биле нимало миле. Запитао сам га како је могао сазнати за те Хорватове послове, а он ми је одговорио: "Хорват је сам много штошта причао за столом, понешто чујемо и један од другог, а највише од његовог писара који је непрестано уз њега. Тог писара је двапут производио за аудитора и двапут ражаловао. Како се разбесни, он га ражалује и истуче, па га онда опет постави за аудитора."

Слушао сам и размишљао о дрскости и самовољи које тамо царују. Запитао сам га још и то: "Кажи ми, молим те, је ли говорио штогод о мојој женидби?"

Он се насмеши и поче: "Ја сам вам", рече, "још јуче хтео о том да испричам, али сам се уздржао, а сад, кад сами питате, изволите чути. Чим је Хорват дошао (морам рећи, помало вас је и хвалио), између осталог испричао је и то како вас никако није могао привући све док се није сетио женидбе. А сад, рекао је, можете радити што год хоћете, само кад је он Црногорце добио."

Запитао сам га и за Хорватову братаницу, и где живи. Одговорио ми је да му је братаница још млада девојка, да јој је мати удовица и да живе са осталом децом у насељу, у својој кући, у Криловском Шанцу, у Пандурском, пуку, којим је командовао покојни муж госпође потпуковниковице. "Сад у пролазу", рекао је, "биће нам Криловски Шанац на путу па их можете све видети, а касније ћете чути о свему томе и више него што сам вам ја сада испричао."

У тим разговорима наставили смо пут управо до Москве, а кад смо ушли у Москву, он ми рече: "Да свратимо једном трговцу код ког Хорват одлази. То је његов главни набављач, зове се Шекуљутин, живи у Замоскворечју, на Кожевницима, а и мој је познаник."

Ја пристанем. Домаћин ме је лепо примио, дао ми засебну собу, био љубазан и препоручивао ми се као набављач: ако ми буде шта требало, да га не мимоиђем. Упознао сам се с тим трговцем. Било их је два брата, људи виђени. И они су ми испричали доста ствари сличних онима које сам и од, свог сапутника чуо: како је Хорват у њиховој кући, у пролазу из Петрограда, поступао сурово са Црногорцима. како је тражио од Војне колегије да му да војну пешадијску пратњу и како је неколико Црногораца који су по свом избору доспели у његову јединицу, кад су почели. одбијати да пођу у Нову Сербију, ухапсио, батинао и у кладама водио с осталима са собом.

У Москви сам провео дан и ноћ, а онда кренем даље. Шестог дана стигнем у Кременчуг, где се пребацим преко Дњепра, одакле ћу после у Нову Сербију. Уз пут свратим и у Криловски Шанац, где је живела госпођа удовица потпуковника Хорвата. Она ме је примила љубазно, али како раније није знала ни она мене ни ја њу, водили смо, као непознати, разговор о свему другом, само о женидби и о родбинској вези ни речи. Али ја сам страшно желео да видим и ону која ми је била намењена. Ушао је у собу прво син госпође потпуковниковице и поздравио се са мном. То је био младић од својих шеснаест година,, потпуковник, постављен на место свога оца у исти Пандурски пук, а онда је ушла и девојка. Поклонили смо се једно другом. Нисам питао је ли то кћи госпође потпуковниковице, али сам ипак знао ла то мора бити она. Била је старија од брата и морам да кажем да сам био ганут кад сам је видео и да ми се учинила достојна да буде та која ми је намењена. Сретали смо се само погледом, али разговора, због краткоће времена а и зато што се први пут видимо, није било никаквог. Нисам код њих дуго остао, само док нисам променио поштанске коње. После тога сам се опростио и пошао даље.

Сутрадан стигнем у Миргород, у место где је Хорват живео. Примио ме је у почетку прилично љубазно, али се чинио помало важан због свога чина. Мене је титулисао са "господине мајоре". Ушла је и његова жена, он ме представи, ја се поклоних и она седе.

Међу онима који су се тамо десили није ми био нико познат. Дат ми је стан у граду, у близини Хорватове куће. Тај дан ми је прошао само на томе. Из куће нисам излазио докле год нисам распоредио ствари, а сутра изјутра сам отишао Хорвату. Затекао сам тамо неколико официра међу којима су били и они из Петрограда. Само, сада су се држали сасвим другачије. Владали су се некако надувено. Са мном су слабо и разговарали.

Тог дана сам био позвао на ручак код Хорвата. За столом су се водили разни разговори. Хорват ме је питао како и зашто његове представке нису решене. Ја сам му одговорио онако како ми је речено: да се због ратних прилика одржавају само важне конференције на двору »и зато", рекао сам, "господа сенатори нису имали времена да долазе у Сенат". Хорват се на мој одговор страшно наљутио и почео сву господу грдити, а највише свог главног пријатеља, вишег секретара Савича. Све време је љутито окретао клобук на глави и претио како ће он Савичу писати већ о томе.

Слушао сам га како бесни и гледао шта ће даље бити - али за столом нико реч да проговори. Једино кад ког што запита тај устане са столице и стојећи одговара. Најзад се окомио на своју жену. Стао је да је грди што је изнесено јело које није припремљено по његовом укусу. Грдио је свакојаким непристојним и ружним речима и чак замахивао виљушком на њу, и то је грдио тако грубо како мислим да не би ниједан прост сељак радио. Она је из почетка хтела то шалом и смехом. да прикрије, али јој се на крају смех претворио у плач. Почела је да му говори на мађарском да се макар мене, као страног човека, застиди и да престане с таквим речима. Ја сам разумео њене речи, али сам ћутао. Хорват се после тога окрене мени и запита ме знам ли мађарски. Одговорио сам да не знам. Он онда рече на мађарском нешто шаљиво и грубо на мој рачун. Тако нам се ручак завршио.

Убрзо после ручка позвао ме је Хорват у коњушницу и почео ми показивати коње, хвалећи их како су од расе. Да му угодим, хвалио сам их и ја, а и били су стварно добри и сви из његове ергеле коју је из Ћесарске превео. Он у својој коњушници никад, преко целе године, није имао мање од педесет грла, а засебно их је имао и у пољу, у ергели. Био је збиља велики љубитељ коња...

Тај дан ми је прошао као што су ми пролазили и сви други: понекад сам код Хорвата ручао, понекад вечерао - и две недеље су зачас промакле. Живим у Миргороду, имам своје људе поред себе и по тамошњој скупоћи сам их издржавам, а од Хорвата ниједне речи.

Почео сам од његових официра да тражим новац који сам им у Петрограду узајмио, али сам добио хладан одговор да они дуг признају, али да га не могу вратити - вратиће ми га, казали су, касније, кад буду при новцу.

Мени се ти одговори нису допали, и у себи сам мислио да ћу видети муке док своје не повратим. Тако ми, дан по дан, прође и читав месец. Још не знам шта ће бити са мном. Како чујем, у оном новом Бугарском пуку за који сам ја одређен нема још ниједног човека а ни пук још не постоји. Међутим, Хорват ми говори да направим парадну униформу. Обрадовао сам се његовим речима, нисам у томе видео ништа необично. Упитао сам га само којег пука униформу да шијем, а он ми је одговорио да су код њега за оба пука исте, то јест, да су и за насеље, које се назива Хорватовим, и за Македонски хусарски пук једнаке и по кроју и по боји: плава чоха врло богато златом искићена. Да будем, дакле, спреман, сашијем униформу. Мислио сам да ћу убрзо бити послан у Македонски пук као што ми је обећано. У тој нади сам је и направио и потрошио на њу преко триста рубаља, рачунајући и појас. Хтео сам само да се све то што пре реши, па да одем у пук. Кад ми је била готова, ја је једне недеље обучем и одем Хорвату. Он ми, међутим, није ништа рекао, само ми је униформу похвалио.

За то време упознао сам се у Миргороду с неким вишим официрима. Само, из почетка сам морао да будем обазрив: гледао сам да прво упознам какав је ко, јер је Хорват имао неколико својих поверљивих људи, на изглед љубазних и предусретљивих, а у ствари потпуно бескарактерних. Њих је држао поред себе и давао им чинове једино зато да преко њих сазна шта ко каже, шта ко ради, где се увече друштво састаје и ко је с ким у пријатељству. Пријатељство двојице никако није могао да поднесе. Чим би видео да су се два човека спријатељила, одмах је свим силама настојао да их завади и да их омрази. Његови људи су се, опет, трудили да му чине по вољи и сваки дан су извршавали своју дужност: уходили су људе и подносили му извештаје какве је он волео.

Али имао је и добрих и поштених људи, људи који су свој став морали с великом муком бранити и чувати се опадања. Један од таквих био је и неки мајор Шмит. Њега је Хорват тражио и довео у Нову Сербију из некадашњег походног Мађарског пука. Ја сам приметио да тај официр веома ретко одлази Хорвату. Увек је био у својој канцеларији, и кад год сам га видео, увек је био нерасположен. С њим сам се стао ближе упознавати. Он је био родом из Мађарске, али Немац по пореклу, и ја сам с њим његовим језиком говорио. У Новој Сербији било је врло мало људи који су знали немачки, а који су и знали, изговор им је био рђав и неправилан. Кад сам се, дакле, упознао са Шмитом и видео његову исправност, спријатељио сам се с њим још више.

Он ми је много штошта касније у поверењу испричао и искрено ме сажаљевао. Говорио ми је: "Ви можете потпуно пропасти ако за времена не предузмете мере. Хорват никад не одржава реч и зацело неће бити ни с вама бољи. Он ће вас кињити и на све начине мучити, као што он то већ уме. Он зна да ви имате новаца, а спрам таквих је врло лукав и грдан труд уме да уложи само да човека дограби, да му све отме и да га ували у дугове, јер зна да човек без ичега не може ни на коју страну, него мора ту да остане и, хтео-не хтео, да му се покори. Зато се добро пазите", говорио је Шмит. "Новац чувајте и ником о њему не говорите."

Ја сам му се захвалио на тој пријатељској опомени и постао обазрив.

После месец дана дођоше ми два ондашња трговца Грка, моле две хиљаде рубаља и нуде дванаест процената на годину. Кажу ми да су сигурни и да имају своје имање, али сада су, ето, у невољи, а треба да иду у Ћесарску по чоху за униформе. Како те људе нисам познавао и како ми је било на памети оно што ми је мајор Шмит говорио, ја сам их одбио. Казао сам им да ја немам новаца и да и сам морам тражити негде зајам за своје издржавање - и тако их отправим.

Ја сам тада имао још нешто новаца, али сам се, по савету Шмитовом, чинио као да ништа немам. После, кад сам Шмиту испричао о оним трговцима што су ми долазили, он ми је рекао: "Видите ли да је онако као што сам вам говорио. Не може бити друкчије него да су вам ти људи подметнути. Зато се чувајте и не верујте таквима. Они ништа своје немају. То су Хорватови помоћници који раде у његовим продавницама. Он све ствари узима из Ћесарске зато што бајаги таквих ствари у Москви нема, а набавља их оданде само да официрима може наметнути троструку цену за униформе. После им дуг одбија од плате и на дуг им узима још и камату, тако да официри на име плате не добијају ни копјејке, него остају у вечитом дугу."

После неколико дана ја затражим и од Хорвата оних четири стотине рубаља што сам му позајмио у Петрограду.

Рекао сам му да ми новац треба и молио га да нареди да ми се исплати. Он се начинио као да се тога не сећа. Пита ме: "Какав је то новац?" Ја му још једном кажем да је он тај новац узео од мене у Петрограду и да имам за то потврду. Кад сам му споменуо потврду, одмах је окренуо друкчије. "Ја сам", рече, "на то и заборавио" - и казао ми да ће наредити благајнику да ми то исплати. Онда сам му поднео и рачун о трошковима које сам у Петрограду имао док сам ишао по надлештвима ради његових послова. Тражио сам да ми плати за стан, дрва, кочијаше и за друге трошкове које сам имао, и то све по његовом наређењу: за чашћавање сенатских канцелиста и писара у чијим су се канцеларијама решавале његове ствари. Кад ме је саслушао и видео по списку да тражим за све то око двеста рубаља, било му је врло криво. Пружио ми је списак и рекао: "Како можете да тражите тај новац? Па ви бисте на живот морали и тако трошити па где били да били, а ја вам нисам наредио да правите те издатке."

Али ја списак нисам хтео да примим, него сам му још једаред рекао да ми се изда и новац који сам му позајмио и тај по списку.

Он ми је онда одговорио да поднесем захтев Главној канцеларији Нове Сербије, који ће тамо бити на моју жељу проучен. Тако сам и урадио. Уз захтев дуга поднео сам и списак мојих трошкова - али решење се једнако одлагало.

Треба знати шта је та канцеларија значила и какву је вредност имала. Хорват је смислио да је уреди као - неку колегију или неку сличну високу установу и назвао је: Главна канцеларија Новосербског корпуса. Од Сената је добио дозволу да с њом све друге канцеларије воде преписку, а она да потпада једино под Сенат. Према природи послова он је поделио секретаре на одељења. Једни су били за војне, други за пограничне, а трећи за унутрашње и економске послове у насеобини. За вођење тих послова одредио је још шест виших официра. И све би то било и добро и лепо само: да он сам није све покварио. Што је себе наименовао за старешину над осталим шефовима и што је учинио да сви други зависе од њега, то је још могло поднети, али он је уз себе поставио и своја два сина, дечаке од тринаест и четрнаест година, који су се код учитеља још учили читању и писању - и њима су се у школу односила акта на потпис.

Тако је био упропашћен цео рад те установе већ и зато што су се сви остали шефови сматрали као потчињени његовим синовима. То се надлештво налазило одвојено. У дворани је био велики сто прекривен црвеном чохом и огледало - као што обично и бива у таквим надлештвима. Хорват је тамо често одлазио, слушао о чему се решава и доносио одлуке, а понекад је, кад му нешто није било по вољи, цепао акта, грдио секретара и преиначавао онако како се њему допадало.

А најчудније и најсрамотније је било то што је долазио на то место као у своју спаваћу собу. Седао је за сто под клобуком, пушио лулу и тако слушао читање аката, а нико није смео ни помислити да му каже да то није у реду.

Како ми је Хорват два дана раније рекао да ће наредити благајнику да ми исплати новац који сам му позајмио, ја нађем благајника и затражим да ме исплати, а он ми одговори да за то није добио никакво наређење. Ја опет одем Хорвату и опет му станем о томе говорити. Он ме је онда запитао: "Зар си ти дошао овамо без новца?" - и додао да ме сматра за богатог човека, да сам на двору зацело морао скупити велике паре, и да сигурно много и имам, да се само претварам да ништа немам и тражим од њега такву једну ситницу - и најзад, да сачекам решење на молбу коју сам предао Новосербској главној канцеларији.

Одговорио сам му да чак и кад бих не знам колико имао, хоћу ипак своје, и затражим нека нареди да ми се новац изда. Он онда пошаље по благајника и нареди му да ме исплати, а овај му одговори да у каси нема новаца. "Јеси ли чуо", упитао ме је Хорват, "шта каже благајник?" Ја му на то одговорим: "Ја благајнику нисам новац ни дао, него сам га дао вашем превасходству и зато молим вас да ми ви дуг вратите."

Дуго се то после потезало. Прошло је опет неколико дана док ме нису почели исплаћивати: некад педесет рубаља, некад сто, некад и по двадесет и пет - и једва сам тај дуг извукао, а од оних мојих трошкова по списку није било ни спомена.

Живим у Миргороду ето већ три месеца у неизвесности и без икаква посла. о мојој женидби нико ни речи, и ја станем смишљати како да све то приведем крају и да од Хорвата добијем јасан одговор, а већ сам по свему видео да то неће изићи на добро. Он је био сав створен од охолости и лажи, други су му сви били понизни и држали га као неког бога, а ја се на то нисам могао привикнути.

Он ме је, међутим, претекао, као да је осетио шта ја хоћу. Једног дана пошао је у своје насеље, удаљено једно петнаест врста, па је и мене повео у колима. Уз пут је почео ла прича као оно у Петрограду: сав се претворио у љубазност. Хвалио ми је како се у насељу живи у изобиљу, па како је лепо живети на једном месту, у својој кући, и водити економију, и желео да чује шта ја на то кажем и бих ли хтео одустати од службе у армији и остати у његовом хусарском пуку, у насељу. Рекао ми је: "У мом ће пуку ускоро бити једно потпуковничко место. Ја сам за Цветиновића, који је отишао с мојим пуком у армију, поднео Сенату захтев да му се да чин пуковника, и он ће га и добити, а ти би дошао на његово потпуковничко место. И, као што сам ти и раније говорио, оженио бих те мојом братаницом. Остани лепо у Миргороду. Немаш зашто да идеш у рат и вучеш м жену за собом. Даћу ти службу у канцеларији, коју је досад Шмит имао, а њега ћу, неваљалца, отерати с насеља, нећу да ми ту буде" - и поче Шмита грдити и псовати му све на свету. "Поднеси само молбу за постављење, а ја ћу те одмах на ту дужност превести. Остаћеш лепо овде и засновати своје огњиште, а молбу ћу ти одмах послати у Сенат с извештајем да сам те поставио за потпуковника. Шта кажеш на то?"

Одговорио сам му: "Све је то лепо што сте изволели рећи, али ја сам дошао овамо на оно на шта смо се у Петрограду договорили и на шта сте ми ви дали своје обећање и ја само на то очекујем ваше решење. У мојим младим годинама", рекао сам, "потребно ми је да неко време проведем у армији и да се о мојој служби чује. А кад се једаред рат заврши, могу онда и вама по вољи учинити и остати у насељу.

Он ми на то одговори: "Ја видим да ти у насеље нећеш, него хоћеш да се потежеш по свету. Па нека ти буде, само, зажалићеш касније."

Кад ми је то рекао, заћутао је и почео дремати у каруцама. Ни речи ми више није казао., ни кад смо ишли тамо, ни кад смо се враћали.

Кад сам се вратио у Миргород, почео сам се распитивати какву дужност има мајор Шмит, а питао сам о томе и њега самог, не говорећи му ни речи од оног што сам од Хорвата чуо.

Он ми онда поче причати о својој дужности: "Она је названа рачунска комисија, а уредити је нико жив не би могао онако како би Хорват хтео. Та рачунска комисија је највећа дубина његовог лоповлука. У њој се налазе све суме које су се од почетка ове насеобине утрошиле на врбовања, на набавке униформи и друге војне потребе, на плате и провијант. Оне су улазиле и по десет пута из једног рачуна у други, без икаквих рачунски докумената. Многе су од тих сума остале неименоване, само да се ствари заплету и сакрију - а њих је Хорват лепо узимао себи. Сад је све то пало на мене", рекао је Шмит, "да ја то уредим и рашчистим, а како је то немогуће, он ме је почео гонити. И ви ћете видети какве ће ту још бити муке и да ће ту морати доћи до истраге."

У Миргороду сам се упознао с још једним добрим човеком из Хорватовог хусарског пука, с мајором Бошковићем. Он је био Србин, из Ћесарске. У њему сам нашао искреног, поштеног и карактерног човека. С њим сам се спријатељио и могао о свим својим стварима отворено разговарати.

Сутрадан после мог разговора са Шмитом, рекао ми је Бошковић: "Јесте ли видели какав је Хорват? Јесте ли видели како је сав од лажи и како је без савести? Чувајте се ви њега. Он плете велике замке око вас и има гадне намере с вама. Ми вас сви сажаљевамо. Видели смо како вас је преварио и како вас је својим лукавством одвукао с вашег места на двору, а сад му је још циљ, пошто имате новаца, да вас и њих лиши, да вас доведе дотле да останете без ичега и још да вас ували у дугове. Хтео би да вас измучи па онда натера на понизност. А кад бисте још пристали да одете у насеље, постали бисте сасвим зависни од њега, као што смо и ми. Он вас је из чисте злобе и са двора уклонио, не би ли само дошао до Црногораца, а сад, кад су они у његовој јединици и кад је вас довео, сад се окренуо против вас и држи вас једино са жељом да вас упропасти. Ја и за вашу женидбу знам", говорио ми је Бошковић. "Знам како и то изгледа. Али, кад бисте ви и пристали да останете у насељу, немојте ни сањати да би вам он дао своју братаницу. Не знам да ли ви знате да је госпођа потпуковниковица моја рођака. Ја сам с њом више пута разговарао о томе и знам да би она своју кћер врло радо дала за вас, а знам да би и девојка пристала, али оне не смеју ни помислити да покажу да знају нешто о томе. Знам да је он пре два дана послао по њих и ви ћете само видети шта ће се сад измислити. Он је и њих упропастио. Покојни потпуковник, муж моје рођаке, старији је брат Хорватов и сасвим је био друкчији од њега, али и он је за живота много од њега препатио. Гонио је и њега и вређао, као и нас, а после његове смрти остала му је жена с децом у сиромаштини. Хорват им је био старатељ и пограбио им сав новац од продатих села у Ћесарској, а моја јадна рођака с децом трпи немаштину и оскудицу у свему. Па кад он тако свој крвни род мучи и угњетава, како тек вас не би. Он је и потпуковника Николу Чорбу мучио и кињио док га није свега лишио. На крају је хтео да га још и у неке ствари упетља и сасвим упропасти. И човек је био просто приморан да све остави и побегне одавде у Петроград, и тако се на једвите јаде избавио од њега. Никола Чорба је мојој рођаки ујак, а Феодор Чорба, мајор у армији, рођени је брат те моје рођаке која толико сад трпи од Хорвата. А Чорбе су били први који су с Хорватом прешли из Ћесарске у Русију, а да они на ту сеобу нису пристали, од свега тога не би било ништа - сем да Хорват са женом и децом дође сам овамо."

Саслушао сам Бошковићеве речи и захвалио му се на њима, па сам онда стао да премишљам шта ћу и како ћу, и решим да се с Хорватом разговорим, да тражим да ми коначно одговори: или ће ме послати у Македонски хусарски пук, или, ако неће да изврши своје обећање, да ме пусти да одем у Петроград.

И тако решен пођем сутрадан Хорвату. Затекао сам га како шета по башти и пуши на лулу. Било ми је мило што ћу се моћи насамо с њим разговорити!. Пришао сам му, видим, не изгледа љутит. Затражио сам дозволу да му се обратим и замолио га да му не буде криво то што ћу му рећи. Он застаде и рече: "Па добро, изволи, говори."

Почео сам с тим како живим у Миргороду већ три месеца и како још не знам на чему сам, "а исто тако о мојој женидби нисте изволели ништа решити. И зато, ако вам ја не одговарам и ако не може бити онако како сте са мном уговорили и на шта сам овамо доведен, ја вас молим да ме отпустите и дате ми објаву за Петроград, да тражим тамо друго место. На овом, на чему сам сада", рекао сам, "не могу даље остати. Хоћу да имам своје одређено место".

Хорват ме је саслушао не показујући да му је штогод криво. Рекао ми је: "Не треба да се узнемирујете. Ви знате да сам вам обећао да ћу вас поставити у Македонски хусарски пук и о томе ћете ускоро и наредбу добити. Шта могу кад нећете да ме послушате да останете овде у насељу где бисте били потпуно осигурани. А што се тиче ваше женидбе, ако девојка и њена мати пристану, ја немам ништа против."

Мени се његово решење учини сасвим прихватљиво. Друго ми ништа није ни требало. Али он је имао сасвим друго на уму - само да му паднем у замку.

XIV

Сутрадан је пред свима почео причати како ћу убрзо бити упућен у Македонски хусарски пук и како ћу добити потпуковнички чин. Чак је и мени с радосним изгледом говорио како ће тај пук бити сјајно опремљен и да је комора већ спремна. Говорио је и о војсци тога пука: "Све ће то бити дошљаци и сви наочити. Биће доста и твојих Црногораца и ја сам им већ рекао да ћеш им ти бити заповедник. Остаје ти само да се за полазак спремиш, и да набавиш добре јахаће коње, да не будеш постидан с тако славним пуком у армији."

Захвалио сам му се на тој милости и рекао му да ћу лако наћи коње кад будем с пуком пролазио кроз Пољску. А он ми на то рече: "Да видиш како ја на тебе мислим и како сам намеран да те опремим. Што да трошиш новац и у Пољској коње купујеш? Кад ти дајем такав један пук, даћу ти и коње. Новац ми не мораш одмах дати, можеш ми га из армије касније послати", и, узевши ме за руку, рече: "Хајдемо у коњушницу да ти покажем коње."

Читаоче мој, расуди и сам. Зар ми није довољно милости показао: и да ће ме послати у армију, и да ће ми дати коње скоро без новаца, а уз то и потпуковнички чин? Па како да човек у шта било посумња и да му не поверује кад је он о свему томе јавно говорио и наређивао ми да се за пут припремим? Није ми ни на памет падало да у шта посумњам. А о женидби, мислио сам овако: ако ми је и то суђено, то ће зацело и бити. Али његова препреденост и вештина донеле су нешто сасвим друго.

Он ме је повео у коњушницу и показао ми свог најлепшег вранца и два дората, све младе и добре коње. Бољих у његовој коњушници није ни било. Ја сам те коње добро знао и био сам врло задовољан што ми их даје. Запитао сам га за цену, а он ми је одговорио: "Кад ти их на тај начин дајем, немој да мислиш о цени. Лако ћеш ми платити." "Ипак", рекао сам. "Боље је и за вас и за мене да ми кажете цену, а ја ћу се после већ потрудити и према томе вам послати новац."

Он је на тај мој захтев стао оцењивати сваког коња засебно, што је укупно износило двеста двадесет и пет холандских дуката. Мени се та сума учинила прилично висока, али по суду његове милости, а и зато што нисам морао одмах дати новац, него сам га могао касније из армије послати, пристао сам и казао да сам задовољан.

Он је одмах рекао да се коњи преведу код мене, наредио да се коњушница поправи и уз коње ми дао шест четврти зоби и шест кола сена. После тога смо се вратили у собу. Мени је, међутим, пало на памет да би се касније из тога могло и нешто друго излећи и да ће зато бити боље да направимо писмени уговор. Зато сам му рекао да ћу му дати признаницу на тај дуг. Он дуго није хтео да пристане, рекао је да то није потребно и да ће бити онако како смо се договорили. Али ја нисам попуштао, него сам га молио да је узме. На крају је пристао и наредио да се донесе хартија и мастило. Рекао је: "Ето ти па пиши како хоћеш."

Ја узмем перо и почнем овако да пишем: "Одлазим од господина генерал-поручника Ивана Хорвата, као командант Македонског хусарског пука, у армију, у Пруску, и ради тога сам узео од господина генерала три његова јахаћа коња по цени од двеста двадесет пет дуката, коју суму нећу овде исплатити, него ћу је кроз годину дана, или како већ време дозволи, послати из армије" - а на то сам се потписао.

Ту сам изјаву дао Хорвату. Он је примио и прочитао, а онда се окренуо према около стојећима, и са осмехом рекао: "Пазите га како је мудар и домишљат. Добро, нека ти буде. Ти си узео коње, а ја хартију. Али свеједно, обрачунаћемо се пријатељски, нећеш бити на штети."

Мени је изгледало да се и то добро свршило. Нисам имао повода ни за какву сумњу - али време ће показати како ћу касније о томе мислити.

Ја сам примио коње (иако нису вредели оне суме) и почео на њима јахати. Били су збиља добри, али за армију, чему су одговарали, а не да по пољу са псима јурим на њима, као што је то било.

После те наше трговине сањао сам како ћу у рат и радовао се што ћу брзо с пуком у армију, што ћу ратовати, доћи до почасти и што ћу, ако останем жив, стећи од својих старешина признање и уважење за цео век. На памети су ми биле само такве и сличне ствари.

Тих дана је стигла госпођа удова потпуковниковица Хорват са својом децом у Миргород (говорио сам да је по њу послано). Сместила се код Хорвата у засебној згради, у башти. Видео сам се са свима њима и сви су са мном. били љубазни. Заволео сам девојку која ми је била намењена за невесту и налазио да нашој вези ништа није стајало на путу. Девојка ми се учинила ваљана, а таква је збиља и била. Опазио сам да сам се и ја њима допао и изгледало је да ни с моје, ни с њихове стране нема никаквих препрека. Требало се само договорити и брак склопити. Премишљао сам како ћу, кад се оженим, и њу повести са собом. Направићу, мислио сам, добар екипаж па да и она као млада жена види света и стране земље, да се још више просвети кад види туђе људе и туђе обичаје. Ни о чем другом нисам мислио него само о томе.

Трећег дана после доласка гостију, који су ми били тако мили, дође ми изјутра рано мој пријатељ мајор Бошковић и рече ми: "Дошао сам вам с поруком. Послао ме је Хорват да вас известим да, онако како вам је говорио, предате молбу за постављење у насељу. Молба је већ и написана, и треба само да потпишете" - и показа ми је. "Ако потпишете", говорио је Бошковић, "он вам обећава одмах и свадбу. То вам је порука од стране од које сам послат, а с друге, опет, стране, по својој савести и пријатељству, ја вам кажем ово: то није ништа друго него Хорватова подвала и превара да вас на женидбу улови, а од ваше женидбе ипак ништа не би било. Ја знам да ни моја рођака, госпођа потпуковниковица:, не жели да останете у насељу, а кћер би ваљ радо дала и девојка има вољу, али не смеју то ничим да покажу, као што сте и сами могли видети. Хорват би вас", наставио је Бошковић, "ако потпишете ту молбу, одмах поставио на место мајора Шмита у рачуноводство, где не бисте могли наћи ни краја ни конца. Мучио би и вас као што је њега мучио, и на крају би вас још уплео ко зна у шта и потпуно бисте се могли упропастити. У тој су комисији тако немогуће ствари да их ни Хорват никад не би могао расправити и извести на чистину. И то се неће моћи свршити без неког великог ислеђења. Ја вам то говорим", рекао је Бошковић, "што вам желим добра - а ви сад како изволите тако и радите."

Захвалио сам Бошковићу на пријатељским речима, а ону молбу, коју је Хорват по њему послао, рекао сам да не могу потписати, него да хоћу да се с његовим превасходством разговорим.

Бошковић је с мојом поруком отишао Хорвату, а ја сам и сам отишао пред вече тамо. Хорват је причао о којечему споредном, а да ми је слао Бошковића, то није помињао. Али ја сам у згодној прилици сам запитао: "Ви сте, ваше превасходство, изволели послати Бошковића и молбу да је потпишем, а ја на то хоћу да кажем вашем превасходству да остајем при ономе што сам и раније рекао. У насеље, сада, у ово време, не могу ићи. Жеља ми је да одем с Македонским пуком у армију, као што сте ви већ и одредили. А што се тиче моје женидбе, очекујем ваше решење. Ви сте сами ту ствар започели и с тим сте ме овамо и довели."

Хорват ми је одговорио: "Питао сам моју братаницу и њену матер, и оне кажу: кад нећеш у насељу да останеш, девојка неће за тебе. Неће да се потеже с тобом по свету из места у место чак до Пруске. А што се тиче твог одласка у армију, то остаје онако као што сам већ рекао."

Сутрадан се госпођа потпуковниковица Хорват вратила с децом кући не урадивши ништа - и нити је мени Хорват више говорио о женидби, нита ја њему. Ја сам чак сматрао да је и боље што се на том свршило.

Тог дана кад је госпођа потпуковниковица отпутовала, видео сам се с Бошковићем. Испричао сам му мој разговор с Хорватом, а он ме је уверавао да ни девојка ни њена мати нису ни речи с Хорватом проговориле о одбијању. "Све је он то сам смислио, као што он то већ уме, колико да вас завара."

Пролази већ и четврти месец откако сам у Миргороду, а још сам у неодређеном положају. Не чујем ни да се Македонски пук припрема за одлазак. И кога год од шефова из Хорватове канцеларије запитам штогод о томе, сваки ми одговара да ништа не зна. Било ми је већ страшно досадно и решим да се опет обратим Хорвату. Међутим, он ме је и овог пута предухитрио.

Једног дана дође ми Хорватов писар с наредбом, ја је отворим и почнем читати:

Кад сам добио ту наредбу у којој ми се наређује да оснујем Бугарски хусарски пук (о чему он дотле уопште није помињао), ту нисам имао више шта да размишљам, видео сам да је то очита његова превара. Само, човек није имао за шта да се ухвати, јер је он, да би остао чист, у наредби рекао да ћу бити послан с Македонским пуком на фронт, са речима: "остаје онако као што сам рекао". Он је, дакле, био у праву и ја нисам имао основа да поднесем формалну жалбу. Зато сам намислио да се још једанпут с њим разговорим, да видим шта ће даље из тога изићи.

Узео сам наредбу и пошао Хорвату. Он ме је примио на изглед љубазно и запитао да ли сам добио наредбу и хоћу ли скоро из Миргорода. Одговорио сам му да наредбом нисам нимало задовољан зато, рекао сам, што међу нама није био уговор да ја оснивам Бугарски хусарски пук и што се на тај начин одуговлачи мој одлазак у армију. "Ви сте мене из Петрограда довели с обећањем да до одласка на фронт упознајем пук и официре и у њему свој ред заведем, а и да људи мене упознаду."

А он ми је на то одговорио: "Па то неће дуго трајати, а основ Бугарском пуку треба баш ви да дате, јер кад ви одете с Македонским пуком у армију, а мајор Костјурин дође на ваше место, треба да има коме да командује, да се човек не нађе на све то увређен. Зато будите потпуно спокојни и не сумњајте ни у шта, него изволите поћи збогом."

Хорватов одговор се слагао с наредбом и личио је на истину, и кад сам се мало прибрао, решим да пређем Дњепар, да почнем оснивати Бугарски хусарски пук и да тамо сачекам полазак у армију.

Пошао сам из Миргорода, а како ми је у пролазу био Криловски Шанац, где је живела госпођа потпуковниковица Хорват, свратио сам. и њиховој кући да је поздравим. Примила ме је врло љубазно и сместила у један стан близу њихове куће. Остао сам и на вечери и разговарали смо се пријатно. Питала ме је куда идем и хоћу ли се скоро вратити. Испричао сам јој каква ми је дужност наметнута и да ћу се настанити с друге стране Дњепра, близу њих. Видео сам и девојку. Гледали смо се лепо и разговарали како већ пристојност захтева. о женидби нисам ништа помињао, а исто тако ни они. И тако смо се то вече растали. А сутра изјутра послала је госпођа потпуковниковица по мене. Кад сам дошао, изнели су кафу и задржали ме на ручку. Кад сам пошао на пут, испратиле су ме госпођа потпуковниковица и моја невеста до њиховог мајура, удаљеног око седам врста. Тамо смо остали једно два сата, а онда смо се опростили, и ја наставио пут и заноћио у пуку.

Сутрадан сам прешао преко Дњепра, прошао кроз град Кременчуг и стигао у место Манжелеј, како ми је наређено. Уселио сам се у стан, па сам известио Македонски пук о свом доласку и затражио да ми, према наредби, пошаљу људе из овог пука, које су ми убрзо и послали. Само, приметио сам да сам добио све оно што за њих није ваљало: саме пијанице и силеџије. Али шта сам могао? Примио сам их и известио Хорвата о томе.

Затим су ми убрзо додељена и два заставника. Један је од њих наименован за комесара, али је остао као ордонанс код Хорвата, а за другог је наређено да се пошаље да врбује људе изван Русије, куда је и отишао. И тако сам имао на списку два официра, а у ствари ниједан ми од њих није био у пуку.

Од тог времена почели су ми мало-помало пристизати нови људи из пољског дела Украјине, махом дезертери из Ћесарске и из пруске армије. Њих је тамо био велики број, а мој их је заставник себи примамљивао. И из Молдавије су људи разних занимања долазили у Пољску и прелазили у мој пук. И тако се за пола године нашло око две стотине таквих људи у мом пуку.

С њима сам имао грдне муке и посла од самог почетка. Сви су били тврдоглави, покварени и пијанци и сваки дан су између њих и тамошњих становника избијале свађе и туче. То је била гомила људи која је по неколико пута прелазила из једне државе у другу; служе неко време, па се опет врате. Најзад су стигли и до Русије, у моју јединицу. А уза све тешкоће које сам с њима имао била је највећа та што за њих није било ни плате, ни одела, ни хране, и ја сам био приморан да, према Хорватовом наређењу, издржавам те људе са провијантом од тамошњих сељака, с тим да им се за све касније плати. Али то није ишло без тешкоћа. Морао сам да водим велику преписку са земском управом око тога и да налазим начина да смирујем оне што су се жалили. Обећавао сам сељацима да ће им све бити исплаћено кад нам стигне плата и давао им писмене обавезе. А и своје потчињене сам смиривао. Из почетка лепим, а, кад је била потреба, и кажњавањем - и на тај начин их одвраћао од свађе и туче, које нису биле ретке. Било је ту људи разних нација из читавог света. Они су се одвајали у партије према народности и често се између себе свађали и тукли, па се чак и ножевима боли, а од свију су били најгори покрштени Турци и Татари. Дешавало се да се напију и потуку, а престрашени становници или су бежали из села или су се затварали у куће. И ја сам с великим трудом и муком. све то смиривао и свим начинима то зло сузбијао док их нисам најзад потпуно смирио и довео до међусобне слоге.

Како нисам имао никакве војне опреме ни пушака, људи су ми остали без војне обуке и проводили, без икаквих обавеза, све време у беспослици. За дисциплину већ нису ни знали. И зато сам био приморан да ипак некако започнем с војним вежбама. Направио сам дрвене пушке, људе сам постројавао, марширао с њима и учио их вежбама. Учио сам их како се руски називају јединачне вежбе и вежбе у строју - једном речи, учио сам их свем војничком знању.

Почео сам их изводити у великом броју и без потребе на стражу, да их научим свакодневном смењивању. Увео сам и ноћне страже по селу и учио их све, а нарочито оне који раније нису били војници, како да држе оружје на стражи, како да се на руском одзивају, како да сачекују патролу, како да извршују команду "к оружју", и како да дају лозинке и одзиве подофицирима на стражи. У таквом сам послу провео с тим људима читаву годину. За то време накупило ми се преко триста људи.

У то време стигла нам је и плата за целу годину. За Македонски и Бугарски пук, по Хорватовом распореду, сваком је хусару припало по тридесет и шест рубаља. С тим се имало платити за провијант, чизме с мамузама, рубље, галстук, чешагију, четку и торбу, поткивање коња, покровац, војнички сандук и зобницу. Кад сам добио ту суму, прво сам исплатио домаћинима издату храну, а измирио и све остале хусарске дугове и на те суме узео признанице.

А како су ми људи били без униформе, наредио сам да им се од простог сивог сукна направе за прву потребу шињели, чакшире и бунде, а преостали новац дао сам им у руке. После таквог ваљаног обрачуна, људи су ми постали веселији. Све што сам их учио, прешло им је у навику. Мене су јако заволели. А од земске управе није било више никаквих жалби.

У Македонском пуку, како сам могао чути, није било баш најбоље. Те зиме су им побегли многи људи и одвели са собом и коње преко залеђеног Дњепра, а неки су прелазили и пешке преко границе у Пољску, заједно с униформама и другом спремом. Велике жалбе земској управи стигле су и до Сената, и Хорват је због тога добио жесток укор и наредбу да поведе истрагу. Хорват је одредио да ја ту истрагу водим. Доделио ми је три официра из насеља и затражио да малоруска земска управа пошаље из Лубенског козачког пука чланове комисије. Ствар се имала да испита у команди Македонског пука, у малом месту Чигирин Дубрави.

Пошао сам тамо преко воље, јер сам у пуку, као надзор, оставио само нареднике, подофицире и капларе, па сам се бојао да се у мом одсуству не десе неки нереди, и - као што сам и слутио - сазнао сам касније какву ми је замку Хорват плео.

Кад су се искупили чланови комисије, дошао је и Хорват. Мајора Костјурина не само да је укорео због нереда његових потчињених него га је јавно пред свима нагрдио. Био је страшно љут. Неколико стражара, који му се нису учинили довољно чисти, крвнички је избио.

Затим је послао и по пуковника козачког Лубенског пука, у чијем је насељу био Македонски пук, и по козачког пуковника, Остроградског, из Миргородског малоруског пука, у чијем је насељу био мој пук. Оба су пуковника са својом пратњом дошла, и Хорват се с обојицом спријатељио. Ни пред њима није крио како је незадовољан оним што је Македонски пук починио. Грдио је мајора Костјурина свакојаким речима. У Чигирин-Дубрави је остао шест дана. Ја сам приметио да је за то време нешто с лубенским пуковником преговарао и да су се као у нечем споразумели, а исто тако и да се миргородском пуковнику, Остроградском, увелико додворава и с њим, шетајући по башти, врло често разговара. Онда су привукли још и пуковника Љаховича, пуковског писара (чин који се код малоруских козака врло цени), а ја сам из прикрајка само гледао шта се ствара. Пуковници су се после тога разишли, а сутрадан је требало да се и Хорват врати. Мени је на растанку рекао и нарочито ми нагласио да се никуд и ни у ком случају не одвајам од комисије, него да одмах започнем с радом, и онда је отишао.

Ја сам хтео одмах после његовог одласка да започнем тај рад, али су ми козачки чланови комисије који су ми били додељени рекли да их је Хорват ради неких њихових послова ослободио за шест дана - и тако они оду, а ја останем сам.

Прође и тих шест дана, те господе нема, а ја без њих нисам могао ништа започети. Пошљем курира по њих, али они не долазе, одлажу још за четири дана. Ја опет шаљем курира, пишем њиховом пуковнику и тражим да ми их одмах упути, али ми ни то није помогло. Пошаљем онда курира Хорвату. Известим га да малоруских козачких чланова "откако их је ваше превасходство ослободило за шест дана, још ни данас нема", и да ја ту живим без икаквог посла, да још нисам ништа ни започео, и питам шта да радим.

Хорват ми је послао заповест да останем где сам и да се оданде не мичем, а за оне чланове каже да је писао лубенском пуковнику да ми их пошаље. Ја сам после тога остао још целу недељу и проводио живот сасвим напразно. Кад наједном, ето ми курира, подофицира, с извештајем из мога пука. Каже како су из Миргородске козачке канцеларије послана у наш пук два потпуковника и како су ови побунили домаћине код којих су наши хусари живели, распитивали се за штете од хусара и наговарали сељаке да пишу жалбе на њих. Сељаци су се испрва изговарали, причао ми је подофицир, да немају никакве штете и да су недавно примили све што су им хусари дуговали, али потпуковници су их ипак приморали да се жале и неки су од њих стали већ да нападају хусаре, да их грде, псују и избацују им ствари из својих кућа. Због тога је дошло и до туче на два места и почела већ и побуна. "И ако ви", рекао ми је подофицир, "брзо не стигнете, бог зна шта све може да се деси."

Све сам то саслушао и како сам знао да у мом пуку сем наредника и подофицира није било никог ко би се за пук заузео, напишем Хорвату да је, после мог одласка према наредби његовог превасходства, у мом пуку дошло до немира због козачких потпуковника и да се зато одмах морам вратити да видим у чему је ствар. Осим тога, јавио сам му да малоруски чланови још нису дошли, да ја седим без посла и да сам у таквим приликама приморан да оставим своје место и вратим се у пук. - о томе, да одлазим, известио сам и Сенат.

Кад сам сутрадан стигао у пук, затекао сам велики неред и чудне неке ствари. Приведени домаћини, научени од козачких потпуковника, жалили су се на хусаре и нико више није хтео да им даје храну, као што је било уговорено. Ја сам на то затражио од оба потпуковника да ми даду писмене сељачке жалбе да их сам праведно решим.

Нису ми их у почетку хтели дати. Изговарали с/ се да их морају однети својој команди, али ја нисам попуштао. Захтевао сам да ми се тужбе покажу. Ако неће, рекао сам, да ми их покажу, мој пук неће ништа одговарати, све и кад би дошло до неког испитивања. После тога су пристали и дали ми их. Кад сам их разгледао, ништа друго у њима нисам нашао осим оног што ми је већ било познато: да су домаћини хусаре хранили и да им је за то све исплаћено (ја сам, уосталом, за све то имао тачне потврде). Осим тога никакве друге штете није било - једина је штета била та што сељаци више нису хтели да дају храну на веру.

Рекао сам потпуковницима да ту наредбу о снабдевању хусара нисам ја издао и да ја ту храну нисам тражио од своје воље, да је та наредба од команде и да је још с почетка направљен уговор са сељацима колико ће за шта месечно примити, да је старо све исплаћено, а за оно што се опет накупи платиће им се чим буде плата стигла.

С великом сам муком тај неред смирио, и тако су потпуковници отишли.

Тог истог дана дошао ми је један човек послан од мог пријатеља потпуковника у истом том козачком Миргородском пуку. Он је био на вашару у једном малом месту, Голтве, удаљеном од мене једно десетак врста. Писао ми је да дођем што пре. Има, каже, да говори нешто важно са мном.

Отишао сам без оклевања, а он поче овако: "Ја мислим да сте ви врло узнемирени због вашег пука." Одговорио сам му да је збиља тако и испричао му све што сам затекао, а он ће ми на то: "Рећи ћу вам нешто у поверењу, зато што вас волим. Треба да будете обазриви. Људи око вас желе да вам нашкоде" - и поче ми причати како је Хорват замолио пуковника Остроградског и пуковског писара Љаховича (ког сам раније поменуо) да нађу начина да ми узбуне јединицу и наговоре сељаке да се жале на мене. "Зато су у вашем одсуству послана наша два потпуковника да вам у насељу побуне сељаке. Ја сам сазнао и да су отишли и какво су наређење добили. Наш пуковник је рекао да ће се то лако постићи зато што ви нисте тамо и што вам је Хорват наредио да се не мичете од комисије, а то је учинио зато да потпуковници за то време могу да заврше свој посао."

Ја сам се вратио истог дана у пук, а сутра изјутра добио сам на мој извештај наредбу од Хорвата да му одговорим како сам смео прекршити његово наређење и одвојити се без дозволе од комисије - и заповедио ми је да се одмах вратим тамо где ми је наређено.

Преко курира, Хорватовог ордонанса, а иначе подофицира мога пука, добио сам и писмо од једног мог пријатеља, без адресе, без потписа и писано туђом руком. Подофициру је само речено да га сигурно преда у моје руке. Ево шта је било у њему:

"Непријатељ не престаје да смишља како да улови праведника. Ја мислим да си у великој опасности. Тебе приморавају да испуниш ,његову вољу, Настоје да ге у чем било окриве па да те ставе под истрагу и суд. ,он чека само жалбу на тебе н твоју команду - о чему те извештавам."

То писмо и оне речи које сам чуо јуче на вашару од мог пријатеља били су ми знак да ме препредени Хорват не престаје гањати, па иако ми је наредио да се вратим комисији у Македонски пук, ја се нисам вратио. Видео сам да се око мене плету замке и, кад бих отишао, да би се могло још веће зло десити; зато сам решио да не идем. Њему сам одговорио да ићи не могу и као разлог навео то што у пуку немам никог од официра да оставим, а и то што су у мојој јединици она два козачка потпуковника, послана од Остроградског, направили буну с намером да окриве мене и моју јединицу, учећи сељаке да подносе жалбе. "Иако је све то мојим доласком осујећено и смирено, ипак не Логу", рекао сам, "своју јединицу без старешине оставити, иначе би се могао сличан случај догодити."

Место траженог одговора, ја сам му послао тај извештај - и на томе се и свршило. Ја у Македонски пук нисам отишао, и та је комисија сама од себе пропала.

У томе је прошло лето и наступила јесен. Убрзо после тога Хорват ми је наредио да пређем с пуком у друго место на кантонирање, у области истог тог малоруског козачког Миргородског пука, у мало место Белоцеркову.

Извршио сам тај прелаз без муке, јер ми је то место било близу. Стигао сам тамо за један дан и распоредио људе по становима у Белоцерковки и по околним селима. Ти нови станови били су нам згоднији од старих, али Хорват ме није преместио да ми угоди, него да ме и даље смишљено ломи. Једнако је смишљао како да у мом пуку дође до неке неисправности, па да до њега дођу жалбе.

Чим сам се доселио у Белоцерковку, упознао сам се с козачким сатником Жуковским. Он је првог месеца био врло љубазан и исправан, и између нас је дошло до великог пријатељства. И све мислим да би тако и остало само да се непријатељ није умешао.

Говорио сам већ да је Хорват једнако смишљао како да ми напакости. Опет је замолио козачког пуковника Остроградског (ја сам био у његовој области) да некако удеси да ме ондашњи људи оптуже, и да му о томе поднесу представку.

Тај подмукли план почео је тиме што је пуковник позвао сатника Жуковског и у том смислу издао му наредбу, и тако од њега створио своје оруђе. И мој ти се сатник покорио заповести свог пуковника и почео се полако удаљавати од мене и избегавати ме. Чак се и одселио из свог стана и прешао у насеље, па онда стао наговарати и бунити своје козаке и домаћине да подносе жалбе на хусаре (и о томе сам дознао од мог пријатеља). И тако сатник како ј"е почео, није се заустављао. Ја сам, међутим, држао своје људе у јакој дисциплини и они су ми, већ и због тога, били у свему послушни. Ништа се неповољно није десило и ништа ми нису могли подметнути.

У томе је и зима прошла. У Белоцерковки сам провео скоро годину дана, а за то време још се повећао број људи у мојој јединици. Имао сам већ близу четири стотине, које с чиновима, које редова, а добио сам и пет официра: једног капетана, два поручника и два заставника. И тако се мој пук почео с великим успехом развијати, а што је било још лепше, од почетка до краја ниједан човек није ми побегао.

Али ни на томе није остало. Хорват ми је опет наредио да с тог места пређем у малоруско место Миргород. И то је учинио с планом (као што сам касније дознао), само да ме удаљи од Нове Сербије и Македонског хусарског пука, да не сазнам шта смера да предузме. Њему је сенатским указом било наређено (али он о томе ником. није говорио) да одмах пошаље Македонски хусарски пук на фронт у Пруску. Македонски пук је, међутим, врло рђаво стајао: из њега је пребегло у Пољску преко двеста људи, заједно с униформама, војном опремом и пушкама. Само, он је то све скривао и држао у тајности, да Сенат не би за то сазнао. У својим извештајима је о томе прећуткивао.

Он је у свему био самосталан, ни од кога није зависио. Једино је у Сенат слао извештаје, и то лажне, којима су тамо дуго веровали. И пошто нико није у његове ствари улазио, нити га надгледао, ни о њему водио рачуна, он се још више осмелио. Ни Војна колегија није с њим ништа имала, и то га је сасвим покварило. И тако је то ишло све док се нису на крају сва његова недела открила - али о томе ћу говорити касније.

Пред свој пад он се страшно осилио и завладао над својим потчињенима, и то не као заповедник, него као апсолутни владар и тиранин. Никаквих се закона није држао, а људе је мучио како је он хтео.

Једног дана, исељеници, Срби и Црногорци (о којима сам раније писао како је од њих Хорват створио Миргородски гарнизон и како је удесио да их је као његов син превео и томе малолетном дечку издејствовао. потпуковнички чин), који од Хорвата нису добијали ни плате, ни хране, нити икаквог издржавања (а држао их је из рачуна у служби под најтежим околностима), кад су видели зло очима, искупе се на једну пољану испред града, с намером да оду Хорвату да га моле и да му изложе како су ту, као туђинци, у великој невољи и како. ће помрети од глади ако тако остане. Изабрали су између себе неколико људи да оду Хорвату и да га о свему том известе.

Али како је Хорвата његова банда о том скупу криво известила, он је те људе, у свом бесу, пре него што су му њихови изасланици и стигли, не питајући ништа, прогласио за бунтовнике, појурио на бедем и наредио да се топ с картечом испали и тако је многе нечовечно побио. Онда је наредио да се један од лешева веже на точак и постави иза града, поред друма, где је цео дан остао. А кад је преко ноћи дошао мало к себи, наредио је својим људима да мртво тело заједно са стубом и точком потајно одвуку на неко скровито место и закопају, а место где је стуб с точком стајао да поравне земљом и бусењем, да се не позна. Тако је прикрио своје варварство и нико се није усудио да што год о томе проговори или да се жали.

Неке је од тих људи оковао у гвожђе, а неке јавно и без милости батином изударао. Једнога је ишибао кнутом и послао у Сибир на робију, и тиме је све тако застрашио да је од њих начинио праве робове. Утерао им је просто страх у кости, и нико није смео ни да писне о својој невољи.

И онда је извео још једно срамно дело. Дуго је држао у затвору једног заставника, име му је било Чаки. Једног дана кад је пролазио улицом поред затвора, заставник га је пред затворским вратима стао молити да га ослободи. Хорват се на то страшно наљутио, пришао му и стао га ударати по лицу, чупати му косу, вући га по земљи и газити. Па му ни то није било доста, него је наредио да се добошарима даду батине, па су свукли јадног официра и тукли га докле год се није издовољио.

Па шта је и с једним капетаном урадио: Хорват је био у коњушници, а овај је дошао да га нешто пита. Хорват је застао код једног од својих коња ком се покровац мало накривио и рекао капетану да га лепо намести. Капетан пожури да му учини по вољи, али како га није наместио ни брзо ни добро, Хорват размахне шаком и удари га по образу, и то тако да је овај скоро пао, а онда је изјурио напоље.

А кад је био већ близу пада, учинио је још једно "јуначко" дело против Пољака. Једна пољска јединица, према новој Сербији, често је на коњима патролирала, као што су то Пољаци на граници били уобичајили. Кад је он чуо да се једна таква пољска јединица налази према његовом хусарском шанцу, наредио је да стотину наоружаних коњаника са официрима стану у заседу и да на његов знак ударе на пољску јединицу и да је исеку и побију. Хусари су по заповести отишли у заседу, а он је наредио да се у том истом хусарском шанцу спреми ручак, па је и сам тамо рано изјутра стигао и послао гласника по пољског заповедника, пуковника, с молбом да му дође на ручак.

Пуковник је примио тај позив као пажњу и пошао Хорвату са два потпуковника, а своје људе је оставио на граници. Ови су пустили оседлане коње да пасу, очекујући свог пуковника да се врати. И као што обично бива, спутани коњи су се разишли а од људи неки поспали, а неки седели и не сањајући о опасности. Пуковник је дошао и Хорват га дочекао с лажном љубазношћу, па је онда дао знак својим хусарима да учине оно што им је наредио. Хусари одмах навале на Пољаке и побију невине људе. Спасао се само мали број, и то бекством.

Кад се све завршило, и кад су се хусари с неколико рањеника вратили и Хорват их видео, он се окренуо пуковнику и рекао му да је његова јединица напала хусарску патролу, да су хусари били присиљени да се бране оружјем и да је хусаре послужила срећа те су своје противнике потукли. Онда је наредио да пуковника и његове потпуковнике метну у кладе, и тако их је одвео, без ручка, под стражом, у Миргород и ставио у затвор. А да спере кривицу са себе, написао је Сенату извештај како су Пољаци на граници напали хусарску стражу, како су се хусари бранили, победили и пуковника им ухватили и како је сада тај пуковник у затвору. У својој самовољи починио је много таквих и сличних дела, противних свим законима и човечности - и увек је добро пролазио. Али на крају је ипак долијао.

И поред свега што ми је учинио док сам био под његовом командом (а тога је било и превише), њему као да још није било доста. Никако није могао да се смири и пред свој пад нанео ми је још једну увреду, и то највећу од свих:

Хорвату је Сенат наредио да Македонски хусарски пук што шаље у Пруску, на фронт (о чему сам већ говорио), а он је одмах препоручио Сенату мајора Костјурина. Рекао је за њега да је својим трудом довео пук у ред, да је пук потпун и у сваком погледу исправан и да ће, према наредби, бити послан на фронт. А да Костјурин буде за свој труд награђен, замолио је да се у истом, Македонском пуку, произведе за потпуковника. Ту представку је послао тајно по куриру, тако да о томе нико ништа није знао.

А онда је послао наредбу мени и одредио ми дан кад треба да дођем у Македонски пук и рекао да ће и он у то време бити тамо да изврши смотру. Пожурио сам да извршим наређење и стигао тамо два дана пре одређеног рока. Дошао је и он.

Сутрадан је био збор официра целог пука и он је пред свима изјавио да Македонски пук одлази на фронт и да ћу над њим (показао је на мене) ја бити заповедник. Мајору Костјурину је наредио да остане и да место мене командује Бугарским хусарским пуком. Пред ноћ је издао заповест да се за два дана пук припреми за смотру.

Смотра се завршила. По списковима, пук је требало попунити великим бројем људи, на место оних који су прошле зиме побегли. Он се обратио мени да се ја за тај мањак побринем.

То његово наређење било ми је нејасно. Нисам знао на који начин да изведем то попуњење. Зато сам му и рекао да бих то могао једино ако на путу кроз Пољску будем врбовао људе. Он је то одбио и рекао да ће ми пред одлазак дати нову заповест о томе.

Хорват није никад, за све време које сам код њега провео, био тако љубазан спрам мене као што је био тада. Говорио ми је непрестано о пуку, о маршевима, о одласку у армију, и томе слично, само да сакрије гадне намере које је имао.

Сутрадан после смотре отпутовао је и наредио и мени да се вратим на старо место, да пожурим с предајом пука и да чекам наредбу. С тим смо се растали - он преко Дњепра у Нову Сербију, а ја у свој пук.

Ја сам у то време, због његових прича, био тако радостан да ни у шта нисам посумњао. о њему сам почео најлепше мислити. Завршио сам и распоред за предају пука и видео да ни мајору Костјурину није било криво што остаје на мом месту у Бугарском пуку. Он је чак био задовољан што неће у рат - само да је Хорват остао при својим речима (касније ћу и о томе све испричати).

Ја сам био обузет сав мислима како ћу, по Хорватовој наредби, поћи у армију и све сам оно што је било раније заборавио. Кад сам дошао у пук, у свој стан, почео сам поправљати кола и припремати све друго што ми је за пут требало. Али ме је нада преварила. Хорват ме је опет изиграо.

Он је на своју представку (о којој сам говорио) добио од Сената указ о Костјуриновом постављењу за потпуковника и наредбу да се Македонски пук што пре упути у армију.

Кад је ту наредбу добио, не само што о њој није ником говорио него није дао ни да се у канцеларији заведе. Задржао је код себе, у свом кабинету, а у Миргороду је пустио глас да ја одлазим с Македонским пуком на фронт, и сви су томе поверовали, исто као и ја. Чак ми Је и наредбу о томе издао. Наредба је гласила:

"Како је указом Правитељствујућег сената одређено да се Македонски пук пошље у армију у Пруску, то вам се овим даје на знање да будете у приправности за полазак. А како у том пуку недостаје известан број војника, изволите из вашег Бугарског пука од нових војника одвојити сто педесет редова хусара, и предати их, по списку, посланом официру из Македонског пука, који ће их спровести. Ви ћете за ваш полазак чекати моју другу наредбу; за то време направићете други списак о предаји вашег пука, а тако исто припремићете и архиву и све остало што је за предају."

Кад сам добио ту наредбу, ја сам, радостан што ћу скоро на фронт, пожурио и за три дана извршио у мом Бугарском пуку смотру, одабрао сто педесет најбољих редова хусара, и одмах их предао, према наредби, посланом капетану Македонског пука, казавши му да ћу и ја убрзо за њим. После тога почео сам да припремам и све друго што ми је било потребно за предају пука, очекујући у исти мах долазак Костјурина да му предам јединицу, а одмах после тога да пођем у свој нови пук, па с њим на фронт.

Међутим, од мојих снова није било ништа. И она Хорватова наредба и оне његове речи, све је то била лаж и превара, само да за Македонски пук добије људе који су му недостајали. Он ми је могао, додуше, наредити да из свог пука издвојим тај број људи и ја бих га, наравно, морао послушати, али ја му зацело не бих дао оне најбоље, него бих му дао најгоре. И чим је ту превару извео, наредио је Костјурину да одмах са пуком крене преко Дњепра њему у Нову Сербију, у Миргород.

Ја о свему томе нисам ни појма имао. Потпуно спреман чекао сам само наређење за покрет. Прође осам дана, а мени ни наређења, ни извештаја. Кад једнога дана чујем од неких пролазника да су пре пет дана видели како Македонски пук прелази преко Дњепра у Нову Сербију, код Кременчуга. Ја нисам могао у то да поверујем. Сматрао сам да то не може бити и остајао у нади да ће ми доћи наређење за марш, док нисам, на моје чудо, ускоро добио наређење од Хорвата у коме је стајало:

"По пријему овог акта изволите с Бугарским пуком оставити садашње станове и прећи у место Городишче и тамо се настанити. Тамо ће вам се новац преко комесара послати, који ћете људима исплатити, и по извршењу мене известити."

Та ме је наредба пренеразила. Читам и сам себи не верујем. Читам опет, загледам, проучавам сваку реч нећу ли наћи штогод о моме маршу с Македонским пуком, али узалуд, и тада сам тек видео да сам потпуно изигран. А ожалостио сам се још више кад сам од курира поред наредбе добио и писмо од мог пријатеља из Нове Сербије. Он ми пише са жаљењем да је Македонски пук већ прешао границу. Хорват је позвао мајора Костјурина и све официре Македонског пука и пред свима објавио да је Костјурин добио потпуковнички чин, па га је одмах заклео и послао у армију. А за мене је говорио како ме је преварио, споменуо је и како је онај указ којим је Костјурин произведен за потпуковника држао код себе све док није од мене извукао најбоље људе.

Хорват је имао обичај да за столом износи понекад своје највеће тајне, додајући уз њих и разне своје измишљотине. Често се на најчуднији начин претварао: сав занесен причао је смирено шта је у сну видео. Понекад је говорио о неким божанским стварима, а понекад о неком светитељу у сјајној одежди који с њим разговара и предсказује му будућност. Много пута и о стварима о којима је Сенату подносио представке, које ће као бити решене у његову корист, а понекад је у својим сновима и с царицом разговарао и у Сенату присуствовао, и све такве ствари - и тиме је људе заводио.

Нисам имао више шта да размишљам, доста ми је било Хорватових лажи. Написао сам му само молбу и рекао, између осталог, да је мајор Костјурин произведен за потпуковника, а да је он, међутим, и по годинама службе и по чину млађи од мене, да је мени учињена неправда, да тражим и ја потпуковнички чин и да будем по рангу испред њега, као и да будем упућен у армију. Кад сам му молбу послао, прешао сам, према његовој наредби, с мојим пуком у нове станове у Городишче, на обали Дњепра, преко од Нове Сербије.

Убрзо после тога стигао је комесар с војничком платом. Од тог новца требало је да и ја примим на име годишње плате и додатка, по дневним ценама, суму од скоро шест стотина рубаља. Али комесар ми је рекао да је генерал задржао петсто и четрдесет рубаља, а ја да потпишем да сам их примио, и даде ми наредбу у којој је стајало:

"Како ми дугујете петсто и четрдесет рубаља, та вам је сума одбијена од плате и задржана. Изволите се на то потписати комесару у књигу, и после гога можете добити своју признаницу натраг."

Из те наредбе сам видео да ми је Хорват задржао новац за коње које ми је дао пред полазак на фронт. Нисам хтео да дам комесару потпис, него сам написао Хорвату да ја њему ни за шта нисам дужан. У наредби није стајало о каквом је дугу реч, али ја сам се сетио шта је посреди. Само, ја сам те коње примио с уговором да на њима пођем с Македонским пуком на службу у армију, с тим да ћу оданде послати новац за њих, а не да их овде плаћам. И на то сам и признаницу дао. И сада, кад сам знао да је Македонски пук прешао границу а ја остао, нисам био дужан да платим коње који ми и тако нису потребни. "Зато молим да те коње узмете натраг, а новац који ми припада да ми у целости исплатите. Ако на то не пристајете, бићу приморан да поднесем формалну жалбу."

Баш у то време послан је курир из Сената с обнародованим извештајем о смрти блаженопочивше царице Јелисавете Петровне и о ступању на престо цара Петра Трећег, с наредбом да се читава армија и народ закуну цару на верност. Прошло је доста времена док ми није стигао штабни официр с формуларима и док се није цео пук заклео (сваки чин засебно) и ја сва имена у листе унео. То ме је задржало да на време одем Хорвату да се с њим разговорим о задржаној плати, а и о мојој молби коју сам му пре тога послао:

да ме ослободи и пусти у Петроград. Међутим, он је баш тада пошао у Петроград да се представи новоме цару.

Кад сам дознао за његов одлазак, ја пођем у Кременчуг да га пресретнем на путу. Пређем на десну обалу Дњепра у Крјуковски Шанац. За нека два сата стигао је и он. Али није хтео да се задржава, хтео је одмах да настави пут.

Зато се и нисам могао с њим опширно разговорити. Међутим, какав је лукав, он се одмах, чим ме је видео, досетио зашто сам дошао и шта хоћу, па ме је одмах предухитрио. Рекао ми је: "Због ваше молбе о прелазу у Петроград можете се обратити Новосербској главној канцеларији. Ја сам већ наредио да се на ваше место постави други штабни официр, а вама да се изда објава. А што се тиче оних новаца одбијених од ваше плате - оставите то док се не вратим. Ја се не мислим тамо дуго задржавати. Брзо ћу се вратити и надам се да ћу вас још затећи, јер ћете ви морати свести у пуку рачуне и све припремити за предају, а онда ћемо се обрачунати као пријатељи."

Ја му ниједне речи нисам поверовао, а дошао сам само зато да ми врати новац. Кажем му да ћу ја с рачунима и предајом пука завршити за шест, а најдаље за осам дана, "а ви ћете се сигурно у Петрограду и на путу забавити дуже од месец дана. Да толико чекам и време губим, није ми могуће. Ја хоћу да одем одавде и нађем друго место, зато вас молим да ми вратите новац".

Он ми на то помало љутито одговори: "Шта сте навалили? Можете, ваљда, причекати док се не вратим" - с тим је сео у кола и наставио пут.

Ја сам истог дана после његовог одласка послао курира у Новосербску главну канцеларију с представком и у њој поменуо моју раније поднету молбу, као и то да сам се видео с генералом Хорватом на путу и да ми је он рекао да је Канцеларији дао наређење да ми се изда решење за мој прелазак у Петроград, и да молим то решење, а исто тако да тражим обавештење коме да предам пук. Чекао сам дуго на одговор, а, како сам касније сазнао, није ни било кога да ми одговори. После Хорватовог одласка, у Канцеларији никог од старијих није било. Био је само Хорватов старији син са чином потпуковника, дечко од дванаестак година, који је још учио школу. Како на моју представку неколико дана нисам добио одговор, написао сам још једну молбу и једва на њу добио решење, које, уосталом, ништа није значило: у њему ми је само дато обавештење да ме Канцеларија без нарочите Хорватове писмене препоруке не може разрешити.

И тако сам, хтео-нехтео, морао остати у положају у ком сам био и чекати његов повратак.

А сад ћу да причам о својој женидби, која се свршила после Хорватовог одласка.

Судбина је сигурно одредила кад ће се десити оно што је она већ решила. Као што сам рекао, братаница Хорватова, која ми је намењена за невесту и ради које ме је Хорват из Петрограда довео, живела је с матером и братом у Криловском Шанцу. Иако Хорват, после мог доласка у Нову Сербију, никад није мајци моје невесте рекао да ми је у Петрограду обећао своју братаницу и да сам ја само због тога дошао у Нову Сербију и своје место на двору оставио, ипак су госпођа потпуковниковица и њена кћи Катарина од других за то сазнале и нису имале ништа против. Ја сам им се од првог виђења допао и њихова је жеља била да се та ствар реши. Обе су показивале спрам мене велику љубав и пријатељство, али како су се бојале Хорвата, ништа нису смеле без његове воље, чекале су на његову реч - и тако се то протезало управо до овог часа о ком сад причам.

Оног дана кад сам дочекао Хорвата у Крјуковском Шанцу, он је наставио пут у Петроград, а ја остао да напишем представку за Канцеларију. Док сам је написао и по куриру послао, ухватило ме и вече, и тако останем тамо да преноћим. Истог дана дошао је Хорвату у сусрет и његов братанац, рођени брат моје невесте, потпуковник Иван Хорват. Он је био још младић. Ми смо се упознали још на почетку мог доласка у Нову Сербију. Њему је било мило што смо се сад нашли. И он је остао да тамо преноћи.

Његова мати, госпођа потпуковниковица, сазнала је да сам ја дошао да дочекам Хорвата и сутра изјутра, кад сам се већ спремао да се вратим у пук, предухитрила ме је поруком преко курира с молбом да дођем до ње у Крилов. Мени се та порука учинила необична и нисам мислио да одем. Сматрао сам да немам разлога за то. Али почео је да ме моли и брат моје невесте. Рекао је да је и њему мати поручила преко истог курира да ме позове и да дођемо заједно. Пошто то није било далеко, пристао сам на његову молбу и пошао с њим. Стигли смо пред подне и отишли одмах домаћици. Она ме је, заједно с кћерком, дочекала врло љубазно. Ручали смо заједно и провели све до вечери у пријатном разговору. После вечере смо поседели још један сат, а онда сам ја отишао у собу коју су ми нашли у суседству. И тек што сам хтео да легнем, кад ето ти мајора Максима Вујића са женом у посету (он је био близак род госпође потпуковниковице). Ми смо се знали још одраније. То је био један врло цењен стари господин. Дуго смо седели то вече и разговарали.

Између осталог рекао ми је да се госпођа потпуковниковица решила и поручила ми (како сад ту Хорвата нема и нема ко да смета) да би ми дала своју кћер за жену, ако се ја с тим слажем.

Не могу рећи да ми та вест није била мила. Одговорио сам му да ћемо се сутра опет видети, али да хоћу да се пре свега сам с госпођом потпуковниковицом разговорим о томе.

Мајор Вујић је затим отишао, а ја остао, легао у постељу и стао да размишљам. Прво ми је пало на памет како с Хорватом нисам у љубави, како ми није дао обећани потпуковнички чин и како ме је све време обмањивао. Па онда, како сам предао молбу за ослобођење од дужности и како морам сад у Петрограду тражити друго место и ићи у армију, отићи из Нове Сербије, јер она и тако због Хорватовог пословања иде на то да пропадне. Па како бих имао много тешкоћа ако се будем оженио, како сам због Хорвата много изгубио и место на двору оставио и како ми баш не би требало да под таквим приликама ступам с Хорватом у сродство. А с друге стране, опет, ако се не оженим због тога што ми је пропало све што ми је Хорват обећао па останем без друга у животу, уђем у године и останем без наследника, а бог ми да да стекнем имање - коме да га оставим после себе? Та пропада ми и то што имам и данас сутра имало би и то да дође туђину у руке. А по томе што се госпођа потпуковниковица решила да ми да своју кћер, ја видим само како и она и моја невеста осећају велику љубав спрам мене. Осим тога, знам да оне немају никакве везе с Хорватовим преварама, и ако бих се сада одрекао женидбе, биле би обе огорчене на мене и моја би невеста, која ми је дала већ реч, жалила целог века на мене. А уза све то, ако такву једну девојку оставим и оженим се касније неком другом, можда та друга неће имати врлине које ова има, и ја бих после могао за овом да жалим и да се за цео живот унесрећим.

Те су ме мисли целе ноћи мучиле, тако да ни за тренутак нисам заспао. Најзад, кад сам се мало прибрао, решио сам да се ипак предам судбини и да се оженим. А касније, ако се и деси да по својој молби пођем у армију, ја бих и своју младу жену повео са собом, као што то многи виши официри у армији раде. Пронађу људи начина и поведу жене са собом. А у случајевима кад су приморани да их негде оставе, и ја бих своју тамо оставио. И ако пође са Ашом, моћи ће, као млада жена, да се много чему у туђини и научи. Видела би живот других народа и: њихове обичаје, а имала би прилике да научи и стране језике. И тако сам. решио да свршим ту ствар и да се оженим. У том размишљању дочекао сам зору, а онда сам устао и почео се облачити.

Мало касније дође им брат моје невесте, његова ме мати, каже, моли да дођем. Ја се пожурим с одевањем и пођем с њиме. Дочекали су ме врло лепо. Прво нам је изнета кафа, а онда сам имао насамо разговор с госпођом потпуковниковицом - поводом њене синоћне поруке преко мајора Вујића. Она ми је рекла како се та ствар одавно повлачи и како је слушала од других ради чега ме је Хорват довео. "Иако се још нисам с вама разговарала, а исто тако ни са Хорватом, ипак се зна да вас је он заваравао празним обећањима. Ја сам га се досад бојала и нисам смела преко њега ту ствар покретати, али сада, кад њега ту нема и кад ви, како чујем, тражите друго место и спремате се да одете, започета ствар са удајом моје кћери може пропасти, и зато сам се ја", рече, "решила да са божјом помоћи све то сама приведем крају. Зато сам вам синоћ преко мог рођака, мајора Вујића, и послала поруку. Сад сам вам све рекла - а ви изволите решити како хоћете."

Кад сам чуо речи госпође потпуковниковице, захвалио сам јој на искрености и замолио је да, по њеном допуштењу, и девојка дође. Госпођа потпуковниковица на моју молбу устаде, дође до врата друге собе и позва моју невесту. Она уђе, ја је узех за руку, са речима: "Ја мислим да ви, госпођице, одавно знате да сте ми намењени за жену и да је мене због те ствари ваш стриц и довео из Петрограда. Иако он све до сада није хтео да оствари нашу брачну везу, на шта сам ја узалуд чекао скоро три године, ваша мати, како сам од ње чуо, жели и хоће да сама нашу везу браком оконча. Ја се надам да је то и вама познато, а и ја се од своје стране с тим слажем, али бих хтео и вас да чујем - ваша реч била би ми најмилији сведок ваше жеље."

На ту молбу моја ми невеста, поруменевши, одговори да се она вољи и намери своје матере неће противити, а исто тако да се и она са своје стране с тиме слаже.

Обрадовао сам се њеном одговору и, пун наде на нашу будућу срећу, пољубим се с њом и заменимо се златним прстењем између себе. Узео сам је затим за руку и повео у другу собу. Тамо смо се поклонили пред њеном мајком (она вас је била оставила насамо), и ја сам рекао: "Допустите да вам представим вашу кћер, од овог часа моју вереницу. Ми се обоје предајемо вашој родитељској милости."

Њихови рођаци, који су се ту задесили, устали су и честитали нам. Тог дана смо се и у цркви испитали.

Тај дан смо с нашим друштвом весело уз музику провели, а сутрадан ја пођем у пук да припремим све што ми треба за венчање. Како се свему томе нисам надао, нисам ни имао ништа припремљено. Морао сам све то на брзину урадити, јер нисам хтео да се свадба одгађа. После четири дана пожурио сам својој вереници у Крилов, а сутрадан, у недељу, венчали смо се и одржали свадбу.

Моја ташта није хтела да нас одмах пусти од себе. Остали смо код ње још две недеље, а онда сам са својом младом женом отишао у пук.

Као што сам већ рекао, разрешење од дужности нисам могао из Канцеларије добити, зато што Хорват није био тамо, и тако сам, хтео-не хтео, морао чекати на његов повратак, а за то се време све преокренуло на његову пропаст. о томе ћу сад испричати.

Хорвату је судбина свакако одредила докле ће бити на сили и власти... Кад је стигао у Петроград, он је као и увек почео да утире себи стазе које ће га одвести тамо куд он хоће, а у себе је толико веровао да није ни сањао да се и њему може нешто десити. И пошто су се међу господом десиле неке промене, он је одмах чим је стигао почео да тражи нове заштитнике међу господом блиском новоме цару. Хтео је да за будућност у њима нађе ослонац и заштиту, и, по свом обичају, гледао је одмах да их поткупи.

Он је и знао и видео да је новоме цару врло близак његов ађутант, Андрија Гудовић, а исто тако да цар цени и свог камердинера, и зато је хтео да ту двојицу придобије новцем. Прво је почео да им одлази бајаги у посете, а кад се с њима боље упознао, усудио се да их дарује. Напунио је једнога дана кесу златом и однео је царевом камердинеру. Затекао га је још код куће. Кад је овај видео шта Хорват хоће, примио је кесу без иједне речи. Хорват је био радостан, сматрао је да му је почетак успео. Онда се без оклевања вратио у свој стан, узео још већу кесу злата и пожурио ађутанту Гудовићу, да и њега затекне код куће.

Успело му је и на другом месту. Дао је ађутанту Гудовићу кесу са златом и замолио га да је прими у име још већег будућег познанства и пријатељства. Гудовић је кесу примио, не показујући никакве захвалности. Рекао му је само да нема времена за разговор, да мора да се жури да стигне цару на време - и тако га је отпремио. Хорват није ништа посумњао, мислио је да је удесио све како ваља и био је врло задовољан. Сео је у кола и вратио се пун наде у свој стан и одмах стао да се пред својим потчињенима хвали и прави важан. Хвалио се како је тог дана велике ствари посвршавао и причао, по свом обичају, претерујући како је дочекан од тих особа, како му је обећана царева милост, и свашта друго што му је само на језик долазило - онако већ како је он умео да прича.

А ађутант Гудовић, чим је он отишао, узме ону кесу са златом, оде цару и све му исприча. Цар је, међутим, то исто јутро чуо за исти такав поклон и од свог камердинера и јако се наљутио на тај Хорватов дрски и непоштени поступак. И да за такав чин не остане некажњен, наредио је да се Хорват јавно укори и да му се са срамотом врате његови дукати.

Цар се одмах сетио да то што је Хорват урадио не може бити без разлога и да се ту мора бити нешто крије кад се тако пожурио да дође до протекције. Зато је наредио да одмах напусти Петроград и да се врати у своје место, а у Нову Сербију да се као инспектор пошаље пуковник Спичински. Спичинском је пред полазак усмено најстроже заповедио да се у Новој Сербији о свему распита и уђе у све Хорватове послове до најмањих појединости и да га обавести о свему што тамо буде нашао.

Хорват о томе још ништа није знао и кад се вратио у своју "државу", почео се још више силити. Прво је почео иза леђа грдити своју снаху, а моју ташту, што је преко његове воље удала своју кћер за мене, а није ни мене поштедео. Грдио ме је и псовао, као што је већ умео, и претио ми својом силом и влашћу, а ја, кад сам то чуо, нисам хтео ни да му одем. о себи је, међутим, ширио гласове како је нашао много пријатеља који су блиски новоме цару, и како је од њих био лепо примљен, а сакрио је ону срамоту да су га јавно изобличили. Још се хвалио како му је обећано да ће скоро и орден добити, и свакојаке друге измишљотине.

Али све му се то брзо у жалост претворило. Одмах за њим дошао је, као инспектор, пуковник Спичински. Он се за прво време настанио у тврђави свете Јелисавете и разгласио свој долазак по целој Новој Сербији. Од Хорвата је затражио све рачуне о потрошеном новцу, а то исто је затражио и од канцеларије за провијант, од комесаријата и других места која су давала новац за Нову Сербију.

И наједном, као да је гром ударио, појурили су људи са свих страна са жалбама. Пре свију мајор Шмит. Он је одмах из Миргорода пожурио у тврђаву свете Јелисавете и јавио се инспектору са свим својим актима, оптужујући Хорвата за крађу државног новца и молећи заштиту. Хорват је, међутим, обавестио инспектора да је Шмит побегао и приписивао Шмиту велике злоупотребе. Рекао је да је Шмит однео, незнано куда, све рачуне и да му их зато он, Хорват, не може показати. На то му је инспектор одговорио да се њему мајор Шмит јавио и да су сва писмена акта код њега, Шмита, сачувана.

Шмитовим трагом пошли су још неки службеници из канцеларија и подносили инспектору тужбе о крађи новца, па су онда почели долазити и потчињени Хорватови официри из чета са својим. тужбама за штете које им је он причинио.

Инспектор није губио време, него је одмах поднео цару извештај о свим тужбама које су му стигле. Цар је на то поставио за главног инспектора генерал-поручника кнеза Григорија Семјоновича Мешчерског и послао га са највећим пуномоћима у Нову Сербију.

У то време стигла је вест да је са пруским краљем склопљен мир и да је рат завршен - и ја после тога више нисам ни мислио на армију. Требало је сада предузети друге мере и наћи себи сигурно место.

Сматрао сам и ја за потребно да се јавим инспектору: да га известим да се налазим са пуком у Малорусији, под Хорватовом командом, и да му дам сва објашњења што се тиче мога пука. Он је тиме био врло задовољан и дозволио ми да останем код њега колико дана хоћу. Од њега сам и сазнао све подробно шта је Хорват у Петрограду починио.

Генерал-поручник кнез Мешчерски послан је, као што сам већ рекао, од цара у Нову Сербију. На путу, код Новгорода, сустигао га је курир с манифестом за Москву и друга места и од њега је сазнао о промени на престолу. Место Петра Трећег ступила је на престо царица Катарина Друга. Кад је -то Мешчерски чуо, одмах се вратио царици у Петроград и реферисао јој с каквим је задатком послан од бившег цара у Нову Сербију и питао какво му она наређење даје.

Царица је знала за Хорватове послове и зато је изволела поновити кнезу Мешчерском да оде у Нову Сербију и започне ислеђење над Хорватом.

Кнез Мешчерски се настанио у самом Миргороду. Одмах је одузео Хорвату команду, ставио га под полицијски надзор, и почео да припрема ислеђење. Почео је са Хорватовим хусарским пуком. Улазио је у све појединости и одмах опазио да се војна опрема после одређеног рока наново уводила и служила опет до новог рока, а новац који је за то дат Хорват је уносио у расход, а у ствари - у свој џеп.

Нећу да описујем све те Хорватове злоупотребе, да не досађујем читаоцу, говорићу само о важнијим стварима.

Кад је генерал-поручник кнез Мешчерски ушао у Хорватове послове и кад му је пуковник Спичински дао све молбе и жалбе на Хорвата, он је Спичинског разрешио, јер је Спичински био поднео оставку на службу и тражио да се врати кући. Тако је остао сам кнез да води истрагу. Он је утврдио крађу државног новца и известио царицу о томе, а онда му је као помоћ за ислеђење и као шеф истраге послан генерал-ан-шеф Иван Фјодорович Гљебов и уз њега генерал-поручник Мелгунов - па су та господа у тврђави свете Јелисавете започела рад. На несрећу, ускоро се кнез Мешчерски разболео и умро, али комисија је наставила и даље с радом.

Ја сам раније опширно испричао о оној мојој штети, то јест о мојој задржаној плати, коју ми је Хорват за коње узео, као и да сам о томе комисији поднео жалбу. То се десило у време кад је мир с Пруском закључен и рат завршен и кад је дошло до нове формације свих хусарских пукова. Требало је да се неки пукови укину и да се тим људима други пукови попуне (о томе ћу касније говорити). И тако је решено да се укину Македонски и мој Бугарски пук и да се људи из њих распореде у друге хусарске пукове. Зато сам ја морао да молим генерал-ан-шефа Гљебова, главно лице у тој комисији, да ме пусти у Москву, где је тада био двор, да за времена нађем друго место.

Кад сам стигао у Москву, предао сам Сенату молбу, јер је и мој пук, као и Хорватово насеље, потпадао под Сенат. У молби сам изнео како ме је Хорват без разлога запоставио тиме што је произвео млађег од мене по чину, Александра Костјурина, за потпуковника, да сам ја за Бугарски хусарски пук сакупио око четири стотине људи из других држава, који су и данас у руској служби, и да из тих разлога тражим потпуковнички чин и ранг испред Костјурина.

Молба ми је примљена и чин ми обећан. Изгледало је чак да је моја ствар на сасвим добром путу, али опет се нашао непријатељ преда мном: Хорват ме није престајао гонити. Кад је већ видео своју пропаст, наимао је којекога од отпуштених и слао с писмима господи у Москву молећи милост за себе, а у исти мах писао им је и о мени. Свом најбољем пријатељу, вишем секретару Јермолајеву, који је у то време био у Сенату, писао је (како сам касније дознао) да гледа како год зна да се моја молба осујети. Сву кривицу за своју пропаст бацио је на мене - ја сам као био повод свему. И у томе је успео. Моја се ствар почела, на моју несрећу, отезати, морао сам да седим узалуд у Москви и да се све то време мотам по Сенату. Кога год сам у канцеларији запитао за моју молбу, нико ми ништа није умео да одговори, и тако никако нисам могао успети да се изнесе на седницу. Једино што ми је секретар Донски из сажаљења рекао, управо само ми наговестио, да одем вишем секретару и да њега молим.

Тако сам и учинио. Отишао сам том нечовеку кући, али од тога нисам имао никакве вајде. Увек ме је његов слуга пресретао и говорио ми или да господин није код куће, или да је болестан, или да данас нема времена, него да дођем сутра. Одлазио сам и господи члановима. Они су ме, додуше, дочекивали увек лепо и говорили: "Ваша ће ствар бити ускоро изнесена на седницу, и ми ћемо се трудити да се реши у вашу корист." Тако ме је виши секретар Јермолајев читава три месеца заваравао. Најзад сам једва добио решење у ком се наређивало да се моја ствар пренесе из Сената на Војну колегију, која ће моју молбу проучити и по мом захтеву дати ми потпуковнички чин.

У то време постављен је у Војној колегији за вицепрезидента гроф Захар Григоријевич Чернишов. Ја сам му се јавио и он је моју ствар узео у своје руке. Саслушао је моју молбу на седници и обећао ми потпуковнички чин. Чак ме је запитао у којем хусарском пуку желим да будем. Одговорио сам му да бих хтео у Молдавски зато. што је у том пуку пуковник Иван Подгоричанин с којим се одавно знам. "Нас смо двојица у ћесарској служби били у истом пуку, па бих волео да и сад будемо заједно, а тамо баш има празно место за та;ј чин."

И тако је моја ствар била готово свршена. Али срећа ме је опет изневерила, и опет сметње, невоље и пропале наде...

После завршеног рата с Пруском дошли су многи официри својим пословима у Москву (763. године), па је дошао и пуковник Подгоричанин - у то време већ бригадир. Кад сам чуо за његов долазак, пожурио сам да се с њим видим, као са својим старим познаником. Рекао сам му да ћу и ја скоро у његов пук и да ми је гроф Чернишов обећао да ће ме поставити за потпуковника. Подгоричанин се показао као да му је то мило, споменуо је наше старо познанство и како је време, ето, донело да будемо опет заједно. Ја сам му поверовао, поуздао сам се у његово пријатељство., али сам био опет страшно преварен.

Подгоричанин је сутра изјутра отишао грофу Чернишову да се разговори о својим пословима. Гроф је у разговору поменуо моје име (сазнао сам за то од пријатеља, а и Подгоричанин ми је касније сам то признао) и рекао да ћу бити постављен у Молдавски пук за потпуковника. Хвалио ме је и питао Подгоричанина од када се нас двојица познајемо, и још је додао да сам ја нарочито молио да будем у његовом пуку.

Хвалио ме је и Подгоричанин и рекао да смо били заједно у ћесарској војсци и да се одавна знамо, али је ипак додао: "Пишчевић је, ваша светлости, вредан хвале. Учен је, способан и исправан, али он је још млад и за њега не може бити увреда ако почека за тај чин још годину дана - има времена, постићи ће и то. Него, ја вас молим, ваша светости", рекао је, "немојте да изоставите јадног и заслужног старог официра у мом пуку, нижег мајора Адама Јанова, кога бих ја желео да видим произведеног за потпуковника."

Те су Подгоричанинове речи поколебале грофа и моја ствар застане. Иако сам ја често одлазио грофу, нисам ни од њега, ни од ког било другог могао чути како стоје моје ствари. И тако ми је време пролазило у бескорисном обијању туђих прагова. У Москви сам провео четири месеца, а још никако нисам знао шта ће са мном бити.

Једног празника пошао сам грофу Чернишову рано изјутра и затекао га како седи у наслоњачи, а берберин га чешља. Поклонио сам му се и стао пред њега. Он ме је ћутећи пажљиво посматрао једно четврт сата, а онда ме запитао: "Шта је, хоћеш ли у Молдавски пук?" - Ја му одговорим: "Ви сте ми, ваша светлости, тако изволели обећати" - а он ће на то: "Не, ти ћеш отићи у стари Српски пук, у моју дивизију. Тамо је слободно једно потпуковничко место."

Ја му се после тих речи поклоним. Рекао сам му да сам задовољан.

То је било Велике недеље, а онда је наступио празник Христовог воскресења и седнице се у државним надлештвима нису одржавале. И тако од мог одласка није могло бити ништа. Морао сам. још да чекам.

Међутим, опет се нашло нешто што ме је онемогућило. У Москви се тада налазио у пратњи господина фелдмаршала грофа Салтикова виши мајор Величко, који је пред крај рата, на своју молбу, разрешен дужности и послан у Петроград у Војну колегију. А кад је двор дошао у Москву, дошао је тамо и он. Мир с Пруском био је већ закључен кад ти се мој Величко покаје што је дао оставку на војну службу, па како је дознао да је мени гроф Чернишов обећао потпуковнички чин у Српском пуку, Величко ме предухитри, одјури фелдмаршалу грофу Салтикову, који је у то време био у свом селу близу Москве, и замоли га да њега постави на упражњено место у том истом Српском пуку.

Фелдмаршал није знао да је то место мени обећано, прими Величкову молбу и напише Чернишову нисмо, молећи га да мајора Величка произведе за потпуковника у Српском пуку. Уз то писмо била је приложена и Величкова молба у којој је Величко изјављивао да је стварно због болести био намеран да да оставку, али пошто се сада осећа потпуно здравим, желео би да настави са својом старом службом и зато моли за потпуковнички чин.

Кад је гроф Чернишов добио од фелдмаршала писмо и уз писмо Величкову молбу, он није знао шта да ради, Да ме не ожалости, није ми хтео о том ни да говори, а није могао ни фелдмаршалу молбу да не испуни. А да произведе и мене у потпуковнички чин није било могуће, јер је, после пруског рата, било указом наређено да се давање чинова обустави пошто је у пуковима већ било официра преко одређеног броја. Зато је гроф Чернишов (како сам после пола године сазнао) био приморан да све сакрије: и што ми је обећао Молдавски пук, па ми га Подгоричанин покварио, и ово сада у Српском пуку што ми је осујетио фелдмаршал својим писмом и Величковом молбом. И, шта је знао, задржао је акт о мом унапређењу код себе и држао га оно неколико дана док није смислио како да ме из Москве уклони пре него што Величку да потпуковнички чин.

Једног јутра пошаље из своје канцеларије ордонанса по мене. Ја се пожурим и јавим му се. Он ме дочека са речима као да се о нечем најобичнијем ради. Питао ме је имам ли какву потребу да одем до Украјине или можда хоћу одмах у Српски пук у Смоленск, и колико ми поштанских коња за то треба. Одговорио сам му да би ми требало да одем у Украјину, у Нову Сербију, по своје ствари, и да ми за то треба пет коња.

Кад је гроф то чуо, оде у свој кабинет (тамо су се сигурно већ налазиле готове објаве за путовање поштом), позове свог управитеља канцеларије и за часак се опет врати. Прилази ми сасвим обично, носи у руци савијену хартију и пружи ми је: "Ево вам", рече, "путна објава и изволите поћи у Украјину, а одатле пожурите у Српски пук. Тамо ћете затећи већ указ о свом постављењу. Немојте ништа да сумњате, све ће бити по вашој жељи" - и рекао ми да се у свему на њега ослоним.

Изгледале су ми чудне те његове речи и то што ме тако брзо отправља. Питам га шта је по мојој молби урађено, да знам с чим одлазим, али он ми на то није одговорио, само ми је још једанпут рекао да ни у шта не сумњам и да се ослоним на њега, све ће бити, рекао је, онако како ја желим.

После тих речи пуних охрабрења опростио сам. се с њим и пошао не знам ни сам с чим. На улици одвијем путну објаву и видим да ми је чин као што је и био: чин вишег мајора у Српском пуку.

Тог сам јутра отишао још до Војне колегије. Питам једног секретара, питам другог, молим да ми кажу шта је урађено по мојој молби - нико ништа не уме да ми каже. Сви говоре како не знају. Само ми је један рекао да је мој предмет задржан код грофа. Ја, шта ћу, одем у стан и почнем спремати ствари, а онда пошљем по поштанске коње и кренем из Москве за Нову Сербију.

Тамо је Хорватова комисија већ била завршила с радом. Он је био осуђен, окован, лишен свих чинова и послан у Вологду на робију, а имање му је било конфисковано. Решене су и све молбе и жалбе у вези с њим. Решена је и моја, она у којој сам се жалио што ми је задржана плата због коња. Та сума је имала да се наплати од Хорватове имовине, а коњи да се продаду на лицитацији. Његово покретно имање узето је за наплату приватних дугова, а села под државну управу док се држави дуг не исплати. После тога имала су да се предаду његовим наследницима,

(Године 1763. Нова Сербија је изгубила своје име, названа је Новоросијска губернија. Добила је ново уређење. - Повластице дате Хорвату престале су да важе.)

Кад сам видео шта је Хорвата постигло, да му је жена с децом остала у најбеднијим приликама, да су му малолетни синови избачени из службе, ја се нисам нимало обрадовао. Више ми га је било жао због такве његове судбине него што сам нашао неко задовољење у томе, иако ми је онемогућио напредовање и нанео ми толико зла. Нисам хтео у таквим приликама ни новац за коње да узмем. Задржао сам их себи, а комесару сам дао потпис као да сам примио своту коју ми је Хорват задржао.

После тога остао сам у Новој Сербији све док нисам припремио екипаж и док нисам поправио кола, а онда сам узео жену са собом и пошао у Смоленск, где се Српски пук налазио. Журио сам се. Хтео сам да што пре добијем и видим указ о мом унапређењу, који сам, према обећању Чернишова, имао тамо затећи.

Кад сам дошао у пук, уместо радости дочекала ме је жалост. Тамо сам затекао мајора Величка већ произведеног за потпуковника, а о мени је у одлуци сасвим кратко стајало: иако је требало да добијем чин, нисам га могао добити јер нема места ни у једном хусарском пуку и зато ме треба унети у списак са истим чином, вишег мајора, у Српски хусарски пук. Тако ми је пропала сва моја нада, и сав труд око прикупљања војника.

Скоро сам се разболео од велике жалости. Хтео сам да одем опет у Москву да се жалим на неправду. Али кога бих молио? Опет грофа Чернишова, који је тада имао велику власт, а он ми може бити опет не би ништа учинио, него би ми можда само наредио да се вратим у пук. Још би се могао и наљутити, па би ме можда и гонио и ометао ми касније напредовање. А и пут до Москве и натраг много би однео и бацио ме у непотребан трошак. И тако сам смислио да је боље да на том останем, а зато што ми је учињено криво да поднесем команди жалбу, а грофу Чернишову да пошаљем приватно писмо и да га молим за помоћ.

Предао сам молбу. У њој сам написао да сам запостављен, да је Величко произведен за потпуковника у Српском, а Адам Јанов у Молдавском хусарском пуку, а да су обојица по рангу нижи од мене и да зато молим изједначење у чину и виши ранг од њиховог. Моја молба послана је у Војну колегију и на њу ми је (као и на писмо грофу Чернишову) дошао брзо одговор у којем је била дата велика похвала мојој служби и истакнуто моје право на потпуковнички чин. Али, пошто није било упражњеног места, а Колегија није могла вршити унапређење преко одређеног броја, то се с тим решењем наређује команди да ме о том извести, а обећава ми се да ћу ја, чим се прво место буде указало, бити постављен на то место.

Мени је то решење саопштено, али оно ме није утешило. Сматрао сам да сам понижен. Хтео сам да и други пут поднесем молбу, али командант дивизије, генерал-поручник Нумерс, одговорио ме је. Он ме је, могу рећи као пријатељ, одвратио од тога и посаветовао да све то избацим из главе и да ступим на дужност (ја још нисам био узео службу, него сам живео приватно при пуку). Кад бих после те молбе послао још једну, говорио ми је генерал, то би се сматрало као противљење. Ствар је већ решена, одлука је пала, а још могу изгубити и плату ако и даље останем без службе.

Нисам смео даље одлагати, морао сам се на шта било решити. Ако не ступим на дужност, навалићу на себе нове бриге и невоље и упасти опет у неку несрећу, јер сам био свестан да ми је судбина увек била пуна препрека и сметњи, да је моја срећа немоћна и да ја нисам у стању да учиним да буде другачије. Морао сам се, дакле, помирити са стварношћу и, хтео-не хтео, признати Величка као старијег од себе, и предати се судбини.

И тако сам ступио на дужност у Српски пук. У том пуку, после завршеног рата са Пруском, постављен је за пуковника Петар Текелија (место Стојанова, који је отишао у пензију). Текелија је био из Ћесарске. По народности био је Србин, али ја га тамо нисам познавао. Видео сам га можда једанпут или двапут, али како сам ја у оно време био још на наукама, а он већ свршен човек и поручник, нисмо се због разлике у годинама ни могли знати. Он је касније оставио своју домовину и отишао у Русију, а ја сам га упознао заправо тек кад сам и сам дошао овамо. Први пут сам га видео у Москви кад сам ступио у службу и тада смо се упознали. Ја сам онда био по чину од њега старији, али он је после у армији произведен за потпуковника, као што сам раније говорио, и сад се, ето, десило да ја будем у његовој јединици, као млађи. И то ми је било врло тешко, али шта сам могао кад ми је судбина била таква. Морао сам да сагнем главу и ћутке пређем преко свега.

Текелија ми је био пуковник, а ја његов потчињени. Требало га је, дакле, признати и поштовати као што служба захтева. Кад сам ступио на дужност, он се спрам мене показао доста љубазно и могло се веровати да му мој долазак неће бити противан, и ја сам се надао да ће ми бити наклоњен као сународник, али преварио сам се. Кад буде време, испричаћу и за њега какве је особине имао и какав је био по души.

XV

Српски пук је тада, као и сви бивши стари хусарски пукови у Русији, имао врло чудно уређење. Откако је постао (неколико десетина година раније) није ни личио на редовну војску. У њему су се укорениле злоупотребе. Нико од командира није ни мислио о исправности пука и службе, него је свако гледао само своје интересе и свој џеп. Сви су хусари имали сопствене коње, своју униформу, спрему и пушке и сви су набављали храну сами за себе и своје коње, и све то куповали за свој новац како су и где могли, а плате су добијали према пијачним ценама оних места у којима се пук налазио. Пуковски заповедници су се, опет, од своје стране својски трудили и налазили начина да све држе на великој цени и да те цене мајсторски још и повећавају, а за то су добијали, са надлежног места, велике суме.

Кад су се из државне касе тражиле исплате, пук се представљао као сасвим потпун, то јест да су сви људи и сви коњи на броју и увек се пазило да се недељни и месечни извештаји подударају. Ако су се понекад и правиле смотре у пуковима, прави се надзор никад није извршавао, па је и то помагало злоупотребама.

Много ме је зачудило кад сам једанпут на смотри видео да официри своје слуге и посилне (посилни су по том старом уређењу давани официрима од великоруских регрута) облаче у хусарске униформе као замену за одсутне хусаре док се смотра не сврши. А дешавало се и то да се један хусар на смотри одазове на два имена. Пуковски команданти били су у свему споразумни с командирима чета и с осталим официрима, а добитак су делили попола.

У четама су се налазили официрски калаузи који су се старали да се хусари по крчмама што више напију и што више задуже, а крчмари су били исто тако хусари, и друге дужности сем те нису ни имали. Пуковник је, опет, имао дућан са свим војничким потребама, униформама и другим стварима. Хусарима се дозвољавало да се греше о дисциплину, и што је хусар више трошио и своје ствари више за пиће залагао, утолико је било боље, јер је те исте ствари морао наново куповати и то по трострукој цени, а понекад је благајник, кад је видео с ким има посла, једну исту ствар уписивао и два пута.

Пуковник је за благајника бирао увек човека с којим се може радити у споразуму. За њихове рачуне нико ништа није знао, а све што се хусарима давало ишло је на рачун плате.

Пуковник је увек имао много својих коња које је давао хусарима по којој цени је хтео, и то опет на рачун плате. А хусари, нарочито ако су били пијанци, нису на то ни гледали. Они су се аконто плате увек унапред задуживали.

Ако који хусар прода свога коња неком изван пука и остане без њега, па ма то било за време рата, није се ни кажњавао ни испитивао, него је одлазио у комору, и у комори је било и по стотину таквих људи. Њих су у књигама водили као болесне, а продане коње као рањене и поубијане од непријатеља у боју. А кад пуковник набави коње наново, давао их је онима који су ишли пешке, а његов пријатељ благајник им је убележавао све дане које су провели без коња, само да им што више одбије од плате.

о дисциплини и уредности нико није ни мислио. У пуку је било много жењених хусара који су имали своја кола, и зато је комора у маршу била увек врло велика. Понеки хусар је сам, са женом и децом, терао своја кола, а што није био у строју, није било важно. Понеки су опет редови, подофицири и официри имали као послугу цивиле (а таквих је било много), и пошто су многи и од њих себи све допуштали, долазило је до нереда и крађа.

То се нарочито видело у последњем рату с Пруском и зато се морало после свршеног рата, 1764. године, увести ново уређење и хусарски пукови преуредити.

Кад сам ја дошао у Српски пук, та нова, уредба још није изашла. Затекао сам још све по старом. Било је гласова о томе, али нико није у њих веровао. Говорило се:

"Што да се хусарски пукови преуређују?" - "Куд би боље него што је сада?" - и: "Све је то лаж" - и тако је остајало на оном старом, уобичајеном нереду.

Дешавало ми се да видим, кад се пук пресељавао на друго место, како хусари у маршу изјуре на коњима из строја испред пуковника, а он их још хвали како су храбри и брзи - и није им то бранио. Мени се то учинило чудно, па сам се усудио једанпут да их казним због тога, али ми је речено да им то не треба бранити зато што на својим коњима јашу. Мало касније сам опет видео како при пролазу кроз село излазе из реда, улазе у крчме и пију вино и пиво, па ми је и опет речено да их не дирам: "Они ће нас већ стићи." И официри су излазили из реда и удаљавали се од својих места, лутали около, лармали и ловили зечеве, и све се то подносило. Ако је хусар у строју пијан и падне с коња, или ако је сав разбарушен и неуредан, ни то му се није замерало, а што је био грубљи и што је пијан свашта говорио, утолико је био већи јунак.

У целом пуку није тада било више од триста редова, макар да се у извештајима наводио много већи број. Ја сам све та гледао тада с великим чудом, али сам морао да ћутим да не навучем на себе мржњу ни пуковника, ни благајника, који је у пуку имао велику улогу. Благајник није ни од кога зависио и са својим рачунима знао је једино за пуковника. Он је био велики препредењак и сви су га се бојали и чували. Зато сам се ја, већ и као нов, држао од њега мало по страни. Нисам хтео за његово пословање ни да знам, ни да питам. У таквој ситуацији провели смо цело лето.

За то време су се често приређивали састанци који нису ничем другом служили него да се сви добро изопијају. У томе су налазили сви нешто лепо и нешто што се подразумева. А ако неко није био уз њих, тај није био ни за шта, био је презрен и није могао бити пуковников пријатељ. Али то се пијанчење убрзо прекинуло. Нова уредба је била изишла и наредба од главне команде већ послана. По новој уредби морао је цео пук бити униформисан. Колико је само било критике и гунђања због тога. Нико није био задовољан. Сви су спомињали и жалили стару слободу. А најтеже је свима падало што је нова уредба почињала описом нереда који су у пуку владали, и то све онако као што је збиља и било, и да се зато пукови морају преуредити, а неки и укинути. Остала су тада само два пука, Српски и Мађарски, а Молдавски, Грузински и Шватчеков жути били су укинути. Људа из њих који су били још за службу преведени су у та два пука, а остали су пензионисани или отпуштени.

Та реформа је учинила да многи напусте Српски пук, тако да је од старих хусара мало ко и остао, а они што су остали продали су своје коње или пуку или изван њега. У Српски пук су убрзо после тога доведени нови људи, и то из Бахмутске насеобине, то јест Прерадовићевог пука, који су се вратили из рата (то су били странци, тамо врбовани, који нису хтели да остану у насеобини). Њих је било три ескадрона. Осим њих доведени су ту људи и из мог, Бугарског пука, сједињеног с Македонским, који су после Хорватовог ислеђења упућени највећим делом у насеобину Нове Сербије. Преко тог броја додато му је још двеста људи. И тако је с тим новим људима заснован изнова Српски пук. Затим је било наређено да се пошаљу људи у Малорусију, у градове Њежин, Стародуб и друга места да се покупе добровољци - и тако је с тим врбованим људима пук попуњен до осам ескадрона, као што је уредбом и предвиђено.

А да убудуће буде све државно, комесаријат је, према наредби, дао новац да се у Москви покупују све потребне ствари, као и чоха и платно за униформе, а за куповину коња послати су људи у Украјину и на Дон, и коњи су за кратко време стигли у пук. Те зиме је било много посла у пуку док се све није довело у ред. Али од свега тога не би било ништа да се није сам командант дивизије, генерал-пуковник Нумерс, латио посла. Требало је пук што пре снабдети потребним стварима, а мој пуковник никако није могао да схвати ту нову уредбу. Он на те ствари није дотле уопште обраћао пажњу, њему су та нова правила била сасвим туђа, и док би се он разабрао, време би прошло, и ништа се не би урадило, а Војна колегија је захтевала да се одмах све заврши. Генерал је предвидео да ће с тим ићи споро и зато се сам прихватио посла. Дошао је из Смоленска (удаљеног преко шездесет врста од нас), па је после још једанпут долазио. Он је пуковнику објашњавао нову уредбу улазећи у све ситнице. Па је онда наредио да се отвори кројачка радионица за шивење униформи и слао официре по робу. На крају нам је послао и сто педесет кројача, војника, из пешадијских пукова, само да униформе буду што пре готове.

А кад је настало пролеће, објављен је покрет према Пољској. Руски двор се у то време заузео да се на престо врати тадашњи пољски краљ, Станислав Август Поњатовски. И зато је наша, Смоленска дивизија, маја месеца, под вођством генерал-ан-шефа кнеза Волконског (који је дошао из Петрограда), пошла према граници. С осталим пуковима кренуо је и наш Српски пук.

Наша војска је дошла само до пољске границе, до граничног места званог Леди, насупрот граду Смоленску. Ту смо се зауставили и у логору провели цело лето. За то време решено је у Варшави, у сејму, да се краљ врати на престо, а пред јесен се наша дивизија вратила у Русију, на своја стара места.

Тог лета родила ми је жена сина. Назвали смо га Александар. - И она је за време тог похода била са мном..

Наш пук се вратио на старо место, у село Поречје, општина Дворцоваја. Тамо смо изводили егзерцир, поправљали коњушнице и све остало што је пуку потребно. У тим пословима смо провели све до зиме.

А кад је наступила зима, измолим од генерала команданта дивизије четворомесечно одсуство и отпутујем са женом и нашим малим сином у Нову Сербију: ташта нас је молила у писму да дођемо.

Пут је био рђав. Како су били снегови, ветрови и велики мразеви, путовало се споро. Једва смо стигли до Дњепра и прешли у Кременчуг. Тамо смо се задржали мало, само да прихранимо коње, јер смо хтели још те ноћи да стигнемо у Криловски Шанац. Али како се Дњепар три лана пре нашег доласка заледио и како је лед био клизав, бојао сам се да с каруцама са шест коња пређемо преко њега. Зато сам у Кременчугу узео од једног мог познаника саонице с једним коњем да на њима превезем жену и малог сина. За саоницама ишле су каруце са два коња, а остале коње водили су људи за нама и тако смо прешли срећно преко реке. Слуге су већ презале коње на обали, кад наиђе један мој познаник. Он ме је познао, па се зауставио и рекао ми је да ми је ташта с децом у гостима код свог брата, бившег пуковника Феодора Чорбе, у Крјуковском Шанцу (то место је било на обали Дњепра, удаљено само врсту и по од места на ком смо ми прешли реку), па је онда окренуо коња и одјурио да обавести ташту о нашем доласку. Ми смо се обрадовали том гласу и решили одмах да и сами пођемо тамо. И док су нам људи презали коње у каруце, мој познаник је јавио већ ташти да смо дошли.

Цела нам се родбина обрадовала. Одмах су наредили да се коњи упрегну у кола и пошли нам у сусрет. И ми смо брзо упрегли коње и кренули, али они су на двојим каруцама са шест коња већ јурили према нама, преко залеђене речице Крјуков, на самом њеном ушћу у Дњепар (та речица на том месту је дубока, а широка је око четрдесет хвати). Одмах смо познали да су то наши.

Кад су стигли близу, ја застанем и скочим с кола. То су исто урадили и они. Ту је био пуковник Адабаш, па ујак моје жене, Феодор Чорба, и мој шурак, потпуковник Иван Хорват. За њима је на колима пошла и моја ташта, само она се зауставила с друге стране реке и тамо нас чекала.

Тог дана је била страшна хладноћа и јак мраз, и моја жена зато није ни излазила из кола. Нисмо се на том месту дуго задржали, пошли смо одмах даље. Прво су преко реке прешла њихова двоја кола, па за њима моја, а ја по леду са мојим шураком иза њих пешке. Кад су ми кола стигла до средине, лед се испод њих наједном провали и мојих шест коња почеше се давити. Јахач на предњем коњу ухватио се некако за лед и извукао горе, кочијаш исто тако, али мојих шест коња у оној студеној води отимало се и отимало док се нису најзад, уплели у амове и сви се подавили. А кола, кад се лед испод њих провалио, накренула су се једном страном у воду, али леви задњи точак, на велику срећу, остао је горе на леду и некако се задржао, и тако вода није одвукла кола под лед. А много је допринело и то што су кочијаш и јахач успели да ухвате вођице од предњих мртвих коња, па су и на тај начин спречили да вода не одвуче коње под лед, а да тога није било, био. би крај свему и никаквог спаса не би било.

Замисли, читаоче мој, како ми је било тог несрећног тренутка кад сам видео како ми жена и син тону у воду. Зар то није био грозан удар, страшнији и од оног кад сам на исти несрећан начин и прву своју жену и сина изгубио, кад су обоје постали жртве онако ужасне смрти. А данас ми је, ето, моја зла судбина опет то исто приредила. о жалости моје! о несреће моје! - јадиковао сам. Кад се лед провалио, чуо се само страшан прасак и ломњава; и мени се лед, како сам ишао за каруцама, провалио испред самих ногу.

Вода је шикнула и пљуснула ме до колена, и да сам само још један корак начинио - и ја бих у тој провалији нестао.

Моја искренута кола једва су вирила из воде. Кад сам видео ту несрећу, скочим на једну санту, с ње коракнем на осовину кола и, у води до колена, брзо отворим врата од каруца (врата су била скоро сасвим у води) и угледам своју жену како увијена у бунду (није могла да је збаци са себе) с малим сином немоћно лежи на дну накренутих каруца, у води. Учинило ми се да није ни жива. Ухватио сам је за руке и извукао из воде. Она је пала по леду као мртва; једно, што се онако мокра сва следила од хладноће, а друго, што се ужасно престравила.

Мог је малог сина прихватио из дадиљиних руку брат моје жене (и дете је било као мртво), па смо га брзо пренели у стражару да се огреје (стражара је била ту у близини на обали Дњепра). Тамо смо и моју жену на рукама пренели. Ту нам се и родбина искупила, и место радости, настала је жалост. Одатле до куће брата моје таште није било више од пола врсте, али ми се из стражаре нисмо смели ни маћи. Ту смо провели више од два сата, да се мало угрејемо, а и да сачекамо да се донесе туђе одело, да се моја жена пресвуче. Она је прележала поред ватре читав сат без свести. Није могла ни са својом матером нити било с ким реч проговорити. Тако се престравила и тако је промрзла да је једва стала најзад на ноге, а мог малог сина држали су на рукама и обртали га према ватри. Био је потпуно малаксао!. Видело се само да дише, тек после је почео и плакати.

Сели смо онда у кола и пошли кући таштиног брата, пуковника Феодора Чорбе, захваљујући богу за спас из такве несреће. Жена ми се после тога разболела и прележала недељу дана док се није једва нешто мало опоравила.

Како се већ смркавало, с мојим колима се није могло ништа учинити, иако су се људи из насеља окупили да нам помогну. Донели су са собом мотке и даске, али то вече нису ништа урадили осим што су једно дугачко дрво превукли преко проваљеног леда и везали га конопцима за задњи точак. Тако су ми преко ноћи остала и кола и ствари у води. Сутрадан смо послали људе да их извуку и они су се мучили на оној студени скоро цео дан. Те ноћи је био велики мраз па се и оно проваљено место замрзло с читавог педља, тако да су људи морали прво лед секирама разбијати и тек су онда с муком извукли кола.

Одело нам је било сложено у два сандука привезана за задњи део кола - и све нам је у води пропало. Морали смо га бацити, није било више за ношење.

У Крјуковском Шанцу провели смо још четири дана, а онда смо прешли у таштину кућу, у Крилов.

Месец дана после нашег доласка чуло се да је за хусарске пукове изишла нова наредба, по којој је требало да се од слободских козака формирају пет нових хусарских пукова, са шест ескадрона у сваком, и да се исто тако и стари хусарски пукови, од којих су остали само Српски и Мађарски, сведу од осам на шест ескадрона.

То су били само гласови, али званичних извештаја још није било. Ја сам ту читаву зиму провео са женом код таште, управо док ми није истекло одсуство, а то је било скоро до пред пролеће. Путеви су били страшно рђави. С тешким колима и каруцама није се могло кренути на пут, и зато смо решили да ми жена остане код матере до лета, а ја сам пошао на лаким колима да до одређеног рока стигнем у пук.

Путовао сам врло тешко. Суснежица ме је пратила скоро из дана у дан. Направило се страшно блато и на неколико места нисам се могао с коњима извући. Морао сам у своја лака кола упрезати волове и тако сам једва на време стигао.

Кад сам се у Смоленску јавио главном команданту дивизије, генерал-поручнику Нумерсу, он ми је одмах честитао нови чин. Ја сам помислио да се шали, јер је увек био добар према мени. Рекао сам му: "Захваљујем вам на честитци, али мени није познато да сам добио чин" - а он ми одговори: "Ви сте унапређени царским указом и постављени за потпуковника у Харковски хусарски пук, који се сада формира од слободских козака" - и онда је почео да ми излаже нову уредбу о формирању нових пет пукова. Рекао ми је још да су за пуковнике и остале више официре изабрани из хусарских и кавалеријских пукова само људи од поверења.

"Међу њима сте и ви", рекао ми је. "И вас је њено величанство као поузданог официра изволело поставити, и ви треба одмах да пођете, јер с формирањем пукова треба да се што пре започне."

И још ми је рекао да је добио наређење од господина вицепрезидента Војне колегије, грофа Чернишова, да ми се из Српског хусарског пука повере два ескадрона да их преведем у Сумски хусарски пук, који је требало да се формира.

Те вести су за мене биле права срећа и утеха за све раније муке које су ме у стопу пратиле. Али ни ту није био мојим патњама крај. Имао сам још много штошта да издржим у животу.

Сутрадан сам отишао из Смоленска у пук. Кад сам стигао тамо, затекао сам два ескадрона одвојена. Из целог пука одвојен је одређен број људи и коња али - најгорих. Исто је важило и за официре. И од њих је пуковник одабрао само оне које није марио. Ја на тај избор нисам хтео ништа да кажем. С тим људима нећу ја управљати, него четни командир. Моје је било само да их преведем и уз пут водим надзор над њима.

Одвајање ескадрона отезало се још преко две недеље, зато што је пуковник неколико пута мењао људе и коње. Мени је то било унеколико криво, јер сам се могао надати да ћу с тим одбиром имати на путу муке. Рекао сам зато пуковнику да то не чини и да ће од тога имати пре срамоте него части. Боље би било, рекао сам му, да одели два ескадрона са свим људима и коњима, онако како стоје, а оно што недостаје да попуни из целог пука, али он није хтео ни да ме чује, па је дочекао да из главне команде добије велики укор и поновно наређење да што пре пошаље та два ескадрона. И једва је с тим избором завршио и предао ми људе, те се ја с њима кренем.

Кад смо у маршу пролазили кроз град Смоленск, нисам хтео да прођем а да се не јавим команданту дивизије, генерал-поручнику Нумерсу, и да му не покажем ескадроне које сам водио. Он их је површно погледао, али је ипак опазио да коњи нису онакви какви би требало да су. Одмах је видео да је то одбир из пука. Пао му је у очи један коњ који одавна чешагију није видео. Није му то било право и није могао да оћути. Рекао ми је да се из тога могу изродити незгоде и тражио да му о том дам извештај. Ја сам, међутим, схватио да би то било од моје стране потказивање које би могло донети рђаве последице, и зато нисам хтео у то да улазим. Рекао сам генералу да ће коњи можда бити по вољи пуковнику Сумског пука и да ће можда све добро проћи, и генерал ми је оставио на вољу. Код њега сам и ручао. После ручка предао сам у генералову канцеларију запечаћен извештај за пуковника Ланова у Сумски пук. Известио сам Ланова да долазим с ескадронима и да се налазим у маршу. Опростио сам се затим с генералом и наставио марш према слободским пуковима, у Украјину.

Било је лепо време за путовање. Удешавао сам умерене маршеве, са уобичајеним одморима. То је припомогло да ми се коњи уз добру храну мало поправе и угоје, али да постану добри за службу, то већ нисам могао постићи. Многи су били бангави и престарели, али о томе је имао да се брине онај ко је за то био одређен. Ја сам, уосталом, у тај посао уложио два пута више труда него што служба захтева, и то само зато што су моји хусари какви су били по избору били такви и по дисциплини. Нико од њих није ни мислио да коње мало понегује и да јаше на њима као што треба. Они су мислили само како да се напију, а коље су везивали где било и остављали их без хране до зоре, онда опет седали на њих и настављали пут. А да их пуштају на пашу и да их преко ноћи надгледају, то с почетка никако нису хтели.

А ни официри нису хтели да на смену са стражарима ноћивају поред ергеле - то им се чинило као тиранија с моје стране. Сваки од њих више је волео да од свог домаћина узме траве па да тако преко ноћи прихрани свог коња и на тај начин избегне напор око свакидашњег хватања коња и изналажења паше - и увек су имали неки изговор. Али ја се с тим нисам могао сложити. Тражио сам да раде онако како ја сматрам да је најбоље: да коње сваку ноћ пуштају у поље на пашу где је добра трава (таквих је места у Малорусији било свуда), а уз то да и официр буде поред страже уз ергелу.

Дешавало се да понеки официри остају после одласка јединице на месту где су ноћили и долазе касније, и да хусари излазе из строја кад пролазе кроз село па свраћају у крчме и тамо се задржавају, а онда јуре за јединицом, што исто тако није смело да се дозволи. А тешко им је падало кад се због крађа на преноћиштима и у маршу вршио претрес и што то није пролазило без кажњавања.

У таквом једном ружном поступку ухватио се и један господин капетан. Он је у селу, за време одмора, отео Од спахије служавку и крио је неколико дана - слао је увек у предње редове, преобучену у хусарску униформу. Због тога нисам на том преноћишту ни добио признаницу, а онда је и потера послана за нама. Зато сам би:о приморан да поведем истрагу и да девојку пронађем. Капетан је због тога и због грубих речи био осуђен, и вођен уз ескадрон лишен чина.

У таквим приликама, с тако распуштеним и недисциплинованим људима, ја сам у маршу, с неколико хусара, морао увек остајати на крају јединице и оне што су излазили из строја уз пут по селима прикупљати и на месту где је ко затечен према кривици казнити. На тај начин сам их мало-помало уразумљивао и они су ми постајали послушнији, а већ на крају било је све у свом реду. Оном кажњеном капетану (звао се Никола Вујичић) хтео сам после да вратим команду, да му не упропастим каријеру, али он није хтео да је прими. Рекао ми је да ја немам права да му команду вратим, да сматра да сам га увредио и да ће ме због тога тужити - и ја, шта ћу, оставио сам му на вољу. Тако је дошао и он са нама до одређеног места, као волонтер без сабље.

Кад смо се приближили граду Суми, где је био штаб тога пука куда сам два дана раније послао курира пуковнику Ланову с извештајем да долазим, пуковник ми је по истом куриру одговорио да се у граду налази у пролазу господин генерал (тада ан-шеф) гроф Петар Александрович Румјанцов и да он жели да види те ескадроне које ја водим, да је због тога и свој пут одложио и зато је он, пуковник Ланов, тражио да ја до прекосутра у подне стигнем у Суми.

Тај извештај сам добио на последњем преноћишту, па сам пожурио да извршим то што се од мене тражи. Устао сам ујутру пре зоре и наредио људима да се опреме уредно и чисто, па сам онда извршио преглед и наставио с маршом. Пред градом сам се зауставио и послао официра да јави пуковнику да сам стигао.

Пуковник Ланов ми је послао ађутанта и он ме је повео с ескадронима у улицу у којој је гроф имао стан. Кад сам се приближио, командовао сам ескадронима да се построје по водовима са голим сабљама, а трубачи су стали свирати марш.

Гроф је чуо да долазим па је изишао на улицу и видео ескадроне у маршу, а ја и официри одали смо му почаст сабљама и прошли. Мало касније дојурио је један подофицир послан од пуковника, јављајући ми да ме гроф зове. Наредио сам ескадронима да одмарширају до места које им је за станове одређено, а ја сам пошао грофу и предао му рапорт. Он ме је примио врло лепо, разговарао са мном дуго, испитивао о свему и на крају ме позвао на ручак. Наместио ме ја за столом поред себе и скоро све време смо разговарали.

После ручка гроф се није задржавао, пошао је одмах на пут, а ја сам с пуковником пошао у његов стан и предао му рапорт о стању људи и коња у ескадронима - и тако се завршио тај дан.

Сутрадан сам поставио ескадроне у строј и предао пуковнику спискове људи и коња и инвентар ствари. Он је тог дана прегледао ескадроне незванично и површно, а праву смотру је оставио за идући дан. Наредио је затим да се војници разиђу по становима, а мене је, као и све остале официре, позвао себи.

Уз пут сам известио пуковника да у јединици имам једног капетана ког сам казнио, и испричам му и његову кривицу и како сам му после хтео да вратим команду, али он није хтео да је прими. "Сад ви ту ствар решите како изволите", рекао сам пуковнику.

Тек што смо стигли у пуковников стан и он се почео распитивати о официрима и ја га о сваком обавештавао, кад ето капетана Вујичића. Улете тек у собу и предаде жалбу пуковнику. Пуковник је прими, али видећи капетана без сабље, запита ме ко је то. Ја му одговорим да је то онај капетан о коме сам му малочас говорио, ког сам у маршу ставио под стражу, а после му давао наново команду, а он је није хтео да прими. "И сада, ето", рекох, "подноси вам жалбу. Па кад вам је подноси и кад није био задовољан мојим решењем да му кривица прође без казне, ја сам приморан да вам објасним пред њим самим и пред свим овим официрима из ког разлога сам га казнио" - и испричам подробно о његовом дрском поступку.

Кад је пуковник Ланов чуо и кад је прочитао његову жалбу, без речи му је вратио жалбу натраг и рекао му нека иде да се жали куда год хоће, али да њему у пуку нема места, и истерао га је из собе, а убрзо и из пука. Тако се и та ствар завршила.

То јутро је пуковник Ланов извршио и званичну смотру над ескадронима, а онда је по списку прегледао и коње и војну опрему: карабине, пиштоље и сабље - сваку ствар врло пажљиво, и одмах је видео да су то све старе ствари и да то није ни издалека оно што је Војна колегија захтевала. И да се још боље у то увери, извршио је још једанпут прозивку људи и сваког човека испитао у којој је јединици у Српском пуку служио, а испитао их је и за коње из којих су јединица. И тако се открило све. Пуковник је био врло љут. Рекао ми је да ће о том обавестити главну команду.

После предаје ескадрона остао сам још два дана у граду Суми, а онда сам отишао у Харковски пук и јавио се свом новом пуковнику, Николи Чорби. Ја и он смо се добро знали, а уз то смо били још и у сродству, по мајци моје жене; она му је била братаница. Мени је било врло мило што сам њему додељен. Он ме је волео, а и ја сам њега и волео и поштовао, како је већ у реду. И може се рећи да смо се лепо слагали.

Кад сам дошао у Харков, позвао сам и моју жену да дође. Она је дотле била у Новој Сербији, код матере.

Ја и мој пуковник смо се својски прихватили да формирамо наш нови пук. Прве људе смо добили из бившег Белоруског хусарског пука, формираног пред крај пруског рата од козака, и то само ради пробе: да се види какви ће бити у служби. Зато су и били послани на неко време у Москву као коњичка патрола код полиције. После је тај пук укинут, а људи из њега распоређени у нових пет пукова, према местима у којима су живели. Од тих људи у наш пук је дошло њих шездесет.

Сем њих, због исте боје униформе, добили смо из бившег Шватчековог жутог пука још два ескадрона, а до потпуног броја од шест ескадрона регрутовали смо козаке из наше, харковске области. То су били људи који су пре тога вековима били козаци и сматрани да нису ни за шта (нарочито су се у пруском рату показали као рђави војници). Они ни свој крај нису умели да одбране од сталне опасности са Крима. Зато се после пруског рата морало прићи реформи, све их превести у регуларне хусарске пукове и поставити ум за команданте и више официре људе из кавалеријских пукова, и то највише од досељених Срба, који су били у армији, и из Хорватове, Прерадовићеве и Шевићеве насео" бине, људе који су имали искуства и знали службу.

Тих пет нових слободских хусарских пукова добили су имена према областима, то јест Харковски, Изјумски, Ахтирски, Сумски и Острогорски. За главног инспектора над њима постављен је гардијски мајор Једвоким Алексејевич Шчербињин. Он је имао да изврши нови распоред козака и изведе реформу њиховог ранијег уређења, а за команданте тих нових пукова, указом њеног императорског величанства, били су постављени: у Изјумски из старог Мађарског, бригадир Максим Зорић; у Ахтирски из бившег Молдавског, бригадир Иван Подгоричанин; у Харковски из бившег Белослободског, пуковник Никола Чорба; у Сумски из бившег карабинерског, пуковник Петар Ланов, и у Остроградски из бившег карабинерског, пуковник Јосиф Сатин. Уз њих, истим указом постављени су и остали виши официри које је Војна колегија одабрала због њихове ваљане службе. Сви ти пукови били су, као што сам рекао, потчињени у свему гардијском мајору Шчербињину. Он је живео у Харкову, граду на средњем одстојању од свих тих пет области.

Новац за опрему добијали су пукови из државне касе у одређеним роковима, а официри плату као у карабинерским пуковима, с разликом што су добијали још и додатак од тридесет рубаља за посилног.

Првог лета имали смо доста посла око формирања нашег пука. Узели смо регруте из наше области, а њихове коње пребрали, добре задржали, а рђаве испродавали и новац дали у државну касу. И да све то приведемо крају, послали смо људе да узму још коња колико је требало, а у Москву смо послали по војну опрему. Чоху за униформе имали смо да добијемо из комесаријата. У том послу смо провели цело лето управо до јесени.

Међутим, као што сам већ рекао, пуковник Сумског пука, Ланов, није био задовољан са она два ескадрона послана из Српског пука. Зато је написао представку војној колегаји и описао све што је приликом пријема опазио и молио да се нареди или да пуковник Текелија да друге коње и другу опрему, или да да накнаду у "новцу. На то је из Војне колегије нашем команданту, гардијском мајору Шчербињину, дошло наређење да од мене затражи извештај. Пошто сам ја те ескадроне довео и пошто сам у Српском пуку служио као виши официр, ја сам према томе морао знати да ли су ти ескадрони били збиља одбир из целог пука, као што то представља пуковник Ланов, а уз то: зашто нису одвојени стари седми и осми ескадрон како су већ стајали, како је и Војна колегија захтевала? Мој извештај имао је да се пошаље Војној колегији у оригиналу.

Мени је било врло тешко да на то питање, по Шчербињиновој наредби, одговорим. Ако напишем тачно онако како је било, на Текелију би пала велика одговорност, а и срамота, јер је пуковник Ланов био у праву. А с друге стране опет, мислио сам, ако напишем криво и нетачно и све прикријем, може да дође до ислеђења, па да навучем на себе ко зна колику одговорност. Зато сам решио да напишем, као што се каже, ни црно ни бело, па на срећу: да и Текелији олакшам, а и себе сачувам. И тако сам у извештају између осталог написао и ово:

У време кад је Војна колегија наредила да се из Српског пука одвоје два ескадрона, ја нисам био у пуку, био сам на одсуству. Кад сам се с одсуства вратио, сазнао сам да сам произведен за потпуковника у Харковски пук, и те ескадроне затекао спремне већ за полазак. Чекало се само да ја дођем, јер је мени било поверено да их преведем. Ја сам их примио, али не на своју одговорност о њиховом саставу ја ништа не знам. То је била ствар ескадронских командира - ја сам их само превео како су ми били предати. Што се тиче опреме та два ескадрона: ако је рђава, рђава је у целом пуку, јер се у исто време сва израђивала у Москви и нема више од године дана како је у употреби. Коњи су исто тако сви заједно ковани, према томе, ни они што су остали у Српском пуку нису бољи од тих што су с ескадронима прешли у Сумски пук."

Прећутао сам, међутим, да је за куповину коња за Српски пук био послан капетан Папјанош на Дон и кад их је довео да се пуковнику Текелији нису допали, да је због тога Текелија тужио капетана Војној колегији, да је капетан после тога ражалован у редова, да су ти коњи остали у пуку и да је највећи део од њих додељен сад тим ескадронима.

Капетан Папјанош настрадао је ипак без праве кривице и једино због тога што пуковника Текелију није могао, због своје сиротиње, да угости. Преглед коња био је у једном удаљеном селу. Пуковник се вратио оданде без ручка, па се наједио због тога - и упропастио човека. (Капетан је касније у тој својој сиротињи и завршио.)

Ја сам извештај предао команданту, гардијском мајору Шчербињину, а он га је у оригиналу послао у Војну колегију. И срећа Текелијина те се све на томе свршило.

Кад је наступила зима, наставили смо с уређењем пука. Униформе су биле готове, уредили смо комору и брзо припремили све остало што је било потребно, а с пролећа смо почели обучавати ескадроне у руковању пушком и егзерциру, што смо продужили и целог лета.

XVI

Први дани маја месеца 1766. године били су за нас дани радости. Чим се трава зазеленела, пукови су добили наређење да пођу у логоре на егзерцир.

Наш Харковски пук подигао је логор у селу Валки. Логор нам је био дивно уређен, имао је све потребе. Тамо смо преко целог лета вежбали коњички и пешачки егзерцир. Пук се постројавао трипут недељно, а у остале дане вршила се обука по ескадронима. Тако смо, с много труда, терали све до јесени - док нисмо пук довели управо до савршенства. Тада смо се већ могли поуздати да се нећемо постидети кад главном команданту, господину Шчербињину, будемо показали наш пук. Шчербињин у нашем логору још није био, нити је у ком било пуку вршио смотру, јер је био врло заузет разним својим дужностима у Харкову. Ја сам се с мојим пуковником, Николом Чорбом, договорио да му се обратимо и известимо га да је Харковски пук потпуно увежбан и нека изволи доћи да изврши смотру.

Господину Шчербињину било је врло мило што смо га позвали, а пуковнику и свима нама та наша спремност донела је велику част, јер, треба нагласити, господин Шчербињин ни од једног другог пука није добио такав позив. Ми смо били први. Зато смо и навукли мржњу на себе, нарочито од господе пуковника Сумског и Остроградског пука.

Наш главни командант, господин Шчербињин, одговорио нам је да ће доћи и одредио дан смотре за први септембар.

Мој пуковник се увек са мном саветовао о свему, па смо се и сада договорили да пошаљемо пред господина Шчербињина официре са добрим и лепо опремљеним коњима. Шчербињину се тај дочек врло допао. Дошао нам је с неколико гардијских официра. Стан му је био спреман у селу Валки, у близини логора.

Пред својим станом затекао је официрску стражу, а ту смо га и ми, виши официри, дочекали и одали почаст. Он је дуго обилазио око хусарске страже, и све му је било по вољи и све је хвалио. Увече је наредио да пук буде за шест сати изјутра спреман за смотру, што је и извршено.

Сутрадан у одређени час дошао је у логор и затекао нас постројене. Цео пук му је, као главном инспектору, одао почаст. Он је прегледао сваки ескадрон, пролазећи на коњу између редова, а онда је наредила да се започне с вежбама.

Инспектор је био тако задивљен вежбама пука да је још пре завршетка пришао пуковнику, и рекао му да је задовољан и да је доста. "Ја видим ваше савршено знање и нема потребе да и даље трудите људе и коње."

Како је тог дана била прилична врућина и коњи се од трчања, нарочито у јуришу, били угрејали и пена их попала, он се сажалио и хтео да прекинемо с вежбама. Поновио је да је задовољан, па је скинуо клобук с главе и снажним гласом захвалио целом пуку, с речима да наш труд служи домовини за славу. "Ја ћу", рекао је, "њеном императорском величанству рећи све што сам ту сад видео" - и опет замоли пуковника да пусти пук у логор.

Ми смо прекинули с вежбама док је он говорио, а кад је рекао да пук пође у логор, приступили смо му ја и пуковник и стали га молити да нам учини задовољство и остане до краја. Рекли смо му да то за нас не представља никакав напор ни тешкоћу, и да смо ми на то научени.

Он је онда пристао. Јахао је поред нас и чекао да прође цео коњички строј. А кад му је цео пук одао почаст, пуковник је наредио брзу појединачну ватру по три пута из пиштоља, а онда плотун.

Господин Шчербињин је мислио да је сад све свршено, али ми смо му рекли да пук још није показао све што зна.

Мој пуковник је после плотуна дао знак са десног крила. На тај знак цео је пук устукнуо, а на други - сјахао, коње збио у редове, и ступио у строј под пушком. То је све урађено врло брзо - и пук отпоче пешачке вежбе: прво у покрету, а онда у месту, пуцајући у јуришу и одступању. То је инспектора још више задивило. Он је служио у пешадији и боље је знао пешачке вежбе него коњичке, па нас је не само похвалио него је рекао да је пук извео пешачке вежбе боље и од пешадије. Сав задовољан, постојао је још мало да види како ће пук опет појахати, што је цео пук на дати знак извео брзо као и раније, и онда кренуо маршем према логору.

Мој пуковник је за тај дан поставио у логору велики шатор и замолио инспектора да остане код нас на ручку, и он је на то врло радо пристао. За време ручка ескадрони су у пешачком строју прилазили шатору, али са стране, да их господин Шчербињин не види. Кад је дошло време, мој пуковник налије чашу, поднесе је господину Шчербињину и замоли га да је прими из његових руку и попије у здравље њеног императорског величанства, са надом да ће новоосновани пук заслужити њену милост и послужити јој на вечиту славу.

Господин Шчербињин је примио чашу из руку нашег пуковника и рекао: "Пијем ову чашу у здравље њеног императорског величанства, нека је овај пук благословен и на корист отаџбине." И тек што је почео пити, ескадрону је дат знак, без речи, и ескадром испали из карабина, као из једне пушке. Шчербињину се то врло допало. После су и све друге здравице биле тим пропраћене, само су се ескадрони смењивали.

После ручка Шчербињин је обишао логор, похвалио ред и чистоћу, остао код нас до увече, а онда смо га испратили до његовог стана. Увече је наредио да за сутра буде комора спремна за смотру, а исто тако и коњи, карабини, пиштољи, седла и сва остала спрема, и то по ескадронима.

Све је, према наредби, било спремно. Ујутру нам је Шчербињин дошао у логор и пуковник му је показао целу комору с упрегнутим коњима, који су прошли поред шатора и стали у фронт. Шчербињин је све прегледао и нашао да је све у реду и да су коњи добри, па је онда ушао међу постројене ескадроне, прегледао коњску и осталу спрему - и био свим тим врло задовољан. На крају је наредио да се испред шатора окупе сви виши официри, па нам је изјавио како је задовољан и како нам је захвалан за наш труд и старање, а нарочито пуковнику и мени, и опет напоменуо да неће заборавити да обавести тамо где треба о нашем. труду и о свему што је видео и нашао, и да је све било преко његовог очекивања.

Кад је завршио своју инспекторску смотру, оставио нам је на вољу колико ћемо још дана остати у логору, а он је после тога остао још један дан, и онда се вратао у Харков.

Ми смо после његовог одласка остали још два дана у логору, док пуковник није направио распоред, а онда смо се преселили у зимске станове.

Шчербињин после наше смотре није добио позив ни од једног другог пука. Зато је сам запитао господу команданте јесу ли им пукови спремни и поменуо с великом похвалом да је већ извршио смотру над Харковским пуком, да је нашао све исправно и да се нада да ће то исто затећи и у другим. пуковима, и, пошто је јесен већ наступила, да жели да изврши смотру и у свим другим пуковима пре него што из логора пређу у зимске станове.

На Шчербињинов захтев нису се сви пукови једнако одазвали. Само му је бригадир Зорић јавио да је његов, Изјумски пук у реду и да је спреман за смотру. Шчербињин је отишао у Изјумски пук и нашао да је све исправно. Био је задовољан.

Убрзо после тога јавио му је и пуковник Ланов да је и његов, Сумски пук спреман за смотру.

Треба поменути да се још од почетка формирања слободских пукова највише и најлепше говорило о Сумском пуку. Хвалили су га сви, иако га нико није видео. Говорило се да му нема равног, па је и господин Шчербињин замишљао да ће тамо богзна шта затећи.

Решио је да пође. Пред свој полазак мени је послао писмо и изјавио жељу да и ја пођем с њим. Ја сам се позивом инспектора и команданта сматрао врло почаствован. Отишао сам му у Харков, он ме је примио врло љубазно и рекао ми: "Хтео бих, драги пријатељу, баш тебе да поведем на смотру Сумског пука. Он се сматра као најбољи, а ти, као што сам видео, знаш шта је хусарски пук, па мислим да ћеш моћи опазити ако буде какве разлике између ваша два пука."

Захвалио сам господину Шчербињину на тако лепом мишљењу. Пошли смо у град Суми на његовим каруцама и стигли тамо трећега дана.

Међутим, прва погрешка се већ показала. Пуковник Ланов никог није послао пред главног заповедника. Ја ћутим, ништа не говорим, али Шчербињин је сам то опазио и почео да прича о дочеку који му је наш пук приредио. Ја сам му на то рекао да је пуковник можда био сувише заузет, а никог свакако није било да га подсети на то. И тако смо стигли у Суми и одсели код тамошњег спахије, Захоржевског. Ту је убрзо дошао и пуковник Ланов и предао команданту рапорт.

Шчербињин му је наредио да за прекосутра изјутра припреми смотру. Ланов је остао код њега сат-два и, кад се враћао, срео се са мном у пролазу, на дворишту, и рекао ми: "Сваког би другог пре волео овде да видим него тебе." При том се насмешио, подигао мало клобук с главе и наставио пут.

Мени се то учинило врло чудно и нисам хтео да на том остане. Пожурио сам за њим и викнуо му да стане. Он стаде, а ја му рекох: "Слушај, пријатељу, нисам те добро схватио, и зато те молим да се изјасниш какав је био смисао твојих речи."

Одговорио ми је на изглед пријатељски: "Рекао сам онако како јесте: прекосутра ћеш ми бити на терету. Сваки други био би ми лакши него ти."

Сад сам већ разумео да он то о смотри говори, па ћу му на то: "Захваљујем вам на вашим пријатељским речима, али мени се чини да се код вас нема шта да критикује. Ви сте стари кавалериста и све што се тиче коњичког пука вама је познато."

А он ми одговори: "Досећам се ја већ да тебе није Шчербињин овамо бадава повео" - и с тим смо се растали.

Идућег дана инспектор је затражио од пуковника инвентар ствари, а онда је прегледао и саме ствари и наредио да се све ислужено прода, а новац да се метне у државну касу. Тако је тај дан прошао.

Пред ноћ нам је дошао пензионисани генерал-поручник Софонов. Он је живео у својим селима близу града Суми и, кад је чуо да је Шчербињин ту, дошао је да се с њим види.

Сутрадан је била смотра. Било је облачно и изгледало на кишу, али пук је био у строју. Били су ту и виши официри из других пукова, а и народ се окупио. Сви су желели да виде војну параду, и то параду пука о коме се причало да му нема равног. Тако је мислио и господин Шчербињин, па иако пре тога није ништа видео, веома је желео да се ти гласови потврде.

Пуковник је послао мајора да јави инспектору да је пук постројен, и ми се упутимо у поље. Ја сам, по Шчербињиновој жељи, био стално уз њега. Пришли смо пуку с десног крила. Инспектору је одана почаст целог пука уз трубе и таламбасе. Пуковник је дојурио на коњу, предао рапорт и почео да води инспектора кроз редове ескадрона. Ту сам већ видео прву погрешку: редови су стајали криво и линија пука била је мало предугачка, али преко тога се прешло. Инспектор је наредио да почне егзерцир.

Пуковник је командовао: "Десно крило, по водовима, напред!" - и од првог корака показала се погрешка: војници су у заокрету покварили редове. Једни су брзали и испадали из реда, а други су заостајали. Тако је било и с другим вежбама, а то је много кварило изглед строја.

Ја сам видео да је инспектор помало незадовољан. Рекао ми је полако: "Ти ћутиш, ништа не говориш, али ја ипак видим да то није оно што је код вас било."

Баш кад је марш и покрет почео, почела је киша да промиче, па су и војници и официри били прокисли. Зато сам одговорио. Шчербињину да вежбе нису због кише успеле - "иначе", рекао сам, "све би било добро".

После марша на реду је био јуриш. Цео пук је појурио напред, али страшно је било то што су људи с коњима падали, што су читаве гомиле заостајале и редови се сасвим пореметили. Уз то је требало подизати људе са земље, и тако је настала велика конфузија. Шчербињин је био незадовољан. Није хтео ни крај да дочека, него је без речи окренуо коња, остављајући иза себе и пук и посматраче. Ја сам пошао за њим, и тако смо се вратили у стан.

Тог дана је био приређен ручак код пуковника. Ручали смо за једним столом - а било нас је много. Шчербињин је и мало јео и мало говорио. Пуковнику није рекао ни лепу ни ружну реч, и на томе је остало. Војну опрему нисмо ни видели јер је киша падала и целог дана и целе ноћи.

Пред вече је генерал-поручник Софонов позвао Шчербињина, као свог старог познаника, у своје село. Тај господин је познао и мене, а исто тако и ја њега, јер је у време кад сам ја био на двору он био камерхер. Уз Шчербињина позвао је и мене и све друге официре.

Шчербињин га је одбио. Како је кућа Софонова била око педесет врста далеко, и то по страни, он се извињавао и великом даљином и блатом и лошим путем, а највише тиме што је морао и у другим пуковима извршити смотру. Али генерал Софонов није попуштао и најзад га је победио тиме што му је дотерао у двориште кола и преко тридесет коња. Молио је и нападао све редом и на крају је Шчербињин морао да пристане. И тако пођемо.

Ми нисмо знали да је генерал Софонов на пола пута оставио резервне коње, него смо мислили да ћемо на једним истим коњима отићи и да ћемо тек пред ноћ стићи његовој кући. Међутим, чим смо изишли из вароши, тако смо појурили да смо за непуна два сата прешли пола пута. Још издалека смо угледали један шатор крај пута и много коња - и нама се учинило да ту мора бити нека војна јединица и да им је то логор у пољу. А Софонов седи с нама у колима и слуша шта ја и Шчербињин говоримо и нагађамо, али ћути, све док каруце нису дошле до тог шатора и ту се задржале.

Ми још нисмо знали шта то значи. Тек кад су из шатора дојурили лепо обучени лакеји и стали отварати врата на каруцама, Софонов је проговорио: "Изволите се уз пут мало одморити и прихватити док се не упрегну одморни коњи у кола."

Нама се тај дочек учинио као сан. Изненадно, усред поља, у чистој степи - па таква раскош. Сто у шатору био је постављен изванредно, са сребрним посуђем. На њему је било десетак разног, хладног, печеног и куваног меса, више врста пића, кафе и чаја. Све нам је то послужено и ко је шта хтео тиме се и служио. За то време су и кола била готова и чекала нас да наставимо пут.

Опет смо поседали и пошли још брже него јутрос. Стигли смо у село још пре два сата по подне. Ручак је био већ готов и сто постављен, опет све са самим сребром.

Све је било приређено с укусом и како треба, а како смо се уз пут иструцкали, нико се није могао пожалити на апетит.

После ручка смо поседали за карте а онда је дошла музика с певачима. Домаћин је био удовац, имао је две кћери, још младе девојке, а уз њих младу Францускињу васпитачицу и управитељицу куће. Ми, гости, почели смо с њима играти и весело проводити вече, а остали су седели и гледали.

Ја сам играо, јер сам више волео игру него карте, али сам ипак приметио да Шчербињин, који је у једном крају -седео с домаћином и другим гостима, у разговору с пуковником Лановом (и он је с нама дошао) пада у ватру и нешто виче, што ја од музике нисам могао да разаберем. Зато сам прекинуо с игром и пришао да чујем шта се то препиру и о чему је реч - и, како сам после дознао, разлог је било Шчербгоћиново незадовољство оним што је на смотри видео, а повод сва)и био сам ја и моја игра.

Домаћин, господин Софонов, човек који је дуго био на двору и тамо прошао све чинове, од пажа до камерхера (у оставку је отишао као генерал-поручник), похвалио ме је пред Шчербињином како добро играм и испричао му како ме зна још са двора и како су ме тамо сва господа волела. На то ме је похвалио и Шчербињин и рекао: "Тај човек је вредан сваке хвале и тако се држи да га збиља сви морају волети, и не само то што кажете да лепо игра, него је и иначе добар и у служби ваљан. Да сте само видели", рекао је Софонову, "како су он и његов пуковник, Чорба, уредили свој Харковски пук и довели га до савршенства. Ја сам сад скоро тамо био и видео ствари које бих желео и у другим пуковима да видим."

На те његове речи побунио се пуковник Ланов и прекорео га: "Ја мислим", рекао је, "да су сви пукови по знању једнаки, само ја нисам био те среће да ми ви при смотри мог пука упутите коју похвалну реч."

Шчербињин је плануо на те речи Ланова и стао да виче. Ја сам у тај час наишао и затекао љутитог Шчербињина како Ланову говори ове речи: "Ја ти, ето, сад пред свима кажем да си се ти од почетка твога пука па све до сада само хвалио. Ја сам се надао да ћеш умети нешто изванредно да покажеш, али на смотри нисам ништа ваљано видео. Требало би да одеш (и показа на мене) њему у Харковски пук да се учиш и да видиш шта значи савршено обучен пук и ред у свему што служба захтева. Том пуку ја одајем сваку част и хвалу, и нећу пропустити а да о њему не поднесем извештај на месту где треба."

Док је говорио, тако се разљутио на пуковника Ланова да смо га једва домаћин и ми остали смирили. Ланов је био тим жестоким укором погођен. Био је увређен већ и зато што се све то десило пред људима, јавно и у туђој кући. Рекао је:

"Ако сам са својим пуком заслужио такав прекор, могли сте ми то рећи, као инспектор, још тамо, на самом месту, а не у друштву и на игранци" - па се онда окренуо и изишао.

Ми смо мислили да је од муке отишао у свој стан, који је био у суседној кући. Али кад се вечера изнела и кад је домаћин послао по њега, он већ није био тамо. Чим је од нас отишао, најмио је кочијаша, само, није отишао у свој пук, него у град Глухов, господину генералу тадашњем аншефу, грофу Петру Александровичу Румјанцову. Он је раније био ађутант код Румјанцова, па је сад сигурно отишао да му исприча све што се десило...

Нашем је домаћину било врло мило што смо му дошли у госте. Молио је Шчербињина и све нас да останемо још дан-два, али се Шчербињин није дао наговорити: зато што је хтео да и у другим пуковима изврши смотру. И тако смо се опростили од нашег доброг домаћина. (Али Шчербињин, и поред све своје журбе, није могао прегледати Ахтирски и Остроградски пук. Наступила је јесен, кише су једнако лиле и зато је морао наредити да се логори распусте.) Стигли смо у Харков. Ја сам Шчербињина донде допратио, а онда сам се вратио у пук, у свој стан.

Мени се чинило да ћу у свом пуку остати дуго и да ћу се преко јесени и зиме, после оноликог нашег напора, моћи мало одморити. Бринуо сам се само како да са својим пуковником за времена набавим храну за коње и како ћемо послати официре за нову куповину коња. Најзад смо и то до зиме уредили.

Али човек никад не зна шта га чека и шта све може да му се деси, и зато треба да буде на све спреман - па било на добро или на зло. Не треба се зато поуздавати у празне наде, него се предати судбини и примити све што она донесе.

Те зиме смо у својим становима слушали да ће један корпус наше војске бити послан у поход преко границе, у пољски део Украјине, и да ће у њему бити и један од наших слободских пукова, али ништа сигурно нисмо знали, пошто наредбе од Војне колегије није било. Дошло је скоро и пролеће и ми смо већ мислили да од свега тога неће бити ништа - кад тек наједном стиже наредба, 1767. године, фебруара месеца, да Ахтирски пук са генералом Подгоричанином има да крене за Кијев, где ће од генерал-губернатора добити наређење о даљем маршу.

Подгоричанин је имао чин генерал-мајора, али још се увек водио као командант Ахтирског пука. Његов потпуковник, козак Бојарски, отишао је због староста у пензију, тако да је у Ахтирском пуку било једно потпуковничко место празно.

Подгоричанин је изјавио у свом акту пред тај поход да ће он као генерал-мајор зацело имати више пукова у својој команди и да зато неће имати времена да управља Ахтирским пуком, него да тражи да дође неко ко ће по старешинству бити иза њега а коме би могао поверити управљање пуком, и да зато моли да се у његов пук постави један потпуковник из слободских хусарских пукова. Уз тај акт послао је и Шчербињину писмо (како сам касније дознао), и затражио да управо мене постави.

Ја се нисам надао премештају и за поход нисам био уопште спреман, кад ми од Шчербињина стиже изненада наредба да као најстарији потпуковник у слободским пуковима имам да пођем с Ахтирским пуком и зато да се кренем што пре и да се јавим генерал-мајору Подгоричанину. У исто време добио је и мој пуковник наредбу од Шчербињина да ме разреши дужности и упути на нову дужност. Сутрадан ме је Подгоричанин известио преко курира да сам упућен у Ахтирски пук, па ако, због краткоће времена, не будем могао одмах кренути, да пођем за пуком главним друмом према Кијеву, јер за три дана пук има да крене.

Страшно сам се ожалостио због те промене, и то не зато што је требало ићи у поход, него што напуштам свој пук, на који сам се толико навикао и за који сам толико труда уложио. Сада је требало прећи у туђ пук, и то не само без икакве користи него још поднети и трошак око промене униформе према боји и кроју тог пука, а још уза све то оставити свог пуковника, растати се с човеком ког сам толико волео и с којим сам се тако слагао. Отишао сам да га видим и да се с њим поразговарам. И он је био врло ожалошћен због нашег растанка. Чак је и заплакао кад ме је видео. Био сам тиме врло ганут, нисам се ни ја од суза уздржао. Спомињали смо како смо се увек слагали и како смо лепо живели, а сад се, ето, морамо растати. Говорили смо како бисмо радосно пошли кад бисмо обојица откуд с нашим пуком кренули, и како нам то не би било нимало тешко. Али променити се није могло ништа. Морао сам се покорити наредби.

Рекао сам да ћу у својој књизи само истину говорити, и зато хоћу да кажем какве је особине имао тај пуковник, Никола Чорба. Он је био правичан и волео је истину. Као човек био је савршен, као војник велики, а уз то је знао свој посао. Имао је можда само једну ману: био је врло преке нарави, што је њему самом највише ишло на штету. - Иначе за њега нико ништа рђаво није могао да каже.

После одласка из Харковског пука морао сам отићи до града Кременчуга, да преведем жену преко Дњепра у Нову Сербију и да оставим ствари код таште. Одатле сам пожурио према Кијеву да стигнем Ахтирски пук. Затекао сам га у Кијеву, марта месеца, деветог дана.

Истог дана јавио сам се генерал-мајору Подгоричанину. Он се обрадовао кад ме је видео и рекао ми да ћемо кроз два дана кренути за Пољску и сјединити се с корпусом који је већ више Кијева прешао границу и умарширао у Пољску. Шта је та експедиција значила, он није знао, то се држало у тајности.

Сутрадан смо заједно отишли у тврђаву генералу Војејкову. Тада сам имао част да први пут видим тога господина и да се упознам с њим. Примио нас је врло лепо. Разговарали смо на немачком. Он је био врло учен човек, говорио је више језика, Само, на жалост (а на то је сваки човек осуђен), био је већ у годинама, и није био више у моди. И као што је то већ обично, чим човек пређе педесет година, сматра се да више није ни за шта. Критикују га млади ветропири: те није се старац лепо показао, те није одевен како треба, те говори којешта - и све такве ствари. Тако, ето, мисле многа господа о старим људима, а не помишљају да ће и сами такви бити. Не знају да старом човеку већ и због година и његове службе припада част и поштовање. Стари искусни војник, већ као такав, заслужује сваку похвалу, док регрут нити шта зна, нити шта види. И зато треба да старог војника у свему слуша и да се користи његовим знањем, а не да се ослања на књигу коју носи у џепу, и да из књиге учи како се ратује - а таквих сам се ја нагледао. Такви уображавају да све знају, мисле да могу постати одмах команданти, а заправо не умеју ни једну стражу развести. Немају никаква искуства, падају из грешке у грешку, али се још из детињства труде да што пре науче картање и друге којекакве игре, и да критикују старце, као што је, на пример, тај уважени господин Војејков, о коме говорим.

Кад сам, дакле, дошао Војејкову, он ме је задржао на ручку. За столом сам седео уз једног мог млађег познаника, који је већ имао потпуковнички чин. Он је критиковао разговор Војејкова и, шанувши ми на уво, назвао тог ваљаног господина неприличним именом. Ја сам се зачудио и рекао му: "Слушај, да ми ниси познаник и пријатељ, ја бих те за те речи добро нагрдио. Како ти је само дошло на памет да ружиш старог тог господина?" Он се после застидео и извињавао. Само се, каже, шалио.

После ручка смо прешли у друге собе и мало поседели, а онда је генерал-губернатор позвао секретара, па га је одвео на страну, нешто му рекао и овај изишао. После пола сата вратио се с писмима у рукама. Генерал-губернатор је узео писма и отишао у свој кабинет, а онда је позвао и Подгоричанина. После једно четврт сата изишао је Подгоричанин са савијеном хартијом у руци. То је била поверљива наредба коју му је генерал-губернатор дао, заједно с упутством куда ће с пуком ићи. Кад сам је ја касније прочитао, видео сам да одлазимо у пољску Украјину, до места Житомира, и да се тамо сједињујемо с генерал-мајором Петром Кречетњиковом, командантом корпуса. За Подгоричанином изишао је и генерал-губернатор. Опростили смо се с њим и вратили се у наш стан у Подолу.

То исто вече објављен је пуку покрет и сутрадан смо кренули. Генерал-губернатор гледао је из тврђаве како одлазимо. Тог дана смо прешли границу и ушли у Пољску, где смо у првом селу преноћили. То је било 1767. године.

III део

Предговор

У прва два дела ове моје повести испричао сам где се ц шта се све са мном збило и описао све своје срећне и несрећне доживљаје. И свако би рекао да је свега било већ доста. Али не! Немоћни човек мора и даље сносити што му је писано и ићи путем којим га судбина води.

Ја сам још од своје младости, већ по изласку из школе, волео да водим белешке о свим важнијим догађајима за које сам дознавао, а исто тако и о свом личном животу. С тма! сам почео још у својој правој отаџбини, Ћесарској (о томе сам у прва два дела ове моје књиге опширно говорио), а после сам, и кад сам се преселио у Русију, наставио с том својом навиком и бележио из године у годину, свакодневно, све догађаје, и тако сам дочекао, по доброти свевишњо, да ми се накупи повише таквих свезака. И да мн не пропадну без трага и гласа, решио сам да из њих, по историјском реду, створим својеручно једно дело које ће можда неко данас-сутра са уживањем читати. Пустићу се у описивање догађаја као да пловим по широком мору. Причаћу и о себи и о рату, који сам поменуо и у коме сам имао част и сам да учествујем и своју дужност вршим. Тај рат је вођен с великим замахом и био пун догађаја вредних помена. Изнећу опширно узроке и последице тог рата и објаснити то излагање манифестима и документима.

Алжир и Тунис су се ужаснули видећи флоту са руском заставом која ;е прошла поред Европе и дошла до њихових обала, спремна да проспе ватру, са подигнутим мачем према Средоземном мору. А шта ће тек рећи Архипелаг и Мореја, који су гледали како пропада и гори читава турска флота код Чесме. Зар то нису била јунаштва којима треба да се диви читав свет и која су Русију увенчала сјајним ловоровим венцима?

Видећемо даље какав се рат водио и на суву у Молдавији, Бесарабији, у Влашкој, на обе стране Дунава, на Криму, на Кубану и у Трузији. Страшно велики простори тих земаља били су прекриљени руском војском, која је свуда односила победе над непријатељем, Говорићу о важним и многобројним биткама, а још ће их много остати на којима се нећу задржавати, јер их је било безброј.

Нећу ништа увеличавати. Нећу једну страну хвалити, а другу кудити. Бићу правичан и причаћу онако како је 6ило и како ми је познато.

У том рату, од почетка до краја, провео сам осам година. Био сам прво потпуковник и командант пука, а онда сам произведен за пуковника. Командовао сам над хусарским пуком, а често сам под својом командом имао и део коњичких и пешадијских пукова. И муке сам поднео велике.

После свршетка рата са Турском и мог повратка у Русију, учествовао сам у униште-њу запорошке сече, 1775, године. Затим сам се удостојио да добијем села као награду за свој рад, са личним потписом њеног императорског величанства на даровном писму. Наставио сам са службом и дошао до генералског чина, а онда сам, већ као стар човек, после многих тешкоћа, отишао, све под највишом милости њеног величанства, у пензију.

I

Рекао сам на крају другог дела ове моје повести да сам 1767. године пошао са Ахтирским хусарским пуком у Пољску, да је у Кијеву генерал-губернатор Војејков дао генералмајору Подгоричанину поверљиву наредбу и да смо сутрадан пошли из Кијева, да смо истог дана прешли границу и стигли на ноћиште у првом селу у пољској Украјини, код грофа Шујског.

Одатле смо пошли марта месеца, 4. дана, и продужили марш према малом месту Житомиру, где се цео корпус сјединио под командом генерал-мајора Петра Кречетњикова. Кад смо и ми стигли:, генерал--мајор је наредио да се Ахтирски пук настани у одређене станове, близу тог места, и да чека даља наређења.

У тим становима провели смо око две недеље. За то време ја сам одлазио нашем главном корпусном команданту и трудио се да га упознали као човека (он је тада уживао велико поверење). Понекад смо и разговарали, али ја нисам на њему нашао ништа нарочито. Био је добар војник, али без икаквих других знања. Само као руски писац био је велик.

Корпус је затим наставио марш и стигао до града Броди. У том се граду настанио командант корпуса, а пукови су се распоредили по оближњим местима. Ту смо се задржали десетак дана.

У почетку нико није знао зашто смо дошли у Пољску. То је била тајна у коју су били упућени само они којима је експедиција била поверена, а кад је дошло време да се пређе у дејство, корпус је подељен на делове и разаслан на разна места по Пољској, у војводства и срезове. Мене је командант корпуса позвао и, кад сам дошао, дао ми је поверљиву наредбу са упутствима и поставио ме за заповедника посебног одреда, то јест, дао ми је један ескадрон Ахтирског пука и двеста донских козака. Уз то ми је уручио и известан број примерака штампане прокламације на пољском и француском језику. Та прокламација имала је наслов: "Декларација о гаранцијама њеног величанства царице Катарине Друге о заштити реда и закона пољских, као и о заштити некатолика настањених у Пољској."

Кад ми је то дао, наредио ми је да пођем што брже могу форсираним маршем у пољску Украјину, у Брацлавско Војводство, у среско место Виницу, одредио ми дан до ког морам тамо стићи и открио ми тајну посла ради ког ме шаље. У исто време имао је тамо да дође и пољски генералпоручник, пехарник литавски, гроф Потоцки, коме је требало да се јавим и да се о извесној ствари с њим споразумем, а он ће, опет, по свом доласку објавити у том војводству конфедерацију која ће бити корисна за нас. Али, ако се деси да тамо стигнем раније, да о томе никоме не казујем, него да чекам грофа Потоцког, а штампане декларације да раздајем властима по свим градовима и местима кроз које будем пролазио.

Још ми је наређено да, ако гдегод на маршу видим неки збор Пољака или војника или неку војну јединицу, не прођем а да не упитам њиховог старешину какав је то збор и какав му је циљ, па да му онда учтиво и пријатељски посаветујем да војнике пусти нека иду сваки у своје место, а исто тако и да се зборови разиђу и људи пођу мирно својим кућама - и да свима дајем оне прокламације.

А кад гроф Потоцки буде објављивао ту конфедерацију, наређено ми је да будем и ја тамо. Уз то да се на све начине потрудим да господу Пољаке наведем да потпишу све посебне тачке из поверљиве наредбе која ми је дата, али да будем при том обазрив и не дам повода за било какво незадовољство Пољака, да будем с њима љубазан, да правим познанства са старешинама тог војводства, а пошто је та мисија тајна и од велике важности, утолико више да пазим, већ и зато што ћу бити врло далеко од корпуса. "За тако једну важну ствар изабрани сте ви, као поуздан виши официр", рекао је генерал. "Вама се указује поверење, са надом да ћете све то с успехом завршити - што ће вам касније бити препорука и служити вам на част."

И најзад, да у војничком погледу будем врло обазрив, да ме не би неки непријатељ с пољске стране потајно напао.

Сва та упутства команданта корпуса дата су ми с наредбом да се што пре кренем на пут. Генерал-мајору Подгоричанину послата је писмена наредба да ми одвоји један ескадрон, а друга је послана донским козацима да ми одмах пошаљу двеста људи, заједно са њиховим старешинама.

Кад сам добио наредбу од генерала и опростио се од њега, седнем у поштанска кола, пођем у пук и стигнем тамо још истог дана, предам генералу Подгоричанину наредбу о хусарском ескадрону и известим га да с тим одредом одлазим у тајну мисију. Подгоричанин је имао чин генерал-мајора, али је и даље био командант Ахтирског пука, и, кад је прочитао наредбу, страшно се наљутио. Мислио је да сам ја ту мисију сам тражио и да ми је жеља да се одвојим од пука, и није хтео да ми да ескадрон, нити мене да пусти, него је написао команданту корпуса одговор и послао га по куриру. Рекао ми је да ме не може пустити у ту мисију, јер сам потребан њему за управљање пуком, а исто тако да не може ни ескадрон одвојити на толику даљину, додавши да за коње он одговара, да од форсираног марша коњи могу испропадата, што би смањило снагу пука. Зато је тражио да се у ту мисију, уместо мене, пошаље један мајор из Ахтирског пука. Пошто у пуку има три мајора, један би од њих могао поћи с козацима, а у његов ескадрон, рекао је, да му се не дира.

Ту је Подгоричанин јако погрешио већ и зато што није имао права да у те ствари улази. И да га је командант корпуса позвао на одговорност, он би настрадао. Али командант га је само укорио и наредио му да ме што пре с ескадроном пошаље.

Подгоричанин ме је после тога укора морао пустити, али ме је пустио преко воље и само се бадава замерио команданту. Није ни сањао да ће му се ускоро с тим истим циљем и други ескадрони разићи и да ће на крају остати само с једним јединим ескадроном и музикантима.

Ја сам сутрадан рано изјутра кренуо из малог места Зборова (тако се звало место где нам се налазио пук) и пошао на пут. Нисам имао појма ни куда да пођем, ни како да нађем то Брацлавско Војводство и место Виницу. Да питам неког, било ми је забрањено. Морао сам да сам пронађем пут и да пазим да се о моме маршу ништа не сазна. Зато сам био приморан да се помажем и маpом. По њој сам могао видети на којој страни и на ком степену лежи Брацлавско Војводство и та Виница. Ишао сам с почетка од места до места, држећи се главног друма, али никако нисам могао да погодим то што тражим; Хоманова мапа, коју сам имао, није била сасвим тачна.

Једног дана, пред вече, наиђем у неком селу на једну пруску јединицу, уз коју је био хусарски капетан. Ишао је са купљеним коњима из пољске Украјине и Татарске, из места Балти. Кад сам за то сазнао, зауставим се, једно, да нахраним коње, а друго, да се поразговарам с тим капетаном. Рекао сам му да и ја идем да купујем коње по пољској Украјини и молио га да ми покаже своју маршруту, да видим у којим је местима све био.

Тај добри официр извади одмах своју бележницу и показа ми све украјинске градове и села, а уз остало и Брацлавско Војводство и место Виницу, ш,то је мени једино и требало. Имао је забележену чак и раздаљину у миљама од једног места до другог.

Ја сам ту маршруту, по његовој дозволи, преписао и тако сам сад имао тачно означен пут. Опростио сам се с њим и пошао даље још то исто вече и провео у путу целу ноћ.

Ишао сам форсираним маршем због краткоће времена, јер ми је рок био одређен. Нисам нигде остајао на ноћишту, одмарали смо се само по два-три сата док нам се кољи не нахране, а давао сам им зоби за цео дан, и настављао опет с путом дан и ноћ. Коњи су ми били тако пропали да сам неке морао да одбацим и узмем друге за хусаре који су остали без коња.

Кад смо прешли већ пола пута, дознам од крчмара, Јеврејина, код кога смо се задржали да нахранимо коње, да се испред нас, у граду Латичеву, око миљу и по пред нама, сабрала множина пољске шљахте и дa је уз њих и војска, али није умео да ми каже зашто су се сабрали и шта то значи.

Забринуо сам се кад сам то чуо, али како је то било пред вече, останем ту да преноћим. То место нисам могао заобићи, а да сам ноћу упао у њега, направила би се узбуна.

Изјутра;, чим је свануло, наставио сам с маршем и кад смо се приближили том месту, застанем у једној крчми. Запитао сам крчмара ко је старешина у том граду, како се зове и да ли је код куће, а он ми одговори да ту сад има много господе, али ко је најстарији, он не зна.

После таквог одговора нисам имао зашта да губим време. Морао сам што пре сазнати што се та скупштина састала. Зато сам одмах послао мог официра к њима да им каже за мене да, као, пролазим кроз украјинска места са својом јединицом ради куповине коња и да сам се у том месту мало задржао ради одмора. Још сам му рекао да им каже да бих к њима свратио, ако имају слободног времена, имао бих да известим њихову скупштину о нечем што ће им бити од користи (под тим сам мислио на ону декларацију, а уједно да сазнам зашто су се искупили). Уз то сам му још наредио да обрати пажњу кад пролази градом, да ли има на улицама војске и колико.

Мој официр је отишао са два хусара, а ја сам остао да га сачекам. Ускоро се вратио и известио ме да је у једној кући видео много сабране шљахте, да се тамо јавио и да су га пустили унутра. На моју поруку одговорили су да ће им. бити мило да ме виде и да су ради да чују ту новост што им доносим. Војске је, рече, на улицама доста видео, али то је била војска појединих племића, разноврсно обучена (већ по њиховом обичају: понеки племић нема ни два капута, а држи неколико жолнира) - а редовне војске није видео.

Узмем одмах са собом једног официра, једног подофицира, два хусара и два козака те пођем у град на ту скупштину. Кад сам ушао, примили су ме на изглед врло лепо. Затекао сам их све за једним великим столом, али били су тако охоли да ниједан није хтео са столице да се дигне. Ја приђем челу стола, мислећи да ће ту сигурно седети најстарији. Видим, седи један свештеник, с великим крстом о врату, поред њега с обе стране опет два свештеника, а остали све сами пољски панови. Запитао сам коме треба да се обратим и ко је на том збору најстарији. Један ми одговори, показујући оног с крстом (ког назва каноником), да је он најстарији. Показа ми и једног од председавајућих, ког назва пан поручник Речи Посполите, ¹ "а ми други сви смо једнаки: шљахта и панови овога среза".

Ја сам им рекао да пролазим кроз пољску Украјину ради куповине коња, а уз то, рекао сам, имам и наређење да уз пут кроз градове и среска места раздајем нову декларацију њеног императорског величанства царице руске Катарине Друге о гаранцијама које ће бити на корист свим грађанима пољске државе. "Ево једног примерка", рекао сам и пружио га оном ког су назвали пан поручник. Он га узе и предаде га канонику, а овај устане са столице, што су и други учинили, и поче га читати наглас. Кад га је прочитао, сви су се задивили и рекли: "Та би, дакле, декларација значила да и даље остајемо слободни."

Није ми било потребно да с њима о томе водим дуже разговоре. Мени је било важно да сазнам нешто о њиховој скупштини, да сазнам ради чега су се ту састали, али нисам могао да им тек тако поставим то питање - морао сам да чекам згодан тренутак.

Међутим, цела је скупштина поустајала, јер је било време ручку - у другој соби био је већ постављен сто. Како сам се највише разговарао с каноником, он ме је позвао да останем с њима да ручам, и ја пристанем.

Сели смо за сто. Мене су наместили до каноника и тако сам за ручком имао прилике да с њим наставим разговор. И мало-помало скренем ја разговор на њихов збор. Похвалио сам њихов обичај да се о свему договарају и саветују.

"И сад сте се", рекао сам, "сигурно састали да се о нечем посаветујете" - а он ми на то одговори: "Састали смо се ради црквених послова; овде је постављен темељ за нову цркву, па треба да се договоримо колико ће ко дати за њено подизање, а сутра се већ сва шљахта разилази својим кућама."

Кад сам то чуо, мени је било доста. Више нисам ништа испитивао, био сам за путом.

После ручка се опростим од свију, одем у свој одред и продужим одмах наш марш.

Сутрадан сам имао да прођем кроз града Межибож. Стражар на капији хтео је да ме задржи, али ја сам му рекао да имам нешто у том граду да објавим и да се нећу дуго задржати. Запитао сам затим подофицира ко је начелник града и да ли је код куће, а он ми одговори да тај град припада војводи Чарторијском и да он ту има свог начелника, комесара и економа. Распитао сам се код њега и за друго што Ли је требало, па онда уђем у град, задржим се на тргу и пошљем једног официра у двор да преда комесару царску декларацију, а затим без задржавања изиђем на другу капију и продужим марш.

Пролазио сам још кроз нека места, па и у њима растурао декларацију, и најзад стигнем у Виницу, дан пре одређеног рока.

Виница је среско место у Брацлавском Војводству, а припада старости Чесновском, који се баш тада налазио тамо. Задржао сам се на улазу у град и послао официра старости у двор да ме пријави и да му каже како намеравам да се ту са својом јединицом одморим неколико дана, и да хоћу у околини да потражим коње за куповину, па га зато молим да ми дозволи да ту останем, да нареди да ми се на крају вароши нађу две-три шупе где бих сместио људе и коње и да ми се да фураж за први мах, за новац, а од сутра бих га ја већ сам набављао.

На тај мој захтев или, боље рећи, молбу, он је био тако нељубазан да ми ни једно ни друго није хтео дати. Изговарао се да је то место мало, да се сада због судских послова састала у њему велика скупштина шљахте и да су сва дворишта заузета, а фураж ми исто тако не може дати, него ме шаље да са својом јединицом пођем у друго неко место и нађем што ми треба.

Такав ми одговор није био по вољи и зато му и други пут пошаљем, сада капетана, и замолим преко њега да велможни пан староста буде тако добар да нареди да ми се помогне и изиђе у сусрет, да ћу за све готовим новцем платити, по цени коју он одреди. Пан староста је ту другу молбу једва примио и наредио да ми се да фураж, а за шупе је рекао да их потражим сам и да се о томе договорим са самим сопственицима. Све сам то у тишини посвршавао и у три шупе, на крају вароши, распоредио своје људе.

Капетан ког сам послао старости прошао је кроз град тамо и натраг, а кад се вратио, испричао ми је како је по улицама и двориштима видео доста пољске шљахте и војске. Задржавали су га, рече, уз пут, питали га зашто је дошао и шта ће ту и пропраћали га грубим речима.

"Ја се на то нисам обазирао", рекао је мој капетан, "иако сам тешко подносио њихову грубост (из почетка су сви били такви), савлађивао сам се и пуштао их нека пролазе, нисам хтео ни у какав сукоб да улазим, него сам се чак трудио да будем учтив и љубазан и на речима и у опхођењу, и тако сам их смиривао." (Пољаци су људи колико горди толико и меки кад неко уме с њим-а, а кад су у невољи, знају да буду и врло плашљиви.)

Тај дан сам провео на миру; стражу сам поставио, војнике нисам никуда пуштао, а раширио сам глас да сам дошао ради куповине коња. Најмио сам чак два Јеврејина и дао им нешто новца да оду у оближња места да траже коње, а друга два да ми за јединицу набаве већу количину меса и хлеба. Ови су се тога примили. Наплаћивали су, додуше, два пута скупље, али био сам у невољи и другог излази нисам имао. А касније, кад су становници тог места видели како за све добро плаћам, почели су и сами доносити што имају, тако да смо имали свега и сувише. На пољани, испред нас, створила се права пијаца, и без тешкоће смо могли набавити све што нам је требало.

Живим у Виници већ два пуна дана, а о пехарнику литавском, грофу Потоцком, још ништа не знам. Да питам за њега, нисам смео, јер бих тиме могао све покварити. И тако сам у великој бризи проводио време и већ смишљао да пошаљем главном команданту курира, да га а томе известим.

Трећег дана пред ноћ дође ми један пољски господин на каруцама, са слугама богато опремљеним. Он ми рече да је био на збору у том месту и да се сад враћа кући. Кућа му је једно две врсте удаљена, а село му се зове Петничани. Господин ми се представио као заставник Брацлавског Војводства. Презиме му је било Грохолски. Он ми се учинио врло љубазан. Причао ми је како се познаје с многом руском господом и како живи с њима у пријатељству, па би желео, рече, да и мене међу њих уброји. На крају ме је позвао да му сутра дођем на ручак и ја сам му обећао да ћу доћи, и тако смо се растали.

После његовог одласка, касно увече, дошао ми је један пољски официр у немачкој униформи, увијен у огртач, инкогнито. Немачки је говорио одлично. Молио ме је да се насамо разговоримо. Изишли смо на двориште и, у шетњи, ја сам га запитао шта хоће и ко је, а он ми је одговорио да је капетан, да му је презиме Мјелецки, да је у служби код кијевског војводе, грофа Потоцког, коме, рече, припадају сва околна села и овдашњи двор, да гроф има и своју војску и да над њом командује он, Мјелецки, у грофовом двору у Браили.

Кад ми је о свему томе дао обавештење, извадио је запечаћено писмо и пружио ми га, са речима: "Дошао сам овамо тајно, ноћу, да ме нико не види. Писмо је од пехарника литавског, грофа Потоцког, који је блиски род мом господару, војводи кијевском. Гроф је послао ово писмо по куриру с наредбом да вам га предам лично у руке, да о том ником не говорим и да његов долазак држим у тајности. Гроф је сада у Подолу, у свом селу. После далеког пута из Варшаве, одмориће се тамо три-четири дана, а вас унапред обавештава о свом доласку."

Та вест ми је донела извесно олакшање јер сам због грофовог недоласка био помало узнемирен. Узмемо писмо, али како је напољу био мрак, нисам га могао прочитати, него позовем капетана у свој стан, који је био у једној од крајњих сеоских кућа. Наредим да ми се донесе видело и почнем га читати; било је на немачком.

Гроф пише лично мени, наводећи ми и чин на адреси. Он је знао да ћу ту бити и да сам потпуковник, јер га је о томе пред полазак обавестио наш опуномоћени посланик, кнез Репњин. У писму ми јавља да се налази у свом селу, а уједно ми напомиње да је у Виници заказана скупштина, и да је сада ту сва пољска шљахта окупљена ради решавања неких судских питања, али, пошто он мисли да се та питања могу брзо решити, требало би замолити ту господу пре него што се разиђу (само врло обазриво) да своју седницу одложе за четири дана, "а дотле ћу и ја стићи у Виницу" - писао је гроф, и нагласио ми да о његовом доласку ником не говорим.

Капетану нисам рекао шта ми гроф пише, али, пошто ми је донео писмо, сматрао сам га за поверљивог човека. па сам отпочео с њим разговор. Питао сам га ко је најважнији на тој великој скупштини шљахте и ко се тамо највише слуша. Он ми је одговорио да шљахта највише поштује старога кнеза Четвертинскот и заставника овог војводства, Грохолског. Они су, рекао ми је, скоро увек у свему први.

Чим сам то чуо, сетио сам се да ће то бити онај исти Грохолски који ме је позвао на ручак, и одмах сам помислио да ће ми згодно доћи да сутрашњи разговор употребим у своју корист.

Капетан се није дуго задржао, морао је да се жури. Имао је целе ноћи да путује да може припремити све за грофов долазак. Запитао ме је само какав ће одговор однети, а ја сам му рекао нека каже грофу да ћу се потрудити да извршим све што ми је у писму поручио и још да му каже да га молим да ме о свом доласку извести неколико сати раније. Капетан ми је рекао да ће све то учинити, и онда је отишао.

После капетановог одласка стао сам да размишљам како да приђем скупштини са захтевом да се њене седнице одложе, а да то ипак не буде неповољно примљено. Те ноћи нисам скоро ни спавао, само сам мислио како то да изведем. Најзад сам одлучио да се обратим заставнику Грохолском. Изјутра, одмах после шест, пошаљем му официра с молбом да буде тако добар и сврати за часак код мене кад буде одлазио у скупштину, јер имам нешто важно да му кажем. Мој официр је отишао и брзо се вратио, с одговором да је заставник обећао да ће свратити.

Шетам по дворишту, чекам заставника, а у глави смишљам шта све да му кажем и само изгледам хоће ли скоро наићи. Прошло је било већ девет кад је стигао и стао пред моју капију. Пошао сам му брзо у сусрет. Он је изишао из каруца, пришао ми и љубазно ме запитао шта наређујем. Ја сам на ту његову учтивост одговорио да нема никаквог наређења. Рекао сам му:

"Чим сам вас први пут видео, драги господине, закључио сам да ћу у вама наћи пријатеља и мислим да се у томе нисам могао преварити. Зато ћу вам рећи да је мој долазак овамо у вези с једном ствари од великог значаја и користи за вашу државу. Само вам не могу одмах поверити у чему је ствар. Прво треба да проучим и средим нека акта, а за то ми треба још четири дана. Али пошто је потребно да сва шљахта буде тада присутна, а сада је сва на окупу, најбоље би било да се ваша расправа о судским питањима, која би се могла врло брзо завршити, одгоди. Зато вас молим, кад сада одете тамо, одложите седницу за четири дана и о томе обавестите све учеснике."

Кад сам то заставнику рекао, он је оборио главу и замишљено ћутао, а онда ми је одговорио: "Ваш захтев је везан помало са тешкоћама и ја не знам хоће ли се то моћи извести. Ви и сами знате како наша шљахта чува своју слободу, а и људи су разни... Зато, да не би било неког отпора ако ја вашу жељу објавим, било би боље да између десет и једанаест сати пошаљете у скупштину неког од својих официра да то објави, а што се мене тиче, ја сам спреман да вам помогнем." - С тим је отишао.

Нисам ни могао ништа друго да урадим, а заставников савет изгледао ми је чак и добар. Позвао сам, дакле, свог капетана и рекао му да после десет сати оде у скупштину, и поновим му неколико пута речи које ће тамо имати да изговори. "Послан сам од свог команданта да племенитом збору Брацлавског Војводства, овде сабраном, саопштим његову молбу да будете тако добри и одложите решавање ваших судских питања за четири дана. Наш долазак овамо у вези је са стварима од значаја и користи за читаву вашу државу. Али ми вам не можемо одмах то објавити. Нама треба још четири дана док не средимо сва наша акта."

Капетан је отишао и по мом упутству пријавио се скупштини. Одмах су га пустили унутра. Он је рекао господи члановима зашто је послан, а даље је ишло овако. Први је устао заставник Грохолски, обративши се скупштини овим речима: "То бисмо могли да учинимо да видимо у чему је ствар."

С тим су се и остали сложили и мени поручили да пристају да се до тог рока одложи седница.

Кад се заставник Грохолски враћао кући, није код мене свратио, него ми је послао човека с поруком да ме очекује на ручак и да ће послати кола по мене. Замолио ме је само да поведем са собом, још неког официра.

Мало после стигла су кола с јахачем напред, и тако ја с мојим капетаном и поручником кренем. Дочекали су нас он и његова жена врло лепо. Сто је био богато постављен, све са сребрним посуђем. За време ручка свирала је његова дворска музика. Кућа му је била зидана у старинском стилу. Врт му је био уређен, а иза врта велика шума.

После ручка шетали смо по врту и шуми и разговарали. Домаћин нас је почастио пићем, али без приморавања. Пио је колико је ко хтео, што код друге господе Пољака ретко бива. У разговору, господин заставник је показивао врло велику радозналост за моју мисију и зато је прво околишно наводио разговор не би ли шта дознао, али кад је видео да ја прелазим преко тога и скрећем разговор на другу страну, запитао ме је отворено, дајући ми поштену реч да о томе неће ником говорити, него да ће ми, ако затреба, још и помоћи.

Одговорио сам му: "Молим вас да ме данас ништа не питате, али будите уверени да ћете ви бити први који ћете ту ствар сазнати. Стрпите се само још за четири дана, а можда неће ни толико трајати, а сада вам не могу ништа казати."

Он је и даље настојао да настави тај разговор и ја, да га не увредим, морао сам да се удаљим, а на растанку сам му казао: "Не љутите се, драги господине, што се не могу дуже задржати. Морам вас оставити да своја акта средим", и онда се вратим у своју јединицу.

Сутрадан распрострем око себе којекакве хартије, да Пољацима који дођу изгледа да сам у послу и да немам времена за разговор - јер Пољаци су људи радознали и желе све да знају. Рекао сам им: "Ето, баш сам почео да припремам акта која ћу изнети пред вашу скупштину, зато сам и тражио онај рок од четири дана."

На тај начин сам се спасавао од њихових посета, јер су ми они једнако долазили. Једна је група излазила, а друга већ улазила, и сваки је од њих хтео да зна узрок мог доласка. И да су то били људи од реда, лакше бих изишао с њима на крај, али то су били скоро све сами голаћи, дворани, неки чак и пијани. Тек се скупе, уђу и почну с којекаквим питањима која овде не могу да унесем. Скоро сви ме питају да ли сам прави Рус, да ли Русија има много војске, и да ли ћемо им. дата скоро Кијев, или ће га они сами узети, и још много којекаквих глупих питања, која су ми постала већ и досадна. А да их не пустим себи, нисам ни то могао, него сам морао с њима још и лепо. И онда сам, под изговором да имам посла, разгледао оне хартије око себе и седео над њима не радећи ништа само да се отарасим тих гостију. У томе сам провео три дана.

Четвртог дана су просто навалили на мене. Скупштина ми је послала изасланика и тражила да им дам одговор хоћу ли им тог дана саопштити оно што сам обећао. Они су своју седницу одложили на моју реч за четири дана и сад хоће да знају у чему је ствар - иначе ће одмах заказати поново седницу и, кад заврше посао, разићи ће се кућама. Ја сам одговорио да још нисам завршио извештај, али сутра ћу сигурно доћи у скупштину и донети га.

На тај начин сам испратио изасланика и остао забринут, не знајући шта, ћу и како ћу, и онда решим: ако тог дана и преконоћ не стигне никаква вест од литавског пехарника, да му пошаљем курира с писмом и јавим му да скупштина намерава да се разиђе, а за то време да учиним други потез да их задржим бар још један дан, то јест да сутрадан одем у скупштину и да им дам један од оних примерака царичиног манифеста, да се на тај начин некако пред њима оправдам. Откако сам дошао, ја о том манифесту још ником ништа нисам говорио, јер је њега требало да објави на скупштини шљахте сам пехарник, гроф Потоцки, као маршал нове конфедерације.

II

Али тог истог дана пред вече ослободио сам се најзад бриге. Из Браиле, са двора, стигао ми је курир, посилни капетана Мјелецког, оног што је пре неки дан био код мене. Капетан ми јавља да је пехарник литавски, гроф Потоцки, стигао у Браилу и да ће сутра увече бити у Виници.

Ја сам се тој вести врло обрадовао. Сутрадан, рано изјутра, послао сам свог официра заставнику Грохолском, зато што сам му дао обећање да ће он први сазнати разлог мог доласка. Јавио сам му да вечерас стиже пехарник литавски, гроф Потоцки, да његов долазак и јесте узрок што се ја ту налазим и да ћемо се о свему томе разговарати.

Грохолски је одмах дојурио на колима да што пре све сазна, и ја му онда испричам да ће пехарник литавски, гроф Потоцки, по свом доласку у Брацлавско Војводство објавити конфедерацију у корист пољске државе. Одмах затим пожурио сам у скупштину шљахте да и њима јавим о доласку пехарниковом - да се не би случајно разишли кућама.

У скупштину сам дошао у девет сати и рекао: "Поштована господо, ја сам вас молио да ваше заседање одложите за четири дана и ви сте ми то учинили, на чему вам изјављујем своју захвалност. А што се тиче оне ствари коју сам обећао да вам објавим, објавиће вам је господин пехарник литавски, гроф Потоцки, који нарочито ради тога долази из Варшаве овамо и вечерас ту сигурно стиже."

Скупштина се страшно изненадила кад је чула да тако један велики господин долази, чисто ми нису поверовали. А ја сам им рекао: "Ако сумњате да ће доћи, пошаљите неког у Браилу, па ћете га или тамо затећи или на путу срести." - Они су тако и учинили и на путу га срели.

Око једанаест дошао је из Браиле капетан Мјелецки да нађе грофу стан. Узео га је у језуитском манастиру и наредио да се уреди, а уједно објавио пред свима да гроф долази. На тај глас почела се сва шљахта окупљати око манастира да дочека грофа већ и зато што је он био врло истакнут човек, а и према имену Потоцких осећало је читаво војводство велику приврженост и велико поштовање. У то сам имао прилике да се и сам уверим.

Око три после подне стигле су грофове слуге и кухиња, а одмах за њима кола са осталим стварима, и коњи. Све су то били знаци великог грофовог богатства. Било је само кола - које са четири коња, које других врста - око двадесет, па разних слугу близу тридесет, и све то у лепом реду, а над свима њима био је маршал грофовог двора, исто тако племић.

Ја сам пред грофов стан поставио пешачку стражу од двадесет и четири хусара, са официром, и распоредио стражаре, а и сам сам тамо стао да грофа дочекам.

Увече, после шест сати, стигао је и гроф. Његова свита се састојала од неколико каруца и кола, а пратили су га драгони кијевског војводе, чија се чета налазила у Браили. Чим је гроф дошао до манастирске капије и сишао с кола, сва му се шљахта почела клањати скоро до земље, љубити му руке и пешеве од капута. Неки су му одржали кратке говоре, а неки га поздрављали добродошлицом.

Ја сам стајао пред стражом близу грофовог стана. Кад се гроф приближио, официр му је у ставу мирно са исуканом сабљом одао почаст, трубачи су засвирали, а ја сам му пришао неколико корака и поднео му рапорт (у рапорту сам број својих људи мало и увеличао), и представио му се. Раније грофа нисам ни знао, нити сам га видео. Он је примио мој рапорт и захвалио ми на почасти, али како је замуцкивао, требало је мало причекати док не искаже све. Узео ме је онда под руку и повео ме са собом у став. Назвао ме је, на том првом сусрету, својим другом и рекао ми да је чуо у Варшави од нашег руског посланика, кнеза Репњина, да ћу ја бити овде уз њега и да му је врло мило што има част да се са мном упозна. Немачки је говорио доста добро.

Шљахта се то вече није дуго задржала. Гроф се извинио да је уморан од пута и замолио их да се идућег дана сви окупе у манастирској цркви. Рекао је да ће им сутра објавити неке ствари које ће бити на добро отаџбине и на корист читавог пољског народа.

Кад се шљахта разишла, гроф ме је задржао на вечери, и ми смо се насамо разговарали о ствари коју ће он сутра објавити скупштини. Рекао ми је:

"Знам да и ви имате препис уговора који сутра треба да буде потписан и молим вас да ми га ујутру покажете да га упоредим са мојим пољским примерком, да видим има ли неке разлике и да ми уједно дате, кад сутра уђемо у скупштину, и онај штампани манифест, који свакако имате при себи. А што се тиче потписивања уговора, то оставите мени. Осим тога, молим вас да од официра никог не поведете, него да дођете сами у скупштину, да се шљахти не учини све то као нека принуда, да се не би на тај начин све покварило."

Ја сам га саслушао и обећао му да ћу све то учинити, и онда смо се растали.

Ујутру око седам одем грофу. Затекао сам га већ обученог, и то врло богато. Показао сам му свој примерак уговора и упоредили смо га са пољским; све су се тачке слагале. У њему се изражавала захвалност Брацлавског Војводства на декларацији њеног величанства царице Катарине Друге и на гаранцијама о благостању и заштити државе пољске, као и о слободи католичке и осталих вера у Пољској, и да се све те гаранције примају с великом захвалношћу, зато што се у њима види знак високе милости њеног величанства.

Шљахта се за то време почела окупљати. Једни су улазили грофу у собу, а други су се окупљали у цркви. После десет сати, гроф је у пратњи представника шљахте пошао у цркву. Тамо је стојао дуг један сто, прекривен црвеном чохом, а око стола, у три реда, стајале су столице и клупе. Чим је ушао, чуле су се оргуље и служба је отпочела. После службе свештеници су изишли из цркве и затворили врата. Гроф је стао у чело стола и дао знак да сви поседају, на шта сва шљахта поседа по старешинству. Мени је показао место с леве стране од себе. Кад су сви поседали, ја сам извадио штампани манифест, предао га грофу и рекао му на пољском, да ме сви разумеју:

"Пре свега, молим присутне да саслушају ову моју изјаву: Послан сам у Брацлавско Војводство од моје врховне команде да обнародујем декларацију са гаранцијама коју даје њено величанство, моја милостива владарка, царица руска, Катарина Друга, целој Краљевини Пољској и свим становницима њеним. Пошто се ви, господине грофе, изволите као и сва племенита шљахта Брацлавског Војводства налазити овде, где имам и ја част присуствовати, ја вас молим као првог на овом збору да примите од мене ову декларацију и објавите је, према вашим обичајима, свима присутнима. Уједно се надам да племенити збор неће пропустити а да на таквој високој милости не изјави писмену захвалност њеном величанству царици и преда је мени да је својим претпостављенима испоручим."

Гроф је примио декларацију и предао је регенту, то јест секретару Брацлавског Војводства, да је прочита гласно, да сви чују. После прочитане декларације гроф је, окренут према збору, рекао следеће:

"Ми грађани отаџбине наше осећамо велику потребу да поправимо стање у нашој држави, које у многом погледу не задовољава. То се не тиче само државне управе него и наше старе слободе која је повређена. Сви ми осећамо тешкоће, а да се те тешкоће отклоне и да држава дође опет до општег добра и благостања, до слободе вере, закона и јединства, као што су их наши преци имали, прека је потреба да се у нашим напорима ослонимо на помоћ једне од суседних царевина. Једино ће нам се тако моћи наша жеља испунити, а тим жељама нашим излази у сусрет њено величанство царица руска, милостива наша сусетка, дајући нам гаранције овде објављене, које ће бити на добро целог нашег народа.. Њено величанство у својој високој милости сама нам се одазвала и обећала нам давати у свим случајевима помоћ и потпору, и нама, између свих суседа, не може нико бити толико од користи и помоћи као Русија, једно, зато што се с њом граничимо на толиком простору, а друго, што смо сродни по нашем словенском језику. Она нам то јемство даје, и ми треба сви до једнога да ту високу њену милост с поштовањем примимо и њеном величанству одамо захвалност. Ја као грађанин овог војводства, знајући многе ствари које се прторемају у нашој држави, пожурио сам овамо, драга браћо, да утврдимо народну слогу и да се договоримо о свему што ће служити на корист нашем народу. Потреба захтева да пре свега створимо конфедерацију, а затим да се још данас, слободним и општим избором, изабере за маршала човек који вам се чини те части највише достојан."

Шљахта је, стојећи, поздравила грофов говор с великим одобравањем. Што се тиче избора маршала те нове конфедерације, јавио се први заставник Грохолски и предложио самог грофа, овим речима: "Ако хоћемо да нам се наше жеље испуне, ништа боље не можемо учинити него да се сложимо и изаберемо јасновелможног пана пехарника за маршала."

Други се јавио кнез Четвертински, а за њим и остали. Сви су молили грофа да ту част прихвати, говорећи да се у свему ослањају на њега.

Гроф се захвалио целом збору на почасти. Затим је наређено секретару да донесе мастило и хартију, и као прво решење скупштине унесен је избор маршала ког је изгласало Брацлавско Војводство, а потписали га двадесет четворица највеће господе тог војводства. Затим је грофу поднесена писмена заклетва на то достојанство.

Гроф је примио заклетву и пришао са свима осталима пред олтар, прочитао је гласно и потписао је, а онда му је дато маршалско. жезло. Он га је прихватио и поклонио се целом скупу, уверавајући их све да ће се, по својој заклетви коју је дао и по поверењу које му је војводство поклонило, трудити као син своје земље и радити поштено на корист народа његове драге отаџбине.

Важнији су затим поседали око стола, а велики број ниже шљахте остао је стојећи, и ко је шта хтео или имао да каже говорио је. - Али описивати све то било би само губљење времена.

Најзад, да се с тим заврши и да се пређе на ствар ради које сам послан (а стрепео сам због тога), поменуо сам грофу, до ког сам. седео, да скупштина треба тог дана да потпише уговор - да га ја што пре отпремим.

Гроф је одмах ударио жезлом које је пред њим на столу лежало, као знак да се гласови смире и да се галама утиша. На тај глас сви су се умирили у очекивању његових речи.

Он је извадио уговор (имао је на пољском два примерка) и почео:

"Треба, драга браћо, да сви ми, синови наше отаџбине, сада, на почетку овог нашег савеза и нове конфедерације, захвалимо пре свега њеном величанству императорки руској на великој милости која је у тој декларацији изражена у гаранцијама које нам њено величанство даје. Зато износим пред вас тачке уговора на којима ће скупштина овог војводства изјавити своју захвалност и задовољство с којима се та декларација прима. Овај господин потпуковник руске војске", рекао је гроф показујући на мене, "који присуствује нашој скупштини и који је ради те ствари овамо послан, моћи ће то као истину у својој команди потврдити и о томе посведочити."

После тога, гроф је пружио уговор секретару и наредио му да га гласно прочита. Кад га је секретар прочитао, јавило се неколико незадовољних гласова, којима се није допала она тачка о некатолицима. Говорили су да се њима не могу дати права која уживају прави синови отаџбине католичке вере - иначе за све друго изјављивали су своју захвалност.

После тога, мало је требало па да и остали дигну гласове, и ја, видећи да све то води можда и раздору, морао сам пожурити (док Пољаци нису повикали по свом обичају: "не допуштамо"). Погледао сам заставника Грохолског и старог кнеза Четвертинског, и на тај начин им дао знак да људе умире. На то је заставник одмах устао и објавио скупу:

"Ми смо", рече, "већ изабрали за маршала јасновелможног пана пехарника, који је син ове земље као и ми. Он ће отићи у Варшаву на отварање генералне конфедерације и тамо ће видети како се ствари развијају и има ли у томе неке опасности за нас. И зато је најбоље да се ослонимо на њега, па нека буде онако како он нађе за добро."

После речи Грохолског, гроф је од своје стране изјавио да уверава скупштину о својој преданости и љубави према отаџбини и народу и да никад неће заборавити на добро своје земље. Те речи су довеле до смирења духова. Препирка се утишала и сви су пришли да се потпишу. Први гроф, а за њим и остали. Кад се с потписивањем завршило, гроф ми је дао један примерак уговора, а други је задржао за себе.

Затим је позван ректор манастира с осталим духовним лицима. По њиховом доласку гроф је устао (и сви други су поустајали) и објавио ректору и осталом свештенству да је створена нова конфедерација и дао им да прочитају декларацију и акт о захвалности, а онда је затражио да се одслужи благодарење. Одмах је почело појање с црквеном музиком, а кад је очитано на латинском: Te Deum laudamus (то јест, Тебе бога хвалим), напољу је почела паљба из малог оружја драгонске чете, која је као пратња дошла с грофом. Четири прангије опалиле су по три пута, свештеници су почели да честитају маршалу, а било је и говора.

После завршене црквене церемоније, гроф је позвао све на ручак и тако смо изишли из цркве и отпратили грофа до његове одаје. У пролазу му је мој ескадрон одао почаст.

Ја сам одмах написао кратак извештај, приложио му потписани уговор и послао поштанским колима курира команданту, генерал-мајору Петру Никитичу Кречетњикову. Уз то сам написао и посебно кратко писмо за генерала у ком сам му јављао о грофу и његовој доброј вољи према нама, као и о заставнику Грохолском и његовој помоћи при потписивању уговора.

Међу свима одредима, извештај из мог одреда био је први. Генерал је послао уговор у Варшаву руском посланику, Николају Васиљевичу Репњину, а ја сам за постигнут успех добио захвалност.

Кад смо изишли из цркве, прошло је три сата. Код грофа је био постављен сто у великој сали (у манастирском рефекторијуму) за тридесет и шест особа - све најлепше и све у сребру. Ту су седели најстарији по чину и највише племство, а уз њих и ја и моји официри. У другој, исто тако великој соби била су постављена још два дугачка стола за ситно племство. Неки су од њих седели, а неки су с ногу јели, како је ко стигао.

Код првог стола послуживали су дванаест грофових лакеја, шест послужитеља, четири хусара, два Арапина и два ловца, сви у богатим ливрејама.

За време ручка свирао је дворски оркестар, а кад је прва чаша мађарског вина принесена грофу, он је устао, обратио се мени и попио је у здравље њеног величанства царице руске, милостиве владарке и гаранта пољске државе. Напољу је тада отпочела паљба: прво мог ескадрона, који је ту био постројен, а онда су пуцале и прангије и грофови драгони. Здравице су се ређале све до вечери. Пило се само мађарско вино. Многи су се изопијали, а нарочито ситнија шљахта, и онако пијани ваљали се око грофових ногу.

Тако је ишло скоро до једанаест ноћу. Велики панови су се тада разишли, а ситнији су галамили и ваљали се по дворишту све до зоре.

Ујутру, после девет, одржао се опет збор у цркви, али за чисто њихове потребе. Неки су од чиновника и од шљахте предавали грофу, као маршалу, представке о својим невољама. Он их је примао и доносио о њима одлуке. Расправљало се и о новој конфедерацији и свему што се на њу односи, и о том је направљен записник. То је трајало скоро до три после подне, а онда смо сви отишли у грофов стан. где је било постављено као и јуче. После ручка, гроф је обдарио неке сатовима, неке табакерама или прстењем, а ситнију шљахту новцем. Нико није остао без поклона. Мени је дао енглеског јахаћег коња, мом ескадрону сто златника, официру на стражи златан сат, а козацима по пола рубље.

Трећег дана није било ручка. Тог дана је гроф послао још изјутра свог дворског настојника у мој нови дивни стан, у који сам се тих дана уселио, да ми јави да ће после подне он са шљахтом доћи да ме посети, "и пошто је обичај да се гости послуже", рекао ми је настојник, "а ви за то нисте спремни, гроф вам шаље два буренцета вина - једно мађарског а друго француског". Ја сам ту пошиљку примио и захвалио се.

Тог дана сам ручао са својим официрима код куће, а онда сам се почео припремати за дочек гостију. После три сата изволео је гроф доћи с осталом господом. Ја сам их примио и почастио вином, као својим рођеним, а било га је толико да сам после имао и невоље због њега. Ситна шљахта се изопијала, па не само тог дана него су и сутрадан наваљивали и викали: "Дај да се пије."

Четвртог дана је гроф отишао. Пред полазак ми је казао да иде у Варшаву и да ће се тамо, кад се окупе сви маршали војводстава, отворити главна конфедерација, а после тога да ће се у свим војводствима одржати скупштине на којима ће се изабрати посланици за главну скупштину у Варшави, и да ће тада опет доћи. Још је додао да верује да ћу и ја добити од своје команде наредбу да присуствујем тој скупштини и да ћемо се онда опет видети. "И ја се надам", рекао је на крају, "да ће тада све бити боље него што је сада било."

Ја сам испратио грофа једно две миље и дао му пратњу из свог ескадрона до првог преноћишта, а онда сам се опростио и вратао натраг.

При отварању те наше конфедерације гроф се показао као човек од великих планова, па иако су му намере биле скривене, ипак се у његовом делању осећала нека величина. Ја сам о томе много пута размишљао и слутио да се ту спрема нешто велико, нарочито кад смо разговарали о рђавој унутрашњој управи која наноси штету њиховим правима и слободи. Његове речи сам доводио у везу и с разговорима које је водио тих дана насамо с једним господином што је уживао велико поверење код кијевског војводе. Тај господин био је присутан и при отварању конфедерације. Он је допратио грофа до Браиле и остао на двору кијевског војводе да ту дочека грофов повратак из Варшаве.

Ја сам се за време свог боравка упознао и спријатељио с тим господином (он се звао Ортински), и с планом сам га посећивао. Водили смо разговоре о свему и свачему и најзад сам успео да ми открије њихову тајну. Он ми је казао да цела породица Потоцких, а нарочито војвода кијевски, као најстарији у њој, показује незадовољство што је на престо краљевски дошао Станислав Поњатовски, и да сви они налазе да ће моћи, помоћу руских гаранција, на главној скупштини извршити своју намеру да збаце Поњатовског с престола пољског и доведу војводу кијевског - због тога се само литавски пехарник и примио маршалске части. Кад се у Варшави састане главна скупштина, он ће се већ постарати да наведе господу сенаторе да изврше то што они хоће.

Али намерај те господе била је без основа. Они су у својим плановима ишли тако далеко да су се понадали да ће од Русије за такву једну ствар добити помоћ. Међутим, преварили су се, као што ће се доцније видети.

Ја сам у Виници остао очекујући да ми се врати курир ког сам послао са потписаним уговором. Он се вратио четврте недеље с наредбом команданта корпуса да ту сачекам и други долазак господина пехарника литавског, грофа Потоцког, у Виницу, и уз то шта још да предузмем и извршим. Послат ми је и новац за куповину фуража и провијанта, као и ванредна сума од триста рубаља, коју сам имао да употребим на курире и гошћење тамошње господе.

Проживео сам у Виници три месеца без икаквог посла. Вежбао сам само свој ескадрон, ишао у лов и правио посете. Упознао сам се са свом господом и, како сам им ушао у вољу, често су ми долазили и волели да и ја њима идем. Слали су кола по мене и ја их нисам одбијао. Одлазио сам им и проводио време весело.

Напослетку ми је дошао курир од команданта корпуса с наредбом да ја, на скупштини шљахте Брацлавског Војводства на којој имају да се изаберу два посланика и пошљу у Варшаву на главну скупштину, настојим да шљахта изабере два брата Грохолске, заставника и столника, и уз то ми је јављено да ће на отварање скупштине доћи опет господин пехарник литавски, гроф Потоцки - а до његовог доласка да целу ту ствар држим у тајности.

Ја о томе ником ништа нисам говорио, али требало је ипак да се обавестим унапред како се код господе Пољака одржавају избори, да могу предузети потребне мере, и зато сам започео разговор са господином заставником Грохолским, али онако издалека. Питао сам га: "Шта се чује?" - "Има ли шта ново?" - "Хоће ли се скоро отворити главна скупштина у Варшави?" - "Ко ће бити изабран за главног маршала?" - и како се мени чини да се у Варшави морала већ искупити читава скупштина.

Заставник ми је на то одговорио да ће се збиља у Варшави одржати скупштина, да се чује да је генерална конфедерација већ завршена, да је за генералног маршала изабран кнез Радзивил, и да се, према томе, може очекивати да се ускоро отвори и главна скупштина. Само, не може се отворити док се не искупе посланици из свих војводстава и срезова, а дан за отварање тих скупштина и избор посланика објавиће се унапред. И наш маршал ће, по краљевој заповести, као човек од поверења, отворити скупштину и извршити избор посланика, који ће затим добити пуномоћ и отићи у Варшаву.

Саслушао сам заставникове речи и онда га запитао:

"Шта мислите, кота ће изабрати за посланика наш маршал, господин пехарник, кад дође и отвори скупштину?"

Он ми је одговорио: "То се не може унапред знати. Код нас на изборима бива понекад велика борба јер сваки жели ту част. Ситно племство везује се обично за неког од јаких и држи му страну. Неки пут многима и није избор по вољи, али како код нас у том погледу влада слобода и како код нас има важност она наша реч: ,не допуштамо, та част припадне оном ко добије највише гласова."

То што сам чуо од заставника било ми је довољно да схватим у чему су ти њихови изборни обичаји. Ја сам, међутим, хтео да чујем од њега самог шта би рекао за свој избор (према наређењу које сам имао од моје команде) и само сам гледао да га придобијем и привежем за себе, па да ме он још и помогне у извршењу мог плана. Једнако ми је мој задатак био на памети и све време сам се бринуо хоће ли шљахта хтети уговор примити и потписати. Та ствар је била од велике важности, и ја сам морао на неки начин спречити њихов отпор. Зато сам. с њим наставио разговор и упитао га: "А шта би било кад би избор посланика овог војводства пао на вас? Би ли вам то било мило?".

Он ми је одговорио: "Како ми не би било мило? То би за мене била велика част и одликовање."

"Па, бисте ли пристали", упитао сам га, "да ја порадим на скупштини за ваш избор, па да ви будете послани у Варшаву?"

Њему се мој предлог врло допао, па је чак тражио да га у томе помогнем и обећао ми да ће се и он мени наћи ако ми шта затреба. Ја сам му онда дао часну реч да ћу му помоћи.

Његове речи значиле су за мене добар почетак. Он се привезао уз мене и чак ми је поверио неке њихове политичке тајне, што је мени за моје планове послужило врло корисно.

Тог сам господина већ везао за себе, али с његовим млађим братом, столником, била је друга ствар. Познавао сам, додуше, и њега и он ме је посећивао, али пошто је живео у другом месту, ја код њега још нисам био, нити сам био с њим ближе упознат - а требало је и њега придобити. За њега сам знао да је по нарави другачији од брата, да је врло упоран, а и то да је велики зналац пољског права. Зато сам се бојао да ми се не успротиви.

Једанпут сам рекао заставнику: "Хтео бих да вам покажем колики сам вам пријатељ. Желим, ето, да и ваш брат, столник, буде изабран за посланика и, ако хоћете, можете му то у поверењу и рећи."

Прећутао сам, наравно, да имам такво наређење од моје команде за њих обојицу, него сам изигравао да ја то радим на своју руку, да их тим још боље вежем за себе.

Заставник се врло обрадовао кад сам му казао да ћу радити и за његовог брата, па је брата о томе известио, а овај ми је одмах дошао и, кад је од мене то исто чуо, спријатељио се са мном као и његов брат, заставник. Тако су обојица постали моји људи.

Сад сам имао само да дочекам долазак пехарника литавског. За то време упознавао сам се са ситном шљахтом, да за времена утрем пут, јер сам знао да је њихова ситна шљахта имала у скупштини велике слободе и да је могла, према томе, учинити и много добра и много зла. Зато сам их призивао и, на њихову велику радост, чашћавао пићем. Сиромашнима сам давао (од оне суме која ми је у ту сврху послата) новац за чизме, некима по два-три златника, а некад и више, већ према томе колико је ко важан и колико је коме приличило дати. На тај начин показивао сам иа! своју наклоност и жељу да живимо у пријатељству. Говорио сам им да имам доста слободног времена, и кад већ живим у њиховом војводству, хоћу да се са свима њима упознам и спријатељим. Хвалио сам њихове обичаје и њихово јунаштво и причао им како бих волео да заувек останем међу њима. Њима је то било мило, па су ме хвалили, дизали ме у небеса, и били готови да ми учине што год зажелим.

Ти гости су ми долазили касније и незвани скоро сваки дан, и доводили ми још и нове (наравно, због користи). Ја сам их све примао љубазно, појио их и нуткао, тако да су се и опијали, а неки су се по целу ноћ ваљали пијани. Ја сам већ оценио ко ми од њих може бити од користи, и с таквима сам одржавао везе и припремао их да ми послуже кад за то дође време.

Имао сам, дакле, велики део шљахте у својим рукама и држао их спремне и већ ми се чинило да ћу свој задатак моћи с успехом завршити. Али није много требало па да ми све пропадне... Кад се скупштина отворила и кад се текст уговора објавио, искрсле су наједном тешкоће, али о томе ћу касније говорити.

III

Пехарник литавски, гроф Потоцки, вратио се ускоро из Варшаве и одсео у Браили, у кући кијевског војводе. о томе је известио и мене и војводство, наредивши да се сва шљахта искупи на дан отварања скупштине, а и сам је у то време стигао у Виницу.

Али његов садашњи долазак није био ни налик на онај први. Биле су свега једне каруце, кухиња и двоја кола са неколико слугу. А и он је изгледао сасвим невесео, тако да смо сви помислили да је болестан, толико се у лицу променио.

Одсео је и сад у језуитском манастиру, али некако скромно, без икакве раскоши. Сва се шљахта искупила и чекала га на улици. И ја сам га чекао испред манастирске капије и поставио му почасну стражу као и раније. Господа су га дочекивала с дубоким поклонима и отпратила га у стан.

Ја сам код њега провео до позне ноћи, чекао сам прво да се сви други разиђу, а онда сам му рекао да сам од своје команде већ обавештен о доласку његове светлости и да знам да ће као маршал отворити скупштину овдашњег војводства, изабрати посланике и послати их у Варшаву.

Он ми је на то пресекао реч: "Ја мислим да сте свакако добили већ и наредбу ко има да се изабере, а сигурно вам је већ и уговор за потпис послан."

Ја сам. му на то одговорио: "Тако је. Добио сам наредбу да се у свему ослоним на вас и ви ћете зацело извести тај избор, што ће бити знак ваше усрдности спрам жеља њеног величанства, наше руске парице, а вама ће служити на част и на хвалу."

Он ми је одговорио: "Драги пријатељу, ви збиља тражите нешто с чим сумњам да ће се наше племство сложити. То јесте ствар од велике важности, али нашој земљи не одговара, и пре ће нас одвући у пропаст него што ће нам донети користи. Сутра ћемо, уосталом, све видети" - и кад је то рекао, окренуо се и отишао у другу собу.

Ја се томе нисам надао; то је био прави удар за мене. Знао сам, међутим, да могу, ако не постигнем оно што ми је наређено, добити незаслужени прекор, јер такав неуспех могао би се сматрати за моју небригу. У таквом сам размишљању био све док се гроф опет није вратио у моју собу, а онда сам му почео говорити. Говорио сам о нашој започетој ствари и хвалио и њега и онај његов паметни поступак при првом отварању скупштине кад се објавила конфедерација. Рекао сам му како је тиме наша команда била задовољна и да је, наравно, о тој његовој усрдности јављено и њеном величанству, нашој царици, и како је он тиме стекао њено велико поверење. "И зато, господине грофе, пошто сте већ једанпут показали тај велики знак своје усрдности, надам се да ћете и сада доказати да заслужујете ту част и славу и да ћете започето дело довести до краја, на част своје домовине."

Кад сам му то рекао, замолио сам га да сутра при избору посланика изабере такве људе који ће у главној скупштини у Варшави бити од користи и народу и њиховој држави. Ти посланици морали би бити добри познаваоци пољског права и закона и присталице већ раније усвојене конфедерације, коју је и главна скупштина у Радому потврдила, тако да овај садашњи рад не буде ни у каквој противности са старим.

"Ја сам овде већ доста дуго и имао сам, прилике", рекао сам му, "да се упознам с овдашњом господом, и могу да кажем да су то људи вредни поштовања, али да су сви равни један с другим. Зато ми се чини да ви, ваша светлости, не бисте нимало погрешили кад бисте сутра дали први свој глас за два брата Грохолске. То су угледни људи и признати од велике господе, и ја мислим да би они оправдали поверење које им је дато."

Гроф је врло пажљиво саслушао моје речи и одговорио: "Колико до мене стоји, ја ћу се потрудити и помоћи да се по вашој жељи изаберу господа Грохолски. То вам и обећавам већ и зато што се и сам у њих уздајем, али што- се тиче уговора који вам је послан, не знам шта да кажем. Ту има тачака које су за нас врло тешке."

Ја сам и даље говорио грофу, хвалио га и молио да уложи своје силе и доведе ствар до срећног завршетка. Дао сам му и пољски превод уговора који је требало да се сутра у скупштини потпише. Он га је узео и прочитао, а онда ми је рекао да и он исти такав има и да треба да му га сутра предам у скупштини пред свима, а он ће, међутим, до ујутру о свему том премишљати. Разговарали смо се тако до једанаест сати ноћу, а онда сам га оставио нека се одмори, а ја сам отишао у свој стан.

Признајем ти, читаоче мој, да те ноћи нисам ока склопио, нисам чак ни легао, толико сам био забринут.

Чим се мало разданило, послао сам по господу Грохолске, молећи их да дођу. Дошли су још пре осам сати. Разговор смо водили о разним стварима. Између осталог, рекао сам им да ће обојица бити изабрани за посланике и да сам им ја у том смислу утро пут код господина маршала, чије обећање већ имам.

Оба господина била су врло задовољна.

"Сад ћу вам", рекао сам им, "дати уговор и ви треба да се потрудите да га скупштина потпише. Ви ћете тиме показати своју добру вољу и подићи ћете свој углед, а ја нећу пропустити а да преко курира не обавестим о томе моју главну команду, и, кад будете дошли у Варшаву, можете очекивати захвалност од нашег посланика."

Господа Грохолски су почели читати тачке уговора и све им се чинило прихватљиво осим треће тачке, о некатолицима, и последњих речи те тачке. Рекли су ми:

"Ова је тачка од великог значаја, али ми не знамо како да је примимо, а не знамо ни шта ће скупштина на то рећи. Око тога може да дође до великог спора и сукоба."

На крају су ми, после мог дугог наговарања, обећали да на скупштини неће гласати против тих тачака, него ће само гледати куда остали гласови нагињу, да се не изложе сумњи својих сународника. Тако су отишли у скупштину.

Одмах сам послао потајно по неке од ситне шљахте које сам задобио и на које сам се могао ослонити. Њима сам се донекле поверио. Тражио сам да се скупштина одржи без галаме и да не буде вике и препирке, по њиховом обичају. Уз то да воде рачуна о господи Грохолски јер су то људи виђени и знају ствари, зато у гласању нека се сложе с њима, "а и господин маршал ће радити само оно што иде на добро народа, зато се немојте опирати, него се сложите с њим".

Ти моји редовни гости примили су лепо моја упутства, али невоља је била у томе што су неки већ успели да се мало загреју, па су још и од мене тражили вотке, и ја, шта ћу, морао сам да им дам, али, иако им нисам дао много, ипак сам се поплашио да не направе неред. Зато сам их опомињао да се лепо владају и једнако сам их у томе утврђивао.

Они су ми рекли да ће све учинити, да ће се лепо понашати, да им није први пут да учествују на скупштинама, да знају своје обичаје и да се ја ништа не бринем, и онда су од мене отишли.

После девет сати отишао сам грофу и затекао га већ обученог. Био је сам у соби. Он ме је примио лепо и говорио ми о нашем започетом послу, али нисам могао да опазим да има воље да изиђе нашим захтевима у сусрет. Уто су почели и други долазити и сва су се господа убрзо искупила. После десет сати отишли смо у цркву на службу, која није дуго трајала. Затим су се затворила црквена врата и сви су поседали око великог стола. Мени је гроф показао место с леве стране, уза се, а онда је као маршал узео реч:

"Данас треба да према закљученој конфедерацији отворимо у овом војводству скупштину и изаберемо из наше средине два човека који ће, опуномоћени, поћи у Варшаву на главну скупштину. Остављам скупштини на вољу кога ће изабрати и на који начин, јавним или тајним гласањем."

Чланови скупштине почели су се на то саветовати и договарати, а онда је устао стари кнез Четвертински и рекао:

"Било би, мислим, најбоље да се у томе ослонимо на велеможног пана маршала.

Нека он предложи које сматра за најдостојније и те људе ће војводство и послати."

На то су сви пристали и затражили да гроф предложи посланике.

Гроф устане, захвали скупштини на поверењу и поче овим речима: "Високородна господо, чланови скупштине и моја драга браћо, приступамо једном чину од велике важности од кога очекујемо благостање и мир у нашој драгој отаџбини. Ми засад још не знамо на чему смо, зато треба да довршимо оно што смо започели. Данас треба да изаберемо посланике и да их пошаљемо у Варшаву на главну скупштину. Даћемо им пуномоћ и упутства како да као синови народа у главној скупштини чувају правду, бране отаџбину, веру, закон и наше старе слободе и да се супротставе ако примете какву опасност за нас. А ако избор посланика остављате мени, ја мислим да ћете бити задовољни ако дам свој глас за господ-у Грохолски, пана заставника и паша столника. Ја верујем да су они достојни тог поверења и да ће умети да послуже својој домовини. Ако пристајете на тај избор, даћемо iм пуномоћ и послати их у Варшаву."

Тај избор су сва господа радосно одобрила, а затим је шљахта, која је иза велике господе стајала, повикала: "Тако је." И да избор буде и писмено потврђен и од присутних чланова потписан, гроф је наредио секретару да о томе напише формални акт.

Док су се за то вршиле припреме, гроф је устао и рекао збору да за тренутак мора изаћи да прегледа неки акт који ће се објавити, а мени се окренуо и рекао: "Молим вас, изволите са мном."

Устао сам. не знајући шта то има да значи. Гроф је прошао поред олтара, кроз мала врата која воде у његове собе. Кад је ушао у собу, затворио је врата. Били смо сасвим сами.

Он онда поче: "Не могу да се уздржим, драги мој господине потпуковниче, да вам не кажем да је ово што сада радимо пропаст за нашу нацију. Ако ви не знате шта се нама спрема, ја ћу вам у поверењу рећи: сва она обећања добијају сада сасвим други облик од оног што се раније говорило. И сад је, ето, дошло време да ја на нашој скупштини дам свој пристанак на оно што је против свих наших права и закона. Ја сад чиним управо издајство према својој отаџбини само да угодим руским жељама, а и лично вама. Ја знам, ако не потпишемо уговор и изабране посланике не упутимо у главну скупштину у духу уговора, ви можете да будете окривљени, јер ја знам каква је строгост у вашој служби, а знам и колико сте се око тога трудили. И зато, да изгледа да сте свој посао ваљано завршили, хоћу да вам помогнем. Али ако га данас и потпишемо, ви ипак запамтите што ћу вам рећи: од свега тога неће бити ништа. Видећете какво ће се зло у генералној скупштини од тога направити и да ће на крају доћи до побуне и крвопролића, а немојте мислити да из свега тога не може избити и велики рат." Док је то говорио, очи су му биле пуне суза. Најзад је и заплакао и, окренувши се прозору, брисао очи.

Страшно сам. се зачудио тим његовим неочекиваним речима. Стојао сам као скамењен и просто нисам знао шта да му одговорим. А у себи сам мислио овако: ако се уговор не потпише, може се сматрати да се нисам довољно заузимао, и ја могу добити прекор, иако нисам крив. Зато сам пришао грофу и, кад се мало прибрао, захвалио му на лепом мишљењу о мени. Рекао сам му да су ми чудне његове речи и тврдио му да то што говори не може бити, да је криво обавештен и да би било најбоље да ни у шта не сумња. Поменуо сам му декларацију и гаранције њеног величанства наше царице, у које треба да се поузда, и да треба да од главне скупштине очекује срећан завршетак. А о побуни и о рату да не треба ни да мисли, јер је Русији стало да са својим суседима живи у добрим односима и да смо и ми, који смо послати у њихова војводства, добили најстрожа наређења да се с овдашњим људима владамо искрено и пријатељски. Говорио сам му све што ми је у том смислу падало на памет само да га некако умирим и разведрим, али то ми је слабо помагало. Гроф је био уверен у оно што је говорио и једва је задржавао сузе кад је пошао наново у скупштину.

Акт о избору посланика био је спреман, прочитан наглас и поднет грофу на потпис. После грофа потписали су га и остали.

Дошао је тренутак да се посланицима напише пуномоћ. Присутни су већ почели да расправљају о садржају пуномоћи у коју је требало да се унесе и текст уговора.

Ја сам устао, узео уговор и пружио га грофу, са речима:

"Молим вас, господине грофе, да као маршал овог војводства и глава скупштине примите од мене овај предлог уговора, који ми је послан од моје главне команде, чији текст треба да уђе у пуномоћ која се сад саставља. Пошто тај предлог не садржи ништа друго осим. захвалности овог високог збора њеном величанству руској царици за високу милост према пољској држави, показану у декларацији и гаранцијама њеног величанства, надам се, поштована господо (окренуо сам се према свима), да то нећете друкчије схватити него као израз уверавања о вашем поштовању према доброј вољи коју њено величанство показује у одбрани ваших слобода, права и закона. Примајући такву помоћ и таква јемства, требало би да се на њих с поуздањем ослоните и да на њима изјавите захвалност њеном величанству."

Мој предлог уговора био је написан у два текста: на руском и пољском. Гроф је узео пољски текст и дао га секретару да га наглас прочита.

Кад је прочитао, осетила се сва важност тачака уговора и у скупштини је, као што се могло очекивати, настало велико незадовољство и отворени протести. Неки уопште нису пристајали да на то даду свој потпис. Говорили су да је то против слободе и закона и да некатолици не могу имати толика права, а неки су опет разумели тај предлог, нарочито свршетак његове треће тачке, као потчињавање Русији и падање у ропство.

Ја се са своје стране нисам хтео у то мешати, нита сам ишта говорио док је та граја трајала. Бојао сам се да се још више не распале и зато сам их пустио нека се изговоре. Погледао сам само понекад на господу Грохолски, дајући им тиме на знање да треба да се умешају. Али откако је почела та препирка на њима се могло приметити да су били готови да и сами оспоре те тачке. Нарочито би се млађи брат, столник, успротивио, само да није био већ изабран за посланика. Али због свог избора држали су се обојица по страни и скоро ништа нису говорили.

А моји свакидашњи гости, ситна шљахта, сиротиња, која је стајала по страни, могла је због њихових изборних обичаја много зла да ми направи, а особито они који су били од доброг рода, јер су такви предводили ситну шљахту и поред свог сиромаштва. Ја сам и на њих, као на своје познанике, често погледао, а они су ћутали, што ми је у овом случају било од велике помоћи.

Најзад, кад се граја мало стишала, окренуо сам се грофу и замолио га да, као маршал, започето дело заврши. Он није говорио ни у корист једне, ни друге стране. Ћутао је и чекао да скупштина сама донесе одлуку. На моју молбу, ударио је својом маршалском палицом о под, дајући тиме знак да граја престане, и да га саслушају.

Кад су се гласови стишали, гроф је узео реч. Споменуо је декларацију њеног величанства царице руске и гаранције у њој, на коју су већ били пристали и створили конфедерацију, коју је потврдила и главна скупштина у Радому, "и према томе", рекао је, "налазим да треба с тим завршити, изјавити њеном величанству захвалност и те тачке унети у пуномоћ изабраних изасланика, а они на главној скупштини у Варшави нека добро пазе да се сачувају наше древне слободе и наша света католичка вера и да наша отаџбина остане непоколебљива, неповређена и ван сваке опасности". А што се тиче тачака о некатолицима, нека се сложе с осталим члановима главне скупштине, а нарочито нека се ослоне на гласове господе сенатора и нека с њима сложно гласају.

Господа су се с тим сложила тек после маршалових речи, а ситна шљахта је повикала: "Нека тако буде, нека тако буде." Онда је наређено секретару да у пуномоћ посланицима унесе тачно све грофове речи, онако како их је он у свом говору употребио, а исто тако и оне тачке о некатолицима. Пуномоћје је затим било потписано, и ја сам добио копију са потписом секретара и браће Грохолски.

То се десило 1767. године, августа месеца, 4. дана.

Кад се скупштина завршила, цео збор је испратио грофа из цркве до његовог стана. То је било око четири сата после подне.

Код грофа је био постављен велики сто, али сасвим је друкчије изгледао него прошли пут. - Ја сам сео и на брзу руку написао извештај, приложио га оној копији пуномоћја и послао га преко курира главном команданту корпуса, генералу Кречетњикову, с питањем шта даље да радим.

Сутрадан нас је маршал, пехарник литавски, гроф Потоцки, напустио и отпутовао.

Мој курир се брзо вратио и донео ми заповест да што пре, по посланој маршрути, пођем са својим одредом у Варшаву и да се тамо, у месту Виланув, сјединим с корпусом. Чим сам ту заповест добио, пошао сам из Винице на тај далеки пут, дуг преко шест стотина врста. Ишао сам брзим маршем, и на главном путу који води за Варшаву нађем се изненада на преноћишту са својим пуком, који је с генералом Подгоричанином исто тако ишао за Варшаву. Тако се од пука нисам хтео ни одвајати, него смо заједно дошли управо до Виланува, где сам затекао и команданта корпуса, генерала Кречетњикова. Јавио сам му се, а он ми је наредио да козаке што су били са мном вратим у њихову команду, а ја да останем у пуку.

Корпус нам се сместио у оближњим селима. Провели смо тамо осам дана. Командант корпуса, генерал, отишао је у Варшаву, која је била удаљена од Виланува само неких петнаест врста.

Наш корпус је ту дошао зато да нам војска за сваки случај буде близу Варшаве (главна скупштина је већ почела свој рад). И тако нам је једне вечери збиља и наређено да се још исте ноћи нађемо пред Варшавом. Ми смо ту заповест у највећој тишини извршили, а да у граду нико није о томе ни слутио.

Опколили смо Варшаву с леве стране Висле и са стражама запосели све излазе из града, тако да те ноћи нико није могао из града изићи. Све оне који су ишли у град или излазили из њега задржали смо до зоре; већ по томе смо могли закључити да ће се те ноћи нешто нарочито у граду десити.

И с друге стране Варшаве и реке Висле (испред предграђа Прага) била је наша војска, пешадијски и коњички пукови из Смоленског корпуса (који је под командом генерал-мајора Прозоровског дошао у Литву). Они су стигли пре нас и гу подигли логор.

Тих дана је скупштина отпочела с радом, али не онако како смо ми желели. Од стране неколико магната започео је велики отпор против наших захтева, нарочито због оних тачака о некатолицима, а против те једнакости највише је устајао сенатор, бискуп краковски, Солтик (или кнез Сиверски), хетман гроф Жевуски и његов син староста Долински (он је био посланик Волинског Војводства), а уз њих је био и кијевски бискуп, Залуски. Они се никако нису дали придобити, а за њима се скоро читава скупштина повела. Зато је наш посланик у Варшави, кнез Николај Васиљевич Репњин, био приморан да преко ноћи ухапси сву ту господу и изведе из града, да на тај начин натера пољске панове на послушност.

Хапшење је било поверено пуковницима Ингелштрему и Кароу, који су у то време били у граду, у посланству, где су имали и своје станове и своје јединице. Ингелштрем је мотрио на краковског бискупа (то је зацело било још раније припремљено), и кад је бискуп пошао ноћу пешке из свога двора господину Мнишеку у посету, пуковник је одмах ушао за њим. На улици је оставио припремљене каруце с неколико војника, а он је са двојицом ушао у кућу, у тишини и врло пажљиво. Бискупу је било страшно криво кад је Ингелштрема опазио, а исто тако и госпођи Мнишек. Они просто нису схватили шта то значи и зашто је то, ни како се он усудио да тако касно незван дође. Али сва њихова питања била су прекинута кад је Ингелштрем пришао бискупу, рекао му да је ухапшен и замолио га да пође с њим.

Бискуп му у почетку није поверовао и поносито га запитао зна ли с ким говори, и ко то има толику власт да тако нешто над њим изврши. Ингелштрем му је одговорио да зна добро ко је он, да говори с краковским бискупом, али, и поред свега тога, нека изволи поћи с њим.

Бискупу то није било довољно, хтео је још да се противи, али време није дозвољавало дуге разговоре. Интелштрем га је узео под руку и рекао му: "Изволите са мном. Ја вас водим с поштовањем, а ако нећете, употребићу други начин." И додао да напољу стоје мало другачији људи, који ће га и без молбе повести.

Бискуп се од тих речи уплашио. Видео је да се неће моћи одбранити и рекао је само толико: "Да је то бар било у мом двору, а не у туђој кући" - а он је у свом двору имао преко сто војника.

И тако се господин бискуп опростио с домаћицом и пошао степеницама доле, где су га војници дочекали и посадили у каруце. Један официр га је одмах превео преко Висле и довео у наш логор, а одатле у војнички шатор потпуковника Чернишова, пред којим су стајала два гренадира с бајонетима.

Скоро у исто време је и пуковник Каро ухватио хетмановог сина старосту Долинског, кад се враћао из опере. Зауставио га је на улици (Каро је имао неколико војника са собом, а јединица му се налазила у близини у једној улици), пришао каруцама, отворио врата и рекао господину да је ухапшен и да треба свог оца о томе да извести, али да то изволи учинити у тишини, јер, иначе, излаже свој живот опасности.

Хетман је био код куће и, као стар човек, легао раније. Он је у двору имао целу једну чету драгона, с капетаном, и да је капетан Каро упао унутра са својом јединицом, у граду би се направила узбуна и дошло би, можда, и до зла. Зато је требало прво ухапсити сина па да он сам уведе госта и оца пробуди.

Чим су ушли у двориште, стража се узбунила а официр изјурио и наредио војницима да узму оружје. Али кад је дотрчао до каруца и кад му је дат знак да ћути и не диже узбуну и кад је по гласу познао хетмановог сина, он је застао, мислећи да је овај као и обично дошао кући; пред кућом су за то време стајала празна кола с војницима.

Каро је пошао степеницама са својим хапшеником горе и почео лупати на врата хетманове спаваће собе. Син је викнуо оца, отац се разбудио, познао је свог сина и одмах се досетио да се нешто важно морало десити (јер је дошао у неуобичајени час). Отворио је врата и, кад је видео ко му сина прати, заплакао је и рекао: "Сине мој мили, допао си несреће."

Каро им је прекинуо разговор, изјавио хетману да је ухапшен и дао му времена само колико да се обуче, онда је с њим и његовим сином сишао низ степенице, посадио их у каруце и са стражом их спровео кроз град, па преко Висле у засебан шатор у логору.

Требало је да се ухапси још и кијевски бискуп, Залуски, Њега је Ингелштрем разбудио у кући и, пошто он није имао ни војске ни страже, с њим није било никакве тешкоће. Али како је већ почело свитати и народ се почео кретати по улицама, није га смео спровести кроз град, као оне остале, него га је довео у наш корпус, испред града, а како тамо нисмо имали шатора, одведен је у једну кућицу поред неке циглане, иза нашег фронта. Одатле је опет с једним ескадроном и капетаном Подгоричанином преведен преко другог прелаза на Висли, испред Виланува; тамо су га сместили у логор у ком су били и остали.

IV

Почело је већ свитати кад сам, онако преморен од марша и стајања пред градом, по јесењој хладноћи, умотан у огртач, легао на земљу испред нашег десног крила да мало одспавам. И таман сам се загрејао и задремао, кад ме ађутант нашег пука стаде дрмати и будити, говорећи ми да се што пре јавим генералу Подгоричанину, који је исто тако испред циглане лежао.

Скочио сам. и пожурио генералу. Он ми је наредио да одмах одем у град да се јавим команданту корпуса, генералу Кречетњикову, у посланству. Чим сам то чуо, помислио сам да ћу добити опет неки нови задатак - као што је и било.

Сео сам на коња, одјурио у град и јавио се генералу. Изгледало је да ни он те ноћи није спавао јер сам га затекао како већ потпуно одевен шета по соби. Кад ме је видео, рекао је: "Ви сте одређени да тајно спроведете затворенике. И да знате да ће вам та мисија, за коју сте нарочито изабрани, служити на част" - па је онда узео свој клобук и рекао: "Хајдмо господину посланику."

Прошли смо кроз неколико соба до посланикових одељења. Господин посланик. кнез Николај Васиљевич Репњин, рекао ми је да је врло важна ствар ту похапшену господу (он им је навео имена) спровести у Литву, у град Вилну, генерал-поручнику Нумерсу, а одатле - куда буде наређено.

"Мени је познато, господине потпуковниче", рекао ми је господин посланик, "ваше поштење и ваша исправност, као и то да сте и досад у извршењу важних послова који су вам поверавани показивали и своју верност и одличне успехе. Ја сам с вама био увек задовољан и зато се и сада надам да ћете као један способан официр и тај задатак најбоље извести и затворенике превести куд вам је наређено. Само, напомињем вам", рекао је посланик, "да. је с том мисијом у вези и питање ваше части и вашег живота, ако их на који било начин испустите из руку. На трошкове за храну и за плаћање подвоза даје вам се пет стотина златника, а за све остало добићете наредбу и упутства (и показа на генерала Кречетњикова) од његовог превасходства Петра Никитича. - И тако изволите сутра на ноћ кренути.."

Добио сам одмах пет стотина златника од посланиковог секретара, и за њих сам сутрадан накуповао ваздан намирница и разних пића, јер, иако ми је речено да, на ту господу треба строго мотрити, ипак их, наређено ми је, уз пут треба и добро хранити. Зато нисам ни штедео новац. Гледао сам само да свега буде у изобиљу.

Наредио сам да се одмах направе сандуци и све те ствари сам у њих послагао. Од посланства сам добио једна теретна кола, а што није у њих могло стати, сместили смо у друга двоја кола. Два кувара са свим кухињским прибором послао ми је кнез Прозоровски, и тако је за мој сутрашњи пут било све спремно.

Изјутра ми је додељен један хусарски ескадрон из нашег Ахтарског пука с капетаном Георгијем Подгоричанином, оним истим што је кијевског бискупа спровео у логор (што сам већ казао), и сто козака; а уз њих шест официра из корпуса, који ће ради надзора седети с ухапшенима на путу.

Пред ноћ сам прешао преко Висле на другу страну и дошао у предграђе Прагу, где су се моји затвореници налазили. Оставио сам војнике на левом крилу и јавио се генералу, кнезу Прозоровском, чија је дужност била да припреми јахаће коње и да са посланиковог двора доведе у логор троје нове каруце за ухапшене. И то ми је предано - и тако је све било спремно за пут.

Кад је пало вече, отишли смо, генерал Прозоровски и ја, прво краковском бискупу. Уз нас су била још три виша официра: два пуковника и власник оног шатора, потпуковник Чернишов. Кад смо ушли у логор, бискуп је спавао. Кнез Прозоровски га је пробудио и рекао му да треба да крене на пут и да га предаје мени у руке.

Бискуп, онако сањив, поче да трља очи. Чује да ће на пут, па онда запита: "Куда хоћете да ме одведете?"

На то му кнез одговори: "Овај господин потпуковник ће вас спровести, а он већ зна куда. Ви само изволите устати и поћи."

Њему се те последње речи никако нису допале. Седео је на постељи и рекао да би више волео да спава него да путује. Мало касније је дигао главу, погледао нас строго, па заплакао, и изишао из шатора.

Кола су била спремна и он седе у њих, сав ојађен. Мислио је да ће у њима седети сам, али кад су ушли у кола капетан и један поручник, било му је још теже. Међутим, ту се није могло ништа изменити. Врата на колима су се затворила и кола су изишла из логора на друм. Тамо су заустављена да се сачекају и она друга двоја. Кнез је и њима рекао да ћу их ја спровести, и тако су сви изведени из логора. Хетман је са сином био у једним колима, заједно с два официра; исто тако и кијевски бискуп. Кола су ишла једна за другима, али у таквим размацима да једни за друге нису знали, нити су се могли видети. Наређено је и официрима, који су са њима седели, да не говоре ко је све ухапшен и ко путује.

Уз свака кола била је засебна пратња од неколико хусара и козака. Ухапшени нису имали слуге, и то им је врло тешко падало, зато сам ја већ сутрадан одредио сваком по једног хусара као послугу, а услуживали су их и посилни оних официра који су као надзорници с њима у колима седели. И одевени су били врло лако. Краковски бискуп имао је на себи само сиви енглески капут извезен сребром, капу од црне кадифе, црне кадифене панталоне и енглеске чизме, то му је било све. Ни они други нису били топлије одевени, а било је већ јесење доба и ноћи хладне, и зато су се морали туђим оделима послужити. Кнез Прозоровски је наредио да се од штабних официра покупе бунде и да им се даду на дан-два у послугу, док не стигне њихово одело.

Пошто је било све готово, кренуо сам на пут, и то по мрклом мраку. На души ми није било баш лако, стрепео сам да се уз пут нешто не деси. Јахао сам на коњу испред своје јединице, а капетану сам наредио да са извесним бројем хусара и козака иде иза свију и да буде увек спреман на оружани отпор ако случајно ко од Пољака покуша да отме ухапшене.

Кад смо одмакли од логора једно пола миље, изгубили смо пут. Било ми је наређено да не идемо главним друмом, него сеоским путевима, да на тај начин скријемо траг, да се у граду не би сазнало куда су ухапшени одведени.

За вође су нам дата два Јеврејина на коњима, и они су нас одмах из логора повели у страну од главног пута, уверавајући ме да знају пут и да ја идем само за њима. Али њихово знање их је брзо издало. Видео сам да су почели лутати и да су нас завели у неке јаруге и рупчаге. Ја умало нисам упао у једну јаругу, а два хусара су баш и упала. Почеле су и каруце да се криве и дошли смо дотле да се даље није могло. Морао сам се зауставити. Моји Јевреји су морали признати да су залутали. И да се пут нађе, пошаљем њих двојицу са два официра и два хусара.

Они су се мало касније вратили и повели нас опет, не знам ни ја куда, али изишли смо их оних јаруга и наставили пут по равници. Само, учинило ми се да не идемо путем, него просто ледином, али како је био мрак, нисам се могао тачно разазнати. Напослетку смо наново избили пред логор, одакле смо и пошли. Чуо сам како се одзива стража и како пролази патрола.

Видим да смо опет залутали. Морао сам стати да се не приближимо сасвим логору, да се не би направила узбуна. А Јевреји су им се жестока престрашили и признали да не знају где смо.

Те ноћи сам се тако намучио да ми је живот омрзао. Морао сам Јевреје да држим уза се да ми не побегну, а они су се од тога још више препали. Занемели су просто од страха. Мислио сам, шта ћу ако побегну и оставе ме у томе мраку до зоре. Мој командант би се зацело наљутио и сигурно би ме укорео. Зато почнем с мојим Јеврејима лепо. Рекао сам им да не треба да се плаше, да им се никакво зло неће десити, само нека пођу наново с хусарима да траже пут. "Ето, опет смо код логора, него пођите наоколо и гледајте да разазнате с које смо стране дошли - да се одмакнемо већ једном од логора и изађемо на прави пут."

Они су се мало охрабрили и послушали ме. Пошљем с њима, као и раније, подофицира и с њим четири хусара и два козака. За један сат су се вратили с извештајем да су нашли пут и повели нас наново.

Пошли смо донекле пољем па смо онда наишли на неко жбуње, па на велику шуму и рит од изливене Висле, али то није било опасно; ишли смо по песку и плиткој води и каруце су ишле без задржавања. Кад смо изишли из шуме, вође су рекле да ће нам даљи пут бити добар, да ће водити кроз ретку шуму и да ће се моћи ићи брже.

Наредио сам да се пође касом, само да се што више одмакнемо од града, јер је наредба била да се пожуримо и да се за два дана, ако је могуће, ни на ноћиштима не задржавамо, а исто тако да идемо само споредним путевима, да нас не би когод срео и видео. Али тек што смо изишли из шуме и пошли касом, кад војници повикаше: "Стој, стој!" (то је било пред зору). Страшно сам се препао. Помислио сам да нас је сигурно стигла с леђа непријатељска потера. Наредим одмах предњој Јединици да се построји, а )а појурим натраг да видим каква је то вика. Кад сам стигао, видим, изврнуле су се каруце кијевског бискупа и леже онако искренуте на земљи. Те каруце су биле последње. И како смо пошли касом, а била још помрчина, кочијаши нису видели кладу поред пута и тако се изврнули.

Бискуп се једва извукао. Добро је, сиромах, угрувао главу. Срећом, друге штете није било, једино што су се стакла на прозорима поразбијала. Али оклевати се није могло. Каруце су дигнуте, ухапшеник се опет сместио, без обзира на то што су прозори остали без стакла (ја сам доцније купио једну кожу и направио завесе од ње), и опет смо наставили пут. У свануће стигли смо до једног села са четири крчме. Ту се зауставимо да нахранимо и напојимо коње, а и да нам се сапутници мало одморе.

Наредим да се што пре очисте три боље крчме, домаћине изведем, и собе окадим прахом који сам у Варшави за тај случај нарочито купио, и онда хапшенике уведем унутра. То им је био први одмор на путу. Одсели су, додуше, у сасвим скромним кућама, у каквим можда, као људи од положаја и високог рода, још никад нису били. Нарочито је кијевски бискуп био озлојеђен. Ја сам им се извинио што се нису нашли бољи станови и рекао им да се надам да ће се убудуће наћи нешто ваљаније.

За то време су кувари, по мојој наредби, спремили белу кафу, чаја, сира, масла, белога хлеба, две-три врсте ракије и тим послужили ухапшене, али сваког одвојено, да један за другог не знају.

Хетман и његов син су се својски прихватили, и кијевски бискуп је поприлична и јео и пио, једино краковски бискуп није хтео ништа да окуси. Ходао је само по соби, мрко гледао и мене и стражаре и гризао усне, и на тај начин се уздржавао да не оспе на нас најпогрдније речи. Касније је ипак проговорио, споменуо је краља и остале своје једномишљенике и грдио их што су били толико слепи и допустили Московима да га изведу из престонице. Почео је да говори и о нашем посланику, кнезу Репњину, и то доста непристојно, тако да ми је било мучно да га слушам, али пустио сам га нека му мало лакне, а онда сам му учтиво пришао и казао му да се остави свега тога и да ће бити боље и за њега и за његово здравље ако се мало прихвати, да лакше издржи пут. И тако сам га наговорио те је узео шољу кафе, друго ништа није хтео.

После сат и по, кад смо коње већ нахранили и упрегли (с тим истим артиљеријским коњима ишао сам два дана без смењивања), рекао сам бискупу нека изволи изићи и сести у кола.

Мој ти се бискуп тек онда ражести: "Ја", рече, "путовати нећу, нити ћу изићи одавде. Хоћу да ту останем" - и затражи мастило и хартију да напише свом управнику двора, у Варшаву, да му пошаље камердинера и одело, захтевајући да то његово писмо пошаљем по куриру. Рекао ми је да се с њим поступа сурово и да је он уморан, а онда се загледао у мене и запитао ме: "Знате ли ви ко сам ја? Ја сам кнез Скшерски, сенатор и бискуп краковски."

Одговорио сам му да ја овде немам канцеларију и да му мастило и хартију не могу дати, а да су ми његов чин и титула познати, а уз то сам додао: "Оставите се сада тога, него, молим вас, изиђите и седите у каруце да наставимо пут."

Он се ни после тих мојих речи није утишао. Питао ме је: "Имаш ли ти наредбу да ме мучиш?" Онда је сео на клупу и рекао ми: "Нећу да идем." - и опет запитао: "Зар ти имаш заповест да ме мучиш?" - и још додао: "Варвари једни!"

Ја сам му на то рекао: "Немојте мислити да сам могао добили тако грубу наредбу да вас мучим. Наредба, је само да се брзо иде."

А у себи сам помислио: Кад би он само знао за седму тачку моје наредбе, кад би знао каква тамо страшна реч стоји у погледу на његов живот, не би му зацело падало на памет да се противи. Морао сам да прекинем тај његов отпор и без увијања сам му дао на знање да пут није у његовој власти. "Ви се као хапшеник морате покоравати и слушати наредбе, а ако нећете да слушате, биће зло, јер ћу ја своју дужност извршити и ви ћете морати попустити" - и дао сам му знак да пође.

Он је моје речи разумео како треба, па је изишао и сео у кола.

Изишли смо из тог села. Време је било лепо. Куваре сам послао напред и рекао им куда имају да оду, опет у једно мало село у коме су, како сам се обавестио, биле јеврејске крчме. Наредио сам да се тамо све очисти и уреди и да се припреми ручак, али да столови буду у три засебна стана.

Тог дана смо путовали брзо и стигли у то село после један по подне. Затекао сам све спремно, као што сам наредио: јела су се већ износила на сто. Иако је мој краковски бискуп био још увек љут (ја сам се уз њега највише налазио, зато што је био опаснији од других) и све нас гледао попреко, ипак је од труцкања на путу огладнео и добро се наручао. Ја сам га служио разним врстама вина, а он се само чудио, јер се томе није надао. Прихватао је све, али се највише држао шампањца.

После ручка је почео опет да бесни. Говорио је да су га варвари заробили и поново се окомио на нашег посланика кнеза Репњина.

Говорио сам му да престане с тим, да он, као један велики господин, не сме говорити речи које му не приличе и да од свега тога и тако нема никакве користи, једино што себе срамоти. Али како се он на моје речи није обазирао, него је тек онда стао праскати, ја сам изгубио стрпљење и рекао му без церемоније:

"Слушајте, господине бискупе, изгледа да ви не знате ко је наш руски посланик. Знате ли ви против кога говорите? Зар не знате да кнез Репњин извршава све што му наша царица нареди? А ви, да сте били мирни, не бисте ту сад ни били. Ја као веран руски војник нећу да чујем такве речи и забрањујем вам да тако и даље говорите. Ви сада не представљате ништа друго него једног ухапшеника који је у мојој власти, и зато вам саветујем да будете мирни и да се владате према положају у коме се налазите, јер, иначе, може и зла да буде."

Он се после тога смирио и Репњина није више помињао, само је понекад своје Пољаке грдио што су били тако слепи и допустили такву срамоту, да га тако изведемо из престонице. Али његове речи нису ме више љутиле, више су ме забављале. Постепено је и с тим престао и почео се владати пажљиво и лепо, али то је све било срачунато, као што ће се већ видети.

Тог дана сам остао у селу да преноћим. Имао сам артиљеријске коње да вратим и да за пут узмем коње од Пољака, и док сам коње нашао и сакупио, стигао ме је мој официр, који је по захтеву нашег посланика донео за хапшенике од њихових кућа њихова зимска одела, постељне ствари, рубље и обућу, као и малу суму новца. Ја сам све то, по списку њихових економа, од мога официра примио и пораздавао шта ком припада, а оне официрске бунде сам узео и вратио ,их њиховим власницима.

Ујутру рано послужио сам своје хапшенике кафом и чајем, а куваре сам опет послао до првог преноћишта да тамо припреме ручак. Направио сам распоред да сваког дана променим у маршу по једну запрегу и решио да ноћимо где ручамо (јер да сам откуд остајао с јединицом и комором преко подне због паше, наше путовање би, како је јесен већ наступила, било врло споро). Тако смо и тога дана кренули и ишли скоро до једанаест, а онда сам се зауставио, сишао с пута у страну, и каруце с пратњом лево и десно растурио по шуми, да моја господа један другог не виде. Ту сам их послужио коњаком и ликерима, белим хлебом, сиром и свежим маслом - и сви су се добро прихватили, а онда смо кренули даље и путовали до близу два сата после подне. Стигли смо у село где смо имали и преноћити и затекли све готово, као што сам био наредио. Столови су били постављени и ручак спреман на три одвојена места.

Сви су ручали с апетитом. Изнето им је и свеже воће и колачи, што сам у Варшави набавио. Мојим пановима било је све то мило и расположење им се поправило.

На тај начин смо путовали сваки дан. Ја сам имао посла и сувише јер сам се растрзао на три стране: имао сам да водим надзор над три партије и набављам храну и фураж за моју јединицу, што је у Литви, сиромашној земљи, било врло тешко, нарочито кад се путује са страхом и кад се све плаћа и сувише скупо. о скупоћи не бих, уосталом, ни говорио да се само могло набавити све што треба. Али од свега, хапшеници су ме највише бринули. По свим знацима, они су имали велику наду да ће их њихова браћа, Пољаци, стићи или пресрести и спасти, или да ће сами наћи начина да некако умакну. То се нарочито опажало код краковског бискупа. Он је често у шумовитим крајевима тражио да иде пешке, што сам му ја понекад и допуштао, само сам увек за њим слао четири хусара и неколико козака са стране по шуми да држе затворен пут, што је њему било страшно криво. И кад се пролазило кроз неко село или поред друмске механе, где је увек било гостију, мој бискуп је хтео све да види, да се покаже са својим крстом на плавој ленти и да из каруца кроз прозор руком благосиља народ, и тако им бар да на знање да га спроводе. То му је једанпут, у пролазу поред једне крчме, пошло за руком, али више не. Наредио сам официрима који су се с њим возили да не дозволе да се прозор отвара у насељеним местима, а осим тога, и пратња је заклањала прозоре од пролазника, тако да га нико није могао видети, на шта је он страшно беснео.

Није му било право ни што су осим два официра који су с њим редовно у истој соби ноћивали стајала још и два хусара са исуканим сабљама и пуним карабинима. То је страшно тешко подносио и једнако је молио да се с тим прекине. Говорио је да га то узнемирава, а нарочито зато што се увек буди кад се стража смењује. "За стражу су довољни и ови официри који са мном спавају", говорио је, и уверавао ме да не намерава бежати.

Пристао сам на ту његову молбу зато што су ми и официри то исто говорили, и тако је стража преко ноћи остајала у предсобљу. А да не би било какве преваре, ја сам их сваке ноћи двапут обилазио и никако се на целом путу нисам ноћу свлачио, увек сам био на опрезу. Осим тога наредио сам свом подофициру коначару да у становима где ухапшени имају да буду увек направи на прозору или у ком било углу малу неприметну рупу да почну кроз њу ноћу провирити, јер иако је свећа код њих горела, код краковског бискупа ништа се споља није могло видети зато што је он редовно пред спавање покривао прозор салветом. Уз то се скоро никад није ни свлачио. Био је увек спреман, као да се нечем надао. Понекад је тако обучен излазио у двориште и ходао горе-доле, па се помало и у страну одмицао и све нешто загледао, а стражара за собом никако није марио.

Осим тога, своју је постељу сваке ноћи заграђивао малом свиленом завесом која му је послана с оделом. Иза те завесе он је ноћу палио котур воштане свеће (из Варшаве су му послали неколико таквих великих котурова), и тако је по сат и више читао неку књигу. Све су то били разлози за сумњу. Под видом да чита, обмањивао ме је до пола пута, док нисам најзад дознао шта му је на памети. Али о томе ће бити касније речи.

Мој подофицир коначар, као што сам већ рекао, остављао је увек у стану краковског бискупа рупу у углу од прозора, или би парче стакла избио, или рам на прозору неприметно провртео, тако да тај отвор није могао бискуп салветом затворити, и ја сам могао макар једним оком кроз њега видети шта се унутра ради. Тако сам сваке ноћи и чинио и гледао га редовно како иза завесе чита.

Једног дана, док смо разговарали, он ме је стао молити да му кажем ко се налази у оним другим двојим каруцама:

"Зацело сте", рекао. ми је, "оне ноћи у Варшави осим мене још неког од господе ухапсили, па и њих водите."

Нисам много размишљао да ли се та његова молба слаже с наредбом која ми је дата. У тој наредби се забрањивало само да буду заједно, и ја сам о томе водио рачуна, а да један за другог не знају, томе нисам придавао никакве важности, нити сам у томе видео неку опасност. Зато сам му учинио по вољи и рекао му то што жели да зна.

Њега је то врло обрадовало. Казао ми је како се радује тим сапутницима и како се нада да ће се једаред наћи с њима, па је још додао: "Што сте мене ухапсили, то је било од велике важности и за то је било разлога, јер ваш посланик, кнез Репњин, не би уопште ни у чем успео да сам ја остао на слободи. И што је хетмана са сином ухапсио, и то је морао учинити, јер и они важе као прваци, али што је кијевског бискупа ухапсио, ту нисам доста паметан" - и ту се бискуп насмејао. "С њим имате само једну непотребну бригу. Морате га хранити и појити, а човек је без икаквог значаја."

После тих речи замолио ме је наново да му дозволим да се с њима види. То је било већ сувише. Толико му нисам могао да учиним. Рекао сам му да од тога не може бити ништа, али сам му дао наде да ће ускоро зацело бити сви заједно и да ће се моћи до миле воље наразговарати. Али бискуп је наваљивао и ја нисам могао да га потпуно одбијем. Рекао сам му да до формалног састанка не може доћи, али да му могу учинити да се сутра у путу виде. Он је већ и тиме био задовољан и захвалио ми се.

Кад смо ујутру излазили из села, наредио сам да прво пођу каруце кијевског бискупа и, кад су мало одмакле, зауставио сам их усред поља, па сам пустио да им се приближе каруце краковског бискупа и да се задрже поред првих, а с друге стране је довезен и хетман са сином, и тако су из кола гледали једни у друге. Колика је то била радост кад су се изненада видели. Чак су и заплакали. И да су ту дуже остали, не би се, зацело, само на том завршило. Али ја сам прекинуо њихов разговор и наредио да се полази. Касније сам још понекад дозвољавао, кад смо изјутра кретали, да се у пролазу виде, али више нисам допуштао да се разговарају.

Једно вече, при обиласку, нисам ништа нарочито приметио: бискуп је седео и читао, а официри су легли да спавају, али како су лежали на земљи, ја их кроз рупу на прозору нисам могао видети, само сам чуо да се између себе разговарају, нису, дакле, још заспали. Толико сам видео и вратио се у свој стан, отпасао сабљу, наредио да ми се донесе мало сена, простро га по клупи, пребацио преко њега огртач, легао и покрио се бундом, не свлачећи се.

И таман сам заспао, неко поче да ме буди из најлепшег сна, да ме дрма и да ме зове. Могао сам одмах видети ко ме буди, јер ми је горела свећа на земљи, али како сам био бунован и изненађен, ја сам се поплашио, скочио на ноге и почео да трљам очи.

Чим сам се мало освестио, помислио сам да се морало нешто важно десити. Да није нешто са ноћном стражом? - помислио сам. Видим, преда мном стоји онај мој подофицир о ком сам раније говорио. Ја сам. му увек наређивао да после мог ноћног обиласка и он обиђе стражу и погледа да ли спавају ухапшени. Зато ми је сад и дошао: "Изволите", рекао је, "да видите, али само брзо. Ја сам после вашег обиласка био код краковског бискупа и кроз прозор га видео како пише. Зато сам вас и пробудио."

Та ме је новост запрепастила. Нисам знао ко му је могао дати перо и мастило, јер он то није имао, а писање је било забрањено свим ухапшенима. Чим сам то чуо, пожурио сам тамо и збиља сам кроз рупу на прозору видео да је тако. Седи ти мој бискуп на кревету иза завесе и пише. Он је добио из Варшаве са оделом и мали писаћи сто, са ногама на расклапање. У њему су били бријачи, сапун и некакве водице - то сам видео кад сам му по списку предао ствари - али мастила и пера није било. Он је тај писаћи сто држао иза завесе и употребљавао га као сточић на ком је држао свећу и књигу. Сад је на њему писао. Довољно ми је било само да видим његову сенку од свеће. Лепо се видело како му рука иде по хартији и како. умаче перо у мастило. Гледао сам неко време шта ради. Нисам хтео ни да се макнем само да га не узнемирим и не покварим ствар. Полако сам се одмакао и оставио га, да видим шта ће даље бити.

Официре нисам опазио. Пошто су лежали на земљи, нисам могао знати да ли спавају или не. Кад сам одлазио, рекао сам подофициру да остане тамо и види хоће ли бискуп

Ујутру рано дошао ми је подофицир и испричао да је бискуп после мене писао још читавих пола сата, а кад је престао, метнуо је ту хартију у писаћи сто и затворио га, па је угасио свећу и легао да спава.

Кад је било све готово за полазак и кад је мојим хапшеницима послужена кафа, свратим код бискупа да код њега попијем кафу, да га упитам. за здравље и да ли је ноћас добро спавао. Одговорио ми је весело да ниједне ноћи није тако мирно спавао као те ноћи и да се осећа лак и здрав. Упитао сам и капетана и оног другог официра како су, јесу ли добро спавали, и да ли су им досађивале бубашвабе и стенице, као мени. Одговорили су ми да им ништа није сметало и да су провели ноћ мирно.

Кренули смо затим на пут и путовали као обично до близу два сата и на одређеном месту ручали и заноћили. Доцкан увече обишао сам хапшенике, по обичају, и кроз прозор погледао бискупа. Он је као и раније иза завесе читао, али ја му, наравно, нисам више веровао, него сам наредио мом подофициру да га касније опет обиђе и види шта ради - да ли ће опет писати.

После пола сата дотрча опет мој подофицир и извести ме да је бискуп оставио књигу и да опет пише. Ја брзо тамо, и видим да заиста пише. И враћајући се у стан мислио сам у себи: Добро, добро, пронаћи ћу ја већ ту твоју канцеларију, неће бити онако као што та мислиш.

А сад да оставимо бискупа на миру. Нека, га, нека заврши свој посао, па нека нам готов падне у руке. Него да проговоримо о оној другој господи, да видимо како су се они владали на путу.

о кијевском бискупу нема шта да се каже. Он је био човек у годинама и већ сасвим оронуо. Више је ћутао него што је говорио, а ако је кадгод што и казао, то је било бесмислено. Тек понекад рекао би нешто што је било на месту. Иначе, кад се наједе и напије, свуче се и легне да спава - и то му је било све.

И хетман је био стар човек. Али он је био миран, пажљив и од реда. Разговарао је љубазно, није се ни због чега бунио, него се сав предао судбини. Његов син, староста Долински, угледао се на оца. И он је био љубазан и, као млад човек, весео. Али и на њих сам морао пазити, јер се ни они, исто као и краковски бискуп, нису ноћу свлачили, него су легали обучени. Хетман је и браду пустио. Није хтео да се брије, и брада му је већ била добро израсла. Ја сам му неколико пута рекао да треба да се обрије, а он ми је одговорио да заробљеник и треба такав да изгледа, па ми је и тиме давао разлога да на њега добро мотрим. Тако смо се приближили већ и граду Гродну. Преноћили смо на једну миљу далеко од њега.

Гродно је велики и насељен град. Нисам могао да га заобиђем јер је испред њега текла река Њемен, преко које је требало прећи скелом. Пролазак кроз град није могао бити опасан јер је ту био наш генерал Измаилов с коњичким пуковима. Одмах сам послао генералу официра, извештавајући га кога водим и молио га да се побрине за скеле. Али док ми се официр није вратио, пала је већ ноћ, а генерал ми је по официру поручио да ми не светује нити да на том месту пређем преко реке, нити да прођем кроз град са хапшеницима. У граду је много народа, па би могло. доћи, рекао је, и до побуне, и да је зато боље да заобиђем једно две миље испод града и да се на другом прелазу пребацим.

Одмах сам послао другог официра с пратиоцем да види тај други прелаз. После тога нисам ни легао. Поставио сам стражу и код људи и код коња, као и обично, а кад се сасвим смркло, обишао сам затворенике. Почео сам од краковског бискупа. Кроз рупу на прозору видео сам да опет пише, а приметио сам и да су официри будни, јер је један, лежећи на земљи, кашљао. Мало сам постојао да видим шта ће с тим писањем бита. Ускоро је престао да пише, па је направио коверат и почео га печатити. Мени више није требало. Оставио сам. мог подофицира и рекао му да пази шта ће даље бити, а ја одем да обиђем и друге хапшенике. Њих сам све затекао како спавају.

Враћајући се од њих, прођем опет поред стана краковског бискупа. Тамо ме је, у прикрајку, дочекао мој подофицир. Рекао ми је да је бискуп излазио и да се шетао по дворишту, па да се онда приближио суседној кући и викнуо капетановог посилног и да се с њим нешто разговарао, а онда да су отишли заједно у бискупову собу и легли да спавају. Кад сам то чуо, погледао сам кроз рупу и видео да свећа гори и да посилни лежи на пећи. То се раније никад није дешавало. Тај посилни служио је код капетана што је био уз бискупа, па је и бискупа услуживао. Ја сам му нудио једног хусара у службу, али он није хтео да га прими. Рекао је да је соба тесна за толике људе, и да му је довољан капетанов посилни - и ја сам то примио.

Сада, кад је дошло до посилног, није имало шта да се мисли: писмо је сигурно било код њега, а и капетан је сигурно за све то морао знати. Али како је посилни легао да спава и како до њега нисам могао тог часа доћи, нисам хтео да ноћу правим узбуну, него сам оставио све за ујутру - па сам, у пратњи подофицира, отишао у свој стан.

Изјутра рано док су сви још спавали, наредим да се мотри на посилног и само сам чекао да аш падне шака. Али осим тога имао сам и других послова. Вратио ми се официр ког сам послао да прегледа онај други прелаз. Он ме је известио да се тим прелазом никако не може прећи, јер је скела само једна, а уз то је још и мала, тако да на њу не би стале ни једне каруце, а камоли све. Због тога сам га морао послати одмах генералу да му јави да ћу ипак морати проћи кроз град.

Генерал ми је одговорио да радим како хоћу јер је то моја ствар, али док се све то гледало и испитивало прошло је време и ја сам морао и тог дана остати у селу и кренути тек изјутра.

Бискуп је тог дана поранио. Знао је да је пред нама Гродно и да треба кроз њега проћи. Зато је послао по мене да се распита хоћемо ли скоро кренути. Кад је чуо да ћемо ноћити у селу, почео ме је молити да дозволим да посилни Крјуков (он га је звао Краков) пође раније у град да нађе тамо неку праљу да му до ујутру опере рубље и у граду нас дочека; молио ме је још да дам Крјукову кола.

Одговорио сам му: "Пристајем, драге воље, само изволите. Кола ће бити брзо готова и ја ћу вам их послати. Ви само спремите вашу пошиљку и нека Крјуков буде спреман."

Одем онда у свој стан па наредим подофициру да са још два поуздана хусара појаше што пре, бар четвртину миље напред, да пресретну Крјукова, одузму му бискупово писмо и донесу га мени. Посилног да ми доведу, али с друге стране села, да га нико не би видео. Мој подофицир одјаше, а ја пошљем кола пред бискупов стан, те посилни седне и пође. На путу је, по мом наређењу, дочекан и коверат му с писмима одузет.

Чим је посилни отишао, ја сменим и капетана што је био код бискупа и оног другог официра. (Они су били браћа. Ни једног ни другог нисам раније знао. Придодао ми их је пред полазак кнез Прозоровски.) Место њих поставио сам другу двојицу у које сам се више поуздавао. То је за бискупа био велики удар. Послао је по мене и молио да дођем, али ја нисам отишао. Изговорио сам се да имам много посла и да немам времена.

Кад је посилни видео тојаге, признао је одмах да је код Јеврејина купио перо и мастило и дао бискупу, да је за то добио од њега четири златника и да је за све то и његов капетан знао. "А хартију му ја нисам донео и не знам где је нашао."

После сам дознао да је употребио ону хартију што му је била прострта између послатог одела.

Капетан није знао да је посилни ухапшен и да су писма нађена. Кад сам га дозвао и упитао зна ли колико ноћи већ бискуп пише и откуда му перо и мастило, он је одговорио да то уопште није тачно, да је он увек поред бискупа и да би зацело видео кад би то тако било. Ја сам му рекао нека ништа не крије и да ће за њега бити боље ако каже истину, али он се и даље бранио. Прекинуо сам му реч и наредио да се доведе посилни, који је био стављен у кладе, и покажем му писмо. Посилни је поновио своје признање и оптужио капетана. Ја сам хтео да га одмах ухапсим, али кад је он видео шта га је снашло, пао је на колена, и признао све, молећи за милост. Нећу да му наводим име. И он и његов брат били су пешадијски официри, Немци.

Коверат је био адресован на пољском и требало је да се преда у граду старешини, "супериору", у језуитском манастиру. Кад сам га отворио, нашао сам у њему малу белешку, у којој бискуп јавља да га воде као заробљеника и заклиње старешину ранама Христовим да се други, приложени коверат пошаље што пре по куриру у Варшаву старешини његовог двора, Велегорском. На том се писамцету и потписао.

Распечатио сам и тај други коверат. Било је у њему много листића писаних на пољском. Заједно би изнели више од једног табака. Све сам то прочитао. У почетку је казао:

"Моје ропство траје и даље. Своје муке стрпљиво сносим ради вере." Оно остало није било нимало важно и било је писано више као неки извештај. Највише је говорио о том свом путовању и како у храни и пићу не оскудева. Та писма нису била ни од каквог значаја и, да не упропастим капетана, нисам ту ствар терао даље. Задржао сам писма, код себе, и данас се налазе негде међу мојим хартијама. Капетана и његовог брата сам преместио и наредио им да за време целог пута не излазе бискупу на очи - а посилног сам водио у кладама.

Ујутру рано, кад је све било готово и кад је мој официр спремио на прелазу скеле, кренули смо, стигли до прелаза и почели се одмах превозити. Превезли смо се добро. Имали смо четири велике скеле и брзо смо се пребацили на другу страну.

Гродно се налази на малој узвисини, поред саме реке. Тамо се одмах сазнало за наш долазак, јер је народ у гомилама долазио и гледао. Многи су хтели да приђу каруцама да добију благослов од бискупа, али у томе нису успели, јер су пратиоци с обе стране каруца јахали тако збивено да ухапшене нико није могао видети. Тад сам видео сву људску глупост: маса људи и жена на коленима, с бројаницама у подигнутим рукама, читали су молитве. Ми смо прошли, али не кроз сам град, него мало удесно, кроз мале улице, кроз које нас је мој официр, унапред послан, провео. И тако смо изишли из града.

Свратио сам за часак генералу Измаилову, да се с њим видим. Раније нисам имао част познавата га, а сматрао сам и за дужност да га известим да сам ухапшене извео из града. Он ме је примио врло лепо и рекао ми да сам био врло смео кад сам се усудио кроз град да прођем.

"Град је велик и народа је у њему много. Зато је требало помишљати како бисте у случају неког нереда сачували ухапшене, јер сте се", рече, "могли наћи у великој незгоди."

Ја сам му одговорио да смо туда морали проћи и да смо већ прошли, а незгода није могло бита "јер ја нимало не сумњам да ми ваше превасходство, у случају потребе, са својом војском не би помогло, а осим тога ни моја јединица не би допустила да се осрамоти". Поздравио сам се затим с њим и пошао за својом јединицом, која ме је иза града чекала, и продужим пут.

Тада наредим подофициру да оне три кошуље увијене у салвет, које је јуче краковски бискуп послао у град ради прања, однесе бискупу у каруце и да му каже да му је то у пролазу дао један човек из неког манастира, а да се онај ко их је донео тешко разболео и остао у граду. Бискуп је кошуље примио и јако се онерасположио; то су ми причали његови пратиоци. Целог дана је био љут и Једнако је посилног помињао и тражио да му га доведу. Али ја више нисам водио рачуна о његовом причању и његовим бригама, него сам гледао свој посао.

После Гродна пут је био више шумовит, мочваран и врло рђав. Тешке и гломазне каруце нису могле ићи споредним сеоским путевима и зато сам био приморан да се држим друма. Уз пут сам наилазио на варошице, али сам увек пролазио кроз њих и задржавао се на ноћишту редовно у селима. Тако сам и тога дана учинио. Морам напоменути да код мог пријатеља, краковског бискупа, већ два дана нисам био. Отишао сам му тад кад смо остали на преноћишту. Он ме је одмах стао запиткивати о посилном: "Где је Краков?" Одговорио сам му да ми је речено да се разболео у граду, да сам по њега послао и да се надам да ће данас доћи. Тиме сам га мало смирио, али ипак је тога дана неколико пута за њега питао.

Да га се решим и да ме више о "њему не запиткује, натерам једног мог официра да напише писмо на моје име, које ми је, тобоже, писао генерал Измаилов по куриру ког сам ја постао (као што сам казао бискупу) по болесника. У том писму генерал ме као извештава да болесног посилног Крјукова (пошто је болест тешка) није могао послати за мном, него је наредио да га одведу у болницу и да ће тамо остати до мог повратка, ако дотле не оздрави. Запечатим то писмо, зовнем једног свог каплара, дам му писмо и кажем му да узме једна сељачка кола, па да пред вече, кад ја будем код бискупа, дође с колима пред бискупов стан, преда ми писмо и каже да ми га шаље генерал Измаилов, а посилног да није могао довести јер је болестан.

И тако ја примим писмо, распечатим га пред бискупом, прочитам и дам га официру, бискуповом пратиоцу, да га пред бискупом прочита. На тај начин сам га најзад уверио, те се смирио и престао запиткивати. Али био је сав ојађен и страшно за-мишљен. Ја сам се, међутим, правио невешт, као да појма немам о његовим писмима.

Сад је у путу почео да изводи нешто ново. Јако се спријатељио са мном. Тражио је да цео дан седим уз њега и једнако заподевао разговоре. Ја сам му чинио по вољи. Сваки дан сам му долазио, ручавао сам с њим заједно и седео код њега колико год ми је време дозвољавало. Улазили смо у разне дискусије и, истину рећи, он је био човек паметан и учен. Знао је језике и с њим је било врло пријатно разговарати. Напустио је ону своју ранију оштрину и постао тих и благ. Често смо разговарали и о војним стварима. Он је улазио и у подробности и суд му је увек био правилан. - Али све је то било удешено.

Кад смо се боље упознали, питао ме је да ли сам прави Рус; или сам странац, јер му се чини по презимену да сам Мађар. Па онда, које сам вере и да ли сам одавно у служби, и још ми је много сличних питања постављао.

Ја сам му одговорио да нисам Мађар, него да сам Србин, да сам у Ћесарској разрешен службе, да сам православне вере и да сам у Русији већ доста дуго. Онда ме је запитао колика ми је плата. Ја сам му и на то одговорио. Он се врло зачудио и рекао да ми је према тежини службе плата мала и да код њих сваки племић својим официрима више даје. Одговорио сам му да службу владаоцу не чини само плата него и велика почаст. "Зар може служба вашој господи, о којој говорите, бити равна нашој служби? Ма колико ви плаћали ваше такозване официре, ипак је то нешто сасвим приватно, рецимо, као мој или чији било слуга."

Он је на то почео причати о својој власти, господству и угледу у Пољској. Да је он кнез Сиверски, да има огромна имања, да му годишњи приход износи пола милиона златника, да је цењен од римског папе, да је ускоро имао да добије и титулу кардинала, да је о томе већ био и обавештен, али да му је све то покварила та несрећа што му је одузета слобода.

Онда ме је замолио да му дозволим да изиђе у поље да се прошета и замолио да и ја пођем с њим. Пристао сам. Изишли смо из дворишта и пошли поред потока, али иза нас, мало поиздаље, ишла су два хусара. Опет је почео о својим имањима и приходима, па је додао: "А шта ми све то вреди? То ми је само за живота, а немам никог ко би ме наследио. Једино кад бисте ви можда хтели... Ви бисте били тога достојни и могли бисте се још за мог живота свим тим користити, само ако пристанете."

Кад сам то чуо, одмах сам схватио с каквом он то намером говори. Одговорио сам му немарно да на то у оваква времена не треба да мисли. "Ваше прилике су сада", рекао сам му, "такве да ће и вама самима све то што имате требати. Зато је боље да будете стрпљиви и чекате своје ослобођење, које ћете можда временом и добити."

Он је одмах дохватио моје речи о ослобођењу, и рекао: "Моје ослобођење зависи сада једино од вас. Ако хоћете да ми ту милост учините и да ме пустите, ја вам се Кунем чашћу да ће сав мој годишњи приход бити ваш, а још би најбоље било кад бисте изволели са мном заједно побећи, или, ако хоћете, могао бих вам све то послати куда ви будете наредили."

Плануо сам на гу увреду. Застао сам. и рекао му љутито: "Слушај ти, бискупе, за мене не вреди ништа ни твоје богатство, ни твоја част. Како си се само усудио да ме на то мамиш? Знаш ли ти да читаво твоје имање и сва твоја Пољска не вреде колико моја част - толико ја своју част ценим и чувам. Зар ти није довољно што сам. баш ја изабран да вас ухапшене на тако далеком путу пратим - поред свих других царичиних официра који су се налазили у Варшави? И ти би хтео да ја ту част и то поверење презрем? Мислио си да ћу бешчасно пристати на твој одвратни предлог? Али у мени нећеш наћи то што си мислио. И нека те је стид од твојих речи" - и кад сам му то рекао, окренуо сам се натраг и рекао му: "Изволите се вратити у свој стан."

Бискуп се после мојих речи застидео и сав поруменео, и кад сам се ја окренуо и хтео да се вратим, замолио ме је да за часак станем. Застао сам и упитао га: "Шта сте још желели?"

Он ме је онда почео молити да му опростим. Рекао је да би му било врло драго да се ослободи, да га због те жеље нико не може осуђивати и да се само од своје велике невоље усудио да ми о томе говори. "Ви, велеможни пане (тако ме је звао), треба да разумете и знате да се човек у великој невољи окреће за помоћ на све стране. Па тако сам се и ја усудио да се понадам у ваше милосрђе, али ваша је верност тако велика да не можете да ми услишите вољу, и кад је тако, ја се морам покорити својој судбини. А вас најлепше молим да ми опростите и да се на мене не љутите." Кад је то изговорио, подигао је очи и руке небу и рекао: "Срећна си, царице руска, што имаш такве људе у војсци, и није никакво чудо што таква војска побеђује." Онда се заплакао и рекао: "А сад како год хоћете, ја сам у вашим рукама."

Дирнуле су ме његове сузе. Сажалио сам се па сам му рекао: "Немојте се тако жалостити, надајте се у свевишњега и очекујте милост од њеног величанства наше царице. Немојте очајавати, него будите јаки духом и подносите храбро то што вас је снашло. Треба да се ослободите на частан начин, а не као што сте били намислили. Треба да сачувате своје достојанство како ваш чин захтева. И како бисте се само осрамотили кад бисте се на тај начин ослободили Зато вас саветујем да будете стрпљиви и мирни. Не покушавајте ништа на силу, а време ће само од себе све учинити."

Он је после мојих речи оборио главу и заћутао, и тако смо се вратили натраг. Није више ништа покушавао, нити је шта било слично говорио.

Путовали смо још неколико дана и приближили се Вилни. Задржали смо се у једном селу на две миље од ње, и ту ноћили и провели сутрашњи дан. Одатле сам послао официра с рапортом генералу Нумерсу у ком сам га известио о свом доласку. Питао сам га на који начин жели да се ухапшени уведу у град. Он је, међутим, још пре мог доласка био обавештен о нама преко писма нашег посланика, кнеза Репњина, из Варшаве. Зато ми је послао потпуковника Куљебакина да се с њим договорим како да се то уреди а да о томе грађани ништа не сазнаду. Куљебакин је био помало узнемирен. Говорио је како је то велики град, како је врло настањен и како се боји да не буде неких нереда или напада, па да не дође у одбрани и до крвопролића. Ја сам га запитао: "Па зар у граду нема наше војске кад мислите да је то тако опасно?" - а он ми је одговорио да у граду има два батаљона гренадира.

Ја се онда насмејем: "Са два батаљона може се читава Литва, а не само Вилна, натерати на послушност. Али, ако ви налазите да је то тако тешко, запитајте генерала хоће ли ми поверити ту ствар, па ћу их ја сам увести у град."

Мој друг и стари познаник, потпуковник Куљебакин, радо је пристао на мој предлог. Питао ме је само на који начин мислим то извести, да може генерала известити.

Одговорио сам му: "Нека ми се још данас пошље само један подофицир који ће ме довести до капије кроз коју треба ући, а ја се", рекао сам. му, "надам да је на капији наша стража. Осим тога, нека тамо буду спремна и три официра на коњима који ће ухапшене спровести до њихових станова. То је све што тражим, остало је моја брига. А реците генералу и то да нећу ући у град са целом јединицом, него ћу јединицу оставити код капије. Уз сваке каруце ићи ће само по четири хусара, а уз њих ћу бити и ја. Осим тога, нека у сваком стану буде постављен сто и нека вечера буде готова, а ја полазим вечерас."

Мој пријатељ је све то примио, опростио се са мном и вратио се у град, а ја сам већ имао спремна кола за полазак и само сам чекао да падне ноћ и да ми из града дође вођа. Кренуо сам се чим ми је стигао вођа. Ноћ је била баш како треба. Месец је сијао, ишли смо брзо. На градску капију стигао сам пред саму поноћ. Своју јединицу сам оставио иза града код капије. Повео сам само по четири хусара уз сваке каруце, и тако ушао у град. Наша стража је била под оружјем, а официри које сам тражио од Куљебакина дочекали су ме на коњима. Они су већ знали кроз које ће се улице ићи, и сваки је стао испред једних каруца. Ја сам јахао испред кола краковског бискупа.

Ишли смо врло полако, без лупе и галаме, и стигли тако пред врата стана краковског бискупа. Он је одведен горе у стан, а у истој улици смештени су и остали. Моје хусаре вратио сам у јединицу, а ја сам остао код краковског бискупа, где је већ стигао и потпуковник Куљебакин.

Сто је био постављен, почела су се износити јела. Пошто других слугу није било, јела су износили стражари, гренадири. То су све били наочити људи с негованим бакенбартима, и чисто одевени. Бискуп их је гледао, па је показао главом на њих и рекао: "Не бих волео да имам овакве камердинере."

После вечере смо оставили бискупа да се одмори, а ја сам отишао у свој стан. Ујутру сам отишао генералу и известио га да су ухапшени доведени у град и питао га коме треба да их предам.

Ја сам се с генералом још одраније добро познавао. Он ме је дочекао љубазно. Распитивао се о свему: и како су ти људи похватани, и да ли се све то у тишини свршило. Ја сам му све испричао и остао код њега на ручку. Он је мало касније наредио потпуковнику Куљебакину да прими ухапшене од мене. Ја сам са својом јединицом остао тамо још два-три дана док нисам добио из Москве плату за наш корпус.

Напомене

1 Данас код нас Срба има доста људи који знају стране језике, али у оно доба била је права реткост да неко зна немачки говорити, а већ о неким другим наукама није било ни помена.
У нашем пуку било је свега нас тројица који смо знали немачки: мајор, поручник Николић и ја - али сви су сматрали да ја најбоље знам.
Незнање немачког језика долазило је највише отуда што очеви нису давали своје синове на науке. Неразумно су избегавали просвету, и то највише из страха да се не занемаре постови, уображавајући да би им синови, кад се одвоје од кућа, јели сваки дан меса и да би тако живећи заборавили и веру и закон, претопили се у Немце (или Шокце) и тако постали сасвим неспособни за економичан домаћи живот.
Због незнања немачког нису имали среће у служби ни људи који су иначе имали знања, ни деца из господских кућа. Такви су у служби обично слабо напредовали, а понеки су целог века остајали у истом чину. Једва је ко од таквих стизао до капетанског чина. Због тога су се морали држати тумачи и у главној команди код генералитета и у пуковима, а све је то стварало велике незгоде. Добије, рецимо, неки официр писмо или наредбу на немачком - и шта ће? - стане да јури с оним писмом, тражећи ко ће га прочитати и превести.
Тако је то трајало читаве десетине година, а кад се ландмилиција преформирала и претворила у регуларне пукове (о томе ћу касније говорити), у којима се администрација водила само на немачком, са скоро половином официра Немаца, онда су се и нашима отвориле очи, па су и они стали да уче немачки. И многи су се тим знањем користили и у тамошњим пуковима постајали ваљани људи и официри.
Иначе, раније ни Немци нису били просвећени као што су данас, а по канцеларијама им се чак и војна администрација водила као код старих Римљана: на латинском језику - што је било, не само за Србе него и за Немце, врло тешко, јер, као што рекох, ни они сви нису имали толико знања, нити је свако од њих тај језик разумевао. Зато су касније од тога одустали и данас воде администрацију само на немачком. Латински је остао у употреби највећим делом у цивилним и судским надлештвима, нарочито код Мађара.

2 Тај храбри официр заслужује да се дуго помиње, и ја нећу да пропустим да о своме сународнику не кажем коју реч. Он је био Србин и старином племић, родом из Требиња у Илирији. У младости био је у Венецији и тамо научио талијански и немачки. Затим је прешао у Ћесарску, где је примљен у службу и дотерао до капетана. Био је висок и наочит. Кад се ранио, било му је око тридесет година. Тај случај донео му је тешку несрећу. Била му је здробљена кост у мишици и док сви ти делићи нису били повађени дуго се морао лечити. Дао је на то и последње што је имао, па ипак умало и живот није изгубио. Напослетку се излечио, али остао је сакат. Као ревностан официр остао је и даље у служби; учествовао у многим биткама, и дошао до генералског чина. Ожењен је био удовицом Чарнојевића, кћерком пуковника кнеза Атанасија Рашковића, а затим, због заслуга у служби, од њеног величанства царице, мађарске и чешке краљице, Марије Терезије, произведен за барона и каваљера Ордена Терезије. Напослетку је, већ у дубокој старости, произведен за генерала и одређен за команданта у Италији, у граду Кремони, који припада дому аустријском, где је прошле, 1783, године, умро. Штета што порода није оставио. Тако се завршио живот тог достојног јунака.

3 Завршавам овде о том шта се даље дешавало, јер је то засебна историја; прелазим на причу о себи и нашим пуковима, и о том шта се с њима десило и какве су реформе у њима изведене. Ко жели да о рату са Французима и Баварцима више дозна, може то прочитати у историји Немачке.

4 Тада је већ супруг Марије Терезије био крунисан за ћесара римског и примио престо аустријски; зато је Марија Терезија имала титулу царице и краљице мађарске и чешке.

5 Не сматрам за потребно да понављам и излажем шта се даље десило, пошто сам о свему том (то јест како је дошло до укидања ландмилиције и сеобе српске у Русију) опширно писао у мом посебном делу о српској нацији, у коме ће читалац наћи сва потребна обавештења.

6 Латински и западњачки назив за Рашку (средњовековну Србију). - Прим. прев.

7 Доиста, десило се да ми је мати ускоро умрла и да није дочекала да јој се испуни жеља, а после тога и страшни догађај што ми се десио: несрећна смрт моје супруге (о чему ће се говорити у другом делу моје књиге).

8 Због тога се тамошњи народ јако узбунио. То је дало повода да се пуковник Иван Хорват, са својом породицом, сродницима и братом Димитријем Хорватом, опет са породицом, као и потпуковник Иван Шевић са два ожењена сина, Иваном и Петром, са породицама, и капетани Никола и Теодор Чорба, са породицом и са сродницима, а уз њих и други неки, одлуче да договорно предаду молбе да хоће да се преселе у Русију, и како од своје намере нису хтели да одустану, добили су ускоро од двора пасоше и обојици, и Хорвату и Шевићу, преко руског посланика у Бечу јављено је да се, по наредби руске царице Јелисавете Петровне, постављају за генерале.

9 Чин између пуковника и генерала (Прим. прев.)

10 Свима је било чудновато што сам ја као млад човек произведен за поручника. То је тамо била реткост. У аустријској војсци такав чин официр обично добија са четрдесет година, и многи капетани сасвим су седи. На године се тамо слабо гледа.

11 Он је био пореклом Грк. Родио се у граду Крфу. Знао је више језика. Прешао је у католичку веру. Најпре је био у конзуларној служби, а после је постао војни комесар. Био је преко сваке мере охол и груб и гонио је много православне.

12 О узроку смрти овог славног господина морам казати бар онолико колико је мени о томе познато, што сам дознао из разговора са људима, а нешто је и покојник сам. казао кад се разболео - као што ће се даље видети. Ја сам раније, већ неколико пута, споменуо да је 1751. године, код Пеште, био подигнут велики војнички логор и ту је, у присуству цара и царице, пред удруженим славонским пуковима, био командант мој сада покојни таст, пуковник Атанасије Рашковић. После успешно завршених свих маневара, њихова величанства су била врло задовољна и зато је моме тасту указано посебно царско благовољење: њега су њихова величанства удостојила части да седне с њима за сто. Сви министри и сва друга господа су стајали, а седели су само цар, царица и мој таст са њима. Њихова величанства била су врло љубазна са њиме, хвалили су српски народ и његову толико пута показану верност у служби и обећали и њему и свом народу највишу милост. Такав пријем учињен моме тасту изазвао је мржњу код неке господе и та су се господа потрудила да уклоне тог народног првака са овога света и подметнули му чашу самртну, не би ли се они користили. То су урадили једно због тога да се упразни једно место, јер се тада очекивало велико произвођење у више чинове у славонским пуковима, а друго, зато, а то је била важна ствар, кад таквог првака више не буде, какав је он једини био у народу српском, онда они други који су остали после њега неће моћи тако брзо до тог степена доћи да им се толика част и слава у служби народа може признати. Зато је тај убица нашао згодну прилику да изврши своју намеру у оно време кад су генерал инспектора пратили многи официри границом дистрикта. У Купинову је био заједнички ручак а служиле су слуге те господе. После ручка послужена је кафа, и чији је слуга послужио мога таста, остало је непознато. Како је ону кафу попио, осетио је јак бол у стомаку и како више није могао остати у друштву, отишао је у свој стан и почео одмах повраћати. Почео је осећати и бол у срцу и није могао себи да нађе места и онда је казао: "У зао час сам пошао на овај пут и у још гори ону кафу попио." Хтео је да пође кући, али није могао. Није могао више на ногама да се држи и од велике муке сав је изнемогао. Лекар, иако је ту био, није му могао више помоћи. Зато је наредио да се пошље што пре по његове, и они су се сутрадан ту већ искупили. Затекли су га у великим мукама, није могао скоро ни говорити, и у тим мукама је, као што сам већ казао, и издахнуо. То што је споменуо ону несрећну шољу кафе, потврдило се кад је извршена секција: сва му је утроба била црна, што је јасно показивало од чега му је смрт дошла.

13 Такву забрану издао је двор зато што је Хорват, кад је у Русију прешао, одлучио да пошаље човека у Мађарску, у свој стари крај, који ће превести заостале сроднике оних који су већ отишли, позивајући се на наредбу краљице Марије Терезије да се са Хорватом и другим официрима пуштају и њихове породице. Хорват је схватио ствар тако да може превести и оне рођаке који су род чак до десетог колена. За ту ствар послао је Хорват бившег мајора Николу Чорбу. Овај је, кад је дошао у Мађарску, у свој завичај, представљајући да је дошао због нечег другог, пописао многе који су желели да пређу као рођаке оних који су већ тамо. Али пошто се допуштење за одлазак није могло друкчије добити него само с молбом самој краљици, он пође у Беч, напише представку, уђе једног дана у двор, пре него што је почело примање, застане у предсобљу и стане чекати да изиђе краљица. То јутро ћесар је баш хтео да се извезе у поље и пролазећи опази Чорбу где стоји, заустави се и запита га ко је и шта хоће. Чорба одговори да има молбу за краљицу, а ћесар стане тражити ту молбу. Како Чорба није познао ћесара у ловачком оделу, помисли да је то неки дворанин, па му не хтеде дати молбу, него одговори да он хоће својеручно да је преда краљици. Ћесар се наљути и истера га из двора, па нареди да, ако за два дана и две ноћи не пређе границу, има да се обеси. После тога је издата строга наредба: ако ко буде молио да пређе у Русију да ће бити кажњен смрћу.

14 Будим лежи на десној обали Дунава, према Пешти, и само их та река раздваја. То су чувени и први градови у Мађарској.

15 Али ја сам се варао, господи Черњев није био ни најмање онакав као што сам ја тада помислио. А и за све друге Русе из посланства, кад сам их ближе упознао, видео сам да су све то честити људи. Ја сам им свима после говорио шта сам о њима мислио и извињавао се, а нарочито господину Черњеву. О томе ће после бити речи.

16 Исто име (Павле Ненадовић) носио је и наш тадашњи митрополит, он је том секретару био рођени стриц.

17 Генерал-ан-шеф ("старији генерал"), звање у војној и цивилној служби, у XVIII и поч. XIX века.

18 У оригиналу стоји: штоф, тo јест 1 л и 2 дцл (Прим. прев.).

19 Он је то говорио зато што су моји преци били из Албаније, из предела Паштровића, који је (као што сам о томе у првом делу довољно говорио) под заштитом Републике Млетачке, а граничи се са Црном Гором. (Пишчевић је ту погрешио. Он је о томе свакако писао у својој књизи „О нацији српској.")

20 Суд и мера од близу дванаест литара (Прим. прев.).

21 Жолнир - војник (пољска реч).

22 Важно је ово: ако хоћеш да будеш примљен код великог господина, гледај да упознаш његове слуге и дознаш који му је најближи и с којим се најчешће разговара. Они постају господару блиски на разне начине. Једни, због верности и дугогодишње службе, а други, опет, из других неких разлога. Само, ја још нисам видео господина који не би имао таквог слугу. И зато, ако ти је невоља и желиш да те господа приме, потруди се и упознај се с таквим слугом. Он зна кад те треба пријавити или о теби проговорити. Немој зато жалити ако те то штогод и кошта.

23 Прешов, сада у Чехословачкој.

24 Кошице, у Чехословачкој.

25 Пишчевић Ријеку зове Фијума (Прим. прев.).

26 Кад сам чуо генералове речи, сетио сам се да ће бити реч о мајору Петровићу, као што је и било. Он је стигао у Петроварадин пре мене и, да се покаже како је моћан, дозволио је себи што није смео. Између осталог и ово: најмио је шест сељачких коња, упрегао их у каруце и хтео тако генералу у двориште - како нико не ради. У тврђавама је тамо обичај да се кола остављају испред зграде, на улици, код улаза, где обично и стоје кола; унутра се улази пешке - а он није тако урадио. Хтео је онако просто да упадне у двориште, а двориште је било и мало и тесно, док су предњи коњи били већ пред улазом у зграду, каруце су биле још на улици. И тако је морао да се напољу заустави, сиђе с кола и пређе преко целог дворишта пешке. Слуге су после морале извлачити кола натрашке, а уплашени коњи само су тутњали по генераловом дворишту. Због тога је мајор Петровић навукао генералово нерасположење.
Хоћу да објасним какав је био тај старац. Чин му је био, као што сам већ рекао, артиљеријски генерал, а звао се барон фон Елфенрајх. Служио је верно и одано аустријском двору и у своје време био велик ратник (још под славним фелдмаршалом принцем Евгенијем Савојским). Командовао је великом војском у Славонији и на турској граници и увек имао Србе под својом командом. У служби је био до дубоке старости и онда пензионисан. Старост је проводио у пештанској болници. Али команданти који су га заменили у тој тако важној пограничној тврђави нису умели свршавати послове као он, и кад су почели правити велике грешке, вратили су старца опет у службу (био је врло стар, али још увек свеже памети), с тим да на том месту остане до краја живота.

27 Кад је Шевић стигао из Ћесарске у Кијев, јавио се и тај Јездимировић, као хусарски редов, у његову јединицу (он се у Русију доселио пре Шевића), а кад сам касније и ја дошао, био сам и ја одређен у Шевићеву команду. После, кад смо се припремали да из Кијева пређемо у нашу нову насеобину у Бахмутској провинцији, и Шевић ме је поставио за капетана чете, међу људима који су били под мојом командом, сећам се да ми је на списку био и један хусар, Јездимировић, који је пред полазак у нашу насеобину побегао преко границе у Пољску. Касније смо чули да се преобучен у калуђерску поцепану мантију, с лажним пасошем, представљао као калуђер из Свете Горе, просећи милостињу. Из Пољске је после преко Мађарске дошао у Славонију према турској граници, па је и тамо код неке господе просио. Говорио је да је ради милостиње био и у Русији, и тако је, кријући трагове, прешао преко Саве у Турску, у Босну - одакле је родом и био. И како о њему нико није водио рачуна, није се за њега дотле ништа ни знало. Али дознао је и он за црногорску комисију и није хтео пропустити прилику а да се не користи. Пошао је пешке црногорском владици, провлачећи се кроз Турску, обучен у ону своју калуђерску мантију. Кад је стигао, представио се владици и изјавио да и он може из пограничних турских крајева извести велики број људи, али да за награду тражи официрски чин. Владика га постави за поручника и нареди му да људе које буде превео на ћесарску страну у карантине пријави као Црногорце. И он је збиља у митровачки карантин довео два своја брата и зета с породицама и још два сељака исто тако с породицама. Толико је у то време и бројала цела та њихова јединица, и ти људи названи су црногорски пресељеници.

28 Тај град, који сам назвао Петроварадински Шанац, исти је град о којем сам и у првом делу ове књиге говорио. Из давнина је тим именом назван, а после је проглашен за слободни краљевски град и назван српски: Нови Сад, а немачки: die kцnigliche frei Stadt Ney Satz. Лежи на левој обали реке Дунава, у Мађарској, насупрот ћесарске тврђаве Петроварадина. Дели их само Дунав.

29 Треба напоменути да се Турци преко Саве у Турској, у Босни и Србији, разликују од оних у Анадолији и Египту. Они су некад били хришћани, као и остали Срби, али су се због турског беса и насиља истурчили. Живе највише у градовима, а по селима ретко. Језик и обичаји су им српски. - С турске стране постоје карауле, али кад ко пређе на ћесарску страну, нико од тога не прави питање. Тако је било и с тим мојим људима.

30 Досад је било само: ађутант Марков (Прим. прев.).

31 Једног дана био сам у Гостином двору, то јест у трговачком делу града, и сасвим случајно сусрео оног синдикуса Баљевића, ког сам отпремио из Новог Сада у Беч, што сам већ испричао. Кад ме је угледао, почео је јадник плакати и стао ми љубити руку, говорећи да сам га ја спасао смрти. Да ту не бисмо стајали, узмем га у кола и поведем у свој стан. Хтео сам да дознам шта је и како је с њиме и где је све био. Изгледао је бедно. Није имао ни копјејке - нити је имао шта јести ни пити. Молио ме је да га тако не оставим и поново ми захваљивао за добро које сам му учинио и преклињао да га и сада упутим како да поправи свој положај и како да нађе неку службу. „Кад сам с вашом помоћи", говорио је, „стигао у Беч, и са оним вашим писмом дошао вашем пријатељу, он ме је с нешто новца послао с грчким трговцима преко границе у Лајпциг. Одавде сам, по препоруци других трговаца који су се тамо налазили, послан у Варшаву. Тамо сам се од велике муке поболео и прележао скоро цело лето. Затим сам, опет добротом тих истих трговаца, преко Риге дошао овамо. Ту сам", рече, "већ две недеље, али како сам човек сиромах и овде сасвим туђ, нећу сад тражити ни од кога другог помоћи, поуздаћу се само у вашу доброту, а ви чините са мном како нађете за добро."
Одлучио сам да том човеку и други пут помогнем. Не да га обавежем, него једино из хришћанске љубави (по речима из Светог писма: "Понесите терет брата свога"). Шта је даље било, рећи ћу касније, а сад само укратко да кажем. Дао сам му нешто новаца да може да се прехрани и узме стан (код себе га нисам могао задржати). Онда сам га одвео генералу државном тужиоцу Никити Јурјевичу Трубецком, представио га и испричао све о њему. Нисам умео само да му разјасним његов чин синдикуса, него сам рекао да је то нешто као шеф полиције или градски секретар. Баљевићу је речено да поднесе молбу Сенату, а после тога је постављен за капетана у новооснованом хусарском пуку у Белој Слободи.

32 Ове три речи су српске и у руском оригиналу (Прим. прев.).

33 Ветеринари су били и поткивачи: обичај који је трајао до XIX века

34 Боца ("бутылка") — шест децилитара.

35 Четврт, мера за жито, 20 литара (Прим. прев.).

36 Државе Пољске

37 Овде се прекида рукопис Пишчевићевог дела и почиње концепт на засебним листовима. У концепту причање није доведено до краја, нити су дати обећани документи (Примедба руског издавача, Нила Попова)

>>