VIII

ПРОПЕДЕУТИКА ДРАМСКЕ РЕЖИЈЕ

»Као што не постоји неко естетско гарантно начело за »metier-a«, тако још мање постоји такво начело за »metier« умјетничке наставе« (Бранко Гавела, Глумац и казалиште, Нови Сад, Стеријино позорје, 1976, стр 96).

Путник:

Испричаћу Вам једну анегдоту.

Имао сам изузетну срећу, захваљујући околности да добро говорим руски језик, да будем асистент художественицима Вери Греч и Поликарпу Павлову, за време њихове сарадње са Народним позориштем у Београду (било је то 1939-41). У то време био сам већ студент Музичке академије (драмски одсек) у класи Раше Плаовића.

Упитао сам једном приликом Пашу Павлова, који ме је изузетно волео:- Ђађа Паша, шта треба да радим, да учим, да бих постао редитељ?

Паша Павлов ми је одговорио:

- Драги мој, читај добре књиге, гледај слике, слушај музику и покушај да је откријеш у себи, иди у природу и настој да је схватиш, иди улицама, градовима, земљама, посматрај људе, записуј то што видиш. То је права школа за сваког уметника, па и за редитеља.

Иако су и Вера Греч и Павлов били врло конзервативни и, рекао бих ортодоксни у примени »Система«, много имам да им захвалим. Научили су ме како да се ослободим догматичности коју »Систем« често зна да наметне, ако се погрешно примени. Учио сам од многих. Искуства се настављају с »оца« на »сина«. Али прво осећање за »мој театар«, ако тако могу да кажем, открио ми је ипак Вахтангов.

Шта је на Вас пресудно утицало да се определите за уметност театра, најпре глуме, у којој сте постигли вредно дело, а потом и режије коју такође с успехом остварујете, поред позоришта, и на телевизији и филму?

Плеша:

Пред рат, као нижешколца винковачке гимназије једино су ме часови цртања код дивног и драгог професора Ивана Домца могли довести у контакт с основним појмовима о ликовној уметности. Био сам, како се каже, међу првим цртачима, а посебне успехе постизао сам у акварелу. Уље је тада било, за нас "младе уметнике", мислена именица. Професор Домац нас је опчарао импресионистима (чије смо репродукције гледали, изучавали и копирали) и фабулозним причама о њиховом боемском животу. На часове цртања изводио нас је у природу у "plain air", сликали смо све што смо оком изабрали, од листа до пејсажа, од ужареног кукуруза врелог од сунца или претеће олује, од које смо понекад, изненађени наглом променом, као мишеви бежали скривајући се у стогове.

Као добри цртачи највише смо имитирали, наравно, Леонардове и Микеланђелове цртеже. За све је то био крив уметник и професор Иван Домац, иначе не много познати али врло суптилни сликар и човек, професор који је хранио нашу дечачку машту, распаљивао је уметношћу и сопственим сликарским примером. И ја сам, а вероватно и други, опчињен бојама и причама, пленером, узбуђен пред природом, сасвим разумљиво, пожелео да уђем у тај свет магије слике, у свет уметности уопште. Сневао сам да ћу једном постићи универзално хуманистичко образовање као уметници ренесансе, о томе како ће доћи време када ћу моћи развити своје снаге и таленат (веровао сам да га поседујем), да ћу га развити до границе на којој се стапају и сусрећу наука и уметности. А све то у мени било је побуђено животним и веома изнимним судбинама уметника о којима сам слушао и читао, поготово уклетих сликара импресиониста, фовиста, футуриста итд. Позориште, оно право, оно које обитава у згради, у то позориште ушао сам и прву представу на правој "бини" Хрватског народног казалишта у Загребу видео сам кад ми је већ било седамнаест година. То да је глума нешто чему се може посветити живот и да је уметност фасцинантна и да оставља у људима пресудне трагове, осетио сам кад сам гледао на сцени Дубравка Дујшина. По завршеној Земаљској глумачкој школи, имао сам у Сплиту 1946. године, на свом првом професионалном ангажману сличан и неизбрисив утисак о глуми, глумцу и његовој фасцинирајућој уметности када сам гледао Ивана Грозног, великог глумца Черкасова у филму Сергеја Ејзенштејна. У том генијалном делу нашао сам касније и за дуго време надахнућа и извор снаге за многе своје мале борбе за израз, за целовитост.

Режија ме привлачила исто као и глума већ од првих корака у глумачкој школи. Од Сплита већ сам веровао да не грешим ако ова два става у позоришту сматрам комплементарним. До сада ево никад нисам разлучивао, у мери у којој је то иначе обичај, разне "режије", као што су позоришна, филмска, телевизијска итд. Режију као уметност видео сам у интермедијалним односима.

Шта бисте могли да кажете о начину васпитања младих редитеља?

Путник:

Систем школовања није апстрактна категорија. Он је увек у непосредној функцији друштва, оне средине и оних потреба које у датом тренутку заједница има. Сећате ли се оних неколико година »владавине« социјалистичке естетике код нас. Нико ко није тако мислио и схватао ствари није могао да предаје било шта. То је био такав друштвено-политички тренутак. Наше друштво је одмакло данас далеко напред. Могућан је не идеолошки (он би био сигурно деструктиван!), већ теоријско-методолошки плурализам. Он омогућује слободно формирање личности.

Већ се дуго не бавим педагогијом. Али, док сам био активан педагог, обављао сам тај свој врло одговорни посао на следећи начин:

а) упознавао сам ученике - студенте с основним појмовима материје коју обрађујемо;

б) систематски износио различита гледишта на материју коју обрађујемо. При том, избегавао сам критичке примедбе на гледишта с којима се нисам слагао.

ц) Затим сам износио своје тумачење материје, наглашавајући при томе да то ја мислим, а да не сугерирам и слушаоцима да моје мишљење прихвате. Том приликом сам настојао да своје ставове изнесем са што више аргумената. У исто време сам спроводио критичку анализу раније изнетих различитих ставова других теоретичара, практичара и педагога.

д) Давао сам иницијативу и помагао да слушаоци сами промишљају о изнетој материји, да је критички осветле из аспекта својих афинитета и евентуално већ стечених гледишта. Омогућавао сам, лишено сваког става догматске дисциплине, да износе и бране своја гледишта. Једном речи: да се самостално и слободно опредељују и формирају ставове своје будуће редитељске праксе. Све ово нужно је било праћено одређеним практично-семинарским радом.

Слажем се са Димитријем Ђурковићем да предавач режије мора бити и редитељ-практичар, односно да на својим примерима редитељске праксе демонстрира и потврди своје ставове, које износи студентима.

С друге стране, највећа штета настаје кад ученици постају копија свога професора. Без обзира какво је естетско и методолошко опредељење професора, оно је на неки начин аутентично.

Упоредо с режијом у позоришту, Ви сада радите на Факултету драмских уметности у Београду, као професор режије. На чему Ви заснивате своју методологију у образовању и васпитању младих редитеља?

Мијач:

Ја сам »млад« педагог позоришне режије. До сада сам извео једну генерацију редитеља, а сада школујем другу. Моја позиција је утолико проблематичнија што сам у првој генерацији имао два студента, па нам се на трећој години прикључио још један, укупно три. Сада такође имам три студента. Још увек нисам искусио рад са нормалном класом. Имам три студента, значи разговарам са три човека, водим троструки монолог. Покушавам да тај монолог иницирају студенти. Пошто их је мало, могу лакше да уочавам њихове посебности и да током времена откривам њихове могућности. Ја им не нудим требник за практично бављење режијом, не инсистирам на свом виђењу театра.

Дајем им оквире онога чиме треба да се баве и тражим да врше обимна истраживања а да упоредо осматрају и релативизирају свој став. Ни у једном тренутку не смеју заборавити на неопходност изласка пред публику. Кроз све етапе изучавања, увек, треба да задовоље основне три упитаности: шта радим, за кога радим и због чега радим. Наравно, све ово у складу са програмом који је утврђен на школи. Пошто ми, педагози, том програму приступамо доста слободно, сваки са своје тачке гледишта, не видим зашто тако не би радили и студенти. Ја их подржавам у трагању за путевима личне слободе у оквирима дисциплине једног академског програма.

Које су личности и појаве битно утицале на Ваш редитељски развој и формирање Ваше редитељске естетике?

Плеша:

Могу да дам одговор само на први део вашег питања, јер би о естетици тешко могао да говорим, сматрајући то претенциозним, а и зато што не верујем да у једном недовршеном делу вреди сводити било какав рачун те врсте, тим више што је већ од Хегелове дефиниције естетике, као филозофске дисциплине, непримерено самој естетици да поставља дефиницију естетског. Али, и кад би требало говорити о естетици режије или једног дела, ваља цитирати Николаја Хартмана: "Естетика се не пише ни за ствараоца, ни за посматрача лепог, него искључиво за мислиоца коме постаје и творење и држање оне двојице загонетком" (Естетика). Ако је и сам појам стваралац, па и сама реч таква да нам скромност не дозвољава да пристанемо на њу, кад је у питању занат којим се бавимо (а у том контексту нисмо ни посматрачи лепог), не приличи нам да сад постанемо мислиоци забављени загонетком творења или посматрања и тумачења сопственог дела. Али, од личности које су утицале на мене морао бих, најпре, да наведем оне које сам срео и доживео непосредно. Међу њима су као први песник Драго Иванишевић који је и сам режирао. Свестрана песничка и позоришна личност, Иванишевић, мој први професор, био је и први од кога сам слушао о режији, о редитељима, о историји режије, а све то на часовима историје театра и глуме. Посебно је тумачио искуство comedie dell'arte и искуства Московског художественог театра и, наравно, Станиславског. У својим предавањима упознао нас је са театром Картела и традицијама Comedie Francaise. У Сплиту сам био под вођством глумца и редитеља, интенданта театра Томислава Танхофера и први пут срео глумца који и сам игра у представи коју режира. Био је то мој први глумачки ангажман, али ми је Танхофер већ тада, а имао сам непуних двадесет година, дозволио да једно време режирам у драмској секцији аматера, групи радница и радника из погона графичког предузећа "Слободне Далмације". Танхофер ме је већ тих година упутио да се што више обавестим о класичном, грчком позоришту. (Ни две године касније и сам Танхофер ће режирати Антигону.)

У Југословенском драмском позоришту сам био подарен највећим даром којим је у то време могао бити награђен млад глумац, јер сам већ на самом почетку Југословенског драмског позоришта у току рада у цркви са Вером Хрешчак (Беблец) и колегом Ристановићем присуствовао часовима режије код Бојана Ступице. Уочивши наше посебно интересовање за режију, Бојан Ступица, иако до гуше у пословима, у време оснивања ЈДП, свако поподне је од 16 до 18 сати у својој импровизованој соби-канцеларији, у цркви на Бајлоновој пијаци, држао нама трома часове режије. На часовима он користи праксу и искуства преподневних проба, са нама коментарише и анализира, а онда теоријски сажима и диктира у перо своја "вјерују" режије. Нас троје записујемо његове, по први, а можда и последњи пут, изнесене теоријске мисли о режији, онако како је он види, како је осећа, како је мисли. Тако сам, ето уз Веру и Зорана, био студент режије Бојана Ступице. Већ за годину и по дана Ступица ће прихватити да постане један од оснивача Академије за позоришну уметност у Београду и један од првих наставника, али наставник глуме. Класу режије ће отворити нешто касније.

Када су млади чланови ЈДП, по узору на МХАТ, добили своје глумачке учитеље - менторе, мени је припала част да будем под патронатом професора Мате Милошевића. Редитеља и глумца Мату Милошевића већ после првих часова замолио сам да не обрађујемо моје глумачке задатке (јер ја сам, зар не, већ био "професионалац"!) него да ми у разговорима, на сопственим примерима, пренесе своја искуства о режији, искуства глумца - редитеља. Професор Мата Милошевић је, мени се учинило, са задовољством пристао и ја сам свим својим бићем, отворивши и очи и уши, слушао, учио, записивао, питао, али и сам за себе већ проналазио одговоре. Чини ми се да је и професор Милошевић већ тада схватио да ће моје занимање за режију, као и код њега, и мене, неко време, одвојити од глуме. Било је још великих имена од којих сам посредно и непосредно учио, само то би нас, сад видим, сувише задржало јер је заиста знатан број аутора који су могли утицати на мене у мом раду. Навео сам оне које сам највише волео и најприсније доживео.

Ко је битно утицао на формирање Ваше редитељске личности? Које личности и феномени су имали значаја за Ваш редитељски развој, за Ваше редитељско формирање?

Мијач:

У младости нисам много путовао, тако да се не могу похвалити да сам нешто значајно у позоришном смислу видео. Углавном сам читао, најчешће књиге које немају директне везе са режијом. Решавајући тајну свог интимног разлога за неку представу, одговор сам увек налазио у некој бочној литератури. Најчешће је била у питању документаристичка грађа, понекад су то биле књиге из области естетике, филозофије, не ретко научна литература - рецимо из области психолингвистике, антропологије, па чак и из генетике и ко зна из чега све не.

И често, Ви вероватно то боље знате јер сте то изучавали, сретао сам изворе најзначајнијих редитељских система тамо где то нисам очекивао. На пример, открио сам за себе везу између Станиславског и бихејвиоризма. Читање ми је помогло да се уверим у просту чињеницу да је позориште једнога времена увек усидрено у круг идеја тог времена, читање ме је оспособило да уочавам те идеје и да умем да реконструишем то време.

У чему се находи тајна Ваше редитељске педагогије, с обзиром да сте у нашем савременом театру васпитали више значајних и модерних редитељских личности?

Клајн:

Моји студенти су били самосталне личности, разноврсне, сваки има свој начин и мислим да сам успео да избегнем оно што се јављало код других који су режију предавали; то да њихови ђаци личе на њих. Мени је увек било важно: да моји ђаци не личе на мене. Сви се разликују. Сваки има своју самосвојност и свој начин рада. Узмите само као пример Бору Драшковића и Слободанку Алексић. Он и она нису само нешто друго, него нешто сасвим педесето. Боро Драшковић је рекао оно са чим сам се ја потпуно сагласио, то да редитељ треба да »убије« свога учитеља! Млад редитељ треба своју личност да покаже, да се ослободи утицаја свог учитеља. Мислим да је већина мојих ђака то постигла.

Ви на Факултету драмских уметности у Београду предајете позоришну режију. Када су Станиславског питали како припремати и обучавати младе редитеље - он је одмахнуо рукама. Како Ви одређујете критеријум избора младих редитеља? Шта, по Вашем осећању и мишљењу, треба да поседује кандидат да бисте га изабрали за свог студента? Напокон, која је Ваша редитељска и педагошка метода у том увођењу редитељског подмлатка у свет драмске уметности?

Ђурковић:

Ја сам учио режију у првој генерацији студената режије 1949 - 1952. године. То је тада била нова уметничка школа и због тога доста необавезна и пријатна. Академија за позоришну уметност у Београду није имала комплетну уметничку наставу, али је имала неколико изузетних личности. Који је студент режије умео да »узима« од Хуга Клајна, Јосипа Кулунџића, Бојана Ступице, Милоша Ђурића, Душана Матића... није остајао »кратак«. Али, програмски, мислим да то није била озбиљна школа, хоћу да кажем није била Универзитет уметности. Наша драга Академија није била практикум позоришта и после три или четири године студија млади редитељ зна да прича лепе есеје о театру и не зна бог зна шта да ради са глумцима који умеју свој посао.

Ја ово не говорим у помен старе Академије. На Факултету драмских уметности настава режије постаје активнија и, у неким новим облицима, очигледнија. Али и данас у велелепној новој згради Факултета драмских уметности режија се наукује без великог практичног рада, чешће као усмена настава и као писмена режија. Примера ради, ми већ тридесет година образујемо глумце и редитеље, а после и писце и организаторе, а немамо позорницу, сцену и сценерију. Нови редитељи, писци, организатори и глумци који у школи не прођу кроз практични и групни позоришни рад на представи - улазе безазлено у професионалну ситуацију. То је проблем.

Учење позоришта је, као и прављење позоришне представе, заједнички посао. Уместо система предавања с илустрацијама, потребна је наставна радионица, а то је систем пројекта и проба. Цео тим студената режије, глуме, драматургије итд., и тим наставника глуме, режије, теоријских знања и вештина треба да се окупи око одређеног пројекта и сви заједно изучавају одређене облике позоришног умећа и искуства.

Сасвим је реално питање: а да ли се уметност може научити? Позоришна школа само може да покреће могућности које млади човек има - као: смисао иза игру, осећање простора, дијалектично мишљење итд. Режија се онда може учити.

Не затварајући се у моделе и у системе, школско учење режије има разлога да испитује позоришну суштину, те да у новим позоришним тенденцијама тражи и налази корене позоришта. Нека млади човек на студију режије има прилику и обавезу да савлада позоришни елементаријум без обзира на примат и третман позоришних вредности у актуелној примени. То је вештина, али истовремено и мишљење и машта. То се не може одвојити.

Мада постоји општи програм режије на Факултету драмских уметности, ја верујем да свака генерација тражи свој програм. У јесен 1977. године примили смо групу девојака и младића који су разликовали литературу и позориште и разбијали реализам. Они су једноставно кренули према личном одговору на питања: шта је позориште. Ја им предлажем да испитају четири основна елемента позоришног живота: простор, глумац, акција, гледалац. Ови елементи подстичу вежбе и разговоре:

1. о знаку и означавању као могућности посебног позоришног језика;

2. о простору као облику акције глумца и учешћа гледаоца;

3. о глумцу као живом материјалу позоришног догађаја;

4. о радњи као радњи у сукобу, као основној суштини позоришне игре.

Студенти, дакле, тренирају вежбе знака, вежбе простора и вежбе радње, да би поверовали и посумњали: све је у представи знак, све је у представи радња, све је у представи сукоб. Студенти праве мале редитељске пројекте за комплетну представу у трајању од око петнаест минута са два лица у сукобу. Млади редитељи сами састављају позоришни догађај: они праве слободни сценарио на основу савременог југословенског прозног текста. Мали редитељски пројекат обавезно излаже такозваних пет елемената представе: 1. простор, 2. догађај, 3. сукоб, 4. тема, 5. разлог представе.

Прва година је, мислим, одлучујућа у образовању будућих редитеља.

У другој години студенти режије имају пред собом одређени и интегрални драмски текст. Наставни задатак се шири:

1. комплетан редитељски пројекат (на пример, Стерија);

2. рад са студентима глуме;

3. рад са целом екипом, као у позоришту;

4. реализација сцене са три лица.

Прве две године режије упућују младог човека више у технологију, у вештину.

Трећа година режије креће више и слободније у машту, у креацију.

На Факултету драмских уметности данас Ви предајете позоришну режију. Изнесите своју методологију педагогије режије како је Ви видите на катедри за режију. Шта је Ваша основна порука сутрашњим младим редитељима?

Беловић:

На Факултету сам прво радио са студентима глуме. Пуних осам година. То ме је обогатило. Неко време сам морао да прекинем с предавањима јер су управничке обавезе у Југословенском драмском позоришту у потпуности апсорбовале моје време. Пре девет година вратио сам се на Факултет, на групу за позоришну режију. Две генерације студената режије с којима сам радио раде већ увелико у пракси, неки од њих покрећу нова позоришта. Сад радим с трећом генерацијом.

Да бих изложио своју методологију педагогије, потребно је много простора. Пут од првих редитељских етида до дипломске представе је веома сложен. Студенти долазе у великој жељи да уче, а истовремено и у великом унутарњем грчу. На самом почетку за мене је најважније разбијање тог страха и деблокирање личности сваког студента. Студенте треба ослободити гимназијске психологије и увести у просторе уметности. Прво упознавање с елементима глуме не иде кроз сувопарно теоријско разматрање, него тече кроз облике сценских игара.

Проучавајући елементе пажње, јавне усамљености, слободе мишића, вере и наивности, а пре свега елементе сценске радње и сукоба, млади редитељи постепено улазе у проблематику глумачког стваралаштва. Те вежбе стварају у њима потенцијалног глумца. Али паралелно с тим тече испитивање свих тих елемената с редитељске позиције. Конкретно: шта је глумачка концентрација, а шта редитељска; шта је конкретна сценска радња за глумца и како се њоме користи редитељ. Шта значе одломци за глумца, а шта за редитеља. И тако редом, од елемента до елемента.

У средишту изучавања прве године стоји изучавање сценске радње. Путем импровизација, вежби, рада на драмским одломцима, будући редитељи усавршавају своје способности да на сцени остваре перманентно и сценски убедљиво и занимљиво збивање. Радећи на елементима увек настојим да студенти не изгубе ону танану везу која повезује поједине елементе. Педагошки дрил само појединих елемената може да наруши дар редитељске синхронизације, десетоминутне етиде су ембрионалне представе. Иако је у центру трагање за адекватном радњом, млади редитељи већ стварају једну малу целину, осмишљавају простор, упуштају се у мизансцен, уносе музичке и звучне ефекте. Ја их у томе не заустављам. За мене је најважније да они открију своју личност, своје редитељске особености. Могу при томе и да греше. Грешке су увек добродошле и дају материјал да се теоријски објасне, да би се избегле у будућем практичном раду. Сваким новим предавањем уносе се нови проблеми, нови захтеви, активира се мисао студената - да дају одговоре на све комплекснија питања. Редитељи прве године глуме у вежбама својих колега. На часовима, пробама, вежбама, почињемо да проучавамо методе рада с глумцима и тако их припремамо за рад с глумцима на II и III години.

Од кратких драматизованих новела, преко маркантних одломака из драмских дела до једночинки и, на крају, до целовечерње представе, млади редитељи усавршавају се у свим фазама редитељског рада, изучавају се облици редитељских припрема, рада с глумцима, сценографом, костимографом и другим сарадницима. Друге године су у средишту изучавања карактера, а треће године проблеми жанра. Око тих проблема грана се богат програм рада који представља покушај да се не заобиђе ни један феномен с којим ће се сусрести млади редитељ у позоришту.

Поред пројеката које студенти остваре на факултету радо подржавам њихове пројекте које остваре у ad hoc групама и у аматерским позориштима. Већ од прве године успостављам везу с праксом у позоришту. Од друге године студенти асистирају у позоришту. Често се дешава да студенти групно асистирају. Током овога упознају се са свим облицима рада и живота у позоришту. У раду пре свега настојим да сваки студент дође до својих сопствених открића, да не варира само оно што је чуо на студијама и видео у позоришту. Боро Драшковић је једанпут лепо рекао да ученик мора у себи да убије учитеља. То је природно и значи борбу за осамостаљивање. Најбољи студенти »убијају« учитеља кроз оригиналну редитељску креацију. Неки покушавају да се докажу кроз ароганцију и потцењивање школског система. То се дешава обично на трећој години у којој студенти треба да покажу максималну радозналост и студиозност да би квалитет сазнања прешао у одређени уметнички квалитет. Због ових појава почео сам са студентима да проучавам елементе редитељске етике. Без те етичке базе лако се одлази у редитељски снобизам и псеудогенијалност. У непосредном разговору тешко је изложити све нијансе педагошког метода. Чини ми се да сам ипак рекао оно што је битно. Не тражите од мене никакве поруке.

Нек плове слободно у баркама своје маште, а ја им желим да их прате повољни ветрови.

На Академији за казалишну и филмску умјетност у Загребу Ви предајете глуму. Када бисте предавали режију, на којим принципима бисте заснивали своју методу педагогије режије? Шта би била Ваша порука младим редитељима?

Виолић:

На Академији за казалишну и филмску умјетност у Загребу (која је сада другачија и другачије се зове) ја »предајем« и режију. Методу своје педагогије покушавам заснивати на практичном раду студената и семинарском објашњавању појава и проблема што у том раду искрсавају. Посебно се трудим на доказивању и учвршћивању принципа по којему је режирање начин мишљења у материјалу, дакле: казалиштем самим, а не преношење једне идеје (тзв. »концепције«) у материјал, при чему би казалиште било тек средство за њено саопћавање. Разлика ми се чини принципијелном и битном у толикој мјери да се не може научити. На њу се, међутим, мора баш зато стално упозоравати. Способност мишљења у материјалу (или: материјалом!) је темељна претпоставка даровитости. То се не учи, али се може схватити.

Нисам задовољан својим педагошким радом ни његовим резултатима. Немоћ студената осјећам све више као своју властиту; не знам како бих им помогао а да при том не угрозим интегритет њихове особности. Умјетничка педагогија, једнако као и умјетност сама, изискује стваралачки занос и надахнуће, а ја почињем увиђати како нисам способан да будем у посједу сталне »семестралне инспирације«, поготово не у складу са тједном школском сатницом.

Младим редатељима бих поручио да себе траже у сличности са собом, а не у разликовању од других. Режија је као молитва; сви понављамо исте ријечи, али је разлика у нама: у садржају што га ми дајемо тим ријечима, у искрености нашега надахнућа, у сликама наше маште.

На Академији за гледалишче, филм, радио ин телевизијо у Љубљани Ви сте професор режије. На којим принципима заснивате своју методологију педагогије режије? Изнесите своје искуство у васпитавању младих редитеља. Шта је Ваша порука будућим младим редитељима? Које све особине треба да поседује »идеалан« редитељ? Да ли се у нас довољно изучава драмска пропедеутика и педагогија режије?

Корун:

Одговор на ово питање изискивао би посебну анкету.

Суштину свог поимања стваралачких процеса у глумцу и режисеру осветлио сам - надам се у довољно разумљивој форми - у низу других одговора на претходна питања. Моја педагошка методологија заснива се на овим основним спознањима, наравно адекватно прилагођеним и приређеним за школу.

Морам још само да поменем следеће - а сматрам да је то најважнији фактор проучавања уопште - никада не покушавам младог режисера да васпитавам према сопственом лику, онако како је, како се то каже, бог створио Адама према сопственом лику. Желим да студент остане самосталан, да задржи своју изворност, свој сопствени идентитет. Млад будући уметник мора остати веран самоме себи, своме гледању, своме осећању. И својој замисли. Па ма она била не знам како луда, погрешна и смешна. Нама. Учитељи нису богови.

Каже се да је режија једна од најзанимљивијих професија нашег времена и отуда велико интересовање за студије ове уметности. Којим критеријумима се руководите у избору будућих редитеља?

Беловић:

Не знам да ли је режија једна од најзанимљивијих професија нашег времена, али је, свакако, једна од најтежих. На основу броја кандидата за студије ове уметности, не би се могло рећи да постоји велико интересовање за професију режисера. Многи кандидати долазе апсолутно необавештени, као да су залутали на испит. Међутим, сваке године појаве се и млади људи који носе у себи многе предиспозиције за студије ове сложене и одговорне уметности. Током година усавршили су се облици пријемног испита који пружају могућности кандидату да покаже не само своја знања већ и да потврди свој таленат кроз решавање конкретних редитељских задатака. Тестови, писмени радови који су писани током припрема за испит, затим есеји рађени пред комисијом, уводе или не уводе студенте у ужи круг кандидата. До дефинитивног избора, са студентима који су с успехом прошли први круг испита, професор и асистент раде две недеље. Кандидати раде практичне вежбе и обликују испитну етиду коју бране пред комисијом. Циљ свих чланова комисије је да открију шта се крије у сваком кандидату, да му омогуће да испољи креативне елементе своје личности. Најбитније је наслутити у кандидату будућег режисера.

Која би била Ваша порука упућена младим редитељима?

Јан:

Млади режисери су дужни да свим својим талентима и способностима обликују нови позоришни израз у Југославији. Нека буду бољи и ефикаснији него што смо били у остваривању својих замисли.

Треба да стварају смело, свим средствима која су им дата на располагање. Но при том не смеју заборавити меру и укус, потребне у свакој уметности која треба да служи лепоти. Треба што пре да прекину с вулгарним и баналним таласом што плави нашу позоришну цивилизацију, служећи при том ниским нагонима, запретаним у сваком човеку.

Једино је озбиљан рад и чист професионализам лек који сме и мора - а једино и може - помоћи да преболимо болест и да поново учврстимо темеље хуманизма у словеначкој и југословенској позоришној култури.

Паро:

Младим редитељима поновио бих Гавелину реченицу коју сам често од њега чуо: »Мали, мали, ак' буш здрав, буш бил велики редатељ!«, што значи да се редатељ постаје за цијели живот, и да је режија пут.

Драшковић:

Радије бих, уз осмех, отклонио прилику коју ми пружате. Али, ако већ питате: када бих био тако брзоплет да било шта поручујем младим редитељима, онда бих им рекао да не прихвате ни један савет, па ни овај управо изречени. Нека следе своју главу и свој пут, без обзира на ударце, нека користе своје време, нека нађу ритам у откуцајима свога незадовољеног срца, без обзира што оно понекад »прескаче«, нека крену за својом уобразиљом, ма куда их повела. После нека размишљају, кад су већ тамо. Нека се не боје. Ништа није тако страшно да се не може поднети. А оно што се доиста не може поднети, биће ионако одмах после тога иза нас... Другим речима, младе редитеље упућујем на савет Питера Брука, дат на првом часу режије на Академији уметности у Новом Саду: нека се препусте најбољем учитељу - свом сопственом осећању истине.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Речник драмске режије //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]