Историјат
Шабачко-ваљевске епархије
Шабачка епархија, православна црквена област у северозападној Србији.
Обухвата крајеве старе Мачванске и Ваљевске епархије. Мачва је од
1284. до 1316., заједно са Сремом и делом Босне око Тузле и Зворника,
била под влашћу краља Драгутина. Изгледа да је тада за ту област
основана Мачванска епархија, која се помиње и доцније за време краља
Милутина. Није познато где је тада било седиште епископа. Врло је
вероватно да је она ускоро изгубила епископа, те су суседни епископи,
моравички или ариљски, а можда и Београдски, вршили духовну јурисдикцију
у тим крајевима. Када је, крајем 15. или почетком 16. века, у области
Зворника у Босни постала посебна Зворничка епархија, пошто су Турци,
освојивши дефинитивно Мачву и Шабац (18. 07. 1521), целу ту област
придружили Зворничком санџакату, раширена је и власт зворничког
епископа над Мачвом.
Тако је било све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III
(1690). У то време укинута је Зворничка епархија, а сва њена област
између Дрине и Саве потчињена је старој Моравичкој или Ариљско-ужичкој
епархији. Први познати епископ тако удружених епархија био је Глигорије
(1714). За његово време пренесено је седиште епископије из Ужица,
на јужној периферији, у централни део области, у Ваљево. Стога се
већ 1715. у списку епископских катедара јерусалимског патријарха
Хрисанта цела та епархија назива просто Ваљевском. За време аустријске
окупације северне Србије (1717-1738), Ваљевска је епархија била
под Аустријом, а њени делови Ужичко-ариљске епархије са Зворником,
који су остали под Турцима, добили су новог епископа, са седиштем
у Ужицу. Назив тога епископа био је ужичко-ариљски и зворнички митрополит.
Такав је нпр. био Алексије Андрејевић, који је 1737. са патријархом
Арсенијем IV прешао Аустријанцима.
После Београдског мира 1739. обе су епархије опет спојене у једну,
са седиштем у Ваљеву. Тако је остало све до ослобођења Србије и
стварања нове српске црквене организације (1831). Тада је Ужичко-ваљевско-зворничка
епархија раздељена на три епархије: на Ужичку, са седиштем у Чачку
(в. Жичка епархија), на ваљевску, која је прозвана Шабачком, пошто
је седиште епископа дефинитивно премештено у Шабац, и Зворничку,
чија је област остала под Турцима и добила посебног епископа (в.
Зворничка епархија). Доцније је неко време, нарочито 1886-1898.,
стара Ваљевска или нова Ш. Е. била без епископа и придружена Београдској
епархији.
Седиште ваљевско-ужичких епископа и митрополита први пут је пренесено
у Шабац после аустријско-турског рата 1788-1790., те се као први
шабачки епископ сматра Грк Данило (1793-1802). За њим су се ређали
ови епископи: Грк Антим (1802-1804), Србин, изабрани али непосвећени
епископ Хаџи Мелентије Стефановић (1804-1813., 27. 03. 1824.), Грк
Данило II (1814-1815), Србин Мелентије Симеоновић Никшић (1815-16.
06. 1816) и Грк Герасим Домин (1817-1831). После Герасима долазе
сами Срби за шабачке епископе: Герасим Ђорђевић (1831-29. 03. 1839),
Максим Савић (1840-1842, 5. 01. 1844). Сава (1844-1847), Мелентије
(1848-1854), Михаило Јовановић (1854-1859), Гаврило Поповић (13.
11. 1860 – 27. 10. 1866. 7. 02. 1871), Јероним Јовановић (1877-1884,
10.06. 1894), Самуило Пантелић (6. 05. 1884 – 25. 03. 1886), Димитрије
Павловић (1898 – 19. 8. 1905), Сергије Таушановић (!) [Георгијевић]
(1905-1919), Јефрем Бојовић (8. 03. 1920 – 17. 11. 1920) и Михајло
Урошевић од 1. 1922.*
Ш. Е. има (1924) 325.014 душа, два протопрезвитерата (шабачки и
ваљевски), шест намесништ[а]ва (мачванско, јадарско, азбуковичко,
колубарско, тамнавско и посавско), 110 парохија са 106 свештеника
и 80 цркви. Манастира у Ш. Е. има пет: Св. Георгије у Боговађи,
Св. Арханђел Михајло у Радовашници, Св. Богородица (Ваведење) у
Троноши и Св. Богородица Мала Госпођа) у Чокешини, са 9 калуђера,
од којих су два архимандрити, 2 игумани, јеромонаси, 1 јерођакон
и 1 монах.
* Владика Михаило Урошевић умро је 22. августа 1933. у Врњачкој
Бањи, а сахрањен је у епископској гробници у Шапцу. Потом следе
епископи шабачко-ваљевске епархије: др Симеон Станковић (1934-1960),
Јован Велимировић (1960-1989) и садашњи владика
Лаврентије Трифуновић.
|