X

БЕЛЕШКЕ О РЕДИТЕЉИМА

Мата Милошевић, Др Хуго Клајн, Димитар Кјостаров, Славко Јан, Димитрије Ђурковић, Мирослав Беловић, Георгиј Паро, Божидар Виолић, Јован Путник, Миле Корун, Бранко Плеша, Боро Драшковић, Дејан Мијач, Коста Спаић

***

МИЛОШЕВИЋ, Матеја Мата - редитељ, педагог и глумац - рођен је у Београду 25. децембра 1901. После студија у Глумачкој школи, постао је члан Народног позоришта, најпре као глумац а затим редитељ. За време Другог светског рата, интерниран је у немачки заробљенички логор. Од 1948. постао је члан Југословенског драмског позоришта, где остварује своје најбоље представе. Његов стилизовани реализам и његова савремена режија иду у сам врх југословенске драмске режије. Његово тумачење дела Шекспира, Горког, Крлеже и српских аутора Стерије и Нушића високи домети су савремене режије у Југославији. Представа Нушићеве комедије Ожалошћена породица више пута је репрезентовала југословенски савремени театар на турнејама у Европи (Театар нација, Париз). Милошевић је остварио око осамдесет режија у Београду и на другим сценама у Југославији. Велик број његових текстова објављен је у позоришној периодици. Објавио је књиге: Моја глума (Београд, Музеј позоришне уметности, 1977), Моја режија (Нови Сад, Стеријино позорје, 1982) и Моје позориште (Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1984). Милошевић је добитник више Стеријиних награда за режију (Сабињанке, Откриће, На рубу памети).

ЛИТ: Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987, 33-52.

***

Др КЛАЈН, Хуго - редитељ, професор режије, неуропсихијатар, театролог, критичар и преводилац - рођен је у Вуковару, 30. септембра 1894. Био је Фројдов ученик. Аутор је бројних дела из области театрологије, неуропсихијатрије, психопатологије и психоанализе. После ослобођења, он се посвећује позоришту, режији и драмској педагогији, као и позоришној критици. На Факултету драмских уметности у његовим класама студирали су даровити млади редитељи. Његове режије дела Шекспира, Островског, Толстоја, Стерије, Нушића, Крлеже и других на сцени Народног позоришта у Београду донеле су му многа признања. Клајнова књига Основни проблеми режије (Београд, 1951, друго издање 1979) прво је систематско дело посвећено режији у нас. И остале његове књиге су вредан допринос теорији позоришта и његовој пракси: Живот двочасовни (1957), Приручник за редитеље аматере (1961), Појаве и проблеми савременог позоришта (1969). Добитник је многих позоришних награда. Клајн је изузетна личност наше уметности и науке, режије и психоанализе, позоришта и драмског васпитања. Умро је у Београду, 2. децембра 1981.

ЛИТ: Ксенија Шукуљевић, Позоришно стваралаштво Хуга Клајна, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1977. Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987.

***

КЈОСТАРОВ, Димитар - редитељ, глумац, управник позоришта и драмски педагог - рођен је 25. августа 1912, у месту Ичера (Бугарска). Завршио Драмску школу у Софији, 1937. Био први директор Македонског народног позоришта, где је поставио око 60 драмских дела класичног и савременог репертоара: Шекспир, Молијер, Островски, Чехов, и дела македонских аутора: Иљоски, Чернодрински, Чашуле, Арсовски. Он је с нарочитим успехом тумачио репертоар руске класике у реалистичком стилу. Поред редитеља Милошевића, Мијача и Беловића, Кјостаров је један од најбољих тумача Нушићеве комедиографије. Његова представа Сумњивог лица Бранислава Нушића, сатирична и јетка, иде у ред најбољих интерпретација ове Нушићеве комедије уопште. Кјостаров је био први професор глуме на скопском Факултету драмских уметности. Добитник је многих награда за развој македонског и југословенског театра.

ЛИТ: Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987, 79-100. Димитар Кјостаров, приредио Петар Марјановић, Стеријино позорје и Академија уметности, Нови Сад, 1989.

***

ЈАН, Славко - редитељ, глумац, педагог - рођен 6. августа 1904, у Загорју на Сави. Јан је играо важну улогу у развоју модерне режије у Словенији и Југославији. Као редитељ, снажно је тумачио ауторске интенције, дајући продубљену анализу текста и организовао савремен и реалистичан драмски израз. Као глумац, истакао се тумачећи низ карактерних рола савременог и класичног репертоара. Своје највеће домете остварио је као редитељ психолошким и реалистичним тумачењем Цанкареве драме Слуге, за које је добио Стеријину награду. У свом плодном педагошком ангажману Јан је, на љубљанској Академији за гледалишче, радио, филм ин телевизијо, уводио младе уметнике у уметност режије и глуме. Његови учесници данас су средишње личности словеначког театра. Поред ових позоришних активности, Јан је био и управних позоришта. Добитник је признања за плодни уметнички рад. Умро у Љубљани, 30. априла 1987.

ЛИТ: Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987, 53-63.

***

ЂУРКОВИЋ, Димитрије - редитељ, директор Драме и драмски педагог - рођен у Београду, 12. IX 1925. Свој уметнички рад почео у Народном позоришту у Крагујевцу, и касније у Српском народном позоришту у Новом Саду. Извесно време радио је као новинар. Писац текстова о позоришту и филму, које објављује у Сцени и другим часописима. Највеће редитељске резултате остварио на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, где се залагао за промоцију савремене домаће драме, али и за савремен однос према светској и домаћој драмској баштини. Његове режије Лебовићевих драма вредан су опус овог редитеља за које је добио уметничке награде, од којих је Халелуја (1965) имала највећи успех на Стеријином позорју. Награђен Стеријином наградом и за режију Избирачице (1961), Село Сакуле, а у Банату (1970). Врстан је редитељ сценских масовки и перфекциониста сценског детаља. Ђурковићев редитељски стил уобличен на новосадској сцени одликује ироничан однос према тексту (Избирачица, Село Сакуле, а у Банату) и обликовање снажне драматике средствима поетског реализма и продубљеног рада с глумцем (Халелуја). Петар Марјановић сматра Ђурковића "најзначајнијим редитељем Српског народног позоришта у раздобљу после Другог светског рата". Ђурковић се у зрелим годинама посветио образовању и васпитању драмских редитеља на београдском Факултету драмских уметности, уводећи у уметност драмске режије плејаду младих редитеља.

ЛИТ: Радослав Лазић, Драмска режија, Арс Лонга, В. Б., Београд, 1985, 75-77. Петар Марјановић, Новосадска позоришна режија 1945-1974, Академија уметности - Позоришни музеј Војводине, Нови Сад, 1991.

***

БЕЛОВИЋ, Мирослав - редитељ, драматург, директор позоришта, драмски педагог - рођен је 7. августа 1927, у Илиџи крај Сарајева. Режију је студирао у Драмском институту у Лењинграду. Године 1948. постао је члан Југословенског драмског позоришта; почео је као асистент Мате Милошевића и Бојана Ступице. На сцени матичног позоришта поставио је многе комаде из светског репертоара (Шекспир, Гогољ, Џ. Б. Шо, Мајаковски, Бихнер, Лорка, Бијен и др.). У средишту његових редитељских интересовања налазе се и дела југословенских драматичара: Држић, Стерија, Нушић, Крлежа. Беловић је присталица поетског реализма. Редитељски рад за њега значи савлађивање продубљеног поетског језика сцене. Остаје веран свом гледању на свет, али се као редитељ преображава у сусрету са сваким новим драмским делом. Са Јованом Ћириловом написао седам драмских дела, које је режирао у југословенским позориштима. Аутор је низа есеја, студија и чланака о режији и позоришту, који су објављени у позоришној периодици. Као редитељ, Беловић је гостовао на сценама Москве, Петрограда, Софије, Трста, а у Југославији режирао је у Љубљани, Сарајеву, Новом Саду и Крагујевцу. Беловић је професор режије на Факултету драмских уметности у Београду. Аутор је књиге Редитељска дилема, Стеријино позорје, Нови Сад, 1986.

ЛИТ: Радослав Лазић, Драмска режија, Арс Лонга, В. Б., Београд, 1985, 88-91.

***

ПАРО, Георгиј - редитељ, драмски педагог, уметнички директор - рођен у Чачку 12. IV 1934. Завршио Филозофски факултет и Академију за казалишну умјетност у Загребу. Режирао на више сцена Југославије. Као редитељ, често је гостовао у позориштима универзитета у Канзас Ситију и Ст. Барбари у САД. Међу његовим остварењима истичу се режије савремених европских аутора, али највеће успехе бележи режијама хрватских и југословенских драматичара. Вредне успехе је остварио као уметнички директор Стеријиног позорја и као директор уметничког програма Дубровачких љетних игара. На Академији драмске умјетности предаје стилове режије. Паро је један од најистакнутијих позоришних стваралаца у савременом југословенском театру. Познате су његове амбијенталне режијске поставке на отвореним дубровачким просторима. Његове амбијенталне режије Крлежиних драма Аретеј и Кристофор Колумбо висока су постигнућа савремене режије на отвореном простору приморских амбијената. Објавио је књигу Из праксе (Гавела, Америка, Дубровник...), Загреб, 1981.

ЛИТ: Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987, 195-210.

***

ВИОЛИЋ, Божидар - редитељ и драмски педагог, рођен у Сплиту 4. VI 1931, где је завршио класичну гимназију. У Загребу студирао филозофију. Дипломирао режију код двојице значајних редитеља, др Бранка Гавеле и Бојана Ступице. Најуспелије режије остварио на сцени Загребачког драмског казалишта, касније назване по његовом учитељу Драмско казалиште "Гавела", а затим на сцени Хрватског народног казалишта и Театра & ТД у Загребу. Учествује на више драмских фестивала: Дубровачке љетне игре, Сплитско љето и Београдски интернационални театарски фестивал (Битеф). Виолић је добитник Стеријине награде, највећег признања у области режије домаће драме. Његова режија комедије Ива Брешана Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња пример је аутентичне режије ангажованог савременог драмског дела. За ову режијску поставку добио је, међу осталим, награду Битеф-а. Објавио књигу Лица и сјене, Театрологијска библиотека, Загреб, 1989, за коју је добио Стеријину награду часописа "Сцена" за театрологију.

ЛИТ: Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987, 171-194.

ПУТНИК, Јован - драмски, оперски и луткарски редитељ, директор позоришта, позоришни критичар, теоретичар и педагог - рођен у Белој Цркви, у Банату, 25. децембра 1914. Завршио Филозофски факултет и Позоришни одсек Музичке академије у Београду. Студије наставио у Бечу, Дрездену и Паризу. Био је професор психологије стваралаштва и глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Као редитељ, с успехом се опробао у готово свим драмским жанровима. Извесно време био је директор Драме Српског народног позоришта у Новом Саду. Касније је ангажован, као редитељ, у Београдском драмском позоришту, где је с успехом поставио дела Кафке и Пирандела. У Паризу је деловао као редитељ у Le theatre entre deux mondes (Позориште између два света). Велики део свога редитељског рада посветио је оперској режији на сцени Народног позоришта у Београду, седамдесетих година. Радио је у театрима Југославије. За режије Домановићеве Страдије, Настасијевићеве Код вечите славине и Селимовићевог Дервиша и смрти добио Стеријине награде. Јован Путник је објавио низ есеја, студија и написа о психологији и теорији драмског стварања. Умро је у Београду, 22. IX 1983. Постхумно му је објављена књига Пролегомена за позоришну естетику, Стеријино позорје, Нови Сад, 1985, приредио Зоран Јовановић.

ЛИТ: Петар Марјановић, Новосадска позоришна режија 1945-1974, Академија уметности - Позоришни музеј Војводине, Нови Сад, 1991.

***

КОРУН, Миле - позоришни редитељ, сценограф и драмски педагог режије - рођен у Љубљани 20. октобра 1928. Дипломирао на Академији за гледалишче, радио, филм ин телевизијо у Љубљани, у класи Славка Јана. Од 1952. почиње своју делатност у Драми Словенског народног гледалишча, где ради најпре као асистент режије, а касније као редитељ. Врх његовог стваралаштва су режије Цанкаревих дела. Корун је добитник многих награда, међу којима Стеријине награде за режију (1966) за Саблазан у долини Сентфлоријанској Ивана Цанкара, у извођењу Словенског народног гледалишча. Године 1976. добитник је награде за режију "Бојан Ступица". На Фестивалу малих и експерименталних сцена у Сарајеву Корун је добитник Златног венца за режију комада Грегора Стрнише Жабе, 1971. Режија Шекспировог Краља Лира (1964) на сцени Словенског народног гледалишча ставља Коруна у ранг најбољих југословенских драмских редитеља. Поред редитељског стваралаштва и драмске педагогије, Корун пише о теоријским проблемима режије. Његова књига Ројевање представе (Рађање представе) објављена је у Љубљани 1979, а делови у часопису "Сцена" (Нови Сад, 2, 1979). Корун је професор позоришне режије на Академији за гледалишче, радио, филм ин телевизијо у Љубљани.

ЛИТ: Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987, 149-170.

***

ПЛЕША, Бранко - глумац, редитељ, драмски педагог - рођен је у Кисељаку крај Сарајева, 16. марта 1926. Завршио је студије глуме у Загребу, а дипломирао на Позоришној академији у Београду. Међу драмским улогама које је тумачио на сцени Југословенског драмског позоришта представљају врхунска остварења: Иван Карамазов у Браћи Карамазовима Достојевског, Маркиз од Позе у Шилеровом Дон Карлосу, Едгар у Шекспировом Краљу Лиру, и др. Своју глумачку уметност потврдио је и на филму, телевизији и радију. Његове интерпретације су упечатљиве, карактерише их нарочити израз и интелигенција. Упоредо са стваралаштвом глумца, он се шездесетих година посвећује режији у театру, на филму (Лилика), радију и телевизији. Режија комада Сухово-Кобилина Тарелкинова смрт доноси му награду Битеф-а. Плеша је професор глуме на Академији уметности у Новом Саду. Захваљујући својој свестраности Плеша је, без сумње, један од најизразитијих личности савременог југословенског позоришта. Добитник је награда за уметнички рад. Аутор је више есеја о позоришној уметности. Објавио књигу Боје празнине, Стеријино позорје - Академија уметности, Нови Сад, 1990, за коју је добио Стеријину награду часописа "Сцена за театрологију.

ЛИТ: Радослав Лазић, Драмска режија, Арс Лонга, Београд, 1985, 83-87.

***

ДРАШКОВИЋ, Боро - позоришни, филмски и телевизијски редитељ, театролог, драмски педагог - рођен је у Сарајеву, 29. маја 1935. Завршио Академију за позориште, филм, радио и телевизију у класи проф. др Хуга Клајна. Од 1959. до 1965, као редитељ, делује на сцени Народног позоришта у Сарајеву, где режира дела класичних и савремених аутора, југословенских и светских, а затим прелази у Југословенско драмско позориште, где остварује запажене режије: Прљаве руке Сартра и Кад су цветале тикве Михаиловића. Драшковићев филм Хороскоп добио је признања на Фестивалу југословенског филма у Пули, као и за филмове Усијање и Живот је леп. Његова режија Куњихе Арнолда Вескера на београдској Телевизији оцењена је високим признањима критике. Драшковић је аутор књига есеја Промена (Свјетлост, Сарајево, 1975), Лавиринт (Стеријино позорје, Нови Сад, 1980), Огледало (Свјетлост, Сарајево, 1985) и Парадокс о редитељу (Стеријино позорје, Нови Сад, 1988), затим телевизијске серије Модерни израз у уметности. Његов филм Парадокс о глумцу награђен на Телевизијском фестивалу у Порторожу, 1978. Драшковић је професор Академије уметности у Новом Саду, где предаје режију, као интермедијалну уметничку дисциплину позориште, филм, радио и телевизија.

ЛИТ: Радослав Лазић, Расправа о филмској режији, Култура, Београд, 1991, 63-75.

***

МИЈАЧ, Дејан - редитељ и драмски педагог, рођен 17. маја 1934. у Бијељини. Основну школу и гимназију завршио у Ваљеву. Режију студирао на београдској Академији за позоришну уметност у класи проф. Вјекослава Афрића. Дипломска представа Плуг и звезде О'Кејсија, 1957. у Народном позоришту Тузла, где је извесно време у сталном ангажману. Од 1961. Мијач је редитељ Српског народног позоришта у Новом Саду до 1974. Овде је остварио низ запажених режија српске класичне драмске књижевности (Стерија, Нушић, Глишић, Сремац, Змај и др.). За режију Покондирене тикве, Женидбе и удадбе Јована Стерије Поповића, Пучине Бранислава Нушића, Путујућег позоришта "Шопаловић" Симовића и Стеријиних Родољубаца добио пет Стеријиних награда. Од 1974. Мијач је професор позоришне режије на београдском Факултету драмских уметности. Седамдесетих година, као редитељ делује на сценама Београда, где остварује низ режија савременог и класичног југословенског и светског репертоара. Његов допринос савременом редитељском тумачењу Стеријине и Нушићеве комедиографије иде у најбоља достигнућа југословенске савремене режије. Мијач се посебно истакао вредним редитељским ангажманом за савремену домаћу драму. Његове представе приказане су на сценама Москве, Петровграда, Софије и Мексика. Његова режија Васје Железнове Горког с успехом је приказана на Битеф-у.

ЛИТ: Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987, 211-236. Петар Марјановић, Новосадска позоришна режија 1945-1974, Академија уметности - Позоришни музеј Војводине, 1981.

***

СПАИЋ, Коста - драмски и оперски редитељ, педагог - рођен је у Загребу 21. јануара 1923. Завршио филозофски факултет и Музичку академију у Загребу. Близак сарадник др Бранка Гавеле. Поштујући драмског аутора и не намећући се исхитреним сценским решењима, Спаић се у режији ослања на текст, док у оперским инсценацијама тежи спајању музичког израза с драмско-сценским могућностима либрета. Извесно време био је интендант Хрватског народног казалишта. Дао је велик допринос развоју Дубровачких љетних игара. Био је чест гост на европским и америчким сценама. Даје велик допринос драмском васпитању младих глумаца и редитеља загребачке Академије за драмске умјетности. Спаићеве режије дела Држића, Војновића, Маринковића, О'Нила, Прокофјева, Чајковског, Шостаковича иду у ред најбољих достигнућа драмске и оперске режије на јужнословенском позоришном простору педесетих и шездесетих година. Умро у Загребу, 24. IV 1994.

ЛИТ: Радослав Лазић, Трактат о режији, Цекаде, Загреб, 1987, 117-147.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Речник драмске режије //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]