 |
Čudo
u slovenskim kulturama
Zbornik
Zbornik Čudo u slovenskim kulturama obuhvata 27 studija lingvista,
istoričara, etnologa, folklorista, književnih istoričara iz Bugarske, Grčke,
Italije, Makedonije, Nemačke, Poljske, Rusije, SAD, Srbije i Ukrajine. Na
građi različitih slovenskih kultura prikazano je poimanje čuda - od porekla
i prvobitnog značenja reči čudo, preko narodne kulture, hrišćanskog pogleda
na svet pogled, do savremenih književnih i umetničkih dela, verovanja i
pojava. Urednik zbornika je Dr Dejan Ajdačić, a izdavači su Apis
(Novi Sad) i Naučno društvo za slovenske umetnosti i kulture (Beograd)
Aleksandar Loma: Poreklo i izvorno značenje slovenske
reči čudo
Tatjana A. Agapkina: Šta se događa čudesne
noći?
Vitalij i Tatjana Zajkovski: Čudo hijerofanije
Račko Popov: Prirodna čuda u narodnim verovanjima
Bugara
Lenka Tatarovska: Čudo i san o besmrtnosti
u makedonskom usmenom stvaralaštvu
Vihra Baeva: Čudo kao lični mit
Albena Georgijeva: Čudesno kao obeležje
žanra u prozi
Janko Maglovski: Čudo devičanskog poroda
Ana Stojkova: Čudo Svetog Georgija i zmaja
u tumanskom apokrifnom zborniku
Kornelija Zoldat: Odsustvo čuda. Problemi kanonizacije
Sv. Vladimira
Danica Popović: Čudotvorenja svetog Save Srpskog
Mirjana Gligorijević-Maksimović: Čuda svetitelja
u srpskom slikarstvu 13. veka
Lilija Skomorohova Venturini: Čudo u kompoziciji
ruskih žitija (11-17. veka)
Tatjana Subotin-Golubović: Sveti apostol
Luka - poslednji zaštitnik srpske Despotovine
Izold Tire: Čudo nade
Dmitro Stepovik: Ukrajinske čudotvorne ikone
Miroslav Timotijević: Suze i zvezde: O
plaču Bogorodičinih čudotvornih ikona u baroku
Miroslava Kostić: Poštovanje kulta svetitelja,
njihovih moštiju i čuda na području karlovačke mitropolije u periodu baroka
Mirjana Đekić: O čudotvornim vodicama na području
Vojvodine
Vaclav Valecki: Hetmanka barskih pesnika -
Marija
Tomislav Jovanović: Čuda presvete Bogorodice
Agapija Landosa Krićanina u srpskoj rukopisnoj tradiciji
Tanja Popović: Poimanje "čuda" u predstavama
onostranog sveta u srpskoj poeziji 19. veka
Ljudmila Stojanova: Folklorni fantazmi u
bugarskoj književnosti
Olga Tarasenko: Magični teatar Pavla Filonova
Dragana Besara: Najveći Tvorčev dar: Čudo
u Šarganu Ljubomira Simovića
Lidija Radulović: Čudna nam čuda: Savremeni
folklor paranormalnog
Dejan Ajdačić: Čudesno isceljenje opsednutih
Aleksandar LOMA
Poreklo i izvorno značenje slovenske reči čudo
Osim paralelizma u uvođenju pesama formulama koje sadrže reč čudo i njihovog
čudesnog sadržaja, zapaža se velika sličnost motiva označenih rečju čudo
i slika u čudnim snovima koje simbolično predskazuju buduće događaje:
i ovde i tamo javljaju se nebeska znamenja, krilate zmije, razne ptice
(sokolovi, gavranovi, labudovi). Na motivu ptice ili životinje koja govori
valjalo bi se posebno zadržati. I u ruskoj baladi i u našoj bugarštici
imamo motiv sokola koji saopštava da je video čudno čudo. Tu, dakle, pored
predikata i objekta *videti čudno čudo možemo na praslovenskoj
ravni rekonstruisati i subjekat *sokola. U analognim kontekstima
označava se kao čudo čas sama pojava proročke životinje, čas sadržaj njenog
saopštenja; to je slučaj sa gavranom u dvema varijantama ruske pesme,
ili sa vizijom sestre budimskog kralja koja čudnim čudom naziva
tri vile na jelenima, dok u ruskoj bilini zlatorogi turovi sami govore
o čudnom čudu. Možda nije presmelo pretpostaviti da se ova alternacija
svodi na staru praksu proricanja po pticama ili drugim životinjama: saopštenja
o čudima koja se stavljaju gavranu ili sokolu u usta su zapravo tumačenja
njihove pojave ili glasa koja je sama po sebi čudo u smislu znamenja,
protumačivog na sličan način kao drugi nebeski i zemaljski predznaci.
Videli smo da su još u praindoevropsko doba postojali ljudi obdareni sposobnošću
percepcije i interpretacije takvih božanskih poruka, i istovremeno pesničkim
darom, i da su u pojedinim starim jezicima nazivi za njih izvedeni od
istog glagolskog korena od kojeg i slovenska reč čudo. Mali fragment
praslovenske poetike koji smo upravo rekonstruisali ima, kao i svaka kulturna
pojava na toj ravni duhovnog razvitka, duboko religijsko značenje. Za
ljude koji svet bogova i duhova zamišljaju u daljini nedostižnoj običnom
smrtniku, na nebesima ili na samom kraju sveta, ptice su bića koja u najvećoj
meri oličavaju mogućnost opštenja sa tim drugim svetom, bilo da se shvataju
kao kao prenosnici božanskih poruka ljudima, bilo kao spoljašnji likovi
koje na sebe uzimaju duše pokojnika ili živih ekstatika (šamana), sposobne
da u oba smera prelaze granicu onostranog. Kako je arhajski pesnik istovremeno
bio vrač koji svoja nadahnuća, kako vidovnjačka tako i pesnička, crpe
iz te vrste kontakata, tumačeći ptičji let ili sam leteći poput ptice
između svetova, uloga ptičjeg roda u usmenom pesništvu ne samo praslovenskog,
nego i praindoevropskog doba morala je, kao i kod drugih naroda na odgovarajućem
kulturnom stupnju, biti mnogo značajnija od riznice živopisnih stilskih
figura ...
Tatjana AGAPKINA
Šta se događa čudesne noći?
Jednog od prazničnih dana (na Božić, Vavedenje Bogorodice, Bogojavljenje,
Blagovesti, Đurđevdan, Uskrs, Ivandan, Petrovdan, Uspenje i dr.) sunce
se na istoku preliva u raznim bojama i kreće se po nebu na neki neobičan
način (na primer, skače, - "igra", talasasto se kreće na horizontu - "kupa
se", menja boju "menja se", iščezava i ponovo se javlja). U svim slovenskim
tradicijama taj događaj se prenosi glagolom "igra" ("sunce igra"), kao
i nizom drugih.
Verovanje o "igri sunca", poznato je u celoj Evropi, mada nema uvek formu
razvijenog folklornog sižea (i iz tog razloga se, u stvari, ne registruje
u indeksima motiva). Na primer, u istočnoslovenskoj tradiciji obično se
javlja samo spominjanje tog događaja uz pomoć karakterističnih glagola
koji često koreliraju sa nazivom kalendarskog praznika ili sa njegovim
simboličkim značenjem. Na primer, na Kupalu sunce se često kupa,
na Uspenje se uzdiže, na Uskrs se raduje, što odgovara mitopoetskom
konceptu Hristovog uskrsnuća; sunce se takođe šeta, drhti, veseli se,
blista, cveta, preliva se, ide, trči, pleše, skače, vrti se, ide na venčanje
(o ovome v. posebno: Tolsta˙ 1986). U poljskom folkloru takvo neobično
"ponašanje" sunca opisuje se terminima "igra", "skače", "pleše", "klanja
se" "ide kao prepelica", "čuči" (SSSL 1:123). U bugarskoj tradiciji često
se navodi da na Ivandan ili na neki drugi dan sunce igrae "treperi,
drhti" ili "vraća se" (ovo poslednje je verovatno povezano sa zimskom
sunčevom obratnicom) (Mollov 1988: 101, Gabrovo); kod Srba "igra" i "skače"
itd.
Opšte mesto priča o paprati postale su reči da će čovek koji stekne čudesni
cvet "znati sve". U to "sve" spadaju i događaji koji se dešavaju daleko
od onog mesta gde je cvet nađen, magijske tajne, prirodne tajne. Prema
pinskim verovanjima paprat otkriva čoveku prošlost i budućnost (ZK: 285);
prema sibirskim - omogućava da se vidi cvetanje zemlje i vode na kupalsku
noć (Makarenko 1993: 65); po beloruskim - pokazuje kakvu su štetu kome
nanele veštice i kako se može popraviti to što su one učinile, kao i kako
postati čarobnjak (ZK: 292). Paprat daje čoveku mogućnost da razume govor
životinja (Kuret 2: 110; isto kod Hrvata, istočnih Slovena i dr.) i biljaka:
"U tu nočü naéti paporotnika cvet - budešü znatü, šo sobaki brýšutü, budešü
vse zilü˙ čutü, šo gomon˙t" (PA, Žitomirska oblast).
Kod južnih Slovena legende o paprati koja cveta poznate su samo na zapadu
i jugozapadu balkansko-slovenskog areala (Srbi graničari, Crna Gora, Hercegovina,
Dalmacija, Lika, Hrvatsko Zagorje, Slovenija). Srbi graničari su pričali
da se tokom noći uoči Ivandana paprat (bujad) rascveta i sazri,
njegovo zrno padne na zemlju. Čovek koji je uspeo da dobije to jedinstveno
zrnce (kada mu je upalo u čarapu), iznenada je shvatio: "I evo ti čuda:
znade ti taj najedanput sve i sva po bijelome svijetu, ma zna on šta je
car sinoć večera, i vidio i gđe je vrag svoja kola satro. Sve zna". Slučajan
gubitak "cveta saznanja" dovodi do trenutnog gubitka ovog čudesnog dara
(Begović: 154). Stanovnici dalmatinskog zaleđa (Bukovica) smatrali su
da čovek koji na noć uoči Ivandana uhvati seme paprati može da razume
jezik životinja i biljaka, da otvori svaku bravu i da će mu svaka trava
reći koje bolesti leči (Ardalić 1902: 288).
Vitalij i Tanja ZAJKOVSKI
Čudo hijerofanije
Čudo otvaranja nebesa postalo je deo slovenskih, posebno ukrajinskih,
predstava o vaseljeni: "Osim vidljivog neba, postoji i drugo, koje se
naziva Carsko. Ono je prekriveno vidljivim nebom, kao staklom. Po narodnom
shvatanju, na Carskom nebu boravi sam Bog, a na vidljivom - anđeli i svi
sveci. Kažu da ima takvih srećnika, koji su videli kako se noću otvara
vidljivo nebo, pa se može videti Carsko nebo, "take ˙sne,
˙k sonce". Prema opštoj tragičnoj tendenciji svetog
otkrovenja-apokalipse, čudo otvaranja nebesa ne nagoveštava, po pravilu,
ništa dobro.
Kod slovenskih i balkanskih naroda otvaranje nebesa i pojava Boga uoči
Bogojavljenja bilo je povezano sa verovanjem u ispunjavanje želja onom
ko je bio svedok tog čuda. Mada, po predanju raširenom na Balkanu, koje
liči na mit o caru Midi i o silenu koji ispunjava želje (up. BFP: 775;
Tolstoé 1966: 97-114), ni to nije ukazivalo na dobro. Po balkanskom sižeu,
neki čovek je isturio glavu kroz prozor i čekao na pojavu čuda, ali, u
trenutku otvaranja nebesa, umesto da zamoli Boga "Daj mi, Bože, osmak
blaga" - pogrešno je rekao: "Daj mi, Bože, od osmak glavu".
Bog mu je ispunio želju. Pošto "čudesno" promenjena glava nesrećnog čoveka
nije mogla da uđe natrag, komšije su bile primorane da iseku prozor (up.
Karadžić 1986: 73; Karadžić 1985: 34; Milićević 1984: 180; Begović 1986:
124; Tanović 1927: 25; Antonijević 1971: 179; Marinov 1994: 475; BFP:
775, 775A). Po pravilu, u sličnim pričama se tvrdi da se ispunjava samo
jedna želja. U varijanti iz istočne Srbije (oblast Boljevca) u pitanju
su dve želje, pri čemu druga, slično želji pokajničkog Mide, anulira rezultat
ispunjenja prve - kako čovek nije mogao da proturi glavu natrag, povikao
je: "Bože, ne slušaj šta luda truća, nego daj kako si i dosad davao!"
i tada je Bog napravio njegovu glavu onakvu kakva je bila pre "čuda" (Grbić
1909: 23). U nekim slučajevima siže otkrivanja čuda se komplikovao: samo
pravedni ljudi, "Božiji ugodnici", mogli su da vide otvaranje nebesa i
da zamole za želju (Karadžić 1985: 34; Mićović 1952: 154; BM 1994: 160-161);
da bi se ispunila želja, bilo je potrebno da se na nebo gleda ne trepnuvši
(BFP: 775); ali u svakom slučaju to je zahtevalo celonoćno bdenje.
Račko POPOV
Prirodna čuda u narodnim verovanjima Bugara
Iako je strahovito i demonsko prirodno čudo, oluja ima i dobre strane.
Kod Bugara je posebno rasprostranjeno shvatanje da neki ljudi dobijaju
isceliteljske i proročke sposobnosti kao posledica oluje. Poznatu bugarsku
proročicu baba Vangu (1911-1996) kao devojku oluja je podigla i nosila.
Pošto je pala u nesvest i izgubila vid ona je dobila dar vidovitosti i
isceliteljstva čija je popularnost u Bugarskoj i drugim zemljama prilično
dobro potvrđena. U loveškom regionu srednje Bugarske jaka je vera u mesne
gatare koje su dobile dar zahvaljujući vihoru. Te žene sa poštovanjem
svi nazivaju "sveticama". U drugim bugarskim krajevima fenomen vidovitosti
i isceliteljstva objašnjava se opštenjem čoveka sa svecima u snu ili zavetovanjem
deteta nekom svecu, ako je dete bilo veoma bolesno ili ako su mu roditelji
dugo vremena bili bez dece. U naše vreme vidovitost i isceliteljstvo su
isključivo u kompetenciji novih ekstrasensa, koji takođe, u mnogo slučajeva
dobijaju svoj talenat na čudesan način - na primer u kontaktu sa predstavnicima
vanzemaljskih civilizacija.
Lenka TATAROVSKA
Čudo i san o besmrtnosti u makedonskom usmenom
stvaralaštvu
I u ovom čudu ima nešto od kontinuiteta sna o besmrtnosti, od vrednosti
i prirode paganske ideje o junacima i polubogovima, od onog božanskog,
koje se za razliku od ljudskog odlikuje večnošću, a po verovanju da se
"obogtvoruje čovek, da se smatra bogom, značilo je da se smatra da nije
mrtav iako je umro". Paralelno sa podržavanjem ideje o večnom obožavanju
života, u navedenim baladama pada u oči stavljanje na probu nežnijeg pola.
Preuzimanje junačkog čina koji nevesta treba da izvrši (izlaženje iz groba,
nošenje žive vode ili pružanje dlana pred zmijom - velikom prijateljicom
Eve) i njegova simbolička realizacija, upućuju na postojanje ženske obredne
inicijacije u okvirima postojećih društvenih institucija.
Motiv ženidbe mrtvacem, osim u poeziji, srećemo i u narodnim pripovetkama.
U bajci Oživeaniot mrtovec iz Verkovićeve zbirke tragični junak,
petnaestogodišnji carski sin gine od kraljevske ćerke. Nju, za kaznu,
zatvaraju na tri godine zajedno sa ubijenim, u jednu visoku kulu koju
je car napravio specijalno za nju (element obredne ženske inicijacije).
Metamorfoza mladića nastupa kao rezultat spoznaje moći trave života za
kojom je toliko mnogo žudeo junak Gilgameš, a koja je "trnu slična i duboko
u moru raste". U navedenoj priči, koju je zabeležio Hristodul Božikov,
ovakvu biljku slučajno nosi zmija. Znanje zmije devojka ne zanemaruje,
već, upravo suprotno, prihvata ga što dovodi do čuda, tj. oživljavanja
carskog sina posle koga sledi i svadba sa njim.
Vihra BAEVA
Čudo kao lični mit
Naglašena vera mesnog stanovništva i masovna kultna praksa, koja obezbeđuje
kontakte među različitim zajednicama, uslovljavaju izbor ovog rejona kao
posebno pogodnog za istraživanje mehanizama popularne religioznosti. Obavljeni
intervjui sa više od 50 informatora, kako lokalnih stanovnika, tako i
vernika iz drugih mesta, pružili su mi korpus tekstova koji ocrtava specifiku
i funkcije čuda u konktekstu savremenog folklornog hrišćanstva.
S jedne strane, čudo kao događaj i priča integriše religioznu zajednicu
- ono legitimiše njene tradicije, ritualne postupke i kultna mesta, utvrđuje
grupni identitet. S druge strane, međutim, čudo ima i svoje individualno-psihološke
dimenzije - to je lični religiozni doživljaj sa visokim emocionalnim intenzitetom
i ključnim značenjem za svakog pojedinca ponaosob. Shvaćeno i na taj način,
čudo se javlja kao subjektivna kategorija, činjenica psihičkog. Prirodno,
otpada problem njegove istinitosti/neistinitosti, ono se pokazuje kao
pitanje ličnog izbora i lične interpretacije. Čudo je ono što se doživljava,
prima i docnije prepričava kao čudo.
U ovom tekstu probaćemo da ocrtamo upravo lične dimenzije čuda, postavljajući
sebi pitanja kao: Šta ono znači pojedinom čoveku? Kako se interpretira
i osmišljava? Kako se odnosi prema izboru životne strategije i sopstvenog
identiteta?
Albena GEORGIEVA
Čudesno kao obeležje žanra u prozi
Žiža u kojoj se sabira i otkriva specifičnost legende kao žanra, jeste
centralna radnja - čudo. To je radnja-rasplet sižejnog konflikta koja
izaziva materijalnu metamorfozu i koja rađa novu osobinu, kroz koju se
otkriva važnost onoga što se desilo, kao obrazac i norma, kao precedent.
Ako se u folkloru čudesni element često sreće, da kažemo "odomaćen je",
čudo u legendi je višeg nivoa, i u samom folklornom okruženju ono se prepoznaje
i shvata kao čudo. Postavljala sam pitanje informatorima da li veruju
u ono što se odigralo. Odgovor je bio: "sada je to nemoguće, ali
nekada su se dešavale takve stvari". Životinje, razume se, ne mogu
da govore, ali "po narodnim verovanjima nekada su sve životinje govorile
kao ljudi" (Marinov 1914: 63).
Čudo u legendi je dokaz prisustva Boga. To snaži veru u njegove natprirodne
mogućnosti i u njegovu sposobnost da stvara i struktuira stvari i njihov
red. I još više, to održava ubeđenje da će se, u slučajavima kada taj
red bude bio narušen, božanstvo ponovo umešati i da će ga obnoviti, kad
kazni krivce. Ta vera je odražena u eshatološkim legendama u kojima se
pokazuje da Bog ima poslednju reč i da će u krajnjem slučaju on obnoviti
prvobitni red koji je sazdao, da će vratiti nekada postojeće vrednosno
saglasje između dela i njihovih posledica.
Janko MAGLOVSKI
Čudo devičanskog poroda
Čudo je uvek i jedino ono što biva mimo zakona prirode, mimo ustaljenog
poretka stvari. Pravo čudo biva po moći, posredovanoj silom Svevišnjeg,
po Božijoj blagodati. Lažno čudo jeste obmana čovekovih grehom raslabljenih
i verom neukrepljenih čula, i jadno je viđenje njegovog neprosvetljenog
uma. Dolazak Boga naših otaca u svet, u ipostasi Sina, devičanskim začećem
i u porođaju devičanskim prebivanjem Bogoroditeljkinim - mimo je zakona
braka i mimo prirode rađanja. Po tome, ta dva trenutka i jesu vrhunsko,
blagodatno, čudo. Veće od svakog koje je Hristos činio hodeći zemljom
("javna delatnost") jer oba, i vaploćenje i rođenje, znamenuju Njegov
tihi i obnoviteljski ulazak u Njime sazdanu prirodu. Ta dva trenutka
i jesu dva znamenja o Njegovom prečudnom ulasku u tvar vinovništvom
Prisnodjevinim. Radi slave koja se zbila sa devicom iz roda Izrailjevog,
blagovest otelovljenja veliča se, u prvom ikosu Akatista Bogorodici, i
ovim vosklicima: ...raduj se, utrobo božanskog vaploćenja; raduj se
Ti, kojom se obnavlja stvorenje (tvar, "priroda"), raduj se Ti, kojom
se veliča Stvoritelj (Stvaratelj). Raduj se, Nevesto nenevesna!" A
Drugi ikos Akatista slavi prečudno Rođenje, proslavljajući Bogorodicu
i sa: "Raduj se, čuda Hristovih uvode; raduj se, naloga
njegovih zaglavlje; ... raduj se, mnogospominjano čudo anđela,
raduj se mnogooplakivana rano besova; raduj se, koja si neizrecivo rodila
svetlost, raduj se, te nikom nisi kazala kako; raduj se, koja prevazilazi
znanje mudraca, raduj se, koja ozaravaš umove vernika. Raduj se, nevesto
nenevesna!" Istaknimo, još jednom, poučeni hejretizmom Akatista, da
čudo sa Bogorodicom, Prisnodjevom Marijom, jeste uvod u Hristova
čuda i zaglavlje Njegovog zaveta.
Iz davnih vremena mudrovanja o bozima i njihovoj deci napabirčena je
hrpa pustolovnih skaski, posebno o zgodama Zevsove pohotne ljubavi ka
ne samo jednoj devici visokog roda. Gromovnik Zevs sa njima opšti
telesno, one začinju njegovim semenom. On se, ne da bi ih zaštitio od
pogubnog prisustva svog prevarnog božanstva no da udovolji svojoj požudi,
sakriva u razne oblike tvari (materije). Slikarima drevnih i novih pagana
posebno izazovna bila je Zevsova obljuba Lede u liku labuda, Io
u blagosti oblaka, zlosrećne Danaje u vidu zlatne kiše. Semelu je obljubio
u stasu smrtnoga čoveka. Nisu li sva ta viđenja o trenu plotskog začeća
paganskih izbavitelja, kojega god da bilo, puka obličja bluda (pornografije)
ako se porede sa slikama vaploćenja preblagog Spasitelja hrišćana,
ako se porede sa svečanošću trenutka na ikonama Blagovesti? Semela, na
prevaru Herinu, zaiska od svog ljubavnika i suložnika, obavezanog obećanjem,
da se pokaže u svekolikom sjaju svog božanstva. Nije otrpela, veli legenda,
sažežena je razornim prisustvom Zevsovog ogoljenog božanstva. U takvoj
suprotstavljenosti poimanja telesnog začeća, staronačelnog i obnoviteljskog,
Zlatousti i hrišćanski slavopoj veličaju Bogorodicu Prisnodijevu Mariju,
Nevestu nenevesnu u rodu Davidovom. Kroz Bogorodicu, Dver nebesnu, Bog
Logos je sišao u tvar božanskim suštastvom a ova je otrpela. "Gore se
rastaču a utroba boga nošaše!" Sišao je u tvar, ne pretvorbom lažnoga
čuda no da uistinu postane novi čovek, Bogočovek; da telom primljenim
od Prečiste obnovi u Adamu, u čoveku, grehom narušeno ustrojstvo svoje
tvorevine. Ono što Zlatousti posebno ističe jeste Njegov tihi dolazak.
Tih, kao što se rosa ("dažd"), nečujno i "niotkud" spušta na runo. Po
razumevanju te blagosti, Blagovesti Presvetoj, u svekolikoj mističkoj
slojevitosti značenja samog događaja, jesu i znamenje prolaska kroz zapečaćenu
Dver nebesku, bespovredno, da sve ostane kao što je bilo, da pečat, da
jemstvenik neprohodimosti ne bude razoren. Shodno promišljanjima velike
tajne o tihom prolasku trijumfalne kapije (neba) na samom početku pohoda
Cara Slave u pobednosno boj za spas čovečanstva, što je sasvim suprotno
pompi zemaljskih trijumfatora na povratku iz boja za svetsku imperiju,
ikone ovog svetlog i radosnog praznika slikaju se na trijumfalnom luku
oltarskog prostora i na carskim dverima (dverima neba) ikonostasa,
pregrade kojom se oltar odvaja od "svetovnog" dela hrama. Blagovesti se
uvek slikaju na međi sa Svetinjom nad svetinjama, na platnu stene (bedema)
stana Boga živoga, na granici prostora sa kojim je izjednačena Prečista
i Prisnodjeva Marija.
Ana STOJKOVA
Čudo Svetog Georgija i zmaja u tumanskom apokrifnom
zborniku
Najraniji sačuvan prepis Čuda sv. Georgija sa zmajem u vizantijskoj
književnosti potiče iz 12. v. (Cod Angel. gr. 46). Eto zašto istraživači
pretpostavljaju da ono nije nastalo mnogo ranije, ali o njegovoj konkretnoj
hronologiji nema jedinstvenog mišljenja. Prihvata se da je to poznije
od ostalih vizantijskih čuda ovog sveca. Uprkos tome, kroz stoleća ono
stiče izuzetno veliku popularnost i u svesti naroda celog evropskog istoka
i zapada, u prednjoj Aziji, na Bliskom istoku i Kavkazu, sv. Georgije
se povezuje upravo sa likom borca protiv zmaja. Ogroman uticaj u tom pogledu
imaju njegove predstave - kako na fresko slikama i ikonama, tako i u svetovnoj
umetnosti hrišćanskog sveta. Razume se, relativna važnost likovnih umetnosti
i književnosti različita je kod različitih naroda u zavisnosti od okolnosti
stvorenih u njihovoj političkoj i kulturnoj istoriji.
Ne možemo u potpunosti da se složimo sa V. N. Lazarevim, koji smatra
da u vizantijskoj i u književnosti na latinskom jeziku čudo Sa zmajem
nije imalo poseban razvoj. Po njemu, vizantijska kulturna sredina nije
stvorila uslove za širenje ovog čuda, zato što se "s podozrenjem" odnosila
ka "apokrifnim motivima" koje je ono sadržavalo. Silan razvoj, međutim,
delo je doživelo u književnostima na narodnim jezicima na Zapadu i u slovenskim
zemljama. Kada je reč o sudbini dela na ruskom tlu, istraživač je u pravu,
jer tamo se doista čudo Sa zmajem razvija samostalno, što, osim
nekoliko književnih redakcija svedoči i niz folklornih obrada sižea. Opširno
i produbljeno istraživanje J. B. Aufhauzera o vizantijskoj i latinskoj
rukopisnoj tradiciji pokazuje, međutim, da je i tamo čudo rasprostranjeno
u različitim redakcijama i velikom broju prepisa. U srednjovekovnim književnostima
južnih Slovena, međutim, raširenost čuda nije toliko velika. Suštinski
uzrok toga verovatno je istorijska sudbina ovih zemalja. Tokom kasnog
srednjeg veka, posle pada Balkana pod tursku vlast, mogućnosti za razvoj
i širenje književnosti i pismenosti se ograničavaju, osim u svetogorskim
zajednicama, pre svega u okviru malih manastirskih centara i u sredinama
nižeg sveštenstva. Takve prilike se odražavaju na stanje cele književne
produkcije na Balkanu - kako na njen obim, tako i u ravni književne vrednosti
pojedinih dela.
Kornelija ZOLDAT
Odsustvo čuda. Problemi kanonizacije Sv. Vladimira
Od 11. veka čudotvorstvo je postalo bitan preduslov za kanonizaciju.
Čudo ili znak predstavljaju povremeni dokaz direktne božanske moći u akciji,
upadljive i neobične, koja ukazuje božansku prirodu Boga. Prema Avgustinu
iz Hiposa koji je definisao čuda kao pojavu koja odgovara prirodnom svetu,
ljudi srednjeg veka bili su naviknuti na svakodnevna čuda prirode, tako
da ih je trebalo isprovocirati vanrednim čudima svetaca. Vanredno čudotvorstvo
sveca bilo je znak koji je otkrivao ili označavao izvesnu religioznu
realnost.Čudotvorstva sveca, pre ili posle njegove smrti, navedena su
u njegovom žitiju. Tako je potrebno da se neka čuda ostvare, a da ih potom
neko i dokaže. Iako svetac stvara čuda, ona su izvorno potekla od božje
moći koja kroz njega deluje. Tako, s jedne strane, čuda pokazuju božju
moć na zemlji i na taj način izazivaju divljenje kod čoveka, dok s druge
strane predstavljaju svedočanstvo o svečevoj svetosti. Kao što pokazuje
Milerov komentar Pohvale mitropolita Ilariona, ne postoji bitni preduslov
da Vladimir postane sveta ličnost, a samim tim i svetac. Ali pre nego
što pregledamo Ilarionov tekst i njegov pokušaj da kanonizuje Vladimira,
uprkos činjenici da nije bio čudotvorac, moramo da pokažemo zbog čega
je baš Vladimir među svim drugim ljudima u Kijevskoj Rusiji trebalo da
bude prvi izvorno ruski svetac.
Izgleda da je bilo razloga da Vladimir postane svetac. Najpre, prema
Izvornom letopisu, on je naredio da se pokrsti cela Kijevska Rusija. Potom,
upravo je on, činom pokrštavanja i svojim brakom sa vizantijskom princezom
iz dinastije Porfirogenita, u srednjovekovnom svetu stekao prestiž za
celu Kijevsku Rusiju. Konačno, on je svojom politikom Kijevsku Rusiju
učinio ekonomski prosperitetnom zemljom. U Kijevu je podigao Crkvu od
desetine kao vidljivi znak novog perioda i svojom uredbom o crkvenom zakonu,
Vladimirov ukaz, on je pravoslavnu crkvu u Kijevskoj Rusiji priznao
kao partnera u svojoj upravi. Što se njegove svetosti tiče, on je imao
dostojnog prethodnika u Konstantinu Velikom, kao što tvrde Ilarion i Prvobitni
letopis.
Da li je sve to dovoljan razlog da kijevski veliki knez postane svetac?
Da li je među kijevskom populacijom stvarno postojala želja za Svetim
Vladimirom? Da li je to zahtevala kijevska spoljna politika?
Danica POPOVIĆ
Čudotvorenja svetog Save Srpskog
Obrazac "svetog čoveka", čudotvorca bliskog Bogu i ličnosti posebnog
statusa i zadatka u svom društvenom okruženju, stvoren je već u ranovizantijskom
monaštvu. Ti nosioci svetosti pripadali su, po pravilu, uglednim anaoretama,
a neki među njima stekli su dodatne zasluge, kao osnivači značajnih manastira.
Jedan od najistaknutijih bio je svakako sveti Sava Osvećeni, imenjak i
uzor Save Srpskog. Život i delo slavnog palestinskog monaha objedinili
su u sebi niz sadržaja i iskustava na koja se, mnogo stoleća docnije ugledao,
među ostalima, i njegov srpski sledbenik. Sava Jerusalimski oprobao se
kao radikalni asketa i stanovnik peštera ali je, takođe, osnovao i vodio
najugledniju kinovitsku obitelj svog doba, sastavivši joj tipik. Ne odustajući
od prakse povremenog povlačenja u pustinju, on je, istovremeno, održavao
žive kontakte sa carskim dvorom u Konstantinopolju. Za naš problem, od
najveće je važnosti činjenica, da je Sava Osvećeni nazivan "svetim čovekom"
i da je, poput mnogih ranih podvižnika, bio obdaren sposobnošću čudotvorenja.
U biografiji koju mu je sastavio Kiril Skitopoljski podrobno su navedena
čuda koja je izvršio za života, kao i njihov odjek među sledbenicima,
ali i običnim vernicima. Sava je, očigledno, poštovan kao duhovni autoritet
najvišeg ranga i nosilac čudesnih moći, koja su štitila i pojedince i
širu zajednicu. Jednaku ulogu zadržao je i nakon smrti, u statusu svetitelja,
kada su njegov grob i mošti postali stecište one iste božanske sile koja
ga je ispunjavala za zemaljskog života.
Takav monaški ideal pokazao je svoje vrline i delotvornost i u narednim
razdobljima vizantijske povesti. Prave uzore za građenje lika Save Srpskog
kao "svetog čoveka", stoga se mogu pronaći u hronološki bližim epohama
- tačnije, u monaškoj praksi i hagiografiji od sredine 9. do prvih decenija
12. veka. Veoma podsticajne rezultate, u tom pogledu, pružaju novija istraživanja
Rouzmeri Moris. Ona su pokazala da je obrazac "svetog čoveka" ovoga doba,
bio rasprostranjen na geografski širokom području, i uobličen na veoma
dosledan način. Karakteristično je, da među tim ličnostima preovlađuju
osnivači i starešine znamenitih manastira i budući svetitelji, na primer
- Petar iz Argosa, Pavle Latroski, Lazar iz Gelasiona, Atanasije Atonski,
Hristodul sa Patmosa, Simeon Novi Teolog. Međutim, za razliku od svoje
sabraće, uvažavanih ali "običnih" manastirskih starešina - koji su nosili
epitete kao što su makarios ili aoidimos - ove ličnosti
imenovane su kao hosios, odnosno hagios. Njihova izuzetnost
poticala je otuda, što su u iskustvu imali praksu vrhunske individualne
askeze, i upražnjavali lavriotski način življenja, dokazujući tako, u
sopstvenom vremenu, mogućnost da se dosegnu osveštani modeli prošlosti.
Takvi monasi smatrani su istinskim autoritetima, takoreći "živim ikonama",
i ljudima predodređenim za duhovno vođstvo. Zahvaljujući sposobnosti da
čine podvige, oni su imali privilegiju "smelosti" govora i posredovanja
kod Božanstva, pa otuda, i moć čudotvorenja, za života i nakon smrti.
Život i podvizi svetog Save Srpskog, podrobno izloženi u hagiografskim
izvorima i liturgijskim sastavima, te stoga dobro poznati, sledili su
ovaj model u svim njegovim bitnim aspektima. Isti je slučaj i sa repertoarom
njegovog čudotvorenja, što ćemo dalje nastojati da pokažemo. Važno je,
međutim, već na početku naglasiti osobenost, tačnije, izuzetnu složenost
Savinog lika kao "svetog čoveka" u odnosu na pomenute monaške uzore. Razlog
za to je sasvim jednostavan: Sava je bio izdanak osnivača dinastije, prvi
poglavar autokefalne srpske crkve, i ličnost koja je izvršila presudan
uticaj na stvaranje države Nemanjića u njenoj odlučujućoj etapi. U tom
svetlu nužno je sagledavati i njegova čudotvorenja, odnosno činjenicu,
da su neka od njih veoma nekonvencionalna, a da i ona uobičajena, često
imaju naročiti smisao i funkciju. S tim u vezi, treba imati na umu i neke
opšte odlike, odnosno tokove razvoja svetiteljskih kultova, u doba kada
se uobličava Savino proslavljanje. Nakon razdoblja opadanja, u Vizantiji
se, u 13. veku, ponovo pojavljuju svetitelji, ali oni više ne potiču iz
reda anahoreta već su to, pretežno, najviši predstavnici državne i crkvene
hijerarhije.
Mirjana GLIGOJEVIĆ-MAKSIMOVIĆ
Čuda svetitelja u srpskom slikarstvu 13. veka
Najstarija scena čuda svetitelja u srpskom zidnom slikarstvu sačuvana
je u severnom paraklisu posvećenom sv. Nikoli uz Radoslavljevu pripratu
u Bogorodičinoj crkvi u Studenici. Među freskama iz oko sredine četvrte
decenije 13. veka, na severnom zidu preostala je samo jedna scena iz ciklusa
života sv. Nikole i predstavlja javljanje sv. Nikole Avlaviju. Na donjem
desnom delu delimično očuvane freske vidljiv je eparh Avlavije kako leži
na postelji, što predstavlja ilustraciju čudesnog pojavljivanja sv. Nikole
jedne noći eparhu Avlaviju kada mu je naložio da oslobodi trojicu vojvoda
od pogubljenja. Ova scena je naslikana u skladu sa uputstvom iz slikarskog
priručnika Dionisija iz Furne i često je predstavljana u okviru ciklusa
sv. Nikole.
Sedam scena čuda sačuvalo se u opširnom ciklusu sv. Đorđa na fasadama
paraklisa u kuli posvećenoj sv. Đorđu u manastiru Hilandaru. Na severnom
i zapadnom spoljnom zidu paraklisa niže se jedanaest scena iz prve polovine
ili sredine 13. veka posvećenih patronu pirga i paraklisa - sv. Đorđu.
Šest scena predstavljaju teška mučenja svetitelja, koja on čudesno preživljava
bez ikakvih posledica. Prve dve scene smeštene su u gornjoj zoni na severnoj
fasadi paraklisa. Iznad ulaza je naslikana scena Sv. Đorđa tuku volujskim
žilama. Sv. Đorđe je predstavljen kako leži vezanih ruku i nogu, dok dvojica
mučitelja zamahuju prema njemu. Na sledećoj veoma oštećenoj sceni naslikan
je sv. Đorđe nag sa raširenim rukama i verovatno predstavlja Sv. Đorđa
muče u krečani. U istoj gornjoj zoni zapadnog zida se nastavljaju prikazi
mučenja sv. Đorđa. S obzirom da je svetitelj je na obema slično koncipovanim
scenama naslikan nag, a pored njega stoje dvojica mučitelja, najverovatnije
su na njima predstavljena Mučenje grebanjem i Mučenje vatrom. Na severnom
zidu u donjoj zoni su naslikane još dve scene: Sv. Đorđa muče u kotlu
i Mučenje na točku. Kao i na prethodnim freskama sv. Đorđe je u obema
scenama prikazan u sredini sa po jednim mučiteljem sa svake strane; i
to u prvoj nag, raširenih ruku u kotlu, a u drugoj vezan za točak. Ove
scene mučenja svetitelja nastale su na osnovu hagiografskih tekstova o
sv. Đorđu i često se prikazuju, dok se u priručniku Dionisija iz Furne
opisuju samo dva od ovih mučenja: na točku i u kotlu.
Lilija SKOMOROHOVA-VENTURINI
Čudo u kompoziciji ruskih žitija (11-17. veka)
U naučnoj literaturi je već više puta bila isticana slojevitost strukture
žitija svetih, njihovo ugledanje na uzore koje nudi Sveto Pismo i autori
hrišćanske egzegeze, kao i mogućnost da se iščitavaju i u bukvalnom i
u duhovnom smislu (Picchio 1991: 363-367; Gregoire 1987: 213-214). Motivi
čudesnog u razmatranim žitijima mogu se čitati bukvalno, viđeni kao konkretna
realnost pridodata određenoj istorijskoj ličnosti i određenom istorijskom
vremenskom odsečku, ali isto tako i u duhovnom smislu, kao još jedna manifestacija
bezvremenog večnog božanskog načela, kao ponavljanje svete istorije.
Razmatrana žitija su na strukturnom planu obeležena prisustvom citata,
parafraza, primera uzetih iz Starog i Novog Zaveta, uporedo sa motivima,
likovima i detaljima koji su svojstveni opštem fondu žitijne književnosti.
Motivi čudesnog mogu da upućuju na ovu zajedničku riznicu, i u većini
slučajeva zaista upravo na nju i upućuju, ali mogu da budu i naznake prelaza
od teksta ka vantekstualnom planu, ka prostoru i vremenu autora teksta
i njegovih čitalaca (Setimo se Žitija Zosimovog, gde je, oslanjajući
se na čudo, autor žitija dao ideološku podlogu postupcima moskovskog kneza
prema Novgorodu).
Lik svetoga, sižejnog junaka, predstavljenog u ruskim žitijima, odlikuje
se zbirnošću, u njemu su okupljeni tradicionalni elementi personifikovanog
ideala svetosti, osveštanog mnogovekovnom tradicijom, sa aktualizovanim
značenjima koja odražavaju istorijsko-kulturne kontekste istorijskog vremena
svetoga i sastavljača njegovog žitija. Elementi čudesnog su, bez sumnje,
sastavni deo tradicionalnog ideala svetosti, ali su, u nizu razmotrenih
tekstova, oni neraskidivo vezani za istorijsko vreme lika koji je u žitiju
predstavljen.
U kompozicionom planu, žitijno čudo može, kao što je već ranije bilo
naznačeno, odrediti dalji tok razvoja događaja celog teksta, može predstavljati
srž pojedinih epizoda, može ilustrovati određene motive ili predstavljati
oslonac za njihovo uvođenje.
Tatjana SUBOTIN-GOLUBOVIĆ
Sveti apostol Luka - poslednji zaštitnik srpske
Despotovine
Međutim, nade da takvo stanje može da potraje raspršile su se posle prvog
pada Despotovine (1439). Sada je već bilo sasvim jasno kakva sudbina očekuje
Despotovinu. U želji da makar za izvesno vreme odlože ono što će neumitno
doći, i nadajući se da su čuda ipak moguća, srpski despoti potrudili su
se da obezbede svojoj zemlji i narodu još jednog, i to veoma moćnog zaštitnika.
U epirskom gradu Rogosu čuvale su se mošti svetog apostola Luke, koje
su tamo dospele sasvim slučajno. Posle pada Carigrada pred naletom krstaša
(1204) svete relikvije carskog grada bile su izrazito cenjen plen, pa
su tako mnoge od njih započele svoja putovanja prema zapadnoj Evropi.
Brod koji je prevozio Lukine mošti u Veneciju doživeo je brodolom nedaleko
od obale Epira, pa su one tako i dospele u Rogos. Dobivši potvrdu od svetogorskoh
monaha da su mošti zaista autentične, despot Đurađ Branković je uložio
mnogo truda i novca (30 000 dukata) da bi ih otkupio od turskog namesnika
za svoj prestoni grad. Pošto lokalno stanovništvo nije želelo da ih preda,
srpski izaslanici su Lukine mošti na prevaru (i uz pomoć lokalnih turskih
vlasti) ukrali iz Rogosa. Lukine mošti su posle mukotrpnog putovanja iz
Epira, svečano unete u Smederevo 12. januara 1453. godine. Ne treba ispustiti
iz vida da srednjovekovni čovek nije na ovakav, prema našim savremenim
merilima ni malo pošten način sticanja relikvija, gledao sa prekorom.
Šta više, pribavljanje moštiju na bilo koji način - nije se osuđivalo,
niti se smatralo za greh. Smatralo se da je to koristan poduhvat na dobrobit
zajednice, a trebalo je da prethodni vlasnici bolje čuvaju svoju imovinu.
Možda najpoznatiji primer takve jedne krađe moštiju predstavlja prenošenje
moštiju svetoga Nikole u Bari.
Pribavljanje i prenošenje Lukinih moštiju - ovaj neobično važan događaj
za narod i državu - opisan je u dva zasebna i nezavisna sastava, oba sačuvana
u rukopisima iz treće četvrtine 15, veka.
Izold TIRE
Čudo nade. Sveci i društvena pravda za žene u
srednjovekovnoj Rusiji
Zapadni naučnici već dugo opažaju značaj koji priče vezane za posthumna
čudotvorstva srednjovekovnih svetaca imaju za društvenu i kulturnu istoriju
srednjeg veka. Čim su istoričari počeli da prihvataju čuda kao legitimni
fenomen u srednjovekovnom društvu, oni su se latili priča o natprirodnim
isceljenjima pobožnih vernika u cilju izučavanja srednjovekovnog medicinskog
znanja, ponašanja bolesti, pobožnosti naroda i razvoja kulta svetaca.
U pogledu na sada već prepoznatu višestranu prirodu srednjovekovnih priča
o čudima, iznenađuje činjenica da one do sada nisu poslužile kao osnova
za izučavanje društvenih prilika pod kojima su živele žene u srednjem
veku. Pogotovo iznenađuje činjenica da je izostalo interesovanje kod istoričara,
koji se bave izučavanjem odnosa između polova, s obzirom da barem trećina
zapisanih priča o čudima uključuje žene. Dok eksperti za istoriju žene
srednjeg veka, moguće, ignorišu ove priče zbog drugih postojećih izvora,
naročito zbog žitija ženskih svetaca ili ženskih autobiografija, naučnici
manje srećne ruke ne mogu sebi dozvoliti da previde potencijal znanja
skriven u ogromnoj ruskoj građi o čudu.
Uprkos tome što je tokom poslednje decenije povećano interesovanje za
temu o ruskoj ženi srednjeg veka, mi još uvek znamo relativno malo o svakodnevnom
životu tih žena, o njihovim problemima i brigama i uzajamnom odnosu između
njih i sredine u kojoj su živele. S obzirom da Ruskinje srednjeg veka
nisu stvarale literarna dela, mi smo lišeni njihovog sveta refleksije.
Načelno nepredusretljiva priroda dokumentarnih izvora umnogome je doprinela
da istorija privatnog života srednjovekovne Rusije ostane nedostupna.
Naša znanja o životu žena iz Moskovske Rusije šesnaestog i sedamnaestog
veka skoro da su isključivo potekla od normativnih izvora kao što su sekularni
zakonski kodovi i religiozne raspre, ili iz ruskih letopisa koji sadrže
odrednice koje samo slučajno upućuju na žene. Treći izvor, odnosno opisi
stranih putnika kroz moskovsku Rusiju, pružaju interesantna objašnjenja
u vezi sa našim poimanjem života jedne Ruskinje srednjeg veka, ali zbog
kulturnih predrasuda autora tih opisa, njihova zapažanja ne bi trebalo
prihvatiti bez adekvatne potvrde dobijene iz ruskih izvora. Pogrešan je
pokušaj Suzan Mekneli da etnografsku građu devetnaestog veka iskoristi
da bi došla do zaključaka o položaju žena u tradicionalnom društvu Moskovske
Rusije, jer ona pretpostavlja nepromenljivost kulturnih normi i običaja.
Stoga dokaz o društvenom i kulturnom postojanju žene Moskovske Rusije
mora da se potraži u izvorima sopstvenog vremena. Sa tog aspekta obimni
korpus priča o čudima Moskovske Rusije, koji je skoro u potpunosti pregledan,
predstavlja značajan izvor za društvene okolnosti pod kojima su živele
žene srednjovekovne Rusije.
Dmitro STEPOVIK
Ukrajinske čudotvorne ikone
Čudotvorstva Bogorodičinih ikona obuhvataju u Ukrajini širok krug pojava
iz ličnog i društvenog čivota. Sačuvane priče o ovim čudima govore nam
ne samo o natprirodnim delima i promenama koje su se dešavale s ljudima
u bezizlaznim situacijama recimo kada bi im bio ugrožen život), već i
o izrazima saučešća presvete Bogorodice u onim situacijama kada bi pomoć
zakasnila. Bilo je slučajeva da su Bogorodičine ikone naglo tamnele kada
bi nekog zadesilo zlo, ili, suprotno-obnavljale se, postajale svetlije
u znak nečeg dobrog, nadahnjujućeg. Godine 1430, na primer, iz obraza
Belzke (u to vreme već Čenstohovske) ikone Bogorodice potekla je krv kada
je jedan ustanik-husit razmahnuo sabljom po Bogorodičinom liku. Otada
je njen lik potamneo i postao još tužniji, ali nisu prestala da se dešavaju
čuda.
Navešćemo jedan primer s čudotvornom Bogorodičinom ikonom, kada su iz
očiju deve Marije potekle suze. Reč je o znamenitoj ikoni Iržavecke Bogomateri,
koju je proslavio Taras Ševčenko u svojoj pesmi Iržavec: "Zaplakala
Mati Božja suzama svetim, zaplakala milosrdna, ko da je za sinom. Smilova
se Bog na te suze, prečiste suze! Slomi Petra, tog dželata sred beščašća
staze10". Mada je ova ikona naslikana 1572. godine daleko od Iržaveca
(a selo Iržavec nalazi se u Ičnjanskom rejonu u Černigovskoj oblasti),
proslavila se gotovo vek i po kasnije upravo kao čudotvorna Iržavecka
ikona Bogorodice. Po svojoj ikonografskoj kanonskoj gradaciji ikona spada
u tip Putevoditeljki, to jest Odigitrije: Marija s malim Hristom u levoj
ruci, Hrist drži u ruci sveto Jevanđelje i blagosilja. Naslikana je u
ukrajinskoj varijanti renesansnog stila; lik Bogorodice nije istočnog
tipa, već je evropski, s karakterističnim crtama lica mladih Ukrajinki.
Ikona je naslikana na dasci veličine: visina 1 m 25 cm, širina 71n cm.
Naslikana je negde na jugu Ukrajine i nalazila se na ikonostasu crkve
svete Pokrove na dnjeparskom ostrvu Hortica, koje su naseljavali zaporoški
kozaci.
Ukrajinski junaci-kozaci veoma su je poštovali, molili joj se uoči pohoda
na Turke i na Tatare - i uvek se vraćali kao pobednici. Kada bi poginuo
ili umro neki kozak, obraze Bogorodice kvasile su suze. Ranjenici bi se
posle molitve pred njom brzo oporavljali, njihove rane počele bi odmah
da zaceljuju. Dok se približavala poltavska bitka, 27. juna 1709. godine,
lik Bogorodice na ikoni nije se sušio od suza nekoliko meseci zaredom:
na taj način ona je upozoravala na tragediju koja se približavala. Glavne
vojskovođe atamana Ivana Mazepe odnele su okonu iz Zaporoške Seče na Poltavu.
I tamo je ikona plakala. Oni su je uzeli ne bi li im pomogla da ostvare
pobedu, ali ona je znala da će tada pobediti zlo, a ne dobro. Posle teškog
poraza ukrajinskih kozaka i švedskih trupa, kozaci su odneli ikonu na
Krim.
Miroslav
TIMOTIJEVIĆ
Suze i zvezde: O plaču Bogorodičinih čudotvornih
ikona u baroku
Plakanje je, kao jedan od od načina objavljivanja čudotvornosti, bilo
poznato već kod antropomorfnih predstava antičkih božanstava, a prototip
Bogorodičnog plača bila je vizija Andrije Jurodivog u carigradskoj Vlaherni.
Objavljivanje čudotvornih ikona plačem bilo prisutno i u ranijim periodima,
a pominje se i u srpskoj narodnoj poeziji. Međutim, ono je po brojnosti
i učestalosti bilo karakteristično upravo za baroknu epohu, kada se pojavljuju
kopije ovih ikona na kojima se Bogorodica prikazuje sa suzama. Ilustrativan
primer je bakrorez Bogorodice Čiprovačke, najpoštovanije ikone bugarskih
katolika, objavljen po njenom prenosu u Alba Juliju.
Zbog toga je ovom fenomenu barokno skolastičko bogoslovlje posvetilo
puno pažnju. Plač čudotvornih Bogorodičnih ikona tumači se ne samo u učenim
skolastičkim spisima, nego i u delima namenjenim javnom delovanju crkve,
posebno propovedničkim zbornicima. U to vreme štampaju se knjige o suzotočivim
ikonama namenjeni širokim narodnim masama.
Jedno od najuticajnijih dela ovog tipa u slovenskoj baroknoj pobožnoj
literaturi bilo je Runo orošeno Dimitrija Rostovskog, posvećeno
proslavljanju čuda Bogorodičine ikone koja se čuvala u Svetotrojičkom
ilinskom manastiru u Černigovu. Ikonu je naslikao monah Genadije Konstantinovič
1658., a ona se nekoliko godina kasnije objavila čudotvornim plačem. Bogorodica
Černigovska se nakon toga potvrdila i drugim čudima, pa su iguman Svetotrojičkog
Ilinskog manastira Zosim i černigovski arhiepiskop Lazar Baranovič zasnovali
njen kult. U ovom poduhvatu oni su punu podršku dobili od Dimitrija Rostovskog
i Jovana Maksimoviča, koji su napisali knjige o tumačenju čuda ove ikone.
Time je kult černigovske čudotvorice rasprostranjen u slovenskom pravoslavnom
svetu. Jedan od primera je manastir Uspenja Bogorodice u Srpskom Kovinu,
u kome se sačuvala bakrorezna ploča sa predstavom černigovske čudotvorice,
koju je izrezao monah Gavril 1725. godine.
Dimitrije Rostovski svojim Runom orošenim uspostavlja idealan
barokni model objave i delovanja baroknih čudotvorica. Bogorodica Černigovska
svoju čudotvornost objavljuje plačem, a posredničku instrumentalnost isceljenjima
vernika. Čuda su posledica Bogorodičinog plača, odnosno plač je preduslov
čudotvornog objavljivanja i delovanja ikone. U tom smislu suze se dovode
u direktnu vezu sa pojedinim tipom čuda. Dimitrije Rostovski opisuje dvadeset
i četiri čuda Bogorodice Černigovske. Od toga je prvo čudo samo objavljivanje
Bogorodičinih suza na ikoni. One se tumače simbolično, kao odraz Bogorodičine
ljubavi prema grešnom čovečanstvu.
Miroslava KOSTIĆ
Poštovanje kulta svetitelja, njihovih moštiju
i čuda na području Karlovačke mitropolije u periodu baroka
Bogata arhivska građa sadrži mnogobrojne podatke o značaju koje su mošti,
relikvije svetih i negovanje njihovih kultova imale u verskom životu barokne
epohe. Posebnu važnost imale su mošti uglednih nacionalnih svetitelja
koje su se čuvale u manastirskim sredinama. U fruškogorskim manastirima
nalazile su se mošti "svih nosilaca srpskog državnog legitimiteta: Nemanjića,
Lazarevića i Brankovića", čime se u 18. veku štitio versko-politički integritet
Karlovačke mitropolije.
U manastiru Krušedolu, zadužbini arhiepiskopa Maksima Brankovića, čije
podizanje početkom 16. veka u kultnom značenju ima posebnu ulogu, počivale
su mošti Brankovića. Vladika Maksim proglašava Krušedol sedištem obnovljene
Beogradsko - sremske mitropolije, a prenošenjem moštiju despota Stefana
i despota Jovana, oca i brata arhiepiskopa Maksima, u kriptu manastira,
Krušedol postaje mauzolej Brankovića. U tom činu proklamovana je ideologija
ranijih srpskih ktitora i duhovnika, srednjovekovnih vladara i arhiepiskopa,
koju kao duhovno nasleđe Maksim Branković prenosi u Srem. Grobovi despota
kao kultno središte u prostoru hrama predstavljaju primereno mesto i povod
za iskazivanje određene vrste poruka. Gradnjom Krušedola i kasnijih manastira
u Fruškoj Gori Srem postaje "zemlja despotova, deo Rasciae", a manastir
Krušedol najznačajniji prenosilac i nastavljač srpskih tradicija i duhovnosti
u Sremu. To potvrđuju kanonizacije Stefana i Jovana Brankovića i despotice
Angeline neposredno posle njene smrti, žitija, pohvalna i povesna slova,
službe, kao i njihovi kultovi, koji su se, kao kultovi poslednjih srpskih
despota, iz manastira Krušedola širili po celom srpstvu. U crkvenim pesmama
Brankovići se porede sa svetiteljima srednjovekovne vladarske loze, Nemanjićima.
Njihove mošti počivale su u Krušedolu sve do 1716, kada su ih Turci, u
svom poslednjem prodoru u Srem, povlačeći se ispred Eugena Savojskog,
sasekli na delove i zapalili zajedno sa manastirom.
Mirjana ĐEKIĆ
O čudotvornim vodicama na području Vojvodine
Verovanje u čuda koja se danas dešavaju na čudotvornim izvorima izražavaju
narodnu pobožnost na isti način kao što je to nekada bilo. Vodice su jedno
od svedočanstava o narodnom verovanju u natprirodno. Njihova brojnost
i obnavljanje (danas ih ima oko sto) svedoče o potrebi čoveka za iscelenjem.
Navedena obeležja na čudotvornim vodicama jesu najkarakterističnije votivne
građevine za određene periode. Do Drugog svetskog rata na području Vojvodine
bilo je preko četiri stotine votivnih građevina na čudotvornim izvorima
a danas ih ima oko sto. Danas se na čudotvornim vodicama podižu nove građevine
obeležavajući postojeće čudotvorne izvore i često uklanjajući već postojeće
(česme, čardake, kapele sa tremom) čime se uklanja kulturno nasleđe srpskog
narodnog graditeljstva.
Legende koje prate nastanak vodica i čudotvorna iscelenja koja su se
na njima desila su brojna. Navedeni primeri ukazuju na načine kojim se
najavljuje čudo (unutrašnji glas, viđenje - prilika Bogorodice, san, prirodni
fenomen) ali ukazuju i na ličnost kojoj je to čudo donelo iscelenje.
Vaclav VALECKI
Hetmanka barskih pesnika – Marija
Majka Božja je posebno omiljen adresat mnogih dela barske poezije. U
antologiju ovog kruga poljske književnosti Januš Maćejevski uvrstio je
čak devet tekstova posvećenih Mariji (od ukupno dvadeset osam pesama koje
je objavio).
Uzrok tolike Marijine popularnosti kao junakinje barske poezije vezan
je očito za genezu pojave kakva je bio barski pokret. Njegova ideologija
proisticala je, jasno, iz patriotskih i religioznih ideja, pozivala se
na tradiciju poljskog oružja i na narodnu tradiciju uopšte. Bila je izraz
sarmatsko-plemićkog mentaliteta. Pa ipak je taj narodni pokret ostao u
poljskoj istoriografiji kao izuzetno raznoliko interpretirana pojava -
sa svojom karakterističnom religijskom netolerancijom, narodnom ksenofobijom,
ali i žestokim antirusizmom. Sve se to, naravno, na neki način da objasniti
atmosferom koja je prethodila prvoj podeli Poljske i pritiscima susednih
država koji su bili s tim u vezi, a zatim i sa osećanjem svojevrsne opsade
u kojoj se našlo poljsko društvo.
Podjednako je karakteristična i istorija odnosa prema konfederaciji u
vremenima koja slede. Romantizam je doneo njenu otvorenu apoteozu: Mickjevič
je u svojim pariskim predavanjima vrlo visoko ocenio barsku književnost,
dok je o vođama pokreta napisao dramu na francuskom; Slovacki je za junaka
svoje drame uzeo legendarnog propovednika i kapelana barskih vojnika -
sveštenika Marka Jandoloviča; Henrik Ževuski je konfederatiste uveo kao
junake u niz svojih pripovesti. Kasnije, u doba realizma, na konfederaciju
se skoro potpuno zaboravilo. Tek su se u međuratnom periodu pojavili naučni
radovi posvećeni Barskoj konfederaciji (npr. Š. Askenazija, V. Konopčinjskog),
koji su nastojali da objektivno osvetle ovu pojavu. U to vreme se pojavila
i prva edicija barskih tekstova koju je priredio Kazimjež Kolbuševski.
Ne iznenađuje ni činjenica da je posle drugog svetskog rata, u godinama
komunizma, legenda Barske konfederacije svođena na viziju, sliku njenih
učesnika, koji su predstavljani kao smutljivci i fanatici.
Tomislav JOVANOVIĆ
Čuda presvete Bogorodice Agapija Landosa Krićanina
u srpskoj rukopisnoj tradiciji
Retke su knjige koje su u celini posvećene čudima. Među takve svakako
spadaju Čuda Bogorodičina Krićanina Agapija Landosa. Rođen krajem
16. veka u gradu Kandiji na Kritu, Atanasije, kakvo mu je bilo svetovno
ime, stekao je dobro obrazovanje naučivši uz maternji jezik još latinski
i italijanski, a smatra se da je znao i arapski. Posle službovanja po
Kritu otišao je na Svetu Goru, u lavru Svetog Atanasija, gde se zamonašio
dobivši ime Landos. Nakon dve godine prešao je u jednu ćeliju u kojoj
se posvetio pisanju. Napisao je više knjiga. Građu za njih nalazio je
mahom u grčkim rukopisma svetogorskih manastira i u štampanim latinskim
knjigama. U Veneciju je prešao 1639. godine, u kojoj je štampao sve svoje
knjige. Tamo je i umro 1664. godine.
Sve svoje knjige Agapije je pisao na novogrčkom jeziku. Prva od njih
bila je Spasenje grešnih, štampana 1641. godine. Zatim su se pojavile
sledeće knjige: Raj, Zbornik, Agronomska knjiga, Molitvenik,
Bogorodičnik, Dušespasni psaltir, Letnja knjiga,
Oktoih, Novi raj, Nedeljnik, i Hrišćanski putevi.
Obimno Agapijevo delo Spasenje grešnih sastoji se iz tri dela.
Prvi deo čini 38 pouka, drugi 22, a treći, koji je označen kao Čuda
presvete Bogorodice, ima 69 čuda. Na početku prvog i trećeg dela stoje
zasebni predgovori. Čuda Bogorodičina literarno su najuobličenija
u odnosu na ostale delove Spasenja grešnih. Agapije je imao pred
sobom bogate grčke i latinske izvore prema kojima je sastavio svoj izbor
čuda. Među Srbima pitanjem izvora Agapijevih čuda bavili su se Pavle Popović,
Pavle Stevanović, Nićifor Vukadinović i Svetislav Stefanović...
Među svim prepisima izdvajaju se neke osnovne grupe. Prva bi bila ona
koja u prevodu izvorno prati kompoziciju Agapijevih Čuda i čiji
prepisi imaju 69 čuda. Drugu grupu čine prepisi koji sadrže sedam dodatnih
čuda koje je uz svoj prevod uneo Samuilo Bakačić. Trećoj grupi pripadaju
prepisi koji uz Samuilova čuda imaju još neka nova. Među njima kao najizrazitiji
po uvećanju izdvaja se prepis sa 123 čuda iz Muzeja Srba u Hrvatskoj u
Zagrebu, broj 67. U četvrtu grupu spadaju prepisi koji predstavljaju izbor
iz već postojećih čuda. Kod njih skoro da nije bilo pravila u odabiru
čuda i njihovom novom redosledu. Pa ipak, možda je kod takvih izbora bilo
katkad jednoobraznosti ukoliko se sledio predložak ili ukoliko se radilo
o narudžbinama kod istog pisara, kakav je slučaj bio sa dva zbornika nastala
u Sarajevu 1714. i 1715. godine. Primećeno je da je i sam Samuilo u svoje
prepise, ili bolje reći u varijante prevoda, unosio izvesne promene. Postoji
mišljenje da kod Slovena nije bio samo Samuilov prevod, nego bar još jedan
čiji prevodilac se ne zna. Da bi se mnoga pitanja oko tradicije Agapijevih
Čuda kod Slovena razjasnila i proučila, moralo bi se temeljno pozabaviti
svim sačuvanim prepisima.
Tanja POPOVIĆ
Poimanje "čuda" u predstavama onostranog sveta
u srpskoj poeziji 19. veka
Čudo, naime, i dalje pripada religioznim sferama, i uglavnom se vezuje
za onostrani svet. Prikazivanje zagrobnog života, uz manje ili veće varijante,
svodi se na predstave raja ili pakla, odnosno na "vaskrsnuće" pokojnika,
praćeno po pravilu neobičnim događajima (čudima). Samo tumačenje ovih
motiva neretko, međutim, prelazi iz religije u ideologiju, tj. relistički,
deskriptivni diskurs biva zamenjen alegorijskim, figurativnim. Pa ipak,
te oblasti pokatkad je teško i nepotrebno resko razdvajati. Religiozno
i ideološko se uzajamno prepliću, kao što realistično i alegorično stvaraju
jedinstvenu predstavu. Ovakva prožimanja, mogućna su, uostalom, upravo
u književnim delima, te nije neobično što se srodni motivi i načini njihovog
prikazivanja sreću u stvaralaštvu svih vremena. Takav je slučaj i sa predstavama
onostranog sveta, koje se mogu smatrati tako reći opštim mestom u istoriji
svetske književnosti. Dovoljno je pomenuti samo Ep o Gilgamešu,
Odiseju i Eneidu, ili njihove hrišćanske varijante poput
Danteove Božanstvene komedije, Miltonovog Izgubljenog raja
ili Klopštokove Mesijade, da bi se razumela široka rasprostranjenost
i ogromna popularnost motiva. Stoga je sasvim prirodno što se prikazivanje
onostranog sveta često koristi i u srpskoj novovekovnoj tradiciji. Bez
namere da pružimo potpun pregled razvoja i preinaka tog opšteg motiva,
ovom prilikom zadržaćemo se tek na nekoliko karakterističnih primera iz
srpske poezije 19. stoleća: na Njegoševoj Luči mikrokozma (1845),
Sarajlijinoj Tragediji srpskoga gospodara i vožda Karađorđa (1847),
Dženetu (1867) Ace Popovića Zuba i Novom Paklu (1875) Jovana
Sundečića. Nastala u različitim vremenima, pod uticajem raznih lektira
i stilova, ova dela pružaju sliku razvoja trasformacije datog motiva,
i što je za nas daleko interesantnije, raspone mogućnog tumačenja pojma
čuda.
Ljudmila STOJANOVA
Folklorni fantazmi u bugarskoj književnosti
Uobrazilja bugarskog pisca formira se, u velikoj meri, u svetu narodnih
umetničkih predstava, izrasta iz bogate tradicije narodnih priča, predanja
i legendi. Početak rađanja umetničkog interesovanja za folklorna čuda
i čarolije, za folklorne fantazmatske figure uopšte, posebno u prozi podudara
se s početkom sučeljavanja mimetičkog prilaza književnosti i njenog poimanja
kao ekspresivnog iskaza stvaralačkog "ja". Istorija problema nas vraća
ka estetičkom programu kruga "Misúl" polemičnom u odnosu prema tradiciji
i ka pojavi takvih nacionalno značajnih umetničkih pojava kao što su idilije
Petka Todorova, a kasnije i vizije i legende Nikolaja Rajnova, na romantične
povesti Antona Strašimirova i na bajkovite priče Angela Karalijčeva. Odbacivši
osnovno pravilo klasične epike - princip spoljnje istinitosti, tvorci
ovih dela uključuju folklorno-čudesno u svoje sižee ili daju svojim herojima
mitske crte, trasirajući put jednoj značajnoj tradiciji korišćenja sujevernih
narodnih predstava i likova kao uslovni, poetično-figurativni umetnički
jezik. Folklorna fantastika ih smešta u poseban umetnički milje, nad kojim
se, složeno, ukrštaju nacionalno poetično-mistično kao oblik i forma,
i univerzalno ljudsko, kao idejni smisao. Mitska narodna fantazija je
najizrazitija boja u jarkom dekorativnom tkanju njihovih romantičnih pripovedanja.
Ona oživljava i oduhovljava apstraktni filozofsko-etički materijal. Uliva
u njega životnu krv, postaje jezgro jednog novatorskog književnog mišljenja,
koje izbegava direktnu sličnost s realnošću, dajući prednost podtekstu,
metaforičnoj nijansi pri otkrivanju unutrašnjeg smisla stvari.
Kod Petka Todorova, Nikolaja Rajnova, Antona Strašimirova i Angela Karalijčeva,
bajkovno-čudesno ima svoj udeo u lirski izvedenim psihološkim karakteristikama
junaka. Dijabolista Svetoslav Minkov, traži verbalizam magije, emocionalnu
energiju narodno-demonoloških predstava, da bi iz njih izvukao neophodan
zloslutan, mističan efekat. U prošlosti, bugarski pisac je retko ocenjivao
estetičke mogućnosti karnevalsko-smehovnog pristupa narodnoj fantastici,
dajući prednost njenoj prvobitnoj poetičnoj, mistično-romantičnoj stihiji.
Smešni preobražaji folklornih fantazija su pojedinačne, netipične pojave,
no ipak postoje. Kod Mihalakija Georgijeva (priča Bae Mitar - prorok)
i Elina Pelina (priča Na onom svetu) nalazimo apokrifnu formulu
"vaznesenja", desakralizovanu do groteskno-parodijskog koja je postala
okvir za nov socijalnokritički i razobličavajući sadržaj. Savremeni književnik
je mnogo smeliji u prisvajanju romantike narodne bajkovnosti. On preobrće
poetske folklorne likove u zabavne komične figure, kojima se ne smeje
s bezbrižnim smehom nadmoćnosti, već sa pozicije jednog razvijenog pogleda
na svet. Famozna "karnevalizacija" najtačnije karakteriše patos njegovog
odnosa ka folkloru. Parodijski parafrazirano obredno-mitološko, bajkovno-čudesno
i demonološko, jeste estetički stožer u značajnom delu današnjih književnih
pojava. Jordan Radičkov, Georgi Aleksiev, Georgi Markovski, Jordan Vlčev
i mnogi drugi, uvode u svoje stvaralaštvo egzotiku čudesno-mistične folklorne
stihije. Zaigrano je sudarajući s racionalizmom novih vremena, oni je
kvalitativno menjaju - pretvaraju je u poseban stilistički sistem prenesenih
značenja, preobraćaju je u metaforičko-estetički odgovor intenzivnim socijalno-transformacionim
procesima (migracija, urbanizacija) u ironizivanu sliku kontakta stare,
seoske i nove gradske kulture i rastojanja koja ih dele.
Olga TARASENKO
Magični teatar Pavla Filonova
Magija Filonova je u tome što nas on premešta iz svetovnog (linijskog,
temporalnog) u sveto, liturgijsko (ciklično) vreme. Kako piše M. Elijade,
ulazak u mitološko vreme ("Uvođenje u Svetski procvat" - kraj 1910-ih)
neophodan je magu, šamanu i t.d. kako bi "uspostavio životno važnu celovitost",
kako bi "stvorio novi duhoni faktor ili situaciju". Imao je pravo da kaže:
"Ja takođe vodim rat, samo ne za prostor, već za vreme. Ja sedim u rovu
i otimam od prošlosti komad vremena". Elijade piše da šaman radi izlečenja
bolesnika izigrava rađanje sveta. Pacijent posatje savremenik kosmogonije
i antropogeneze u cilju izlečenja jeste bitan oblik arhaičkog lečenja".
U literarnom i slikarskom stvaralaštvu P. Filonova ulazak u mitološko
vreme dešava se kroz magiju analogija. "Proraslina Sveta" ustanovljuje
večno cvetanje života. Svet je predstavljen kao božanska svetska drama,
u kojoj nakon smrti dolazi duhovni preporod.
Svoju umetnost Filonov je nazivao "dvostrukim naturalizmom". On je pisao:
"Svoj princip zovem naturalističkim zbog njegovog čisto naučnog metoda
u razmišljanjima o predmetu, u njegovom adekvatnom i iscrpnom predviđanju,
u intuiviranju do, pod i nad svesnih faktora svih predikata, u realizaciji
predmeta u odgonetci adekvatno percepciji". Umetnik se odrekao od racionalno-logičkog
mišljenja i obratio se podsvesti. Filonov je otkrio drugu realnost - vanvremensku,
istinsku. Otuda i "dvostruki naturalizam" njegove umetnosti. U svojim
teorijama Majstor je insistirao na ulozi "analitičke INTUICIJE istraživača
pronalazača". Majstor je smatrao da delo prave umetnosti "jeste posledica…
pojava i oblika koje daju spoljnji i unutrašnji svet… jeste njihovo izražavanje
kroz PROVODNU ili pronađenu formu i boju i fiksaciju analitičke napetosti
intelekta kao takvog… (izdvojila O. T.).
Filonov se dotakao ezoteričnih znanja. Njegova svest se proširila. Novi
pogled na svet rodio je novi analitički metod - "dvostruki naturalizam".
Svojim slikama on je otvorio "prozor" ili "vrata" u drugu realnost.
Uporedite u "Proraslini…": "obznaniće carevanje u rajskim dverima" (17),
"Bog nam na vratima divan sed beo" (9), "otvaraju na nebu kapke" (9).
Dragana BESARA
Najveći Tvorčev dar: Čudo u Šarganu Ljubomira
Simovića
U zapuštenoj kafani na periferiji Beograda pod imenom "Šargan", gde se
okupljaju "mali" ljudi, radnici treće smene, razni dođoši iz raznoraznih
"zavičaja", sumnjivi borci za socijalizam, lokalne animir dame koje sanjaju
bogatog udvarača da ih odvede daleko od soba punih miševa, pojavljuje
se i Prosjak, "neverovatno star", prljav i zapušten, koji prodaje mamce
i koji izgovara reči koje nekome mogu zazvučati kao zagonetna lucidnost,
a drugima kao neoboriv dokaz njegove ludosti. Svojom pojavom Prosjak na
početku samo dopunjuje taj "pregled ljudskih tipova" iz vremena "izgradnje
socijalizma" čije je stecište "Šargan", ali kako radnja odmiče, i kako
počinju da se identifikuju osnovne linije priče, koja dovoljno čvrsto
povezuje taj raznovrsni svet, kada se uviđa da se njihovi životni putevi
i te kako jasno ukrštaju, uloga Prosjaka dobija sasvim nove dimenzije.
Najpre u naznakama da se dešava nešto "čudno", a zatim sve jasnije, uviđa
se osnovni smisao Prosjakovog delovanja - on preuzima na sebe rane i nevolje
drugih ljudi, jer "ima raznih budala" i nađe se neko ko voli da ponese
tuđi kamen. Takva misija Prosjakova, međutim, ljudima iz "Šargana" ne
donosi ništa dobro: bez tih rana oni ne mogu da dokažu svoj identitet,
ili nevinost, odnosno gube sposobnost saznanja i sagledavanja sveta jasnije
od drugih. Prosjakovo čudotvorstvo se izvitoperilo u svoju suprotnost,
i samim tim dovelo u pitanje značaj i vrednost izvedenih čuda, a na kraju
je i on sam, poražen saznanjem da je njegova žrtva bila uzaludna, i da
se njegova dobrota na zlo okrenula, došao do tog "ljudskog blaga", do
bola: kada ima "rođenu muku", Prosjak može sa njom nešto "ljucki" da učini,
kako ga savetuje redov Tanasko, još jedna žrtva uzaludnog usrećiteljstva.
Ovakva pojava motiva čuda i čudotvorstva u jednom modernom dramskom tekstu
otvara niz pitanja o modalitetima vraćanja jednom starom motivu, sa izrazito
hrišćanskom konotacijom, odnosno o statusu čuda u vizuri savremenog pisca.
Čudo, kako ga Prosjak izvodi, direktno korespondira sa osnovnom jevanđeoskom
idejom o spasenju, odnosno o stradanju za drugog, i predstavlja jasnu
aluziju na Hristovo delo na zemlji. U tom smislu ovom dramom se dovodi
u vezu čvrsta religiozna ideja, koja svoju snagu bazira na nepostojanju
sumnje, sa konkretnim, životnim delovanjem, sa ovozemaljskim svetom,
grubim, materijalnim, stvorenim od krvi, mesa i kostiju, koji tu teološku
misao zapravo izneverava. Reklo bi se da se radi o ironizaciji religioznog
smisla, pa samim tim i o njegovoj degradaciji. Da li je to kraj čudotvorstva,
pa samim tim i veze sa Bogom, jer se svet "Šargana", okrenut materijalnosti
i "realizmu", Boga odrekao? Da li je reč o nesporazumu između "visine"
i zemaljskog praha, koji problematizuje svaki odnos čoveka sa Bogom? I
najzad, "skidanje sa pijedestala" jedne misli koja računa na sopstvenu
nepovredivost, na prihvatanje u veri koja ne trpi preispitivanje, otvara
pitanje o mogućoj zameni, ili modifikaciji onog što je narušeno. Odnosno,
da li iza neuspelog Spasiteljevog spasavanja ostaje samo praznina?
Lidija RADULOVIĆ
Čudna nam čuda: Savremeni folklor paranormalnog
Savremeni folklor paranormalnog dakle, poprima danas nove dimenzije.
Uzimajući u obzir da se moderni čovek često tretira kao čovek mas-medija,
interakciju usmenih narodnih priča, bile one urbane ili ruralne, i modernih
sredstava komunikacije možemo smatrati očekivanom i gotovo "prirodnom"
Tako priče o čudima i paranormalnim iskustvima postaju dostupne većem
krugu zainteresovanih za ove fenomene, između ostalog, putem časopisa
kao što su Zona sumraka, Čudo, Dosije H, Treće
oko, Šesto čulo itd.
Priče o paranormalnom uobličene u novinarskim žanrovima mogu biti interesantne
sa više različitih aspekata. Za mene, kao etnologa, njihova savremena
forma izražavanja kroz štampanu reč predstavlja samo lakši način da se
dođe do onog materijala koji živi na svom izvorištu u usmenoj pripovedačkoj
formi a za čije bi prikupljanje trebali meseci napornog terenskog rada.
Poznato je da narodne priče u svom usmenom prenošenju imaju postojanu
strukturu, motiv ostaje nepromenjen dok narativne verzije zavise od nadahnutosti,
elokvencije i imaginacije samog interpretatora. Upravo zbog toga smatram
opravdanim što sam novinara koji je zabeležio reportažu tretirala kao
poslednjeg pripovedača u lancu prenošenja priče. Sloboda novinarske interpretacije
uglavnom se ogleda u formiranju senzacionalističkog naslova, ili u davanju
jednog sablasnog tona koji možda priča nije imala u svom izvornom obliku.
Cilj je, pretpostavljam, da se privuče pažnja čitalaca, ili intenzivira
emocija straha koju na taj način, kao i u horor filmovima, umesto da potiskujemo
mi preživljavamo. Posebno interesantno, a istovremeno teško izvodljivo,
bilo bi istraživanje feed-back efekta, tj. kako na ovaj način uobličene
priče o paranormalnom nastavljaju svoj život među primaocima poruka, odnosno
čitaocima ovih časopisa. Krug se zatim, veoma brzo, progresivno širi jer
priče opet prelaze u usmenu pripovedačku formu, čitaoci ih prepričavaju
prijateljima, poznanicima. Mogu samo da pretpostavim da se u usmenom prepričavanju
priče u jednom trenutku izgubi izvor, tj. u ovom slučaju napomena da je
to pročitano u časopisima Zona sumraka, Čudo, i da priča
nastavi svoj "život" kao usmeno predanje.
Dejan AJDAČIĆ
Čudesno isceljenje opsednutih
Predstave o opsednutosti ljudi nečistim silama podrazumevaju verovanja
o prisustvu neljudskih bića u čovekovom telu. Pojave psihičkog života
zasnovane su u takvom poimanju sveta na tesnom prožimanju telesnog i duhovnog,
te i poremećaji u emocionalnom odnosu prema sebi i drugima imaju svoj
telesni uzrok. Isceljenja opsednutog vezana su za isterivanje nečiste
sile iz opsednutog tela. Kako su se menjala saznanja o čoveku i silama
koje njime upravljaju, tako su se i pitanja opsednutosti i duševnog poremećaja
od pretpostavljene normalnosti menjala kroz istoriju. Svako istraživanje
nenormalnog ponašanja - od ispitivanja poštovanog svetog ludila do najgrubljih
kazni za nepoželjan bes, zahteva strogo određivanje kulturno-istorijskog
konteksta predstava o opsednutim ljudima.
Normu duhovne i duševne normalnosti određuju ideološki i religiozni stavovi
još od najstarijih vremena. Duhovna lica koja su ovlašćena da "štite"
normu, bave se njenim učvršćivanjem i modifikovanjem, kontrolom odstupanja
od normi, i odbacivanjem ili preobraćanjem - kažnjavanjem ili lečenjem
nenormalnih. Odnos prema duševno obolelim nije jednoznačan i često je
ambivalentan. Racionalna i osećajna kolebljivost u odnosu na ljude drukčijeg
poimanja sebe i drugih, zavisi od kulturno-istorijskih prilika i mogućnosti
da se unutar određenog sistema vrednosti i međuljudskih odnosa prihvati
drugačije ponašanje. Osuda i progon drukčijeg ponašanja je tim veće što
je norma više učvršćena, i što se njime više podriva lestvica vrednosti
te kulture. U izboru između lečenja i nasilja, granice nisu čvrste, i
često se pod okriljem dobrih namera ili doista dobrih želja da se pojedinac
vrati u zajednicu izvode vrlo okrutne stvari, kao što se i nasilje katkada
prikriva isceliteljskim razlozima.
// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
|