Srbi u istočnoevropskoj dijaspori

Dr Ljubivoje Cerović

Srbi u Belorusiji

• Vladimir Pičeta - pisac Istorije Belorusije
• Ana Jakšić Glinska na Ruskom dvoru
• Jurko Križanić Srbljanin - preteča panslavizma
• General Simeon Zorić - gospodar Šklova
• Dositej Obradović na posedima generala Zorića
• Boravak arhimandrita Gerasima Zelića
• Sava Tekelija na stričevim posedima u Belorusiji
• Pustolovi Zanovići u Šklovu
• Simeon Piščević u Mogiljevskoj guberniji
• Teodor Janković Mirijevski - reformator ruskog školstva
• Srbi u Prvom svetskom ratu i Oktobarskoj revoluciji
• Danilo Srdić - nosilac najviših vojnih priznanja u SSSR-u
• Srbi iz Bačke i Baranje u beloruskim partizanskim jedinicama

Belorusi pripadaju zajednici istočnoslovenskih naroda; posebno su bliski Rusima i Ukrajincima. Prošlost ovog naroda odvijala se u znaku vekovne borbe za očuvanje etničkog identiteta i za nacionalnu emancipaciju. Od 1991. godine Belorusija je nezavisna i suverena evropska država.

Tokom poslednje polovine milenijuma Srbi su u Belorusiju dolazili raznim povodima i u raznim vremenima. Bili su to pripadnici plemićkih rodova, propagatori sveslovenskih ideja, kulturni pregaoci, prosvetni reformatori, naučnici raznih struka, crkveni dostojanstvenici, vojne starešine. Ratne oluje u 20. veku donosile su i u beloruska prostranstva srpske borce, koji su se, daleko od zavičaja, rame uz rame sa Belorusima borili protiv zajedničkog neprijatelja.

Vladimir Pičeta - pisac Istorije Belorusije

Istoriju Belorusije u vremenu kada je ova zemlja postala jedna od sovjetskih socijalističkih republika, sačinio je Vladimir Ivanović Pičeta (1878-1947), rektor i profesor Univerziteta u Minsku, beloruski i ruski akademik. Potiče iz porodice Ivana Hristiforovića Pičete, Srbina iz Mostara, koji je po dolasku u Rusiju 1858. godine završio univerzitetske studije, a potom predavao kao profesor i bio rektor duhovnih seminarija u Vitebsku i Poltavi. U Poltavi mu se rodio sin Vladimir. U rodnom gradu Vladimir Pičeta je završio gimnaziju, a zatim i Istorijsko-filološki fakultet na Moskovskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu "Agrarne reforme Sigismunda Avgusta u Litvansko-ruskoj državi". Kao profesor istorije radio je u više gradova. Profesorsku karijeru otpočeo je kao srednjoškolski nastavnik, a okončao kao akademik i šef Katedre za istoriju Zapadnih i Južnih Slovena na Moskovskom univerzitetu. Bio je profesor i rektor Univerziteta u Minsku (1921-1930). U vreme staljinističkih progona, bio je od 1930. do 1935. u Sibiru. Predavao je u mnogim prosvetnim ustanovama u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji. Član Beloruske akademije postao je 1928. a Ruske akademije 1946. godine.

Naučna preokupacija Vladimira Pičete bila je usmerena u pravcu istraživanja istorije slovenskih naroda. Na početku karijere zanimao se za prošlost Južnih Slovena. Kao rezultat ovih interesovanja pojavio se rad o Jurju Križaniću. Napisao je nekoliko zapaženih monografija: "Istorija litavske države do Lublinske unije (1569)", "Štampa u Belorusiji u 16. i 17. veku", "Agrarna reforma i režim u Belorusiji u 16. i 17. veku".

Istorija Belorusije čiji je autor Vladimir Pičeta predstavlja sveobuhvatnu monografiju, koja govori o prošlosti beloruskog naroda na teritoriji današnje Belorusije.

U ranom srednjem veku na teritoriji današnje Belorusije živelo je više slovenskih plemena: Severani i Drevljani, Radimiči i Vjatiči, Kriviči i Dragoviči. Neki od njih, kao što su bili Dragoviči i Severani, odselila su se najpre u Panonsku niziju, a potom i na Balkansko poluostrvo.

Deo Belorusije nalazio se u sastavu Kijevske Rusije. Krajem 10. veka Belorusi su primili hrišćanstvo od vizantijskih propovednika. U tom vremenu isticali su se gradovi Polock na Zapadnoj Dvini i Turov na Pripjatu. U njima su upravljali kneževi, koji su se nalazili u vazalnom odnosu prema kijevskom velikom knezu. Tokom 11. i 12. veka na području Belorusije postojali su gradovi: Minsk, Grodno, Vitebsk, Druck i Pinsk.

U 11. veku osnaženo belorusko plemstvo pokušavalo je da se osamostali od Kijevske Rusije, u čemu se isticao polocki knez Vseslav (1044-1101). Uspeo je da oko sebe okupi više beloruskih kneževstava kao što su bila: Minsko, Vitebsko, Drucko. Posle smrti Vseslava, kneževina se raspala. U vreme tatarske najezde istočni deo Belorusije je potpao pod njihovu vlast, dok se jedan deo našao u sastavu Litvanije.

Naziv Belorusija pominje se od 13. veka. U to vreme su počeli da se razvijaju i beloruski jezik i nacionalna kultura.

U neprestanoj borbi za nacionalnu slobodu, beloruski narod je 1440. godine protiv Litvanaca digao ustanak pod vođstvom mtsilvskoga kneza Jurija Lungvenjeviča, koji je osvojio i Polock i Vitebsk. Stvorio je savez sa smolenskim knezom za rat protiv Litvanije. Međutim, ovaj pokušaj je osujetio litvanski knez Kazimir. Tada je nastao period litvanske vladavine nad Belorusijom.

Livonski rat, koji je ruski car Ivan IV Grozni 1563. godine otpočeo protiv Litvanije, pokrenuo je beloruski narod u oslobodilačku borbu. Deo Belorusije osvojio je i pripojio Rusiji Ivan IV Grozni.

Veliki deo Belorusije u 16. veku se našao u sastavu Poljske, koja je pokušala da pokatoliči belorusko pravoslavno stanovništvo.

Beloruski narod vodio je dugu borbu protiv poljske vladavine. Dizao je više buna, da bi 1590. godine digao ustanak u oblastima Mogiljeva i Bihova. Posle više godina ustanak je bio ugušen. Veliki ustanički talas zahvatio je Belorusiju u vremenu od 1602. do 1603. godine. Ustankom su bile obuhvaćene oblasti Orša, Mstislava, Kričeva, Mogiljeva, Gomelja i dr.

Čitava Belorusija bila je zahvaćena ustaničkim plamenom 1648. godine. Oslobodilačka borba beloruskog naroda protiv poljske vladavine trajala je čitavu deceniju i učvrstila uverenje naroda da se može spasiti ropstva.

Nova prilika za oslobođenje od poljske vlasti ukazala se u vreme Severnog rata (1701-1721), kada su međusobno ratovale Rusija i Švedska. Veliku pomoć ruskoj vojsci pružili su beloruski ustanici. Posle više ratova u periodu od 1772. do 1795. godine između Rusije i Poljske, Belorusija je u celini ušla u sastav Ruskog carstva.

Belorusija je 1812. godine ponovo postala poprište ratnih sukoba, kada je na Rusiju krenula vojska Napoleona Bonaparte. Prodor Francuza izazvao je žestok otpor Belorusa. Uspešno okončan rat učvrstio je zajedništvo dva bratska istočnoslovenska naroda - Rusa i Belorusa.

U sastavu Ruske imperije, narod Belorusije se zajedno sa ruskim narodom borio protiv feudalizma, dižući ustanke. Zajedno sa ruskim proleterijatom, vodio je klasnu borbu.

Veliku prekretnicu u istoriji Belorusije predstavljala je Oktobarska socijalistička revolucija 1917. godine. Već 25. oktobra 1917. godine bio je u Minsku formiran Savet radničkih i vojničkih deputata, koji je preuzeo vlast u glavnom gradu Belorusije. Kontrarevolucionarne snage su formirale Komitet za spas domovine. Bio je to početak građanskog rata. Decembra 1917. godine kontrarevolucionarne snage su uzele vlast u Belorusiji. Ubrzo su nemačke, intervencionističke snage zauzele veći deo Belorusije. Van okupacione zone ostale su Mogiljevska i Vitbeska gubernija. Jedinice Crvene amrije su potisnule nemačke osvajače, kada je oslobođen i Minsk. U Belorusiji je januara 1919. godine uspostavljena sovjetska vlast. Februara 1919. konstituisana je Beloruska Sovjetska Socijalistička Republika. Godine 1922. u SSSR su se ujedinile Rusija, Belorusija, Ukrajina i Zakavkaska Federacija. Oktobra 1939. godine zapadni delovi Belorusije izdvojeni us iz sastava Poljske i priključeni SSSR-u. Dve godine kasnije počela je agresija Nemačke na SSSR. Prva na udaru se našla Belorusija, kada je 22. juna 1941. godine napadnut Brest. Za vreme Drugog svetskog rata, sve do isterivanja nacističkih snaga, beloruski narod se hrabro borio protiv fašista u okviru partizanskih jedinica. Godine 1944. oslobođena je Belorusija, kada su joj priznate granice uspostavljene 1939. godine.

Minsk, glavni grad Republike Belorusije, sa preko 1,5 milion stanovnika, prostire se na obalama Svisloča, pritoke Beresine, u slivu Dnjepra. Grad se prvi put pod nazivom Menesk pominje 1067. godine. Početkom 12. veka postao je središte Meneske kneževine, koja je u 14. veku došla u vazalni položaj prema Litvaniji. Od 15. veka postao je centar središnjeg dela Belorusije. Od 16. veka u Insku se organizuju sajmovi, što jača ekonomske veze sa Rusijom, Poljskom i Litvanijom i dovodi do privrednog uspona grada. Do kraja 18. veka nalazio se u sastavu Poljske. Više puta je razaran i iz temelja podizan. Posebno teška razaranja doživeo je u vreme Severnog rata, kad su ga 1708. Šveđani do temelja razorili. Sledeće razaranje grad je doživeo 1812. godine u vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju. Minsk je u vreme Drugog svetskog rata ponovo bio do temelja uništen.

Minsk se u sastavu Rusije našao posle druge podele Poljske, 1793. godine, da bi 1796. postao središtem gubernije. Posle Oktobarske revolucije, kada je stvoren SSSR 1919. odine, Minsk je postao glavni grad Beloruske Sovjetske Socijalističke Republike.

Danas je Minsk glavni grad nezavisne i suverene Republike Belorusije i njeno političko, privredno, naučno, prosvetno i kulturno središte.

Ana Jakšić Glinska na Ruskom dvoru

Kćerka srpskog vojvode Stefana Jakšića - Ana, bila je udata za kneza Vasilija Ljvoviča Gliniskog, čiji su se posedi nalazili u Belorusiji. Njihova kćerka Jelena udala se 1526. godine za moskovskog kneza VasilijaIII Ivanoviča, koji je ovom zemljom vladao od 1505. do 1533. godine. Njihov sin IvanIV Vasiljevič Grozni vladao je Rusijom najpre kao veliki knez (1533-1547), potom kao car (1547-1584).

Znamenita srpska vojvodska porodica Jakšića, koja potiče iz doba srpskih despota, vladala je čitavo stoleće Pomorišjem. Ovde su, na obe obale Moriša, 1465. godine od ugarskog kralja Matije Korvina dobili osamdesetak naselja sa sedištem u Nadlaku. Zahvaljujući viteškim podvizima, podizanju i darivanjima manastira, sačuvani su u narodnoj tradiciji i opevani u narodnim pesmama. Porodica vojvode Stefana Jakšića je udajama kćerki stekla razgranate rodbinske veze sa ruskim carskim, srpskim despotskim, modavskim vojvodskim, hrvatskim bosanskim i italijanskim vlastelinskim porodicama.

Kneževi Glinski, Mihailo i Vasilije, su krajem 15. i početkom 16. veka vladali područjem Polesja i Berestja u Belorusiji i severnim delom Ukrajine. Sedište kneževine, koja je priznavala vrhovnu vlast litvanskog velikog vojvode Sitismunda, nalazilo se u Turovu na reci Pripjatu, u Belorusiji.

Krajem 15. i početkom 16. veka veliki moskovski knez Ivan III Vasiljević (1462-1505) poveo je akciju za okupljanje ruskih zemalja. Na taj način su se pod njegovom vrhovnom vladavinom kao "gospodari cele Rusije", našle kneževine: vladimirska, moskovska, novgorodska, pskovska, tverska, jugorska i permska. Legitimitet svojoj vlasti ostvario je ženidbom sa Sofijom Paleolog, nećakinjom poslednjeg vizantijskog cara Konstantina DžI Dragaša, iz čuvene dinastije Paleologa, koji su Istočnim Rimskim Carstvom vladali gotovo dva veka (1261-1453). Inače, Konstantin je bio unuk srpskog desptoa Konstantina Dragaša Dejanovića.

Početkom 16. veka Mihailo i Vasilije Glinski pripremali su se na obračun sa litvanskim velikim knezom, sa namerom da se izdvoje iz sastava Litvanije. Saveznika u tim nastojanjima videli su u velikom moskovskom knezu Vasiliju III, koji je na prestolu "gospodara sve Rusije" nasledio oca Ivana III. Zajednička akcija protiv Litvanije bila je u skladu sa krajnjim ciljem da Rusija postane naslednikom Vizantijskog carstva. Kao protivmeru, litvanski knez je sklopio savez sa krimskim i kazanjskim kanom. Vojne snage ruskog velikog kneza Vasilija IIIi Glinskhi napale su 1507. godine Litvaniju, krenuvši prema glavnom gradu Vilnu. Pošto je napad odbijen, Glinsi su 1508. godine morali da izbegnu u Moskvu. Ovde su dobili posede i viši položaj među ruskim bojarima. Vasilije je umro 1515. godine. Mihailo je posle smrti Vasilija III1533. godine pokušao da se domogne ruskog prestola, u čemu je bio osujećen. Pošto je bačen u tamnicu, umro je 1534. godine.

Kćerka Vasilija Glinskog i Ane Jakšić - Jelena udala se 1526. godine za ruskog velikog kneza VasilijaIII Ianoviča, s kojim je 1530. godine rodila sina Ivana Vasiljeviča, potonjeg ruskog cara Ivana IV Groznog. Pošto je Vasilije III umro 1533. godine, prema njegovoj oporuci, u ime maloletnog sina Ivana vladala je majka Jelena do svoje smrti 1538. odine. Brigu o unuku i staranje o upravljanju državom preuzela je njegova baka kneginja Ana Jakšić Glinska do svoje smrti 1547. godine. Iste, 1547. godine Ivan IV Grozni krunisan je za cara cele Rusije kojom je vladao do 1584. godine.

Negujući tradicije slavne srpske prošlosti, Ana Jakšić Glinska unela je u Ruski dvor, a preko njega i u čitavo Carstvo, kult srpskog svetitelja Save Nemanjića. Od izuzetnog značaja bila je činjenica da je ruski car Ivan IV Grozni, među čijim precima su se nalazili pripadnici srpskih vlastelinskih porodica Dejanovića i Jakšića, prihvatio kult svetog Save, uzimajući ga za lični uzor. U njegovo vreme nastao je "Letopisni licevoj svod", najveći književni poduhvat u Rusiji 16. veka. U ovoj sveopštoj istoriji, na 61 listu sa 122 minijature i sa oko 250 malih slika, prati se priča o velikom srpskom svetitelju. U Letopisu su sadržana žitija i drugih srpskih svetitelja. Koliko je bio razvijen kult srpskih svetitelja na Ruskom dvoru svedoči i podatak da su po nalogu cara Ivana IV Groznog u Arhangelskom saboru moskovskog Kremlja živopisana četiri lika koji ne pripadaju krugu ruskih vladara. Pored vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa, prikazani su i likovi Simeona - Stefana Nemanje, Svetog Save i kneza Lazara.

Jurko Križanić Srbljanin - preteča panslavizma

Jurij Križanić (1618-1683), u Rusiji poznat kao Jurko Križanić Srbljanin koji je delovao i u Belorusiji, bio je prvi nosilac ideje sveslovenstva kao jezičke i etničke celine i crkvene unije, kao i njegovog duhovnog i kulturnog jedinstva. Središte svoga delovanja usmerio je na Rusiju, koju je smatrao jedinom slovenskom državom koja je uspela da očuva svoju slobodu i da ima vladara slovenskog porekla.

Rođen u Prokuplju kraj Karlova, u plemićkoj porodici, završio je jezuitsku gimnaziju u Zagrebu, filozofiju u Gracu, a teologiju u Bolonji i Rimu. Doktorirao je na Kolegijujumu grekumu, namenjenom osposobljavanju prelata za misionarski rad na istoku Evrope. To je bilo u skladu sa Križanićevim sveslovenskim opredeljenjima za misionarsku delatnost u Rusiji.

U skladu sa ovim njegovim opredeljenjem, katolička crkva ga šalje u Smolensk sa zadatkom da deluje među pravoslavnima u zapadnoj Rusiji i Belorusiji. Kratko vreme, 1647. godine, proveo je u Moskvi, da bi se ponovo vratio među Beloruse. Neko vreme proveo je na studijskom putovanju po zapadnoj Evropi, proučavajući literaturu o slovenskim narodima. U Rim se vratio 1656. godine, gde je živeo i radio u Zavodu svetog Jeronima. Ovde je nastavio da proučava prošlost Slovena, što je bilo neophodno za misionarski rad u Rusiji.

Zbog naglašenih sveslovenskih ideja, za put nije dobio odobrenje od papske kurije, pa se preko Beča samovoljno i samoinicijativno uputio u Rusiju. U Moskvu je stigao 1659. godine. Ovde se "Srpskim pismom" obratio caru Alekseju Romanovu. Predstavio se kao sin srpskog trgovca, kao "Serbljin Jurija Ivanova Biliša". U službu je primljen kao "istoričar - letopisac". U Moskvi se odmah prihvatio pisanja rasprava o potrebi reforme ruske ćirilice, posle čega je planirao da pređe i na izradu gramatike. Koncipirajući ovaj zamašan projekat, formulisao je svoje filološke nazore.

Zbog svoje naglosti i nepromišljenosti, pogotovu kada je u pitanju bilo propagiranje unije što je nailazilo na podozrenje careve okoline posebno grčkih savetnika, Križanić je prognan u Tobolsk u Sibiru, gde je proveo punih petnaest godina (od 1661. do 1676). Ovde je, kako ističe istoričar Nikola Radojčić, živeo "u vrlo humanoj formi i sa naročitom poštedom, kako su, uostalom, Rusi uvek postupali sa propagatorima unije". U progonstvu je primao i platu koja mu je omogućavala pristojan život i plodan stvaralački rad.

U progonstvu je napisao svoje životno delo "Politika ili Razgovori o vladateljstvu". Razmišljajući o Rusiji i smišljajući kako bi je trebalo urediti, izneo je svoje originalne, a često i duboke, nazore o najtežim političkim i ekonomskim pitanjima Rusije i celog Slovenstva. Iz najdubljeg uverenja zalagao se za neograničeno samoodržanje, kao jedini, teorijski i praktično opravdani sistem vladavine.

U socijalističkom pogledu u "Politici" je podržavan postojeći društveni poredak. U skladu sa "božjim zakonom", prema kojemu "ko ne radi taj neka ne jede", osudio je "opštu nepravdu koja se čini svima dobrim ljudima, odnosno da jedni zarađuju svoj hleb svojim znojem i svojom krvlju, a drugi žderu krv živeći u dokolici i puni prkosa", konstatujući da "ima gotovo isto toliko tirana i društvenih otimača, koliko ima plemića". Križanić je ipak podržao stalešku podelu društva, sa povlasticama za plemstvo, što je smatrao prirodnim i neprikosnovenim.

U spisu "Tumačenja istorijskih proročanstava" razradio je sveslovenske ideje, okrenute prema Rusiji.

Posle progonstva vratio se u Moskvu, da bi otišao u Vilno, gde je prešao u dominikance. Nesmiren, "jer je opet sa svojim nemirom, nepokornošću i tužakanjem dodijao brzo celoj dominikanskoj provinciji u Poljskoj", otišao je u Varšavu. Odatle je zajedno sa vojskom poljskog kralja Jana Sobjeskog otišao na opsednuti Beč. Pod zidinama Beča, kada je poljska vojska razbila turski obruč, završio se život Jurja Križanića.

Ocenjujući delo Jurka Križanića Srbljanina, istoričar Nikola Radojčić je zaključio: "Bio je tipičan predstavnik slovenskih plemena, kao jedan od prvih slovenskih mislilaca, predlagao je rešavanje zamršenih političkih, ekonomskih i prosvetnih problema, koje je on još onda imao jasno pred očima, kada o njima većina njegovih slovenskih savremenika nije ni slutila".

General Simeon Zorić - gospodar Šklova

General Simeon Zorić (1743-1799), vlasnik velikih zemljišnih kompleksa sa desetinama hiljada "mužika", sa sedištem u Šklovu, na Dnjepru, u Mogiljevskoj guberniji, okupljao je mnoge znamenite Srbe. Zato je među Srbima bio cenjen kao mecena i "dobrodjetelj", "slavni i plemeniti" pokrovitelj kulturnih pregalaca.

Otac Simeonov Gavrilo Nerandžić, poreklom iz Dalmacije, došao je u Rusiju u vreme seoba Srba sredinom 18. veka. Mladog Simeona Nerandžića usvojio je general ruske vojske Maksim Zorić pošto nije imao muških potomaka. Od tada je Simeon Nerandžić primio prezime svoga poočima Maksima Zorića.

Inače, Maksim Zorić se doselio u Rusiju 1752. godine, u vreme seobe Srba u Slavjanoserbiju pod vođstvom Jovana Ševića. Zbog uspešne vojničke karijere carica Katarina II mu je dodelila posed u okolini Pskova.

Simeon Zorić je rano stupio u vojničku službu, pa je već 1760. godine učestvovao u Sedmogodišnjem ratu protiv Pruske. Tada je dobio oficirski čin. Učestvovao je i u gušenju poljskog ustanka.

Simeon Zorić je učestvovao u ratu koji je vodila Rusija protiv Turske (1768-1774). U činu premijera-majora, punih sedam meseci je sa svojom posadom odolevao turskoj opsadi, da bi se zatim predao brojnijem neprijatelju. U turskom zarobljeništvu proveo je više od četiri godine, a po okončanju rata bio je oslobođen.

Posle zaključivanja mira između Rusije i Turske, Simeon Zorić se vratio u Petrograd. Ubrzo je poslat u diplomatsku misiju u Štokholm, posle čega je bio primljen kod carice Katarine II, koja ga je odlikovala Ordenom Svetog Georgija.

Na preporuku kancelara Gligorija Aleksandroviač Potemkina došao je u milost carice Katarine II, pa je 1777. godine proizveden u čin general-majora. Tada je otpočeo njegov vrtoglav uspon. Dobio je palatu u Petrogradu i imanje u Sesvegenu u Litvaniji. Nešto kasnije dobio je imanje Šklov u Mogiljevskoj guberniji, u Belorusiji. Bilo je to imanje kneževa Čartoriskih sa brojnim selima i zaseocima, sa 16.000 duša, grupisanih u 12 opština. Neposredno iza toga, carica Katarina II poklonila je Zoriću imanja u Polockoj guberniji u Belorusi, koje je imalo 7.000 duša.

U Šklovu Zorić je izgradio dvorac, koji je postao središte oko kojeg su se okupljali pripadnici raznih nacija, religija, staleža i profesija. U dvorcu je imao stalnu pozorišnu trupu i muzički orkestar. Važio je za velikodušnog čoveka, koji je "bio dobar čak i prema Jevrejima, koji su tada iz reda gonili i prezirali. Nikog od svojih poznanika nije zaboravljao, davao je penzije i službe s dobrim prihodima, cela imanja na uživanje".

Svoje bogatstvo ulagao je u fabrike kože, užarije, proizvodnju alkohola, građenje lađa, kao i za preradu metala.

Svake godine, na caričin imendan, kada je bio vašar u Šklovu, organizovao je višednevna slavlja. Priređivani su raskošni balovi, maskarade, pozorišne predstave, vatrometi, vožnje čamcima Dnjeprom id. Dolazili su mu gosti iz Petrograda i Moskve.

Kada je carica Katarina II pošla da obiđe Belorusiju 1780. godine posle priključenja pet zapadnih gubernija i da se u Mogiljevu sastane sa austrijskim carem Josifom II, zadržala se i u Šklovu. Ovde joj je Simeon Zorić priredio svečani doček. Caričin boravak u Šklovu opisao je knez Bezborodko, njen lični sekretar. Navodi da je u Šklov carica došla posle Polocka. Zapisao je da je Zorić na opravku inače raskošnog dvorca potrošio 4.000 dukata; iz Saksonije je nabavio raznog porculanskog posuđa za 6.000 rubalja, a na ulasku u Šklov podigao je veličanstvenu trijumfalnu kapiju. U caričinu čast doveo je operu iz Nemačke, da bi na kraju priredio i bal.

Kada su iz Mogiljeva u Šklov svratili carica Katarina II i car Josif II, stanovnici naselja "gromko su pozdravili uzvišene goste". U centru grada vrteli su se pečeni volovi, napravljeni su vodoskoci od vina, postavljeni su ogromni stolovi puni hleba i raznih jestiva. Priređena je pozorišna predstava i maskarada. Iz parka je ispaljeno 50.000 raketa, a čitavu iluminaciju pripremio je italijanski stručnjak Melisino.

O raskošnom životu na dvoru Zorića u Šklovu ostavio nam je svedočanstvo i Aleksandar, sin generala Simeona Piščevića, autora "Memoara" u kojima je ovekovečio srpske seobe u Rusiju sredinom 18. veka. U svojoj "Autobiografiji", Aleksandar Piščević je zapisao utiske posle boravka u dvorcu Zorića u Šklovu kada se nalazio na proputovanju u svoj novi garnizon. On kaže: "Sišavši sa svog visokog položaja, general Zorić je i dalje hteo da igra važnu ulogu. Zato su se oko njega skupljali svakojaki ljudi: poljski plemići da bi se koristili njegovom protekcijom, Rusi da mu dižu novac na kartama, jer je bio strastan igrač, a nije umeo da igra, Srbi iz Rusije i Austrije, zato što se on pred njima umeo da pravi važnim i velikodušnim. Uopšte on je hteo da u Šklovu produži raskošni život u minijaturi. Jednom rečju uvek je tu bilo mnogo ljudi raznog zvanja, tako da se svi nisu mogli smestiti u Zorićevom dvorcu, već u varoši na njegov račun, zbog čega su ogromni rashodi uvek - premašivali prihode. Među gostima je uvek bilo i svetskih protuva kojima su na kraju krajeva za počinjena nevaljalstva "češali leđa knutom".

Posle svih ovih troškova bez pokrića, "Zorićevo imovno stanje naglo je posrnulo". Od propasti ga je spasila carica Katarina II. Posle njene smrti 1796. godine naslednik na carskom tronu Pavle I znatno je pomogao Zariću, sve do njegove smrti 1799. godine.

Najznačajnije delo koje je stvorio general Simeon Zorić predstavljala je Šklovska plemićka škola, koju je otvorio 1778. godine. Za školu je podigao posebnu zgradu, sa bolnicom i otvorenim manježom za učenje u jahanju, angažovao nadzornike i nastavnike, osnovao biblioteku, fizički kabinet, zoološki muzej i galeriju slika. Na osnivanje škole potrošeno je 80.000 rubalja. Kapacitet škole iznosio je stotinak učenika. Polovinu je izdržavao Zorić, dok su za polovinu roditelji obezbeđivali odeću i obuću. Godišnji troškovi za izdržavanje škole iznosili su oko 50.000 rubalja.

O početku rada Zorićeve škole, utiske je zabeležio Aleksandar Piščević u već pomenutoj "Autobiografiji". tim povodom zapisao je: "Ua kadetskom korpusu učilo se do stotinu mladih plemića. Uspeh je bio gotovo nikakav, a glavna briga izgleda da je bila načiniti ih dobrim tancmajstorima i glumcima; skakati umeju odlično i dosta dobro govore na bini, igraju balete sa dvadeset devojaka, odabranih iz Zorićevog sela, zbog kojih se i učitelji rado gube sa kulisama". Ovako nepovoljnu ocenu Pišćevič je dopunio opaskom: "Ali docnije se ova škola popravila".

Početničke greške u radu škole su bile ispravljene i Školvska plemićka škola postala je prva moderna vojna škola u Rusiji. Zorić je kao prvog učenika primio svog rođaka Vasilija Rajkovića. Nastojao je da za nastavnike angažuje i učene Srbe. Nameravao je da dovede Dositeja Obradovića i Emanuela Jankovića.

Tokom gotovo dve decenije postojanja (1778-1797), Vojnu Plemićku školu u Šklovu je završilo 268 polaznika. Iako prvenstveno vojna, škola je pružala slušaocima opšte obrazovanje, posebno iz matematike, književnosti, muzike, slikarstva, pozorišta, plesa.

Car Pavle I je reskriptom iz 1797. godine Simeona Zorića proizveo u čin general-lajtanta. S obzirom da se sa službom nalazio u puku u Moskvi, Zorićeva Vojna škola je pretvorena u državnu, pod njegovom vrhovnom upravom.

Veliki požar koji je 1797. godine uništio zgradu Vojne škole u Šklovu i deo dvorca duboko je potresao Simeona Zorića. Dve godine kasnije je umro, ne mogavši da prežali svoje životno delo. Car Pavle I je 1800. Šklovsku školu preimenovao u Kadetski korpus i izmestio ga u Grodno u Belorusiji. Ubrzo je Zorićeva vojna škola premeštena u Moskvu, kada je preimenovana u Vojnu gimnaziju.

Imanje Simeona Zorića nasledio je njegov brat David. Kada je umro, vlasnik je postao Zorićev sestrić Simeon Pavlović Čarnojević. Kada je i ovaj umro 1821. godine, ostavivši za sobom velike dugove, Komisija za pregled i isplatu dugova je rasprodala čitav Šklovski spahiluk.

U stvari, posle velikog požara i smrti generala Zorića, spahiluk je naglo počeo da propada. O tome je svedočanstvo ostavio mitropolit moskovski Platon u svome "Putešestviju u Kijev", 1804. godine. "Prošli smo kroz slavno mesto Šklov, ali ga nismo mogli razgledati, samo smo čuli da bi se gledanjem takvih stanovnika uvredili i pogled i duša naša".

Zaključujući kazivanje o životnom putu generala Simeona Zorića, književnik Miloš Moskovljević je zabeležio: "Danas u Šklovu nema ničeg što bi opominjalo na Zorića i njegovo vreme".

Dositej Obradović na posedima generala Zorića

Od kraja 1787. do polovine 1788. u Šklovu, kao i na posedima generala Simeona Zorića u Sesvegenu u Litvaniji, boravio je Dositej Obradović (1739-1811).

Najznamenitiji predstavnik srpskog prosvetiteljstva i racionalizma, svojim životom i celokupnim književnim radom u potpunosti je izrazio protivrečnosti između starih i novih shvatanja, nastalih sredinom 18. veka; prešao je mukotrpan put od kelije pravoslavnog manastira do slušaonica modernih evropskih univerziteta. Večiti putnik, entuzijasta po prirodi, Dositej je svojom pojavom ilustrovao vreme u kojem je živeo i ciljeve kojima je nesebično težio. Pripadnik građanke klase koja se tek rađala, rano ostavši bez roditelja, svoj životni put otpočeo je odlaskom u manastir. Uočivši sopstvenu suvišnost u sholastičkoj sredini, Dositej napušta manastir. Tada počinju njegova "stranstvovanja".

Željan saznanja, boraveći po evropskim kulturnim metropolama osamdesetih godina 19. veka, svodi stečeno bogato saznanje u okvirne granice stvaralačke erudicije, kao plodotvorne baze za dalje ostvarenje ciljeva svog životnog opredeljenja. U zrelom dobu, osećajući neodoljivu potrebu da se vrati u otadžbinu svojih predaka, Dositej odlazi u ustaničku Srbiju. Ovde je pružio maksimum vlastitih sposobnosti u konstituisanju i organizovanju mlade države. Ličnim primerom je uticao na jačanje slobodarskih ideala. Ovde se 1811. godine završio njegov životni put.

Kada je došavši iz Moldavije, Dositej u Lajpcigu, 1783. godine štampao "Život i priključenija" četiri primerka je poslao Simeonu Zoriću u Šklov. Ovo je oduševilo Zorića, koji mu je 30. novembra 1783. godine odgovorio pismom u kojem je naglasio da je primio "četiri egzemplara knjige poslate črez žitelje mora grada". Zahvaljujući na pošiljci, Zorić dalje kaže: "Nahodeći u njoj takov čist stilus jezika naše mile nacije, tako jasno i polezno naravoučenije, ja sam je čitao s tolikim zadovoljstvijem, što vam ne mogu zadosta izreći koliko mi je drago što ste mi je poslali". U pismu Zorić je u Šklov pozvao Dositeja rečima: "Onda bi ja imao radost pokazati vam koliko ja umem poštovati ljude vašega razuma". Zamolio ga je da mu što pre odgovori.

Dositej mu je odgovorio 17. januara 1784. godine. U kitnjastom zahvaljivanju ističe: "Da sam slobodan, na mesto ovoga mojega pisanija samoga bi sebe na poštu dao i krila bi želio, da koliko pre pred nogam slavnoga Mecena mojega za tako milostivo i carskodušno pismo ne samo da blagodarim, nego, ako bi se ikako moglo, sav u blagodarnost da se preobrazim i pretvorim.

Prvu knjigu koju je posle toga štampao - "Sovjete zdravago razuma" 1784. godine, Dositej je je posvetio svom "milostivješelju i blagodatnjejšelju patronu". To je izrazio "Stihima", u kojima veliča generala, a koje završava rečima: "O Zoriču, diko i obrano moja!"

Kada je Dositej obilazio evropske metropole došlo je do prekida prepiske. Pošto se iz Londona vrato u Lajpcig, zatekao je novo pismo generala Zorića, koji ga poziva u Šklov za nastavnika vojne škole. To je učinio u isto vreme kada je za nastavnika fizike i matematike pozvao Emanuila Jankovića (1758-1792), jednog od istaknutih propovednika racionalističkih ideja u Srba.

U početku Dositej nije prihvatio poziv, jer je bio vezan za Lajpcig, gde je mogao da štampa svoje radove. Kada je Zorić obećao da će nabaviti štampariju, Dositej je prihvatio poziv da dođe u Šklov.

Krajem 1787. godine Dositej se pojavio u Šklovu. Čekao je punih šest meseci da Zorić obezbedi štampariju.

U leto 1788. godine Dositej je napustio Šklov. Tim povodom je zapisao: "Ovo je šesti mesec kako se čeka ovde tipografik; po svoj prilici neće održati reč. Zato nameravam poći u Liflandiju, gde ću se na dobram gospodina generala Zoriča mesec dana baviti".

Juna 1788. godine Dositej se našao u Liflandiji (Litvaniji) u Sesvegenu, na jednom od poseda Simeona Zorića. Ovde je proveo mesec dana, što se vidi iz pisma u kojem govori o svojem "putešestviju" po grčkim zemljama. Iz Rige u Letoniji je pismo datirao sa 3. avgustom 1788. i govori o svom boravku među Albancima u Epiru. Iz klasena u Kurlandiji, gde je opisao putovanje preko Venecije i Zadra u Dalmaciju, javio se 28. avgusta 1788. godine. Boravkom u Kenigsbergu odakle se javio 14. septembra 1788. godine, okončao je putovanje po baltičkim zemljama. Ovde je opisao svoj boravak u Beču, kao i u rodnom Banatu. U Berlin je dospeo krajem septembra 1788. godine gde je opisao svoje putešestvije po zapadnoj Evropi, do odlaska u Englesku.

Kada se vratio u Lajpcig januara 1789. godine zabeležio je: "U Šklovu čekao sam ravno šest meseci tipografa, i kako sam sasvim poznao da on ne misli svoju reč održati, pohitao sam u Lajpsik doći. Moj blagodetelj general Zorič mi je dao za ovo šest meseci koliko je obeštao bio za celu godinu, to jest četiri stotine rublji. Darovao mi je i jednu lisičinu, što vredi sto rublji. Tu sam rasprodao, za ne potezati breme sa sobom, ove moje knjige nemecke i francuske, latinske i talijanske, kromje onih ingleskih, koje sam na dar u Londonu polučio. Nemecke uzeo je general za svoju bilioteku."

Boravak arhimandrita Gerasima Zelića

U Šklovu je boravio i arhimandrit Gerasim Zelić (1752-1838), rodom iz Žegara u Dalmaciji. Rano se zamonašio u manastiru Krupi, da bi se 1782. uputio u svet, na Krf, gde je učio da živopiše ikone. Potom se uputio u Mirgorod u Novu Serbiju, gde je našao mnoge Srbe koji su se ovamo doselili pre tri decenije. Učenje živopisanja je nastavio u Kijevu, da bi došao u Carigrad, gde ga je 1785. godine jerusalimski patrijarh proizveo u arhimandrita. Pošto je neko vreme proveo ponovo u Krupi, krajem 1786. je krenuo u Rusiju, preko Poljske.

Rusku granicu prešao je na području Belorusije. Stigao je u grad Bjelinič, nedaleko od Mogilejva i Šklova. U autobiografskom tekstu "Žitije" Zelić navodi da je nameravao da najpre dospe u Šklov, kod generala Zorića. Ruski graničari nisu pustili Zelića da pređe granicu, jer je bio zabranjen ulazak u zemlju licima koja su nosila svešteničku odeždu. Sa sobom je vodio nećaka kojega je želeo da ostavi u Šklovu da uči vojnu školu generala Zorića. Lukavstvom je ipak prešao granicu. Svoj boravak u Šklovu Zorić opisuje u "Žitiju". "U Šklovu potražim nekoga Dimitrija Ponjavicu, Srbina iz Sarajeva koji stajaše u Zorića i koga sam saznao u Zadru, jer je bio ujak Zorza i Matea Ćirića i našem ga. Ovaj ovde Zoriću, kaže da sam došao sa djetetom i predtavi me u jednoj strani dvora njemu, jer je onda imao mlogo gostiju od gospode ruske". Kada ga je ugledao u sveteničkoj odeždi, upozorio ga je da ako za to saznaju graničari i uhvate ga "da me mogu jošt u Sibiriju poslati". Pošto je Zoriću poverio rođaka i dobio 15 holandeza u zlatu, Zelić se vratio u Poljsku.

To se događalo u vreme kada su se širile vesti "da imperatorica rosijska Ekaterina Vtora ide kroz Sklov u Kijev i u Krimeju, da se kruniše (ljeta 1787) i da će joj imperator Josif Drugi i Stanislav kralj poljski u Kijevo u susret doći", navodi u svome "Žitiju".

Put je Zelića vodio u Kijev, potom u Petrograd. Do kraja života, kao episkopski vikar, branio je pravoslavlje u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Srpska književna zadruga objavila je: "Žitije mene Gerasima Zeliča, arhimandrita, bivšega generala-vikarija vostočnog blagočestija u Dalmaciji i po tom vikarija u Boki Kotorskoj, svega od lj. 1796. do konca lj. 1811".

Sava Tekelija na stričevim posedima u Belorusiji

Nešto posle Zelića, kod generala Zoriać u Šklovu je boravio Sava Tekelija (1761-1842), najveći dobrotvor u istoriji srpske kulture, prvi doktor pravnih nauka u Srba, pripadnik aristokratske aradske porodice, doživotni predsednik Matice Srpske.

Tekelija je tri puta putovao u Rusiju. Prvi put je išao 1787. godine kod strica Petra u Mirgorod, o čemu je ostavio zapis u "Opisaniju života". Drugi put je išao 1811. godine, u vezi sa nasleđem Petra Tekelije. Putovao je preko Erdelja, Bukovine i Moldavije. Iduće godine se vratio preko Jaša, Batošana, Sučave i Kluža. Godine 1816. putovao je još jednom u Rusiju istim povodom.

Prilikom prvog putovanja u Rusiju, kada je u Ukrajini 1787. godine posetio strica Petra, boravio je u Petrogradu i prošao i kroz Belorusiju.

U "Opisaniju života" navodi da je, pošto je proveo četiri meseca u Petrogradu, krenuo za Šklov sa namerom da se tamo nađe sa generalom Zorićem, "ne bi li sela strica moga vidio u Vitebskoj Guberniji". Krenuo je po ciči - zimi. Opisao je ovo dramatično putovanje: "Kada iz Peterburga izido, to putem sve koje, i dole, misleći najpre, da je tako neravna zemlja, posle da je vetar naveo tako te je bregove načinio, kad koji s puta mi svrnuo to su mu konji skoro do ušiju upali u sneg, ja mislim da je tu šanac pokraj puta, i u tim mneniju putova nekoliko dana dok mi se nije preglodala rokunica, to bi u jelovoj šumi, ja poslo stražmeštera koji, kako se sišao s puta upade do grudi u sneg, ja se nasmeja misleći da je u šancu upao i rekao mu da ide dalje." Tek uz pomoć stanovnika okolnih sela uspeli su da krenu dalje i dođu Šklov.

Bio je lepo primljen kod Zorića. Nasuprot dvorca, veli Tekelija, "dao je on načiniti kadetski štift za 30 kadeta, koji je on svojim troškom snabdio i sodržavao. Uprkos ljubaznosti Zorića, Tekelija veli: "Sela moga strica vidio nisam, jeli koga sam pitao nije mi znao kazati, a zimi tražiti teško bi, i tako prošavši Mohilov doido jednu poštu pred Černigov". Nastavio je putovanje Ukrajinom.

Pustolovi Zanovići u Šklovu

U Zorićevom dvoru boravili su i mnogi pustolovi, među kojima posebno mesto pripada braći Zanovićima. Početkom 1781. godine u Šklov su stigli sa Zorićevim bratom Davidom - Marko i Anibal Zanović, iz plemena Paštrovića. Bili su to čuveni avanturisti o kojima su čitave knjige napisane. Poticali su iz bogate plemićke kuće, dobili solidno obrazovanje, putovali po svetu i stekli mnoge poznanike. Vodili su rasipnički život i straćili svu imoviu, pa su putujući po svetu živeli od avantura i kocke. Starii brat Marko prevario je jednog holandskog bankara za 300.000 franaka, u ime mletačkog poslanika, zbog čega je došlo do krize u diplomatskim odnosima između Holandije i Mletaka.

U nastojanjima da se domognu novca, uz pomoć Davida, brata Zorićeva, dospeli su u Šklov. Došli su u trenutku kada i posed 100.000 rubalja prihoda, Zorić nije mogao da se oslobodi dugova, menica i zaloga. Zato su Zanovići predložili Zoriću da im preda na upravu imanje, a oni su se obavezali da isplate sve njegove dugove i da mu godišnje daju po 100.000 rubalja.

Pod izgovorom da proda neko svoje imanje, Anibal je otišao u inostranstvo, da bi se februara 1783. godine vratio sa lažnim novčanicama u apoenima od po 100 rubalja. Ubrzo se saznalo da se u Šklovu rasturaju lažne rublje, pa je Anibal uhapšen. Ovo je kompromitovalo i Zorića.

Simeon Piščević u Mogiljevskoj guberniji

Ruski general srpskog porekla Simeon Piščević (173-1797) došao je u Rusiju prilikom seobe Srba, na područje Slavjanoserbije, 1753. godine, kao austrijski graničarski kapetan.

U službi Ruskog dvora, ostvario je blistavu vojničku i diplomatsku karijeru. Ostao je poznat u književnosti i istoriografiji po "Istoriji Srba" i "Memoarima".

Posle dve decenije predanog rada, 1795. godine Simeon Piščević je okončao "Istoriju Srba". Puni naslov ovog dela glasi: "Knjiga o naciji srpskoj, o vladaocima, carevima, kraljevima, kneževima i despotima, kao i o svim događajima u narodu srpskom". Nil Popov, ruski istoričar i poznavalac srpske istorije, o ovom delu je rekao da "predstavlja ne uvek potpuni svod svesti iza istorije srpske od početka srednjeg veka do 18. veka, uzetih iz raznih knjiga - sadržavalo je i podatke o položaju Srba u Ugarskoj do reforama Marije Terezije, koje su uticale na život srpskog naroda - kao i o nemirima do kojih je došlo posle tih reforama, i seobama nezadovoljnika u Rusiju. Ti podaci imali su karakter porodičnih predanja i ličnih opažanja".

Motive koji su ga pokrenuli da napiše "Istoriju Srba" Piščević je obrazložio rečima: "Uvek sam želeo da svom narodu učinim neko dobro i da mu budem od neke koristi. Uvek sam o tome mislio i koliko mije bilo moguće to i u delo privodio." Ovo vredno delo ostalo je samo u rukopisu. Nalazi se u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.

"Memoare", odnosno "Izveštaj o doživljajima Simeona Stepanova Piščevića, general-majora i kavaljera Ordena sv. Đorđa", pisao je pune četiri decenije, od 1744. do 1784. godine.

Povodom "Memoara", obraćajući se "blagonaklonom čitaocu", Piščević ističe: "U ovoj knjizi govoriću o samom sebi, i to ne krasnorečivo, nego kratko i prosto, onako kako su se srećni i nesrećni doživljaji u mom životu ređali, jedan za drugim." U obraćanju čitaocu, dalje kaže: "Ova moja knjiga imaće tri dela. Prvi će govoriti o doživljajima moje rane mladosti, o mome školovanju, i mojoj službi u austrijskoj vojsci - od početka pa do mog dolaska u Rusiju. Drugi će govoriti o mom životu u Rusiji, i o svemu što mi se tamo dešavalo do polaska u rat sa Poljskom 1767. godine. Treći će govoriti o konfederaciji u Poljskoj i o ratu sa Poljskom, posle kog je došao strašni i dugogodišnji rusko-turski rat. Završiću sa poslednjim godinama moga života u penziji, za koje sam vreme prebrao i pregledao sve svoje ranije beleške, iz kojih je postalo ovo delo."

Simeon Piščević je "Memoare" namenio prevashodno svojim sunarodnicima koji su živeli u Rusiji, a manje ruskoj čitalačkoj publici.

Ocenjujući vrednost "Memoara" Simeona Piščevića, kojima se služio prilikom pisanja "Seoba", Miloš Crnjanski je naglasio: "Među onim Srbima, avanturistima i oficirima, koji su za doba carice Jelisavete i Katarine postali đenerali i vojskovođe u Rusiji, ima jedan od nas još nepoznat. to je Simeon Piščević, autor Zapisa (Memoara), koji ne sme da ostane zaboravljen i da nam ličnost i život ovog đenerala i stvaraoca ostanu neznani."

U trećem delu "Memoara" Piščević pominje Belorusiju. Govori najpre o Grodnom, kroz koji je 1767. prolazio u toku rata sa Poljskom. Za Grodno kaže da se nalazi "na maloj uzvisini, pored same reke. Grad je velik i naroda je u njemu mnogo". Opisujući putovanje prema jugu Belorusije kaže: "Posle Grodna put je bio više šumovit, močvaran i vrlo rđav. Teške i glomazne karuce nisu mogle ići sporednim seoskim putevima, i zato sam bio primoran da se držim druma. Uz put sam nailazio na varošice, ali sam uvek prolazio kroz njih i zadržavao se na noćištu redovno u selima."

Za slavu Rusije i Carskog dvora, Piščević se borio godinama. Slavu je stekao u rusko-turskom ratu (1768-1774). O tome u "Memoarima" kaže: "Komandovao sam husarskim pukom, a često sam pod svojom komandom imao i deo konjičkih i pešadijskih pukova. I muke sam podneo velike." Međutim, njegovi vojnički kvaliteti nisu ostali nezapaženi, pa zato kaže: "Moju službu su priznavali komandanti i odavali mi veliku čast i hvalu".

O njegovim ratnim uspesima saznao je i ruski Carski dvor. To je bio razlog, ističe Piščević, "da sam se udostojio da primim svojeručno pismo carice Katarine Druge za moj rad. U znak carske blagonaklonosti, udostojen sam vojnim Ordenom velikomučenika i pobednosca Georgija."

Godine 1777. stigla su nova priznanja iz Carskog dvora. Carica Katarina II dodelila mu je čin general-majora. Sem toga, veli Piščević, "udostojio sam se da dobijem sela kao nagradu za svoj rad, a ličnim potpisom njenog imperatorskog veličanstva". Tom prilikom dobio je posed od hiljadu duša u Mogiljevskoj guberniji. To se dogodilo približno u vreme kada je i general Simeon Zorić od carice dobio posede u istoj guberniji.

Posle toga, Piščević je "već kao star čovek, posle mnogih teškoća otišao, sve pod najvišom milosti njenog veličanstva, u penziju". U tišini svog imanja, okončao je pisanje "Memoara". Umro je 1797. godine.

Teodor Janković Mirijevski - reformator ruskog školstva

Teodor Janković Mirijevski (1741-1814), prvi reformator srpskog i rumunskog školstva u Habzburškom carstvu, izveo je sličan poduhvat i u Rusiji, kada je na poziv carice Katarine II 1782. godine došao u Petrograd. Neposredno pošto je došao u
Rusiju, Mirijevski je od carice dobio nasledno plemstvo i spahiluk Nork u Mogiljevskoj guberniji, u Belorusiji.

Teodor Janković Mirijevski, pedagog i filozof racionalista svestranog obrazovanja i visoke kulture, poticao je iz imućne srpske porodice, koja se početkom 18. veka doselila u Sremsku Kamenicu iz okoline Beograda, iz Mirijeva. Školovao se u Karlovcima, a filozofiju je završio u Beču. Po završetku školovanja došao je u Temišvar, gde je postao sekretar episkopa Vikentija Jovanovića Vidaka. Rešenjem Ilirske dvorske deputacije, 1773. godine potavljen je za prvog direktora srpskih i rumunskih osnovnih škola Temišvarskog Banata. U tom svojstvu postao je članom Komisije, koju su po odluci Bečkog dvora, pored njega, sačinjavali karlovački mitropolit Vikentije Joanović Vidak i carski komesar Metenzen. Po nalogu Bečkog dvora, na temelju Školskog ustava, Komisija je izradila plan za reorganizaciju školstva u Temišvarskom Banatu.

Reformom je Mirijevski obezbedio da rad osnovnih škola u Temišvarskom Banatu bude zasnovan na tekovinama tadašnje savremene naučno-pedagoške teorije.

Posle uspešno sprovedene školske reforme u Temišvarskom Banatu, Ilirska dvorska deputacija je u dogovoru sa Ugarskom dvorskom kancelarijom donela Zakon o školama, na osnovu kojeg su pravoslavne škole reformisane i u drugim krajevima gde su živeli Srbi - u Ugarskoj i Hrvatskoj i Slavoniji. Mirijevski je obezbedio i izradu udžbenika i priručnika neophodnih za reformu školstva. Za kratko vreme, od 1776. do 1781. godine, broj srpskih i rumunskih škola, kao i učenika se upetostručio.

Došavši u Petrograd polovinom 1782. godine na poziv ruske carice Katarine II Mirijevski se uključio u osmišljavanje i realizaciju reforme osnovnih škola u Ruskom carstvu. Postavljen je za člana Komisije za uređenje osnovnih škola sa zadatkom da se prvenstveno stara o unapređivanju nastave.

Na inicijativu Mirijevskog donet je nastavni plan za osnovne škole i otpočelo se sa organizovanjem "normi", pedagoških tečajeva za učitelje osnovnih škola, što je presudno uticalo da se za osnovne škole izrade najosnovnija nastavna sredstva i udžbenici. Dekretom carice Katarine II postavljen je 1783. godine za direktora osnovnih škola u Petrogradskoj guberniji. Njegovom zaslugom ovde je osnovan Zavod za spremanje učitelja, čiji je postao upravnik. Nekoliko godina kasnije Zavod je prerastao u Učiteljsku seminariju, 1786. godine. Iz nje je 1804. godine izrastao u Pedagoški institut. Zaslugom Mirijevskog Učiteljska seminarija postala je uzorno uređena škola opremljena nastavnim učilima, aparatima i modelima za matematiku i fiziku, atlasima i kartama za geografiju, sa zoološkom i mineraloškom zbirkom, dobro snabdevenom bibliotekom itd.

Teodor Janković Mirijevski je doprineo i radu na pripremi i završnoj redakciji Ustava narodnih škola 1786. godine, kojim su predviđene dve vrste narodnih škola i to glavne - u svim gradovima gubernije po jedna sa četiri razreda i kursom nastave od pet godina, i male - u manjim gradovima, koje su bile dvorazredne, o kojima su se starale gradske uprave. I glavne i male škole bile su opšteobrazovnog karaktera sa istim nastavnim predmetima za prve dve godine (čitanje, pisanje, račun, sveštena istorija, kratki katihizis, ruska gramatika, crtanje i kurs pod nazivom Dužnosti čoveka i građanina). U trećem i četvrtom razredu predavali su se ruska i opšta istorija, prirodopis, matematika i geometrija, fizika, mehanika, geografija, građanska arhitektura, crtanje, latinski jezik i jedna od živih jezika (francuski ili nemački).

U nastojanjima da osavremeni školstvo, Mirijevski je insistirao na većem korišćenju nastavnih sredstava, odstranjivanju mehaničkog učenja, vođenju brige o individualnosti učenika itd.

Najveću pažnju Mirijevski je posvećivao stručnom osposobljavanju budućih učitelja, pre svega preko učiteljskih tečajeva i učiteljske seminarije, putem sticanja teorijskih i praktičnih pedagoških didaktičko-metodičkih znanja. Mirijevski je bio autor didaktičko-metodičkog spisa "Uputstvo za učitelje I i II razreda narodnih škola".

Publikovao je veći broj udžbenika, kao što su bili: "O dužnostima čoveka i građanina", "Ruski bukvar za obučavanje mladih u čitanju", "Kratka ruska gramatika", "Kratki zemljopis ruske države", "Kratko uputstvo za matematičku geografiju", "Opšta istorija za narodne škole", "Kratko uputstvo za geometriju", "Uputstvo za mehaniku" i dr.

Srbi u Prvom svetskom ratu i Oktobarskoj revoluciji

Veliku prekretnicu u istoriji čovečanstva predstavljao je Prvi svetski rat (1914-1918). Protiv svoje volje, na Istočnom frontu prema Rusiji, u sastavu vojske Austrougarske, našlo se više od 100.000 Srba.

Ratne strahote koje su na Istočnom frontu preživljavali nasilno mobilisani Srbi u austrougarsku vojsku, ovekovečio je u "Dnevniku o Čarnojeviću", naš veliki književnik Miloš Crnjanski, koji je i sam učestvovao u njima: "Bataljon se vukao celu noć kroz neka mokra polja i strnjike... Prolazilo se kroz neke bele, prazne kuće, izgažene bašte. Po nekim brežuljcima ležali smo u gomilama; znali smo da se skupljamo sa svih strana. Padale su prve magle zornjače; u praskozorje hladno dovukli smo se pod neki brežuljak i počeli se ukopavati... Polako je zemlja počela, da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu kao divlje lajanje iza nas. Pucali su nekoliko hvati nad glavama našim. Neko opsova i pade u jarak. Onda tresnu zemlja visoko gore, a neki konji počeše da trče sa brega. Gore su oblaci i dalje igrali žmure i samo se čulo: kao da teški, natovareni vozovi puze po zraku... Sav zrak oko mene drhtaš kao da je bio pun tanadi. Pado u neku raž. Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom u vis. Ja trčim kao lud. Sjurismo se u neke bare... Moji ljudi, koji su još pre dva-tri dana pevali, ležali su pred tim rovovima sa razlupanim čelima. Ljudi vašljivi, neumiveni, slabašni, žuti, smradni; neki još živi sa blesavim pogledom, izdišući."

Veliki broj Srba koji su se našli na Istočnom frontu predavao se Rusima, zahtevajući da se uključe u redove dobrovoljaca koji su se pripremali da odu u Srbiju i bore se u sastavu srpske vojske za nacionalno oslobođenje.

Najveći deo dobrovoljaca okupljao se u Ukrajini, u Odesi. U Belorusiji se nalazilo nekoliko punktova - u Minsku, Gomelju, Bobrujsku i drugim mestima. U uslovima rastućeg revolucionarnog raspoloženja, među srpskim dobrovoljcima počele su da e šire revolucionarne ideje. One su dobile još više pristalica posle Februarske revolucije 1917. godine. Tada je među vojnicima i podoficirima, kao i mlađim oficirima, potekla inicijativa za stvaranje vojničkih sovjeta. Ovu inicijativu podržavali su i podsticali okolni sovjeti po beloruskim naseljima. Ova akcija dobila je nov podsticaj kada je u leto 1917. godine formiran Jugoslovenski revolucionarni savez. Po izbijanju Oktobarske socijalističke revolucije u redovima Crvene armije borili su se i srpski dobrovoljci. Oni su se borili najpre u sastavu srpskih sovjetskih jedinica, koje su u kasnijoj fazi dobile naziv jugoslovenske.

Srpski borci u sastavu Crvene armije herojski su se borili. O njihovom herojstvu reči pohvale izrazio je pred Krimskom armijom legendarni maršal Semjon Mihajlovič Buđoni: "Evo, vidite ove ljude - Srbe! To su pravi revolucionari. Jer mi, Rusi, borimo se u svojoj zemlji; ovde bijemo svoju buržoaziju i oficirstvo. A ti ljudi idu zajedno s nama. Oni nemaju u Rusiji ni rodbine, ni svoje domove, ni sela, a kako se hrabro bore! To su pravi internacionalni borci!"

Danilo Srdić - nosilac najviših vojnih priznanja u SSSR-u

Najviša ratna priznanja i najviši vojni položaj u SSSR-u kao general-pukovnik Crvene armije, stekao je Srbin iz Like Danilo Srdić. ON je na početku i na kraju vojničke karijere bio vezan za Belorusiju. Njegov borbeni put ujedno odražava učešće Srba u Prvom svetskom ratu na teritoriji Ruskog carstva i u Oktobarskoj revoluciji.

Danilo Srdić je rođen u srpskoj porodici 1896, u Vrhovinama. Rano je sa roditeljima prešao u Beograd, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Školovanje nije mogao da nastavi zbog siromašnog stanja roditelja, pa se zaposlio najpre kao fizički radnik, a potom kao kancelarijski službenik. U svojoj biografiji napisanoj u Sovjetskom Savezu naveo je da je kao šesnaestogodišnji mladić, oduševljen ratnim podvizima Srbije u Prvom balkanskom ratu, 1912. godine krenuo za Rusiju, želeći da stupi u Vojnu školu. To mu je marta 1914. godine i uspelo kada je stupio u Vojnu školu u beloruskom gradu Grodnu.

Iz Vojne škole je izašao sa činom višeg podoficira, kada je počeo vojnu karijeru u garnizonu u Grodnom, u sastavu konjičkog puka. odatle je po izbijanju Prvog svetskog rata otišao u Odesu i uključio se u sastav Prve srpske dobrovoljačke divizije. U njenom sastavu se borio u Dobrudži protiv vojske Centralnih sila. Za ratne zasluge dobio je Orden viteza Georgijevskog reda.

U vreme Februarske revolucije 1917. godine uključio se u revolucionarni pokret. Zbog učešća u demonstracijama u Petrogradu, u leto 1917. godine bio je zatvoren. Oslobođen je po izbijanju Oktobarske revolucije, 25. oktobra 1917. godine, kada je učestvovao u osvajanju Zimskog dvorca u Petrogradu. Postao je komandir u Petrogradskom odredu. Zatim je otišao u Ukrajinu i uključio se u redove srpskih dobrovoljaca. Hrabar i neustrašiv, sa smislom za komandovanje, ubrzo je postao komandant Prvog srpskog revolucionarnog odreda u Jekaterinoslavsku, krajem novembra 1917. godine, a kada je formiran Prvi srpski sovjetski revolucionarni bataljon, postaje njegov komandant. Potom se bataljon uključio u Caricinski front. Komandant Caricinskog fronta bio je Kliment Jefimovič Vorošilov. U danima odbrane Caricina od belogardejskih napada "borci pod komandom Danila Srdića učili su kako da ratuju protiv neprijatelja". Srpski dobrovoljci sa Srdićem na čelu borili su se na najsloženijim odsecima caricinske odbrane: "Stupili su u žestoku borbu protiv nadmoćnijih protivničkih snaga podržavanih artiljerijom i konjicom. Srbi su prešli u napad u rejonu stanice Log. Borili su se junački, do poslednje kapi krvi, do poslednjeg daha. Taj podvig ušao je u slavne stranice istorije odbrane Caricina". Zajedno sa sovjetskim crvenoarmejcima, očistio je put ka istoku.

Krajem avgusta 1918. godine, kada je formiran Prvi jugoslovenski revolucionarni puk, Srdić je postao njegov komandant. Novembra 1918. godine, kada je rasformiran Jugoslovenski puk, postao je komandant Trećeg krimskog konjičkog puka. Na tom mestu nasledio je legendarnog Semjona Konstantinoviča Timošenka. Divizijom je komandovao Semjon Mihajlovič Buđoni.

U sastavu Prve konjičke armije kojom je komandovao Mihail Vasiljevič Frunze, učestvovao je u razbijanju belogardejske vojske generala Krasnova i Donjikina, Škura i Mamontova. U oslobađanju Voronježa i Donbasa, Rostova i Severnog Kavkaza, borio se protiv stranih intervencionista i generala Vrangela. Čistio je Don i Ukrajinu od kontrarevolucionarnih snaga. Puk Danila Srdića posao je uzor heroizma u bitkama na Južnom frontu. Njegovi vojnici su ga zbog smelosti, hrabrosti i odvažnosti prozvali "neustrašivi".

Herojstvo Danila Srdića do punog izražaja je došlo u vreme napada na Aksaj. Tada "ni neprijateljsko opkoljavanje, ni druge složene vojne situacije nisu obeshrabrile Srdića. Uvek je nalazio izlaz, delovao je smelo, odvažno i uvek pobeđivao". Za uspešna dejstva u bici za Čongarsko poluostrvo, za Krim, Danilo Srdić, komandant crvene konjičke divizije, bio je odlikovan Ordenom crvene zastave.

Obraćajući se tokom 9. kongresa Ruske komunističke partije (boljševika) dvojici srpskih revolucionara Danilu Srdiću i Aleksi Dundiću, Vladimir Ilič Lenjin im je rekao: "Svojim učešćem u borbi Crvene armije vi ostvarujete internacionalizam na delu".

U periodu posle Građanskog rata Danilo Srdić je ostao u redovima Crvenearmije. Godine 1930. po drugi put dobio je Orden crvene zastave kao komandant 12. konjičke divizije. Potom je studirao na Vojnoj akademiji "Frunze". Službovao je posle studija u Vitebsku, Krasnodaru, Novgorodu, da bi 1936. godine došao u Minsk. Ovde je kao general-pukovnik postao komandant Trećeg konjičkog korpusa i načelnik garnizona u glavnom gradu Belorusije. Bio je jedan od šesnaest komandanata korpusa u SSSR-u. Iste godine postao je član Centralnog komiteta KP Belorusije. "Talentovani visoki vojni rukovodilac davao je svoj veliki doprinos izgradnji i jačanju oružanih snaga Sovjetskog Saveza. I ovde je Srdić uživao kod potčinjenih ogroman autoritet. Njega su iskreno voleli, poštovali, ponosili se s njim - aktivni učesnici građanskog rata, pripadnici Konjičke armije", rekao je o velikanu Oktobarske revolucije Danilu Srdiću maršal Semjon Mihajlovič Buđoni.

U vremenu priprema Nemačke za osvajačke pohode, general-pukovnik Srdić se našao na isturenom položaju Sovjetskog Saveza na mestu moguće agresije u Belorusiji. U tom smislu, pod rukovodstvom maršala Mihaila Nikolajeviča Tuhačevskog, načelnika Generalštaba SSSR-a, pripremio je vojnu vežbu o mogućem napadu hitlerovskih snaga na Sovjetski Savez na području Belorusije. Tada su Tuhačevski i Srdić izneli procenu da će neprijatelj na ovom sektoru izvesti iznenadni napad u jačini 200 divizija. Predlog nije prihvaćen, jer se smatralo da na ovom sektoru može da se u proboju nađe 130 divizija, a da je iznenadni napad isključen. Događaji posle pet godina dali su za pravo Tuhačevskom i Srdiću. Tada njih dvojica već nisu bili među živima. Postali su žrtve Staljinovih čistki u vojnom rukovodstvu Crvene amrije.

Dve i po decenije posle, govoreći o liku Danila Srdića, njegov saborac maršal Buđoni je rekao: "Tragična smrt crvenog komandanta Danila Srdića u godinama kulta ličnosti Staljina, bolno je odjeknula u srcima svih koji su ga poznavali. Postavši žrtva podle klevete, samovolje i bezakonja, naš drug ostao je u sećanju boraca Prve konjičke armije, ostalih ratnika Sovjetske armije, kao kristalno čist čovek, kao pravi komunist".

Srbi iz Bačke i Baranje u beloruskim partizanskim jedinicama

Kada su posle aprilskog rta 1941. godine mađarske hortijevske snage okupirale Bačku i Baranju, otpočeo je organizovani otpor srpskog stanovništva. Većina srpskog naroda predstavljala je potencijalnu opasnost za okupatorsku vlast. Zbog toga je najistaknutije među njima trebalo neutralisati, odnosno izolovati od sredine i tako ih onemogućiti da se uključe u Narodnooslobodilački pokret, koji je plamteo čitavom Jugoslavijom. Zato je uvedena prinudna mobilizacija u radne čete. U suštini, odluka o odvođenju Bačvana i Baranjaca na prinudni rad bila je sastavni deo opšte politike mađarske fašističke vlasti da neutrališu njihovo borbeno raspoloženje i razbiju Narodnooslobodilački pokret.

Najveći broj prisilno mobilisanih Bačvana i Baranjaca radio je na teritoriji Mađarske, i to je okarakterisano kao vid građanske obaveze. Radilo se najčešće na onome što je doprinosilo održavanju ratnog potencijala Mađarske i ispunjavanju obaveza koje je ona imala prema Nemačkoj kao njen ratni saveznik. Sem toga, ova radna snaga nije bila plaćena, a moral se upotrebiti svuda, pa i na frontu. Takva radna snaga bili su i logoraši. Naime, neposredno po okupaciji Bačke, mađarske vlasti otpočele su sa logorisanjem Srba i Jevreja. Hapšeni su i internirani u sabirne logore svi oni koji su mogli biti opasni po okupatora. Oko ovoga se angažovala vojna, ali i civilna vlast.

Logor u Šarošpataku u Mađarskoj, formiran 1942. godine, razlikovao se od vih drugih logora. Ovde su logorisani oni građani, pretežno srpske nacionalnosti, koje je okupator hapsio, ali nije im se moglo suditi, jer nisu mogli da se prikupe dokazi o njihovoj krivici. Zato su, posle izvesnog vremena puštani kućama, ali su i dalje ostali pod stalnim nadzorom. Postojala je i kategorija onih koji nisu bili hapšeni, ali su se nalazili na spiskovima nepouzdanih.

U okolnostima koje su nastale 1942. godine kada je Mađarska u proleće morala da se vojno angažuje na Istočnom frontu protiv SSSR-a, trebalo je pokupiti sve sumnjive i uputiti ih na front. Logor u Šarošpataku bilo je mesto odakle su logorisani Srbi iz Bačke i Baranje upućivani na Istočni front. Treba napomenuti da se među njima nalazio manji broj antifašista iz redova Mađara, Bunjevaca, Slovaka i Rusina.

U vezi sa odlukom da se Druga armija pošalje na ratno područje, Hortijeva vlada izdala je naređenje da se sa tom armadom pošalju sve kažnjeničke jedinice, odnosno svi oni koji ispoljavaju bilo kakvu opasnu delatnost po javni poredak, ili na bilo koji način ometaju ratne napore u privredi. Tako bi se onemogućila njihova štetna delatnost, "a oni primorali da žrtvuju svoje živote za domovinu kao i ostali građani".

Na osnovu ove odluke, logoraši su iz Šarošpataka januara 1943. godine prebačeni na okupiranu teritoriju u Belorusiju, a delimično i u Ukrajinu. Odande su prebačeni u pozadinu mađarske Druge armije. Međutim, ofanziva Crvene armije onemogućila je mađarske vojne vlasti da logoraše prebace na front. Dezorganizovana mađarska Druga armija nije bila u stanju da prihvati logoraše, pa su oni predati Nemcima, koji su ih bacili na najteže radove. Tek početkom maja 1943. godine, ostaci mađarske Druge armije uspeli su da se konsoliduju i preuzmu logoraše.

Drugom polovinom 1942. godine mađarska Druga armija je držala front u dužini od 200 km južno od Voronježa do naselja Sagunja, južno od velike okuke Dona, tzv. Okuke smrti, kako su je nazvali Mađari. Na ovom mestu došlo je do proboja Crvene armije. ovde je neposredno iza linije fronta bilo upućeno 120 zanatlija iz Južne Bačke, zajedno sa devet stotina političkih osuđenika, pokupljenih iz svih mađarskih zatvora, svrstanih u pet specijalnih kažnjeničkih četa.

Prve su stigle zanatlije. Okupili su se na zbornom mestu u Somboru. Posle nekoliko dana su upućeni u okolinu Budimpešte. Potom su krenuli u pravcu Belorusije, da bi se zadržali dve nedelje kod Gomelja. Nastavili su put prema Kursku i Voronješkoj oblasti, stigavši u Ostrogožsk na Donu. Bilo je to avgusta 1942. godine. Ovde su išli na najopasnija mesta, kao što je bilo kopanje rovova i postavljanje prepreka. Još im je teže padala surova zima. Kada je januara 1943. crvena armija izvršila proboj, u vrtlogu povlačenja gotovo svi su izginuli. Samo je nekolicina uspelo da se predaju crvenoarmejcima.

Nov talas mobilisanih na Istočni front usledio je novembra i decembra 1942. godine, kada dolaze politički zatvorenici koje su mađarski sudovi u Bačkoj osudili na robiju.

Septembra 1942. godine od 900 političkih zatvorenika formirane su kažnjeničke čete u Budimpešti, Vacu, Kiškerešu i Segedinu. Krenuli su sa dva transporta, u oktobru i novembru 1942. godine. Idući Ukrajinom dospeli su do Sonceva i Belgoroda, a odatle, pešice, praćeni stražom, na istok. Na položajima u blizini fronta bili su smešteni u zemunice, a neki u štale obližnjeg kolhoza. Kopali su pod najtežim uslovima, po vejavici i ledu.

Uprkos svoj predostrožnosti, desetak političkih zatvorenika je uspelo da pobegne na sovjetsku stranu, dok su ostali bili podvrgnuti žestokim represalijama.

Kažnjeničke čete stizale su na odredišta u Donu sve do kraja 1943. godine. Ubrzo, 12. januara 1944. godine Crvena armija je probila front na Donu, što je dovelo do rasula mađarske Druge armije. Mnogi politički zatvorenici su našli smrt prilikom povlačenja Hortijeve vojske. Oni koji su preživeli sačekali su povoljan trenutak i predali se Crvenoj armiji. To se dogodilo kod sela Radohošća u blizini grada Korostenja. Ovde su se uključili u Združeni odred generala Malikova u sastavu Žitomirske partizanske jedinice "Nikolaj Ščore". Jedinica je imala zadatak da prikuplja nove borce, da ih proverava i šalje u čete i odrede. Učestvovali su u više diverzantskih akcija. Dejstvovali su i na području Lavova.

Sve kategorije prinudno mobilisanih radnika nosili su zajednički naziv "munkaši", odnosno na mađarskom - radnici.

Marta 1943. godine po bačkim selima deljeni su pozivi kojima su Srbe vojne vlasti pozivale na prinudni rad. U ovoj akciji podeljeno je preko 600 poziva. Za rad su odabrani najsposobniji muškarci između 20 i 32 godine starosti. Imali su da se jave vojnim komandama u Nađkerešu, Solnoku i Cegledu. Na odredištima "munkaši" su dobijali uniforme, kao i njihove starešine. Formiranje bataljona i četa okončano je do 20. aprila 1943. godine, kada je naređen pokret. Preko Ukrajine, kompozicija je stigla do Ovruča, a posle toga prešla je u Belorusiju, u Polesje. Kod Mozira, kompoozicija je prešla reku Pripjat. Nešto dalje, kod Kalinkoviča, krenulo se na severoistok do Vasiljeviča. Odatle je krenula sporednim kolosekom na jug, prema gradiću Hojniku, najvećem naselju između reka Pripjata i Dnjepra.

Većina logoraša iskrcana je na stanici Avramovka, dok je manji broj produžio u Hojnike. Bilo je to jula 1943. godine.

Čitavo vreme boravka "munkaši" su bili maltretirani u kraju u kojem su dejstvovali beloruski partizani. Zato su stanične i ostale zgrade, peroni i dvorišta, bili obezbeđeni kao odbrambeni čvorovi, sa puškarnicama, visokim osmatračnicama i mitraljeskim gnezdima. Posle kratkog vremena "munkaši" su došli u dodir sa mesnim stanovništvom, interesujući se za partizane. Noću 30. jula 1943. godine, posle nekoliko pojedinačnih, organizovano je kolektivno prebegavanje "munkaša" među beloruske partizane. Odmah su položili zakletvu, koja je glasila: "Zaklinjem se da ću se, zbog spaljenih gradova i sela, krvi i smrti naših žena i dece, očeva i majki, nasilja i mučenja nad mojim narodom žestoko svetiti neprijatelju, i stalno, ne zaustavljajući se ni pred čime, uvek i svuda, smelo, odlučno i bez milosti uništavati nemačke okupatore".

Prebegli Srbi uključeni su u sastav partizanskog odreda "Suvorov" kao Srpska četa. Ubrzo su, međutim, srpski partizani bili raspoređeni u okolne partizanske beloruske jedinice. Kao srpska jedinica ostao je samo vod teških mitraljeza. U odredu "Suvorov" borilo se preko stotinu srpskih partizana.

U odnosu na čitav SSSR, Belorusija je bila primer partizanske borbe protiv okupatora, pa nije bilo teško dospeti do partizana.

Ne postoji precizna dokumentacija o tome u kojim je sve borbenim jedinicama u Belorusiji i Ukrajini bilo srpskih partizana, koji su ovamo dovođeni kao "munkaši". Najpotpunije podatke daje istoričar i novinar Stevan Vrgović u knjizi "Rame uz rame" (Učešće Jugoslovena u partizanskom pokretu u SSSR). Srpski partizani iz Bačke i Baranje su se borili u sledećim vojnim formacijama: brigadama "Za rođinu", "Boženko", "Frunze" i Mozirskoj "Aleksandar Nevski", Žitomirskoj partizanskoj diviziji "Nikolaj Ščors"; odredima "Staljin", "Molotov", "Mstitelj", "Đeržinski", "Buđoni", "Suvorov", "Čapajev" i Tarnopoljskom "Staljin".

Partizani iz Bačke i Baranje su u sastavu Mozirske brigade decembra 1943. godine izveli napad na prugu Ovruč-Mozir. Bila je to zamašna akcija, jer je bila napadnuta pruga u dužini od 30 km. Posle nekoliko diverzantskih akcija pripadnika Mozirske brigade "Aleksandar Nevski", početkom 1944. godine, Crvena armija je oslobodila čitav region Mozirja. Do aprila 1944. godine nastaljene su borbe zajedno sa Crvenom armijom, ali samo do zapadnih granica Mozirskog rejona.

U brigadi "Boženko" borili su se Srbi iz Bačke i Baranje. Ovu jedinicu karakterisalo je stalno menjanje formacije, što je zavisilo od određene borbene situacije. Na taj način ova brigada je bila operativna jedinica, veoma pokretljiva. U određenim prilikama delovala je i u okviru operativnih planova regularnih formacija. U sastav ove brigade jula 1943. godine uključilo se pedesetak Bačvana i Baranjaca. Delovala je na području od Žitomira, na jugu, preko Pinska do Bresta, na severu. Januara 1944. dospela je do Volinske oblasti, da bi februara 1944. godine, posle susreta sa Crvenom armijom, bila podeljena na dva samostalna partizanska odreda "Podpudrenko" i "Poljski".

Brigada "Za rođinu" dejstvovala je na području jugoistočne Belorusije između Lojeva, Hojnika, Rečice i Kalinkoviča. Njeni odvažni mineri često su prelazili Dnjepar i minirali železničku prugu Černigov-Gomelj.

Mnogi Srbi iz Bačke i Baranje mobilisani su i kao vojnici; uključeni su u sastav Hortijeve armije, koja se borila na Istočnom frontu. Najpre su jula 19412. godine regrutovani svi mladići rođeni između 1920. i 1922. godine. Septembra 1941. pozvani su na vojnu službu. Maja 1942. godine pozvani su svi rezervni kao i neki aktivni oficiri bivše jugoslovenske vojske, a od aprila 1942. godine i ostali vojni obveznici. Regrutacija i mobilizacija izvršena je od februara do oktobra 1943. kao i 1944. godine. Pošto su prikupljani u gradovima Mađarske, odatle su upućivani u Belorusiju u posadne jedinice, da čuvaju železničke pruge Brest-Bereza i Brest-Kobrin-Antipolj-Pinsk.

Neposredno po dolasku u Belorusiju, nasilno mobilisani Srbi u sastavu Hortijeve armije tražili su mogućnost da se priključe partizanima. Prva prebegavanja zabeležena su novembra 1943. godine u okolini naselja Pjoski. Posle dvadesetak kilometara pešačenja dospeli su u logor partizanskog odreda koji je nosio naziv "Kalinjin". U prvoj polovini 1944. godine učestvovali su u diverzijama na području Bresta, u zapadnoj Belorusiji.

Krajem 1943. godine, Beloruskim partizanima su prebegli nasilno mobilisani Srbi koji su bili raspoređeni duž pruge od Bresta do Pinska. Ovde su dejstvovali u okviru odreda "Kirov", koji se uključio u redove Crvene armije. Učestvovali su u oslobađanju gradova: Janov, Brest, Pinsk, Horodec, Antipolj i Kobrin.

Tokom 1944. godine oslobođeni su delovi Belorusije, Ukrajine i drugih područja SSSR-a, a Crvena armija je nastavljala prodor u Poljsku, Rumuniju, Mađarsku i dospela do Jugoslavije. Uporedo sa ovim aktivnostima, rasformirani su svi partizanski odredi koji su delovali u pozadini neprijatelja. Najveći broj Jugoslovena - sovjetskih partizana - prebačen je prvo u antifašistički logor u Krasnogorsku, a potom, po slobodnom opredeljenju svakog pojedinca, u jugoslovenske vojne jedinice u SSSR-u, koje su tamo formirane.

Polovinom decembra 1943. godine, u okolini grada Kolomne, 120 km jugoistočno od Moskve, od Jugoslovena koji su se našli na teritoriji SSSR-a formirana je Prva jugoslovenska brigada. Bila je sastavljena od političkih emigranata i političkih osuđenika iz mađarskih zatvora, zatim prisilno mobilisanih, kao i logoraša, zarobljenika i drugih.

Prva jugoslovenska brigada je krajem jula 1944. godine krenula za domovinu. Na putu za Jugoslaviju, ova brigada se našla privremeno u sastavu Drugog ukrajinskog fronta. Posle uspešno izvedenih akcija na području Moldavije, u oblasti Kišinjeva i Jaša i prodora Crvene armije u Rumuniju, put prema otadžbini bio je otvoren.

Na osnovu naređenja Vrhovne komande narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, 6. oktobra 1944. godine Prva jugoslovenska brigada je prešla kod Kladova u Srbiju, gde je stavljena pod komandu 23. udarne divizije, odnosno 14. korpusa NOV Jugoslavije.

Imajući u vidu dobru opremljenost i obučenost boraca, Vrhovna komanda je rasporedila Prvu jugoslovensku brigadu prema području Ibra, odakle su se povlačile nemačke jedinice iz Grčke. Ovde je na području oko Čačka došla u sukob sa nemačkom divizijom "Princ Eugen". Brigada je ovde imala velike gubitke. Posle Beogradske operacije borbeni put Prve brigade je nastavljen u sastavu Pete udarne krajiške divizije koja je upućena na Sremski front. Posle proboja Sremskog fronta aprila 1945. godine, brigada je nastavila ratni pohod prema zapadnim granicama Jugoslavije. Do kraja rata u sastavu brigade ostala je petina boraca koji su krenuli iz SSSR-a.

Druga jugoslovenska brigada, formirana u SSSR-u decembra 1944. godine, dospela je u Pančevo. Njeni borci su uključeni u sastav Šeste ličke divizije i ostali su u njenim redovima do konačnog oslobođenja zemlje.

Druga jugoslovenska tenkovska brigada formirana je kod Tule u Rusiji, a sastavljena je od bivših partizana koji su se borili u Belorusiji i Ukrajini. Brigada je formirana 5. marta 1945 godine. Pošto je dobila nove tenkove, krenula je u Jugoslaviju, učestvujući u proboju Sremskog fronta aprila 1945. godine.

Na teritoriji Belorusije, u sastavu pedesetak partizanskih jedinica borilo se blizu tri stotine Srba iz Bačke i Baranje, što se može videti na osnovu spiskova iz nekadašnjeg Partijskog muzeja u Minsku, iako ovim spiskovima nisu bili obuhvaćeni svi srpski partizani koji su se borili u sastavu beloruskih partizanskih jedinica.

Borba protiv zajedničkih fašističkih neprijatelja učvrstila je prijateljstvo dva slovenska i pravoslavna naroda - Srba i Belorusa.

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]