VIII

PROPEDEUTIKA DRAMSKE REŽIJE

»Kao što ne postoji neko estetsko garantno načelo za »metiera«, tako još manje postoji takvo načelo za »metier« umjetničke nastave« (Branko Gavella, Glumac i kazalište, Novi Sad, Sterijino pozorje, 1976, str 96).

Putnik:

Ispričaću Vam jednu anegdotu.

Imao sam izuzetnu sreću, zahvaljujući okolnosti da dobro govorim ruski jezik, da budem asistent hudožestvenicima Veri Greč i Polikarpu Pavlovu, za vreme njihove saradnje sa Narodnim pozorištem u Beogradu (bilo je to 1939-41). U to vreme bio sam već student Muzičke akademije (dramski odsek) u klasi Raše Plaovića.

Upitao sam jednom prilikom Pašu Pavlova, koji me je izuzetno voleo:- Đađa Paša, šta treba da radim, da učim, da bih postao reditelj?

Paša Pavlov mi je odgovorio:

- Dragi moj, čitaj dobre knjige, gledaj slike, slušaj muziku i pokušaj da je otkriješ u sebi, idi u prirodu i nastoj da je shvatiš, idi ulicama, gradovima, zemljama, posmatraj ljude, zapisuj to što vidiš. To je prava škola za svakog umetnika, pa i za reditelja.

Iako su i Vera Greč i Pavlov bili vrlo konzervativni i, rekao bih ortodoksni u primeni »Sistema«, mnogo imam da im zahvalim. Naučili su me kako da se oslobodim dogmatičnosti koju »Sistem« često zna da nametne, ako se pogrešno primeni. Učio sam od mnogih. Iskustva se nastavljaju s »oca« na »sina«. Ali prvo osećanje za »moj teatar«, ako tako mogu da kažem, otkrio mi je ipak Vahtangov.

Šta je na Vas presudno uticalo da se opredelite za umetnost teatra, najpre glume, u kojoj ste postigli vredno delo, a potom i režije koju takođe s uspehom ostvarujete, pored pozorišta, i na televiziji i filmu?

Pleša:

Pred rat, kao nižeškolca vinkovačke gimnazije jedino su me časovi crtanja kod divnog i dragog profesora Ivana Domca mogli dovesti u kontakt s osnovnim pojmovima o likovnoj umetnosti. Bio sam, kako se kaže, među prvim crtačima, a posebne uspehe postizao sam u akvarelu. Ulje je tada bilo, za nas "mlade umetnike", mislena imenica. Profesor Domac nas je opčarao impresionistima (čije smo reprodukcije gledali, izučavali i kopirali) i fabuloznim pričama o njihovom boemskom životu. Na časove crtanja izvodio nas je u prirodu u "plain air", slikali smo sve što smo okom izabrali, od lista do pejsaža, od užarenog kukuruza vrelog od sunca ili preteće oluje, od koje smo ponekad, iznenađeni naglom promenom, kao miševi bežali skrivajući se u stogove.

Kao dobri crtači najviše smo imitirali, naravno, Leonardove i Mikelanđelove crteže. Za sve je to bio kriv umetnik i profesor Ivan Domac, inače ne mnogo poznati ali vrlo suptilni slikar i čovek, profesor koji je hranio našu dečačku maštu, raspaljivao je umetnošću i sopstvenim slikarskim primerom. I ja sam, a verovatno i drugi, opčinjen bojama i pričama, plenerom, uzbuđen pred prirodom, sasvim razumljivo, poželeo da uđem u taj svet magije slike, u svet umetnosti uopšte. Snevao sam da ću jednom postići univerzalno humanističko obrazovanje kao umetnici renesanse, o tome kako će doći vreme kada ću moći razviti svoje snage i talenat (verovao sam da ga posedujem), da ću ga razviti do granice na kojoj se stapaju i susreću nauka i umetnosti. A sve to u meni bilo je pobuđeno životnim i veoma iznimnim sudbinama umetnika o kojima sam slušao i čitao, pogotovo ukletih slikara impresionista, fovista, futurista itd. Pozorište, ono pravo, ono koje obitava u zgradi, u to pozorište ušao sam i prvu predstavu na pravoj "bini" Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu video sam kad mi je već bilo sedamnaest godina. To da je gluma nešto čemu se može posvetiti život i da je umetnost fascinantna i da ostavlja u ljudima presudne tragove, osetio sam kad sam gledao na sceni Dubravka Dujšina. Po završenoj Zemaljskoj glumačkoj školi, imao sam u Splitu 1946. godine, na svom prvom profesionalnom angažmanu sličan i neizbrisiv utisak o glumi, glumcu i njegovoj fascinirajućoj umetnosti kada sam gledao Ivana Groznog, velikog glumca Čerkasova u filmu Sergeja Ejzenštejna. U tom genijalnom delu našao sam kasnije i za dugo vreme nadahnuća i izvor snage za mnoge svoje male borbe za izraz, za celovitost.

Režija me privlačila isto kao i gluma već od prvih koraka u glumačkoj školi. Od Splita već sam verovao da ne grešim ako ova dva stava u pozorištu smatram komplementarnim. Do sada evo nikad nisam razlučivao, u meri u kojoj je to inače običaj, razne "režije", kao što su pozorišna, filmska, televizijska itd. Režiju kao umetnost video sam u intermedijalnim odnosima.

Šta biste mogli da kažete o načinu vaspitanja mladih reditelja?

Putnik:

Sistem školovanja nije apstraktna kategorija. On je uvek u neposrednoj funkciji društva, one sredine i onih potreba koje u datom trenutku zajednica ima. Sećate li se onih nekoliko godina »vladavine« socijalističke estetike kod nas. Niko ko nije tako mislio i shvatao stvari nije mogao da predaje bilo šta. To je bio takav društveno-politički trenutak. Naše društvo je odmaklo danas daleko napred. Mogućan je ne ideološki (on bi bio sigurno destruktivan!), već teorijsko-metodološki pluralizam. On omogućuje slobodno formiranje ličnosti.

Već se dugo ne bavim pedagogijom. Ali, dok sam bio aktivan pedagog, obavljao sam taj svoj vrlo odgovorni posao na sledeći način:

a) upoznavao sam učenike - studente s osnovnim pojmovima materije koju obrađujemo;

b) sistematski iznosio različita gledišta na materiju koju obrađujemo. Pri tom, izbegavao sam kritičke primedbe na gledišta s kojima se nisam slagao.

c) Zatim sam iznosio svoje tumačenje materije, naglašavajući pri tome da to ja mislim, a da ne sugeriram i slušaocima da moje mišljenje prihvate. Tom prilikom sam nastojao da svoje stavove iznesem sa što više argumenata. U isto vreme sam sprovodio kritičku analizu ranije iznetih različitih stavova drugih teoretičara, praktičara i pedagoga.

d) Davao sam inicijativu i pomagao da slušaoci sami promišljaju o iznetoj materiji, da je kritički osvetle iz aspekta svojih afiniteta i eventualno već stečenih gledišta. Omogućavao sam, lišeno svakog stava dogmatske discipline, da iznose i brane svoja gledišta. Jednom reči: da se samostalno i slobodno opredeljuju i formiraju stavove svoje buduće rediteljske prakse. Sve ovo nužno je bilo praćeno određenim praktično-seminarskim radom.

Slažem se sa Dimitrijem Đurkovićem da predavač režije mora biti i reditelj-praktičar, odnosno da na svojim primerima rediteljske prakse demonstrira i potvrdi svoje stavove, koje iznosi studentima.

S druge strane, najveća šteta nastaje kad učenici postaju kopija svoga profesora. Bez obzira kakvo je estetsko i metodološko opredeljenje profesora, ono je na neki način autentično.

Uporedo s režijom u pozorištu, Vi sada radite na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao profesor režije. Na čemu Vi zasnivate svoju metodologiju u obrazovanju i vaspitanju mladih reditelja?

Mijač:

Ja sam »mlad« pedagog pozorišne režije. Do sada sam izveo jednu generaciju reditelja, a sada školujem drugu. Moja pozicija je utoliko problematičnija što sam u prvoj generaciji imao dva studenta, pa nam se na trećoj godini priključio još jedan, ukupno tri. Sada takođe imam tri studenta. Još uvek nisam iskusio rad sa normalnom klasom. Imam tri studenta, znači razgovaram sa tri čoveka, vodim trostruki monolog. Pokušavam da taj monolog iniciraju studenti. Pošto ih je malo, mogu lakše da uočavam njihove posebnosti i da tokom vremena otkrivam njihove mogućnosti. Ja im ne nudim trebnik za praktično bavljenje režijom, ne insistiram na svom viđenju teatra.

Dajem im okvire onoga čime treba da se bave i tražim da vrše obimna istraživanja a da uporedo osmatraju i relativiziraju svoj stav. Ni u jednom trenutku ne smeju zaboraviti na neophodnost izlaska pred publiku. Kroz sve etape izučavanja, uvek, treba da zadovolje osnovne tri upitanosti: šta radim, za koga radim i zbog čega radim. Naravno, sve ovo u skladu sa programom koji je utvrđen na školi. Pošto mi, pedagozi, tom programu pristupamo dosta slobodno, svaki sa svoje tačke gledišta, ne vidim zašto tako ne bi radili i studenti. Ja ih podržavam u traganju za putevima lične slobode u okvirima discipline jednog akademskog programa.

Koje su ličnosti i pojave bitno uticale na Vaš rediteljski razvoj i formiranje Vaše rediteljske estetike?

Pleša:

Mogu da dam odgovor samo na prvi deo vašeg pitanja, jer bi o estetici teško mogao da govorim, smatrajući to pretencioznim, a i zato što ne verujem da u jednom nedovršenom delu vredi svoditi bilo kakav račun te vrste, tim više što je već od Hegelove definicije estetike, kao filozofske discipline, neprimereno samoj estetici da postavlja definiciju estetskog. Ali, i kad bi trebalo govoriti o estetici režije ili jednog dela, valja citirati Nikolaja Hartmana: "Estetika se ne piše ni za stvaraoca, ni za posmatrača lepog, nego isključivo za mislioca kome postaje i tvorenje i držanje one dvojice zagonetkom" (Estetika). Ako je i sam pojam stvaralac, pa i sama reč takva da nam skromnost ne dozvoljava da pristanemo na nju, kad je u pitanju zanat kojim se bavimo (a u tom kontekstu nismo ni posmatrači lepog), ne priliči nam da sad postanemo mislioci zabavljeni zagonetkom tvorenja ili posmatranja i tumačenja sopstvenog dela. Ali, od ličnosti koje su uticale na mene morao bih, najpre, da navedem one koje sam sreo i doživeo neposredno. Među njima su kao prvi pesnik Drago Ivanišević koji je i sam režirao. Svestrana pesnička i pozorišna ličnost, Ivanišević, moj prvi profesor, bio je i prvi od koga sam slušao o režiji, o rediteljima, o istoriji režije, a sve to na časovima istorije teatra i glume. Posebno je tumačio iskustvo comedie dell'arte i iskustva Moskovskog hudožestvenog teatra i, naravno, Stanislavskog. U svojim predavanjima upoznao nas je sa teatrom Kartela i tradicijama Comedie Francaise. U Splitu sam bio pod vođstvom glumca i reditelja, intendanta teatra Tomislava Tanhofera i prvi put sreo glumca koji i sam igra u predstavi koju režira. Bio je to moj prvi glumački angažman, ali mi je Tanhofer već tada, a imao sam nepunih dvadeset godina, dozvolio da jedno vreme režiram u dramskoj sekciji amatera, grupi radnica i radnika iz pogona grafičkog preduzeća "Slobodne Dalmacije". Tanhofer me je već tih godina uputio da se što više obavestim o klasičnom, grčkom pozorištu. (Ni dve godine kasnije i sam Tanhofer će režirati Antigonu.)

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu sam bio podaren najvećim darom kojim je u to vreme mogao biti nagrađen mlad glumac, jer sam već na samom početku Jugoslovenskog dramskog pozorišta u toku rada u crkvi sa Verom Hreščak (Beblec) i kolegom Ristanovićem prisustvovao časovima režije kod Bojana Stupice. Uočivši naše posebno interesovanje za režiju, Bojan Stupica, iako do guše u poslovima, u vreme osnivanja JDP, svako popodne je od 16 do 18 sati u svojoj improvizovanoj sobi-kancelariji, u crkvi na Bajlonovoj pijaci, držao nama troma časove režije. Na časovima on koristi praksu i iskustva prepodnevnih proba, sa nama komentariše i analizira, a onda teorijski sažima i diktira u pero svoja "vjeruju" režije. Nas troje zapisujemo njegove, po prvi, a možda i poslednji put, iznesene teorijske misli o režiji, onako kako je on vidi, kako je oseća, kako je misli. Tako sam, eto uz Veru i Zorana, bio student režije Bojana Stupice. Već za godinu i po dana Stupica će prihvatiti da postane jedan od osnivača Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu i jedan od prvih nastavnika, ali nastavnik glume. Klasu režije će otvoriti nešto kasnije.

Kada su mladi članovi JDP, po uzoru na MHAT, dobili svoje glumačke učitelje - mentore, meni je pripala čast da budem pod patronatom profesora Mate Miloševića. Reditelja i glumca Matu Miloševića već posle prvih časova zamolio sam da ne obrađujemo moje glumačke zadatke (jer ja sam, zar ne, već bio "profesionalac"!) nego da mi u razgovorima, na sopstvenim primerima, prenese svoja iskustva o režiji, iskustva glumca - reditelja. Profesor Mata Milošević je, meni se učinilo, sa zadovoljstvom pristao i ja sam svim svojim bićem, otvorivši i oči i uši, slušao, učio, zapisivao, pitao, ali i sam za sebe već pronalazio odgovore. Čini mi se da je i profesor Milošević već tada shvatio da će moje zanimanje za režiju, kao i kod njega, i mene, neko vreme, odvojiti od glume. Bilo je još velikih imena od kojih sam posredno i neposredno učio, samo to bi nas, sad vidim, suviše zadržalo jer je zaista znatan broj autora koji su mogli uticati na mene u mom radu. Naveo sam one koje sam najviše voleo i najprisnije doživeo.

Ko je bitno uticao na formiranje Vaše rediteljske ličnosti? Koje ličnosti i fenomeni su imali značaja za Vaš rediteljski razvoj, za Vaše rediteljsko formiranje?

Mijač:

U mladosti nisam mnogo putovao, tako da se ne mogu pohvaliti da sam nešto značajno u pozorišnom smislu video. Uglavnom sam čitao, najčešće knjige koje nemaju direktne veze sa režijom. Rešavajući tajnu svog intimnog razloga za neku predstavu, odgovor sam uvek nalazio u nekoj bočnoj literaturi. Najčešće je bila u pitanju dokumentaristička građa, ponekad su to bile knjige iz oblasti estetike, filozofije, ne retko naučna literatura - recimo iz oblasti psiholingvistike, antropologije, pa čak i iz genetike i ko zna iz čega sve ne.

I često, Vi verovatno to bolje znate jer ste to izučavali, sretao sam izvore najznačajnijih rediteljskih sistema tamo gde to nisam očekivao. Na primer, otkrio sam za sebe vezu između Stanislavskog i bihejviorizma. Čitanje mi je pomoglo da se uverim u prostu činjenicu da je pozorište jednoga vremena uvek usidreno u krug ideja tog vremena, čitanje me je osposobilo da uočavam te ideje i da umem da rekonstruišem to vreme.

U čemu se nahodi tajna Vaše rediteljske pedagogije, s obzirom da ste u našem savremenom teatru vaspitali više značajnih i modernih rediteljskih ličnosti?

Klajn:

Moji studenti su bili samostalne ličnosti, raznovrsne, svaki ima svoj način i mislim da sam uspeo da izbegnem ono što se javljalo kod drugih koji su režiju predavali; to da njihovi đaci liče na njih. Meni je uvek bilo važno: da moji đaci ne liče na mene. Svi se razlikuju. Svaki ima svoju samosvojnost i svoj način rada. Uzmite samo kao primer Boru Draškovića i Slobodanku Aleksić. On i ona nisu samo nešto drugo, nego nešto sasvim pedeseto. Boro Drašković je rekao ono sa čim sam se ja potpuno saglasio, to da reditelj treba da »ubije« svoga učitelja! Mlad reditelj treba svoju ličnost da pokaže, da se oslobodi uticaja svog učitelja. Mislim da je većina mojih đaka to postigla.

Vi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu predajete pozorišnu režiju. Kada su Stanislavskog pitali kako pripremati i obučavati mlade reditelje - on je odmahnuo rukama. Kako Vi određujete kriterijum izbora mladih reditelja? Šta, po Vašem osećanju i mišljenju, treba da poseduje kandidat da biste ga izabrali za svog studenta? Napokon, koja je Vaša rediteljska i pedagoška metoda u tom uvođenju rediteljskog podmlatka u svet dramske umetnosti?

Đurković:

Ja sam učio režiju u prvoj generaciji studenata režije 1949 - 1952. godine. To je tada bila nova umetnička škola i zbog toga dosta neobavezna i prijatna. Akademija za pozorišnu umetnost u Beogradu nije imala kompletnu umetničku nastavu, ali je imala nekoliko izuzetnih ličnosti. Koji je student režije umeo da »uzima« od Huga Klajna, Josipa Kulundžića, Bojana Stupice, Miloša Đurića, Dušana Matića... nije ostajao »kratak«. Ali, programski, mislim da to nije bila ozbiljna škola, hoću da kažem nije bila Univerzitet umetnosti. Naša draga Akademija nije bila praktikum pozorišta i posle tri ili četiri godine studija mladi reditelj zna da priča lepe eseje o teatru i ne zna bog zna šta da radi sa glumcima koji umeju svoj posao.

Ja ovo ne govorim u pomen stare Akademije. Na Fakultetu dramskih umetnosti nastava režije postaje aktivnija i, u nekim novim oblicima, očiglednija. Ali i danas u velelepnoj novoj zgradi Fakulteta dramskih umetnosti režija se naukuje bez velikog praktičnog rada, češće kao usmena nastava i kao pismena režija. Primera radi, mi već trideset godina obrazujemo glumce i reditelje, a posle i pisce i organizatore, a nemamo pozornicu, scenu i sceneriju. Novi reditelji, pisci, organizatori i glumci koji u školi ne prođu kroz praktični i grupni pozorišni rad na predstavi - ulaze bezazleno u profesionalnu situaciju. To je problem.

Učenje pozorišta je, kao i pravljenje pozorišne predstave, zajednički posao. Umesto sistema predavanja s ilustracijama, potrebna je nastavna radionica, a to je sistem projekta i proba. Ceo tim studenata režije, glume, dramaturgije itd., i tim nastavnika glume, režije, teorijskih znanja i veština treba da se okupi oko određenog projekta i svi zajedno izučavaju određene oblike pozorišnog umeća i iskustva.

Sasvim je realno pitanje: a da li se umetnost može naučiti? Pozorišna škola samo može da pokreće mogućnosti koje mladi čovek ima - kao: smisao iza igru, osećanje prostora, dijalektično mišljenje itd. Režija se onda može učiti.

Ne zatvarajući se u modele i u sisteme, školsko učenje režije ima razloga da ispituje pozorišnu suštinu, te da u novim pozorišnim tendencijama traži i nalazi korene pozorišta. Neka mladi čovek na studiju režije ima priliku i obavezu da savlada pozorišni elementarijum bez obzira na primat i tretman pozorišnih vrednosti u aktuelnoj primeni. To je veština, ali istovremeno i mišljenje i mašta. To se ne može odvojiti.

Mada postoji opšti program režije na Fakultetu dramskih umetnosti, ja verujem da svaka generacija traži svoj program. U jesen 1977. godine primili smo grupu devojaka i mladića koji su razlikovali literaturu i pozorište i razbijali realizam. Oni su jednostavno krenuli prema ličnom odgovoru na pitanja: šta je pozorište. Ja im predlažem da ispitaju četiri osnovna elementa pozorišnog života: prostor, glumac, akcija, gledalac. Ovi elementi podstiču vežbe i razgovore:

1. o znaku i označavanju kao mogućnosti posebnog pozorišnog jezika;

2. o prostoru kao obliku akcije glumca i učešća gledaoca;

3. o glumcu kao živom materijalu pozorišnog događaja;

4. o radnji kao radnji u sukobu, kao osnovnoj suštini pozorišne igre.

Studenti, dakle, treniraju vežbe znaka, vežbe prostora i vežbe radnje, da bi poverovali i posumnjali: sve je u predstavi znak, sve je u predstavi radnja, sve je u predstavi sukob. Studenti prave male rediteljske projekte za kompletnu predstavu u trajanju od oko petnaest minuta sa dva lica u sukobu. Mladi reditelji sami sastavljaju pozorišni događaj: oni prave slobodni scenario na osnovu savremenog jugoslovenskog proznog teksta. Mali rediteljski projekat obavezno izlaže takozvanih pet elemenata predstave: 1. prostor, 2. događaj, 3. sukob, 4. tema, 5. razlog predstave.

Prva godina je, mislim, odlučujuća u obrazovanju budućih reditelja.

U drugoj godini studenti režije imaju pred sobom određeni i integralni dramski tekst. Nastavni zadatak se širi:

1. kompletan rediteljski projekat (na primer, Sterija);

2. rad sa studentima glume;

3. rad sa celom ekipom, kao u pozorištu;

4. realizacija scene sa tri lica.

Prve dve godine režije upućuju mladog čoveka više u tehnologiju, u veštinu.

Treća godina režije kreće više i slobodnije u maštu, u kreaciju.

Na Fakultetu dramskih umetnosti danas Vi predajete pozorišnu režiju. Iznesite svoju metodologiju pedagogije režije kako je Vi vidite na katedri za režiju. Šta je Vaša osnovna poruka sutrašnjim mladim rediteljima?

Belović:

Na Fakultetu sam prvo radio sa studentima glume. Punih osam godina. To me je obogatilo. Neko vreme sam morao da prekinem s predavanjima jer su upravničke obaveze u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u potpunosti apsorbovale moje vreme. Pre devet godina vratio sam se na Fakultet, na grupu za pozorišnu režiju. Dve generacije studenata režije s kojima sam radio rade već uveliko u praksi, neki od njih pokreću nova pozorišta. Sad radim s trećom generacijom.

Da bih izložio svoju metodologiju pedagogije, potrebno je mnogo prostora. Put od prvih rediteljskih etida do diplomske predstave je veoma složen. Studenti dolaze u velikoj želji da uče, a istovremeno i u velikom unutarnjem grču. Na samom početku za mene je najvažnije razbijanje tog straha i deblokiranje ličnosti svakog studenta. Studente treba osloboditi gimnazijske psihologije i uvesti u prostore umetnosti. Prvo upoznavanje s elementima glume ne ide kroz suvoparno teorijsko razmatranje, nego teče kroz oblike scenskih igara.

Proučavajući elemente pažnje, javne usamljenosti, slobode mišića, vere i naivnosti, a pre svega elemente scenske radnje i sukoba, mladi reditelji postepeno ulaze u problematiku glumačkog stvaralaštva. Te vežbe stvaraju u njima potencijalnog glumca. Ali paralelno s tim teče ispitivanje svih tih elemenata s rediteljske pozicije. Konkretno: šta je glumačka koncentracija, a šta rediteljska; šta je konkretna scenska radnja za glumca i kako se njome koristi reditelj. Šta znače odlomci za glumca, a šta za reditelja. I tako redom, od elementa do elementa.

U središtu izučavanja prve godine stoji izučavanje scenske radnje. Putem improvizacija, vežbi, rada na dramskim odlomcima, budući reditelji usavršavaju svoje sposobnosti da na sceni ostvare permanentno i scenski ubedljivo i zanimljivo zbivanje. Radeći na elementima uvek nastojim da studenti ne izgube onu tananu vezu koja povezuje pojedine elemente. Pedagoški dril samo pojedinih elemenata može da naruši dar rediteljske sinhronizacije, desetominutne etide su embrionalne predstave. Iako je u centru traganje za adekvatnom radnjom, mladi reditelji već stvaraju jednu malu celinu, osmišljavaju prostor, upuštaju se u mizanscen, unose muzičke i zvučne efekte. Ja ih u tome ne zaustavljam. Za mene je najvažnije da oni otkriju svoju ličnost, svoje rediteljske osobenosti. Mogu pri tome i da greše. Greške su uvek dobrodošle i daju materijal da se teorijski objasne, da bi se izbegle u budućem praktičnom radu. Svakim novim predavanjem unose se novi problemi, novi zahtevi, aktivira se misao studenata - da daju odgovore na sve kompleksnija pitanja. Reditelji prve godine glume u vežbama svojih kolega. Na časovima, probama, vežbama, počinjemo da proučavamo metode rada s glumcima i tako ih pripremamo za rad s glumcima na II i III godini.

Od kratkih dramatizovanih novela, preko markantnih odlomaka iz dramskih dela do jednočinki i, na kraju, do celovečernje predstave, mladi reditelji usavršavaju se u svim fazama rediteljskog rada, izučavaju se oblici rediteljskih priprema, rada s glumcima, scenografom, kostimografom i drugim saradnicima. Druge godine su u središtu izučavanja karaktera, a treće godine problemi žanra. Oko tih problema grana se bogat program rada koji predstavlja pokušaj da se ne zaobiđe ni jedan fenomen s kojim će se susresti mladi reditelj u pozorištu.

Pored projekata koje studenti ostvare na fakultetu rado podržavam njihove projekte koje ostvare u ad hoc grupama i u amaterskim pozorištima. Već od prve godine uspostavljam vezu s praksom u pozorištu. Od druge godine studenti asistiraju u pozorištu. Često se dešava da studenti grupno asistiraju. Tokom ovoga upoznaju se sa svim oblicima rada i života u pozorištu. U radu pre svega nastojim da svaki student dođe do svojih sopstvenih otkrića, da ne varira samo ono što je čuo na studijama i video u pozorištu. Boro Drašković je jedanput lepo rekao da učenik mora u sebi da ubije učitelja. To je prirodno i znači borbu za osamostaljivanje. Najbolji studenti »ubijaju« učitelja kroz originalnu rediteljsku kreaciju. Neki pokušavaju da se dokažu kroz aroganciju i potcenjivanje školskog sistema. To se dešava obično na trećoj godini u kojoj studenti treba da pokažu maksimalnu radoznalost i studioznost da bi kvalitet saznanja prešao u određeni umetnički kvalitet. Zbog ovih pojava počeo sam sa studentima da proučavam elemente rediteljske etike. Bez te etičke baze lako se odlazi u rediteljski snobizam i pseudogenijalnost. U neposrednom razgovoru teško je izložiti sve nijanse pedagoškog metoda. Čini mi se da sam ipak rekao ono što je bitno. Ne tražite od mene nikakve poruke.

Nek plove slobodno u barkama svoje mašte, a ja im želim da ih prate povoljni vetrovi.

Na Akademiji za kazališnu i filmsku umjetnost u Zagrebu Vi predajete glumu. Kada biste predavali režiju, na kojim principima biste zasnivali svoju metodu pedagogije režije? Šta bi bila Vaša poruka mladim rediteljima?

Violić:

Na Akademiji za kazališnu i filmsku umjetnost u Zagrebu (koja je sada drugačija i drugačije se zove) ja »predajem« i režiju. Metodu svoje pedagogije pokušavam zasnivati na praktičnom radu studenata i seminarskom objašnjavanju pojava i problema što u tom radu iskrsavaju. Posebno se trudim na dokazivanju i učvršćivanju principa po kojemu je režiranje način mišljenja u materijalu, dakle: kazalištem samim, a ne prenošenje jedne ideje (tzv. »koncepcije«) u materijal, pri čemu bi kazalište bilo tek sredstvo za njeno saopćavanje. Razlika mi se čini principijelnom i bitnom u tolikoj mjeri da se ne može naučiti. Na nju se, međutim, mora baš zato stalno upozoravati. Sposobnost mišljenja u materijalu (ili: materijalom!) je temeljna pretpostavka darovitosti. To se ne uči, ali se može shvatiti.

Nisam zadovoljan svojim pedagoškim radom ni njegovim rezultatima. Nemoć studenata osjećam sve više kao svoju vlastitu; ne znam kako bih im pomogao a da pri tom ne ugrozim integritet njihove osobnosti. Umjetnička pedagogija, jednako kao i umjetnost sama, iziskuje stvaralački zanos i nadahnuće, a ja počinjem uviđati kako nisam sposoban da budem u posjedu stalne »semestralne inspiracije«, pogotovo ne u skladu sa tjednom školskom satnicom.

Mladim redateljima bih poručio da sebe traže u sličnosti sa sobom, a ne u razlikovanju od drugih. Režija je kao molitva; svi ponavljamo iste riječi, ali je razlika u nama: u sadržaju što ga mi dajemo tim riječima, u iskrenosti našega nadahnuća, u slikama naše mašte.

Na Akademiji za gledališče, film, radio in televizijo u Ljubljani Vi ste profesor režije. Na kojim principima zasnivate svoju metodologiju pedagogije režije? Iznesite svoje iskustvo u vaspitavanju mladih reditelja. Šta je Vaša poruka budućim mladim rediteljima? Koje sve osobine treba da poseduje »idealan« reditelj? Da li se u nas dovoljno izučava dramska propedeutika i pedagogija režije?

Korun:

Odgovor na ovo pitanje iziskivao bi posebnu anketu.

Suštinu svog poimanja stvaralačkih procesa u glumcu i režiseru osvetlio sam - nadam se u dovoljno razumljivoj formi - u nizu drugih odgovora na prethodna pitanja. Moja pedagoška metodologija zasniva se na ovim osnovnim spoznanjima, naravno adekvatno prilagođenim i priređenim za školu.

Moram još samo da pomenem sledeće - a smatram da je to najvažniji faktor proučavanja uopšte - nikada ne pokušavam mladog režisera da vaspitavam prema sopstvenom liku, onako kako je, kako se to kaže, bog stvorio Adama prema sopstvenom liku. Želim da student ostane samostalan, da zadrži svoju izvornost, svoj sopstveni identitet. Mlad budući umetnik mora ostati veran samome sebi, svome gledanju, svome osećanju. I svojoj zamisli. Pa ma ona bila ne znam kako luda, pogrešna i smešna. Nama. Učitelji nisu bogovi.

Kaže se da je režija jedna od najzanimljivijih profesija našeg vremena i otuda veliko interesovanje za studije ove umetnosti. Kojim kriterijumima se rukovodite u izboru budućih reditelja?

Belović:

Ne znam da li je režija jedna od najzanimljivijih profesija našeg vremena, ali je, svakako, jedna od najtežih. Na osnovu broja kandidata za studije ove umetnosti, ne bi se moglo reći da postoji veliko interesovanje za profesiju režisera. Mnogi kandidati dolaze apsolutno neobavešteni, kao da su zalutali na ispit. Međutim, svake godine pojave se i mladi ljudi koji nose u sebi mnoge predispozicije za studije ove složene i odgovorne umetnosti. Tokom godina usavršili su se oblici prijemnog ispita koji pružaju mogućnosti kandidatu da pokaže ne samo svoja znanja već i da potvrdi svoj talenat kroz rešavanje konkretnih rediteljskih zadataka. Testovi, pismeni radovi koji su pisani tokom priprema za ispit, zatim eseji rađeni pred komisijom, uvode ili ne uvode studente u uži krug kandidata. Do definitivnog izbora, sa studentima koji su s uspehom prošli prvi krug ispita, profesor i asistent rade dve nedelje. Kandidati rade praktične vežbe i oblikuju ispitnu etidu koju brane pred komisijom. Cilj svih članova komisije je da otkriju šta se krije u svakom kandidatu, da mu omoguće da ispolji kreativne elemente svoje ličnosti. Najbitnije je naslutiti u kandidatu budućeg režisera.

Koja bi bila Vaša poruka upućena mladim rediteljima?

Jan:

Mladi režiseri su dužni da svim svojim talentima i sposobnostima oblikuju novi pozorišni izraz u Jugoslaviji. Neka budu bolji i efikasniji nego što smo bili u ostvarivanju svojih zamisli.

Treba da stvaraju smelo, svim sredstvima koja su im data na raspolaganje. No pri tom ne smeju zaboraviti meru i ukus, potrebne u svakoj umetnosti koja treba da služi lepoti. Treba što pre da prekinu s vulgarnim i banalnim talasom što plavi našu pozorišnu civilizaciju, služeći pri tom niskim nagonima, zapretanim u svakom čoveku.

Jedino je ozbiljan rad i čist profesionalizam lek koji sme i mora - a jedino i može - pomoći da prebolimo bolest i da ponovo učvrstimo temelje humanizma u slovenačkoj i jugoslovenskoj pozorišnoj kulturi.

Paro:

Mladim rediteljima ponovio bih Gavellinu rečenicu koju sam često od njega čuo: »Mali, mali, ak' buš zdrav, buš bil veliki redatelj!«, što znači da se redatelj postaje za cijeli život, i da je režija put.

Drašković:

Radije bih, uz osmeh, otklonio priliku koju mi pružate. Ali, ako već pitate: kada bih bio tako brzoplet da bilo šta poručujem mladim rediteljima, onda bih im rekao da ne prihvate ni jedan savet, pa ni ovaj upravo izrečeni. Neka slede svoju glavu i svoj put, bez obzira na udarce, neka koriste svoje vreme, neka nađu ritam u otkucajima svoga nezadovoljenog srca, bez obzira što ono ponekad »preskače«, neka krenu za svojom uobraziljom, ma kuda ih povela. Posle neka razmišljaju, kad su već tamo. Neka se ne boje. Ništa nije tako strašno da se ne može podneti. A ono što se doista ne može podneti, biće ionako odmah posle toga iza nas... Drugim rečima, mlade reditelje upućujem na savet Pitera Bruka, dat na prvom času režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu: neka se prepuste najboljem učitelju - svom sopstvenom osećanju istine.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Rečnik dramske režije //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]