Слободан Шкеровић

Поетика генија

Склоност експерименту без престанка примарно је начело сигналистичке праксе.
Миливоје Павловић
Србија и свет: четири деценије сигнализма (2010) ^[1]

У кратком опиту О говору и језику (2006) нисам се дотакао поетског језика (мада је он, ваљда, писао тај текст). То је због тога што поетском језику, у хронолошкој пројекцији, претходи не–поетски језик, језик брбљања, трабуњања, озакоњивања, уређивања, описивања, економије, власништва: над речима...

Поетски језик се јавља тек као деконструкција језика и израз „поетски језик“ треба схватити као један појам, једну реч, пошто „језик“ у поетском смислу уопште није скуп речи организован уз помоћ граматике и извесних законитости и правила које се јављају у говорним језицима.

Горе наведени цитат Миливоја Павловића је у начелу истоветан мојој приватној дефиницији генија — да је геније онај који непрестано учи, спознаје. ^[2] Експеримент је, свакако, кључни моменат (или акција) спознавања — њиме се уништава предмет проучавања и уместо тог предмета појављује се знак који објашњава његову „природу“, тј. настанак, трајање и престанак.

Поетски језик није ограничен на конкретан, говорни језик. Песник се обраћа свима: људима, стварима, непознатим могућим и немогућим бићима, боговима... и то на сваки, њему доступан, начин (сигнализам).

Језик поезије је непосредан, бруталан, разарајући, немилосрдан, пролаз, ток, пут у непознато. Поетски језик је језик трансформације, метаморфозе, слободе од облика, телесних и чулних, просторних и временских, визија и опсесија...

Проблем који се јавља код примене поетског језика јесте тај што се тим чином све зауставља, урушава се ослонац стварности, сама стварност. Да би поетски језик имао смисла и „функционисао“ он мора да се стално говори — рафално. Уколико није тако, он се с правом може изједначити с терористичким чином нарушавања „реда и поретка“, бесмисленим, појединачним актом некреативног и осветничког рушења.

Овакав „удри и бежи“ метод је често коришћен у поезији. Неки то чине тек да би привукли пажњу на себе, а затим се „смире“, упокоје, уклопе и скоро потпуно занеме хранећи својим утихнулим генијем ближње — на кашичицу, тек да подсете на своје, уствари, неискориштене потенцијале.

Геније, или моћ генија, нараста.

Спознавање чини да искуство нараста на штету спознатих, устоличених облика, агрегата знања — геније се не може смирити у нечему што је већ упознао и прошао уздуж и попреко — шта ће њему такав дом када га већ следећег тренутка надраста, рукави и ногавице му окраћају? Отуд: „немир“ генија — немиран дух. Отуд отпор према традицији — диванима и каучима, богатој трпези претовареној ратлуком, ракијом и наргилама.

Језик поезије је језик немирног духа. Али, свашта се потура под истом фирмом. Треба имати у виду да је појам поезије систематски урушен и угушен гомилом ђубрета које је карактеристичан продукт цивилизације (не њен нус–продукт).

Цивилизација је процес супротан поетском говору.

У цивилизацији се покушава да се поезија стави у „функцију цивилизацијског стваралачког прегнућа“ — од ње се очекују химне и оде, апологије и манипулација масама помоћу изазивања и сталног обнављања одређених осећања — модуса живљења. („Reality Show“ је типичан производ цивилизацијске „поетике“.)

Због овога, (фалш)поезија је већ одавно потрошено и изгустирано средство владања (ширења утицаја). Људи се тргну као опарени кад им неко понуди да прочитају песму...

Плаше се додира лудила, пољупца Медузе... Казне.

Није то само проблем профуканог садржаја. Писана реч се мора прочитати, треба учинити напор и схватити — а то је у време ready–made печованих ^[3] генија превелик, непотребан напор. А, на крају крајева, то се мора и платити...

Склоност експерименту... како је то супротно тимском раду, поштовању протокола...

У ствари, поезија је забрањена. У тешким временима, која неминовно наступају, неће се више улагати у уметност. Време рецесије и депресије — то је време изгона из Раја. Из Раја први бивају избачени они који знају: да је Рај не више од празног обећања, потхрањиваног глупошћу наивчина и плашљиваца.

Кад дрво живота престане да рађа, људи се окрећу дрвету познања... И, то је онда — побуна!

У систему у којем је Бог — Закон, кривица је на побуњеницима. Побуњеници пребацују одговорност на другога: Адам на Еву, Ева на Змију... Змија, међутим, тврди да је Бог — лажов!

Шапат генија

Колико год да је цивилизација брутална, толико је поезија још бруталнија. Ова два мача ретко се сукобљавају непосредно.

Песници су потмула, потуљена бића, крију се у недозвољеним областима, често у потпуности изван друштвених статуса. Песници су духови међу људима — јер имају нељудске особине. Кроз поетске структуре, грађевине и мреже обична риба пролази као да не постоје.

Језик којим говори поезија неразумљив је, скоро нечујан шум.

Језик поезије није језик маркетинга, свеприсутан, надмен, беспоговорно разумљив.

Комуникација коју поезија остварује не догађа се споља, помоћу писане речи или својих ликовних, звучних форми — ова средства су помоћна, спознаја се дешава у потпуном мраку и тајности личности — друга је ствар што спознаја често ослобађа превелик набој енергије, који мора да засија и забљесне, па понекад нагрну пророци из пустиње или џунгле и вичу на сав глас своја откровења.

Знање је личност

Основни квалитет поетског језика није у способности да афицира, знање се не може на силу или превару наметнути. Када би то било могуће, сви би већ били паметни као најпаметнији.

Поетски говор пре свега дефинише (самим собом) личност која црпи из сопственог искуства (као из себе) — он јесте личност.

Из овога је јасно да је језик поезије мимо друштвеног система... И више од тога — он је мимо врсте. Он је чак и мимо — живота.

Комуникација поетским језиком се остварује мимо очигледног, између редова — спознаја препознаје спознају. Невидљиве трагове духа опажа невидљиви дух.

Што више дух нараста, више тога и открива и та стварност духовног прерасте и претегне, јер опажајни свет бива потрошен — пошто су та два света — комплементарни.

Због тога је говор поезије неексплицитан на нивоу изговореног. Ако је обичан језик маркетинг, поезија је подсмех озбиљности овог. То су два лица Јануса, или једно или друго — питање је којем ће се царству човек приволети.

Лажни закон термодинамике

Тако је указивање на апсурд поетски начин говорења — али је омражен у оних који верују у опстанак пројектованих структура. Ово веровање у структуре производи емоције и идеје (приањања) и, енергетски посматрано, чини основ економије. Да би представа опстала, нужна последица тога је стални рат за енергију (Хераклит), непрекидно исцрпљивање и уништавање свега изван тог назови „изолованог система“. Поезија је најмоћније оружје против таквог иживљавања, јер обесмишљава установљени смисао.

Установљени смисао захтева редукцију, умањивање свеопште енергетске равнотеже. „Топлотна смрт“ или ентропија, је пројекција оних који не схватају да нивелисање енергије не умањује укупну количину енергије, они мисле као да се она размазује на хлеб и тиме тањи. Тако је за њих апсолутно уравнотежена енергија заправо смрт — смрт њихове пирамиде моћи. То су опасне игре, чије су последице катастрофалне. Научници су упрегнути у та кола, уметници чине компромисе и поклекну покаткад...

Уравниловка је најгора ствар за друштво — наивни идеализам који превиђа чињеницу да је друштво хијерархија и да енергија мора да се, као вода, слива к најдубљој јами.

Мада, они, јамари, воле да виде себе као да су на некаквом врху! Али, то је просто питање вредносног система и посматрања ствари у огледалу.

Опстанак система — искипело млеко

Проблем са системом је увек један те исти и увек је превиђен! Ништа не може да опстане непромењено. Управо због те тежње, догађа се прерастање система преко критичне тачке расположиве енергије. Систем се шири као тумор и захтеви су му све већи. Управо је то оно што убија „изоловани систем“ а не уравниловка. Уравниловка само антиципира неминовно изопачење, она је израз бојазни од колапса структуре.

У поезији, структура се доживљава као нешто тренутно, и не као нешто што треба да опстаје у времену. Уметник једну структуру сагледа и иде даље. Не остаје код ње да јој служи, да је одржава. Схватање живота у уметности је концентрација енергије у један тренутак, а „проблем“ одржања енергије уопште није проблем, јер се енергија разликује од појавног облика. Облик је тај који се не може одржати, њега увек смењује нешто друго, „други“ или „нови“ облик. Незнање тога је узрок патње.

Проблем људи је у томе што се људски облик замишља као оно што треба да траје. Заборављено је умеће метаморфозе, слободе преобликовања, „кретања“ духа. Покушава се да се то кретање „озакони“, лиши слободе.

Тако је језик поезије прилагођен слободи, трансформацији, промени „смисла“, а језик закона тежи супротном. У свету закона промена, слобода, јесу „смрт“, најнижа вредност на вредносној лествици.

Покушајте да замислите поезију у којој смрт, односно несхватање смрти, није покретач драме. Нема ничег досаднијег и мртвијег од идиле.

Модерно иконоборство

Апсурдно, уметничко дело опстаје кроз векове, без обзира на све (историјске) промене. Оно то чини јер све посувраћа у једну тачку — тачку свог постојања. У уметничком делу је представљено све кретање као исцрпљена могућност. Отуд уметничко дело инспирише, јер никога не спречава да се креће у познатом које је њиме дато. Од уметничког дела може се позајмити енергија и не мора се вратити, уметност не успоставља економију (дужничко ропство) јер је енергија уметности неисцрпна.

Данас је, међутим, очигледан напор да се уз помоћ закона о копирајту промени овакво стање. Лопови су коначно схватили да је уметност неисцрпан извор енергије и да то треба ваљано наплатити!

Није се узалуд водио иконоборачки рат против оних који су схватили на који начин се може створити неисцрпни извор енергије. То је онај исти извор енергије који је Тесла понудио, па је одбачен јер се није могао наћи начин да се та енергија наплати!

Одржавање уметничког дела је неупоредиво јефтиније од одржавања сталне производње новог и новог бесмисла који, свеједно, увек говори једно те исто. Па ипак, читав постојећи поредак је управо то. Због чега?

Копирајт се примењује и на неуметничка дела, која количином свакако превлађују — овде се, према том закону, заправо пориче уметност и уводи се оно што је „битно“ — да се егзистенција плаћа! Да се сваки удисај мора платити, па чак и издисај. Да се сваки поглед мора платити, да се мора платити за сваку реч коју чујемо. Да се за свако лице које се појави пред нама мора платити. Да све што један другом кажемо мора да се прецизно измери и наплати, и да при том држава узме свој порез на промет.

[1]    http://www.miroljubtodorovic.com/pages/VIDICI_SIGNALIZMA.pdf

[2]    Овде се не поставља питање примогенитуре, јер је ово опште позната чињеница, изречена на многе, сличне начине. Питање схватљивости је, међутим, питање субјекта који схвата.

[3]    Енгл. patch — закрпа.