Хришћанска
народна заједница
 |
|
Владика Лаврентије,
о. Милан Пантелић и ђаци веронауке из Шапца у манастиру Соко
|
Правила
Православне Народне Хришћанске Заједнице
1. Заједница свих који воле Бога и испуњавају
заповести Његове јесу чланови Православне Народне Хришћанске Заједнице.
2. Заједница признаје Господа Исуса Христа за
Спаситеља света а Православље за обавезну религију.
3. Циљ заједнице је морални препород народа. Потом
да га свестрано оспособи за живот на земљи и стоји у вези са свим
покретима на овом пољу.
4. Чланови ове заједнице могу бити лица оба пола
и ма ког доба узраста.
5. Методи рада су:
• Издавање верско - моралних васпитних књига,
• Оснивање хришћанских библиотека и читаоница,
• Оснивање фонда "Милосрђе" за помагање угрожених, сиромашних
и лица којима је неопходна помоћ,
• Усмена проповед Речи Божије на сваком месту.
6. Ближе одредбе и дужности чланова су:
• Да сваког дана редовно обављају домаћу јутарњу и вечерњу молитву
прописану молитвеником,
• Да уредно посте среду, петак и четири годишња поста и да се
сваког поста причешћују,
• Да редовно, недељом и празником посећују богослужења,
• Да гаје милосрђе и чине добра дела,
• Да у својим кућама држе православне иконе, свете књиге, кандило
и крст,
• Да у свакој прилици истину говоре, право раде и покажу пример
осталима.
Богомољачки
покрет у
Шабачко-ваљевској Епархији
Са
посебним освртом на период
1962-1985. године
Особит вид и врхунац верности српског народа православљу, тј. Христу
и Његовој науци исказао се и показао у (Богомољачком покрету који
се нарочито интензивно развија у времену после Првог светског рата,
дајући богате плодове на духовном преображају овог народа и сјајне
примене правог, истинског појединачног и свенародног покајања. Богомољство
у Срба је православна, народна акција оживотворења и остварења Јеванђеља
Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Оно
је свакако и реакција простосрдачне народне душе против свега што
је туђе Православљу, против страног духа у нашем верском наслеђу
и култури. Нарочита привлачност православног богомољства је у чињеници
да оно није стварано и створено одлуком одозго, јер је за разлику
од других рокрета самоникло и изворно. Друга његова битна карактеристика
је да је не само у свом имену и појму, него у свеукупној делатности
уткано и учлањено у Цркву Божју, у божански организам којег оживотворава
Дух Свети. Отуда бити богомољац не значи ништа друго до бити добар
и исправан хришћанин.
Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао
се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године
почео организовано да делује у крилу Цркве као »Православна Народна
Хришћанска Заједница«, под непосредним руководством епископа Николаја
Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати
»златно богомољачко доба«, јер је у том времену оформљено близу
500 братстава ПНХЗ-е. По неким проценама Покрету је приступило или
му је било блиско око 100. хиљада православних Срба.
То је било време кад је по речима М. Анђелковића »Покрет нагло
захватио Шумадију, Мачву, Стиг, Поморавље, Војводину и Семберију
и ширио се на све стране; захватио је не само села него и понеке
градове«.
То је време кад се одржавају редовни тромесечни и годишњи сабори;
време кад ради Централа у Крагујевцу где се штампа богомољачки часопис
и друге поучне књиге; време кад се на курсевима школују стотине
најбољих богомољаца за мисионаре (народне проповеднике) такозване
»ревнитеље Православља«.
Ширећи се постепено у све српске области, Богомољачки покрет се
доста рано појавио са обе стране реке Дрине, нарочито у Западној
Србији, тј. на подручју Шабачко-ваљевске епархије. Већ почетком
двадесетих година овога века неколико стотина самониклих богомољаца
налази своје природно место у братствима ПНХЗ-е. Илустрације ради
навешћемо овде сведочанство Д. Туфегџића о карактеристикама првих
мачванских богомољаца: »Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви
су према увредама које често долазе и од њихових домаћих... Не псују
и не куну... Обичавају да се моле Богу двапут дневно у току дана,
а понекад врше и поноћну молитву... Празницима и недељом иду у цркву
и тих дана неће ништа радити... Поздрављају се увек са: »Помаже
Бог!« и »Бог ти помогао!« Посте среду и петак и све постове. Причешћују
се четири пута годишње... Не живе невенчано, скромно се одевају...
Не пуше, умерени су у пићу, поштени су и не краду... Много полажу
на исповест. То је услов да се уђе у ред богомољаца«...
Прва братства у епархији била су велика и добро организована. Из
тог времена истичу се братства »Сабор св. Апостола« у Шопићу колубарском
и »Св. Пр. Илија« у Равнаји у Рађевини. У ова братства су били учлањени
богомољци из више од осам ондашњих срезова тако да је њима покривано
подручје од Рађевине и Јадра до Колубаре и од Подгорине до Посавине.
Братства су се даље делила на подбратства (мања братства) која су
сачињавали богомољци из једног среза, чији су председници по положају
улазили у управу главног братства. Братствени скупови и састанци
одржавали су се повремено у свим мањим братствима. Наизменично је
слављена и братствена слава када су се окупљале велике масе људи,
па су то били прави молитвени сабори и духовне манифестације већих
размера.
Касније, особито крајем двадесетих и почетком тридесетих година
долази до разројавања великих братстава и стварања већег броја мањих
братстава. Ако пажљиво пратимо писање богомољачког часописа из тог
доба, видимо како је текло то разројавање. Свако ново братство бирало
је своју управу и одређивало свог патрона (заштитника), што је бивала
и слава тог братства. Братства су најчешће оснивали угледни богомољци
и народни мисионари идући од места до места. Помагали су им поједини
свештеномонаси и богомољци из Централе у Крагујевцу. Ко су били
ти људи — неуморни нови апостоли?
Најпре ваља истаћи да је у Лелићу код Ваљева, дакле на терену ове
епархије, рођен владика Николај, вођа српског Богомољачког покрета,
чији су несебични рад и заузимање у Покрету као и везе са родним
крајем доста допринели омасовљењу овдашњег богомољства. Благонаклони
према богомољцима су били и тадашњи шабачки епископи Михаило и Симеон,
те је и то имало одређеног значаја.
По задатку ширења Богомољачког покрета овде су долазили Драгољуб
Миливојевић (каснији јеромонах и епископ Дионисије), о. Мисаило
Стојановић из Жиче, оци Васијан и Евстатије из Преображења, Светолик
Миленковић-Рудничанин из Бранетића код Г. Милановца и други. Њима
су се придружили виђенији богомољци-мисионари са овог терена: Десимир-Деса
Старчевић из Суводања, Здравко Тошић и Милорад Јанчић из Лопатња,
Здравко Илић из Симина Брда, Митар-Мија Алексић из Равнаје, Чеда
Недељковић, Василије Алексић и Милорад Павић из Плушца, Драгомир
Алексић и Живан Николић из Осечине и још неки.
Људи у простој сељачкој одећи, у гуњу и опанцима, са тканом или
платненом торбом на рамену у којој се увек налазио крст, Јеванђеље
и Духовна лира — то би био лик богомољачког проповедника-мисионара.
Већина од њих завршила је мисионарске курсеве владике Николаја.
О свом руху и круху, они су по ко зна колико пута прокрстарили нашом
епархијом ширећи спасоносну јеванђелску науку.
Између два светска рата основано је у Шабачкој епархији око 40
богомољачких братстава. Где су све била оформљена ова братства видеће
се из овог малог прегледа урађеног по Намесништвима азбучним редом:
— Азбуковица: Читлук-Љубовија,
— Ваљево и околина: Бранковина, Ваљево, Грачаница, Лелић,
Петница и Рабровица.
— Јадар: Борина, Драгинац, Лешница, Липница и Лозница.
— Колубара: Вртиглава и Рибница
— Мачва: Бадовинци.
— Подгорина: Буковица, Каменица, Миличиница, Осечина, Причевић
и Ставе.
— Посавина: Дрен.
— Посавотамнава: Д. Црниљево, Јаловик, Каона, Коцељево,
Меховине и Прово.
— Рађевина: Комирић, Равнаја и Текериш.
— Тамнава: Докмир Врело, Радљево-Скобаљ и Уб.
— Шабац и околина: Криваја и Шабац.
Непроцењиви су резултати богомољачког рада из овог времена. Народ
се све више враћао Цркви и више се Богу молило по приватним кућама.
Више су се празновали црквени празници и постили постови. Мање је
било растурених бракова и мање псовке у народу. Већа се пажња обраћа
храмовима, граде се нове и поправљају старе цркве. Оснивају се црквени
хорови при појединим парохијама, помаже се мобом (заједничким добровољним
радом) у градњи кућа, намиривању летине сиромашнима, старима и болеснима.
Богомољци у свему дају лични пример. У штампи ПНХЗ-е изнето је доста
примера о харитативној делатности Покрета. Црква у селу Равнаји
код Б. Цркве подигнута је од стране богомољаца 1935. године.
Други светски рат нанео је велико и непоправљиво зло како српском
народу и његовој Цркви тако и разгранатим братствима Хришћанске
Заједнице по целој нашој земљи. И у Западној Србији сва пропаст
наметнутог рата и револуције свалила се на главу недужног српског
сељака и радника. Забрањени су и онемогућени богомољачки скупови.
На разне начине живот је изгубило доста богомољаца а побијени су
и неки свештеници који су руководили братствима. Угашена је богомољачка
Централа у Крагујевцу и штампарија. Затворен је и интерниран владика
Николај. Једино су се још понегде сиромашно славиле братствене славе
и тајно одржавали молитвени скупови.
Ни поратне прилике нису обећавале светлију будућност Богомољачком
покрету. У измењеним друштвено-политичким околностима, где је државни
атеизам требао да замени свако веровање, спречена је и отежана обнова
у братствима. Најчешће су званичници на власти видели у Цркви и
Богомољачком покрету само »васкрсавање мрака« и »верски фанатизам«.
Па и поред свих тешкоћа, не може се рећи да је рад у братствима
био потпуно замро. У неким братствима обнавља се делатност, истина
у мањем обиму него пре рата. Молитвени скупови се одржавају у храмовима
и црквеним просторијама. Богомољци у неким парохијама постају главни
носиоци црквеног живота. Сами живе примерним животом, своју децу
шаљу у манастире и богословије, дају и прикупљају прилоге за цркве,
манастире и
богословске школе. Међутим, на доста места је обновљено једино слављење
братствене славе и то је било све.
Када су се доцније опште прилике у земљи донекле стабилизовале,
Богомољачком покрету и његовом оживљењу испречила се на путу нова,
можда највећа опасност - најгрубља материјализација свега и потрошачки
менталитет друштва, када су у страну потиснуте све истинске духовне
вредности. Богомољачка братства почињу да се полако гасе и нестају.
Изумирала је плејада старих, проверених богомољаца а слабо су се
братствима прикључивали нови, млађи чланови.
И када су се над судбином Богомољачког покрета у Шабачко-ваљевској
епархији надвили суморни облаци, на њено чело ступа садашњи епископ
Јован Велимировић, рођени синовац владике Николаја, и- одмах након
упознавања са верско-моралним стањем у епархији, у 1962. години
упућује веома значајан распис свештенству, у форми апела, у којем
тражи обнављање старих и оснивање нових богомољачких братстава,
свуда где је то могуће икако остварити. Позив је добро примљен од
већине свештеника и убрзо су дошли резултати. Видећи и сами у богомољству
велику духовну снагу за буђење у нашем народу, запретаног верског
одушевљења, а охрабрени и подржани иницијативом свога епископа,
свештеници својски, са пуно елана обнављају и омасовљују дотадашња
стара братства а понегде оснивају и нова. Осетило се намах дување
неког другог, пријатнијег ветра. Полако али сигурно »Дух Божји дише
где хоће«.
Од тог времена (1962. г.) до сада обновљено је више од двадесет
а основано десетину нових братстава. Како је текла та обнова и оснивање
нових богомољачких братстава видеће се из приказа урађеног азбучно
па Намесништвима:
[Звездицом су означена новооснована богомољачка братства после
1962. године.]
— Азбуковица: Овде нема обновљених ни основаних братстава.
— Ваљево и околина: Бранковина (1966), Ваљево (1949. и 1962),
Грачаница (1973), Јовања* (1972), Лелић (1974) и Рабровица (1962
и 1984).
— Јадар: Брезјак* (1979), Драгинац (1980), Ковиљача Бања*
(1979), Липница (1976) и Лозница (1980).
— Колубара: Мионица* (1984) и Рибница (1974).
— Мачва: Клење* (1962) и Уједињено мачванско братство* (1979).
— Подгорина: Поред братстава у Каменици, Миличиници, Осечини,
Причевићу и Ставама која су непрекинуто наставила свој рад после
рата, овде су основана нова братства у: Оглађеновцу* (1983) и Пецкој*
(1976).
— Посавина: Обреновац* (1982).
— Посавотамнава: Доње Црниљево (1971) и Каона (1970).
—Рађевина: Бела Црква* (1982), Крупањ* (1962 и 1972) и Равнаја
(1962).
—Тамнава: Радљево (1979), Вукона* (1950) и Уб (1973 и 1983).
— Шабац и околина:3мињак* (1962), Криваја (1962) и Шабац
(1982).
У овом периоду основана су и Друштва побожних жена: у Ваљеву и
»Преп.Мати Евгенија« (1966) и у Шапцу »Преп. Мати Ангелина« (1962).
Подлогу и основу садашњих" богомољачких братстава чине стари, предратни
богомољци који својим искуством помажу новим богомољцима и свештеницима.
И нови братственици иду стопама својих претходника и ни у чему се
не разликују од њих.
И ови богомољци су најбољи молитвеници. Они су најбољи црквени
појци и одушевљени певачи народних-духовних песама:
Препеваног Јеванђеља и Житија светих.
Богомољци и њихова деца и даље иду у манастире и богословије, налазећи
смисао живота у служењу Богу и свом роду.
Богомољци хиљаде побожних књига и светих икона уносе у српске домове,
претварајући их у мале цркве, што ће имати далекосежних последица
за будућност.
Богомољци су били и остали сигурна брана секташима и непријатељима
Православља. Они су духовни хероји нашег доба и добровољна жртва
својој Цркви.
Молитвени скупови сада се одржавају у св. храмовима и црквеним
просторијама. Обично се после богослужења (најчешће једном месечно)
искупе богомољци једног братства у сали црквеног дома и ту под руководством
свештеника или неког виђенијег богомољца одржава се братствени састанак.
Пред иконом гори кандило а на столу се налази упаљена свећа од правог
воска. Један члан братства моли »Оче наш« и тако углавном почиње
састанак. Иза тога се чита и тумачи један одељак Светог писма. После
тога се најчешће обрађује тема из Православне веронауке. То чини
свештеник уз пуну сарадњу братственика. Постављају се питања, траже
и дају одговори. Трећи део састанка чине поуке и поруке. У овом
занимљивом разговору износе се бројни примери Божјег деловања у
свету и према човеку. Описују се лични доживљаји, наводе примери
покајања и враћања на прави пут. Све ово допуњује се читањем из
Пролога, побожних књига и црквене штампе. Сваки прекид се користи
за певање црквених и богомољачких песама. Као што и почиње, богомољачки
скуп се завршава молитвом Богу.
Наравно, у новије време на овим састанцима се користе и савремена
техничка
помагала: филмови и дијафилмови; плоче и касете са духовном музиком
и сл. Овако отприлике изгледају братствени састанци у Ваљеву, Шапцу,
Каони, Осечини, Убу, Радљеву, Лозници, Мионици и другде. Једном
годишње одржавају се братствене скупштине када се рекапитулирају
постигнути резултати и планира даљи рад.
Посебна прича су богомољачке славе у Шабачко-ваљевској епархији.
Како су се обнављала и омасовљавала братства ПНХЗ-е и њихове славе
су постајале свечаније и посећеније. Овоме је нарочити допринос
дао владика Јован, увек налазећи времена да присуствује бројним
братственим славама у епархији. Велики духовни доживљаји су богомољачке
славе у Осечини, Ваљеву, Мачви, Каони, Рабровици, Причевићу, Ставама,
Шапцу и у другим јачим братствима.
У организацији братстава организују се ходочашћа српским светињама
у целој нашој земљи. Прилозима и добровољним радом истичу се сва
братства. Није запостављена ни харитативна делатност: помажу се
сиромашни, стари и болесни. Братства из Уба, Радљева и Врела су
активна у прикупљању жита за околне манастире.
Богомољци читају и шире црквену штампу. »Православни мисионар«
има захваљујући њима највише претплатника у нашој епархији. Све
се више тражи и чита Свето писмо, Веронаука, »Глас Цркве« и друго
душеполезно штиво.
Ипак, далеко је најзначајнија богомољачка активност на чисто духовном
плану. Они својом побожношћу утичу на околину и тако ненаметљиво
и тихо проповедају реч Божју. У недостатку веронауке у школама богомољци
су наши најсигурнији православни вероучитељи.
Када на крају резимирамо све резултате остварене у Богомољачком
покрету и кроз њега у Шабачко-ваљевској епархији, у периоду после
рата и нарочито у времену од ступања на чело епархије епископа Јована,
од 1960. г. до данас, с поносом можемо констатовати да је учињено
доста на свим пољима и да Покрет сигурно наставља својим давно зацртаним
путем. То је пут обнове и духовног свенародног препорода.
Православна
Народна Хришћанска Заједницa Шабац
 |
|
О. Милан Пантелић,
духовник и председник Православне Народне Хришћанске Заједнице
- братство Шабац, са својим ђацима веронауке у манастиру Хопово
|
Православна Народна Хришћанска Заједница - Шабац организује многе
активности ван редовног живота у цркви. Председник и духовник братства
свештеник Милан Пантелић са благословом Његовог преосвештенства
епископа шабачко-ваљевског Господина Лаврентија од 1997. године
држи школу веронауке која већ другу годину заредом има око 40 полазника.
Часови се редовно одржавају у просторијама Месне заједницe "Шипурске
ливаде". Како је он и парох у тој Месној заједници, учинио
је много на развоју духовног живота у самој парохији. Освештан је
Дом месне заједнице "Шипурске ливаде", у чијој близини,
ако Бог да, треба да почне и градња цркве. Организоване су екскурзије
по многим манастирима наше отаџбине. Школа веронауке је имала три
екскурзије где је деци одржана практична настава по манастирима.
Такође, објављена су и многа издања Православне Народне Хришћанске
Заједнице - Шабац, које настоје да шире и јачају нашу православну
веру и врате народ богоугодном животу.
(Званична
презентација Православне хришћанске заједнице - Шабац)
|
