|
|
      
|
Ово скромно дело посвећујем успомени:
|
Преузвишеном комесару илирског народног сабораТемишвар Нама бедним Србијанцима и Бошњацима, браћи вашој испод турског јарма, за последњих неколико година толико је давано наде да ћемо се ослободити, да смо са великом радошћу и великом жељом очекивали наше избављење, које нам је наглашавано и пре рата преко разних царских официра који су нама слани. Исто тако и поједини фелдмаршали слали су своја писма у наше пределе тражећи помоћи од нас. Исто тако, пошто смо у свему били уверени и од епископа бачког г. Јована Јованођића његовим писмом, које нам је послато 27. марта 1788. и од личног пуномоћника од царске стране, ми смо и без сумње и без страха одмах збацили јарам турске управе и најусрдније присајединили се царској војсци и војевасмо против Турака с много пожртвовања, с неизмерним напорима ево већ четири године. А све то већ је и вама давно познато. Данас пак на нашу савршену погибију и вечну несрећу видимо да је сав наш труд и сва наша мука узалудна. Видимо, да је најмилостивији цар услед неких унутрашњих раздора и несугласица у царству принуђен оставити нашу земљу, која је толиком крвљу и трошком ослобођена од Турака и опет је њима вратити и закључити мир на погибију свију нас. Зна се како су многобројну нашу браћу пре неколико дана око Пожаревца Турци страшно сатрли, па та судба сваког тренутка очекује нас и наше породице. Ето, каква награда постиже нас за нашу ревност и верност без икаква узрока са наше стране! Али зашто да вам и даље описујемо наш очајни положај, када и ви сами о томе, расудивши, можете знати. Ми само најсмиреније молимо високославни сабор да би замолио Његово царско-краљевско величансгво да нас и наше земље не враћа Турцима у руке, јер смо се ми њему заклели тешком клетвом прво преко поменутог епископа бачког. Заклели смо се, да ћема до последње капи крви верни бити, мало и велико, мушко и женско на веки с нашим потомством. Заклели смо се из топле службе према хришћанској вери да ћемо радо не штедећи наш живот до краја борити се с Турцима, и да ћемо старати се из све снаге да наше земље освојимо и подложимо царском трону не само за сада него за свагда. Ми ћемо и малом царском помоћу у оружју и муницији бити задовољни, ма ова нам достављена била и тајним начином, само да ове земље одбранимо и одржимо донде, докле цар не заведе трајан мир унутар своје државе. Ако је могуће испунити наше молбе, то онда молимо да се бар на два месеца продужи и Турци задрже на граници, докле ми не прикупимо и не средимо летину и пренесемо на царску страну, јер је летина у нас тако понела ове године, да људи не памте да је икада боља била. Молимо још да и наше породице примите у недра своје милости те да се бар два месеца продужи и Турци задрже на граници, докле ми не прикупимо и не средимо летину и не пренесемо на царску страну, јер је летина у нас тако понела ове године, да људи не памте да је икада боља била. Молимо још да и наше породице примите у недра своје милости те да се населе у пограничне крајеве између наше једнозаконе браће, по уверењу повеља његове екселенције фелдмаршала Ласција и вишепоменутог епископа бачког. Ако ли нам ни то не можете учинити, то молимо Њ. Величанство и вас све тамо одавно насељене Србе, да нама, који се у очајном положају решисмо бранити до краја, не само не осуђујете и у зло уписујете, већ на против уколико могуће буде да тајним путем притекнете у помоћ са прахом и оловом и да измолите од Њ. Величанства да нам то не забрани, као што чије забранио ни Црној Гори. Ми се већ свакојако у крајњој опасности налазимо, јер баш и да се миром закључи, нас Турци неће живе оставити зато више волимо и јуначки погинути војујући против непријатеља него да нас секу као марву. Ако ли нас лише и ове помоћи праведно стечене пред целим светом, то ћемо принуђени бити да тражимо заштите од које друге стране, а одрицање ове помоћи нигде нећемо заборавити ни ми ни потомци наши, но ћемо преносити с колена на колено те нека. послужи на спас и поуку будућим нашим коленима. Вас, нашу једнокрвну браћу најискреније молимо не поштедите ни труда ни трошка за ослобођење земље и браће ваше, а Бог и нама и вама по узајамној љубави готов је помоћи. Ми се надамо тврдо и остајемо стални у нашој обећаној верности. Из разних места у Србији, 24. августа 1790. |
На Илирском народном сабору архимандрит Стефан је врло одлучно иступао. Изложио је врло тешко стање Срба, које ће настати ако се мировним уговором поново врате под турску управу. Упознао је сабор са страшном одмаздом коју су Турци извршили над Кочом капетаном и његовим друговима и која чека и Србе који се предају у турске руке. Молио је сабор да преко Илирическе канцеларије у Бечу посредује код цара да испоручи Србима оружје, да би се сами бранили од Турака. Овај велики родољуб није презао од тога што ће се својим енергичним залагањем, противним тадашњој аустријској политици, замерити аустријском цару и турском султану под чији се суверенитет Подриње поново враћа, па је чак и запретио да ће бити принуђен да се обрати другим силама за заштиту, ако је не добије од Аустрије. Међутим, добијао је само гола обећања и ништа више.
Бечка дворска канцеларија није могла удовољити српским захтевима, али их је позвала да се насељавају у аустријским пограничним областима. Архимандрит Стефан, који се тада налазио у манастиру Гргетегу, позван је у Беч ради договора о пресељавању Срба и њиховом смештају. Аустријска војна управа у Сремској Митровици издала му је 21. јануара 1791. године пасош с којим ће путовати у Беч, у који истог месеца стиже са врло оскудним новчаним средствима.
Имајући у виду тешко стање у које ће народ запасти ако се поново врати под турску управу и не прозревши одмах циљеве аустријске политике у погледу насељавања Срба по пограничним областима, архимандрит Стефан се и сам залаже за то насељавање те се 22. фебруара 1791. године састаје у Бечу са покрајинским комесаром Алексијевићем и са њим саставља елаборат за дворску канцеларију у коликом би се броју и на који начин населили Срби у Аустрији.
Боравећи у Бечу, далеко од свог родног краја, архимандрит Стефан не престаје мислити на његову неизвесну будућност, те се поново обраћа цару, али сада поткрепљује своју молбу сведочанствима о своме држању у рату, потписаним од државних службеника и виших царских официра. Молба гласи:
|
ВАШЕ ВЕЛИЧАНСТВО, Овде у осмом прилогу је атестат, потписан од државних и виших официра... Из њега се види какве је користи у овом рату учинио манастир Троноша, јер је пуна четири месеца 1000 царских војнка издржавао и хранио и тиме се јако истрошио. Све је ово учињено с највећом готовошћу јер се надало да ће царска војска оне земље под хришћанску управу ставити и тиме доћи до мира и заштите, али повлачењем царске војске с оне стране сви предели па и манастир Троноша остају опет под непријатељском уравом. Услед тога принуђен сам био побећи и оставити манастир, без икаве наде да се опет вратим, мањ ако ћу да будем жртва разјареном непријатељу. Ваша царска милост одредила ми је на издржавање из Петроварадинске касе 200 форината, али то је јако мало да ми не достиже ни за храну, а камоли за одело. Стога се обраћам Башој Узвишености са најпонизнијом молбом да имате у виду моје услуге учињене вашој војсци и да онога који је у Троноши имао прихода 6000 форинти годишње обаспете очинском краљевском милошћу и да му повећате издржавање. Беч, фебруара 1791. год. |
Ни на једну своју молбу архимандрит Стефан није добио јасан одговор, нити је шта учињено за српску ствар као ни за њега лично. Подносећи велику оскудицу у свему, најзад је прешао из Беча у Београд, где је неко време живео у неизвесном ишчекивању, а кад су му се очекивања из Беча учинила сасвим узалудна, прешао је у сремски манастир Гргетег, да би се некако прехранио. Ту му је 31. маја 1791. године стигао декрет Дворске канцеларије и позив да дође у Земун где ће примити одређену новчану помоћ у износу 200 форинги годишње пензије...
У Гргетегу архимандрит Стефан се састао са избеглим јагодинским протом Јованом Миловићем, те су заједно написали једно писмо Србима у Србији, у којем су, између осталог навели и одговор цара архимандриту Стефану, који гласи:
"Ако Србија остане у царским рукама, народ ће свачим бити помилован и обдарен: коњима, воловима и новцима, а никакве дације за једно извесно време неће давати. А ако би се, Боже сачувај, Србија вратила Турцима, сваки онај човек који би прешао на царску страну, у Аустрију, добиће царску кућу, коње, волове и друге потребе.." У овоме писму архимандрит Стефан је додао и своје мишљење: "Боље би нам било у нашој земљи бистру воду пити него ли овамо кафу са млеком и шећером варити.
Аустрија је своју политику према Турској тако почела водити, да би силом принудила Србе да се селе из Србије преко Саве и Дунава, где би у пограничним областима сачињавали гранични војни кордон према Турској. Архимандрит Стефан то је најзад увидео и прозрео и одлучно се успротивио сваком исељавању у Аустрију. Насупрот њему, београдски митрополит грк Дионисије толико је далеко ишао да је тврдио да Срби који не пређу у Аустрију нису хришћани.
Архимандрит Стефан није могао успети у својој мисији. Уморан од свих трзавица и недаћа које је преживео, настанио се за кратко време у манастиру Гргетегу, где је живео врло бедно. Ту је дочекао потписивање Свиштовског мира на дан 4. августа 1791. године, којим су све његове наде у ослобођење родног краја биле уништене. Иако је мировним уговором била за јемчена пуна безбедност свих Срба учесника у рату на страни Аустрије, архимандрит Стефан није у то много веровао. У том неверовању утврдила га је вест о мученичкој смрти његовог сабрата Мојсеја, игумана манастира Троноше, којег су Турци исекли пред самом црквом у марту 1792. године.
После повлачења аустријске војске из окупиране Србије, многи Срби, учесници у рату на страни Аустрије, користили су се амнестијом и вратили се у Србију. Намучен бедним животом у туђини, разочаран у све у шта је веровао, архимандрит Стефан пређе Саву, преда се Турцима и оде у свој манастирТроношу. Ту је живео потиштен и у великој бризи за неизвесну судбину свога народа, одржавајући у њему наду и веру да се може ослободити само својом сопственом снагом.
После мученичке смрта игумана Мојсеја старешинство манастира Троноше примио је архимандрит Стефан. После објављене амнестије настале су нешто боље и сношљивије прилике у Подрињу, мада се опет нико није могао сасвим безбедан и слободан осећати на својој земљи. Уколико зло није долазило од Турака, долазило је са кугом и глађу, тим честим гостама који су тражили и односили многе жртве. Архимандрит Стефан трудио се свим својим силама да помогне народу у тешким невољама које су га сналазиле, стављајући на коцку своју безбедност и живот као прави духовни и сиротињски отац и старалац. То своје залагање и пожртвовање платио је својим живтом. Његов ученик, Вук Караџић прича:
Кад у Србији 1799. године настане велика глад, он отиде Капетан-паши у Зворник и замоли га да позајми народу некакву проју која је као што се приповеда, још од Мађара била остала у градским кулама.
Паша се стаде затезати изговарајући се да он то не може учинити. Онда му Стефан рече: "Честити пашо, није право да народ мре од глади код те проје; а та је проја ионако покварена стојећи од толико година; него дај да је раздамо народу, нека се зарани сад у овој невољи, па кад да Бог те роди година, народ ће вратити и напунити куле новом пројом; ако ли ти не даш те проје, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њихови магацина." На те му речи паша допусти да се жито разда народу, и он пође од паше да гладној сиротињи носи тај радосни глас; но кад он изиђе напоље, паша с осталим Турцима, који су се тада онде десили, стане толковати оне његове речи што је казао да ће искати од Немаца жита и да ће му Немци дати, и закључе да се он и сад с Немцима договара и да ће најпосле опет довести Немце у ону земљу и отети је од њи; зато паша пошаље свога човека да га врати натраг, као да се још нешто договоре, а своме лекару. (неком Грку Јанку) заповеди да му начини отров у кави. Докле га пашин човек стигне и врати, лекар му приправи отров и даде му га те попије, па оданде отиде у ришћанску варош на свој конак и онде умре сутрадан. Тело му потом Срби донесу у Троношу и онде га сахране, поред цркве с десне стране.
Тако је мученичком смрћу завршио свој паћенички живот архимандрит Стефан, велики Србин и родољуб и још већи заштитник свога намученог народа. Само човек таквога кова могао је да помишља и на народно ослобођење и да сам узме водећу улогу у томе послу, те се с правом може сматрати за претечу Карађорђевог устанка. У то време било је у Србији и школованијих и по положају виђенијих људи од архимандрита Стефана, али је ипак он био тај који је иступао у име народа, ишао у Беч цару и покренуо Србе да помогну Аустријанцима у рату, очекујући од њих испуњавање обећаних привилегија. Умро је са горким разочарањем у срцу, али је оставио аманет своме народу да не верује Немцима и да се узда само у своју снагу. Иако смо потомци великих предака и једно славног народа, ипак смо ми велики грешници пред Богом и људима, јер смо заборавили дела и жртве отаца за нашу личну и општенародну срећу и слободу.
Архимандрит Стефан био је врло прикладан човек: раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљасти; и није било пуно четрдесет година кад је умро. Истина да није никаки наука учио, ни други књига осим црквени читао; али је био паметан и поштен човек и знао је прилично писати и добро читати. Имао је врло леп глас и радо је појао у цркви. Свагда је о великим празницима народ поучавао у цркви, и то врло лепо према оном народу: да не краду један од другога и да не отимају; да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбу за сваке беспослице, да их Турци затварају и глобљавају, него међу собом нека се братски мире и намирују; богати сиромахе да надгледају (као што, је и он сам чинио). Он је, истина, као калуђер од богати узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао, на пример жита, о Божићу печенице, уз белу недељу сира, о Васкрсу опет каква мрса; голоме кошуљу или каку хаљину, а сиромаху који нема чим да плати арача или порезе, и новаца.
У малом селу Тршићу, удаљеном непун сат пешачког хода од манастира Троноше, растао је крајем XVIII века мали Вук, син Стефана Караџића, досељеника из Дробњака. Слабог здравља и кржљав, да га ни пођена мајка таквог није много волела, није био за тешке селљачке послове, те су му родитељи наменилн да постане трговац или поп, да би могао лакше живети. Његов рођак Јефто Савић упутио га је у прву писменост а, касније, као пастир вежбао се у писању пишући по брезовој кори кад је напунио 8 година отац га је дао у приватну Гргуревићеву школу у Лозници, у којој је учио часловац, пошто је "бекавицу" већ раније савладао. Међутим, није дуго остао у лозничкој школи. Из Срема, преко Саве дошла је куга те је Лозница опустела, па су и ђаци напустили школу и разбегли се у своја села да би се сачували од ове опаке болести.
Кад је куга, покосивши многе животе ослабила и прошла, отац Стефан је одвео сина у манастир Троношу игуману Стефану Јовановићу мали Вук је и раније долазио с оцем, у овај стари и чувени манастир, у који је о празницима долазио народ из Јадра и Рађевине да би присуствовао богослужењу у храму и чуо проповед игумана Стефана. У полумрачном храму мали Вук је са чуђењем и дивљењем посматрао фреске на зидовима, а отац му је између њих показао слику богатога Гавана "којег су гује опасале те га кољу и пију му сисе; јер је и поред свега свог превеликог богатства био тврд и немилостив, па га је Бог за то казнио".
Десетогодишњи Вук обрадовао се свом доласку у манастир. Са уживањем је разгледао фреске у цркви, слушао калуђерско појање и проповеди и желео да сазна шта се налази у великим манастирским књигама које су донесене из далеке Русије, али му калуђери нису допуштали да их види и отвара. Понекад би завирио кроз узано прозорче у малу ћелију и у њој видео једног старог калуђера где нешто пише, али тамо га нису пуштали да би сазнао шта тај старац пише. Иако га је отац довео у манастир да би учио књигу, његов је главни посао био да са осталима чува манастирске козе, овце и свиње, да иде уз плуг и тера волове, да купи сено и шљиве и ложи ватру под ракиџиским казаном. Како је по мастирима био обичај да сваки калуђер има по једног ћака који би га дворио и слушао мали Вук је добио једног духовника којег је послуживао. Тај духовник и Вуков старатељ волео је да пије, али је говорио да он пије само вино помешано с водом. После ручка налио би у своју чашу до врха добрим и чистим манастирским вином и онда наређивао малом Вуку да у чашу долије воде. Пошто је чаша била препуњена самим вином, Вук није знао како да долије воду, јер би га калуђер жестоко истукао ако би при доливању била истиснута која кап вина из чаше.
Тек када би престали јесењи радови и настала зима, тешка и љута у планини, калуђери би почели да поучавају манастирске ђаке у писмености. Када се нахрани и напоји стока у стајама, нацепају дрва и почисте калуђерске ћелије ђаци су долазили у велику одају, звану "џакарта", ради учења. Док је напољу падао крупан снег, а из планине допирало завијање вукова, у џакарти, окупљени око велике ватре седели су на главњама мршави манастирски ђаци и наглас читали из већ раскупусаних манастирских псалтира неразумљиве текстове. Калуђер, обично какав ђакон, показивао је почетницима слова изговарајући њихова имена: аз, буки, вједи, глагол, те су ученици, и сами изговарајући имена појединих слова у некој речи, с муком и натезањем срицали и успевали да прочитају ту реч. Пошто су сви гласно срицали и викали, од њихове заједничке вике није се могло разабрати шта читају. Као и у Гргуревићевој школи, и овде је био обичај да се ђаци, мада ништа нису скривили, туку сваке суботе, да би им се "утерала" памет у главу. Ако је неки ђак већ био бијен за неку кривицу коју је учинио током седмице, у суботу то му није узимано у обзир и он је поново био тучен реда ради. Тако је и мали Вук, мада ни крив ни дужан, сваке суботе добијао батине и против тога се није смео бунити.
У Троноши Бук није имао много шта новога да научи, јер је већ знао да добро чита и пише, боље од већине калуђера, па и онога којег је био дужан да двори. Захваљујући добром игуману Стефану успео је да сазна шта се налази у оним манастирским књигама, у које му остали калуђери нису дозвољавали да завири. Пронашао је у њима непроцењиво народно благо које га је толико занело да је са сузама читао тужне и славне повести о цару Лазару, Косовској вечери, Милошу Обилићу и браћи Југовићима. Занесен и опијен, заборављао је на друге послове и своје дужности те је размишљао о томе шта је сазнао и дворећи свога духовника и чувајући манастирске козе по околним бреговима. А када би у манастир наишао који гуслар од Пиве и Таре и увече, поред великог огња у џакарти распевао се о старој слави и величини, слабуњави Вук се тресао од узбуђења и сузе су му се сливале низ бледе образе.
Отац Стефан чешће је навраћао у Троношу и обилазио свог сина, интересујући се за његов напредак у учењу и науци. Међутим, најчешће га је налазио у планини с манастирским козама. То га је наљутило, па мада је био побожан и поштовао калуђере као прву народну господу, одлучио је да води сина кући. Кад је већ његовом сину суђено да буде пастир и чува козе и овце, онда нека иде у Тршић и чува своје сопствене. Зашто да он тражи и плаћа пастира за своје козе, а његов син да бесплатно чува манастирску стоку. Том очевом одлуком била је решена судбина Вукова. Напустио је манастир Троношу и вратио се у своје родно село Тршић да у њему чува очеве козе.
Две године по закључењу Свиштовског мира султан је издао свој хатишериф којим је загарантовао хришћанима у Турском царству широку и пуну слободу вероисповедања и богослужења. Хатишерифом је дозвољено обнављање порушених и грађење нових цркава и манастира, а Турцима забрањено је да се мешају у верске и црквене послове свештеника. Хаџи-Рувим је у то време записао, да је нови београдски везир Мустафа-паша будно пазио да се амнестија и аутономија строго спроведе и дозволио да се слободно подижу цркве у његовом подручју и где дотле нису постојале. Прота Матеја пише: "Трговина је била слободна; ко шта има може коме хоће и пошто хоће и може да прода. Цркве и манастири почну се оправљати и изнова градити, давши само везиру за изун 500 гроша, пак гради цркву где год хоћеш и какву хоћеш." И заиста, у времену од 1793. до 1798. године обновљен је у Србији цео низ манастира и цркава.
Архимандрит Мелентије Стефановић, старешина манастира Раче, ишао је 1794. године у Јерусалим, да походи Христов гроб. При повратку свратио је у Цариград и од Порте добио дозволу да обнови порушени манастир Рачу, Драгутинову задужбину. То му Турци нису заборавили нити опростили, па зато Фочић Мехмед-ага вели:
"Док запалим Рачу украј Дрине
и погубим Хаџи-Мелентија,
кој' је ишо преко мора сињег
те је влашку Кабу походио,
па се узгред и Стамбол свратко
и од цара ферман излагао
за стотину жутијех дуката,
да власима богомољу гради,
да је гради за седам година,
начини је за годину дана;
ево има шест година дана
како зида покрај цркве куле,
а у куле набавља џебану
и по мраку топове привлачи;
видиш, јолдаш, да се нечем нада!"
По повратку из Цариграда архимандрит Мелентије обратио се пређашњем игуману а сада архимандриту Стефану Јовановићу, старешини манастира Троноше за помоћ, и овај му се братски одазвао. Године 1795. заједничком братском сарадњом, уз свесрдно учешће побожног народа, обновљена је Рача, која је пуних 107 година била само запуштено црквиште, јер је 1688. године, за време аустријскотурског рата, изгорела.
Док је Троноша у то време била у саставу Зворничке епархије, Рача је припадала Ужичкој епархији. Београдски митрополит Методије Грк, четири године по њеном обнављању продао је Рачу београдском везиру за 15.000 гроша. Овај продавац Драгутинове задужбине трагично је завршио: по налогу везира Мустаф-апаше удављен је.
Када дахије 1801. године у београдском граду удавише везира Мустафа-пашу, нестало је и свих повластица које је султанов хатишериф од 1793. године гаралтовао Србима, јер су дахије завладале београдским пашалуком и нису признавале суверенитет султана. Стање у Србији, у односу на цркве и манастире погоршало се и тиме, што је за митрополита дошао Грк Леонтије Ламбровић, порочан и превртљив човек, који је постао слепи послушник дахија и старао се да им у свему угоди. За све време свог боравка у Србији он се није потрудио да научи српски језик, те је и због тога био омрзнут од свештенства и народа.
Почетком XIX века, 1804. године, када су дахије почеле са сечом српских кнезова и осталих виђенијих људи, свештеника и калуђера, букнуо је у шумадији устанак који се с временом разбуктао у велики националки пожар. Вековима тлачени српски народ устао је на оружје и под предвођењем вожда Карађорђа повео надчовечанску борбу са својим вековним непријатељем за своје коначно ослобођење. У овом огромном напору српског народа да се отресе тешког ропства, и манастири су дали свој велики допринос, али су поднели и последице тога свог учешћа у великом народном подухвату. Прва је настрадала Чокешина, која је спаљена 1804. године, али не одмах после погибије Браће Недића и њихових хајдука и устаника испред ње, већ касније. Троноша и Рача биле су унеколико поштеђене, јер су се налазиле у Зворничком пашалуку, у којем, у почетку Устанка, нису вођене веће ратне акције. У Троношу је долазно са својом четом гласовити харамбаша Ђорђе Ћурчија, те Турци нису имали смелости да долазе у манастир.
Међутим, кад је 1813. године први српски устанак несрећно завршен и Турци поново завладали целом Србијом, настрадали су и ови манастири. Постоји запис: "Несретне 1813. године, октомбра1б, пређе Мемиш-ага из Сребрнице, оплени манастир Рачу, уђе у цркву и насред олтара закоље калуђера Исаију и ђакона Јована. Манастир сав оплени и сасвим опусти".
Постоји и други запис: "Манастир Троноша 1813. погорео ол Турков проклети". Према запису архимандрита Методија, ово се десило у марту 1814. године. Тада је у Србији владала тешка глад и куга, те су се Турци из опустошених варошица склањали у забачене манастире. Склоњене у Троноши, хајдуци су напали, те су Турци за одмазду спалили манастар. Зворнички митрополит Гаврило Хроми, који је обновио манастир Тавну у Босни, трудио се и око обнављања спаљене Троноше, али у томе није успео, те је она обновљена касније. Архимандрит Методије, игуман манастира Троноше, остао је са нешто братства на згаришту чувајући манастирско имање и припремајуи народ за поновну обнову манастира. Међутим, за то није било изгледа, јер је Подриње, и после успешног другог устанка остало и даље под Турцима. Рађевина и Јадар са манастиром Троношом и даље су остали у Зворничкој епархији. Године 1818, 29. јуна долазио је зворнички митрополит у Троношу и рукоположио за јеромонаха Филимона Тодоровића, што показује да је Трононоша у то време била под јурисдикцијом зворничког митрополита.
Подриње је присаједињено Кнежевини Србији тек 1833. године, кад су јој прикључена четири округа који су дотле били под Турском. Присаједињењем Подриња Србији, Зворник као управни град Зворничког санџаката нашао се на периферији своје области, те је 1833. године санџак укинут и припојен Босанском санџакату. Седиште зворничког кајмакама премештено је у доњу Тузлу, шго је повукло и премештај православне епископије у Тузлу, која се назвала Зворничко Тузланском. Од тада зворнички митрополит, који је остао под Турском, није могао вршити јурисдикцију која је раније обухватала територију Подриња, јер је ово ушло у састав Кнежевине Србије. Само два села на десној обали Дрине, Мали Зворник и Сакар остала су у Зворничкој епархији све до 1878. године када је Аустрија окупирала Босну и ова два села ушла у састав Србије.
Божд Карађорђе није се слагао са београдским митрополитом Леонтијем, јер је у њему гледао странца који нема ништа заједничко са побуњеним народом, те је овај, као присталица руског изасланика Родофиникина 1809. године побегао у руски ратни логор на Дунаву. Његовим одласком из Србије остала је београдска митрополија без свога епископа. Нешто што се није знало да ли ће се Леонтије вратити или не, а највише због жеље да грчку јерархију замени својом, српском, Карађорђе је са народним старешинама покушао да добије Србина за митрополита. Правитељствујушчи совјет народа српског од 3. јуна 1810. године, под Н. 355 донео је ову одлуку:
"При лишенију митрополита у Србији, свештенство је без наставника, а народ без пастира црквеног, зато је Врховни предводитељ србски Господар Георгије у согласију са Совјетом определио господина архимандрита Хаџи-Мелентија Рачанског да је он митрополитски намесник, да управља свим числом свјашенишеским и монашеским сабира приходе митрополитске и нама рачуне даје."
У овом се акту даље наређује "да се саберу у свакој нахији проте, игумани, попови и кнезови, да им се ова наредба прикаже те да свештеници сабирају од народа што је пређашњи митрополит сабирао, као:
1. Обичне мирије по.....................4 паре;
2. димнице на главу по............... 12 пара;
5. од цркве.................................... 10 гроша;
Те приходе кад свештеници и калуђери прикупе, донеће Хаџи-Мелентију у Београд, а он ће од тога рачун давати Совјету."
У поменутом акту прописане су и наредбе свештеницима о вођењу црквених књига и тефтера:
"Свештеници и калуђери, сваки у својој нурији, да имају пописати све душе, и држати тефтер живих, умрлих и венчаних, и о том извештај да дају господину намеснику митрополитском у Београду."
Хаџи-Мелентије је с Миланим Обреновићем и Божом Грујовићем ишао у Руснију да тражи за Србију ратну помоћ и с препоруком да тамо буде хиротонисан. Међутим, интервенцијом Недобе, Карађорђевих противника и Леонтија у томе се није успело. Тражено хиротонисање није било у сагласности са црквеним канонима, јер је пређашњи митрополит још био у животу. Нико у Русији није био надлежан да посвети Мелентија за епископа, јер Српска црква у тек ослобођеном делу Србије још није могла бити проглашена независном, јер нова држава није била призната од осталнх сила. Мелентије се вратио у Србију добивши златан крст и од руског цара брилијантски прстен.
Године 1811. Мелентије је изабран зз владику шабачке епархије и отишао у Шабац те управљао једно време епархнјом, али није био посвећен. Карађорђе је 4. априла 1812. године писао проти Матеји да је "намеран о Цветима поставити Хаџи-Мелентија владиком", па је тога ради заповедно да дођу војводе и по три кмета из сваке општине на весеље. Међутим, припреме за предстојећи рат са Турцима омеле су ово постављење, док га слом Србије 1813. године није сасвим скинуо с дневног реда.
После пропасти Карађорђеве Србије Мелентнје је отишао у Фрушку гору, одакле се вратио у Србију кад се она 1815. године поново ослододила. Тада му је кнез Милош тражио онај брилијантски прстен који је добио у Русији, пошто га он, као калуђер не може носити. Мелентије није дао, те је због тога настала потајна омраза између њих двојице. Кад је Мелентије 27. марта 1824. године умро, калуђер Мојсе узео је прстен и однео га кнезу Милошу.
Караћорђево залагање да се Хаџи-Мелентије постави на место одбеглог митрополита Грка Леонтија, било је први покушај да се при стварању нове државе створи и нова народна црква. Наименовањем Хаџи-Мелентија за митрополита Карађорђе је желео да ослободи Српску цркву од утицаја гочких митрополита који, незнајући српски језик, нису имали ни љубави према српском народу нити су се могли са свештенством споразумевати.
Нашавши се после другог народног устанка у слободној држави, Срби су одмах предузели кораке да постигну црквену самосталност. После дужих преговора, у јануару 1831, године цариградски патријарх Константин издао је декрет којим је признао аутономту Српске пркве у Србији, а то је ускоро потврђено и султановим хатишерифом. Београдског архиепископа и митрополита Србије бирали су кнез и народ са свештенство, а потврђивао га цариградски патријарх. Епископа је бирао кназ са митрополитом и духовништвом без тражења сагласности од патријарха.
Темељну и стварну организациу Српске цркве у Србији спровео је митрополит Петар Јовановић, а наставио и даље унапредио митрополнт Михајло.
Свештеници и монаси у поробљеној Србији нису имали прилике нити могућности да се образују и тиме уздигну изнад своје пастве. Недостатак свога образовања и надокнађивали су својим великим родољубљем и чврстином у вери, те су се и поред свих тих мана могли назвати правим чуварима православља и српске националности. Аустријски војни свештеник Р. Базенски, који је био са аустријским трупама у Зворнику и околини 1689. године, дао је врло неповољно сведочанство о спреми тадашњих српских свештеника у Зворничкој епархији. Било их је који нису знали: Оченаш, Богородице Дјево и Вјерују. Калуђери који се упућују у парохије ради замене, много посте, а за време поста много пију ракију бозу од проса. Међутим поштују крст и пре ће подићи буну него прећи у католицизам. У Зворничкој епархији било је протопопова који се својом спремом нису разликовали од осталих свештеника, већ су били неуки као и они.
Међутим, троношки калућери и раније, као у доба архимандрита Стефана били су угледни људи, синови имућних подринских породииа, права господа по свом образовању и животу. Велико манастирско имање, састојаће се од пространих шума и плодних њива, бројне крупне и ситне стоке, стварало им је могућност да живе у изобиљу, да се богато одевају, јашу добре парипе и носе скупоцено оружје. Ни притиснути тешким турским јармом нису се предавали и понижавали те су радији гинули на праговима својих богомоља него што би изневерили свој народ и православље. Од овога имућа одвајали су и помагали сиромашне сељаке а у манастиру давали уточиште бегунцима. Нису били неписмени, већ су и друге поучавали у тој тада доста реткој вештини. У манастиру су, поред црквених имали и световпих књига, нарочито историјских списа, што, је омогућило јеромонаху Јосифу да пише познати Троношки родослов. Гајили су и с колена на колено предавали традицију оличену у народним песмама, па су из љубави према на Косову изгинулим Југовићма манастирску чесму назвали именом Девет Југовића. Архимандрит и игумани били су врло уледни и надалеко позати и чувени људи, који су својим господским држањем засењивали просте и необразоване Турке, те су им ови радили о глави. Манастиру су долазили јадрански и рађевски кнезови и и трговци, одевени у срмом извезено планетно одвео, окићено сребрним пуцима. Свима је предњачио имућни домаћин из Клубаца Анта Богићевић чије је господство вређало Турке и због којег везир није могао проћи кроз Лозницу да би ишао на диван султану. Народ је био поробљен, али чим би му родне године повратиле клонулу животну снагу, пркосно би се усправио, поносно подигао главу и прихватио се оштрнх јатагана и кубура. Само такви поносни људи и неукротива "раја" могли су мислити о народном ослобођењу и остварити га сопстпеном снагом. По завршеној служби архимандрити су са амвона поучавали народ, говорили му да не клоне већ да се припрема на коначно ослобођење, јер народ који је у прошлости имао највећу државу иа Балкану не може вечито остати у ропству.
И као што се нису предавали нити понижавали онда, када су после обнова манастира ишли у извешталим мантијама и боси, калуђери се сада, када је султан загарантовао својим хатишерифом слободу вероисповести и богослужења, окрепише и постадоше не само смирени служитељи светога храма, већ притајени бунтовници од којих турски господари с правом зазираху. Архимандрит Михаил ишао је у Русију по милостињу не као убоги монах, већ пристојно обучен и сређен, те је својим достојанственим држањем привукао пажњу руких великодостојника. Троношки архимандрит Методије Лазаревић 1809. године води Јадране и Рађевце у источну Србију да се бију противу Турака, док остали калуђери у манастиру уче ђаке и спремају их за будуће писаре српских устаничких војвода. Нико од свештеника и калуђера није чекао да му се слобода донесе на тањиру, већ је сваки од њих доприносио према својим моћима и способностима општем циљу. Архимандрит Атанасије, заклиње Карађорђеве устанике, архимандрит Хаџи-Мелентије нападе тврди град Соко, калуђер Макарије из Каоне с Петром Молером спасава опкољеног Карађорђа у шанцу на Јеленчи, архимандрит Мелентије Павловић на Љубићу је заменио епитрахиљ добошем и уз Милоша Обреновића повратио разбијене устанике у бој. Све је ово могло надокнадити оправдану неукост наших свештеника и калуђера, јер су они поред свега што им је недостајало ипак били велики Срби и ненадмашни родољуби. Има ли већег и узвишенијег родолубља од оног, које су показали свјашченици Милан и Спасоје, који су храбро се борили и изгинули са браћом Недићима бранећи манастар Чокешину?
Пушкинов летописац Пимен је дуго живео и уживао, али је најзад схватио сву ништавност светске таштине те се повукао у манастир где се посветио раду на писању летописа. Постао је испосник и у мрачној ћелији почео је са стране да посматра историјске догађаје. Троношки Пимен, јеромонах Јосиф такође усамљен седи у мрачној ћелији, одакле посматра прошлост и савремене догађаје те их гушчим пером записује на рапавој хартији, да би све то оставио потомцима. У "Борису Годунову" Пушкин је обесмртио Пимена, док је Троношки летописац остао за будуће нараштаје недовољно познат, заклоњен иза свог животног дела. Тама XVI века покрила је и Јосифовог претечу у књижевном послу, игумана Јована који, да би имао чиме вршити богослужење у тек обновљеној а празној цркви, три године са својим братством неуморно пише минеје, а нико од писаца не ставља своје име испод свршеног дела.
Спаљена 1814. године, Троноша се није могла одмах обновити, јер су Јадар и Рађевина све до 1833. године остали под Турском. Када су ове области те године припојене Кнежевини Србији, одмах се приступило припремама за потпуну обнову спаљеног манастира. Пошто је и њена сестра, Рача, погорела и у своме пожару прогутала обезглављена тела игумана Исаије и ђакона Јована исте године, то је обнови ова два манастира приступљено у исто време. Књаз Милош се нарочито интересовао за оправку и обнову манастира у прикљученим областима, па им је додељивао издашну новчану помоћ и настојао да се они што брже оспособе за богослужење.
Троношки игуман Мелентије Филиповић са својим братством и побожним народом, пресрећним што су најзад дочекали да слободно дишу у својој слободној држави, није штедео новца и труда те је Троноша врло брзо обновљена у јесен 1834. године и синула у свој својој лепоти. О томе сведочи запис изнад западних црквених врата, који гласи:
"Благословенијем отца с поспешенијем сина и содјеиствијем свјатаго духа сија свјатаја обитељ манастир Троноша, храм Ваведеније пресветија Богородици украсисја при владенију великаго књаза и богоизбранаго сербскаго вожда књаза Милоша Обреновића и братију јего Јована, Јеврема и чада јего Милана, Михаила, Милоша и пречесњејшему епископу Герасиму и бивше братије трудољубиви намесник Мелентије Филиповић, Филимон Поповић и Нићифор Марковић, јеромонаси манастира Троноше, и бивши молери Михајло Константиновић из Битола и Никола Јанковић из Охрида града, совершисја месеца октомбрија 1 го 1834 го лета."
Храм манастира Троноше је скромних димензија, саграђен у облику слободног крста, са кубетом над централним делом. Попречни полуобличасти сводови трансепта, који прихватају пандантифе куполе, нижи су од подужних сводова над источним и западним травејом. Источни од попречних лукова испод куполе разапет је између два масивна ступца. Северно и јужно од источних травеја, који се завршава унутра полукружном, а споља петостраном апсидом, назначени су простори проскомидије и ђаконикона. Осмострани тамбур кубета декорисан је слепим аркадицама.
Храм је зидан од ломљеног и притесаног кречњака. Сви профили, иначе истог типа, изведени су у малтеру, преко старијих, камених. За довратнике и остале делове под портала, такође на прозорима, употребљен је жућкастосиви пешчар. Спољни сокл на цркви израђен је, заједно са својим профилом на завршетку, од црвеног пешчара. Једино овде је камен непокривен малтером.
Манастирски храм подигнут је без звоника и такав је био све до 1834. године, када му је дограђен звоник од тесаног камена белутка. Архитектонски и стилски чини једну целину са храмом, али му спољни изглед јасне показује да је касније дограђен. Тек ако би се зидови храма оголели и обложили истим каменом као и звоник, могла би се постићи спољна општа целина.
Дозиђивањем звоника храм је добио у простору, јер се испод њега налази главни улаз са једним одељењем и преграда између притвора и средњег дела храма. Ова је преграда висока од пода до свода храма, тако да сасвим везује под са сводом, а притвор и средњи део храма спајају само једна врата на тој прегради.
У притвору је источни и западни зид у фрескама све до свода окреченог плавом бојом, који би требало да представља небески свод са звездама. Слике до пода су доста пропале од влаге и свећа, а остале фреске нису од неке веће уметничке вредности. У средњем делу храма сви су зидови у фрескама, са нешто мало орнамената. Одмах пада у очи да овде има две врсте фресака. Оне при поду су сличне фрескама у притвору, и по техници и по колориту.
Исте године кад је обновљен, жипописан је и храм манастица Троноше. Мада је овај живопис из тако позног времена ипак је он занимљив као пример и доказ докле се упорно одржао традиционални зидни живопис старих српских цркава. Молери Михаило Константиновић и Никола Јанковић имали су при руци живопис у црквама Охрида и Битоља, као и из њихове околине, те су према њему живописали и Троношу. Живопис у Троноши има уобичајене теме српских цркава XVII века, њихов распоред и верно очуване особине овога живописа. Поред свега тога у живопису Троноше налазимо и неке нове иконографске теме и појединости, као:
-Свештеник недостојан да служи свету тајну и постаде саблазан. Насликан је свештеник у пуноме одјејанију у олтару на пригодном преградном иконостасном зиду између царских и северних двери;
-у јужној певници насликан је Јован Кукузел, црквени музичар и светогорски појац из XV века.
-сликани су ђакони с трикиријама, док се иначе сликају с кадионицама и дарохранилницама,
-преподобни Симеон и свети Сава држе икону. Сигнатуре појединих тема нису означене по догађајима који се приказују, већ по недељи у којој се ти догађаји прослављају и од којих су те недеље добиле своје име.
Садашњи иконостас Троноше је из разних времена и од разних живописаца и сликара. У паперти, до самога каменог пода остали су после пожара остаци најстаријих фресака. Из XVII и ХVШ века је први ред изнад престоних икона: Исус Христос и дванаест апостола. Овај ред икона одвојен је од престоних водоравном траком у облику винове лозе. Изнад Христа и апостола је водорава трака дубореза у цветовима, а изнад ње су дванаест пророка с свитцима. У врху иконостаса је распеће са четири јеванђелиста у крајевима крста. Испод крста су две аждаје чији су вратови у средини везани, а тело им се пружа и увија на две стране. Испод крста су Аврам и Исак у рају. Аврам држи у крилу Лазара, а Исак душе. Около су кипариси. Дуборез је уметнички рад.
Престоне иконе Христа и Богородице радио је, према запису А. Ђаковић 1866. године. Царске двери и Рај испод Богородичин иконе радио је опет трећи сликар. На царским дверима су Благовести и четири евангелиста. На дверима је запис: "Сеи двери приложи јеромонах Мелентије Филиповић, усопших раб Божји Филип и Јели и Јелици." Испод Богородице је насликан Рај, у коме Јаков седи и држи у крилу душе, а разбојник крст. Кад се, према запису, има у виду да је обновом храма руководио Мелентије Филиповић, онда значи да су и двери његов прилог.
Као што је напред речено, у средњем делу храма постоје две врсте фресака. Једне су оне, које се налазе ближе поду, а друге су оне што се налазе више, око кубета и у самом кубету. Оне су много лепше и сачуване од влаге и дима, чему су изложене оне доле. Међу њима нарочито пада у очи лик Спаситељев у дну кубета. Ова је фреска невероватно очувана и не само да је најлепша у храму, него има и велику уметничку вредност по хармонији боја и техници. Исто су тако лепе фреске еванђелиста у сферним троугловима кубета. Ове фреске, изгледа, нису радили наведени молери Михајло и Никола, већ неки бољи мајстори, и то пре 1834. године. Фреске, које се налазе ниже по зидовима, вероватно су рађене доцније, 1834. године, и то преко фресака које су можда биле исто тако добре као и оне у кубету, али су пропале. Могло би се предпоставити да су при обнови храма 1834. године обновљене само фреске по зидовима, а оне у кубету да нису диране, као и да је оне по зидовима радио један сликар а оне у кубету други. Како је да је, тек фреске у кубету никако не могу бита млађе, него само старије од осталих фресака у храму.
Божанско мудри, топао и благ поглед интелигентних очију, класичне источњачке црте лепоте лица, густи праменови смеђе косе што мирно падају на рамена, достојанствени покрет руке која даје благослов јесте карактеристика ове Спаситељеве фреске у кубету, која на сваког посетиоца чини пријатан утисак и ствара молитвено расположење.
Одмах на улазу у храм, под самим звоником, налази се једна икона обешена о зиду с леве стране. Ова икона, величине 70 х 50 см представља свето Богојављење, а израдио ју је београдски сликар Р. Чортановачки 1879. године. Уметник се иије држао правца старе византијске иконографије, него је радио под утицајем новијих западноевропских мајстора, у више реалистичком духу. Икона је још добро очувана и, поред лепог украса манастиру, представља и уметничку вредност.
Обновљена Троноша са завршеним живописом освећена је на Ваведење 1834. године. Освећење је извршио епископ шабачко-ваљевски Герасим II Студеничанин уз садејство архимандрита Мелентија, околног свештенства и монаштва и учешће многобројног народа из Јадра и Рађевине и непрестано ударање звона. Тада је уведен обичај да се сваке године, на Велики четвртак манастиру приложе две велике свеће у пречнику 20 цм. и до 2 метра дужине. Једну прилаже народ из Јадра, а другу из Рађевине. Доношење тих свећа у манастир прати пуцњава пушака а предусрета непрекидно звоњење свих манастирских звона. Кад се унесе у цркву, поставе се: јадранска с десне, а рађевска с леве стране царских двери. Те се свеће пале од Великог четвртка једне, до Великог четвртка друге године, кад се замењују новим. Овај се обичај одржао до данас.
Као ђак у манастиру Троноши, а касније као писар харамбаше Ђорђа Ћурчије, Вук Караџић је чешће долазио у овај манастир те је имао прилике да упозна економско стање и околности у којима се Троноша налазила за време турске владавине па и касније. Захваљујући њему може се сазнати како је манастир живео и развијао се у тим временима.
За владања Турака Србијом владике се ништа нису мешале у манастирско управљање; њима су манастири плаћали шта је било одређено на годину, држали су их по неколико дана као госте у манастару, и више ништа. Кад је коме манастиру умро старешина, игуман или архимандрит, новога је бирао околни народ, а владика му је само очитао оно што треба по закону. Околни се народ старао и о подизању манастира или његовој обнови. Кад је требало шта поправљати или код манастира шта градити, једни су људи грађу секли, други вукли, трећи хранили мајсторе а сви заједно састављали су новац за плату мајстра.
Сви наши већи манастири, које од оних који су их зидали, које од других што су им придавали, имали су од старине, који мање који више, у својини села и земље, али им је то касније поодузимано, само су до наших времена задржади по једно село које је на њиховој земљи насељено и које се зове прњавор. У Србији су манастири плаћали спахијама осеком и за себе и за прњавор. Манастир Троноша плаћао је спахији Рашчићима из Лознице до почетка XIX века по 30 гроша и по једну краву јаловицу и по које чарапе на годину, а кад су касније грошеви почели опадати у вредности, овај се износ стао подизати тако да је до 1832. године попео се на 250 гроша. Троношки прњаворци нити су шта више плаћали спахији нити су давали каквог другог харача осим царевог, а калуђерима су радили најмање по једанпут у години дана, и то понајвише у петак, а давали им нису ништа. Манастирски старешина је прњаворцима и судио за којекакве ситнице, а кашто их је затварао и тукао. Кад је Србија завладала овим крајевима и спахија нестало, Српска је влада одредила да сва она земља, на коју су калуђери осеком спахијама плаћали, и у напредак остане манастирска, а прњаворци да држе од ње оно што су дотле држали, али прикрчивати да не смеју ништа и од онога што држе не смеју ником ништа продавати. Кад која прњаворска породица изумре, земља коју је она држала има да остане манастиру.
Осим земље, винограда и шљивика које они раде манастирима и на којој су прњаворци држали своју стоку и живину, манастири у Србији имали су и по неколико села своје нурије, која често позивају на мобу, али поред свега тога манастири су од раније највише живели од писаније и прилога. Гдекоји су калуђери живели у манастиру као гости и највише су времена проводили путујући по народу (по целој Турској докле се српски говори) и пишући прилоге и завештања: новац, стоку, жито, пиће, платно, те што нису могли манастиру носити, оно су на месту продавали и претварали у новце, а многи су људи о празницима и сами доносили манастирима милостињу. Гдекоји већи манастири, па и Троноша, слали су калуђере ради милостиње и у Каравлашку и Карабогданску па и у саму Русију и онамо су им владаоци кашто одређивали милостињу на годину.
Међутим, писанија је у ослобођеној Србији забрањена. Први ју је почео забрањивати Карађорђе. Кад му је његов ратни друг Методије Лазаревић, архимандрит манастира Троноше затражио допуштење да може иђи или послати којег калуђера у писанију по народу, Вожд му је одговорио: Одавде до твога манастира има 77 путева, којијем год поћеш ја ти стојим добар да ћеш доћи у манастир, али у народ нигдје да ниси свратио у име писаније, јер људи сад немају шта ни сами да једу, а камоли вама да дају, а ти кад дођеш човеку на конак, домаћин ваља да тражи и теби твоме коњу шта у кући нема; ти не можеш јести кукурузнице, него ти ваља тражити погаче, а твој коњ неће да једе кукуруза, него хоће јечма. А ако ти досађује гостионица, ти начини поред манастира механу, па ко ти год дође покажи му прстом у њу те ћеш тако и госте дочекивати и јоште што добити.
Услед забране писаније манастири су у Србији доста посрнули, јер им је тиме отпао један од главних прихода. Поред тога, отпали су прњаворци и сељачки рад на манастирском имању и калуђери су били приморани да сами обрађују своју зиратну земљу.
Манастир Троноша одвајкада је имала своју велику непокретну имовину, која није била ограничена. С порастом околног становништва и насељавањем досељеника по ослобођењу 1833. године, настали су сукоби између манастирске управе и сељака који су имали своја имања у близини манастира. Да би се ти сукоби отклонили једном за свагда, државна власт је одредила такозвану манастирску комисију ради постављања граница манастирских имања. Комисија је завршила свој рад 26. маја 1847. године. Доцније, 26. новембра 1849. издана је височајша потврда с потписом и печатом књаза Александра Карађорђевића, којом су зајемчене границе манастирске земље.
Десет година након њене обнове, око Троноше су се одиграли крвави догађаји у којима је изгубио своју главу Троношки игуман Филимон Гргуревић. Запљуснула је крв и овај мирни манастир, јер је његов игуман улетео у међусобни обрачун две завађене династије, Карађорђевића и Обреновића.
Под притаском "уставобранитеља" књаз Милош је 1839. године морао да напусти Србију, а три године касније Тома Вучић је са својим Гружанима разбио регуларну војску Милошевог сина књаза Михаила те и њега протерао из Србије.
Живећи у Аустрији, Милош и Михаило стално су смишљали план како да се врате у Србију и збаце с престола књаза Александра Карађорђевића, којег је Народна скупштина по њиховом одласку довела на престо. У ту сврху су искористили младог и храброг авантуристу Стојана Јовановића Цукића, свога одушевљеног присталицу. Помоћу њиховог новца Стојан је међу емигрантима нашао 22 момка, набавио им добре коње и униформе мађарских хусара а за себе униформу мађарског уланског генерала, сву украшену златом и самуровином. Мрачне ноћи 21. септембра 1844. године са тим одредом прешао је дереглијом Саву између Дреновца и Кленка и у 9 сати ујутру стигао у Шабац. Кроз град је јахао на бесној бедевији усред коњичке колоне, док је поред њега барјактар носио развијен барјак и трубач непрекидно свирао коњички марш.
Дошавши пред начелство, Стојан је саопштио окупљеном грађанству да су кнез Милош и књаз Михаило у Србији и да он у њихово име успоставља власт. Ту су катане убиле председника окружног суда Марка Лазаревића и његовог помоћника Николу Нинића. Ту су му пришли многи граћани и сељаци, те је Цукић по подне у 3 сата са 500 наоружаних коњаника и пешака кренуо кроз Мачву. Успут су му прилазили Мачвани, па је у Лозницу стигао у суботу увече, 23 септембра са 900 присталица одушевљено дочекан од окупљеног народа.
Долазак катана у Подриње брзо се рашчуо. Исте вечери дојурио је у Троношу коњаник из Лознице и саопштио старешини манастара игуману Филимону да је у Лозницу стигао руски генерал и да га позива да му дође. Филимон је одмах опремио коња, узјахао и појурио у Лозницу. Са "Крста" је угледао варошицу осветљену као усред бела дана, видео ракете како шарају ноћно небо и чуо прангије како потресају ваздух. Кад је стигао у Лозницу, изашао је пред Стојана, пољубио га у руку и изјавио му своју покорност. Стојан га је обдарио официрском сабљом, коју је Филимон обесио преко мантије и тако наоружан измешао се са побуњеницима. Сутрадан је Филимон пред окупљеним народом одржао помен преминулој књагињи Љубици, не помињући владајућег књаза Александра нити митрополита и свештенство.
Занесен дотадашњим лаким успесима и великим приливом народа, Стојан се у Лозници задржао до 25. септембра у подне. Затим се дигне и са својим многобројним присталицама крене те преко Драгинца, Завлаке и Комирића касно увече стагне на Плавањ. Преморен неспавањем и доживљеним утисцима једва се држао на коњу, те се устави и нареди да се ту преноћи. Игуман Филимон овде је очитао побуњеницима вечерњу молитву и разделио им ракију коју је поручио да се донесе из из манастира, а затим је сан обузео цео бунтовнички логор.
Када је у Београд стигао глас о догађајима у Подрињу, књажевска влада одмах унапреди Тому Вучића у чин војводе, загарантује му да "шта учини-учињено је" и да за то нема никоме да одговара, па му нареди да са пет хиљада Гружана и с топовима оде у Подриње и угуши буну. Док Вучић не скупи војску, послано је наређење у Бранковину проти Матеји да са Ваљевцима и Подгорцима крене у сусрет побуњеницима. Прота прикупи 700 коњака и доста пешака те 25. септембра у зору стигне код Буковице и ту се утврди.
Стари и искусни Карађорђев војвода прота Матеја сазнао је преко својих извиђача докле су стигли побуњеници. Сазнао је где су се улогорили и само је чекао да тврдо заспе. А кад се у логору све утишало, дигао је своје пешаке и нечујно опколио заспале бунтовнике. Одједном је грунуо плотун Ваљеваца и прекинуо тешки сан Мачвана и Јадрана. Стојан, поп Петар, Филимон и катане одједном су били на својим коњима и са исуканим сабљама појурили да враћају буновне и преплашене сељаке. Прикупивши око себе најхрабрије, Стојан ободе бедевију и поведе катане вичући "За мном, браћо, не бојте се!" За њим јурнуше у крваву сечу мачвански коњаници и јадрански пешаци и од њихове громке вике одјекнуше небеса и околна брда.
И помешаше се у јесењој ноћи Подринци и Ваљевци понесени борбеним бесом. Удари сељак на сељака, брат на брата. Стојан упада у најжешћи окршај и удара сабљом, а поред њега, гологлав, разбарушене косе гази коњем и обара сабљом поп Петар праћен десетином катана. И већ се чинило да се бојна срећа наклања побуњеницима, јер Јадрани, предвођени Филимоном сложно ударише и потиснуше Ваљевце. Кликну Стојан и нагна бедевију у бојни метеж, али тада два врела зрна пробише му младе груди. Паде поп Петар, погибе и његов млади син, али се још вије бунтовнички барјак и још не уступају катане.
А тада прота Матеја нареди да крене ваљевска коњица. Ободоше коње подгорски сељаци, завитлаше кривим сабљама и обрушише се на преостале Јадране и Мачване. Не издржаше Јадрани брзи налет, поколебаше се и прснуше на све стране да нађу спаса у околним шумама, а њима се натиснуше Ваљевци. Ухватше Филимона свег у крви, заробише неколико катана али не ухватише барјактара са крвавим бунтовничким барјаком.
После потпуног пораза бунтовника на Плавњу, стигао је у Лозницу и Вучић са војском и топовима. Ту је покажњавао грађане и чиновнике који су пристали уз бунтовнике, а затим, са заробљенима кренуо преко Петковице, где је преноћио и сутрадан стигао у Шабац, Ту је већ владин изасланик капетан Ресавац у градском пољу начинио обор у који су доводили побуњенике и премлаћивали их моткама и наџацима, па потом предавали новообразованом Преком суду ради суђења. Пред Суд је изведен и троношки игуман Филимон. Ево пресуде:
|
ИЗВОД СУЂЕЊА преступленију Филимона Гргуревића, игумана манастира Троноше. Сбог тога што је с бунтовницима кои су под предводитељством Стојана Јовановића на растројеније садашњег законог Правитељства ишли сдружио се, па и друге на то подстрекавао. Преки Суд, кои је височајшим Указом Светлејшег Господара књаза нашега Александра од 25. септембра 1844. год. Н. 1327 постављен, расмотривши испит над именованим преступником учињен под А и на основу положенија истог узетим, у призреније: 1. Да је он по собственом свом признанију, чувши за дошавше у Лозницу бунтовнике и да на то теже да Обреновиће у Србију доведу, дакле да садање законо Правителство оборе, и истима у Лозницу дошао и бунтовнику Стојану Јовановићу на поклоненије ишао; 2. Да је он, уверен о намери бунтовника, опет зато к њима придружио се и с њима даље бунтовно пошао па том приликом добивену од бунтовника Стојана Јовановића официрску сабљу преко врата обесио и овако наоружан протаву законог књаза и правитељства с бунтовници устремио се; 3. Да је исти 24 септембра 844 год. у путу из Лознице к Ваљеву на месту Гњила у Коренити бунтовницима и простом народу кое су бунтовници преваром за собом вукли, молитву чито и у јектенијама при служби бившег књаза Милоша као владајућег књаза Сорбскога спомињо а духовенство сасвим прећуто, дакле; 4. Да се из овога, сирјеч што је с бунтовницима познавајући намеру њину придружио се; даље, што је себе оружјем снабдо и притом што је у служби и јектенијама Михаила Обреновића спомињо, а од духовенства сасвим прећуто, види се да је на то ишао и ту цељ имао да прости народ, као духовно лице, приволи и наврати: да бунтовницима приђе и противу законога књаза и Правитељства бунтовно устане; 5. Да се то исто и тиме потврђава што је он тада ракије изнети и бунтовницима свима пити дао; следователно 6. да се он у смислу 3 и 6 тачке височајше изданог закона од 22 октоврија 843. као издајник сматрати има, и напоследку 7. Правитељство наше противу чете бунтовника, којој је он у свему на руку ишао и њу подпомагао, воинство с Преким судом изашиљати и тиме знатне трошкове учинити морало, РЕШАВА Да се Филимон Гргуревић, почем се духовног чина, по обреду наше православне цркве, лиши, сходно 3. и 6. тачки наведеног закона као издајник из пушака убије и тело његово на оном истом месту гди је бунтовницима молитву читао и Обреновиће спомињо у земљу укопа, а осим тога, да се сво његово имање, кое имао буде, лицитандо ома распрода, и новци каси правитељственој, у накнаду овом приликом учињених трошкова, придаду. Дано у заседању Суда Прекога 13 октобра 844 год. У логору код Шабца. Деловодитељ, Председник Прекога Суда, Никола Христић Григорије ђ. Филиповић |
Истога дана по изреченој пресуди упућен је налог начелнику округа Подринског мајору Илији Чворићу, који гласи:
|
ПРЕКИ СУД Н. 66; 13. X 1844. СЛАВНОМ НАЧЕЛНИЧЕСТВУ Над Филимоном Гргуревићем, игуманом манастира Троноше, изречену пресуду по којој се он, као издајник, почем се чина духовног лиши, из пушака убити и на оном месту где је молитву бунтовницима читао и Обреновиће помињао, укопати има, шиљући Преки суд Славном Начелничеству Окружија Подринског у прилогу под . /. званично га моли да оно над казатим Филимоном, кои му се у исто време спроводи, по свему извршити изволи, при чему му се јоште примећава да је речени Филимон на испиту показао да он и до 1500 ока собствене ракије код манастира има. Председатељ Преког Суда Деловодитељ,
|
Начелник Округа подринског мајор Никола Чворић затражио је од Шабачке конзисторије да рашчини игумана Филимона. Шабачка конзисторија је под бројем 516 од 27. X 1844. решила: "Да се спроведени игуман Филимон из чина свештеничког извргне, па после Суду преда ради пресуде извршенија."
Примивши спроведеног Филимона и добивши акт од Конзисторије са решењем о лишењу духовничког чина, мајор Илија Чворић спровео је под јаком стражом везаног осуђеника до места Гњила, на путу Лозница - Ваљево. Филимон је на оном истом месту где је бунтовницима читао молитву клекао, мирно се помолио Богу и опростио својим судијама што су га осудили. И док је присутни народ плакао, Филимон се дигао, опростио са својим бившим парохијанима и незавезаних очију мирно стао, висок и мршав пред пушчане цеви. Грунуо је плотун и игуман манастира Троноше клонуо је на тврду земљу. Где је пао ту је и укопан, а кад су се пандури са начелником Чворићем удаљили са места стрељања, Филимонове парохијанке покриле су заравњену хумку, без крста и икаквог обележја, јесењим цвећем.
И тако је политичка страст одвела игумана Филимона на стрељање. Горе од куге прохујала је династичка одмазда Јадром и Рађевином. Присталицама бунтовника спаљене су куће и заплењена стока, а истакнутији побуњеници осуђени су на затвор у Гургусовачкој кули.
Све до 1859. године лежало је Филимоново тело у земљи где је укопано после стрељања. Кад се састала Свето-Андрејска скупштина и изгласала повратак Књаза Милоша у Србију, лознички депутат прота Игњат Васић тражио је да се свештеници и калуђери, стрељани у Катанској буни, изваде из земље, опоју и сахране код храмова у којима су служили. Тело игумана Филимона ископано је и пренесено у Троношу и сахрањено поред цркве. Опело је извршио тадашњи игуман Петар Грнчарац уз садејство околног свештенства, манастирске братије и бројног народа. Супруга начелника Илије Чворића, да би у неколико окајала грех свога мужа, поклонила је 1848. године манастиру Троноши индитију за часну трапезу.
Гроб игумана Филимона покривен је каменом плочом, али су са ње избрисана слова те се са сигурношћу не може тврдити који је.
Последице Катанске буне у Србији су се још дуго осећале. Поједини осуђеници робовали су у Гургусовачкој кули у тешким оковима и у најцрњим условима. Неки су тамо помрли, а неки су услед интервенције руског посланика помиловани те су се вратили својим кућама да у њима умру. Борба између две династије завршила се повратком старог књаза Милоша на престо на који је после његове смрти 1859. године засео син му Михаило.
Тврди град Соко, испод којег се некада тукао и троношки архимандрит Стефан Јовановић, Турци су 1862. године напустили те је затим разрушен. Тако је Подриње потпуно, сем села Сакара и Малог Зворника, очишћено од Турака. Године 1867. књаз Михаило је успео да од Турака добије кључеве и осталих градова у којима су дотле постојали турски царски гарнизони. Годину дана после пријема градова завереници су убили књаза Михаила у Кошутњаку те је на књажевски престо дошао малолетни књаз Милан, унук Јефрема Обреновића.
Рат који је књаз Милан 1 876. године повео са Турцима, осетио се и у Троноши. Дрински кор, који је под командом генерала Алимпића оперисао на левој обали Дрине, снабдевао се једним делом хране и осталих војних потреба и из манастира. За грађење војничких барака и стаја за теглећу стоку узимана је грађа из манастирске шуме, а рањеници рековалесценти смештани су у манастирском конаку ради окрепљења.
Интервенцијом Аустрије код великих сила, која је намеравала да Босну и Херцеговину присвоји, Дрински кор је враћен на десну обалу Дрине. Многи Срби из Босне, који су се пред Турцима компромитовали својим прилажењем и помагањем српској војсци, морали су напустити своје домове и прећи у Србију. Поједини од тих избеглица смештени су у манастиру Троноши, где су били братски примљени и уживали дуже време срдачно гостопримство све дотле, док нису размештени по осталим местима у Србији или су се вратили у Босну, коју је Аустрија мандатом добијеним на Берлинском конгресу 1878. године окупирала.
Тако се у Троноши нашло и неколико свештеника из Босне, који се нису могли тамо вратити. Епископ шабачке епархије, мада није имао довољно парохија ни за домаће свештенике, трудио се да се ти свештеници разместе и у томе је успео. Међу избеглицама је био и познати војвода Босанске крајине поп Каран, којег су Турци осудили на 101 годину робије и спровели у Малу Азију, али је он са својим братом Стеваном успео да отуда побегне и дође у Србију умро је у Шапцу и сахрањен на Доњошорском гробљу, где му и данас споменик постоји.
У Троноши су постојали разни рукописи и записи појединих калуђера, као и старе црквене и световне књиге које су калуђери добијали из Русије. Између осталих ту су били записи игумана Михаила који је ишао у Русију ради тражења помоћи, затим записи игумана Мојсеја и писма архимандрита Стефана. Шабачки архијереј Гаврил затражио је од старешина манастира Троноше и Петковице да му све те старе рукописе, записе и књиге пошаљу, а кад су то они учинили, он их је 7. октобра 1865. године послао у Београд Друштву српске словесности. Тако је библиотека манастира Троноше остала без драгоцених података за црквену историју и без оригинала Троношког родослова. Колико нам је познато, у нашој земљи постоје пет примерака Троношког родослова. Шабачка библиотека имала је један примерак али је и тај један приликом сеобе библиотеке у другу зграду нестао. Било би веома пожељно да се бар један примерак Родослова пронађе и достави библиотеци манастира Троноше, јер је у њој и написан. Српска академија наука, која, вероватно, располаже са још неком копијом Родослова, учинила би племенито дело кад би је послала Троноши.
Дванаестога августа 1914 године аусто-угарске трупе прешле су Саву и Дрину да би казниле Србију што је тако очигледно испољавала своју жељу и мисију за уједињење јужних Словена и ослобођење своје браће из ропства. Тако је почео Први светски рат у којем су се Русија, Француска и Енглеска супротставиле Аустрији и Немачкој, не да би само заштитиле нападнуту Србију, већ да би се обрачунале са Немачком, која је постајала све јача и агресивнија и спречиле германско продирање на исток.
Оно што се не би могло очекивати од једне културне државе и њене армије, десило се: аустроугарски војници у своме надирању кроз српске градове и села стављали су под нож голоруку нејач, старце, жене и децу, затварали их у школе и палили те се страх и ужас ширио по Подрињу. Сва ова нечувена недела само су више распирила бес, огорчење и храброст српског војника, те је на Церу, том гранитном бастиону српске слободе, у четвородневној жестокој битци до ногу потукао дрског нападача и натерао га у безглаво бекство преко Дрине. Српска победа на Церу била је прва савезничка победа у Првом светском рату и она је охрабрила савезничке војске да истрају и најзад победе у тешком и дуготрајном рату.
У току битке на Церу и Јадру манастир Троноша није био изложен директном удару непријатељске војске, јер су њене главнине надирале, а затим се повлачиле главнијим саобраћајницама које нису пролазиле поред Троноше. Међутим, после другог прелаза аустроугарске војске преко Дрине 8. септембра 1914 године, и Троноша је запала у зону двомесечних најогорченијих, најкрвавијих и најтежих рововских борби, које су гутале огромне жртве и црпеле животну снагу Српске војске. На томе разбојишту рвале су се две армије: једна која је ишла да прегази једну малу земљу и потлачи један народ који је волео слободу изван свега, и друга, слаба у оружју али јака духом, која је надмоћности прве у оружју супротставила своју безмерну љубав према слободи и отаџбини. Трагови ових борби на живот и смрт ни до данас нису избрисани. И данас постоје гранатама покошене шуме на гучевским и борањским висовима, изнад којих се још само дижу гранатама изрешетане старе букве, које као тешки рањеници и вечни инвалиди причају нараштајима о жестини Битке на Дрини. У Троноши је у то време било ратно превијалиште, те је њена порта примала у своју освећену земљу хладна тела преминулих рањеника и свакодневно се китила малим белим дрвеним крстовима. Овде су се гасили многи млади животи српских ратника, редова, подофицира и официра наших славних дивизија. Гинули су скромни и безимени, те њихове мајке и сестре никад нису сазнале где су им гробови, да би их оросиле врелим материнском и сестринском сузом. Покрио би их вечни народни заборав да их није узела под своје окриље широкогруда мајка Троноша, чији смерни монаси у својим усрдним молитвама помињу безимене душе ових ратника, који су оставили нараштајима своју последњу поруку: "ОСЕЋАЈ СРБИНА: слатко је и славно је за Отаџбину умрети, слађе гробом но вечитим робом." И данас стоји ова порука, урезана у камену плочу изнад гроба погинулог 26-годишњег Жарка Диковића, укопаног у манастирској порти, чији гроб лепе јадранске девојке ките првим пролећним и последњим јесењим цвећем.
У току затишја на Дринском бојишту од јануара до септембра 1915. године, у Троноши је логоровао један одред Српске војске, који је прикупио кости својих ратних другова и сахранио их у порти. Пола је века прошло од тих дана и време је учинило своје. Збрисало је мале дрвене крстове са зелене ледине и данас још стоје само два камена споменика изнад гроба два српска официра:
1. Поручник Жарко Диковић, рођен 1888, погинуо 31. 1914 године;
2. Душан Шикопарија, капетан 17. п. пука Дринске дивизије, јуначки погинуо 24. X 1914 на Биљегу.
У манастирској библиотеци налазила се једна свеска, у којој су записана имена умрлих ратника 1914-1915. године. Пошто се у њој јасно наводи да су дотични ратници "умрли" у то време у манастиру, произилази закључак да је тада у Троноши била војна болница или прихватилиште рањеника, што би било сасвим природно, јер се манастир налазио у узаном ратном подручју у току 1914. и 1915. ратне године. Ко је записао имена ових изгинулих ратника, није познато, али је највероватније да је то учинио један од калуђера, или је то учинио Димитрије Димитријевић, војни свештеник VI прекобројног пука, који се у то време овде налазио.
У поменутој свесци имена изгинулих наведена су овим редом:
Умрли 1914-1915. године.
1. капетан II класе Андрија Живковић
2. капетан II класе Др. Атанасије Каракашевић
3. капетан II класе Душан Шиковић
4. капетан II класе Душан Митровић
5 поручник Жарко Диковић
6. поручник Коста Антоновић
7. поручник Чедомир Поповић
8. потпоручник Никола Симић
9. потпоручник Милан Поповић
10. наредник Дамјан Илић
11. наредник Милорад Илић
12. каплар Божидар Јовановић
Број овде записаних официра, подофицира и редова не слаже се са бројем гробова у порти, нити се зна који је чији гроб. Родбина је сазнала где су погинули Жарко Диковић и Душан Шикопарија, те им је гроб обележила спомеником. Међутим, у предњем списку постоји име капетана "Душана Шиковића" што једино може значити да се оно односи на капетана Душана Шикопарију, као што је записано на много касније подигнутој надгробној плочи у манастирској порти.
Аустроугарски војници, који су у три маха пролазили поред манастира Троноше, опустошили су њену имовину, зграде и библиотеку, те су тако нестала многа драгоцена документа из њене прошлости, врло значајна за њену историју. Калуђери, који су после рата живели у Троноши, прегли су свим својим силама да поправе затечено стање и у томе су доста успели.
Трпећи оскудицу у бронзи, потребној за ливење топовских цеви, Аустријанци су са манастирског торња скинули сва звона и однели. Остало је само једно, велико звоно, које су парохијани манастира Троноше приложили храму 1880. године, и оно и данас оглашава службу Божју у овој светој богомољи.
Први спомен о књигама манастира Троноше налазимо у записима из XVI века. Године 1571. и 1581, при игуману Јовану, у Троноши су писани минеји за црквену употребу, а 1604. године писано је у Јерусалиму еванђеље за манастир Троношу. Крајем XVIII века манастир је снабдеван штампаним богослужбеним књигама из Русије, које су делимично и до данас сачуване са записима из тога времена. Године 1791 писан је у Троноши чувени Троношки родослов руком јеромонаха Јосифа Троношца. Овај се летопис данас налази у Бечу, а неколико копија има и у нашој земљи.
Књиге манастира Троноше доживљавале су и преживљавале кроз векове житије и страданије свога манастира, тако да су оне неодвојиви део његове биографије. Пљачкања, рушења и паљења манастира најчешће је и највећма погађало књиге, тако да је до данас много књига нестало и уништено, а неке и од ових што су остале носе трагове последње паљевине које су доживеле 1941. године од Немаца. Тада су нагорели Апостол, данас још у употреби и неколико старих минеја. У октобру 1941. године, немачка "казнена експедиција" запалила је у Троноши леву певницу. Војници су из ње изнели књиге пред цркву и запалили, али су оне само делимично нагореле. Преостале су до данас само књиге које су биле за десном певницом и нагорели свети Апостол, који је чудом Божјим спасен од горења. Од књига које се данас налазе у манастиру најстарија је:
1. - ВЕЛИКИ ТИПИКОН, великог формата, са преко 500 листова, штампан у Русији у време царице Јелисавете. Књига је већ остарела од дуге употребе, углови листова су поцрнели искрзани и недостају јој први и још неколико листова. На њој је већ од почетка записано доле испод текста: "Сија књига свјатаго храма Ваведенскаго пресвјатије владичице наше Богородице и присно дјеве Марије, реком Троноша между двема горама и лепе воде тр..е подру..Мојсеја..во лето господње 1774 би обновисја сија свјатага књига ценоју 6 грош на 1792 лета при господину Стефану манастира... обитељи архимандрита."
Међу старије књиге спада једна група преосталих минеја, који потичу из XVIII века и у манастир Троношу набављени су 1782. године, за време архимандрита Мојсеја. Записи о приложницима ових минеја писани су сви истим, отменим рукописом, па је вероватно да их је писао сам архимандрит Мојсеј.
2. - МИНЕЈ ЗА ЈАНУАР, штампан у Москви за време царице Екатерине, 1778. године, има овај запис испод текста почев од 1. листа: "Сију боженственију Минеју приложи преосвешчени Митрополит зворнички ... (нема два листа) за јединадесет гроша в вјечнију памјат: при архимандриту кир Мојсеју в лето Господње 1782. "
3. - МИНЕЈ ЗА МАРТ, истог великог формата и истог издања (Москва 1778) има такође запис на истом месту који гласи: "Сију Минеју приложише раби Божји Петар и Марко из Цикота, ценију за 11 гроша во обитељ свјатају воведенскију Троношу при архимандриту кир Мојсеју в лето 1782 года." Овај је Минеј данас повезан у диван платнени повез од црвене чохе. Овај Минеј заједно са још три друга дао је да се укоричи садашњи игуман Антоније, а све послове око коричења у Београду обавио је јеромонах Лаврентије, велики доброчинилац ове свете обитељи.
4. - МИНЕЈ ЗА ЈУНИ, исти као и предходни (Москва 1778.), изузев што има трагове спаљивања из 1941. године, има запис испод првог листа: "Сију Боженственију Минеју приложи раб Божји Остоја Бакал, из Зворника ценоју за 10 гроша и 50 динар в обитељ свјатују воведенскују Троношу в вечнују памјат при архимандриту кир Мојсеју в лето 1782 год."
5. - МИНЕЈ ЗА ЈУЛИ (Москва 1778.), такође исти као и ови, само што је запис на њему писан са два рукописа. Најпре је испод првог листа записано невештијим рукописом: "Сију Боженственију књигу... раб Божји Аћим Ђурчија... из Пасковца", а затим је запис рукописом архимандрита Мојсеја као и на предходним Минејима: "Сију... приложи раб Божји Аћим Ћурчија (потпис је другом руком, истоветан са првим записом, што значи да га је писао сам Аћим Ћурчија) из Пасковца в обитељ свјатају воведенскују Троношу ценују за 10 грош и 50 динар при Архимандриту кир Мојсеју в вечнују памјат в лето 1782 года." Овај Минеј данас има црвени чохани повез.
6. - МИНЕЈ ЗА АВГУСТ (Москва, 1778.) такође има трагове ватре од спаљивања 1941. године и недостаје му први лист. Запис испод другог листа па даље овако гласи:"... приложи раб Божји Милош Ковач из Главичица во обитељ свјатајововеденскују Троношу ценоју за 11 грош во вечнију памјат при Архимандриту кир Мојсеју в лето 1782 года."
7. - МИНЕЈ ЗА СЕПТЕМБАР (Москва 1778.) спада такође у исту групу Минеја али је богатији записима. На листу иза корица стоји: "Сија књига глаголајемаја Минеј манастира Троноше испод пл. Цариграда писа Аксентије Радовић от села Чокешине.." Затим, испод текста почев од 2. листа, јер првога нема, стоји записано: "приложише раби Божји: Богдан и Петар из Корените во вечнију памјат: во обитељ свјатајововеденскују Троношу при архимандритје кир Мојсеју; во лето Господње 1782 года." Даље на листу, код датума 14 септембра 1914. године, када беше Крстовдан, записано је ово: "14. септембра 1914. године, кад беше Европски рат и када Аустријанци бише у Борини, Брасини и М. Зворнику а Срби у Вишеграду, Сребрници и пред Сарајевом, бише на служби у мру Троноши свештеници Јово Бошковић, парох трбушнички и Димитрије Димитријевић, свештеник гргурски ср. прокупачког као свештеник VI прекобројног пука. За време службе чује се топовска паљба. Старешкна беше архимандрит Тихон Јовановић."
8. - МИНЕЈ ЗА ОКТОБАР (Москва 1778.) припада истом колу минеја. Првог листа нема, а запис даље од 2 листа гласи: "Приложи раб Божји Гаврило Кујунџија из Зворника во обитељ свјатају воведенскују Троношу, ценоју за 10 гроша и 50 динар во вечнују памјат при архимандриту кир Мојсеју в лето 1782. года." У овом минеју има још један запис, истина, млађи, али значајан за Троношки летопис, који гласи:"Код старешине манастира Троноше брата Алексеја Рура бејах у гостима 27. октобра 1925. г, васељенски јереј српски Српко Дабић, парох II јабучке." Овај јереј Српко написао је један летопис манастира Троноше који није До нас дошао.
9. - МИНЕЈ ЗА ДЕЦЕМБАР је последњи минеј овога кола (Москва о.) набављеног у време троношког архимандрита Мојсеја. У ствари од овог минеја сачувано је само десетак листова, остали листови су вероватно изгорели. На листу 1 овог минеја остале су речи записа:... при архимандриту кир Мојсеју во вечнају памјат 1782 года."
Осим ових минеја постоје још три минеја, нешто млађа по штампању и касније набављена за манастир. То су:
10. - МИНЕЈ ЗА МАЈ, великог формата у једној боји, штампан у Русији у време императора Николаја Павловича. Запис на њему испод 1. листа па на даље гласи: "Сију књигу Минеј манастира Троноше одкупи раб Божји Петар Ивановић за спомен дому и целој фамилији у две порције 1848 за 100 гроша, седа Корените при игуману Петру Стефановићу."
11. - МИНЕЈ ЗА НОВЕМБАР (истог формата у једној боји,) без прва два листа, Испод трећег листа стоји остатак записа:"... Васиљевић и Андрија Зарић из Костајника у вос... и дому здравље у манастир Троношу, цена 100 гроша 1848 при игуману Петру Стефановићу."
12. - МИНЕЈ ЗА ДЕЦЕМБАР такође припада овом колу минеја (истрг издања у једној боји) и набављен је као и предходна два. Запис испод текста почев од 1. листа говори о овоме: "Сију књигу Минеј одкупи раб Божји Живан и Лука Лукићи из Руњана из две порције за спомен Ружици и Марији у манастир Троношу за 100 гроша 1848. при игуману Петру Стефановићу истог манастира." У овом минеју постоји још један запис из наших дана али врло значајан. Записали су га људи из околине манастира (на последњем листу испред задње корице), који су били очевици злочиначког убиства троношког игумана Серафима у току последњег рата. Ево тог записа: "1943. год. овде изгуби узалуд своју главу неки поп звани игуман, и то да га убише Немци или усташе или Руси, па ни речи, него лично проклети Срби. А то га је страдала лично нека Криста Мајсторовић супруга Василија Мајсторовића; ту су били лично сведоци који би могли тачно доказати да је то она стварно учинила и узела човеку узалуд душу. Сведоци: Митровић Тихомир, Митровић Стеван, Николић Милутин, сви из Прњавора, 17 IV 1913. год.
Данас су ова два последња минеја (новембар и децембар) повезана у црвену чоху, као што је раније већ речено.
13. - ПОСНИ ТРИОД, већег формата, доста овештао од употребе, штампан је у Русији у време царице Катарине. Према једном непотпуном и недовољно јасном запису на врху првог листа, овај Триод налазио се у манастиру већ 1816. године. На истом листу, доле испод текста пише ово: "Триод постни приложи раб Божји Мина Филиповић село... во обитељ свјатововеденскују Троношу во вечнују памјат, при игуману господину Стефану те свјатаје обитељи архимандриту...(нема 1. листа ) за спомен себе и своих, цена 15..." На следећем другом листу горе записао је неко: "1814 паде снег зјело голем о ђурћеву дану..." Почев од листа... стоји овај напис испод текста: "Сија књига подписа Методије архимандрит: 1816 Троношац прве године Милошева судства по Карађорђи примирја с Турци м-ца јули 19." На листу.. где под текстом стоји запис, значајан како за ову књигу тако и за летопис самог манастира: "Сија књига свјатаја и глаголајема посни Триод манастира Троноше 1816 лето бијаше во потоце Клашници склоњена, манастир бијаше погорио от Турков проклети... подписа Методије архимандрит Троношки." Према овом запису изгледа да је овај Триод вероватно са још неким књигама, доживљавао судбину многих старих књига из наших манастира.
14. - ДВА ОКТОИХА, штампана такође у Русији у време царице Екатерине, и у Троношу набављени 1848. године. Један од њих (од 5-8 гласа) нема у себи никаквих записа иди их је, можда, и било али су приликом подсецања листова при коричењу одсечени. На првој пак корици другог Октоиха (од 14 гласа) стоји овакав запис: "17. априла 1848. г. узесмо од Милоша Бантића трговца шабачког два Октоиха у 8 гласова у о. ж. манастир Троношу за 10 # цесарски. Игуман м. Т. Петар Стефановић." Још један сличан запис стоји у овом Октоиху, почев од а листа па на даље:
"Сија књига Боженственаја Октоих првог гласа јест манастира Троноше храма Пресветаја Богородици воведенија. Сију књигу набави и купи игуман истога манастара Петар Стефановић, цена књизи 5 # цесарски, 1848 год. новембра 11 г. и подписа својом руком ообственом." Запис на крају Октоиха новијег је датума и гласи овако: "Уз буну српскоаустријску босански војни бегунац Дрину је препливо 15/10 1908 г; бијо је снег до кољена, именом је војник Танасије Симоњић, искушеник м. Троноше, родом из села Кладња, Босна."
15. - Међу манастирским књигама налазе се и три Служебника, већег формата, штампаних у Русији у време царице Екатерине. Испод листа са којим почиње Вечерње стоји овај оштећени запис: "Сија свјатаја и божественаја књига глаголајема Служебник... откупи раб Божји... свом... за вечни спомен, Бог да му душу прости." Не зна се кад је овај Служебник доспео у Троношу. Недостају му многи листови па је један манастирски ученик дописивао руком те листове и на једном од њих записао:
Ову свету књигу "Служебник" обновио је: месеца новембра 1932. г. брат овог манастира Михаило Малешевић.
16 - Други СЛУЖЕБНИК такође већег формата, штампан је нешто касније у Русији, у време императора Александра (Николајевића), На њему почев од 2. листа доле, стоји овај запис: "Овај Служебник, својина јеромонаха Серафима Мандића, родом из Д. Бадање, срез јадрански, округ подрински, Лозница, Шабац, купио у Београду 27. јуна 1925 г. Дајем у име прилога у манастир св. Троношу у име Бога за своје здравље и целе своје фамилије, браће и сестара. Слава Богу!"
17. - Трећи СЛУЖЕБНИК је штампан 1901 г. у Москви. На првој страни његовој пише: "Овај Служебник прилаже манастиру Троноши 1904, г. Ивко и Ђурађ браћа Спасојевићи, из Корените, за здравље дома, при игуману м. Троноше Г. Тихону и јеромонаху Мирону." Испод овог текста додат је касније овај запис другом руком: "Овај Служебник који је својина манастира Троноше, нађох у архиви црквене општине Боринске, те га достављам манастиру Троноши као његову својину 10 октобра 1944. године у Борини. Петар Васић, секретар црквене општине Боринске."
18. - МАЛИ ПСАЛТИР, штампан у Будиму граду у Угарској у време и с благословом митрополита карловачког г. Стефана (Стратимировића) 1820 год.
19. - ЧАСЛОВАЦ, штампан у Србији у време књаза Милоша. На његовој последњој корици стоји запис. "Сего Часослов от манастира Троноше учио се Радован 1846 г. "На претпоследњем пак листу стоји и овај запис: "Сија књига јесте мене ученика Милинка Мијаиловића, ученика кои учи код г. Косте Маринковића учитеља школе Јаребичке кои учи ђаке јаребичке, он добро учи ђаке." Писао у Јаребицама 1839 ( или 1899 нејасно).
20. - Занимљив је међу књигама један мали МОЛИТВОСЛОВ, који садржи делове из каноника, служебника и календара. Издан је у Аустрији у време ћесара Јосифа од стране или унијата или римокатоличке унијатске пропаганде. У јектенијама се спомиње римски Папа на неколико места, а Символ вере садржи Филиокве. У календарском делу има празнике типично римокатоличке (непорочно зачеће Пресвете Богородице и ДР) а на крају се налази химна Аустрији и Хабзбуршкој династији. Иначе је врло неписмено и погрешно састављен. Стоји овде ваљда као сведок унијатске делатности паписта над православним народом у Аустроугарској монархији.
21. - ИРМОЛОГИЈА, штампана у Београду 1837. године, у време београдског митрополита Петра Јовановића.
22. - СРБЉАК, издање чувеног београдског митрополита Михаила Јовановића. Садржи овај запис, почев од 1. стране изнад текста: "Сија књига Божественаја зовома Србљак јесте монастира светововеденскије обитељи Троноше Набави Господин Игуман и купи монастиру Г. Петар Стефановић, родом Грнчарац Јадранин; цена књизи 100 гроша 1861 године и подписа сију књигу во монастир сушчија Троношију."
23. - ПЕНТИКОСТАР, великог формата, штампан у Бечу 1855, године с благословом карловачког Патријарха Јосифа (Рајачића). Почев од 1. стране испод текста пише ово: "Ову књигу Пентикостар прилаже манастиру Троноши Радован Тејић, из Корените, за здравље своје и својих кућана на дан светог Пантелије 1950 године у износу од 1,100 дин. Радован Тејић."
24. - У манастиру данас постоје још два Октоиха, истог издања као Пентикостар. Први (1-4 гласа) приложи манастиру Троноши Дамјан Јосић, из Корените 13. VII 1950 г, а други (од 58 гласа) Спасоје Стевановић из Зајаче, истог датума.
25. - ОПШТИ МИНЕЈ, великог формата штампан у Београду за време београдског митрополита Петра Јовановића 1841. године садржи на првом листу једак опширнији запис из Првог светског рата: "Ову свету књигу Општи Минеј приложи Миља, жена Миладина А. Комарчевића, из села Воћњака, манастиру Троноши на ријеци Дрини 10. април 1923. године, за душу своме мужу Миладину и сину Милутину. Миладин погибе у боју под Копаоником, близу вароши Рашке, у почетку новембра 1915, године као српски коњаник поднаредник. А Милутин, од 22 године старости, од војничког умора и терета и зиме умрије у путу идући у болницу између седа Чибутковице и села Дудовице на ријеци Љигу 6. новембра 1914. године."
Јован М. Бошковић, парох лознички а у време Првог светског рата војни свештеник V пука II позива Дринске дивизије, записао је ово;
О Милутину колико знам, хоћу потоње нараштаје да упознам. Милутин бјеше јединац у оца Миладина и матере Миље, врло красан, поштен и смирен младић, којег сам ја добро познавао као његов ондашњи парохијски свештеник. Једно одељење Аустријске војске нападаше од Дрине, Лознице, Царине, Ваљева, преко Колубаре, манастира Боговађе и Мионице, а друго одељење од Саве, Обреновца, Бијелог брда на Жупањац Чибутковицу и Дудовицу. Наша се војска бејаше ушанчила и крваву борбу вођаше од 3 новембра и од прилике до 10 новембра. У те дане бејаше врло хладно и снијег невелик падаше. Једног дана дође у Чибутковицу Милутин, код куће Зиндовића и Верговића, ђе бјеше пуковски штаб и пуковска пољска болница, и чим мене виђе пођоше му сузе и овим ријечима проговори: Оче Јово, мој отац и мајко, помози ми, јер видиш у каквом сам животу. Милутин изгледаше живи мртвац, јер никог свог није имао да га прије пошаље до доктора и у војну болницу. Јер у те дане бјеше крвава борба, зима и велика аустријска снага бјеше надирала ка Београду и да нас гоне. Петопуковски доктор бјеше храбри и поштени капетан Албана и мој ратни добар друг, те ја њега замолим да учини Милутину шта може, и он га прегледа и упути у болницу у Дудовици с пратњом болничара, рањеника и болесника. С тијем сам хтио да га за вријеме склонимо из ове муке, дако би остао у животу. И он, жалосник, у путу умре, Бог да му српску и брацку душу опрости, а његовој матери и фамилији на дому за дику и похвалу да служи, јер своју младост и живот изгуби борећи се за своју вјеру, краља и Отечество Србију." Писо Јован М. Бошковић, прота и парох лознички 26/13 априла 1923 године, својеручно у Лозници."
26. - АПОСТОЛ (великог формата, штампан у Москви 1902.), значајан је особито због тога. што је приликом паљења манастира Троноше од Немаца 1941. године горео заједно са многим другим књигама црквеним и остао скоро неоштећен. Са задње стране нагорело је неколико листова, који и данас стоје као сведок страдања ове светиње. Овим апостолом се и данас служи у манастиру.
27. - СВЕТО ЕВАНЂЕЉЕ, средњег формата, штампано у Москви, 1913. год, данас је у употреби на светом Престолу. На листу иза прве корице пише "Ову свету књигу Еванђеље приложи храму Ваведењу У манастиру Троноши на Дрини у Краљевини Србији Једена Ј. Павловић и њезин ђевер Панта Павловић, пекар из Лознице, За душу своме мужу и брату Јанаћку Павловићу, пекару из Лознице, који као српски војник од ратних напора умрије у Бизерти у Африци, у француској болници 14 фебруара 1918. године. А тако за здравље своје и своје дјеце Александра, Данице и Љубице и ђевера Панте. У Лозници 1919. године писа Јован М. Бошковић, парох лознички и бивши војвода Легије војводе Анте Богићевића." Са друге стране истог листа стоји: "Нек се зна и ово Јанаћко се роди у Скопској Црној Гори, у Старој Србији и Македонији 1945. године. Родитељи Јанаћкови звали су се Алекса и Мара, роћена у Булачане. Поп Јово писа."
Крајем прошлога века у Троноши је било једно еванђеље које је донео из Аустрије архимандрит Стеван Јовановић. На њему је био овај запис:
"Сија свјатаја и божественаја књига глаголајема Еванћеље манастира Троноше храма Воведења Пресветија Богородиш сушчаго у Сербији јегоже дати оковати Г-дин Стеван Јовановић, тојожде свјатија обитељи архимандрит в Новом Сађе, во времја војни Цесара Римског Јосифа втораго с Туркам, когда Шабац и Београд взјат, тогда же и цела Србија в Сремје и том бјежанију помјанути Г-дин архимандрит окова у стари оков и кадифу, коштало 130 форинти немецкија монети, и подписа се манастиру в Гргетезје в странствованије света Господња 1790 године месеца децембра 28. јеже ручно и подписа, Стеван Јовановић."
Ова књига, драгоцене вредности по биографију архимандрита Стевана Јовановића више не постоји у манастиру Троноши.
Манастирски конак, у којем је учио млади Вук Караџић, а који се налазио на североистоку од храма, поред потока, изгорео је и у њему су изгореле и многе знаменитости и књиге које су се у њему налазиле. У честим ратовима и борбама које су се водиле у непосредној близини манастира развучене су и уништене многе књиге из манастирске библиотеке, које би данас представљале непроцењиву вредност. Неке су однели Турци, а неке су користили устаници да би од њихове хартије правили фишеке за барут. Харамбаша Ђорђе Ћурчија и браћа Недићи, док су овуда пролазили, узимали су од калуђера писаћу хартију за прављење фишека, и калуђери су им драговољно дали, јер су их ови чували од прекодринских и лешничких Турака.
У манастиру нема никаквих писаних података о боравку Вука Караџића у њему, и да није сам Вук писао о свом учењу у Троноши, данас се не би знало да је он уопште у њој био.. Тадашњи калуђери, Вукови учитељи, тада нису могли ни сањати да ће то слабуњаво и бледолико ђаче, које чува њихове козе, постати најславнији српски књижевник и реформатор језика те у својим списима и њихов манастир прославити. Отуда никоме није падало на памет да забележи ма и неколико речи о његовом боравку у манастиру. Књиге из манастирске библиотеке биле су недоступне младоме Вуку, те отуда ни на једној манастирској књизи не можемо наћи неки запис писан Вуковом слабачком руком. Увићајући даровитост младога манастирског ђака и козара, архимандрит Стеван му је давао по неку песмарицу на читање, али је мали ђак осећао толико страхопоштовање према књигама, да се није усуђивао да на њима запише своје тада безначајно име.
Данашње сачуване богослужбене књиге, већином штампане у Русији током XVIII века, представљају велику историјску вредност, јер показују колико је била тесна веза између наших сиромашних манастира и велике и моћне Русије. Оне представљају не само црквено већ и велико народно благо, које треба поштовати и предавати нараштајима са аманетом да га чувају као своју велику светињу и историјску знаменитост.
Између свих старих манастира у Подрињу Троноша се издваја и по свом историјском и по културном значају. Овај је манастир у нашој мучној прошлости врло много допринео на политичком и културном послу, дао је велики број калуђера и народних вођа који су дали своје животе за слободу и бољи живот свог народа и био први расадник културе и народне писмености која је одушевила малог Вука Караџића да је растави и извојује сјајну победу народног језика. И грешан је сваки онај Србин који не жели да упозна и призна велику и за нас веома корисну улогу овога манастира у прошлости, садашњости и будућности, јер као што је светлила у прохујалим и тешким временима народног ропства, сијаће Троноша као најсјајнији драги камен и у нашој далекој будућности.
Међу заслужним и значајним калуђерима овог манастира до данас сачувани кратки записи на староставним манастирским књигама помињу ове:
Игуман ПАЈСИЈЕ био је старешина порушеног манастира Троноше 1559. године, када се договорио са Арсенијем из Папраће и Генадијем да на старом црквишту сазидају нову цркву. Према томе, њему припада заслуга што је Троноша васкрсла из мртвих и засијала новим сјајем будућим покољењима.
Игуман ЈОВАН био је старешина манастира Троноше од 1571. 1581. године. Овај писмени старешина задужио је манастир својим културним радом, јер су се за време његовог десетогодишињег управљања у обновљеној Троноши писали минеји и црквене књиге за употребу Троноше и других манастира.
Игуман МИХАИЛ био је старешина 1625. године и даље, и он је први од троношких калуђера који је путовао у Русију по милостињу, те је истовремено упознао инострани православни свет са тешким приликама у поробљеној Србији, а добијеном новчаном помоћи и црквеним књигама отклонио је велику оскудицу која се у то време осећала у обновљеним манастирима у том погледу.
Архимандрит МОЈСЕЈ, био је старешина од 1773. до 1792. године. Од 1788. до 1791. године Аустријанци су ратовали с Турцима и заузели Шабац и Београд, али су према миру, закљученом у Свиштову, напустили Србију, уговоривши да сви Срби, који су учествовали у рату на страни Аустрије, буду амнестирани. Турци су се придржавали уговора, али су ипак потајно гледали да се освете онима који су јасно испољили своја осећања у минулом рату. Како је архимандрит Мојсеј за време аустријске окупације Србије јасно показао да чека ослобођење од Аустрије и отворено радио противу Турака, навукао је њихову мржњу и платио је главом. Док је једне недеље у марту 1792. године вршио богослужење у цркви, дошли су Турци и кад се он појавио на црквеним вратима исекли су га јатаганима на самом прагу. Камена плоча под којом леже његови посмртни остаци налази се поред цркве.
Годину дана пре мученичке смрти архимандрита Мојсеја, његов сабрат јеромонах Јосиф завршио је у својој ћелији писање Троношког родослова. Из списа који су остали на троношким минејима може се видети да се архимандрит Мојсеј нарочито старао да добро снабде манастирску библиотеку црквеним књигама, као и другим тадашњим историјским делима. То је јеромонах Јосиф обилно користио у писању Родослова, те се за његово рађање и постојање може захвалити и архимандриту Мојсеју, а поред њега и младом игуману Стефану Јовановићу, који су Јосифа снабдевали потребним изворима и омогућили му миран рад у његовој ћелији.
Јеромонах ЈОСИФ Троношац био је врло писмен и речит калуђер који је веома осећајно писао о српском страдању под Турцима и Немцима. Умео је наћи пут к срцима читалаца и својим речима управљати њиховим осећањима, развесељавати и растуживати, сузе изазивати, и на размишљање натеривати. Изванредно је описан мученички живот и страшна смрт цара Уроша, а са необичном лепотом приказана је косовска погибија. Из народних песама деспотског доба прешла је у Родослов дубока туга, која притискује и завршетак овог Јосифовог чувеног списа, за који је његов писац прорекао да ће Срби "слези проливати" читајући га, у чему се ни мало није преварио. Троношки родослов је остао као врло значајно дело и докуменат за развој наше историографије.
Архимандрит ТЕОФАН био је старешина манастира док се архимандрит Стефан бавио у Аустрији народним пословима. Од смрти архимандрита Мојсеја 1792. до 1799. године манастиром је управљао архимандрит Стефан, о којем је напред говорено.
Архимандрит МЕТОДИЈЕ био је старешина манастира од 1802. до 1824. године. У Првом српском устанку учествовао је са одредом од 900 момака борећи се против Турака у Источној Србији, чиме је заслужио велико Карађорђево поверење. Турци му то нису заборавили те су 1814. године запалили Троношу, али њега нису ухватили.
Архимандрит СОФРОНИЈЕ Хилендарац дошао је из Свете Горе у Троношу и био старешина 1833. године, кад је одведен у Цариград одакле се никад није вратио.
Архимандрит МОЈСЕЈ, који је дошао из Аустрије, из села Вилова те је носио надимак Вилов. Кад су Јадар и Рађевина 1834. године присаједињени Србији, српске власти су протерале Вилова из Троноше.
Архимандрит НИКИФОР Јовановић примио је старешинство и задржао га до 1839. године. За време његовог старешинства обновљен је храм манастира Троноше, али трудом његовог намесника.
Архимандрита МЕЛЕНТИЈА Филиповића, родом из Текериша, који је био старешина до 1841. године.
Игуман ФИЛИМОН Гргуревић, родом из Тршића, био је старешина манастира од 1841. до 1844. године, када је рашчињен и стрељан због учешћа у Катанској буни.
Игуман ПЕТАР Стефановић Грнчарац, био је старешина манастира од 1845. до 1863. године. За време његове осамнаестогодишње управе у братству му били:
Јеромонах САВАТИЈЕ Богићевић, 1853-1859.;
Јеромонах МОЈСЕЈ Поповић, сабрат, 1853-1855.;
Јеромонах МЕЛЕНТИЈЕ Поповић, сабрат, 1853-1870. године, а од 1861. до 1870. године био је манастирски намесник;
Монах СПИРИДОН, сабрат од 1856-1864. године, у којем је чину и умро;
Јеромонах РАФАИЛО, сабрат од 1857-1860.;
Јеромонах АТАНАСИЈЕ Момић, дошао из манастира Радовашнице, сабрат од 1858 1861. године;
Јеромонах ЈОСИФ, сабрат 1862.;
Свештеник ЈОВАН Аћимовић, сабрат 1862.;
Јеромонах МЕТОДИЈЕ, сабрат 1865-1868.
Игуман СЕРАФИМ Рачанин, старешина манастира Радовашнице, премештен је и постављен за старешину манастира Троноше, којом је управљао 1864. и 1865. У братству су му били горе поменути јеромонаси: МЕЛЕНТИЈЕ и МЕТОДИЈЕ.
Игуман КИРИЛ, Београђанин, као старешина управљао 1866. године. У братству му је био горе поменути намесник Мелентије и монах Константин.
Игуман ПЕТАР Стефановић био је 1866. старешина манастира Чокешине па је премештен и постављен за старешину манастира Троноше, којим је управљао од 1866. до 1870. године. Сабраћа су му били више поменути јеромонах Мелентије, као намесник, и јеромонах Методије 1867-1868. године. Осим њих су били:
Јеромонах ФИЛИМОН, сабрат, 1869-1872. и од 1867-1882.;
Монах ДОСИТЕЈ, сабрат 1869-1870.
ИГУМАН МЕЛЕНТИЈЕ Поповић, из Трућевца, округа ћупријског, који је као што је напред речено, провео у овом манастиру 12 година и најпосле као десетогодишњи намесник удостојио се старешинства 1871. гоине и као манастирски старешина управљао 16 година, до 1886. За време његовог старешинства Србија је водила два рата: српско-турски 1878, и српско-бугарски 1885. године. По завршеном српско-турском рату, одлуком Берлинског конгреса Аустрија је добила на управу Босну и Херцеговину, а Србија је присајединила себи, поред других добијених округа, села Мали Зворник и Сакар, који су дотле били под управом босанских Турака, јер они нису дозволили мешовитој комисији за разграничење да 1834. године прође кроз та села.
За време старешинства игумана Мелентија братство су сачињавали поред поменутог Филимона, који је од 1876. 1882. године био намесник, још и ови калуђери:
јеромонах ЛАЗАР, премештен из манастира Радовашнице, сабрат 1871. 1884, па је премештен у манастир Боговађу;
Монах МЕТОДИЈЕ, сабрат 1874-1875.;
Јеромонах МИЛУТИН, сабрат 1874. и 1875,
Јеромонах САМУИЛО, сабрат од 1871-1878. и од 1883-1886.;
Јеромонах АТАНАСИЈЕ, сабрат 1879.;
Јеромонах ФИЛИМОН, сабрат 1880.
Архимандрит ТИХОН Иванчић, из Парабућа, у Бачкој, дошао је из Лике као устаник 1876. године, за време српско-турског рата и провео у манастиру Петковици пет година и манастиру Боговађи седам година. Постављен је за привременог старешину манастира Троноше 1887. којом је као јеромонах управљао три године. Године 1890. произведен је за игумана и постављен за сталног старешину манастира Троноше. Године 1910. произведен је за архимандрита. Као старешина управљао је манастиром Троношом 30 година. Подигао је нови конак и друге манастирске зграде.
У јесен 1915. године, када су аустријска, немачка и бугарска војска савладале отпор Српске војске и ова се повукла преко Албаније, архимандрит Тихон остао је у Троноши под окупацијом Србије. Услед близине фронта, манастир је био много оштећен, Архимандрит Тихон, због своје прошлости жигосан од Аустрије као њен непријатељ, није могао остати у Троноши, те је прешао у манастир Јошаницу, одакле су га аустријске окупационе власти одвеле и затвориле у београдски град. После дугог мучења зимом и глађу обешен је у београдском Горњем граду, а потом сахрањен на београдском гробљу, у децембру 1917 године. Заузимањем друштва "Кнегиња Зорка", а посебно његове председнице Милице Јовановић, посмртни остаци овог заслужног архимандрита и племенитог родољуба и човека, године 1926. пренесени су из београдског Новог гробља у Троношу и сахрањен у порти. Гроб му је обележен скромним храстовим крстом, на којем стоји само Архимандрит ТИХОН. Гроб му се чува и кити цвећем, јер је успомена на овог доброг архимандрита остала дубоко у срцима његових још преосталих поштовалаца.
Архимандрит Тихон био је врло отресит човек, добар калуђер, вешт економ, племенита душа и врло виђена и поштована личност у овом крају. Због тога свега, као и његове прошлости, аустријске окупационе власти зазирале су од њега и интернирале га, а затим обесиле. Многи људи, који су добро познавали архимандрита Тихона, говоре о њему само најлепше ствари. Једни говоре да је био одличан калуђер и благородан старешина, а друга причају о његовој изванредној способности у економисању манастирском имовином, док га трећи хвале као одличног појца и познаваоца црквеног богослужења. За собом је оставио дивна дела, која оправдавају ова мишљења његових познавалаца: солидно изграђен манастирски конак, који одговара свим манастирским потребама, затим добри воћњаци који и данас доносе обилан род. Манастир Троноша поноси се овим заслужним старешином и чува његову успомену предајући је као пример млађим монашким и световним нараштајима.
За време архимандрита ТИХОНА манастирско братство сачињавали су:
Игуман МЕЛЕНТИЈЕ Поповић, сабрат 1887. и 1888, који је 1890. 1895. био сабрат манастира Петковице, па од 1896. до 1905. опет сабрат манастира Троноше;
Јеромонах НИКОДИМ Томић, сабрат 1890.;
Јеромонах ФИЛИМОН, сабрат 1894. Раније је био сабрат манастира Чокешине одакле је дошао за привременог старешину манастира Радовашнице. У манастиру Петковици био је сабрат 1891-1893, одакле је преведен у братство манастира Троноше.
Јеромонах ТЕОФИЛО, сабрат 1891-1893.;
Јеромонах МИРОН, сабрат као монах 1898, а као јеромонах 1899-1901. и од 1904, 1908. и 1910. Међувреме 1902-1903. провео је као сабрат ман. Боговађе;
Јеромонах ЕМИЛИЈАН, сабрат 1902. Дошао је из манастира Боговађе, где је био у братству 1900. и 1901, и доцније 1911-1912.;
Јеромонах МЕЛЕНТИЈЕ, 1903. и 1912.;
Јеромонах ВИСАРОН, сабрат 1909.;
Монах МИРОН, сабрат 1910.
Јеромонах МИХАИЛО Новаковић, наследио је старешинство после смрти архимандрита Тихона у управљао манастиром у најтежем периоду за време окупације 1917. године. Измучен и исцрпен ратним тегобама и оскудицом, завршио је свој живот у шабачкој болници 1922. године.
Игуман ЛУКИЈАН Бирчанин управљао је у манастиром од 1923. до 1925. године, кад је премештен у манастир Радовашницу.
Јеромонах АЛЕКСИЈЕ Черњенко, Рус, управљао је манастиром од 1925. до 1926. године. За време његовог старешинства пренесени су из Београда у Троношу посмртни остаци архимандрита Тихона. У братству му је био схимонах Марко Рус.
Архимандрит МЕЛИТОН, Рус, старешина од 1926. до 1932. године. Сабрат му је био јеромонах Емилијан Ненадовић, Паштрмац.
Игуман МИНА, старешина манастира Чокешине, администратор до 15. априла 1934. године.
Јеромонах МАРКО Поповић, привремени старешина од 15. априла 1934. до маја 1935. године, када је прешао у манастир Боговађу, Рођен је у селу Слатини, код Даниловграда 2. јуна 1896. године, од оца Филипа и мајке Стане Поповић, која је из фамилије Поповића која је до данас дала већи број свештеника и свештеномонаха. Ова фамилија је пореклом од Бијелог Павла, сина чувеног Леке Капетана, по коме се и данас долина реке Зете зове Бјелопавлићи, а који је директни потомак Немањин преко његовог сина Вукана. Из села Слатине Филип и Стана доселили су се у село Борину 4. марта 1910. године, где и данас живе њихови синови Митар и Петар. Марко је свршио први и други разред основне школе у манастиру Ждребаонику, код Даниловграда, а трећи и четврти у Борини. У 1913 години ступио је у монашку школу у манастиру Раковици, коју је прекинуо 1914. због Светског рата, и довршио после рата 1923. године. Замонашен је 2. фебруара 1923. у манастиру Драчи, код Крагујевца, и на постригу добио име Марко. У чин јерођакона рукоположен априла 1924, а у чин јеромонаха на Ђурђевдан 1924. од епископа жичког код Јефрема у Чачанској цркви.
На служби је био као сабрат манастира Драче, затим као парох борачки у срезу Гружанском, парох Доброседички и Белоречки у срезу Златиборском, где је провео 5 година. Као старешина манастира Никоља под Кабларом провео је 11 година, затим је био старешина манастира Троноше и Боговађе и најзад парох црнобарски, Варњански и Борински од 12. августа 1935. године. За монашки. позив определио се због велике љубави према цркви и свештеничком позиву, пошто му је фамилија по промислу Божијем више од 450 година непрекидно давала свештенике и свештеномонахе, затим и због његовог надприродног исцељења у манастиру Острогу. Од рођења четири године био је болестан, нити је ходио нити говорио иако су га родитељи лечили код многих лекара али без успеха. Најзад га је мајка Стана однела и са њим преноћила уочи Благовести у цркви манастира Острога, код моштију светог Василија Острошког чудотворца. Сутрадан, на Благовести, проходао је и проговорио.
Други светски рат затекао је оца Марка у Борини, одакле су га Немци 27. децембра 1942. године одвели, заједно са синовцем Момчилом од 15 година, у лознички затвор, а затим у Шабац. Почетком 1943. године интерниран је у концентрациони логор у злогласном Матхаузену, а одавде у Гуцен, где је, изнурен глађу и физичким радом умро 9. новембра 1943. године и спаљен у крематоријуму.
Јеромонах ДОМЕНТИЈАН Здравковић, привремени старешина до 22. 11. 1935. У братству је био јеромонах Емилијан Ненадовић.
Јеромонах РОМАН Смајић, рођен 1883. у Дивошу, у Срему. Завршио монашку школу у манастиру у Хопову и замонашен у манастиру Шишатовцу 1907, а унапређен у чин јерођакона 1908, а у чин јеромонаха 1910. године, од патријарха Лукијана Богдановића. Службовао у Шишатовцу и манастиру Јаску. Постављен за старешину манастира Троноше 22. фебруара 1935. Патријарх Варнава одликовао га црвеним појасом 1933. године. Нарочито се истицао својим музичким даром и дивним црквеним појањем које је сам пренео на ноте и даље се бавио овим послом. 20. фебруара 1936. по потреби службе премештен је у братство манастира Радовашнице.
Јеромонах ВИСАРИОН Илић рођен 1900. године у Црниљеву, од оца Михаила, црквењака, и матере Марије. По свршетку два разреда основне школе учио ћурчијски и механичарски занат. Као трогодишњи искушеник манастира светог Наума, Дечана и других манастира у Македонији, примио монаштво у манастиру Чокешини на Преображење 1935 године. Сутрадан га је у шабачкој цркви рукоположио у чин јеромонаха епископ Симеон и упутио у братство манастира Троноше, одакле је добио канонски отпуст у Нишку епархију.
Монах САВА Савић, рођен у селу Пећинцима, од оца Љубомира и матере Јелене. Свршио основну и два разреда занатске школе. Провео неко време као ђак у манастиру Гргетегу и три године као искушеник у манастиру Сићеву, где се замонашио на светог Саву 1935. године. После два месеца, по молби премештен у манастир Боговађу, а после шест месеци, по потреби службе премештен у манастир Троношу, одакле је по молби отишао у Београдско-карловачку архиепископију.
Јеромонах ГЕОРГИЈЕ Бојић рођен 1908. године у селу Јаску, среза Румског, од оца Димитрија и мајке Милеве. Свршио основну школу и два разреда гимназије у Руми, затим два разреда монашке школе у Раковици. По одслужењу војне обавезе био искушеник манастира светог Димитрија Велешког, где је после осам месеци замонашен и добио управу над овим манастиром. После пет месеци додељен је братству манастира светог Јоакима Осоговског, затим братству манастира Прохора Пчињског. Године 1934. рукоположен је у чин јерођакона. У јануару 1935. године по молби дошао у шабачко-ваљевску епархију и постао сабрат манастира Чокешине. У априлу 1935. године рукоположен у чин јеромонаха и постављен за привременог пароха II богатићке парохије, где је основао певачки хор и музичку секцију у богатићком Соколу. По потреби црквене службе и у интересу манастира на дан 20. фебруара 1936. године разрешен је парохијске дужности и постављен за старешину манастира Троноше.
Јеромонах Георгије био је изванредан појац и даровит певач, а поред тога и врло предузимљив манастирски старешина. Поправио је манастирску чесму "Девет Југовића" и над њом подигао капелу у којој се, поред осталих икона налази и копија руске чудотворне иконе "Знамење". Оригинал ове иконе био је три дана у храму манастира Троноше, где ју је донео курски епископ Теофан 1925. године. То је био крупан догађај за историју манастира Троноше, јер је та икона по предању, из 1295. године, а њена је прошлост врло занимљива и чудновата. Многи важни догађаји из руске историје везани су за ову икону.
У овој малој капели над чесмом врши се богослужење о Малој Госпојини и о летњим празницима.
Јеромонах Георгије, по свом доласку у манастир засадио је на манастирској земљи 4 хектара племенитог воћа: јабука, крушака и трешања и пола хектара винограда. Био је вредан и предузимљив економ, али је имао у себи и авантуристичког и ратничког духа, који му није давао да мирно ради у повереном му манастиру. То га је одвело у смрт.
За време игумана Георгија братство манастира Троноше сачињавали су:
Јеромонах МИХАИЛО Малешевић, родом из Сусека, среза Илочког од оца Сретена и матере Савке. По завршетку основне школе завршио пољопривредну школу у Илоку, а затим био на разним дужностима и занимањима. Пошто је остао удовац,. закалуђерио се 1928. године у Чокешини, а 1933. рукоположен је у чин јеромонаха. Године 1936. дошао је у манастир Троношу и ту умро 1939. године.
Јеромонах МАРДАРИЈЕ Племић, рођен 1914. године у селу Бешенову. Замонашен 1934. године у манастиру Враћевшници, а 1938, примен у епархију шабачко-ваљевску и додељен братству манастира Троноше. Исте године рукоположен у чин јеромонаха.
Јеромонах ЛУКИЈАН Момировић рођен 1895. у селу Планинском Грабову, од оца Живојина и матере Јованке. Завршио монашку школу у Дечанима и замонашен 1932. године у манастиру Гомирју.
Јерођакон МИТРОФАН Попадић, рођен 1917. у седу Нерадину, од оца Василија и матере Данице. Као искушеник био у манастиру Бешенову, затим учио пољопривредну школу две године, а затим свршио два разреда Монашке школе у Дечанима. После две године искушења у манастиру Троноши постриг над њим извршио старешина манастира јеромонах Георгије 1938. године, а епископ Симеон рукоположио га у чин јерођакона у манастиру Боговађи у августу исте године.
Монах ДАНИЛО Марковић рођен 1913. године у Српској Чанади, у Банату, од оца Светозара и матере Емилије. Као искушеник манастира Светог Ђурђа провео две и по године у епископском двору у Темишвару. Године 1938. свршио три разреда Монашке школе у Дечанима и ту замонашен исте године и упућен у манастир Чокешину, одакле је децембра исте године премештен у манастир Троношу и произведен за јеромонаха.
Као ђаци манастира Троноше били су у ово време: СТЕВАН КРСТИЋ и ЈОВАН ДРАГИЧЕВИЋ са искушеником МЛАДЕНОМ БЈЕЛИЋЕМ.
Извештен о народном устанку у Србији и његовим размерама, Хитлер је наредио генералу Бему да најоштријим и најсуровијим мерама по сваку цену угуши устанак. Док су устаничке снаге нападале на Шабац, почела је пристизати 342 немачка дивизија те напад на град није успео. Већ сутрадан ова дивизија, са другим деловима немачких снага почела је чишћење Подриња од устаника.
"Казнена експедиција" почела је да извршава Хитлерова наређења са највећом педантношћу, сејући смрт по подринским селима, убијајући голоруки народ, жене и децу, палећи куће и уништавајући храну и стоку а ухваћене мушкарце гонећи у сабирне логоре, одакле су извођени и у масама стрељани. Наступајући за устаничким снагама, које су се под борбом повлачиле, немачке снаге стигле су у околину манастира Троноше.
Надирући од Лознице ваљевским друмом, Немци су од "Крста" кренули према Троноши и у седо Корениту стигли 11. октобра. Ту су убили 181 човека и побили и спалили 80-оро деце. У Тршићу су наишли на избеглице из Босне и све их побили. Лелек и кукњава жена одјекивали су надалеко.
На Михољдан, 12 октобра Немци су се приближавали Троноши. Сазнавши шта се дешава по селима кроз која Немци пролазе, старешина манастира Георгије није желео да их дочека у манастиру. Опремио се за пут и при поласку обратио се Серафиму: -Оче игумане, ти остани и чувај манастир, а ми одосмо низ Лисинац на Костајник- После тих речи пољубио се са Серафимом и са нешто сељака отишао низ поток Лисинац према Костајнику.
Тога дана око 10 сати Немци су са тенковима дошли до манастирске чесме; ту су застали и опалили тенковски топ чије је зрно пробило зид и улетело у подрум великог манастирског конака. Војници су из пушака и шмајсера побили стоку и живину, а затим запалили манастирску житницу у којој је изгорело два вагона хране, кад су ушли у црквену порту. Упали су у цркву, нашли и извукли игумана. Серафима вукући га за браду и ударајући кундацима. Оборили су обе велике свеће испред царских двери, полили бензином иконостас и певнице па запалили, а затим покупили црквене књиге богослужене, побацали их на гомилу потпалили. Самим чудом певница и запаљене књиге нису изгореле само нешто нагореле са стране. Нови велики конак полили су бензином и запалили, да побуњеници немају се где склањати. Војници су знали српски, што значи да су били фолксдојчери из Баната.
Кад су тако опустошили манастир, војници су извели претученог игумана Серафима, натоварили му на леђа ранац пун муниције, а затим га попели на врх тенковске топовске цеви, везали и тако отишли према Шапцу. У шабачком логору Серафим је задржан неко време, а затим је пуштен те се пешке вратио у манастир Троношу. Ту је мало одахнуо и одморио се, па пред распетим Спаситељем усрдно захвалио Богу што се спасао из руку Антихриста.
После проласка казнене експедиције настало је кратко затишје у Јадру и Рађевини. Међутим, у другој половини новембра поново је дошло до местимичних борби између партизана и Немаца у реону Зајаче, Корените и Тршића. На друму Лозница Ваљево, код "Крста", чета Данила Бакића сачекала је у заседа 18. новембра немачку моторизовану колону и потпуно је разбила. После ових сукоба партизани су се повукли у Босну, а четници измирили са Немцима. У Лозници је формиран одред Руса бедогардејаца који су крстарили по терену и повремено долазили и у Троношу. У Троноши је остао игуман Серафим опслужујући у манастиру и по парохији. У Тршићу је опојао избеглице, које су Немци у октобру побили и које су покопане неопојане.
Према запису у Троношком минеју за децембар игуман Серафим је изгубио свој живот услед лакомисленог и брзоплетог расуђивања једне жене своје парохијанке. Једног јутра, у марту 1943, године, дошла је у манастир Троношу Криста, жена Василија Мајсторовића, и позвали игумана Серафима да јој опоје умрлу свекрву. Игуман је отишао са њом и извршио опело, а за то је узео од Кристе 1000 тадашњих динара. Тога дана, увече, дошао је у Троношу са својом пратећом штабном четом мајор Драгослав Рачић, командант групе корпуса и у манастиру вечерао и преноћио. Сутрадан ујутру, дошла је у манастир Криста и тужила Рачићу игумана што јој је за опело узео 1000 динара, иако је знао да је њен муж у четницима. Саслушавши жену, Рачић, је позвао чланове месног равногорског одбора те су образовали суд ради суђења оптуженом игуману. Изведен пред четнички суд, Серафим се бранио да је толико узео јер је толико износила награда за опело изван манастира и да је морао наплатити толико пошто у опустошеном манастиру нема од чега да живи. Суд му те разлоге није узео као оправдање, те га је осудио на смрт. ради примера другим свештеницима.
Одмах по изреченој пресуди осуђени игуман је изведен под дуд испред манастира, ради извршења казне. Серафим је клекао, очитао молитву за исходеније душе, опростио својим судијама што су га неправедно осудили, а затим мирно примио у своје груди пушчана зрна из братске српске руке. Нађену хиљаду динара вратили су Кристи, а Серафимово тело укопали на месту стрељања, под дудом испред манастира. Присутни сељаци жалили су свог игумана, али то нису смели показати пред Рачићем, те су се разишли својим кућама да однесу својим укућанима тужну вест о смрти једног праведника.
Тако је игуман Серафим Вукојевић, који је избегао пред усташама да би сачувао главу у братској Србији, мученички завршио свој напаћени живот баш у овој земљи. "Па да га убише Немци, или усташе, или Руси, па ни речи, него лично проклети Срби", стоји у запису. После три године откопан је гроб испод дуда и у њему је нађено Серафимово тело потпуно читаво. Пренесено је у црквену порту, опојано и поново укопано поред црквеног зида, а нови гроб обележен је крстом.
У току четворогодишње окупације манастир Троноша много је пропатио и осиромашио. Око цркве црнеле су се опаљене зграде, стаје и житнице, а у спаљеном великом конаку гнездиле су се чавке и совуљаге те својим вечерњим ћукањем оглашавале своје присуство у стравичном царству мртвила. Манастирско имање било је необрађено и запуштено, воћњаци поломљени и осакаћени, виноград необрезиван и пропао. Аграрном реформом обрадиво земљиште и шумом покривене површине сведени су на минимум, па и оно што је остало није се, услед недостатка радне снаге могло благовремено и рационално обрадити. Били су потребни људи који ће имати снаге и способности да полумртви манастир пробуде и оживе, да подигну порушено, да овој древној краљевској задужбини поврате некадашњи немањићки сјај и врате преосталу верну паству овом непресушном изворишту блаженог мира и духовне утехе.
После смрти игумана Серафима управу над манастиром незванично је преузео игуман Евстатије Петковић, са братством које су сачињавали јеромонаси Марко Рус и Пахомије Краљ. Игуман Евстатије касније је предао управу Пахомију Краљу, који је управљао манастиром три године, па је управу уступио архимандриту Михаилу Поповићу. Братство архимандрита Михаила сачињавали су јеромонах Марко Рус, који је умро у шабачкој болници и сахрањен шабачком гробљу, и јеромонах Платон Стојановић који је 1957. године отишао у манастир Папраћу у Босни.
Од архимандрита Михаила управу над манастиром Троношом примио је чокешински игуман РОМИЛО Аврамовић, ади он није напуштао манастир Чокешину већ је из њега управљао преко својих ученика: јеромонаха намесника Хризостома, јеромонаха Симеона и јеромонаха Јована све до 1961. године.
Било је сасвим разумљиво да један овако значајан манастир не може напредовати без своје сталне и одговорне управе, мада се ни његовој привременој управи не може ни најмање оспоравати добра воља и предузимљивост. Зато је било потребно да се на чело ове старе и за српску историју тако значајне задужбине доведу искусни и способни црквени људа, који ће својом добром вољом и спремом довести заостали манастир до поновног процвата и сјаја.
Игуман АНТОНИЈЕ Ђурђевић примио је управу над манастиром Троношом 9. фебруара 1961. године од чокешинског игумана Ромила Аврамовића, дошавши из манастира Пустиње код Ваљева.
Одмах по пријему дужности игуман Антоније преузео је на себе обнову спаљеног великог конака, те је уз помоћ црквених и световних власти, као и добровољним прилозима народа успео да га исте године покрије.
Поводом прославе стогодишњице смрти Вука Караџића, књижевника и великог реформатора српског правописа, који је извесно време био ђак у Троноши, и овом манастиру поклоњена је заслужена пажња те је ушао у оквир ове прославе. Јубиларне 1964. године, материјалним средствима Републике Србије делимично је обновљен и оспособљен велики конак и у њему смештен Меморијални музеј Вука Караџића. Око цркве је изведена дренажа да би се одстранила влага, која је штетно утицала на фреске а у цркви су очишћене фреске и иконе. Године 1966. президан је срушен оградни зид и направљена нова манастирска капија са сводом и вратницама од тешке храстовине са гвозденим алкама. Тај је зид био остатак од првобитног старог конака, који је постојао док је Вук био ђак у Троноши. У исто време преуређен је и адаптиран мали манастирски конак и пред њиме дозидана бетонска веранда.
Братство игумана Антонија сачињавали су раније, а неки га сачињавају и данас и то: јеромонах Јован Пенић, јеромонах Атанасије Јефтић, јеромонах Артемије Радосављевић, јеромонах Хризостом Благојевић са мајком Јеленом, јеромонах Авакум Ђукановић, монах Пантелејмон Митровић и монах Сава Радосављевић.
Братство овога манастира, под паметном управом игумана Антонија сигурно успева у своме подухвату да ову древну задужбину стави у ред најбоље уређених и одржаваних намањићких задужбина не само у Подрињу, него и у целој Србији.
Пре другог светског рата манастир је располагао са 1217 хектара земље, од којих је под шумом било 1124 хектара, обрадиве земље 32 хектара док је остало било под пашњацима, воћњацима и виноградом.
После аграрне реформе од 1946. године 15 хектара обрадиве земље и 15 хектара под шумом.
Пошто је манастир Троноша, као историјски споменик потпао под заштиту државе, године 1966. враћено му је још 14 хектара земље под шумом, те манастир располаже данас са 15 ха обрадиве и 29 хектара земље под шумом, укупно са 44 хектара.
Манастиру Троноши припада парохија коју сачињавају села:
- горњи део села Корените
-горњи део села Тршића;
-село Зајача, и
- село Пасковац.
Године 1870. ова парохија бројала је укупно 367 домова, док данас броји 560 домова укупно. Целу ову парохију опслужује игуман са својим братством. Села су на планинском, брдовитом терену, са разбацаним кућама којима се може прилазити пешице или на коњу.
На средокраћи стазе од Вукове куће у Тршићу до манастира Троноше, на самом превоју у манастирској шуми, налази се једно место које народ зове "Иконе". Ту на једном храсту постоји један стари гвоздени крст и око њега две иконе, живописане на лиму. Током времена спала је фарба са лима те се данас једва распознају ликови цара Константина и царице Јелене и света Три Јерарха. Према запису у манастирском летопису историја ових икона је оваква:
Неки Максим Петровић, из Корените, био је једно време ђак у манастиру Троноши, а затим слуга код једног богатог човека у Београду који га је, као доброг младића необично заволео. Кад је једног дана тај, газда пошао у Јерусалим да би се поклонио Христовом гробу, повео је и Максима. На том путу газда је умро, а Максим се тек после 9 месеци вратио у Београд као хаџија и оженио газдином удовицом.
После неколико година хаџи Максим је посетио манастир Троношу, па је зажелео да се иконе које је донео из Јерусалима поставе на месту где је он, као манастирски ђак најрадије проводио време. Тако је и учињено и од тада се ово место зове "Иконе".
За време Првог светског рата "Иконе" су доста оштећене. Године 1926, на Малу Госпојину су свечано освећене и са литијом, после чега је одржан помен хаџи Максиму и изражена жеља да се младеж сваке године на дан Мале Госпојине састаје код "Икона". Сваке године се на дан Мале Госпојине одржава вашар код манастира Троноше, али се код "Икона" више не одржавају литије нити се врши богослужење. Међутим, како се то место сматра као свето, сваке године, уочи великих празника један између манастирске братије оде на то место и крст и иконе окади чистим тамјаном.
Поред побожних Срба у Троношу су долазили и остављали иконе и Руси. После Октобарске револуције у Србију су као избеглице долазили поједини руски свештеници и налазили уточиште по српским манастирима и црквама. Тако су и у Троношу дошли руски калуђери и, у њој се задржали. Том приликом донели су и оставили у манастирском храму иконе "Силазак светог Духа на апостоле" и "Сабор руских светитеља", које потичу из XVIII века а које се и данас ту налазе.
Када је млади Вук Караџић био ђачић у манастиру Троноши, поред спаљеног манастирског храма постојао је стари конак, у којем је живео игуман са братијом, искушеницима и ђацима. Приликом обнове цркве 1834. године, тај конак је поправљен и служио је за становање калуђера све до почетка XX века.
Вредни и предузимљиви архимандрит Тихон, одмах по пријему управе у манастиру Троноши почео је радити на томе да се стари, сасвим дотрајали конак уклони и на његовом месту подигне нов, савременије уређен и удобнији за живот манастирске братије. За ту своју замисао заинтересовао је најутицајније људе тадашње Србије, па и самог краља Петра, кад је овај једном приликом посетио Троношу. Захваљујући великом интересовању побожних верника за ову древну светињу и издашним приложницима, ова замисао архимандрита Тихона остварена је и на месту старог подигао се нов конак са потребним ћелијама за становање манастирске братије и гостију. На конаку постоји камена плоча са записом:
"Овај конак манастира Троноше саграђен је у току 1967 године, за владе Њ. В. краља Србије Петра I и Њ. П. Е. Шабачког г. Сергија, који га освети, и на захтев вредног и заузимљивог старешине игумана Тихона, побожних ктитора и приложника и родољубивих хришћана из срезова: Јадранског, Рађевског и Азбуковачког, који своје прилоге прикључише манастирском новцу па тиме осведочише и овековечише име своје, показавши на делу како треба помагати манастире српске."
Нови конак је зграда са спратом. У приземљу је реконструисана ћелија јеромонаха Јосифа, писца Троношког родослова и у њој се налазе:
сто, столица, бронзани дивит са гушчим пером, бројанице и на зиду Јосифова слика, рађена уљаним бојама. Други део приземља састоји се од повеће просторије у којој је смештен Меморијални музеј Вука Караџића. У музеју се налазе изложени примерци буквара и књига из времена Вуковог ђаковања у Троноши, затим на паноима по зидовима текстови из Троношког родослова, копија ариљске фреске краљице Катарине, слика манастирске учионице "џакарте", гравира освајања Шапца 1788. године и стихови из народне песме који се односе на Троношу. Трећи део приземља има пространу одају за народ као и остале узгредне просторије. На спрат воде дрвене степенице. На њему је простран ходник из кога се улази у посебне одаје, намењене становању монаха и манастирских гостију.
Овај нови конак био је 1941. године спаљен. Спалила гаје немачка "казнена експедиција" како пише у запису "због одметнутог игумана Џиџе и Владе Зечевића". Обновљен је у току управе игумана Антонија Ђурђевића 1964. године.
Манастирско двориште је ограђено каменим зидом, поред којег је засађено јесење цвеће и млади четинари. На северозападној страни је мали конак, са трпезаријом за народ, кухињом и другим одељењима. Испред малог конака је лепа веранда са клупама за седење, а изнад ње ред манастирских кошница. Налазећи се у склопу брда обраслих старом буковом шумом, у порти се раније смркава него обично. Ваздух је оштар, засићен планинским, шумским мирисима, док тишину само ремети тихи жубор три потока, који се изнад манастира састају.
Поред главног улаза у манастирску порту, на каменом зиду стоји бронзана табла:
ОВАЈ ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИК ПОД ЗАШТИТОМ ЈЕ ДРЖАВЕ.
У манастирској порти, са десне стране цркве налази се неколико камених плоча са веома излизаним површинама, те се не може са сигурношћу утврдити над чијим се гробом оне налазе. Најстарија је плоча над гробом игумана Мојсеја, посеченог од Турака 1792. године. До ове су још две, од којих једна покрива гроб архимандрита Стефана Јовановића најчувенијег и најзаслужнијег старешине манастира Троноше, а друга гроб игумана Филимона Гргуревића стрељаног због учешћа у Катанској буни 1844. године. На једној, нешто издвојеној и очуванијој плочи постоји текст:
Под овом надгробном плочом положено је тјело раба Божјег, благородног Господина АКСЕНТИЈА СТЕФАНОВИЋА, бившег капетана среза Јадранског, рођеног у Коренити 1798. године у окружију Подринском; послуживши отечеству и Књазу своме верно, престави се у 12-годишњој служби Отечествију 13. августа, 1842, оставивши по себи неутешну и вјерну супругу своју Симану са осморо дечице. Из усрдног почитања и вјечне незаборавности постави памјатник овај синовац његов Петар Стефановић 1843. године 10. августа.
Гроб архимандрита Тихона налази се усред порте, обележен скромним дрвеним крстом са урезаним архимандритовим именом.
У порти су још два калуђерска гроба: гроб стрељаног игумана Серафима Вукојевића и гроб монаха Сергија Лацковића.
Време је покрило патином и маховином старе камене плоче изнад гробова праведника и богослужитеља овога древног манастира. Настаће нараштаји који неће имати од кога да чују за мученичке смрти: архимандрита Стефана, игумана Мојсеја, игумана Филимона, архимандрита Тихона и игумана Серафима, јер ће време избрисати и оно мало камених слова која говоре о тамној прошлости. Иструнуће Тихонов и Серафимов дрвени крст над њиховим гробом. Чија ће бити дужност да не допусти да се угаси историја те да ове трошне споменике замени каменим, достојним ових мученика, и на њима упише тужну повест њихових живота и смрти.
Свима мртвим изворницима нека Бог подари рајско насеље, а живим ауторова захвалност са жељом да их вечно прати благослов Пресвете Богородице и Њеног сина Исуса Христа.
Нека на сваког оног који прочита ову књигу Вечни Творац излије сву своју милост, а спаситељ Исус Христос нека благослови његове животне стазе.
Испред улаза у манастир Троношу, с десне стране пута, постоји десетоцевна чесма са хладном планинском водом, коју народно предање приписује деветорици браће Југовића и десетом старом Југ-Богдану. Некадашњи настојатељ манастира Троноше јеромонах Георгије Бојић подигао је изнад ове чесме малу капелу, али је камене плоче, које су дотле постојале на њој, зазидао у темеље и пронађене су тек приликом зидања потпуно нове чесме и капеле које је завршено ове, 1968. године
Ова нова капела изнад потпуно обновљене чесме један је од најлепших украса манастирске околине и спада у ред најзанимљивијих грађевина ове врсте. Израђена је од белог, меког тршићког камена грубе обраде, а у нишама су плоче са стиховима из народних песама косовског циклуса. На чесми су плоче са написима о изградњи и њеној обнови;
На најстаријој плочи је запис:
"Ову задужбину Југовића од 1388. године обновио је архимандрит Методије 1721. године, а потом је обнови г. Младен Исаковић, трговац из Лешнице у спомен својих мртвих 1894. године."
Запис на другој плочи гласи:
Ова задужбина Југ-Богдана и његових девет синова: Војина, Миљка, Марка, Љубдрага, Радмила, Бошка, Стојана, Веселина, Власкоја Дамјана из 1388. г. обновљена је у време архимандрита Методија 1721. г. касније обнови је Младен Исаковић трг из Лешнице 1894. г, а после тога обнови је настојатељ манастира Троноше јеромонах Георгије Бојић. 1936. године.
На трећој најновијој плочи урезано је:
"Садашња капела светог великомученика Пантелејмона целитеља и чесма Југ-Богдана и девет браће Југовића обнови се из основа лета господњег 1968, за време епископа шабачко-ваљевског г. Јована и настојатеља манастира Троноше игумана Антонија Ђурћевића, а прилозима манастира, цркава и благочестивог народа. Пројект израдио архит. Др. Драг. Тадић, професор."
Пошто је Подриње само једно кратко време било у држави кнеза Лазара, може се веровати да су браћа Југовићи на овом месту подигли прву чесму, као што је записао архимандрит Методије. Зато, су стихови, који красе зидове капеле најлепши спомен њиховог витешког родољубља и херојске погибије на Косову. Ево тих стихова:
"Царе Лазо српска круно златна,
ти полазиш сутра на Косово,
собом водиш слуге и војводе,
а код двора никог не остављаш.
Одводиш ми девет миле браће,
девет браће, девет Југовића,
остави ми брата бар једнога."
"Госпо моја царице Милице,
кога би ти брата најволела
да т'оставим у бијелу двору?
Остави ми Бошка Југовића!"
"Кад ујутру јутро освануло
и градска се отворише врата,
тад ишета царица Милица,
она стаде граду на капију,
ал ето ти војске на алаје,
све коњици под бојним копљима,
пред њима је Бошко Југовићу."
Примаче се царица Милица,
па ухвати за узду алата,
руке склопи брату око врата:
"О мој брате, Бошко Југовићу,
цар је тебе мене поклонио,
да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благослов казао:
да даш барјак коме тебе драго,
да останеш са мном у Крушевцу,
да имадем брата од заклетве."
"Иди сестро на бијелу кулу,
а ја ти се не бих повратио,
ни из руке крсташ барјак дао,
да ми царе поклони Крушевац;
да ми рече дружина остала:
гле страшљивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи на Косово,
за крст часни крвцу прољевати
и за своју вјеру умријети".
Дирљива је тужбалица ојађене сестре Милице, уклесана на каменој плочи:
"Овај камен нека спомен буде
мом бабајку старом Југ-Богдану,
ћутљивоме старцу на језику,
али гласном на дјелу витешком.
О мој бабо, овај спомен мали,
но сузама ја га више зали
него кречом Раде неимаре."
"Овај камен мојој старој мајци,
милој мајци мојих девет брата,
девет брата девет Југовића,
што не пусти сузе из очију
ни за једним сином ни рођаком,
док јој срце пуче за Дамјаном,
кад јој гавран пусти из облака
мртву руку мог брата Дамјана.
Теби мајко овај спомен мали,
сузама га, ево, мојим зали,
вреле сузе врелим кречом смеша,
с врелим кречом Раде неимаре."
"А сад Раде, славни неимаре,
глачај мени девет каменова,
све за спомен мојих девет брата,
девет брата девет Југовића;
залиј кречом а ја ћу сузама,
глачај длетом а ја ћу рукама,
и рукама, челом и образом,
нек осете њине свете душе
колико их милује сестрица,
сад жалосна робиња Милица.
Запалићу на сваком камену,
запалићу чисте воштанице;
да Бог прости мога милог Бошка,
барјактара све цареве војске,
и остале Бог да прости редом."
Поред ових плоча на капели се налази и плоча на којем ће се урезивати имена великих дародавалаца и приложника.
У самој капели налази се копија руске чудотворне Богородичине иконе познате под именом "Знамење", чији је оригинал донео 1925. године у Троношу епископ курски Теофан те је овде стајала три дана.
Приликом првог подизања манастира Троноше, подигнута је и посебна манастирска звонара. При сваком спаљивању и рушењу манастира, рушена је и звонара, а звона одношена. Кад је 1834. године манастирски храм обновљен, дозидана је уз њега звонара у облику торња, који са осталом зградом сачињава једну целину, мада је торањ сазидан од тесаног тршићког камена, док је храм облепљен малтером.
Данас се у торњу налази само једно веће звоно. Ово је звоно набављено прилозима парохијана манастира Троноше и подигнуто за владе књаза Милана Обреновића IV 1880. године. Изливено је у Београду у ливници Ђорђа Боте и синова.
Са благословом Његовог Преосвештенства
владике Шабачко-ваљевског Лаврентија
Copyright ©2001 Црквена
општина лозничка, Православна Епархија Шабачко-ваљевска,
ТИА Јанус и аутори појединачних ауторских
права. Сва права задржана.
Контакт адреса: webmaster@svecovek.org.yu
