|
|
 |
Vesna MarjanovićObredni elementi u tradicionalnim dečjim igrama VojvodineAbstrakt: U prilogu se razmatra povezanost tradicionalne dečje igre i obredne prakse odraslih, koju su nakon gubitka značaja po zajednicu, deca prebacivala u svoj svet igre ili su još u vreme obavljanja nekih obreda paralelno takve situacije preslikavali i pretvarali u igru.I Pristup proučavanju jednog društva ostvaruje se kroz sve vidove njegove kulture, društveno ekonomskog statusa, istorije, prirodne sredine i slično. Struktura ponašanja i mišljenja društvene zajednice umnogome odslikava sva pravila prema kojima se razvija ljudska jedinka od svoga rođenja. U tom kontekstu posmatranje dečje igre ili određenih segmenata dečje igre doprinosi razumevanju nekih zakonitosti koje vladaju u nekom društvu, pa i obrednom ponašanju. Poput drugih uočljivih elemenata tradicionalne kulture koji postaju značajni za proučavanje u onom momentu kada se konstatuje da iščezavaju tako i pojedine dečje igre postaju važan oslonac za rekonstrukciju obredne prakse u onom domenu kada se uoči da u sebi sadrže tragove obreda iz bliže i dalje prošlosti.[1] Iako termin igra sadrži brojna određenja i značenja, za potrebe ovoga priloga razmatra se u sklopu dečje igre. Jedan od prvih koji je skrenuo pažnju na bitnost igre u kulturi i razvoju ljudskog društva uopšte, bio je J.Hujzinga[2]. Dvadesetak godina kasnije, njegovu definiciju razradio je i dopunio, R.Kajoa. R. Kajoa igru definiše kao aktivnost koja je: slobodna - na koju se igrač ne primorava a ujedno time igra ne gubi svoju prirodu privlačne i vesele razonode; izdvojena - ograničena preciznim vremenskim i prostornim, unapred utvrđenim granicama; neizvesna - njen se tok i ishod ne mogu unapred predvideti, pošto se inicijativi igrača obavezno daje izvesna sloboda iz potrebe za izmišljanjem; neproduktivna - pošto ne stvara ni dobra, ni bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev prenošenja vlasništva unutar kruga igrača, i čiji je ishod i situacija identična onoj na početku partije; propisana - podvrgnuta odredbama koje ukidaju obične zakone i za trenutak uvode novu, jedino važeću zakonitost; fiktivna - praćena specifičnom svešću o nekoj vrsti drugorazredne realnosti ili o potpunoj nerealnosti u odnosu na tekući život.[3] Dakle, sledeći Kajoinu definiciju igre, prema postavljenom problemu, izdvojeni mogući obredni elementi će se samo naglasiti da su prema svojoj strukturi nekada pripadali svetu realnosti i odgovarajućim obredima, a potom su prešli u bezazlenu, vanvremensku igru dece. Ima i takvih prepoznatljivih elemenata za koje sigurno znamo da su još uvek deo obrednog ponašanja, a da su u dečju igru dospeli dečjem imitiranju "sveta odraslih". S obzirom da je igra svojstvena čoveku u svim njegovim starosnim razdobljima, u ovom radu razmatraće se samo jedna vrsta igara a to su tradicionalne dečje igre u kojima je, uslovno rečeno, moguće prepoznati određene elemente obredne prakse minulih vremena, ali i sadašnjosti. Obredna praksa u okvirima ovoga rada tretirana je kao vrsta religijskog ponašanja i mišljenja zajednice tokom godišnjeg i životnog ciklusa običaja. Pod tradicionalnim igrama podrazumeva se nasleđe iz prošlosti koje je uspelo da se održi i u modernom civilizacijskom dobu u kojem se postepeno razlažu stare društvene tvorevine.[4] Uobičajeno je da se pod tradicionalnim igrama najčešće tretira igra u seoskim sredinama, koja se prenosila iz generacije u generaciju, tako da se može i danas registrovati. Detinjstvo prati vertikalna i horizontalna integracija u socijalnu sredinu. Uključivanje u zajednicu zasniva se na nizu realnih i simboličkih veza sa predstavnicima prethodnih pokolenja - od roditelja do dalekih predaka, sa jedne strane, i drugo, razvija se u društvu vršnjaka, pa određeni elementi ponašanja preuzeti putem igre i ne moraju biti u osnovi sastavni deo odnosne kulture.[5] Ovome ide u prilog tvrđenje M.Duran, da proučavanje geneze igre u okviru uzajamnog odnosa deteta i odraslih, predstavlja plodotvoran put za razumevanje dečje igre uopšte.[6] Istraživanja tradicionalnih dečijih igara sprovedena su u četrdesetak sela na teritoriji Vojvodine, u izraziti multinacionalnim i verski heterogenim sredinama, tokom 1994,1995 i 1996. godine. Kazivači su bili različite starosne dobi : deca od pet do 16 godina, potom srednje ( oko 40, 50 godina) i starije (od 70 godina) generacije. Do danas, stručnoj i naučnoj javnosti nisu poznati sintetički etnološki radovi koji su povezani sa ovom temom na panonskom kulturnom području (uže Vojvodina) iako postoji građa sa opisima dečjih igara prikupljenim u 19. veku. Međutim, jedan od prvih koji je u dečjoj igri prepoznao nekadašnje elemente obredne prakse i ukazao na transformaciju obreda od sakralnog sadržaja do zabave, jeste T.Đorđević.[7] Trebalo bi pomenuti i pojedinačne značajnije radove i rezultate savremenih etnoloških proučavanja dečjeg folklora[8] kao što su radovi E.Bašić,[9] M.Prošić Dvornić.[10] Potom i radove iz srodnih nauka koji se bave decom ali i koji pominju određene transformacije obredne prakse koja u novom značenju nalazi mesto u dečjem svetu - radovi Ž. Trebješanina,[11] sa etnopsihološkog aspekta ili etnomuzikologije - D.i Lj. Janković,[12] O. Mladenović,[13] S.Zečevića,[14] O.Vasić.[15] II Sledeći postavljene okvire iz prethodnog poglavlja utvrdila sam da se za neke tradicionalne dečje igre smatra da su se razvile iz obredne prakse zajednica u kojima su nastajale. Međutim, još u prošlom veku izdvojile su se u zabavu za odrasle a potom i za decu. Gledano iz današnjeg ugla, teško je moguće zamisliti značaj igara i praznika u prošlosti - posebno danas, kada čoveku u gradu ili na selu ostaje veoma sužen prostor između profesionalne, radne, ograničene aktivnosti ... [16] Dakle put od obreda do igre dece, zaokružen je opštim transformacijama društva, pa ih u tom kontekstu i pominjem kao jedan od mogućih elemenata transformacije obreda i njihovog prelaska u sferu zabave, posebno u domen dečje igre, a što ima dvojaku važnost. Sa jedne strane značajno je za razumevanje funkcija dečjih igara, a sa druge omogućuje praćenje transformacije obredne prakse određene zajednice. U višečlanim porodicama tradicionalnog patrijarhalnog društva decu nisu odvajali od starijih ukućana. Paralelno sa njima učestvovala su u svim momentima obrednog ponašanja (kvocanje na Badnji dan, valjanje po slami, bdenija uoči Božića, simboličnom hranjenju kokoši na Božić, ljuljanje o uskršnjim pokladama, i sl.). Njihove uloge bile su određene verovanjima i predanjima, bilo da se radilo o nekom konkretnom običaju kao na primer kod božićnih ili uskršnjih praznika u okviru porodice ili u okviru crkve. Deca u prošlosti nisu bila samo neaktivni posmatrači već i aktivni učesnici obrednog ponašanja. Ipak, velikom sposobnošću praćenja šta se oko njih događa, verno su viđene slike, često nesvesno, prebacivali u svoj svet, a to znači i u svoju igru. Moglo bi se primetiti da su način života, verovanja, obredi napušteni u trenutku kada nisu više imali odgovarajući značaj za društvo ili zajednicu, ostali značajni za dečiju maštu. U tom slučaju dečja igra je predstavljala jednu vrstu kulturnog dvojnika koji je modifikovane, prilagođene ili i transformisane elemente obreda smeštao u okvire zabave i u jedan krajnje običan ali ipak ne tako jasan sistem ponašanja najmlađih članova zajednice. Uočeno je da su neki obredi uticali na sadržaj igre u onoj meri u kojoj su deca uspela da projektuju stvarna zbivanja oko sebe. S obzirom da ljudi "vide" stvari oko sebe onako kako im to diktiraju njima svojstvene duhovne predispozicije[17], ni decu nije moguće izdvojiti iz kulture u kojoj odrastaju. Stoga bih na osnovu razvrstavanja dečjih tradicionalnih kolektivnih igara u dve osnovne kategorije, igre imitacije i takmičarske igre, pošla od izvesnih elemenata njihove strukture sadržaja u kojima se pretpostavlja da poseduju ili je moguće zapaziti obredne elemente prema sledećem redosledu:
1.1.na sv.Luciju - Luce, maskirane devojčice iz katoličkih sredina Bačke i Banata, uoči Sv. Lucije, (12.decembra) obilaze domaćinstva uz poskakivanje i igranje. [18] 1.2. oko Božića - igre dece iz pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sredina: 1.2.1. "vertep", "betlehem", koledari, tri kralja, Pontije Pilat, a danas i Deda Mraz - Ovde je reč o stvarnim obrednim maskiranim i nemaskiranim povorkama u kojima su učesnici deca i koje deca, gledano iz njihovog ugla doživljavaju kao igru. Zbog toga se i pominju u domenu igre iako u sebi i danas sadrže elemente obreda na kojima se insistira od strane odraslih. 1.3. vreme uskršnjih Poklada - igre dece iz pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sredina:
1.4.1. Igre sa bojenim jajima: "Tucanje jajima", "Kotrljanje jaja"[37] 1.4.2. "Traženje gnezda" - igra se gotovo na čitavom prostoru Vojvodine o Uskrsu, a spada u domen strogo porodične igre. [38] 1.4.3. Igra "Polivanja" rasprostranjena drugog dana Uskrsa - kada dečaci polivaju vodom devojčice. Poznata je svim etničkim zajednicama, a posebno deci katolika i protestanata. 1.4.4. Kumačenje - nedelju dana po Uskrsu, devojčice južnog Banata su se "kumačile" tj. bratimile kroz vence i jedna drugoj poklanjale šarana jaja. 1.5. oko Ivanjdana
2.1. svadba ili svatovi, - "Svadba", veoma stara igra i deca su je davno uvrstila u sadržaj igre u svim ispitivanim naseljima u Vojvodini. Nije jasno da li je u dečju igru ušla kao deo učenja svadbenim obredima, ali na osnovu fotografija - reprodukcija s kraja prošlog veka može se zaključiti da su se ženska deca, posebno kod Slovaka i Rusina igrala "svadbe". M. Škarić pominje u srpskim fruškogorskim selima da se mala deca "sigraju svatova".[40] A.Stefanović je opisao igru "svadbe" u severnom Banatu kod Srba, pedesetih godina 20.veka i naveo kako se odvijala po svim pravilima koja važe za "pravu" svadbu, s tim što je jedna od starijih žena pomagala u izvođenju igre.[41] 2.2. Otmica, tj. dovođenje devojke u momkov dom u igrama - "Došla majka s kolodvora" - igra zabeležena u Banatu.[42] U istu grupu, neki autori ubrajaju i igru "Jelečkinje, barjačkinje", veoma poznatu i raširenu kod Srba, Hrvata, Šokaca, Bunjevaca.[43] Varijanta ovoj igri pronađena je u građi kod M.Medića, a zove se "Erberečke".[44] 2.3. Sahrana - igra se pod nazivom "Rajole" (u Sremu) ili "Vlajalo" u Bačkoj.[45] 3. pojedinačni elementi i radnje u igrama - ljuljanje, maskiranje, kolo, niz, kuća, kapija, jaje, zec, voda, crtež "školice", pljuvanje. III Dakle kada analiziramo predstavljene klasifikovane igre prema obrednoj praksi tradicionalne kulture stanovništva Vojvodine dobijaju se, istina hipotetički rezultati. U odnosu na vremensku distancu, od momenta napuštanja, tj. iščezavanja obreda, do njegovog prelaska u sferu dečje zabave ili pretakanjem iz sfere realnosti u zamišljene okvire, samo je moguće nagovestiti delimičnu vezu sa nekadašnjim obredima. Imajući to na umu i data analiza u tom smeru je podložna daljoj reviziji. U igrama koje sam povezala sa godišnjim ciklusom običaja prepoznaju se, prema tome, simboli koji su u neposrednom kontaktu sa odnosnim praznicima. U grupi igara koje se vezuju za godišnje kalendarske praznike, severnog Banata, naročito kod mađarske dece, ali i šire, S. Balint[46], nalazi vezu sa obredima "sveta odraslih" i smatra da su proizišle iz religiozne crkvene tradicije. Tako su tokom prošlog veka prešle u sferu dečje igre Betlehem, Luce, Koledari ili "korinđanje", "Pozdrav anđela", Tri kralja, dramske igre o Pontiju Pilatu i sl. Činjenica da se najčešće izvode među muškom decom, prema ovom autoru stoji u vezi pravilo da su glavni akteri u prošlosti, u "svetu odraslih", bili muškarci. [47] Koledarske nekadašnje obredne povorke čestitara povodom nove kalendarske godine, novog leta, nove agrarne godine, potpuno su prenete na dečje ophode pri čemu deca čitav niz događanja i svoju ulogu u tome doživljavaju kao igru. Bilo da se zapravo igraju figuricama vezanim za Hristovo rođenje, izvode unapred naučeni dramski tekst, ili da obilaze domaćinstva kao vertepaši ili betlemari, recitujući šaljive i prigodne koledarske tekstove. U vreme prolećnog ciklusa običaja i danas dominira dečje ljuljanje na Bele poklade. Od obreda za opštu plodnost do igre zanosa ili vrtoglavice prema Kajoi, na koju se deca (posebno ženska) gotovo primoravaju od strane starijih žena "jer se to valja". O pokladnom ljuljanju i ljuljaškama, kao i o vrteškama u etnološkoj literaturi ima dosta tumačenja i zabeležaka, pa se ovom prilikom neću posebno baviti objašnjenjem. [48] Maskirane pokladne povorke, ređe su u praksi. U pojedinim mestima Banata i Srema izvode se na Belu nedelju, kada su učesnici deca koja svoj ophod tretiraju igrom, naročito rekvizitima koje nose. Obično su to raznovrsne igračke : lutke, medvedi, korpice, čegrtaljke i sl. Lutka je i danas obavezni rekvizit u dečjim povorkama, s tom razlikom što se sada sa njom usput i igraju, dok je u prošlosti bila u povorci odraslih simbol rađanja i zametak novog života (kao što su bile lutke sa falusom i sl.). Ovakva prerušavanja sa brojnim likovima iz tradicionalnog modela ponašanja zajednice zadržana su i van omeđenog religijskog kalendara i predstavljaju dečju zabavu - maskenbalove po obdaništima i školama. U ostalim igrama tipa " Kapija", " Višnjica", "Laste prolaste"," Zuj, zuj, zujde", kod Srba, Hrvata, Bunjevaca, " Buj, buj, zelena grano" kod Mađara, "Lanca" kod Slovaka, koje imaju izrazito veliku teritorijalnu rasprostranjenost i u drugim evropskim sredinama, sačuvana je izvesna sadržajna slojevitost prepoznatljivog obrednog karaktera. Igra se danas izvodi najviše pod imenom "Laste prolaste". Lj. i D. Janković,[49] svrstale su je u veoma arhaičnu obrednu igru. Prema njima, povezana je sa ritualima provlačenja za zdravlje, očišćenje, ponovno rađanje. O.Vasić je uvrstila u ostatke igračkog obrednog nasleđa sa sabora i vašara koji su održavani u vreme uskršnjih pokalada.[50] Mađarski etnolozi igru "Buj, buj … " tretiraju kao pokladnu, koja se izvodila od momenta ulaska u uskršnji post, ali je još u prošlom veku prešla u domen dečje igre. Ako uzmemo u obzir današnje obredne radnje koje narod praktikuje po Vojvodini kod svetih mesta kao npr. vodica, moglo bi se donekle prihvatiti da je igra sačuvana kao ostatak simboličnog provlačenja za zdravlje. Međutim, tekst koji deca izgovaraju u igri sadrži simbolične reči o rodnoj višnji, zelenilu, vegetaciji, lastama koje dolaze u proleće i sl. što ukazuje na rituale provlačenja radi plodnosti, obnove agrarnog ciklusa, obnove života. Podudarne dečje igre provlačenja navodi Arijes analizirajući jednu sliku L Nena iz 1833. godine na kojoj je naslikano kolo devojčica - dve devojčice podignutim rukama prave most, a ispod njega prolazi kolo.[51] Starija varijanta se nalazi na graviri iz 17. veka kod slikara Žerara gde se susreće predstava mladih žena ukrštenih ruku i podignutih visoko nad glavom.[52] Iz ovog primera moglo bi se izvesti da je simbolično značenje igara provlačenja mnogo starije od onoga što mi beležimo u našoj tradicionalnoj kulturi. Uostalom, rituali provlačenja poznati su i u antičkim obredima. Grupa igara dece i omladine koje se nazivaju "srpske" ili "švapske"bubalice, te "Majstorica" i sl. u strukturi sadrže lascivni sadržaj, primeren pokladnom obrednom ponašanju odraslih u vreme maskiranih ophoda, pa i poklada uopšte, a koji je u tradicionalnoj kulturi bio povezan sa osnovnim postulatima plodnosti, homeopatske magije za plodnost agrara i domaćinstva uopšte. Redukovanje sadržaja i prelaskom u dečju igru, danas je to veoma zabavna igra starije dece. Igre "Paun pase", "Ježole, vražole", "Kolariću, Paniću", jedan broj naših etnologa smatra takođe nasleđem iz daleke prošlosti.[53] O starosti ovakvog tipa igara ima dosta pomena u literaturi. Reč je o njenoj obrednoj ulozi kod određenih rituala (bilo da je reč o svadbenim običajima, kod pogreba ili u okviru prolećnih pokladnih igara)[54]. Prema O.Mladenović, u igri "Pauna", učestvovale su udate žene i igrala se na prvi dan Uskrsa u selima po Srbiji, Bosni i Hercegovini, Sremu, i kao obredna dugo se održala dok je u gradovima poznata kao dečja igra.[55] O.Vasić navodi da je igra pauna jedna od najzanimljivijih igara srpskog orskog nasleđa, koja je uspela da se očuva do poslednjih decenija 20. veka u mnogim krajevima Srbije i južnoslovenske teritorije, i da predstavlja sastavni deo pojedinih obreda, naročito svadbenog ceremonijala.[56] Za istu igru smatra se da je izvođena na poselima i prelima, čobanskim vašarima i u sklopu dečjeg igračkog folklora.[57] Prema S.Zečeviću, igra pauna je igra za zaštitu zdravlja i bila je rasprostranjena u dinarskim srpskim krajevima.[58] S obzirom na migracije sa juga na sever, sasvim je prihvatljivo da su je Srbi doneli na prostore Vojvodine i da je tokom vremena iz obreda prešla u dečju igru. Sem toga, prisustvo igre i kod mađarske dece pod nazivom "Holeva", na početku 20.veka, ukazuje na procese akulturacije srodnih zajednica. Druga igra, "Ježole, vražole" prema O.Vasić, takođe je deo zasebnog obrednog miljea, pri čemu je autorka svrstava u obredne igre o zavetinama. Međutim, čini mi se da bi se ove dve igre mogle spojiti u jednu, pošto imaju sličnu ili istovetnu strukturu i tok igranja, a ukoliko je i bilo u prošlosti podvojenosti među njima, veoma davno su se stopile u svojoj strukturi u varijantu jedne iste igre. Iz životnog ciklusa obreda i danas se izdvaja dečja igra "svadba". U njoj su u potpunosti preslikani svi elementi nazovimo "prave svadbe", odnosno, dovođenja neveste svadbenim ceremonijalom. U ostalim pomenutim igrama, prema nekim autorima naziru se tragovi dovođenja devojke u mladoženjin dom otmicom. U igrama "Došla majka s koldvora"[59] i "Jelečkinje, barjačkinje" koje su u praksi kontinuirano kod ženske dece, prema O.Vasić, sačuvani su u stilizovanoj formi tragovi dovođenja mlade u novi dom, odnosno otmice devojke.[60] Naime, O.Vasić analizirajući pomenutu igru "Pošla majka školu dvoru" ili nešto noviji naziv "s'kolom dvoru", iznosi sledeće: izvođači ovih igara bili su momci i devojke, a posle Drugog svetskog rata devojčice od 15-16 godina. Autorka pretpostavlja da je naziv igre sažet te dobijen oblik "Ide majka s'kolodvora". Smatra igru stilizovanim oblikom običaja otmice i dovođenja devojke (mlade) u momkov dom.[61] Osim navedenog, moguće je navedene igre protumačiti i drugačije. Jedna od pretpostavki je sadržana u varijanti igre "Erberečke". Naime, " Ervin" ili "Erven" je nemačka oznaka za " prijatelja vojske", a "erberečke" je verovatno od nemačke reči erben što znači baštiniti, naslediti, ili erbland, oznaka za naslednu zemlju , tj. deo zemlje koji je carska Austrija dobijala ženidbenim vezama.[62] Smatram da bi se poreklo moglo tražiti i u tzv. "ratničkom ponašanju zajednice", na šta ukazuju reči starije varijante igre. Pošto je takva igra registrovana u Sremu onda bi se mogla postaviti hipoteza da je igra proizišla iz graničarskih, vojnih obaveza čuvanja teritorije Austrije (koju je ona širila ženidbenim vezama i mirazima), odnosno granica carstva. Danas bi se možda moglo pre pretpostaviti da su u njima ukomponovani elementi odvajanja pojedinca od grupe[63] tj. simbolično predstavljanje odvajanja dece od majke, porodice i njihov prelazak u zajednicu odraslih, u kojima su delimično prisutni elementi inicijacija. O igrama u kojima se prepoznaju segmenti pogrebnih običaja na koje su skrenuli pažnju M.Medić, D.Đorđević, A Sekulić, postoje danas dvojna tumačenja. Izvesni autori, kao M.Bosić svrstava igru Rajole u pokladnu obrednu igru dok prethodno pomenuti autori smatraju da su tu sačuvani tragovi pogrebnog kulta. Smatram da su elementi i jednog i drugog obreda prisutni pogotovo u delu kada igrač simbolično umire pa vaskrsava - što je identično spoju prirode i kulture. [64] Kod pojedinačnih prepoznatljivih elemenata strukture dečje igre ima više pretpostavki i može se pristupiti analizi uslovno. Pokušaj da se oni izdvoje već je prvi korak ka raspravi o ovoj problematici. Pojedinačne radnje ili rekvizite izdvojene u trećoj grupi kao što su prolećno ljuljanje (veruje se da ljuljaškin put vezuje nebo i zemlju, te da je ljuljaška vezana za pojmove kiše. plodnosti, obnavljanja prirode)[65], ili maska i maskiranje (rekvizit kojim se preobraća sopstvena ličnost i kada dobija nadrealne sposobnosti, veza duša predaka i ovozemaljskog sveta, veza sa agrarnim demonima i sl.), neću posebno isticati, jer je njihova obredna uloga bila prilično jasna i veoma duboko ukorenjena u obrednom ponašanju našeg podneblja. Pojava zeca, jaja i vode u prolećnim igrama prvobitno je imala obrednu podlogu i vezu sa simbolima plodnosti. Poznato je da je simbol zeca u kulturu vojvođanskog stanovništva došao sa običajima i verovanjima germanskog stanovništva doseljenog iz srednjoevropskih krajeva. Zec se inače u hrišćanstvu javlja kao glasnik o Hristovom vaskrsnuću, zec je i simbol plodnosti i besmrtnosti.[66] Dominantna uloga jajeta u prolećnim obredima prenesena je i na decu iz dva razloga. Bojenih jaja za Uskrs ima prilično u svakoj kući, a deca se igraju sa svim dostupnim stvarima. Sem toga kao što jaja odrasli kotrljaju za zdravlje po dečjem licu tako ih i deca uključuju u svoju igru ali sa ciljem zabave i nadmetanja. Simbolika uskršnjeg jajeta (kako paganska tako i hrišćanska) je dobro poznata te je nije potrebno obrazložiti posebno. Polivanje vodom devojčica i devojaka takođe je proizišlo iz obreda očišćenja i radnji za plodnost.[67] Danas je to opšta zabava, a vodu ne tako retko, zamenjuju i parfemi, ali što jeftiniji i lošiji po mirisu, da bi se tom prilikom polivači više zabavili. R.Kajoa, za igru "školice" smatra da je proizišla iz nekadašnjih religioznih obreda. "Školica" je prema ovom autoru, predstavljala lavirint po kome se gura kamen, to jest duša prema izlazu. Kasnije, u vreme hrišćanstva, crtež se izdužuje, uprošćava, reprodukuje plan bazilike: radi se o dovođenju duše, guranju kamena do neba, do raja, do krune, do slave, što se poklapa sa glavnim oltarom crkve, šematski predstavljene nizom pravougaonika.[68] Identičan je crtež školice u banatskim selima, poznat pod nazivom "školica sa nebom", pri čemu je gornji deo polukružno zaobljen (sličan apsidi) i označen kao "nebo".[69] Kod M.Zapletala, navode se takođe "školice sa nebom".[70] T.Đorđević uočio je da dečje igre verno čuvaju tragove i ostatke kola i orskih igara, te da u njima krug igrača koji se kreće određenim pokretima podseća na ostatke starih vremena i početno doba orskih igara.[71] S.Zečević, u analizi srpskih narodnih igara, kaže da sve igre (misli se na orske igre) započinju u krugu, te da je kolo opšte civilizacijska tvorevina pa su vremenom igre u kolu stekle magijsko značenje.[72] D.Antonijević u analizi simbolike magijskog kruga i kretanja u krugu, navodi veoma veliku starost simbola kruga u kome se prepoznaje njegovo ambivalentno značenje": kosmičko poimanje vremena i večita cikličnost života, smrti i ponovnog rođenja, i zaštićen prostor od nečastivog, zlih demona i duhova.[73] Zaokruživanjem prostora krugom obeležavaju se granice preko kojih duhovi i demoni ne mogu prelaziti.[74] Poznato je da su u starom Rimu zabranjivali deci teranje obruča i igre sa obručima, sa prvim smirajem dana. Obruč, krug je tretiran sunčevim dvojnikom koji skuplja snagu i miruje noću.[75] Ukoliko se pažljivo čitaju opisi pojedinih igara uočava se da su njihovi zapisivači, posebno s kraja 19. i početka 20. veka, počinjali opis tekstom "...tako što deca obrazuju kolo... " tj. krug i sl. Igre u krugu su se održale do danas, a moguća pretpostavka je da su nastajale iz dečijeg podsvesnog kada su deca bila aktivni učesnici ili samo posmatrači u vreme određenih religioznih obreda koji su se odvijali u krugu. U današnjoj igri krug takođe predstavlja zaštićen prostor u kome je igrač siguran, gde prema pravilima igre, ne gubi. Može se često zapaziti kako deca opisan krug na zemlji nazivaju i "kućom", odnosno to je prostor gde je igrač pošteđen, gde se odmara ili čuva dok "opasnost" ne prođe ("mačka i miš" , "vije"). Kuća u ovom kontekstu je sinonim krugu, jer i kuća je onaj intimni prostor za mikro sredinu koji poseduje i pruža svu sigurnost po njene članove.
Karakterističan oblik u igri je i niz, tj. deca poređana u nizu, kao na primer u igri "Bičevi" (ili igre Kokoške i kobac, Vuk i jaganjci, Radibabe i dr.) Prema nekim autorima tzv. "otvoreno kolo" ili niz tretira se takođe kao deo nasleđa obredne prakse. Za pomenutu igru O. Vasić[76] smatra da je preuzeta iz srpskih pokladnih obrednih igara, koja je vremenom prešla u zabavu odraslih u vreme zimskih prela i okupljanja, a potom i u igru dece. U primerima kojima raspolažem, igra je prisutna i kod Mađara, što ukazuje i na drugi kulturni obrazac.[77] U svakom slučaju, prihvatljiva je pretpostavka da je ova vrsta dečje igre začeta u pokladnim igrama odraslih i da ima širu osnovu u korenu nastanka. Hvatanje poslednjeg u nizu danas je zabava i veština ali posmatrajući šire značenje niza i same igre moglo bi se podvući njena uloga u obezbeđivanju mnoštva, isterivanju zla i nagoveštaju dolaska novog vegetacionog perioda. Naravno da u bezazlenoj dečjoj igri npr. Kobac i kvočka, poodavno nema asocijacija o pretpostavkama na vezu sa prošlim vremenima. IV Igre koje su pretpostavimo, proizišle iz obrednog ponašanja spoljnjeg sveta predstavljaju univerzalne segmente obredne prakse, a koji su bili od važnosti u daljoj prošlosti društva, ili su još uvek u određenom obliku u praksi, kako na vojvođanskim prostorima, tako i kod drugih evropskih zajednica. Tarner ne isključuje mogućnost da su vreske svečanosti obuhvatale podjednako i rad i igru, te da je obred ujedno ozbiljan i igralački.[78] Neke su se veoma davno izdvojile u zabavu odraslih, pa potom u zabavu dece, ili pak, odmah su prešle u "dečji svet". Sasvim je jasno da je kod mnogih pomenutih i uvršćenih igara u ovom prilogu, bilo teško povući granicu između igre odraslih i dečje igre, jer u prošlosti nisu postojale takve stroge granice. S obzirom na sposobnost dece da skoro uvek i često imitiraju simbole iz stvarnog života, pa i obrede religioznih i društvenih okvira, moglo bi se pretpostaviti da su se i u vremenu odgovarajućeg značenja obredne prakse, igrali viđenog gotovo nesvesno. Dakle, uzimajući u obzir saznajnu komponentu igre i prema kognitivnoj teoriji Pijažea, razvitak predstava spoljnjeg sveta kod dece, uspostavlja razlike između "sveta igre" i "sveta opaženog", pa je stoga dečja igra, iako važnija za dete, na neki način uslovljena "svetom opaženog".[79] Za dečji razvoj u početku je najbitnija njegova mikro sredina a to je porodično okruženje. U krugu porodice - deca posmatranjem[80] prvo upoznaju ponašanje najužih članova svoje porodice a potom imitiraju uzajamne odnose i uloge. U tradicionalnoj igri dece preživeli su značajni pojedinačni delovi obredne prakse po zajednicu te kao kolektivna zabava u modifikovanom obliku igre, sačuvani su do danas. Dakle, zahvaljujući nesvesnom poimanju stvarnosti, doživljajima iz sveta odraslih, ali i iz težnji najmlađih da se ponašaju kao odrasli, danas su uslovno rečeno, prepoznatljivi izvesni odgovarajući elementi nekadašnjih, pa i sadašnjih obreda. Kako se igra uopšte odlikuje dinamičnošću i stalnim dopunjavanjima ili redukovanjima, može se očekivati da neki od pomenutih elemenata obredne prakse budu izraženi više a neki manje, shodno vremenu odrastanja i ukupnim promenama društvene strukture, njenog ponašanja i mišljenja, prilagođavanja modi vremena i sl. Na lokalnom planu, dete prima veštine, rituale i razonode koje odgovaraju njegovom položaju u datom okruženju, a ovladavanje i poznavanje veštinama, ritualima i razonodama određuje kakve će mu mogućnosti biti dostupne pod normalnim okolnostima, a igre koje igra određuju kako će iskoristi takve mogućnosti.[81] Zbog toga nije nevažno posmatrati i analizirati dečju igru u širim kulturnim okvirima, pa i u granicama postojeće i nekadašnje obredne prakse. Ovim prilogom samo su naznačena neka razmišljanja o mogućem pristupu analize dečje tradicionalne igre koja je neophodna u savremenim etnološkim proučavanjima društva u celini. NapomeneO teorijskom razmatranju pojma tradicije videti kod D. Antonijević, Teorijska razmišljanja o narodnoj tradiciji, GEI SANU, knj. XLIII, Beograd 1994, 27-33. 2 Prema J.Hujzingi igra je sa formalnog stanovišta slobodno delovanje, izvan običnog života, ona može potpuno zaokupiti učesnike "protiče u vlastitom i određenom vremenu i prostoru, odvija se po određenim pravilima, uspostavlja komunikaciju, tajanstvena je ili se prerušavanjem učesnici izdvajaju iz svakodnevice". J. Hujzinga, Homo ludens, Matica hrvatska, Zagreb, 1970, 15-20. 3 R. Kajoa, Igre i ljudi, Nolit, Beograd 1965, 40. 4 Oto Bihalji Merin, Naivna umetnost sveta, Vuk Karadžić, Beograd, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1972, 131. 5 I.S. Kon, Dete i kultura, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd 1991,51. 6 M. Duran, D. Plut, M. Mitrović, Simbolička igra i stvaralaštvo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1988 , 100. 7 Tihomir Đorđević, sakupio je i klasifikovao jedan broj igara za decu i odrasle u knjizi Srpske narodne igre. T. Đorđević, Srpske narodne igre, SEZ 9, Beograd 1907. 8 Sekcija za detsko tvoreštvo i sportski igri, , Zbornik od XXXI Kongres na Sojuzot na združenijata na folkloriste na Jugoslavija, Radoviš 1984, Skoplje 1986, od 611 strane; Dečje stvaralaštvo, Rad XXXVII Kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije, Plitvička jezera 1990, Zagreb 1990.527-594. 9 posebno prilog o komparaciji jedne dečje razbrajalice i njenu rasprostranjenost kod dece podunavskih zemalja, Elly Bašić, Međusobni utjecaji podunavskih zemalja na dječije igre, posebno brojalice, Zbornik radova XXXII Kongresa Saveza Udruženja Folklorista Jugoslavije, Sombor 1985, Novi Sad 1985, 578-582. 10 U ovom kontekstu pogledati i radove Z. Rajković, Današnji dečji folklor – istraživanja u Zagrebu, Narodna umjetnost 15, Zagreb 37-96. 11 Ž. Trebješanin, Predstave o detetu u srpskoj kulturi, Srpska književna zadruga, Beograd 1991. 12 D. i Lj. Janković, Narodne igre, knjiga V, Prosveta, Beograd 1949. 13 O. Mladenović, Narodne igre na Bele poklade u Velikoj Ivanči, GEM, XVII, Beograd 1954, 92-96; O. Mladenović, Kolo u Južnih Slovena, Monografije, 14, Etnološki institut SANU, Beograd 1973. 14 S. Zečević, Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, Zenica 1973; S. Zečević, Naše narodne igre, Beograd 15 O. Vasić, Prilog proučavanju igara uz posmrtni ritual, GEM, knj. 50, Beograd 1986, 223-234; O. Vasić, Narodne igre i zabave u titovoužičkom kraju , Etnografski institut, SANU, posebna izdanja,30, sv.3, Beograd 1990; O. Ž. Vasić, Igračka tradicija Podrinja, Drugari, Sarajevo 1991. 16 F. Arijes, Vekovi detinjstva, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd 1989, 106-114. 17 E. Lič, Klod Levi Stros, Beograd 1972, 25-26. 18 Pevaju uglavnom sledeće: "Luca je gladna, Luca je bolesna, Luca je u bolnici i treba novaca". 19 D. i Lj. Janković, nav.delo,104. 20 U Sremu se prvobitni smisao provlačenja kroz " kapiju" u toj prazničnoj igri potpuno izgubio i ono je ostalo samo kao nemotivisani akt. Pretpostavlja se da je nekad imalo veze sa drugim različitim provlačenjima kojih ima bezbroj u našem narodu a koja se vrše ili kao znak ponovnog rođenja i obnavljanja života, ili kao sredstvo za isceljenje; ili za zdravlje uopšte; ali i kao predohrana protiv uroka i čini, itd. Ibid. O.Vasić smatra da je igra sastavljena iz dva dela, prvi se odnosi na devojačku saborsku igru u vreme uskršnjih praznika, a drugi na otmicu devojaka . O. Vasić, Igračka tradicija … 41. 21 D. M. Đorđević, nav.delo, 685. 22 Tekst je: "Provlači se, provlači se, Zelena grančice (listiću), Otvrena je zlatna kapija, Prođi kroz nju, Napred, napred, Srušena je ostava, Unutra je ostala mačka" J u h á s z A. Népi gyermekjátékok Csantavéren, Létünk, tárdsadalom, tudomány, kultúra, 3-4, Újvidék, 1996, 51-82. Prevod stihova i igara uradila je M.Banski, viši kustos etnolog u Muzeju Vojvodine, Novi Sad. 23 D. i Lj. J anković, nav.delo, 102. 24 Igrala su samo ženska deca i to od prvih proletnjih dana, pa preko celog leta. Za igru je potrebno da ima što više devojčica. One između sebe odrede dve koje se povuku u stranu i da ostale ne znaju, dogovore se koja je "jabuka" a koja "kruška". Zatim se postave jedna naspram druge, uhvate se za ruke u visini lica i pevaju: "Zuj, zuj, zujde, zujde velečke, mitrovački zelen čabur, čaburja do krajka. Mičke ruže varudac, sito, sito, čence, rere, rere, rence, po seni drob". Dok se ovo peva, pri čemu pevaju sva deca, ostale devojčice uhvate se za ruke i u lancu prolaze ispod njihovih ruku. Na reč "drob", prve dve spuštaju ruke i hvataju između svojih ruku onu koja se tog momenta našla… Odvode je u stranu i pitaju: " Šta više voliš krušku ili jabuku?". Pripada onoj strani čije je ime kazala, odnosno biće "jabukina", tj. "kruškina". Igra se produžava dok se sve ne razdele. Kad poslednju podele, podeljene staju svaka iza svoje izabrane devojčice i drže jedna drugu oko pasa, a prve dve nasuprot jedna drugoj drže se za ruke pa se nadvlače. Nadvučenu grupu nazivaju "trule kobile". A. Stefanović, nav.delo, 88-89. 25 Pevaju: "Laste prolaste, Prolaste nam kroz goru! Naša gora zelena, A vaša je uvela." Po dve iz svake vrste se provlače kroz "kapiju" i tako dok se sve ne izređaju. Na reči "uvela" spuštaju ruke i jednu izdvajaju. 26 "Kolariću, paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo".Deca se drže za ruke u otvorenom kolu. Dva poslednja deteta na levom kraju kola podignu spojene ruke koso gore. Kolovođa na suprotnoj strani kola vodi kolo prema "prolazu" koga čine dva deteta sa podignutim rukama. Sva deca koračaju i pevaju, za kolovođom se provlače kroz prolaz i idu ka mestu sa koga su krenuli. Na ovaj način jedno dete (pretposlednje), savijenim rukama "napravilo" je "čvor" oko sebe. Kolovođa ponovo vodi kolo prema novom " prolazu", dok se sva deca ne zapletu. Onda uz istu pesmu, počinje raspletanje kola. Lj. Sikimić, Dečje igre nekad i sad, Kreativni centar, Beograd 1997, 61. 27 T. Đorđević, nav.delo, 27 28 Igra se tako što deca između sebe izaberu "pauna" a zatim ga kolom okruže i pevaju : "Moj paune, trava raste, moj paune, sivi sokole! Paun trepti da poleti …" šta deca pomenu u pesmi to paun radi " pase travu, poleće, stavlja ruke na glavu, a potom bira ko će ga zameniti"M. Škarić, Život i običaji Planinaca pod Fruškom Gorom, SEZ, Život i običaji narodni 24, Beograd 1939, 239; Vuk St. Karadžić, Etnografski spisi, knj.17, Prosveta, Beograd 1972, 284; 29 Svi se igrači uhvate u kolo sem jednog. To je "jež", koji sedi u sredini kola, dok ostali u kolu pevaju. U toku ritmičkog pevanja deca hvataju ježa za onu ruku i nogu koja se u pesmi spominje.Tekst pesme: "Ježo leže u oranje, Ježole vražole dragi brate moj! Ježo pruži jednu ruku, Ježole vražole dragi brate moj! Ježo, pruži drugu ruku, Ježole vražole dragi brate moj! Ježo, pruži jednu nogu, Ježole vražole dragi brate moj! Ježo, pruži drugu nogu, Ježole vražole dragi brate moj! Ježe, uši nagoruši. Ježole vražole dragi brate moj! Ježe vataj za nožice, Ježole vražole dragi brate moj! …" a potom ide kad se zapeva: "Ježe, uši nagoruši" , jež namesti ruke sa raširenim prstima na uši. Kad se kaže: "Ježe vataj za nožice", jež uhvati prema svom izboru igrača za nogu, i dolazi do promene uloga. M. Čalenić, Seo car na kantar, narodna književnost za decu, Naučna knjiga, Beograd 1972,160. 30 igrači obrazuju zatvoreno kolo tako što se ređaju sledećim nizom - dečak, devojčica i tako redom, hvatajući se pod ruku. Jedan par ostaje van kola i obilazi ga u krug. Svaki put kada zastane udari nekog od igrača u leđa koji je kolu. Tada ovaj izlazi iz kola a on ulazi. Pazi se da par van kola uvek bude različitog pola. M. Škarić, nav.delo, 237; 31 Igrači obrazuju kolo. Jedan od učesnika trči sa spoljne strane kola a drugi ga tuče. Onaj koji beži stane u kolo na bilo koje mesto, a drugi vija i tuče onog prethodnog. M. karić, nav. delo, 237. 32 Na osnovu građe iz IV Upitnice Enološkog Atlasa Jugoslavije, Novi Bečej, Srbi, zapis 1970, Sava Milosavljev, Luka Glavaški. 33 A. Stefanović, nav.delo, 107. 34 Devojke i momci su odlazili na proplanak pored sela radi zabave. Prilikom penjanja na proplanak išli su u parovima. Poslednji je bio bez devojke. Tokom hoda gledao je da onom ispred sebe ugrabi devojku, tada, taj otima sledećem i takko redom dok se svi parovi ne izmenjaju. U toku igre po nekoliko puta sa parovi promene. M. Maluckov, Rumuni u Banatu, Novi Sad, 1985, 285. 35 Igrači se uhvate za ruke u kolu - naizmenično, muško, žensko. Jedan par je napolju. Momak vija devojku kroz kolo, i to sve ispod ruku. Spram koga para uhvati momak devojku taj se par vija. U jugoistočnom Sremu igru zovu "Jaganjci". M. Škarić, nav.delo, 237-238 kada devojke krenu po selu da "traže kome šta treba kao kurjaci kada se gone, oni vele: " provode kurjače" … treba dodati da su kurjače podešavale i urlikanje vučije na vijalištu, da su kaskale vučki; da su se ogrtale vučetinom…i kurjači je izvesno jezgra odbijanje vukova iz sela, koji su ranije bili zbog slabe naseljenosti stalna opasnost po marvu …" S. Trojanović, Psihofizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči, SEZ, Život i običaji narodni, knj. 22, Beograd 1935,107-108. 36 Deca su od kuće uzimala jaja i sastajala se na ulici ili nekoj čistini. Ukoliko je bilo kakvog uzvišenja puštala su ih s vrha. Čije se najdalje otkotrlja ono dete pokupi sva ostala jaja.Zabeleženo u Titelu u porodici Save Popovića 1991.godine. 37 Deci su odrasli nameštali gnezda sa zecom negde u bašti, u koja su postavljali bojena jaja, slatkiše i druge poklone. Potom su ih ona tražila i pokušavala da upotrebe svu svoju oštroumnost u pronalaženju. 38 T o r k o l y I. Régi szajáni gyermekjátékok, Létünk, tárdsadalom, tudomány, kultúra, 4, Újvidék, 1996, 82-93. 39 M. Škarić, nav.delo, 234. 40 A. Stefanović, nav.delo, 96-98. 41 Deca se hvataju za ruke i stoje u liniji. Naspram njih je jedno dete (devojčica) u ulozi majke. "Majka" peva i ide prema deci: "Došla majka s kolodvora, dija,dija, de!" Potom uzmiče nazad, a deca idu ka njoj pevajući: "A šta će nam lepa majka? Dija, dija, de!" - "Hoće majka jednu ćerku. Dija, dija, de!" - Kako će se ćerka zvati? Dija, dija, de!" - "Nek se zove lepa Mara! Dija, dija, de!" - "Mi ne damo lepu Maru! Dija, dija, de!" - "Ja je uzmem za ručicu pa je vodim u kućicu. Dija, dija, de!" "Majka" tada uzme devojčicu za ruku i prevede je na svoju stranu. Igra traje dok to ne učini sa svima. A. Stefanović, nav.delo, 88-89. 42 "... Igrači su se delili na dve grupe sa istim brojem učesnika. Postroje se jedan naspram drugih i formiraju dve vrste između kojih je slobodan prostor od desetak metara. Igru počinje prva grupa pitajući drugu grupu: "Jelečkinje, barjačkinje koga ćete?" Upitani odgovaraju kojeg će igrača iz prve grupe, potom se čvrsto uhvate za ruke i tek onda izgovore ime igrača. Tada odabrani igrač trči prema njima i pokušava da razbije ramenom lanac igrača koji se drže čvrsto za ruke. Bira mesto za koje misli da su tu najslabiji igrači. Ako u zaletu uspe da "preseče" lanac, može iz ove u svoju grupu da odvede jednog igrača. Ako ne uspe, ostaje u grupi koja ga je tražila. Pobednik je ona grupa koja uspe da na svoju stranu prevede što više igrača. Lj. Sikimić, nav.delo, 45. 43 opis igre: " Podeljeni u dve grupe, u dva niza i kranjji se oglašava sa "Erberečke" a odgovor je "Erbertutor", sledi pitanje "Koga ćete? ", i odgovor " Koga vam drago. " potom ide tekst "Erventuda", odgovor: "Ervenjača", pitanje: "Erven koga ćete? " odgovor: "Erven, baš tebe!" M. Medić, Opet nekoliko narodnih igara, 100. 44 Izvodi se tako što se skupe u kolo deca različitog uzrasta i pevaju "Rajole". Rajole legne na zemlju i umrtvi se, a kolo ide pevajući: " Umre naše Rajole! Zovite mu sestricu, Da donese svećicu; Zovite mu Damjana, Da donese tamjana; Zovite mu Kuzmana, Da donese ruzma'na. Di ćemo ga kopati? U baščicu, pod vrbicu". Sva deca iz kola polete k Rajolu, hvatajući ga za šta ko prvo dohvati, te ga nose u stranu gde hoće, spuštaju na zemlju i razbeže se. Rajole se brzo digne i leti za njima. Ko ga uhvati taj ga zameni. Ukoliko nikoga nije uhvatio ponovo je Rajole.M. M e d i ć , Opet nekoliko narodnih igara, Letopis Matice Srpske, knj.153, 99; J. Miodragović, Narodna pedagogija u Srba ili kako naš narod podiže porod svoj, Izdanje Zadužbine Ilije Kolarca, Beograd, 1914. 256 45 S.B á l i n t, Szögedi Nemzet, A Szegedi Nagaytáj Népélete, A Móra Ferenc Múzeum, Évkönyve, 1978/79, 2, Szeged, 1980, 45-66. 46 Ibid 47 Pogledati kod M.Bosić, Godišnji običaji Srba u Vojvodini, Muzej Vojvodine, Prometej, Novi Sad 1996, 195-199. 48 Lj. i D. Janković, nav.delo, 104. 49 O.Vasić, Igračka tradicija, … 41. 50 F. Arijes , nav.delo,116. 51 Ibid 52 T. Đorđević, nav.delo, 23; S. Zečević, nav.delo, 98; O. Mladenović, Narodne igre na Bele poklade u Velikoj Ivanči, GEM, XVII, Beograd 1954, 92-96; P. Vlahović i P. Acić, Paun u narodnoj religiji, umotvorinama i umetnosti, GEM, XVI, Beograd 1953, 234; O. Vasić, Uloga igre Pauna u selima užičkog kraja u prošlosti i danas, Narodne igre i zabave u titovoužičkom kraju, Beograd 1990, 355. 53 poznata u južnoj, jugozapadnoj i zapadnoj Srbiji - Igra pauna. 54 O. Mladenović , nav.delo, 94. 55 O. Vasić, Uloga igre Pauna ... 355. 56 Ibid. 57 S. Zečević, nav.delo, 98. 59 O.Vasić, Igračka tradicija …36-42. 60 Po usmenom razgovoru sa prof. dr O.Vasić. 61 O.Vasić, Igračka tradicija …36-42. 62 Prema B. Klaiću, Veliki rječnih stranih riječi i izraza, Zagreb 1966, s.v. erbati; erbland, Erven. 63 G. Rohajm, Nastanak i funkcija kulture, Bigz, Beograd 1976, 74-75. 64 V. Marjanović, Simboli i simbolika u uskršnjem ciklusu običaja, Rad Vojvođanskih muzeja, 33, Novi Sad 1991. 65 R. Kajoa, nav.delo, 92. 66 O simbolu zeca u kulturi videti u J.Chevalier, A.Gheerbrant, Riječnik simbola, Matica hrvatska, Zagreb 1983, s. v. zec. 67 Simbolička značenja vode mogu se svesti na tri dominantne teme: izvor života, sredstvo očišćenja, sredstvo obnavljanja. u J.Chevalier, A.Gheerbrant, Riječnik simbola, Matica hrvatska, Zagreb 1983, s.v. voda. 68 R. Kajoa, nav.delo, 113. 69 crtež- sl. 9 kod kod A. Stefanovića, nav.delo, 93. 70 M. Zapletal, Riznica igara, Matica srpska, Novi Sad 1997, 166. 71 T. Đorđević , nav.delo, 23 72 S. Zečević, nav.delo, 103. 73 D. Antonijević, Contribution a l’etude de la symbolqe du cercle magique et de la marche en rond autour de defunt, Balcanica, Annuaire de l’instituitut des etudes Balkaniques, III, Beograd 1972, 461-476. 74 Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Drugo dopunjeno izdanje, Etnografski institut SANU, Interprint, Beograd 1998, s.v. krug čarobni. 75 M. Zapletal, nav.delo, 143. 76 O.Vasić je u Podrinju zabeležila pokladnu igru odraslih pod imenom "Radibabe" ili " Kvočke i kopca", a zabeležili su je i S.Zečević, O. Mladenović, i dr. O.Vasić, Igračka tradicija …71-72. 77 Radeći na prikupljanju građe o maskiranim povorkama u evropskoj tradiciji, na području valonskog dela Belgije, 1991. godine uočila sam kako su ovakve povorke i igre karakteristične u vreme karnevala, u Malmediju, germanofonskom području Belgije koje je do 1941. pripadalo Nemačkoj. Prema tome igra " bičeva" mogla bi se tretirati kao opšta civilizacijska baština. 78 V.Turner, Od rituala do teatra. Zagreb 1989, 67-68. 79 Jean Piaget, The Child’s conception of the Njorld, Rowman and Littlefield Publishers, Printted in the United States of America; Jean Piaget, Six psychological studies, with an Interdaction, Notes and glossary by David EklindVintage Books edition, 1968, 33-60. 80 Za teoriju opažanja koja je najtešnje povezana sa teorijom igre, tako da se jedno ne može shvatiti bez drugog - u opažanju odvija se stapanje vizuelne predstave A sa značenjem A, a ovde stapanje vizuelne predstave A sa značenjem B. Iz beležaka - koncepta predavanja L.S.Vigotskog iz oblasti psihologije dece predškolskog uzrasta, u D. B. Eljkonin, Psihologija dečje igre, Psihologija dečje igre, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd 1990. 298. 81 E.Bern, Koju igru igraš? , Nolit, Beograd 1997, 56. // Projekat Rastko / Antropologija i etnologija // |