Слободан Шкеровић

Фрактални хоризонт мита

У овом тексту посебан је нагласак на преиспитивању конструкција „погледа“ или „тумачења“ стварности с основном идејом да се „ред“ у визији света заправо јавља привремено и да га је немогуће на дуже стазе одржати у времену и простору. Стварање или пројекција визије представља почетни напор успостављања контроле на начин „упознавања“ тј. „познавања“ света у којем живимо — основна је идеја „извесности“ а догађање света је заправо њен „рад“. Основни облици тог „рада и реда“ су линеарност, симетрија, централна перспектива, пирамидална структура, органистички разменски алгоритми (економија), итд. „Жртва“ која се при том мора поднети је упрошћавање и редукција, сходно томе избацивање „страних“ тела: идеја, навика, понашања — увођење „божанских инструкција“, „идеолошке подобности“, „правила понашања“ и тако даље. Али, природа ствари је сасвим друкчија — фрактална! Свет се распада јер је перцепција стање неодрживости и то је основни узрок „проблема“ који вечно настаје и с којим се вечно обрачунавамо: питање опстанка и самог живота.

Кључне речи: фрактал, мит, Горгона Медуза, Персеј, линеарност, деконструкција, процес, поредак, искуство, личност, енергија, ентропија, изоловани систем, наука, власт. 

---

Шта је то распадање? Промена...

Тамо где би требало да буде постојаност.

Шта је узрок промене? Неспособност да се са светом изиђе накрај у тренутку садашњем. Уместо тренутка садашњег, који је ознака за делање, отпочиње се с представљањем (почиње представа) које је разлагање целине (сингуларности) на низ који се (варљиво) јавља као низ условљености, као „напредовање“, итд. (Ово и с обзиром на Хегела и његово „кретање Духа као историје“.) Опажање је кретање...

То је живот.

Код Буде је условљавање: једне заблуде другом, заправо метаморфоза једног те истог зла — што јесте патња.

Код Лествичника је реч о деконструкцији физичког–материјалног (система, организма) за рачун духовности (садашњости–тренутности) тј. Сингуларности (Бога).

Слично или исто је и код Спинозе — оно што афицира је оно што је нејасно („афекција“ је дословно утицај — или отицање, надувавање, ширење — можемо се тиме поигравати колико нам воља). Данас, астрономи тврде да се универзум „шири“, растеже „као жвакаћа гума“, сам простор извире у свакој и из сваке тачке. Ту више не важи линеарност нити кружност, или било каква „Гео–метрија“. „Закривљеност“ простора није просто „лопта“ већ прожимање кривина које постоје без (математичког) реда. Математика је овде заиста немоћна и може једино да се бави посебним ситуацијама (рецимо Фибоначијева спирала итд). Исти је случај и с језиком (математика јесте језик).

Увођење линеарности у причу (исправљање кривих Дрина) је ход глупости — то је оно што убија, у историји и ван ње.

Ово треба најозбиљније размотрити. Читава систематизација, која је развијана у филозофији и науци досеже до тачке у којој се урушава (у себе и изван себе) и онда су потребне жртве да би се систем закрпио, односно обновио.

 

Шта је то фрактал? Распадање или умножавање... Фрактал је упорно представљање (пројектовање) које се креће у свим правцима, „унутар“ и „изван“ обзорја, у микро и макро, у материју и нематерију — у чулност или мишљење — свеједно.

Удаљавање од почетне, замишљене тачке, и организовање тог „пута“ не води разјашњавању и компилацији схватљиве целине света, већ у расуло и одроне (Велики прасак!). Узроке пада и распада треба тражити у овом принципу — да поновим — неспособности да се у тренутку садашњем изађе накрај с целовитошћу. (Ово је, дакако, и с обзиром на Лајбница и његову Монадологију, која следи принцип холограма. Врховна монада је мноштво као искуство света сажето у једну тачку при чему између тог мноштва података нема кретања, нема протока–разликовања времена нити (стварања) простора. Врховна монада је свезнајућа и она је то — сада. Свет као fait accompli.

 

Фрактални хоризонт је свет нејасноће и слепачко лутање светом, наводно у потрази за „истином“. Истина је, међутим, далеко иза нас луталица... Заиста: Треба се зауставити и вратити у почетну тачку... Но, та тачка може бити било која, битно је — зауставити се.

 

Завођење реда на рачун хаоса (нереда) је управо то — распадање, пад из слободе свезналаштва у ропство делимичности, ограничености, недостатности, ускраћености.

Глупак жели да зна све — не знајући ништа!

Људско друштво и људска историја су управо то — стално и, по дефиницији, безуспешно покушавање да се „ослободи“ пролазности, протицања, смрти... Али чини се управо супротно.

При томе, читав тај процес, напредовање, задобија свој Глас (глас Бога), који је громак и заглушујући и омета усредсређење (на једну тачку). Оно што мудраци упорно понављају: самадхи!

Овај процес има све: тежину, укус, беду, закон, насиље, правду и неправду, почетак и крај спојене на кружници (самсари, уроборосу)... (Ово и с обзиром на Кафкин Процес, који је поредак и захтева људску жртву како би опстао — људождер). Савременије име за „То“ је — Матрикс: стварност која настаје прождирући своје чиниоце... Револуција једе своју децу.

Битно је уочити да поредак почива на закону, чин законодавства одређује почетак побуне против хаоса слободе — највећи је страх поретка од слободе, а поредак јесте побуна кукавица које трагају за извесношћу, која њима значи (оно што је немогуће) — опстанак! Закон је ту да нас лиши личне одговорности (и контроле). Не може се закон узети у своје руке...

Страх не постоји изван пројекције, он је лице распада система, грозота Горгоне, а мит о Персеју јасно указује на ту чињеницу — смрт и парализа настају у фиксацији на распадање. Персеј огледалом неутралише — огледало! То је његов победнички чин, сагледавање рђавог бескраја и остајање изван хоризонта пропадања. Утолико митологија има филозофски карактер, она је филозофија која се не служи језиком већ сликама, представама и по томе је ближа поезији.

 

Већ је очигледно да су се потрошиле и оне идеје за које се сматрало да су вечне — идеје науке. Еволутивно убрзање развоја технологије обесмислило је идеју „циља“. Циљ више није постављен негде на крај времена, циљ је непрекидна производња времена како би идеја кретања к циљу опстала. Технологија је то савршенство, али није perpetuum mobile — јер користи туђу енергију да би се одржала. Она је вампир.

Идеја киборга — компилација робота и физиолошких машина, тренутно је најјаче обећање — „најреалније“ или „најлогичније“. „Обећање“ се односи на „учинковитост (ефикасност) система“ — а учинковитост се односи искључиво на — опстанак.

Систем опстаје тако што се надограђује, али брзину његовог надограђивања већ је скоро немогуће пратити. То је оно зло на крају историје које ће уништити човека. Оно га је све време уништавало, али сада ће га заиста докрајчити.

Рецесија, депресија, револуција — последице смрти система. То ће се од сада звати „стари“ систем, а „нови“ систем, са свежом енергијом обећања, доћи ће на његово место и оправдаће све жртве.

Уствари, треба да се радујемо... То је „радосна вест“.

На срећу, или несрећу, већ смо то доживели...

Због тога нам је „досадно“, свега нам је „доста“. Тражимо прекид. Смрт. То је побуна (без узрока)!

Побуна не захтева промену — то је трик система који се тако поново успоставља из анархије побуне. Побуна је заустављање, она није „нови“ систем.

 

Промена је заиста својствена чулном опажању — оно је некритичко, и не схвата да гледајући промену гледа суштину, природу ствари.

А суштина ствари је непостојаност.

Оно што се умом може схватити није доступно чулности, за њу ум ни не постоји (осим као стална претња). Нека сила мора то зауставити и пружити шансу уму да уведе схватање у природни поредак који се само насиљем може оправдати као такав (уређени свет).

Често се чује од незналица како у природи влада хармонија. Нема ничег нетачнијег и више заслепљујућег. Та лепота која привремено паралише угодношћу доживљаја иста је она лепота којој подлеже џанки.

Празна забленутост је најгори и најопаснији облик пропасти.

Наука је дисциплина која је увела динамику у забленутост, покретне слике, режирано дешавање (као уметност филма). Наука — која стално открива „ново“ и непрекидно преуређује свој систем. Но, оно што се не мења, с обзиром на „промене“ и „сазнања“ — јесте беспоговорни ауторитет науке.

Овде се, наравно, ради о — власти.

Појам власништва је доминантан у друштву. Друштво има своја оруђа којима остварује власт — а власт се остварује прикивањем у стање забленутости.

Човек који се ослободи тога, аутоматски постаје критичан — извор кризе система. Је ли то природно дешавање? Је ли то она природа коју технологија покушава да победи и замени? Постоји ли та напрслина у технологији као иманентна?

Већ сам поменуо да је одговор дат још у миту о Персеју и Горгони. Тежи се забленутости, окамењености — то је систем. Рад система своди се на кристализацију и прекид слободне комуникације између (својих) делова.

Апсурдно је то, али систем не схвата, јер је његов рад управо у томе да се схватање спречи, јер би се онда систем зауставио. Распао би се. Делови би отишли куд који (питање „слободне воље“).

Ето, то је основ дијалектике — принцип, Демон који не дозвољава да идеал (ентропије) траје те тако опстаје.

Идеја фрактала обухвата оба ова аспекта стварности, тојест апсурдност света.

Фрактал јесте само друго име за дијалектику. Схватање захтева искуство, а у искуству ствари су заустављене, у искуству систем је мртав, сварен, враћен у енергију. Та тачка је врело у које се све враћа истога часа када из њега избије. Догађање које се доживљава као пулс.

Ентропија, као обећање смрти, има апсолутну моћ покретача.

Читав овај текст се уврће у себе, на крају као да поништава себе. Изнова рађа нова имена, нове појмове, истовремено их објашњавајући и налазећи им место у „историји“ свог догађања.

Дијалектика, рефлексија, парализа, фрактал, знање–незнање...

Живот — смрт.

Пулс...

 

Позиција Персеја је испред огледала. То је позиција победника — он се упушта у разгледање рефлексије (мртве Медузе), али сâм није у огледалу.

 

Систем је отеловљење кризе. Он је перманентна криза. То је суштина материје, материјалног, физичког универзума. Персеј посматра покретне слике. Неко или нешто, наводно, тежи томе да те покретне слике смири, доведе у ред. Тај неко није, по дефиницији, Персеј. Персеј зна залудност тога и одустаје.

То је његова победа.

Идеја о уређивању света је дејство незнања.

Дејство знања је — одустајање. Стајање. И то је једини опстанак који је могућ — не као поредак, већ изван њега.

 

Проблем с Персејем је тај што и он има два лица (Јанус). Но, то је проблем само за оне који то не знају. Јер, они су у сталном сукобу с онима који знају.

Рат је размена. Рат је заправо основни облик размене — отимачина.

Отето из белог света слива се на једно имање, у једно дворишта — то је „затворени систем“, то је економија, држава. Али, и у самом систему влада отимачина — заиста јесте „човек човеку вук“. У затвореном систему — затворени систем: бабушке се ређају једна у другу и — бегају једна из друге...

Они који су с друге стране огледала нису у рату — они немају аспирација према животу, према расподели „отетог“. Њима се не може наметнути дијалектичко „треперење“ у виду дилеме опстанка. Они уопште и нису они већ Он, Једно — искуство нагомилано у једну „тачку“. (Аватар).

Искуство јесте личност — „тачка“ искуства, тј. личности, распоређена је посвуда, заправо је „мимо“, „изван“ простора, али је доступна у њему — из њега у тренутку заустављања. Друкчије не може. То је или–или (Кјеркегор).

Друга ствар, с Персејем, је и та што је њему мудрост дошла од „богова“. Њему је „уручено“ решење проблема од стране „оних“ који су знали — шта се то десило с Персејем па је прихватио савет?

Проблем с митом је тај што меша стварност с имагинацијом — Персејев деда је Акрисије (Акрисиус), отац Данајин, а Персеј њен син и бога Зевса... Знамо да кринеин (криза) на грчком значи дељење, раздвајање. Акрисиус је имао брата близанца Протеја, с којим се свађао још у мајчиној утроби, а и касније у животу. Овакво (увек спекулативно)поимање историје, истовремено и њено тумачење, својствено је миту и очигледно је творац мита имао знање о историјским дешавањима, а у миту их је — преобликовао и претумачио.

Можемо се играти етимологијом и историјом, Данајцима и боговима. У мит о Персеју уграђено је и више од тога. Овај мит има у највећој мери фракталну структуру и неколико нивоа. У Грка, филозофија се испрва исказивала кроз мит, кроз поезију и тек на крају се њихова мудрост систематски организује (Питагора, Платон, Аристотел).

После тамо–вамо свађа, Акрисије своме брату близанцу Протеју даје управу над Тиринсом, док он наставља да влада Арголидом. Персеј је оснивач Микене, која постаје (историјски) доминантна на том подручју. Протеј је, свађајући се с братом, измислио нарочити мали округли штит (војна технологија). Микенска цивилизација је прототип државе на југу Балкана и она се даље представља у серији митова и легенди о Хераклу, пра–праунуку и полубрату (по оцу, Зевсу) Персејевом. Доба Микене је доба утилизације бронзе, заправо војне технологије. То је такође и доба колонизације и ширења те технологије.

У овим митовима говори се о многим аспектима ондашњег света, понајвише о рвању, али и о мапирању Средоземља, историји и, заправо, највише о политици.

Деградација цивилизације довела је до тога да се митови данас третирају искључиво као средство забаве и извориште петпарачких романа и филмова.

У свему овоме, најважније је схватити да је „ширење технологије“ оно што покреће историју. Бронза, која је омогућила одлучујућу предност у рату, означава „нови“, динамички почетак историје — рат је тај који пише историју. То је оно што је грчку цивилизацију учинило „видљивом“ у историји.

Занимљиво је уочити да Микена није била писмена. Писменост у Грка јавља се касније, упркос чињеници да на Балкану писменост постоји још од доба Винче, можда и од Лепенског вира, где налазимо почетке развоја система знакова (8–6.000 година п.н.е.).

Технологија писмености тек је касније добила на значају код Грка, али је пре Микене, у сумерској цивилизацији, египатској или индијској, била одлучујуће средство владања и завођења реда.

Пре овога, земљорадња и сточарство, грађевинарство, створили су услове за пораст броја становништва. То је довело до фракционашења, одвајања, колонизације... А унутар једне групе, народа, „државе“ — до друштвеног раслојавања.

Тако је створен уопштени фрактал човечанства, један мали универзум који је за многе — читав свет. На основу њега тумачи се све — па и оно, за сада, непознато. То је типична пројекција и човечанство је дубоко заглибило у њој.

Умеће пројектовања је технологија — развој вештина које, како би опстале, захтевају своје непрестано ширење и утилизацију. Траже се ресурси и контрола над њима, то служи производњи, и тако укруг... Ресурси су природни материјали, укључујући и човека. Али они су у потпуности на располагању технологији.

 

Како људи живе и умиру, долазе нови нараштаји, тако настаје хронологија. У њу се учитава значење које она нема. Њој се придодаје традиција, закон и законитости и њу људи лако прихватају, пошто је људима најмања особина да промишљају свет око себе. У најбољем случају, баве се рачунањем заснованом на сумњивим и непоштеним претпоставкама, ослањају се на пробране и, у већини случајева, неуспеле примере из прошлости.

Рециклажа прошлости је садашњост...

Фрактал историје.

---

SUMMARY

The question of world's integrity is addressed by „fractal principle” and the world is seen as „fractal”, which means that deconstruction of classic views: linear, central perspective, pyramid or other functional (economic) „structures” — is an ongoing affair of „survival”. Why is survival not possible? — a fact which is constantly tested and failing, yet immediately reborn like Phoenix. The structure of myth itself (in this example the myth of Perseus) is indicating fractal nature of reality: the ever acting force of „entropy” which is destroying (by opposing) the basic principle of the so called Second Law of Thermodynamics — the „Isolated System”. Life is one such attempt on creating an isolated system (an individual unit) and representative of the basic expression of this failed idea's work.

Key words: fractal, myth, Gorgon Medusa, Perseus, linearity, deconstruction, process, order, experience, personality, energy, entropy, isolated system, science, authority.