Јеромонах Јован (Ћулибрк)
Богословија Светог Петра Цетињског, Цетиње

Никон Јерусалимац и исихастичко предање

САЖЕТАК: Никон Јерусалимац - српски духовник и аутор двије књиге из XV. вијека, Шестодневника и Горичког зборника – доскора је био непознат као теолог. У тексту се разлажу његове сличности и разлике са осталим исихастичким ауторима и путеви истраживања његовог односа према догматским списима исихазма. Тај однос је означен потребама времена и мјеста гдје се нашао: у преобличењу догматске истине о могућности општења са Живим Богом, проистекле из бриге за Цркву, у непосредну пастирску дјелатност којом се васпитавају монаси а преко њих и народ, проналази се Никонова сродност са Оцима Сабора из 1351.

1. Богословски контекст

Богословској научној јавности име Никона Јерусалимца је до недавно, тј. до прошлогодишњег симпосиона о њему одржаног на Скадарском језеру,^[1] било скоро непознато: он је само поменут у познатим радовима Епископа Атанасија (Јевтића) Развој богословља код Срба^[2] и Митрополита Амфилохија (Радовића) Синаити и њихов значај у животу Србије XIV. и XV. вијека,^[3], па и тада на основу радова наших медиевалиста, који су се пак више интересовали за Никонове необичније саставе какав је његов путопис по Светој Земљи или нарочито преписка са Јеленом Балшић, кћери "светопочившег Кнеза Лазара" него за његово богословље.

Никону није било посвећено ниједно монографско дјело, није га било у енциклопедијама, и цјелокупна озбиљнија библиографија о њему сводила се на десетак јединица.^[4] При томе, истицање Никонове важности многоструко је превазилазило њему посвећену пажњу, нарочито када је у питању био Горички зборник. Коначно, Никона су сви беспоговорно везивали за исихазам, најчешће на основу списа уврштених у прву његову књигу, Шестодневник, слично као нешто ранијег Кир-Силуана.

Наша намјера овдје је да прво укажемо на Никона Јерусалимца као теолога, а потом да слиједећи развој исихазма по стадијима, како их је видио Гелијан Михаилович Прохоров а у својој књизи о Светом Григорију Синаиту употребио отац Петар (Пиголь),^[5] назначимо мјесто и путеве истраживања Никона Јерусалимца унутар исихастичког предања у оном аспекту како су га одредили исихастички догматски списи, каква су дјела Светог Григорија Паламе, те Светогорски и Саборски томос.

Никон Јерусалимац је превасходно значајан као живи свједок Живога Бога – и право питање је како је он то свједочанство Духа Светога уобличио, према личним својим даровима, као и према задацима времена и мјеста у којем се нашао. За Шестодневник немамо свједочанства, али за Горички зборник, писан у дијалогу са Јеленом Балшић, он неколико пута изричито каже да је настао, слично Лествици, присилом њене љубави, и – што је веома значајно а што је за један зборник писан владару јединствено уопште код нас и Бугара^[6] – у изравној вези са настанком манастира ("цркве и келија око ње") на острву Брезовици на Скадарском језеру, Јелениној задужбини, иначе најмлађој у низу манастира на језеру, познатом као Зетска Света Гора.

С обзиром на то да је Шестодневник датован само годину или двије прије Горичког зборника (оба су завршена у периоду од 1439. до 1442. године), није тешко претпоставити да је и он настао у вези са истим мјестом, за које Никон изричито каже да "некад слушасмо а сада и очима видјесмо како у земљи Диколитијској на језеру Розафатском (Скадарском) многа острва […] И ти говораше како је достохвалан живот монаха на њима",^[7] и да је намијењен за њихове потребе.

Међутим, док ће нам Шестодневник као компилација бити важан превасходно због своје структуре за коју је речено да "међу сачуваним српским рукописима прве половине XV, који су савршеније компоновани од оних из друге половине XIV. века, овај кодекс (…) је најбоље компоновани исихастички зборник",^[8] Горички зборник садржи велики и још недефинисан дио изворног Никоновог текста.

Тај текст има два ауторска нивоа: први је његов дијалог са Јеленом Балшић, углавном писан у првом и другом лицу, који је основа и кичма Зборника, и који би требало да буде предмет посебне студије о духовном очинству и васпитању. Баш из Никонових изравних одговора на Јеленина питања се извијају текстови који су са великом вјероватноћом Никонова аутентична дјела, каква су сигурно Ријеч о плодовима пустиње, Зашто хришћани страдају од нечастивих, Исповиједање вјере или завршна Молитва Богородици.

Много чешће је у питању други ниво у коме се Никонови одговори заснивају на преузетим текстовима, али се они обично развијају у дуже расправе и прерађују зависно како од Јелениног питања тако и од Никонове замисли о одговору и његовог надахнућа. Већ је закључено да се његова варијанта Житија Преподобног Симеона Мироточивог може сматрати ауторским дјелом,^[9] а врло је вјероватно да ћемо исто пронаћи за 16. бесједу Светог Григорија "Богословеснога" Назијанзина (Оцу када је ћутао због штете од града)^[10] или поготово за 16. слово Преподобног Исаака Сирина^[11] чија су два одломка послужила као основа за Никонову расправу о вези духовног очинства и молитве.

Управо је она врло карактеристична за Никонов стил: иако он у Горичком зборнику много говори о слави Господњој и о свјетлости, у њему има одређене уздржаности што се тиче боговиђења, и као да више полаже на све што је потребно за правилну молитву, него што ће обећавати њене плодове. На листу 185r он даје и изричит облик умносрдачне молитве: "Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме."

Никон је, укратко, светоотачки човјек, у коме се препознаје класично православно богословско образовање, понекад и нота учене стилизације (Неколико пута су због јелинизама у његовим радовима започињале расправе о томе да ли је био Грк; ипак, ради се само о стилу). "Гдје су сада оци?" вајка се он на почетку једног од својих одговора, призивајући их од Иполита и Дионисија Ареопагита преко Кападокијаца до Мансура, како назива Дамаскина^[12] и жалећи се како је њему сада припало да говори. У Горичком зборнику он се често позива на Васељенске саборе, нарочито на Први, коме ће у својој краткој историји спасења посветити опсежно мјесто – слично Светом Сави па и више од њега, и не без везе са српском народном побожношћу у којој се свети Никола често приказује како предводи 317 бродова или се диже чаша у част Отаца који у "Ниђ иђоше и Арију безумног изолише".

У том смислу, а и као човјек од црквеног живота и црквених послова (ако је тачно да је он послије завршетка Горичког зборника примио велику схиму са именом Никандар, видимо га како исте године пише Јеленин тестамент, иде у Дубровник по Стонски доходак а 1468. је игуман Светог Николе Врањинског, метоха српског манастира Светих Архангела у Јерусалиму) он је морао бити добро упућен у догматске спорове свога времена а нарочито у Фирентински сабор, након којег у Пречисту Крајинску, најстарији манастир на језеру и епископско сједиште, стиже унијатски епископ.

Све то је богословски контекст који је одредио начин на који је Никон Јерусалимац свој опит преточио како у двије књиге које данас стоје пред нама, тако и у своју духовну дјецу којој су оне биле намијењене, од Јелене Лазаревић Балшић до данашњега дана, а одакле све нам ваља ишчитавати његово исихастичко богословље.

2. Основне црте Богословља

Руски медиевиста Гелијан Михаилович Прохоров овако дијели исихастички покрет на стадије: први је келијни развој, други - теоријски израз а трећи пак стадиј друштвено-политичког утицаја. Сваком од ових стадија одговара одређени круг и род књижевних дјела: првом, аскетско-созерцатељна књижевност; другом, полемички списи исихастичког спора, и трећем списи који у којима исихастичко учење као општецрквени став оставља печат на друштву; полемика Преподобних Нила Сорског (кога не само Скитски типик повезује са Никоном) и Јосифа Волоколамског о нестјажатељству би могао да буде добар примјер ових трећих.

Саборски томос, који је повод овоме тексту, скупа са Светогорским, стоји на размеђи другог и трећег стадија, закључујући догматске спорове и отварајући вријеме у коме су анатематизми против Акиндина и Варлаама ушли у Синодикон Недјеље Православља а исихазам почео да даје имена српским брдима и планинама, као год и монахињама.

У случају Никона Јерусалимца, несумњиво је да највећи дио његовог опуса, и оригиналног и преводног, припада овом првом. Осим самих исихастичких аутора, какви су Григорије Синаит (три дјела у Шестодневнику; иначе у словенској рукописној традицији чешћег од Григорија Паламе) и патријарх цариградски Калист Ксантопул (који је иначе сазвао сабор из 1351; на листовима 316r-318r налазе се изводи из његових Глава о молитви), ту су превасходно дјела теолога уобичајено убрајаних у претече исихазма: већ помињаног Исаака Сирина, Симеона Новог Богослова и Никите Ститата а нарочито је много у Горичком зборнику отаца пустиње из Патерика, као да је Никон хтио да нарочито насади скадарско и зетско монаштво на најстаријим његовим темељима.

Списима из времена догматског спорења као да нема ни трага; међутим, на сами крај Горичког зборника Никон је ставио своје Исповиједање вјере, у којем излаже првенствено вјеру у Свету Тројицу, и тиме се придружује великој теми свих исихаста. Забављени одбраном учења о божанским енергијама, исихасти као да су листом осјећали да се у његовој основи налази превасходно исправна вјера у Свету, "Непроменљиву, Неизменљиву и Несмјешану" како је назива Никон, Тројицу, "у Њихово име крштење примих ја/и савршење (=савршенство-крај) имам" - у чијем међусобном општењу почиње и почива и тајна општења човјека са Њом.

Тиме је Никон, иако наизглед не бавећи се одбраном учења о божанској свјетлости, посвједочио да је свјестан одакле она происходи и гдје почива исправно учење о њој и тиме се придружио низу исихастичких теолога који су "пјесмопјевали", Светој Тројици. Тај збор иде од Григорија Синаита и његових тројичних припјева на недјељној полуноћници, преко тројичног богословља Григорија Паламе и Јосифа Вријенија до Сергија Радоњешког, његове потребе да сабира Русе храмом Свете Тројице и његовог ученика, Преподобног Андреја Рубљова, који је бојом изразио опит свога духовног оца и свој.

Владика Атанасије је примјетио да Никон намјерно ставља своје Исповиједање вјере на сам крај Зборника јер он "ништа боље и важније није имао да остави"^[13] својој духовној кћери и монасима од ове вјере у којој је и савршење (=смисао) и савршенство. У томе је и његова и њихова мисија у свијету, и Никон много времена и простора користи приводећи Јелени њене славне и свете предаке, и по родбинској и по владарској и по ктиторској и монашкој линији. Већ поменуто Житије Светог Симеона наставља се Житијем Светог Саве, као оних који су ту исту вјеру имали и за њу се и у свијету и у манастиру подвизавали, онако како је за паламитско богословље писао и ревновао Јован Кантакузин.

Живећи у епохи антилатинских спорова, Никон се нешто више обазрео на њих него на борбу са Акиндином и Варлаамом. Међу многобројним поукама својој духовној кћери налази се и кратак спис против Латина, гдје се поред уобичајених њихових изопачења изобличавају и због непоштовања икона, прецизније због неприхватања Седмог васељенског сабора, што је врло дубока и ријетка финеса; поријекло тог одломка (лист 222r-223v) тек предстоји да се истражи. О истој теми говори и спис о правој вјери у сто глава приписан Генадију архиепископу Цариградском, који се не може идентификовати ни са Генадијем Схоларијем, који у то вријеме још није ни био патријарх, као ни са патријархом Генадијем I. из петог вијека, а који се налази у Шестодневнику.

Коначно, Никон је библијски човјек и његов јерусалимски хабитус се осјећа са сваке странице, нарочито Горичког зборника. Ако се погледа Светогорски томос, видјећемо да су обе његове старозавјетне референца у Никоновом Зборнику добиле обимну разраду, нарочито са јерусалимским предањем о сретењу Авраама и Мелхиседека на Тавору, гори на којој је апостолима засијала нестворена свјетлост.

Иначе Никон много чешће од свјетлости користи једнозначан али више библијски израз "слава Господња", на примјер када говори како је Мојсију речено да ће се слава Господње показати на гори.^[14]

До приче о Мелхиседеку долази тако што Никон опомиње Јелену на то да је на Брезовици подигла жртвеник,^[15] и у дугој поуци он јој приводи старозавјетне примјере чисте и нечисте жртве, закључно са карактеристично прерађеном повијешћу о Мелхиседеку, чији крај је на жалост изгубљен, а који прати опис Преображења. Тиме нас Никон враћа основној чињеници: да нестворена свјетлост превасходно обитава у Тијелу и Крви Господа Христа који је опет савршена икона савршенога Оца и савршена заједница, лијечећи тиме сваки индивидуалистички мистицизам.

Као библијски човјек, Никон је сав у евхаристији, па и његова Повијест о јерусалимским црквама има ритам и збијеност литургијске анамнезе а не путописа. Чак и у свом Скитском типику који је укључио у Горички зборник, Никон обавезује монахе на редовно вршење евхаристије и причешћивање, а управо у његово вријеме на три скадарска острва подигнуто је чак десет олтара.

Да сведемо закључак, по своме догматским или антилатинским дјелима, Никон је сиромашнији од својих великих савременика, Јосифа Вријенија или Светог Марка Ефеског, али је несумњиво прожет и дјелатан њиховим духом. По библијском мирису и карактеристично јерусалимском предању Никон се пак издваја од својих исихастичких савременика петнаестог вијека, а по свом теолошком дјелу и од своје јерусалимске средине, којој тај вијек за разлику од претходних "у духовном стваралаштву није био тако плодоносан."^[16] Никоново право дјело је у преношењу тог духа у своју нову, српску, средину, коју је ускоро чекало дуго и исцрпљујуће ропство.

3. Богословско насљеђе

То ропство, ако ће и бити тјелесно, неће бити духовно: Пећка Патријаршија неће учествовати на Фирентинском сабору и ако бисмо ту гледали посљедице дјеловања Никона Јерусалимца, вјероватно не бисмо погријешили. Ђурађ Бранковић, који је донио ту одлуку, био је такође васпитан у исихастичком духу и сигурно му је био познат духовник сестре деспота Стефана Лазаревића.

Она, посљедњи велики изданак немањићког предања, у кључним годинама је схватила да се ваља припремати за неко друго вријеме и засновати опстанак свога народа на најдубљем његовом темељу. Манастири Зетске Свете Горе, које је она што подизала што бринула о њима, и Никоново предање у њима, опстаће све до осамнаестог вијека, а и када нестану донијеће многоструке плодове: када Црнојевићи издигну Митрополију на Цетиње, предање Зетске Свете Горе ће јој дати кључни печат и преко Црнојевића штампарије раширити се до свих крајева. Шестодневник ће пак доспјети у манастир Тврдош и није тешко претпоставити на којем предању се васпитавао млади јеромонах и епископ Захумски Василије.

Преко таквих личности ће доживљај Живога Бога бити предат и народу који ће кроз вијекове чувати темеље онога што је Саборски томос уобличио, као своју неотуђиву, животворну својину, и омогућити писцу да педесетих година двадесетог вијека у уста једне српске старице стави ове ријечи: "Господе Боже, Господе Боже, ено сад пролазе и мртви Крајишници. Иде мртав командир и мртвог борца води. Оба жута ко восак, оба преображена. Господе драги, слава ти и хвала, нек сам само прије смрти своје видјела светитеље."^[17]

У овим ријечима, у непатвореном доживљају светости дате нам да је окусимо сада и овдје и превасходно у жртви и на животворном крсту, лежи суштина предања кога је уобличио Саборски томос и око кога се толико трудио отац наш Никон Јерусалимац. Даље улазити у његово дјело и предање за нас значи само ићи ближе Једноприродној и Натприродној Тројици коју је Никон изнад свега стављао и у њој живот и спас тражио, како себи тако свима онима којима је његово дјело предано до дана данашњег.

Напомене

1 Симпосион под насловом Никон Јерусалимац личност-вријеме-дјело одржан је од 7. до 9. септембра 2000. на Скадарском језеру уз учешће двадесетак стручњака разних професија из српских земаља, Јерусалима, Софије и Мађарске; у трећем радном кругу посвећеном Никоновом богословљу учествовали су Митрополит Амфилохије (Радовић), Епископ Атанасије (Јевтић), Иштван Перцел (Istvan Perczel), протосинђел Јован (Пурић) и Томислав Јовановић.

2 У књизи Духовност православља, Храст, Београд 1990. (217-246), стр. 234.

3 У књизи Основи православног васпитања, Братство Светог Симеона Мироточивог, Врњачка Бања 1993. (275-316), стр. 279.

4 Потпуна библиографија о Никону Јерусалимцу до симпосиона о њему може се наћи код Бошка Бојовића: Nikon Le Hierosolymitain, Le Recueil De Gorica и La Vie Abregee de Saint Simeon Le Myroblyte par Nikon Hierosolymitain у књизи Bosko I. Bojovic, L' Ideologie Monarchique Dans Les Hagio-Biographies Dynastiques Du Moyen Age Serbe, Pontificio Instituto Orientale, Roma 1995, стр. 209-300.

5 Игумен Петр (Пиголь), Преподобный Григорий Синаит и его духовные преемники, Москва 1999, стр. 25.

6 Нина Гагова, Горичкият сборник в контекста на южнославянските владателски сборници от 14 и 15 век, у зборнику радова са симпосиона Никон Јерусалимац вријеме-личност-дјело (у припреми).

7 Рукопис у Архиву САНУ бр 446; лист 85r.

8 Ђакон Милорад Лазић, Богословска структура зборника Шестоднева Никона Јерусалимца манастира Савине из 1439/40. године, у зборнику радова са симпосиона Никон Јерусалимац вријеме-личност-дјело (у припреми).

9 О томе се подробније излаже код Бошка Бојовића.

10 Лист 23r и даље; на дедукцији захваљујем оцу Максиму (Васиљевићу) .

11 Лист 39v-42r.

12 Лист 20r.

13 Епископ б. Захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић), Исповедање вере Никона Јерусалимца, у зборнику радова са симпосиона Никон Јерусалимац вријеме-личност-дјело (у припреми).

14 Лист 54r.

15 Лист 49r.

16 По мишљењу архимандрита Макарија (Мавројанакиса), чији се рад о стању јерусалимске патријаршије у XV. вијеку такође налази у предстојећем зборнику са симпосиона о Никону Јерусалимцу.

17 Бранко Ћопић, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Веселин Маслеша, Сарајево 1988., стр. 143.