|
|
 |
СВЕТА АПОКАЛИПСАилиОБЕШЕНЕ МУЗЕједночинкаЛИЦА:И СЦЕНА ИИ СЦЕНА ИИИ СЦЕНА Примедба: пожељно је да у све три сцене играју исти глумци. (Све три сцене дешавају се у пространом салону куће Росалесових у Гранади, током једног дана и следећег јутра 1936. ПРВА СЦЕНА(Салон Росалесових. Преподне. ФИЛИП: Бутер је понешто ужегао. ЛИЗА: Да. То ме, признајем, чуди. (Напољу - пуцњи. Хватају прецизан ритам, у којем одјекују све до краја ове сцене.) ФИЛИП: Заиста, ужегао. ЛИЗА: Да. Јако је непријатно, осетити га под језиком. ЛИЗА: Требало би да преслишамо Педра. ФИЛИП: И куварице. Одакле само набављају овакве намирнице? ЛИЗА: Да. Ово је стварно грозно. ФИЛИП: Озбиљно ћу их преслишати. ЛИЗА: Бојим се да нећеш, Филипе, дарлинг. ФИЛИП: Управо сам рекао да хоћу. ЛИЗА: А ја - да нећеш. ФИЛИП: Рекох - хоћу. ЛИЗА: Нећеш. ФИЛИП: Е баш хоћу. ЛИЗА: Е баш нећеш. ФИЛИП: Хоћу, хоћу и тачка. ЛИЗА: Нећеш, нећеш и доста са тим. (Пауза. Они са настављају обед. Са улице пуцњи.) ФИЛИП: Елизабета, најдража, поткопаваш мој ауторитет. ЛИЗА: Ја? О, не, нипошто, љубави. ФИЛИП: Заиста то радиш. Срећа да деца нису на доручку. Да си ово рекла пред њима... ЛИЗА: Шта сам рекла, Филипе? ФИЛИП: ...пребио бих те до крви. ЛИЗА: Филипе, забога... ФИЛИП: Можда бих те чак и шутирао. ЛИЗА: Стварно немаш мере. ФИЛИП: Изгазио бих те, унаказио... ЛИЗА: И можеш ли ми коначно рећи - зашто? ФИЛИП: Бутер је ужегао. Лепо сам то приметио. ЛИЗА: Да. Ужегао је. Заиста јесте. ФИЛИП: И Педра треба преслишати, наставио сам озбиљно. ЛИЗА: То сам, уствари, ја рекла. ФИЛИП: Не, напротив. Ја сам то закључио. ЛИЗА: Не, Филипе, ја сам рекла да Педра треба преслишати и то не само због ужеглог бутера. ФИЛИП: Заиста је извесно да сам ја то казао и то врло ауторитативним гласом. "Педра треба преслишати" - рекао сам. Можда чак и који тон дубље, муклије. "Педра треба преслишати", дакле. Али ме сад интересује - који су разлози да Педра треба преслишати? Не рачунајући то да је бутер истински ужегао. ЛИЗА: То значи да не знаш? ФИЛИП: Не. Управо те питам. ЛИЗА: Прво, бутер је стварно ужегао и тешко га је мазати. Јако је непријатно, осетити га под језиком. Сва је срећа да га нисмо стављали у колаче. А друго - видиш, Педро је тренутно у вези са нашим баштованом. ФИЛИП: Вези? Каквој вези? ЛИЗА: Па, мушкој, каквој иначе? ФИЛИП: Мушко-мушкој. Са оним згодним баштованом - како му је име? ЛИЗА: Мигуел. ФИЛИП: Да, Мигуел. Зар то није згодно? ЛИЗА: Па да - крајње узбудљиво. ФИЛИП: Благо декадентно. ЛИЗА: Уметнички авангардно. ФИЛИП: Артифицијелно. ЛИЗА: И ја сам то хтела да кажем, али је незгодно за изговарање. ФИЛИП: Зашто ми то раније ниси рекла? Кад смо прексиноћ вечерали код Мордоових осећао сам се тако депласирано, демоде. Они су причали о својој послуги - дивна сторија, кажем ти - коју чине само сексуално изопачене персоне. Собарице су лезбијке, батлери мазохисти, коњушари су чак најузбудљивији - содомисти. Чак су нам испричали како су једном у штали затекли разапету седамнаестогодишњу собарицу, док су је двојица слуга шибали амовима, а трећи приводио коња. ЛИЗА: Приводио коња? Зашто? ФИЛИП: Можда због њене изненадне жеље да научи да јаше? Откуд знам. Никад нисам волео коње. ЛИЗА: И мени они одувек изгледају некако зли. ФИЛИП: Ја сам, дакле, све то слушао потиштен, не знајући за ову причу са којом сам се могао надовезати. Рекао бих, знате - мој батлер и мој коњушар су педерчине. ЛИЗА: Баш би тако рекао? ФИЛИП: Можда бих убацио још који од тих помодних, ласцивних израза. Звучало би јебено грозно. Само да сам за то знао... ЛИЗА: Ето, ја сам једноставно заборавила. ФИЛИП: Такве се ствари не заборављају, драга. Штета што имају тако сељачки проста имена - Педро, Мигуел... Звуче фолклорно, као да су тореадори. ЛИЗА: Али то није разлог да ме пребијеш до крви, Филипе. ФИЛИП: Стварно је било тако, скоро сам заборавио. Онда, бутер је био ужегао, закључио сам да Педра треба преслишати, а са њим и куварице. ЛИЗА: Заиста! И у том моменту, ја сам рекла - е, баш нећеш! ФИЛИП: И после кажеш да ниси заслужила једно садистичко иживљавање! ЛИЗА: Ради се, уствари, о језичкој грешки. Требало је да кажем - е, баш не можеш! ФИЛИП: Не могу? Зашто не могу? ЛИЗА: Јер куварице више нису ту, Филипе, драги. ФИЛИП: Па где су, побогу? ЛИЗА: Отишле. Побегле. Вратиле се својим мајкама. ФИЛИП: Мајкама? Својим старамајкама? ЛИЗА: Да. ФИЛИП: Какве одвратне краве. ЛИЗА: И ја сам помислила нешто слично. ФИЛИП: Није ни чудо да је бутер ужегао. ЛИЗА: И да га је тешко мазати. ФИЛИП: Онда, зашто? Зашто су то урадиле? Зашто су побегле? (Звоно са улазних врата.) ФИЛИП: Охо - и већ су се вратиле. ЛИЗА: Филипе, љубави, не буди смешан. То не могу да буду оне. ФИЛИП: Лиза, мила, поново поткопаваш мој ауторитет... изазиваш мој осветнички гнев. ЛИЗА: То не могу бити оне, драги - оне не би улазиле на главна врата. ФИЛИП: Можда си у праву, вољена - оне би се вратиле на споредна. (Звоно.) ЛИЗА: Па, ко то онда може да буде испред наших врата? ФИЛИП: Сазнаћемо ако их неко отвори. ЛИЗА, ФИЛИП: (Једногласно.) Педро!!! (Звоно.) ФИЛИП: Тај је магарац поново негде одлутао. ЛИЗА: Мислиш ли да ја треба да их отворим? Врата, мислим? ФИЛИП: Мислим. (Она одлази према вратима. ЛИЗА: Нећеш веровати шта је управо ушло. ФИЛИП: Ако је поново отац Гонзалес реци му да је прилог за цркву већ потрошен за постављање авангардне опере "Антихрист", у три чина, са прологом у паклу и егзодосом у чистилишту. Ако жели, могу да му наместим епизодну улогу, без текста. ЛИЗА: Не, није отац Гонзалес. ФИЛИП: Да није коњ са разголићеном седамнаестогодишњом собарицом на леђима? (Кисело се смеје.) ЛИЗА: Не, није ни коњ са разголићеном собарицом, већ једно јаје. ФИЛИП: Јаје? Продавац јаја? ЛИЗА: Не, већ јаје. ФИЛИП: Јаје, јајоглавац? ЛИЗА: Не. Јаје. ФИЛИП: Јаје? Тестис? ЛИЗА: Не, већ јаје. (Улази Јаје.) ЈАЈЕ: Дошло сам ни од куда, ни из чега. Кроз влажну сам материну слузницу напредовало ка црвеним светлима зоре. Из њене сам утробе ударило равно о плочник... лично сам пререзало пупчану врпцу. ЛИЗА: Мислила сам да јаја немају пупчану врпцу. ФИЛИП: Завежи, Елизабета. ЈАЈЕ: Трчало сам и трчало, о колико сам трчало, трчало без даха... ЛИЗА: Јаје, па без даха. ФИЛИП: Завежи, Елизабета. ЈАЈЕ: Бежало сам између војника и радника, проститутки и попова, деце и паса... и најзад сам овде! ЛИЗА: Ала је то драматично. ФИЛИП: Завежи, Елизабета. ЈАЈЕ: Овде! Пред вама! Живо и пулсирајуће! Са пукотином на кори - пукотином која најављује Велико отварање - рађање човека новог доба! Реците ми - ко сам?! ФИЛИП: Мислиш ко си ти, испод те, је ли, маске - или заједно са њом, као симбол? ЈАЈЕ: (Гласније.) Реците ми - ко сам?!! ФИЛИП: Па шта ја знам... ЛИЗА: Хммм... Јаје! ЈАЈЕ: (Заурла.) Реците ми - ко сам?!! ФИЛИП: Да ниси случајно ти... Салвадоре? (Пауза.) ЈАЈЕ: Како сте знали? ФИЛИП: Нисмо били сигурни, наравно. ЛИЗА: Заправо, више смо нагађали. ФИЛИП: Па да. Нагађали, нагађали и ето... погодили. ЛИЗА: Ко би то уопште могао да зна? Прошле недеље појавио си се као фалус, сви смо били силно збуњени, онда си скинуо маску, тек ето ти нашег домишљатог Салвадора. Сад нас изненади и обрадује једно јаје, тотално смо збуњени, опет наравно, тек ето ти поново изненађења - Салвадор! САЛВАДОР: Драго ми је да те видим, Лиза. И тебе, Филипе. ФИЛИП: Јако нам је драго због твог доласка, Салвадоре. Додуше, очекивали смо те тек за вечером, са Луисом и Федериком. САЛВАДОР: Нисам сигуран да ћу моћи да останем до вечере. А сад, пажња - присуствујете рађању човека! ЛИЗА: Једва чекамо да то видимо. ФИЛИП: Само изволи, Салвадоре. САЛВАДОР: И сад... коначно... (Јаје се дрма. ФИЛИП: Зар то није згодно? ЛИЗА: Крајње узбудљиво. ФИЛИП: Благо декадентно. ЛИЗА: Уметнички авангардно. ФИЛИП: Артифицијелно. САЛВАДОР: О, завежите! Не могу да изађем из ове проклетиње! ФИЛИП: Молим? САЛВАДОР: Угушићу се у овој глупости! Вадите ме одавде! ЛИЗА: Салвадоре, јеси ли добро? САЛВАДОР: Клаустрофобија. Заборавио сам на проклету клаустрофобију! Хоћу напоље! ФИЛИП: Само полако. Ево, сад ћемо ти помоћи. (Они хватају ивице процепа на картонској љуски. Вуку, свако на своју страну.) ЛИЗА: Не иде. ФИЛИП: Ни педаљ. САЛВАДОР: Хоћу напоље! ФИЛИП: Прво се сабери, Салвадоре. Хајде, седи за сто и опусти се. (Јаје седа за сто. ФИЛИП: Како ти се свиђа моје платно? (Покаже руком ка слици изложеној на штафелају.) Данас сам га изнео из атељеа, мада Лиза тврди да још смрди на терпентин. Ја волим тај мирис, има неку романтичну арому. ЛИЗА: Хммм... (Пауза.) ФИЛИП: Шта има ново код Вас, и у Мадриду, такође? ЛИЗА: Хммм... (Пауза.) ФИЛИП: Ето, ја сам управо добио онај чувени Надреалистички упитник. Моје омиљено питање је - кад онанишете? Наравно, не могу ти рећи одговор сада. Бојим се да би Лиза била скандализована. ЛИЗА: Хммм... САЛВАДОР: Хоћу напоље! ФИЛИП: Јеси ли за ликер? Овај на столу је од менте. Одличан је. (Тихо.) Лиза, подржи ме мало. ЛИЗА: Какво је време у Фигуерасу? ФИЛИП: Тако је! А како је драга Гала? ЛИЗА: А њено псетанце? ФИЛИП: Како је прошло отварање изложбе? ЛИЗА: Јесте ли поздравили Маринетија? ФИЛИП: И пренели му наше поздраве? ЛИЗА: Овде је било прилично ветровито последњих недеља. Облачно и тмурно, тек се данас мало пролепшало. Малочас рекох - Филипе, биће дивно и сунчано кад стигне Салвадор, и Луис, и Федерико, са тим својим текстом о коме се толико прича... ФИЛИП: "Света романса", тако се зове, зар не? ЛИЗА: ...коју ће нам прочитати оним својим надахнутим, божанским гласом. У чекању тога, читава нам је породица прележала грип. Госпођица Канинос је тврдила да ће нас излечити тек Лоркини стихови. ФИЛИП: Хајде, узми ликер. Стварно је одличан. САЛВАДОР: Упомоћ! (Улази Жастина.) ЛИЗА: Коначно си одлучила да нам се придружиш. ЖАСТИНА: Шта је за доручак? ФИЛИП: Јаје. Хехехе. (Кисело се смеје.) САЛВАДОР: Филипе, јесам ли ти рекао да имаш дара колико и јасен, процветао у купатилу? ЖАСТИНА: И ти си ту, Салвадоре? Добро јутро. САЛВАДОР: Откуд знаш да сам то ја? Како можеш и да претпоставиш да се управо ја кријем у свем овом картону? ЖАСТИНА: Откад си са оном малом Рускињом, сваки ти је штос исти. Понављаш се, у ствари. ФИЛИП: Жастина, како можеш... ЛИЗА: Опрости јој, Салвадоре. Јуче је добила менструални циклус са страшним закашњењем. САЛВАДОР: (Жастини.) Ти одвратна, неваспитана кучко... ФИЛИП: Не љути се... Излетело јој је... ЛИЗА: Осим тога, стварно је одвратна, неваспитана кучка. ФИЛИП: (Жастини.) Хајде, сместа нам помози. ЖАСТИНА: Помози - где? ФИЛИП: Овде! (Показује на пукотину картонске љуске.) Можда наш гост жели да мокри, можда да поједе свињску главу у једном залогају, али не зна како да је увуче унутра... Шта те брига! Ухвати ту и вуци са мајком. (Вуку, Филип са једне, Лиза и Жастина са друге стране.) ФИЛИП: Ово је безнадежно. ЛИЗА: Да пробамо још једном? ЖАСТИНА: Најбоље са секиром. САЛВАДОР: Упомоћ! (Улази Карлос.) КАРЛОС: Добро јутро, свима. Опростите што касним на доручак, али у граду је невероватна збрка. Они луди анархисти дивљају и пуцају посвуда, и то правим мецима. ФИЛИП: Знао сам да сам нешто чуо. ЛИЗА: Као да није довољно што је бутер ужегао. Какав дан. КАРЛОС: О, већ си стигао Салвадоре. Очекивали смо те тек сутрадан, са Луисом и Федериком. САЛВАДОР: Како си, дођавола, знао да сам то ја? КАРЛОС: Откад си са оном бившом Елијаровом музом, вицеви ти се понешто понављају. САЛВАДОР: Ти љигави, скоројевићки гаде... ФИЛИП: Пустите сад то. Карлосе, помози овамо. КАРЛОС: Помози, где? ФИЛИП: Овамо! (Показује на пукотину картонске љуске.) Можда наш гост жели да се окупа и мало дремне. Можда је изненада оболео од беснила и мора неког да изуједа... шта те брига! Само ухвати овде и вуци са мном. (Вуку, не успевају.) ЛИЗА: Па, дакле, то је то. САЛВАДОР: О, господе, зар је то мој усуд? Зар ћу цео живот провести у овом проклетом јајету? ФИЛИП: Немој се претерано узбуђивати. До вечере ће стићи и Буњуел и Лорка, Федерико ће прочитати свој велики текст о љубави и смрти, онда ћемо те сви заједно ослободити и потом заједно обедовати. ЛИЗА: И то дивно обрађене препелице, чије ћу припремање лично надгледати. САЛВАДОР: До вечере? До вечере у овом? Ви сте луди, потпуно луди! И то због текста оног хомосексуалца! ФИЛИП: Кад рече хомосексуалац, сетио сам се нечега и могао бих се згодно надовезати. Видиш, Салвадоре, морамо ти открити да се у нашој послузи налазе и две аутентичне педерчине. Зар то није тако престижно?! САЛВАДОР: Ма, вадите ме одавде! ФИЛИП: Управо у томе и јесте ствар, Салвадоре. Они су кршни момци, један баштован, други добро грађени батлер и сигурно су у стању да отворе то несретно јаје. САЛВАДОР: Баштован? Батлер? ФИЛИП: Ми, додуше, не знамо где су тренутно нестали... ЛИЗА: Да, али очекујемо да се сваког момента појаве. САЛВАДОР: Па ви сте стварно потпуно полудели! Зар мене, сада, у улози новорођеног човека да ослободе један батлер и један баштован! Радничка класа, дакле! То звучи као нека крајње вулгарна метафора, а ја сам надреалиста! Чујете - надреалиста! Био сам у кафеу Сирано, трг Бланш, Париз, пио сам тамо кафу, најгору на свету, и надреалиста сам! Одбијам сва политичка, културна и психолошка тумачења која би се могла извести из тог баналног чина - разбијања овог картонског јајета! (Породица за столом један тренутак ћути. Филип седи уздржан, исправљен и помало нервозан, Лиза као да се досађује. Жастина се тихо кикоће, Карлос немирно поскакује у столици. Потом...) ФИЛИП: Заиста. ЛИЗА: О томе нисмо размишљали. КАРЛОС: У сваком случају, ако ти је унутра досадно, ја сам увек расположен за партију шаха. ЖАСТИНА: Па и у доминама си доста добар. КАРЛОС: Да, можемо и домине. ЖАСТИНА: Или да ипак донесемо ону секиру. САЛВАДОР: Упомоћ! (Улазе Педро и Мигуел, загрљени и крвави.) ФИЛИП: Ах, коначно сте ту. (Они посрћу.) ЛИЗА: Шта се догађа? ЖАСТИНА: Рањени су. ПЕДРО: (Мигуелу.) Мигуел, чујеш ли ме? МИГУЕЛ: Крвав си. Читаво ти је лице у крви... ПЕДРО: Није то ништа... МИГУЕЛ: Знам, крв је моја, зар не? ПЕДРО: А сузе моје, Мигуел. ФИЛИП: Зар то није згодно? ЛИЗА: Крајње узбудљиво. ФИЛИП: Благо декадентно. ЛИЗА: Уметнички авангардно. ФИЛИП: Артифицијелно. (Пуцњи са улице постају се гласнији. Карлос излази на балкон. Онда утрчи назад.) КАРЛОС: Анархисти... доле су, пуна их је улица. И пењу се овамо, ка нашим вратима. (Мигуел у Педровом наручју клоне. САЛВАДОР: Зар нисам већ рекао? Нема узбудљивијег призора од вагона пуног мртвих буржуја... (Росалесови стоје укочени, окупљени око јајета као на породичној фотографији. ДРУГА СЦЕНА(Салон у дому Росалесових, сада опљачкан и руиниран. Ствари растурене и разбацане унаоколо. АРЧИБАЛД: То је то место, зар не? ЛУИС: Да. Изгледа тако. АРЧИБАЛД: Слободно се смести, као свој на своме. Мени овде треба само балкон, и то само на кратко. ЛУИС: Све се толико променило, откад сам последњи пут био овде. АРЧИБАЛД: Можда је најбоље да заузмеш читаву кућу. Комуна се шири, ускоро ће обухватити цело предграђе, са свим тим налицканим, буржујским вилама... И ти би морао да даш свој допринос. ЛУИС: Овде је висио наказно велик кристални лустер. Тамо, једно сјајно Магритово платно, породични портрети... АРЧИБАЛД: Ти ме и не слушаш. Не заборави да ниси у салону каквог скоројевића, већ у комуни голе слободе и потпуне анархије. Само да смо затекли неког од тих твојих буржујских пријатеља - лично бих му пресудио... (Он пљесне шаком по футроли браунинга на свом појасу.) ...гневом праведника. ЛУИС: Како ти кажеш. АРЧИБАЛД: То је прави дух. ЛУИС: Само жалим што револуција значи толико пропасти... АРЧИБАЛД: Јесам ли се ја тужио кад је јуче нестао товар урми које су припадале мојој фамилији? Гадим се тих ситнопоседничких интереса и зеленашке кукњаве. (Из џепа свог мантила он вади папир и пружа га Луису.) АРЧИБАЛД: Добро то погледај. Знаш колико ценим твој суд. ЛУИС: И кад би то требало да прочиташ? АРЧИБАЛД: У девет. Али пошто сви ваљани анархисти презиру тачност и масовна окупљања, половина ће их доћи у осам, а половина у десет. ЛУИС: Сматрам да је тачност врлина. (Он чита. Арчибалд излази на балкон и наслоњен на терасу, гледа доле, према улици. АРЧИБАЛД: Онда? ЛУИС: Једноставно не знам... АРЧИБАЛД: Не оклевај. Желим да чујем. ЛУИС: И ја желим да кажем, али нисам сигуран шта... АРЧИБАЛД: Доста тог пренемагања. Реци коначно. ЛУИС: Онда, у реду. Арчибалд, пријатељу... мени све ово мирише познато - на оне брошуре што су се бесплатно делиле по студентским домовима. (Арчибалд га гледа без речи.) ЛУИС: ...и времену кад фашисти већ ударају топовима по Гранади. Ове речи могу нас коштати главе, заједно са свим тим људима што су се размилели по напуштеним кућама. (Арчибалд га гледа без речи.) ЛУИС: Сам си ово тражио. И заиста изгледа тако. АРЧИБАЛД: (Споро, тихо.) "Мирише ти познато" - тако си рекао? ЛУИС: Да, помало подсећа на... АРЧИБАЛД: Подсећа? Знаш ли да су слично рекли и у Мадриду, кад је пре две године постављено последње што сам икада написао за позориште... ЛУИС: Мислиш на "Краља Бибија"? АРЧИБАЛД: Моје дело, мој комад, мој текст, написан овим анархистичким рукама... рекли су да подсећа на некаквог Жарија... сви ти дугоноси интелектуалци, заваљени по кафанама, са курвама и винским мушицама... ЛУИС: Ако мене питаш, Жари је обичан водоинсталатер... АРЧИБАЛД: Неки су ме чак назвали и плагијатором. ЛУИС: Нисам то уопште мислио. АРЧИБАЛД: И сад, кад мој први политички декламент покажем човеку кога сам сматрао за пријатеља, шта он каже... "подсећа", то га "подсећа"... ЛУИС: Опрости ми. Знам да сам претерао, али кад почнем да причам страст ме повуче и ето. АРЧИБАЛД: О, Боже помози... ЛУИС: Мислио сам да ваљани анархисти не верују у те религиозне смицалице... АРЧИБАЛД: Свеједно.... и дај ми тај текст. Исцепаћу га. ЛУИС: Немој. АРЧИБАЛД: Не. Исцепаћу га. ЛУИС: Немој. АРЧИБАЛД: Не покушавај да ме убедиш. Исцепаћу га. ЛУИС: Потпуно те разумем. АРЧИБАЛД: И знај да сам својевремено био јако близу - да и "Краља Бибија" исцепкам у хиљаду комадића. ЛУИС: Срећом, ниси то урадио. АРЧИБАЛД: Нисам, али сам био јако близу. (Пауза. АРЧИБАЛД: Луисе... чујеш ли ти то? ЛУИС: Шта то? АРЧИБАЛД: Музику, једва чујну... ЛУИС: Заиста. АРЧИБАЛД: Као привиђење. Можда је из оне кафане преко пута. ЛУИС: Немогуће. Стрељали су и власника и његовог сина... АРЧИБАЛД: Онда, можда је из хотела. ЛУИС: Јуче је изрешетано предворје и пар заосталих гостију. Још леже тамо. АРЧИБАЛД: Прекини са тим коначно. Можда је онај просјак - видео сам га јуче и деловао је прилично жив. ЛУИС: Жив, али без руку. Неко је минирао вергл. (Са десне стране, из унутрашњости куће, у салон улази Девојка. АРЧИБАЛД: (Вади свој браунинг.) Дакле, нису сви побегли... Врло добро. ЛУИС: (Постави се између Арчибалда и Девојке.) Арчибалде, стани! АРЧИБАЛД: Склони се, Луисе, видиш да нишаним! ЛУИС: Не! Не смеш то да урадиш! АРЧИБАЛД: Ма пусти ме... Ево, обећавам да ћу пуцати само једанпут! ЛУИС: Рекао сам ти да спустиш револвер! АРЧИБАЛД: Ја сам је видео први и ваљда имам нека права! То је обичан буржујски шпијун! Погледај ту хаљину, ту чипку, те карнере, ту свилу... Биће савршено декоративно са неколико крвавих мрља! ЛУИС: Престани! Та је јадница глувонема... Погледај је... Личи на преплашеног кловна, тако дрхтава и зарозана... Мора да се ушуњала овамо кад је кућа напуштена, увукла се у те крпе... Висе на њој као на чивилуку... АРЧИБАЛД: Ма шта ме се то тиче, Луисе! Кад је упуцам, изгледаће као свака аутентична, мртва буржујка! ЛУИС: Престани са тим глупостима, Арчибалде. (Пауза. ЛУИС: Изгледао си смешно, тако размахан са тим пиштољем... Је ли уопште набијен? АРЧИБАЛД: Јесте, у ствари... Мада нисам сигуран да бих био у стању да га употребим. Луисе, то је страшно, али... ја још увек нисам... откад је почело све ово, никог нисам, ма ни мрава... ЛУИС: Биће времена, Арчибалде. АРЧИБАЛД: Какав сам ти ја револуционар... салонски, овде ми је право место. Анархист са вечерњег курса. ЛУИС: Гадно си је преплашио. Сва дрхти. (Он прилази Девојци.) АРЧИБАЛД: Кад сам је угледао, учинило ми се - само ми је Небо шаље. ЛУИС: Мислио сам да ваљани анархисти не верују у те религиозне смицалице. АРЧИБАЛД: Свеједно. ЛУИС: (Девојци.) Ево, ја ћу ти скупити плоче. Хајде сад, иди... Нико ти неће ништа. АРЧИБАЛД: Шта је сад? Неће да иде? ЛУИС: Слободно крени... Пусти музику поново, пре него што се ова заврши. АРЧИБАЛД: Глувонема девојка са развијеним музичким укусом. Луисе, мислим да ћу ипак пуцати. ЛУИС: Завежи, Арчибалде. Она је једноставно умоболна. АРЧИБАЛД: Аха. То све објашњава. Можда је она покрала и оне урме? ЛУИС: Нека остане овде. Не смета нам. АРЧИБАЛД: Шта ме се то тиче. Ниси ми дао да пуцам, сад ради са њом што те воља. (Плоча која се досад чула закрешти и утихне. Зачују се пуцњи, гласна вика и песма са улице.) АРЧИБАЛД: Ето, видиш - њима нико не брани и лепо се забављају. Колико је сати? ЛУИС: Скоро је осам. АРЧИБАЛД: Одлично. Хајдемо. (Арчибалд јурне ка балкону и повуче за собом Луиса. Девојка остане где је и била, непомична, каква је и дотад била.) АРЧИБАЛД: Погледај! Погледај добро, Луисе, све те људе тамо доле... Осећаш ли? ЛУИС: Шта то? АРЧИБАЛД: Ту снагу! ЛУИС: Снагу? АРЧИБАЛД: Тај набој! ЛУИС: Набој! АРЧИБАЛД: Који као да ће се сваког тренутка одлепити са земље, провалити и разнети читав познати свет, заједно са нама самима! ЛУИС: Ма, ови доле су пијани као земља. (Један куршум се одвоји са земље и прозуји изнад њихових глава.) ЛУИС: А уз то и наоружани. (Он се повуче назад, у салон. Арчибалд се нагне над ограду балкона и обрати улици.) АРЧИБАЛД: Браћо анархисти! Стојим овде, пред вама, усхићен чињеницом да сте дошли у толиком броју... или ћете доћи, свеједно. Пре него што вам прочитам овај декламент са темом "Пракса слободне љубави у првој анархистичкој комуни Гранаде", дозволите ми да истакнем три ствари. Прва је - фашисти јесу свиње, али нису веће од комуниста! Чувајте се црвених, бољшевичких ђавола и судите, судите, судите! Друга је - ова заједница мора, по сваку цену и без обзира на жртве, живети и понудити болесном свету нову наду! Осврните се, погледајте око света! Да, ноћ је, али ја видим још нешто... То се зове зора, кажем вам! (Пијана вика и пијана песма и пијана пуцњава постају све гласнији. Арчибалд их за тренутак смири рукама.) АРЧИБАЛД: Трећа је - онај товар урми што је јуче украден у по бела дана... (Одјекне пуцањ. ЛУИС: Арчибалде... АРЧИБАЛД: Какве страшна глупост... те проклета урме... ЛУИС: Рекао сам ти да будеш опрезан, рекао сам ти! Али не, ти и твој политички декламент! АРЧИБАЛД: Престани да брбљаш... Мука ми је... ЛУИС: Гадно су те погодили... АРЧИБАЛД: Па то и кажем. Погледај ту рупу, забога! ЛУИС: Мислио сам да ваљани анархисти не... АРЧИБАЛД: Свеједно. Гадно боли. ЛУИС: Морамо наћи доктора. АРЧИБАЛД: Не, не, остани... Треба ми сведок, више него доктор. Желим да кажем нешто круцијално... нешто за будућност... док сам још при свести... ЛУИС: Арчибалде, пријатељу... (Са лева упада одред четири анархиста. Сви су наоружани. Крећу се у гомили, сударају, истовремено вичу.) ВОЂА АНАРХИСТА: Дакле, то је то ђубре! Хватајте га! (Они окружују Луиса са подигнутим пушчаним цевима. Девојку одгурну.) ЛУИС: Ма шта то... ВОЂА АНАРХИСТА: Пријатељу, дигао си своју проклету руку... ДРУГИ АНАРХИСТА: Односно, потегао је пиштољ... ТРЕЋИ АНАРХИСТА: Ја мислим да је то био браунинг. (Четврти анархиста блене неодлучно.) ВОЂА АНАРХИСТА: ...на једног часног борца, што ћеш сад да платиш... ЛУИС: Арчибалде, реци им... Ови су луди! АРЧИБАЛД: (Са пода.) Ја... Морао бих... ВОЂА АНАРХИСТА: Хајде, брате, реци нам. ДРУГИ АНАРХИСТА: Мада, то није ни тако битно... ТРЕЋИ АНАРХИСТА: Ја мислим да треба да каже. (Четврти анархиста блене неодлучно.) ВОЂА АНАРХИСТА: Знам да боли, али се потруди. Треба неког да стрељамо. АРЧИБАЛД: Желим да кажем... (Пауза. АРЧИБАЛД: (Сада гласно.) Чувајте ми анархију! (Он клоне. Сви одступе корак.) АРЧИБАЛД: (Придигне се.) Срање... И то ми звучи однекле познато. Зар ћу и умрети као плагијатор? (Поново клоне. Овај пут остане непомичан.) ВОЂА АНАРХИСТА: Умро је. ДРУГИ АНАРХИСТА: У ствари, погинуо. ТРЕЋИ АНАРХИСТА: Ја мислим да то треба проверити. (Четврти анархиста блене неодлучно.) ВОЂА АНАРХИСТА: (Луису) То ставља тачку на твоју каријеру, компадре. ЛУИС: Али кунем вам се... у име Бога... ВОЂА АНАРХИСТА: Не спомињи нам Бога, пријатељу. И опрости што ти нећемо довести свештеника. Све смо их већ стрељали... (Он напиње пиштољ. Остали пушке.) ВОЂА АНАРХИСТА: Онда, идемо братски, на три, четири... ДРУГИ АНАРХИСТА: Је л' на три или на четири... ТРЕЋИ АНАРХИСТА: Ја мислим да треба на један... (Сви нишане на Луиса, чекају ко ће први да опали. Вођа анархиста заштити шаком лице и упери цев у Луисову главу.) ВОЂА АНАРХИСТА: И поздрави светог Петра, брате... ЛУИС: Станите! Не треба мени свештеник! ...а светог Петра можете набити равно у моје сељачко дупе! (Анархисти сместа застану. ЛУИС: А што се тиче девице Марије... (Као да су га чули и доле на улици - анархисти запевају и пијаније и гласније, пушке насумице запраште, чак одјекне и једна весела експлозија ручне бомбе. ЛУИС: ...и то је све што бих додао поводом његове светости. (Пауза.) ВОЂА АНАРХИСТА: Мора да се призна - имаш дара. (Сви спуштају оружје.) ВОЂА АНАРХИСТА: После овакве приче, не би било људски убити те. Овој земљи требају људи са тако поганим језиком. (Анархистима.) Ајд, идемо... (Покаже на Арчибалдов леш.) Понесите и њега, попићемо чашицу заједно у част његове погибије. (Луису.) А ти ми више не излази пред цев. Пуцаћу из навике. (Два анархиста ухвате Арчибалда под мишке, сви крећу ка вратима.) ДРУГИ АНАРХИСТА: И не дружи се више са умирућим анархистима. ТРЕЋИ АНАРХИСТА: Поздрав од веселе чете клероубица. ЧЕТВРТИ АНАРХИСТА: (Одлучно.) Напред! (Излазе. ЛУИС: Ваљда ће ми Бог опростити. ДЕВОЈКА: Хоће, господине. Бог је милостив. ЛУИС: Више од анархиста? ДЕВОЈКА: Више. ЛУИС: Онда је у реду. (Пауза.) ЛУИС: Ниси ме преварила. Сетио сам те се. ДЕВОЈКА: Била сам на мадридској премијери, онда, у новембру. Седела сам у првом реду. ЛУИС: Да. После си ме пољубила и нестала у гужви. Била си најдивније створење у читавом том друштву, и звали су те по неком чудном презимену... ДЕВОЈКА: Канинос. ЛУИС: Наравно... моје бледо псетанце... шта ћу ја сад? ДЕВОЈКА: Тада сте пуштали Вагнера и позивали на убиство. ЛУИС: Чини ми се да се радило о неком другом времену. (Смеје се.) Шта је тебе довукло овамо, моје бледо псетанце? ДЕВОЈКА: Онај Лоркин текст о коме се толико прича... Била сам позвана на вечеру код Росалесових... ЛУИС: Чини ми се да од тога неће бити ништа, госпођице Канинос. (Он подигне главом према њој. Стидљиво залаје. ЛУИС: Остала је само прича о овдашњим керовима. (Он поново залаје.) ДЕВОЈКА: Чини ми се да је тако, господине Буњуел. (Сад и она пискутаво залаје према њему. ДЕВОЈКА: Тада сте говорили да је прави чин уметника и надреалисте... пуцати по гомили. ЛУИС: Јесам ли, моје бледо псетанце? ДЕВОЈКА: Да, господине Буњуел. ЛУИС: Онда изгледа да живимо у нацији надреалиста... Или бар у правом времену. Штета што сад мислим да то не вреди труда. ДЕВОЈКА: Нити греха, господине Буњуел. ЛУИС: Стварно то мислиш, моје бледо псетанце? ДЕВОЈКА: О, да. (Зачује се писак топовског ђулета. Недалеко од куће Росалесових одјекне снажна експлозија. ТРЕЋА СЦЕНА(Салон Росалесових, огољен до пода и плафона. Виде се последице топовске паљбе - цигле које провирују из зида, разбијена стакла прозора, изгорела врата балкона. Зора. ПОРУЧНИК: (Промрмља) Ммм, згодно, згодно... (Погледа десно.) ПОРУЧНИК: (Промрмља) Врло лепо, врло лепо. (Ађутант га прати незаинтересованог погледа. ПОРУЧНИК: Крв! Крв! Ужас! Ужас! АЂУТАНТ: Ако ви тако наредите. ПОРУЧНИК: (Изненада свестан да је испао пичкица.) Наређујем. АЂУТАНТ: (Афектирајући.) Крв, крв - права бара крви и смрти - о, какав ужас, о, какав ужас! ПОРУЧНИК: Испрљао сам и кошуљу - ах, рат је стварно пакао. АЂУТАНТ: (Све више афектирајући.) Пакао лишен наде, понор лишен дна, мора лишена краја, анатема лишена благослова, коб и проклетство, зло и злопатња, страх и душогриза... ПОРУЧНИК: Доста! Без претеривања! АЂУТАНТ: Ако ви тако наредите. ПОРУЧНИК: Наређујем, него шта него да наређујем. АЂУТАНТ: Па онда - није ни тако лош овај рат. Синоћ сам спавао, јутрос сам јео, гњида и вашки немам, а и сутра је прослава... ПОРУЧНИК: Управо тако - сутра је прослава, а ово место потпуно задовољава све потребне услове. Сместа ми позови сестре Муерте. АЂУТАНТ: (Промрмља.) Разумем. (Ађутант излази. Поручник седа за сто, испред рукописа. Погледа доле и уздахне. ПОРУЧНИК: Редови, будите срећни. Ваше сестре ће славити дан кад сте се заклели светој Берти и отаџбини. Имате задатак од изузетне важности! МУЕРТЕ: Ех, поручниче... да је стварно тако, сестре и ја би сад запевале славну химну наше славне фаланге... ПОРУЧНИК: Шта то значи, редову Муерте? МУЕРТЕ: Изашле смо из манастира и пришле фаланги да би ратовали, Поручниче. Не да би чистили, кували и крпали чарапе. Да смо то хтеле - остале би кући. Желимо рата и оружја, ето шта то значи! ОСТАЛЕ СЕСТРЕ: Нећемо игле! Нећемо лонце и конце! Доле закрпљене чарапе! ПОРУЧНИК: (Поучно.) Многе су битке које у рату треба добити. Борбе се не воде увек пушчаним цевима. Уредност је мајка дисциплине. МУЕРТЕ: Све је то лепо, Поручниче, али ми хоћемо рата! ОСТАЛЕ СЕСТРЕ: Тако је, рата! Бојеве муниције! Меса! Крви, такође! ПОРУЧНИК: Крви имате ту по поду, па изволите са крпама! Хоћу да ово место блиста! (Оне невољно крећу на извршење.) АЂУТАНТ: А шта ћу ја? ПОРУЧНИК: Сачекај даља наређења. (Поручник се врати за сто, нагне се ка рукопису. Плотун!) ПОРУЧНИК: Ко би, ах, ко би уопште могао да пише у оваквим условима? (Брзо, у страху да је лоше схваћен.) Не мислим на буку - бар сам на звук плотуна стрељачког строја свикао у току последње године! АЂУТАНТ: Па шта онда не ваља? ПОРУЧНИК: Не ваља звук твог сељачког гласа, мазго једна! Не ваља задах пива и црног лука који се осећа од тебе! Не ваљају погледи ове четири кобиле, буље у мене као у празне јасле... АЂУТАНТ: Јеле су кад и ја. Пиво и црни лук. За десерт заплењене урме. ПОРУЧНИК: Завежи! Наређујем ти да ћутиш и да радиш шта ти је наређено! АЂУТАНТ: Наређено ми је да чекам ваша даља наређења. ПОРУЧНИК: Моја даља наређења су да радиш шта ти је наређено, односно да чекаш даља наређења, како је и наређено ранијим наређењима! (Очајно.) Ах... (Он поново седа за сто, покушава да се концентрише и ради. ПОРУЧНИК: (Ађутанту.) Доведи ми заробљеника. Хајде, хоп, без задржавања, одмах! АЂУТАНТ: (Промрља.) Разумем. (Ађутант изађе. Поручник дотерује своју униформу.) ПОРУЧНИК: Јесам ли ја окрутни, безосећајни, брутални официр фашистичке армаде, или гимназијалац пред матурским испитом? Доста је било одлагања - ову ствар треба урадити што пре! (Улази Ађутант, уводи са собом Федерика, руку везаних на леђима и са црном капуљачом преко главе.) ПОРУЧНИК: Молим све за пажњу! Будите на висини тренутка! (Пљесне одлучно длановима.) Пред вама је чувени шпански песник, именом Федерико Гарсија, заробљен јуче од стране наше непобедиве војске! Захтевам да му сви укажете дужно поштовање! (Сви гледају ка Федерику.) ПОРУЧНИК: Врло чудно изгледа. Зашто носи ту капуљачу? Је ли то последњи крик мадридске моде? АЂУТАНТ: Не, али наших заробљеника свакако јесте. (Ађутант му скида капуљачу, Федерико је блед и дрхтав.) ПОРУЧНИК: Шта је са њим? АЂУТАНТ: Живци, поручниче. Није му било лако. Био је са комунистима. ПОРУЧНИК: Сирота душа. Онда се сигурно намучио. АЂУТАНТ: Још горе, поручниче. Извукао сам га непосредно пред стрељање... ПОРУЧНИК: Стрељање? Зар је био у групи за стрељање? АЂУТАНТ: Био је са комунистима. Знате какви су они. Према програму, требало је да буду стрељани сутра после ужине, али је то њима било прекасно. Захтевали су експресну егзекуцију и одвезане руке на стрељању, како би могли да умру са поздравом. ПОРУЧНИК: Побогу... Стварно немају мере... АЂУТАНТ: Наши су им рекли да се стрпе, да ће свакако умрети мученичком смрћу - чак су обећали да ће пустити приче о зверском мучењу, на шта комунисти иначе откидају - али ови нису хтели ни да чују. Стрељање, одмах, или ништа. ПОРУЧНИК: Па шта они мисле? Да се налазе у хотелу, да само позвониш, долети дежурни крвник, наручиш: једну експресну егзекуцију молим, овај извади пиштољ и - паф! паф! - уради по жељи госта! АЂУТАНТ: Кажем вам, размажена бољшевичка балавурдија. Малочас су стрељани. Наши су их ипак послушали. ПОРУЧНИК: (Незадовољно.) Врло лепо, баш врло лепо. Па, ко је овде чији заробљеник? Ми њихови, или они наш? АЂУТАНТ: Комунисти су запретили да ће све до стрељања певати Интернационалу. ПОРУЧНИК: Шта? Интернационалу? Ужас, грозно! То је била најобичнија уцена! АЂУТАНТ: Уцена, поручниче. Ти су људи без икаквих скрупула... ПОРУЧНИК: Интернационала - певана без прекида, до стрељања. То превазилази и легендарну бруталност комуниста. АЂУТАНТ: Срећом, командант стрељачког вода је добро реаговао и сместа их све стрељао. Ја сам по њега (Покаже ка Федерику.) дошао управо кад су их изводили. ПОРУЧНИК: Несрећник, заробљен - па још са тим зверима... Је ли вам боље? ФЕДЕРИКО: Боље? Зар би могло да ми буде... ПОРУЧНИК: (Прекидајући га.) Али да, наравно. (Ађутанту.) Зар ти не мислиш да Федерико већ изгледа много боље? АЂУТАНТ: Ако ви тако наредите. ПОРУЧНИК: Наређујем. АЂУТАНТ: Господин Федерико заиста изгледа боље - чини ми се чак да је и у лицу румен - много, много боље. ПОРУЧНИК: Драги мој Федерико, завалите се у столицу и будите спремни. Чека нас велики рад. ФЕДЕРИКО: Рад? Какав рад? ПОРУЧНИК: (Прекидајући га.) Ваш комад, ваш текст. (У салон упада Мајор; виче и махнито гестикулира. МАЈОР: Сви су једнаки пред смрћу, сви су једнаки испред Њеног Величанства са натрулим зубима и гадним задахом, сви су једнаки пред Њом која никад не дрема и чека нас међу маслинама! Све нас, без изузетака! (Сви присутни, сем Федерика, га војнички поздрављају.) МАЈОР: Зашто је овај ту, зашто је заваљен у ту столицу? ПОРУЧНИК: То је заробљеник, мајоре... МАЈОР: Врло добро знам да је то заробљеник! Али зашто је овде, уместо да је испружен на оној ледини, са смртоносним мецима нашег часног строја у телу?! ПОРУЧНИК: Заробљеник који нам упрво помаже у спремању сутрашње представе. МАЈОР: Тако дакле... А знате ли каква су наређења везана за ту представу? Додајем им нова - хоћу да та представа очврсне, а не омекша војничке душе нашег одреда. Избаците поезију, убаците лешеве! ПОРУЧНИК: Ма наравно, Мајоре... само по себи се разуме. МАЈОР: Призоре експлицитног насиља! Неумереног крвопролића! Тортуре и мучења! Војска то воли, цивили нешто мање - бар се нико неће досађивати! ПОРУЧНИК: Разумем, разумем... (Мајор крене ка излазу, онда...) МАЈОР: Чекај! Стани! (Сви стану.) МАЈОР: Где је моје стопало? Јутрос сам обукао обе чизме, сад имам само једну! Још горе, немам ни ногу, све до колена! Где је сад нестала моја десна нога, она коју стављам у узенгију? ПОРУЧНИК: У Алжиру, мајоре. Сетите се - битка код Магбара - причали сте нам... МАЈОР: Сад се сећам. Гадна рана. Настави са извршењем. (Излази.) ПОРУЧНИК: (Федерику, брзо.) Видите - овде нема шале! Почнимо одмах. (Креће по салону и усхићеним покретима показује га Федерику.) Погледајте овај салон. Добро га погледајте. Тамо - велики празни хол - идеалан за публику. Овде - савршени просценијум. Тамо - тераса, ови огромни прозори - предивна кулиса. Треба нам још само завеса и имаћемо прави позоришни простор. ФЕДЕРИКО: Зашто ми то причате? ПОРУЧНИК: Па, зато што ћемо овде - још колико вечерас - извести једну забавну инсценацију... ФЕДЕРИКО: Инсценацију? ПОРУЧНИК: Па, вашу представу. Ваш комад, ваш текст. "Свету романсу", сећате се (Удари по тексту.) - уз мала дотеривања, разуме се. ФЕДЕРИКО: "Свету романсу", кажете... ПОРУЧНИК: Да, "Свету романсу"; леп наслов, допада ми се. ФЕДЕРИКО: Хоћете да поставите... мој текст. ПОРУЧНИК: (Прекидајући га.) Па наравно, Федерико, шта би иначе? (Ађутанту.) То је сјајан комад, зар није тако? АЂУТАНТ: Ако ви тако наредите. ПОРУЧНИК: Наређујем. АЂУТАНТ: (Декламује.) Сјајан текст - велике драмске снаге, прецизно вођене радње, добро уобличених карактера, дирљивих лирских тонова и духовитих опаски, на рубу ироније - сјајан текст. ПОРУЧНИК: Текст који вам је и живот спасао, драги мој Федерико - да сте ухапшени без њега, можда би сте сад већ били класични мртви писац... (Упада Мајор.) МАЈОР: Мала је ово земља за све лешеве које у њој треба сахранити! Територије повећати, популацију смањити - иначе ћемо сви живети на гробљима... (Присутни га, сем Федерика, војнички поздрављају.) МАЈОР: Је ли ово фашистичка фаланга или кабаре? Како напредујете, поручниче? (Не чекајући одговор.) Слушајте - још један захтев, у датим околностима - наредба! Хоћу голотињу и призоре атрактивног секса на овој позорници! Хоћу да ми војници после представе урличу као бикови, изјебу све женско у овој прљавој селендри и онда не размишљају о томе следећих пола године! Јесте ли разумели? ПОРУЧНИК: Наравно, мајоре - према вашим наређењима. (Мајор крене ка излазу. Онда...) МАЈОР: Чекај! Стани! (Сви стану.) МАЈОР: Где је моја рука? Где је моја лева рука - јутрос сам је опрао! Где је лева рука којом пуним револвер? ПОРУЧНИК: Нисте, мајоре. Сетите се - обрачун приликом искрцавања, судар са побуњеницима... МАЈОР: Сећам се. Гадна рана. Настави са извршењем. (Излази.) ПОРУЧНИК: Јесте ли чули? Задатак добија на озбиљности... Са припремама крећемо одмах! Представа треба да буде спремна већ сутра - ево промена које предлажем! ФЕДЕРИКО: Промена, кажете? ПОРУЧНИК: Због тога ми је нужна ваша помоћ, Федерико. Нисам желео да текст мењам без ваше сагласности. ФЕДЕРИКО: Шта би сте желели да мењате, Поручниче? ПОРУЧНИК: Па, ево шта сигурно не бих... Први чин, то је сјајно. Трећи чин, бриљантно. То нећемо мењати, то ћемо све избацити. ФЕДЕРИКО: Избацити? ПОРУЧНИК: Драги мој Федерико, ми овде нисмо професионална позоришна трупа, имајте разумевање за наше грубе душе. Све ћемо то избацити. А што се тиче другог чина, њега ћемо значајно скратити. У ствари, све што нас интересује јест, у ствари, једна сцена. ФЕДЕРИКО: Реците која, поручниче. ПОРУЧНИК: Чудно звучите, Федерико. Мислите да су моје интервенције лоше? Ево, ова сцена: око младе јунакиње комада обигравају два младића и сваки се труди да се, убедљивије од оног другог, стави у службу вољеној девојци. Редову Муерте! (Најстарија сестра се диже са пода. Дланови су јој влажни, из стегнуте спужве на под пљусне крв.) МУЕРТЕ: Изволите, Поручниче. ПОРУЧНИК: Буди срећан, редове. Света Берта ће горе на небу одвојити најубоднију столицу за твоје сретно дупенце. Имаш задатак од изузетне важности! МУЕРТЕ: Ех, поручниче... Да је стварно тако, моје сестре и ја би сад запевале славну химну наше славне фаланге! ПОРУЧНИК: Опет извољевате, редову Муерте... МУЕРТЕ: Да нисмо обећане небу, мушкарце би хватале оружјем! На препад - прса у прса! Не бих седела у салону и ослушкивала његово дисање иза мог врата... ОСТАЛЕ СЕСТРЕ: (Скоче са пода.) ...чекала да ми рецитује. ...да се смешка и мрешка. ...да ми шаље намирисане поруке и поклони венчаницу своју мајке. Не! СВЕ СЕСТРЕ, КАО ЈЕДНА: Никад! ПОРУЧНИК: (Федерику.) Видите какве су? У војсци, а хоће ово, неће оно... Импровизоваћемо. (Ађутанту.) Ти ћеш глумити нашу јунакињу. АЂУТАНТ: Само ако ви то наредите. ПОРУЧНИК: Наређујем. АЂУТАНТ: (Женским гласом и покретима.) Хоћу ли ја - лепа, млада и несретна, моћи да прихватим на своја слабашна рамена и своје бујне шпанске груди - улогу каква је та? Односно, ова? ПОРУЧНИК: (Федерику.) Ви ћете тумачити лик младића који девојку напаствује. ФЕДЕРИКО: Ја? Такве улоге нема у тексту! ПОРУЧНИК: Нема, зато ћемо је дописати. Ви сте, дакле, војник Републиканске армије - мали, покварен, гадан, лајав, накарадан и никакав, мутивода и сецикеса, повезан са масонима, криминалцима, бољшевицима, крупним капиталом и ситним криминалом... Ето какав сте ви, односно он! Бљах, ужас један! АЂУТАНТ: Па како је један такав гад, као што је он, ћапио једну овако лепу, младу и несрећну девојку, као што сам ја? ПОРУЧНИК: Насртљивост, можда... Или слаткоречивост, шта ја знам. Не улазим у нечасне методе и погана средства тог покварењака. АЂУТАНТ: Али, шта ћемо са њом? (Показује на себе.) Односно, са мном? ПОРУЧНИК: Спашћу те ја лично! Себи додељујем улогу младог официра наше фаланге. (Устаје, говори пажљиво бирајући речи.) Младог и згодног. Нежно лепог, али одлучног. Храброг војника, духовитог козера, префињеног шармера, неуморног љубавника... (Федерику.) Лежи ми та улога. АЂУТАНТ: Па како бих вам могао одолети? ПОРУЧНИК: Како? Никако! Њега претучем, угазим, кокнем из револвера приде, потом бацим са балкона, уз неколико пошалица! Спасем те из замке у коју си упала и - крај! Како вам то изгледа, Федерико? (Један тренутак Федерико не реагује. Онда проговори, за себе.) ФЕДЕРИКО: Веровао сам да ћу стићи на време. Салвадор је обично долазио раније, Луис је увек био тачан, прецизан као сат. Ја сам поново закаснио. АЂУТАНТ: (Поручнику.) Је л' ово у вези наше представе? ФЕДЕРИКО: Видео сам лешеве, читаве крваве откосе, чим су нас извели из затвора. Онда су ме прозвали, одвојили из строја. Помислио сам, ипак је истина - смрт и рат се догађају само другима. ПОРУЧНИК: (Ађутанту.) Изгледа да му се не допада. ФЕДЕРИКО: Сад схватам да сам овде, само да бих пре сопственог, присуствовао погубљењу свега што је моје - мојих речи, мојих стихова, ликова којима сам хтео да удахнем живот... ПОРУЧНИК: (Федерику.) Ви баш немате мере. ФЕДЕРИКО: (Окрене се, Поручнику.) ...а које сад видим обешене као ордење на униформи коју ви носите. ПОРУЧНИК: Ми смо у рату, драги мој Федерико. А где би уметници, као ви и ја, тражили место у рату? Где, ако не на униформама? Моје су музе давно жртвоване као топовско месо наше борбе; изгледа да је судбина ваших да сутра увеселе нашу војску. (По наредби која се није изговорила, али се ипак чула, Ађутант му намакне капуљачу на главу. МАЈОР: Јесте ли завршили? Је ли заробљеник сарађивао? ПОРУЧНИК: На жалост, не, мајоре. Уопште не показује жељу да учествује у нашој представи... МАЈОР: Сви смо једнаки испред смрти, Њеним Величанством натрулих зуба и гадног задаха! Био сам у шетњи - тамо, међу маслинама, једна празна рака чека на свој леш! Позовите стрељачки вод! АЂУТАНТ: То је немогуће, мајоре. ПОРУЧНИК: Немогуће? МАЈОР: Зашто? АЂУТАНТ: (Показује ка тераси и дворишту.) Уморан преко сваке мере, комадант стрељачког вода малочас је наредио сопствену егзекуцију! Ено га тамо, лежи блаженог израза и ужива у заслуженом одмору! МАЈОР: Тим горе! Поручниче, преузмите извођење смртне казне над овим заробљеним интелектуалцом! ПОРУЧНИК: Разумем. МАЈОР: (Поручнику на уво.) И још нешто додајем, поводом те представе... Гадан је ово живот, сваког дана треба неког убити. Нек' у том комаду буде што више простачких шала, грубих вицева и гадних псовки - нек' нас сутра орасположи и развесели! ПОРУЧНИК: (Климне му главом и обрати се сестри Муерте.) Буди срећан, редове. Очи отаџбине упрте су ка теби. Имаш задатак од изузетне важности. МУЕРТЕ: (Устајући, несигурно.) Вива ла муерте... ОСТАЛЕ СЕСТРЕ: (Викну у скоку.) Вива ла муерте!!! (Поручник вади пиштољ и пружа јој га.) ПОРУЧНИК: Предлажем да заробљеник буде погубљен тамо... (Показује на место где су издахнули Мигуел и Арчибалд.) Тај део још увек није очишћен, а нема смисла прљати нови. МАЈОР: Чекај! Стани!!! (Сви стану, ишчекују.) МАЈОР: Моје око! Где је моје око! И то десно - како ћу нишанити у непријатеља?!? Сећам се - јутрос сам имао оба, зашто сад гледам на једно? ПОРУЧНИК: Грешите, мајоре. Изгубили сте га давно - сетите се, причали сте нам... МАЈОР: Опет нека битка, чини ми се... ПОРУЧНИК: Не баш. Бријали сте се пијани, сечиво је клизнуло и ето... МАЈОР: Сад се сећам. Гадан мамурлук. Настави са извршењем! (Тренутак застала, сцена се наставља! Крај све ближи! Стиже последњи леш последњег дела овог комада!) МАЈОР: Само напред, редове Муерте! Хајде, пуцај! ПОРУЧНИК: (Окреће главу од читавог призора, Ађутанту.) Ти гледаш? Мени је ово превише страшно, тако добар песник, права штета... (Редов Муерте оклева.) МАЈОР: Хајде, редове Муерте, не бој се... Почетак је увек тежак, њега ћеш запамтити као што си запамтила и првог мушкарца којег си имала. МУЕРТЕ: Ја нисам од таквих, мајоре. Ја сам обећана Небу... МАЈОР: Тим боље - пуцај! Нек умре од руке невиног крвника! ПОРУЧНИК: (Ађутанту.) Зар то није страшно? АЂУТАНТ: Ако ви тако наредите. ПОРУЧНИК: Наређујем. АЂУТАНТ: Страшно је... Страшно... (Одјекне пуцањ. Сцена се истовремено замрачи.) ЕПИЛОГ, ТОКОМ ВЕЧЕРИ ИСТОГ ДАНА(Импровизована сценска завеса спуштена је преко салона. ПОРУЧНИК: Толико ми је драго што вас видим у толиком броју да сам чак обукао и нову кошуљу. (Показује чист рукав.) Захваљујем на аплаузу подршке. Унапред би хтео да вам кажем само: немајте страха! Јер, комад који ћемо вам сад приказати нема поруке због којих бисте замарали главу! Напротив! Све овде намештено је да вас забави, прикаже вам сцене борбе и насиља које ће отврднути ваше војничке душе; призоре голотиње и атрактивног секса, које ће вас натерати да појебете све женско у овој селендри и после пола године не размишљате о томе; простачке шале, грубе вицеве и гадне псовке, које ће вас орасположити и развеселити. Шта бисте више могли и да очекујете од једне представе, у време кад се води одлучујућа битка за победу наше моћне и неуништиве силе?! (Зачују се уводни тактови војничког марша - брутална звоњава лимених инструмената, тврди ритам корачнице, ударци дрвених ђонова о разровану калдрму. У Београду, јуна 1992. Ђорђе МилосављевићСценариста и драматург (р. 1969. у Ивањици). Апсолвент драматургије на београдском Факултету драмских уметности. Студирао историју уметности на Филозофском факултету. Драму "Света апокалипса или Обешене музе" изводили Драмски студио Дома омладине Крагујевац 1994. (режија Славице Урошевић), као и Аматерско позориште Врбас 1995. (режија Марка Срдановића). Драма "Страх од празног" премијерно изведена почетком маја ове године на сцени Дома омладине, Крагујевац. Сценариста целовечерњег филма "Пакет аранжман" у режији Ивана Стефановића, Дејана Зечевића и Срдана Голубовића (продукција ФДУ и М&P agencije 1994) - uиesnik filmskih festivala u Kijevu i Minhenu. Realizovani scenariji za viљe kratkometraћnih filmova. Jedan od najistaknutijih srpskih strip-scenarista u devedesetim. Album "Kalokagarti: vetar u purpurna jedra" (crteћ: Milan Jovanoviж, Orbis, Beograd) dobio nacionalnu nagradu "Zlatni kraguj" za najbolji strip u srpskim zemljama 1994. U magazinu Tron objavljen album "Svindl" (crteћ: Miroljub Brada Milutinoviж), u Politikinom zabavniku serijal "Krakov, Krakov" (crteћ: Milan Jovanoviж). Jedan je od osnivaиa i organizatora Godiљnjeg salona domaжeg stripa u Kragujevcu. Kao urednik ili иlan redakcije delovao u Pogledima, Knjiћevnoj reиi, Eterni (osnivaи i prvi glavni urednik), Sloga Weekly (Melburn, Australija)... Saraрivao u Koљavi, Beoizlogu, kao i u TV emisiji Popovanje (RTS). Za zbornik filmske kritike "Svetlo u tami" (prireрivaиi prof. Nebojљa Pajkiж i Dragan Jeliиiж, Klio, Beograd) priredio esej o stvaralaљtvu ameriиkog reћisera Majkla Mana. Autor plakata i ilustracije za kragujevaиku predstavu "Svete apokalipse" je Milan Jovanoviж. // Projekat Rastko / Drama i pozoriљte / Savremena drama // |