Манастир Троноша

(Из књиге: Манастири Шабачко-ваљевске епархије, Протојереј-ставрофор Марко Павловић)

Манастир Троноша:
Слободан Живојиновић

По предању, Троноша је добила име по три речице које носе воду, па се код манастира састају у једну Постоји предање да је манастир задужбина браће Југовића. По Троношком летопису, манастир је саградила Катарина, жена краља Драгутина Драгутину, његовој жени Катарини и синовима Владиславу и Урошићу приписује се више задужбина: Троноша, Тавна, Папраћа, Рача.

Не зна се тачно када је манастир порушен. Из записа о његовој обнови 1559. године, сазнајемо даје у манастирском винограду на Дабровцу била ћелија у којој је живео игуман Пајсеј, са братијом. Не зна се ни где је игуман Пајсеј служио службе. Постоји предање да је служио на месту званом „Иконе" у близини манастира.

За време робовања под Турцима, цркве су паљене, рушене, запустеле ако се становништво одсели, пропадале због дотрајалости и невремена, а нису се смеле, ни могле, обнављати. Тада су се хришћани сакупљали на молитву у шумама, под дрвећем које је имало велику и лиснату крошњу (обично храстовим). На стабла би окачили иконе и добили импровизовану цркву у којој су свештенослужитељи служили службе. У Народном музеју у Шапцу налазе се покретне двери цркве бадовиначке, које су служиле у ту сврху. Причвршћивана су за дрвеће и тако се добијала „црква". Ово дрвеће је обележавано крстом, урезаним у кору дрвета. Поштовано је од стране верника (али не и обожавано), као саставни део цркве и нико се није усудио да га посече.

Такво једно место постојало је и код манастира Троноше. Потиче, по свој прилици, из времена пре обнове Пећке патријаршије 1557. године и пре обнове манастира Троноше 1559. године. У хладовини испод овог дрвета и на простору поравњаном и рашчишћеном, одмарао се као дечак манастирски чобанин Максим Петровић из Корените, чувајући манастирско стадо. Одавде оде Максим да служи код неког кафеџије „Швабе" у Лозницу, а онда га као бистрог дечака усини неки судија из Београда. Са својим поочимом пође Максим на хаџилук. У то време путовало се запрежним колима, лађом на весла и пешице. Путовање је било напорно и многи су изгубили живот за време путовања. Зато поочим Максимов предложи да, ако један од њих двојице за време пута умре, други да га сахрани, опоја и узме сав новац који су имали, па да настави пут. Успут Максимов поочим умре, Максим нађе свештеника који га опоје, али су га морали „сахранити" у море, јер га нису могли носити до копна.

Максим посети Јерусалим и врати се тек после девет година. Настани се у Земуну и ожени неком богатом удовицом, Мартом, а у Београду отвори винарску радњу. Када се стабилизовао, а сећајући се свога детињства, дође у манастир Троношу и донесе иконе набављене у Јерусалиму. Он је желео да их постави на оно дрво под којим се одмарао, па са свечаном литијом иконе буду пренесене и ту постављене и заштићене. Уништили су их аустријски војници за време Првог светског рата.

Максим је касније страдао од буради у својој радњи.

Игуман Пајсеј, са својом братијом и Арсенијем и Генадијем из Папраће, а према једном запису у рукописној књизи која се сада налази у дворској библиотеци у Берлину, 1559. године обновио је манастир и саградио цркву. Договорено је да заједнички саграде цркву и ћелије и да братија живи у општежићу.

Већ након неколико година у манастиру је била преписивачка школа. Монах Јефрем је 1571, године преписао четири Минеја, при игуману кир Јовану, од којих су се три налазила у Шишатовцу, а један у Кијеву. На једном недатираном Минеју у Шишатовцу пише да га је писао монах Симеон при игуману Јовану у Троноши. На једној књизи манастира Тројице, код Пљеваља, пише да ју је писао Ђак Симо у манастиру Троноша. У Шишатовцу се налазио и један Минеј, писан у Троноши, при игуману Спиридону. Године 1604. у Јерусалиму је написана једна књига и поклоњена Троноши.

Године 1625. у Путиваљ у Русији, а ради скупљања милостиње, дошла је читава делегација из Троноше: игуман Михаило, његов синовац Милош и „чорни поп Дамаскин" (чорни поп је калуђер, а бјелец свештеник). Ради веће ефикасности, донели су и мошти светог Јакова Персијанца, које су дотле биле у Троноши. (Сада се глава светог Јакова Персијанца налази у Риму, а мошти у Португалији). Записано је да је Михаило добио четрдесет рубаља у куницама (кешу) и седам у тафтима (платну), Дамаскин - седам рубаља у тафетима, а Милош - четири рубље у сукну.

Са њима је дошао и Сава Величков, Он каже да је дошао јер су „хотјели јего Турци бусорманит", По царској наредби морао је прво да издржи карантан, па тек после да га пусте у Москву.

Године 1724. у село Буковицу доселила се монахиња Марта из села Петнице у Херцеговини, са синовима Савом и Јеремијом. Још пре доласка у Буковицу мајка је Саву послала у манастир Добриловину, где је овај учио пет година. Научио је „наустицу, Псалтир вес с песнами Мојсеовими, јешче Молебан и Акатист и читал Октоих", Онда га је ужички епископ Исаије Маленович рукоположио у чин ђакона и сутрадан у чин свештеника у манастиру Троноши и поставио на парохију у Буковици, одакле је 1730. године прешао у цесарску страну, у село Осечину.

Последњи рат између Аустрије и Турске, од 1788. до 1791. године, вођен је и на овом терену. Аустријској војсци придружили су се и српски добровољци. И троношки архимандрит Стеван Јовановић се придружио устаницима и борио против Турака под Соколом и Београдом. Али, Аустријанци се повукоше преко Саве и Дунава и склопише мир са Турцима. Архимандрит Стеван, 22. фебруара 1790. године, у Троноши, са јадарским, рађевским и азбуковачким кнезовима и народним првацима, пише молбу гувернеру окупиране Србије фелдмаршалу Валису, у којој тражи заштиту Аустрије за овај крај, Овај је молбу послао Ратном савету у Беч, а савет је, 3. марта, известио карловачког митрополита Мојсија Путника да ће Срби добити тражену заштиту. Верујући у искреност аустријског обећања, архимандрит Стеван прелази у Сремске Карловце 9. марта и саставља меморандум о помоћи Србима, у коме тражи помоћ у оружју, како би се Срби сами бранили од Турака. Али, уместо помоћи, Дворски савет додељује Стевану 200 форинти и тражи да се изјасни у коме ће манастиру живети да му се новац пошаље.

У августу 1790. године у Темишвару је одржан Темишварски или Илирски сабор. На сабор је позван и Стеван. Он поново сазива у Троноши јадарске, рађевске и мачванске кнезове и свештенике те састављају молбу Сабору. Поново су тражили оружје. Оружје нису добили, а Војна управа позива Стевана у Беч ради договора како да распореде Србе који се насељавају у аустријским пограничним областима.

Уследио је Свиштовски мир, по коме је граница између Аустрије и Турске остала на Сави и Дунаву. Србима је обећана амнестија због учешћа у рату. Али, како су Турци поштовали амнестију види се и из тога што су 1792. године, на вратима храма, исекли јеромонаха Мојсија, који је у Троноши замењивао архимандрита Стевана. Користећи амнестију и Стеван се предао Турцима и вратио у свој манастир.

Неколико наредних година у Троноши је радила школа, у којој је учио и Вук Караџић. Јеромонах Јосиф Троношац је 1791. године преписао „Историју о сербских царјех и краљех", названу у науци Троношки летопис или Троношки родослов. Исту историју пре писао је 1796. године, по наређењу проте Георгија Берића, ђак Николаје Глигоревић, познатији као прота Никола Смиљанић.

Пре 1796. године троношки јеромонаси: хаџи Мелентије, Јосиф и Исаија, обновили су манастир Рачу.

Године 1799. у Србији је била велика глад. Архимандрит Стеван оде капетан паши у Зворник и замоли га да „раји" позајми некакву проју која је остала још од Аустријанаца. Али паша није пристао. Тада Стеван рече, ако он не да да ће Срби тражити на другој страни, али паша остане при своме. Пошто Стеван пође од паше, а Турци га убеде да ће Стеван тражити помоћ од Аустрије. Паша позове Стевана назад, изговарајући се да се предомислио и да ће Србима позајмити проју. Прими га лепо, али му у кафу ставе отров. Он оде у хришћанску варош на конак и сутрадан умре. Братија је његово тело пренела и сахранила у Троноши. На управи манастира наследио га је архимандрит Теофан. Пре првог српског устанка, манастир Троноша је припадао спахијама Рашчићима из Лознице. Спахијама су плаћали по тридест гроша годишње, једну краву јаловицу и по који пар чарапа. Кад је опала вредност гроша, овај износ је повећан тако да је 1832. године износио 250 гроша. Троношки прњавори нису ништа плаћали спахији, а давали су само царски харач. Манастиру су радили најмање једанпут у години и то петком. Старешина манастира им је судио за мање кривице. Када су ови крајеви присаједињени Србији и кад је нестало спахија, српска власт је наредила да сва она земља, на коју је манастир плаћао спахијама, остане манастирска, а прњаворци да држе до ње оно што су и раније држали, али проширивати и продавати не могу. Ако нека породица изумре, земља се враћа манастиру.

На почетку Првог српског устанка, све док су се устаници борили само против дахија, а не и против султана, Јадар и Рађевина нису учествовали. Анта Богићевић и Јевта Чотрић Савић из Тршића склопили су са Мемед-капетаном Видајићем споразум да се ове нахије издвајају из Београдског пашалука, где су владале дахије, и да њима господари само Видајић са својих пет синова. 0 томе су известили Јакова Ненадовића. Јаков са Видајићем закључи овакав уговор:

- да нема више читлука;

- да народ тих срезова плаћа Мехмед Капетану арач и порезу, а више ништа; и те данке да купи Богићевич и Чотрић са другим кметовима и да предају Видајићу;

- да они - Срби - сами између себе суде и уређују по својој вољи;

- да Турци никаквим послом не иду по селима, осим спахија, који да излазе једанпут у години дана, да покупе свој десетак и главницу;

- да војска Босанска, ако би унапред пошла на Србе у Београдском пашалуку, не може ићи преко Јадра и Рађевине, него доле на Мачви да прелази Дрину;

- за знак, да војска Турска унапредак, нит ће преко њих ићи доле на Србе, нити ће њима зулума какова чинити; да им Мехмед капетан да свога рођака Дервиш-агу, да седи међу њима - Србима:

- за знак, да они више неће пристајати с овим Србима одоздо ратујући - одреде и пошаљу Мехмед капетану неколико Јадрански и Рађевски кметова у залогу, и покупе између себе нешто оружја, те га у манастир Троношу у једну собу сместе, и затворе, а кључ даду Дервиш аги. За старешине у Јадру и Рађевини Јаков постави Анту Богићевића и Јевту Чотрића. Овај уговор одобрио је и Карађорђе, јер су устаници са те стране били заштићени. Нарушио га је Ђорђе Ћурчија са својим хајдуцима, због чега је кажњен смрћу. Уговор је био на снази до 1807. године, а онда га и Срби покваре. Тада дођу неки људи из Ваљева, свакако по наредби Јаковљевој, покупе оружје и тако увуку и тај крај у устанак.

Према једном запису манастир (црква) је поправљен 1811. године. Игуман Методије Лазаревић учествовао је у Првом устанку предводећи своје Рађевце и Јадране. Али када је устанак угушен, архимандрит Методије Поповић (Лазаревић) склонио се у манастир Ремету, па у Крушедол. Јеромонаси Тадија Поповић и Василије Прњаворац били су на подручју Петроварадинске регименте. У Србији је завладала куга, па су Турци из опустелих варошица побегли у манастир Троношу. Ту их нападну хајдуци, па Турци у знак одмазде 1814. године попале манастир.

До припајања Јадра и Рађевине Београдском пашалуку овај крај је припадао Зворничкој епархији. Зворнички епископи су често долазили у Троношу, служили службе и рукополагали свештенике. Тако епископ Герасим служи у Троноши 31. марта 1796. године, рукополаже Лазара Филиповића и поставља на парохију у Доњем Добрићу; 9. септембра 1798. рукополаже Јована Живковића, који је касније био свештеник у Шапцу; 6. августа 1802. рукополаже Лазара Георгијевића и поставља на парохију у Селанцу. Епископ Гаврило у Троноши 16. марта 1816. рукоположи јеромонаха Мелентија Филиповића из истог манастира; 24. октобра 1816. године рукополаже Петра Стефановића и поставља на парохију у Грнчари; 20. јула 1822. рукополаже јеромонаха Нићифора Марковића из Троноше; 18. јула 1922. рукополаже Марка Јовановића (каснијег проту) из Комирића; 25. марта 1822. рукополаже Гају Живановића из Врбића; 8, септембра 1824. рукополаже Митра Васића из Трбушнице; 1. јула 1826. рукополаже Станка Поповића из Руњана; 2.1. новембра 1832. Алимпија Поповића из Ступнице.

Године 1833. султан је признао границе Београдског пашалука. Јадар и Рађевина припали су Београдском пашалуку. О томе је члан Суда шабачког Станко Јуришић известио Ђурђа Јаковљевића, капетана јадарског, и Илију Марковића, капетана рађевског, послао им једно звоно и наредио да се постави у манастиру Троноши. У прву недељу (после 26. маја) да се служи служба у свим црквама, да у Троноши звони звоно и испали по неколико плотуна. Извршена је и нова подела епархија. Од Подринског, Шабачког и Ваљевског округа створена је Шабачка епархија, па се Троноша нашла у тој епархији.

Већ наредне године отпочела је обнова Троноше. Манастирска црква грађена је у виду крста, са кубетом над централним делом, које држе слободни ступци. Грађена је од ломљеног камена. Дозидани су припрата и звоник. Живопис су, 1834. године, израдили молери Михаило Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида. Иконостас је из 18, века, Престону икону Господа Исуса Христа радио је 1866. године сликар А. Ђаковић, а приложили су је: Сима Јеринић из Клубаца, Матеја Божић из Лешнице, Вићентије Старчевић, Милан Башчовановић из Добрића и Цвеја Димитријевић из Козјака. Икону Богородице радио је исти сликар, а приложио Јоца Стевановић из Зајаче, Јоца Комарац и неки Арсеновић из Борине. Царске двери је приложио јеромонах Мелентије Филиповић.

У династичкој борби између Карађорђевића и Обреновића учествовао је и троношки игуман Филимон Гргуровић, који је стао на страну Обреновића. Када је 1844. године избила Катанска буна против кнеза Александра Карађорђевића, коју је водио Стојан Јовановић Цукић, Филимон се придружи побуњеницима. Али када прота Матија разбије побуњенике Филимон је заробљен, осуђен на смрт и стрељан на месту Гњила, на путу Лозница - Ваљево. Ту је и сахрањен. Када 1858. године кнез Милош дође по други пут на власт, настојањем лозничког проте Игњата Васића, тело игумана филимона је пренето у Троношу и свечано сахрањено, Опевао га је тадашњи троношки игуман Петар Стефановић Грнчарац. У знак кајања, жена Илије Чвориба, који је осудио игумана, 1848. године приложила је Троноши скупоцену индитију (прекривач) за Часну Трпезу.

Троноша је доста оштећена у Првом светском рату. Сва врата на цркви су поскидана и уништена. Црква је била без врата све до 1923. године. Црквене књиге су попаљене. Аустријаци су отерали два пара волова са колима и пар коња са опремом. Нестало је око две стотине оваца и сто коза. Шума је исечена. Игуман Тихон Иванчевић је ухапшен и одведен у затвор у Београд, где је убијен.

За време Церске битке у манастир су доношени рањени српски војници. Како калуђера није било, о њима се бринуо војни свештеник VI прекобројног пука Димитрије Димитријевић. Умрле су сахранили у порти, а записана су имена ових:

Капетан II класе Андрија Живковић,

Капетан др Атанасије Каракашевић,

Капетан Душан Митровић,

Капетан Душан Шикопарија,

Поручник Жарко Диковић,

Поручник Коста Антоновић,

Поручник Чедомир Поповић,

Наредник Дамјан Илић,

Наредник Милорад Илић,

Каплар Божидар Јовановић.

После рата, 1925. године, грађани јадранског, азбуковачког и рађевског среза поклонили су манастиру једно звоно „за покој душе краља Петра I и свих изгинулих данас". Исте године руске избеглице које су живеле у Лозници приложиле су друго звоно „за покој душе императора Николаја II".

Манастир је страдао и у Другом светском рату. На Михољдан, 12. октобра 1941. године, Немци су дошли у манастир. Старешина манастира игуман Георгије Бојић је побегао низ поток и у Костајнику се придружио четницима. Пуцајући из топова, Немци су пробили зид манастирског конака. Побили су манастирску стоку, па чак и живину, пуцајући из пушака. Запалили су житницу. У цркви су покупили књиге, ставили на гомилу, полили бензином и запалили.

Јеромонах Данило Марковић још раније је отишао у четнике. Кад се Недић са Немцима договорио да престану све акције и да се сви врате на своју дужност, Данило се вратио у манастир. Међутим, епископ Симеон је тражио од свих свештенослужитеља који су учествовали у устаничким одредима изјаву о томе шта су тамо радили, да ли су убијали. У својој изјави Данило каже: „Од дана започете комунистичке акције у срезу Јадранском, још од месеца септембра прошле године 1941. године, побегао сам испред комуниста и све до данас сам био у четничком одреду среза Јадранског. За ово време док сам био одсутан из манастира, нисам нигде био у борби са пушком, нити сам учинио неко дело недолично мом свештеномонашком чину".

За време робовања под Турцима, у околини манастира није било парохијских цркава, па су троношки калуђери служили у више села. Села су била удаљена од манастира, па становници нису могли често долазити цркви. Зато, када калуђер освети воду за Ускрс или за славу (домаћин је припремао свећу), остатак свеће је носио у манастир. Од свих ових свећица прављене су две велике свеће, на Велики Петак постављане испред олтара, и за време богослужења паљене преко целе године. То су тзв. „ратарске свеће", једна за јадрански, а друга за рађевски срез и овај обичај се задржао до данас.

Поред манастира налази се чесма са капелом посвећеном св. великомученику Пантелејмону. Прва чесма урађена је 1388. године. Архимандрит Методије је 1721. године обновио чесму, а 1894. године Младен Исаковић, трговац из Лознице поново ју је обновио „за спомен својих мртвих". Године 1968. урађена је садашња чесма, са капелом, по пројекту др Драгомира Тадића из Београда. Радове је изводио Милојко Ђукановић из Воћњака. Фреску изнад чесме „Полазак у бој на Косово" и св. великомученика Пантелејмона, изнад улазних врата, у мозаику је урадио чувени италијански мозаичар, проф. Антонио Орсони из Венеције. Живопис је радио сликар Живко Стоисављевић из Београда.

На месту старе манастирске ћелије изгореле у пожару 1900. године, саграђен је конак 1907. године. Немци су га запалили 1941. године и био је без крова све до 1964, када је обновљен по пројекту арх. Драгомира Тадића. У њему се налазе минеј и капела. Иконостас је радио Милисав Лукић из Прњавора, а иконе монахиња Антонина из манастира Ћелија. Нови конак грађен је 1975. године по пројекту инж. Раденка Вукашиновића из Тузле, а најновији 1986. године.

На територији ове парохије, у селу Зајачи, саграђена је црква 1991. године. Плац за цркву поклонио је Никола Марковић. Живопис је радио самоуки сликар Паја Милосављевић из Тршића. Цркву је у мају 1995. године осветио епископ шабачко- ваљевски, Лаврентије.

Најзначајнији од свештенослужитеља у Троноши су:

Архимандрит Стеван Јовановић. Рођен је у Текеришу и као дете дошао у Троношу, где је учио књигу и замонашио се. 0 његовом учешћу у рату као и о смрти већ је говорено у поглављу о Ћелијама. Вук Караџић, његов ученик, пише да је имао око четрдесет година када је отрован. Даље каже да је био врло паметан и поштен човек. Знао је прилично писати и добро читати. Имао је леп глас, радо певао у цркви и поучавао народ да не краде, не отима и не лаже, да не иде Турцима на суд да их ови глобе, него да се братски мире. Сиромахе је помагао, давао им жита, печеницу, сира, голоме кошуљу или какву аљину, а сиромаху који нема чим да плати арача или пореза, и новца.

Архимандрит Софроније Стојшић. Не знамо одакле је родом, али се зна да је дошао из манастира Хиландара и постављен за старешину Троноше. Подаци које о њему имамо су различити, па чак и контрадикторни. Атанасије Поповић (Поменик) пише да је Софроније 1833. године одведен у Цариград од стране Турака и да се отуда није вратио. Међутим, у архиви Примиритељног суда у Шапцу сачуван је акт из 1836. године, из којег се види да је почетком те године од стране наших власти Софроније протеран из земље.

Изгледа да је Софроније био против припајања Јадра и Рађевине Шабачкој епархији, па је због тога протеран.

Архимандрит Тихон Иванчевић. Из Лике, где је рођен, а због учешћа у устанку 1876. године, прешао је у Парабућ у Бачкој, а онда дошао у манастир Петковицу. После пет година проведених у Петковици и седам у Боговађи, 1887. године постављен је за старешину Троноше, произведен за игумана а 1910. године за архимандрита. У манастиру је саградио нови конак и засадио воћњак.

У Првом светском рату отишао је у бежанију у манастир Јошаницу али се после Церске битке вратио у свој манастир. Ухапсили су га Аустријанци 1917. године и одвели у затвор у Београд. Према једним подацима, обешен је, а према другим, претучен и од повреда умро у Београду. Био је сахрањен на београдском гробљу, али је 1926. године пренесен у Троношу.

Налази се у селу Коренити, код Лознице. Од пута Лозница-Ваљево манастиру се скреће код Крста, а одатле до манастира има десет километара. Посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице.