|
|
 |
Dubravka KneževićČekajući Fortinbrasa
OKTOBARSKA RUKOVET1. SPARNO VEČE(Crni koncertni klavir. Za klavirom korepetitorka. Sredovečna gospođica s cvikerima. U crnini. Na klavir nalakćen Tomislav, tenor. U masivnom kostimu. Upevava se. Briše znoj sa čela belom maramicom. Svaki put je uredno savije i vrati u džep.) KOREPETITORKA: Vruće je. Sparno. Očajno. Kažu da će biti još gore. (Tomislav se upevava. Jedna stepen više.) KOREPETITORKA: (Prati ga.) Kažu da će biti nepodnošljivo. (Tomislav za stepen više.) KOREPETITORKA: Ali, zaboga, već je oktobar! (Stepen više.) KOREPETITORKA: Kažu da je negde u Španiji, da li u petnaestom veku, bilo isto. Vrućine su pretile masovnim pomorom. (Stepen više.) KOREPETITORKA: I kažu da se stanovništvo spaslo tako što je jelo novine, dnevnu štampu, kraljevske letopise i izveštaje beležnika španske svete stolice. (Stepen više.) KOREPETITORKA: Kažu da je onda došao Fortinbras. (Stepen više.) KOREPETITORKA: Drugi, opet, kažu da će nas jara nesumnjivo uništiti. (Stepen više.) KOREPETITORKA: Kažu da smo propali i da bazeni sa kolektivnim popustom ne pomažu. (Stepen više.) KOREPETITORKA: Kažu da je blagajna prazna i da su pametni na vreme pobegli. (Stepen više.) KOREPETITORKA: O, bože, kako li je tek onima koji imaju decu?! (Stepen više.) TOMISLAV, TENOR: (Peva.) ... uber alles... (Naglo prekine.) Es muss sein! (Utrči balerina.) BALERINA: Gospodine Tomislave, dirigent vas zove. (Tomislav ne reaguje: Otpeva svoju frazu. Spakuje svoju maramicu. Krene.) TOMISLAV, TENOR: (Korepetitorki.) Zašto vi uvek nosite crninu? KOREPETITORKA: To je crnina za mojim životom. Ja sam nesrećna. (Za vreme ovog razgovora odvijao se svečani defile čitavog simfonijskog orkestra. Jedan po jedan. Poluobučeni. Razgolićeni. Razdrljeni. Sa instrumentima. Brišu znoj maramicama. Rukavima. Rukama. Piju vodu iz plastične boce. Polivaju se. Uzdišu. Nemi. Komična komemoracija.) . 2.DOBRO VEČE(Dom Konstantinov. Medijalni haos. TV prijemnici raznih veličina. Konstantinov zvučni stub. Jasminin stereo kasetofon. Kolekcija radio prijemnika. Sa svih strana Pučini. Toska. Asinhrono do ludila. Na jednom od ekrana prethodna scena. Raskadrirana. Na drugima Tomislav, tenor uveliko zagazio u rolu. Mestimično krupni planovi razgaćenih muzičara simfonijskog orkestra. U svemu tome beli zidovi i autistična porodica. Na stolu ostaci večere. Za stolom g-din arhitekta. U šortsu i šetland džemperu. Zuri u jedan od ekrana. Konstantin naslonjen na svoj zvučni stub. Sa slušalicama na ušima. Jasmina potpuno utonula u nekakvu knjižurinu. Briše znoj ogromnim ružičastim peškirom. G-đa astrofizičarka u nekakvoj vrsti letnje haljine. Zarozane. Bretela se sasukala sa ramena. U ruci grčevito steže bocu konjaka. Razne posude sa raznim tečnostima svuda unaokolo.) G-DIN ARHITEKTA: Nesrećna?! Zaista ne vidim razloga da budeš nesrećna. Toplo oktobarsko veče. Porodica na okupu. Čaša vina. Ukusno pripremljena večera. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Kažu da će vrućine potrajati. G-DIN ARHITEKTA: Divno. Obožavam miholjsko leto. Od malena sam bio zimogrožljiv. A onda sam dobio svoj pravi šetland džemper. Od tada je sve krenulo nabolje. Od tada uvek nosim samo džempere od šetlanda. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Večera ti je prijala? G-DIN ARHITEKTA: Bila je izvrsna, draga moja. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Plašila sam se zbog ulja. Bilo je sumnjivo. Osetilo se malo. G-DIN ARHITEKTA: Ali je riba bila sveža. I krompir dobro skuvan. Ja zaista ne volim kad krompir nije dobro skuvan. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Oduvek si mislio samo na sebe!!! G-DIN ARHITEKTA: Umukni!!! Misliš da mi je svejedno! Što sedim ovde i otvaram usta kao punjena riba! Što pokušavam da vodim ovaj glupi joneskovski dijalog! Što moj dvaput uspešno zalečeni čir hoće da eksplodira! Što je vrućina pretvorila moje analgetike i spazmolitike u šaku buđi! I što smrdi!!! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Našoj bolesti nema leka. G-DIN ARHITEKTA: Ta sve su to tlapnje, draga moja. Einmal ist keinmal. (G-đa astrofizičarka se privremeno primiri. Počne da rasprema sto. Odsutno.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Jesu li na televiziji javili za neku katastrofu? G-DIN ARHITEKTA: Nema više katastrofa. Kome je do toga po ovakvoj vrućini? G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Kažu da će u februaru biti strašna zima. G-DIN ARHITEKTA: Kažu. Ali tek je oktobar. I nema katastrofa. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Misliš da li je to direktan prenos? G-DIN ARHITEKTA: Ne razumem. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: To na ekranu. U novinama piše da je direktan prenos. G-DIN ARHITEKTA: Lažu. Kao da se to zna. Ali ako piše onda je sigurno tako. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Misliš li da i deca treba to da vide? G-DIN ARHITEKTA: Ne znam. Ne mislim. I zašto bih uopšte ja morao da mislim? Ti si htela da imaš decu. JASMINA: Jebe se deci što su pri tom samo trpno stanje glagola imati. I svih ostalih glagola. G-DIN ARHITEKTA: Eto! I sutra, kad odem u svoj ured, šta da kažem kolegama? Čime da se pohvalim? Imam kćerku kojoj se jebe. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Zašto ne prošetaš, Jasmina? JASMINA: Samo što nisam. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Možda bi ipak trebalo da pogledaju ovaj direktan prenos. Gospodin Tomislav ima prekrasan tenor. G-DIN ARHITEKTA: Lirski i osećajan. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Gospodin Tomislav je jedan vrlo uljudan gospodin. G-DIN ARHITEKTA: Štaviše, on je naš venčani kum. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Gospodin Tomislav je školski drug vašeg oca. G-DIN ARHITEKTA: Gospodin Tomislav je gospodin čovek. KONSTANTIN: Gospodin kao kategorija podrazumeva neke kvalitete koji su blago rečeno nespojivi sa tom debelom mešinom jarećeg glasa koja se prosto i narodski zove Toma. S druge strane, izostavljanje pomenute kategorije je jedna od onih retkih stvari koja mi pruža to zadovoljstvo da se osećam kao čovek koji živi u nekakvoj svojoj zemlji. G-DIN ARHITEKTA: Zašto ne skineš to čudo s glave, Konstantine? KONSTANTIN: Prija mi. Budući da kapu nebesku ne osećam, ovakva vrsta kape, pancira, šarene laže-varalice je sjajno sredstvo za poistovećivanje nekakve svoje zemlje sa nekakvim svojim svetom. I svetonazorom, ako hoćete. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Opet ta prokleta filozofija! A lepo smo te upisali na elektrotehniku i sve si ispite dao u roku. KONSTANTIN: I behu stvoreni svi uslovi da se iz jednog tako egzaktnog braka, između jednog arhitekte koji pretenduje da bude gospodin i jedne astrofizičarke koja pretenduje da bude gospođa, dobije i jedan egzaktan finalni produkt. Ali avaj! Kći njihova, Jasmina, je klozetska uspaljenica. Konstantin, je kreten. A i egzaktni bračni par završio je u nekakvim uredima, papirima i završnim godišnjim obračunima i svakodnevnim razračunavanjima. G-DIN ARHITEKTA: Grešiš, Konstantine. Svemu su krive ove vrućine. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Jasmina, na primer. Ona je dobra kućanica. Štedljiva je i svira klavir. JASMINA: Prestani da govoriš u tiradama, Konstantine. Svaka je reč izlišna. G-DIN ARHITEKTA: I što je najstrašnije, ja uopšte ne razumem šta on hoće da kaže. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Kaži, sine. KONSTANTIN: Šta je vama? Moj problem i jeste u tome što ja nemam šta da kažem. Prostim metodom silogističke dedukcije ne dolazi se ni do kakvog zaključka koji se može verbalizovati, već do pitanja na koje se prećutno ne odgovara. To je strašno. U egzaktnoj elektrotehnici postoji samo indukcija, ali pitanje važi za sve. Ako smo televizor uvezli iz Nemačke, ako je zvučni stub doputovao iz Japana, a kasetaš iz Amerike zemlje daleke, ako je keva zbog Grimaldijevog astrološkog atlasa morala da potegne u Napulj, ako svoje dnevne obroke žderemo iz irskog porculanskog servisa, ako je naš čovek Toma jedan gospodin Tomislav, šta onda meni preostaje? I u čijoj to zemlji? G-DIN ARHITEKTA: U našoj, Konstantine. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A tako si krasno dete bio. G-DIN ARHITEKTA: Oh, moj čir. JASMINA: Ne igraj se porodičnih tragedija, Konstantine. Ne igraj se Hamleta. Lupiće ti o lobanju. (Pođe. Za sobom vuče svoj ogromni ružičasti peškir.) KONSTANTIN: Ofelijo, idi na filološki fakultet. G-DIN ARHITEKTA: Kuda, Jasmina? JASMINA: U jebačinu. Da poduvam nešto. (Ode.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Kasno je. Nemoj dugo. G-DIN ARHITEKTA: (Grči se od bola u želucu.) Ako, ako. Malo svežeg vazduha ne škodi. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ipak bi bilo bolje da smo svi zajedno slušali gospodina Tomislava. G-DIN ARHITEKTA: (Pokušava da se koncentriše na ekran.) Ćuti. Sada dolazi finale. (Lupa iz susednog stana. Lagana. Pa sve jača. Sa finalom Toske. I zidovi se tresu. G-din arhitekta se uvija od bolova.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Oh, bože, šta se to dešava?! G-DIN ARHITEKTA: Strašno! Šta je to? Creva su mi puna sapunice! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Govorila sam ti da treba da promenimo stan! Balkanska novogradnja! Zidovi kao od papira! Kroz kanalizaciju sipaju rasol, lift kao javni nužnik! Pa žuti mravi, kice, buba-švabe, buba-rusi! Strašno. G-DIN ARHITEKTA: Gde su moji lekovi?!!! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ubuđali su se!!! Šta je ovo?!!! Plašim se!!! (Konstantin skida slušalice sa ušiju. Ozaren. Naslanja se na zid. Čitavim telom.) KONSTANTIN: To je čovek!!! Čovek!!! (Finale Toske. Zidovi skaču.) 3. OTUŽNO VEČE(dom podstanara Miljkovića. Krš. Nekoliko raskupusanih knjiga. Prastara pisaća mašina. Krevet. Gvozdeni. Sa svih strana dopire Pučini. Razgaćeni članovi simfonijskog orkestra proviruju kroz prozore. Kroz vrata. Ispod kreveta. Podstanar Miljković u gaćama i razbacanoj beloj košulji. Besni. Znojav. Raskrvavljen. Rukama i telom lupa po zidu. Gađa ga knjigama. Pisaćom mašinom. Samim sobom.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: (Zamukne. Jer, ušla je Marija. Dovela su je dva razgaćena muzičara. Kao princezu. Hoda kao mačka. Ima petnaest ili sto pedeset godina. Crni šešir i crne rukavice koje nikad ne skida.) MARIJA: Dobra večer, gospon pisac. (Zapali cigaretu. Da znak muzičarima. Ovi se povuku iz naklon. Miljković srozan uza zid.) MARIJA: No, koga smo si večeras odabrali? Drumski razbojnik, nacist, policajac ili revolucionar? (Podstanar Miljković pokušava da se dovede u red.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Marija! O, Marija! MARIJA: I što sad? Treba li zauvijek promatrati život jedino pogledom punim mržnje upućenim smrti? PODSTANAR MILJKOVIĆ: I poezija ima svoju revoluciju, Marija, MARIJA: Revolucija je tek sredstvo da se podari smisao svome životu. A posjedovanje je uvijek program te pustolovine. (Marija se svlači. Lagano.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Marija! MARIJA: Osetljivost. Osećajnost. Osećaji. Ljubav. Utisak. Teror. Traženje cjeline. Okruglo trbuha života. (Privija Miljkovića sebi.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Marija! (Lupanje na vratima. Hrapav glas.) GAZDARICA: (Off.) Kirajdžija! Kirajdžija! Otvaraj! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Santa Maria della Salute!!! (Upada gazdarica. Masna. Raščupana. Znojava. Zvera unaokolo.) GAZDARICA: Bre, Miljkoviću, što si ti jedna baraba! Drugi mesec kako stan ne plaćaš! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Platiću. Ovih dana. Znate kako je... GAZDARICA: Miliciju ima da pozovem! U novine da te metnem, Miljkoviću! Je l znaš ti koji je datum? Oktobar mesec! Prvi oktobar! A kamo pare za avgust i septembar! Celo mi bogatstvo duguješ! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Smilujte se. Ni dinara nemam... GAZDARICA: I nije te sramota da se povrh svega jebavaš ovde! Po ovakvoj vrućini! Kamen se sam od sebe usijava! A tebi malo! PODSTANAR MILJKOVIĆ: More, da se nosiš... (Marija ga ošamari. Miljković se ukoči. Uhvati za obraz.) MARIJA: Ne brinite, gospa. Budem ja platila. Koliko? (Vadi ček. Popunjava ga.) GAZDARICA: Kolko god da date, ima malo da bude. Da je do para, nikad ne bi ni izdavala. MARIJA: No, dobro. Ovo je ček. Upisat ćete potrebnu sumu. Imam povjerenje u vas. GAZDARICA: Hvala, gospođo. Nije do para, kažem vam. Imala sam ja posla i sa pristojnijim no što je ovaj, vaš Miljković. Hvala vam lepo. I da se srećno uzmete. (Izađe. Marija se lagano oblači.) MARIJA: Ćutiš? Dakako! Junak najradije šuti. Rječito. Jer on je prozreo svekoliko ljudsko zlo, izdaju, okrutnost i niskost. Njega se ne može prevariti. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Zašto mi to činiš, Marija? (Marija ode.) 4.KRVAVO VEČE(Skver. Ulica. Đubrište. Tomislavljeva arija luta kroz noć. Jasmina i Burazer na ružičastom peškiru. Postkoitalna žvaka.) BURAZER: I zemlja se oznojila. Tolike su vrućine. JASMINA: Ćuti. BURAZER: Kako, bre burazeru, sad da ćutim? Posle svega. Što se desilo - desilo se. Al ne dešava se svaki dan da možeš, s oproštenjem, na sred ulice. Lep ti ovaj peškir. JASMINA: Ćuti. BURAZER: A što mi ne kažeš kako se zoveš? Volim baš da znam. Kaži, burazeru. JASMINA: Umukni. BURAZER: Evo, ja na primer, mnogo dobro živim. Krvavo dobro. Otvorim bolovanje, pa se dam u život. A uvek se nađe neki razlog da se čovek pokvari. Nategneš neki mišić, il ti se očni živac premori. Mnogo ti lep ovaj peškir. JASMINA: Zaveži!!! BURAZER: Znaš šta, burazeru, ti si jedna strašno čudna persona. A da znam ko si, ja bih te možda i oženio. Posle ovoga. JASMINA: Einmall ist keinmal. BURAZER: Lepa si ko boginja! (Jasmina se zaplače. Cvili.) BURAZER: Nemoj, burazeru, sad da plačeš. Ima da prođe. (Jasmina cvili.) BURAZER: Mnogo mi je dobro bilo s tobom. Prva liga. Najbolja si, kad ti ja kažem. (Jasmina cvili.) BURAZER: Načisto si me uništila. (Jasmina cvili. Burazer nikako da se snađe. Dolazi Konstantin. I ne primećuje Burazera.) KONSTANTIN: Jessy, ustani! Idemo kući. Hajde Jessy. BURAZER: Šta je sad ovo? Ko si ti? JASMINA: Neću kući. Ne mogu. KONSTANTIN: Prošetaćemo. Toplo je. Onda ćemo kući. U krpe. Na kuntanje. (Ostavivši bez odgovora Burazer ustaje. Zakopčava se. Trese prašinu. Vadi češalj. Namešta svoj razdeljak.) JASMINA: Prošetaćemo. Večeras je u stvari lepo veče. BURAZER: Ne da je lepo - krvavo, burazeru! Niko živi nema sutra da mi veruje. (Ode.) JASMINA: To nije tačno, Konstantine. Ništa nije tačno. KONSTANTIN: Šta to, Jessy ? JASMINA: No future for us. Crveni grafit u klonjari na filološkom. No future for us. C'est impossible, n'est-ce pas? KONSTANTIN: Qui, c'est impossible. (Odu u noć.) 5.OKTOBARSKA NOĆ(Dom Konstantinov. G-din arhitekta i g-đa astrofizičarka sami. U pidžamama. On za stolom. Zuri u jedan od ekrana. G-đa astrofizičarka grčevito steže bocu. Na TV prijemnicima Burazer. Reklamira pastu za zube. Asinhrono. Odmah potom telopi. Razni. Izvinjavamo se zbog prekida programa. Kratka stanka. Smetnje na vezama. Momenjamorakutrakura. I tome slično. Posle toga ekrani sneže. Svi ekrani. Za to vreme g-din i g-đa iz letargije ulete u histeriju. Lome sve što im dođe pod ruku. Tuča. G-đi je potreban muškarac. S vremena na vreme pojavi se poneki razgaćeni muzičar.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: C'est impossible, n'est-ce pas? G-DIN ARHITEKTA: More, marš! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Mislim na gospodina Tomislava. G-DIN ARHITEKTA: Mislim na splačine koje si nam skuvala za večeru. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Gospodin Tomislav je jedan izuzetan gospodin! G-DIN ARHITEKTA: Krompir je bio nekuvan! Ulje užeglo! Riba pokvarena! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Mogao bi ponekad da pozoveš gospodina Tomislava. Mogli bismo da se družim osa gospodinom. Zaboga, on je vaš venčani kum! G-DIN ARHITEKTA: Mogla bi ponekad da nam skuvaš nešto drugo za večeru. Mogli bismo da jedemo, čak. Do đavola, znaš li ti uopšte da kuvaš? G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Znači li to da bi pozvao gospodina Tomislava kada bih skuvala nešto drugo za večeru? G-DIN ARHITEKTA: Pozvao bih gospodina Tomislava kad ne bih imao ženu intelektualku! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Znači li to da nećeš pozvati Tomislava? G-DIN ARHITEKTA: Pozvao bih gospodina Tomislava kada bi nam deca bila lepo vaspitana! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ali gospodin Tomislav ima krasan operski tenor! G-DIN ARHITEKTA: Njegov tenor je užasan isto kao i naša deca! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Naša deca su neobrazovana! G-DIN ARHITEKTA: Naša deca su prazna! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: I ja sam prazan!!! G-DIN ARHITEKTA: Naša deca su nesnosna! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Naša deca nemaju ništa! G-DIN ARHITEKTA: Jasmina je dobra kućanica! Štedljiva je i svira klavir! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Konstantin je budala! Mrzi svoje roditelje i elektrotehniku! G-DIN ARHITEKTA: I ja mrzim!!! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Zato imaš čir! G-DIN ARHITEKTA: Sve je to od ovih vrućina! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A mi smo im sve dali! G-DIN ARHITEKTA: Ko to - mi? G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Mi! Nas dvoje! G-DIN ARHITEKTA: More, marš! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A imali smo krasne perspektive! G-DIN ARHITEKTA: Ništa mi nismo imali! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Jesmo!!! G-DIN ARHITEKTA: Imao sam čir! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Eto vidiš! G-DIN ARHITEKTA: I creva su mi isušena kao flis-papir! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: I zidovi su nam takvi! G-DIN ARHITEKTA: A što u novinama piše da papira nema?! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A što su novine svakog dana iste?! G-DIN ARHITEKTA: A što se postavljaju ambiciozni zadaci?! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A što se usvajaju zaključci?! G-DIN ARHITEKTA: A što inflacija nezadrživo raste?! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A što mi ništa ne preduzimamo?! G-DIN ARHITEKTA: Ko to - mi?! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Mi nas dvoje. G-DIN ARHITEKTA: Prekini! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Krajnje je vreme da uginemo. G-DIN ARHITEKTA: A što su na Zapadu predsednički izbori?! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A na Istoku je hladno! G-DIN ARHITEKTA: A što bacaju bombe?! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A demonstracije?! G-DIN ARHITEKTA: A atentat?! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A masakri?! G-DIN ARHITEKTA: A što mi ništa ne činimo?! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ko to - mi? G-DIN ARHITEKTA: Mi. Nas dvoje. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Mogli bismo bar stan da zamenimo! G-DIN ARHITEKTA: Bar život! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Čovek mora da ima zdrav seksualni život! G-DIN ARHITEKTA: Pre svega - društveni! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A ljubav? G-DIN ARHITEKTA: Ja imam ljubavnicu! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: U tvojim godinama to je sasvim prirodno! G-DIN ARHITEKTA: Prekini! Umukni! Dosta mi je da te drame apsurda koju tako bezuspešno glumimo! Diletantski! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A šta drugo da radimo? Naše osećanje sveta je umrlo. G-DIN ARHITEKTA: Sve je to od ovih vrućina. Spazmolitici, analgetici, anabolici, gastroenterkolitisi - sve je gastro-indikovano. Sve se ubuđalo. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A mi smo samo obični ljudi. G-DIN ARHITEKTA: I deca su nam užasna. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: O, kako su nam deca užasna. G-DIN ARHITEKTA: A mi ništa ne preduzimamo. (G-din i g-đa jedno naspram drugog. Nemoćni. Gospodin priđe jednom radio prijemniku. Traži stanicu. Radio krči. I pišti. Najzad grune valcer. Sa svih strana.) G-DIN ARHITEKTA: Zakasnili smo. Ponoćne vesti su upravo prošle. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Che miseria. G-DIN ARHITEKTA: Quelle domage. (G-din se nakloni. Lagano, pa sve luđe igraju valcer. Preko komada i krhotina. Preko đubreta.) G-DIN ARHITEKTA: Treba da preduzmemo nešto u vezi s tim. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ti treba da projektuješ, da konstruišeš, da izgrađuješ. Zaboga, ti si arhitekta! G-DIN ARHITEKTA: A ti da osmatraš, da proračunavaš, da predviđaš. Do đavola, ti si astrofizičar. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: To je tako divno. G-DIN ARHITEKTA: Još kad decu ne bismo imali. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Zar ih imamo? G-DIN ARHITEKTA: Treba nam zabraniti da se razmnožavamo. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Krajnje je vreme da uginemo. (Igraju valcer do izbezumljenja. Muzika fortissimo..) INTERMEZZO(Kvartet razgaćenih muzičara u pozi za nastup. Uštimavanje. Šmrcanje, hukanje i brisanje znoja. A onda Vivaldi. Četiri godišnja doba. Proleće. Prvi stav. Sve uz šmrkanje i hukanje. I greške. Izlazi Tomislav, tenor. U svom masivnom kostimu. Briše znoj belom maramicom.) TOMISLAV, TENOR: (Teatralno.) Proljeće stiže i sretan se čuje (mrak.)
NOVEMBARSKA RUKOVET1.PRAZNO JUTRO(Crni koncertni klavir. Kraj njega balerina. Vežba nešto. Zagrejava se. U prazno. Bez muzike. Koncentrisana. naokolo defiluju razgaćeni muzičari. Dolazi Tomislav, tenor. Sedne na pod. Pa rašrafljuje svoj masivni kostim. Deo po deo. Zagleda. Glanca. Igra se.) TOMISLAV, TENOR: Eto, dođe i novembar. A vrućine nikako da stanu. (Balerina ga ne konstatuje. Poluglasno odbrojava.) TOMISLAV, TENOR: Kažu da će biti još gore. Nepodnošljivo. (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: Kažu da je bilo isto tako. U Danskoj, valjda, otkud, znam. (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: Drugi, opet, kažu da nam se kuća pretvara u dom staraca. U dom za stara i nemoćna lica. (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: I da je blagajna prazna. A repertoar se od osnivanja ne menja. Uvek ista pesma. (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: Kažu da smo u dugovima do grla. Es muss sein! (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: Izgleda da je taj Miljković jedino rešenje. Kažu da je pametan, al ko je još od pameti vajdu vido. Potrebno nam je osveženje u ova juta nestabilnog vazdušnog pritiska. (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: Kažu da treba da se založim za njega. Pazi bogati! Zar za jednog običnog podstanara da se zalažem? (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: Kažu da će i kiša doći sa njim. Da će sneg pasti. Kao da su im novembarske vrućine mozak popile. U ovakvim situacijama meteorologija otkazuje. (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: Kažu, kažu, kažu! Kao da sam ja svemoguć! Istina je, moj glas se poštuje. Samo sam jednom pomenuo Mokranjčeve Rukoveti i smesta su ih stavili na repertoar. Ali šta će meni to? I kakve ja veze imam s tim? (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV, TENOR: Imam još sasvim malo vremena. Sednica počinje u deset. I ja moram da donesem odluku. Kažu da moram! Čujete li?! Moram da odlučim!!! (Balerina ne reaguje. Tomislav se smiri. Ustane.) TOMISLAV, TENOR: Kao da sam ja taj koji treba da odlučuje. Jebem li ga ako je na mene spalo. (Balerina ne reaguje.) TOMISLAV TENOR: Izvinite, nisam se ni predstavio. Tomislav, tenor. (Balerina stane. Pogleda ga. Tomislav priđe. Okrene se. Stane.) TOMISLAV, TENOR: Izvinite na indiskreciji, gospođice. Da li biste spavali sa mnom? BALERINA: Vi uvek tako brbljate? TOMISLAV, TENOR: To je brbljanje u prazno. Ja sam prazan čovek. (Ode. Balerina nastavi da vežba.) 2.BUNOVNO JUTRO(Mrak. Budilnik zvoni. Miljković skače iz kreveta. Unezveren. U gaćama i košulji. Odmah se maša džezve za kafu. Petlja nešto. Presipa. Rukavom briše znoj s čela. Iz daljine, u off-u. Tomislavljeve kukumavke iz prethodne scene. Poneki razgaćeni muzičar.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Prazan. Potpuno prazan. Koga ja to foliram? I Zašto? Pa, ja sam običan podstanar. I lajem u prazno. (Dva razgaćena muzičara uvode Mariju. Crni šešir. Crne rukavice. I veliki beli koverat u jednoj ruci. Da znak muzičarima. Ovi izađu. I Tomislavljev off prestane.) MARIJA: Dobro jutro, gospon pisac. (Miljković ćuti.) MARIJA: No, što je. Opet smo si umislili da smo prazni, ne? PODSTANAR MILJKOVIĆ: Ko pojede svoje srce taj je u pravu. MARIJA: Ispuhan kao balon. Ubijeđena sam da te ovo bude ponovo napunilo. (Pruži mu koverat. Miljković ga zgrabi zubima. I tako stoji pred fatalnom Marijom.) MARIJA: To je rješenje. Umjetničko vijeće je odlučilo. Primljen si. (Miljković egzaltiran. Skače. Urla. Zubima cepa koverat.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: O, Marija, da li je to san?! MARIJA: Ma, daj! Ti i tvoje komunističke tlapnje. Jednostavno, radi se o kazalištu. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Marija, svemoguća Marija! MARIJA: Dići revoluciju teško je, dakako. Ali i to je malo. Jer nije važno protiv čega se bori revolucionar. Važna je njegova borba, njegova vrijednost i snaga. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Slabi su pozvani da postanu vođe (Marija se lagano svlači. Miljković popaljen. Sve vreme mota koverat po šakama.) MARIJA: Važno je jemstvo, posjedovanje, pustolovina. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Revolucija me čeka, Marija. MARIJA: Revolucija je revolucija an sich, Miljkoviću. To nisu pjesnici i kazališta. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Ja primam na sebe osudu propevale gomile! (Mrak i krik.) Revolucija!! 3.MUČNO JUTRO(Dom Konstantinov. Doručak. Porculanski čajni servis. Čaj. Zveckanje porculana. Lupkanje kašičicom po ljusci jajeta. Na ekranima podstanar Miljković daje izjave. Sevanje bliceva. Osmesi. Mahanje. Miljkovićev miting. Ali sve bez tona. Asinhrono. Doručkujući šumovi traju. A onda Konstantin skoči i zaurla.) KONSTANTIN: Revolucija!!! (Stoji beznadežno. S kiflom u ruci. Niko ništa ne primećuje. G-din arhitekta se ubi od čitanja novina. Konstantin sedne. Opet doručkujući šumovi. Jasmina sa svojim ružičastim peškirom.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Još šećera, Jasmina? JASMINA: Ne, hvala. Još malo čaja, molim. G-DIN ARHITEKTA: Vrućine nikako da stanu. A već je novembar. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Da je bar leto bilo ovakvo. KONSTANTIN: Zašto ja nemam prava na svoju revoluciju? G-DIN ARHITEKTA: Izvoli, napravi je, dragi sine. Nisam je ni ja imao. Poraste čovek i bez toga. JASMINA: Šta je to revolucija, Konstantine? Fruhling, fruhling, du bist da! Novembar je mesec. Čekaj proleće. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Gledaj, sine, od čega živiš. Da preživiš. G-DIN ARHITEKTA: Jesi li čitao novine, Konstantine? KONSTANTIN: Prestao sam. Uzaludno je. Dezinformisanje i prećutkivanje. Nema ni reči o restrikciji vode i struje. A do toga će morati da dođe. G-DIN ARHITEKTA: Ali zato ima raznih drugih obaveštenja. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: U jučerašnjim novinama, na primer, izašla je jedna vanredna informacija o planeti broj 1566 koju je otkrio Valter Bade na opservatoriji Mount Pallomar u Kaliforniji. G-DIN ARHITEKTA: Trebalo bi da čitaš novine, Konstantine. Bar povremeno. KONSTANTIN: Što se spoljne politike tiče, poslednja poštena novinska vest izašla je još davne trideset četvrte godine. U Njujorku je 28. februara kompanija Double Bubble nezaposlenim radnicima umesto hleba podelila deset miliona paketića žvakaćih guma. A u Londonu je, ni mesec dana kasnije, hleb plovio Temzom. U današnjim novinama sve je ovo objašnjeno sa jedva dve oveštale fraze - hiperprodukcija i opadanje kupovne moći. G-DIN ARHITEKTA: Zar to nije isto? G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ali moraš priznati da je informacija u jučerašnjim novinama vanredna! Izuzetna! Jer, planeta broj 1566 ima neobično izduženu orbitu i približava se našoj zemlji na svega 28 miliona kilometara. G-DIN ARHITEKTA: Na svega 28 miliona? G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Da, svega dvadeset osam miliona! G-DIN ARHITEKTA: Interesantno! JASMINA: Odvratno!!!! (Jasmina lupi glavom o sto. Porculan se razleti.) KONSTANTIN: Dragi roditelji, prestanite da se folirate. JASMINA: Odvratno! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Za doručkom se ne govori, Jasmina. KONSTANTIN: U ovoj kući se uopšte ne govori. JASMINA: Marmelada je odvratna! Prokisla! muka mi je!!! G-DIN ARHITEKTA: Ja držim da je marmelada izvrsna. KONSTANTIN: Tu se uopšte ne radi o marmeladi. JASMINA: Excuse me, daddy. Excuse moi, mamman! Ne mogu da jedem marmeladu za doručak. Ne osećam se dobro. Povraća mi se!!! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Da nisi pokvarila stomak? G-DIN ARHITEKTA: Da se nisi prehladila? G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Da ti skuvam kamilicu? G-DIN ARHITEKTA: zašto ne paziš na svoje zdravlje, Jasmina? G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Zdravlje je čoveku najpreče. G-DIN ARHITEKTA: Bolest je uvek pogubna. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Bolest u porodici uvek znači uništenje te porodice. G-DIN ARHITEKTA: Zdrava porodica najbitniji je uslov zdrave kulture, zajednice, ako hoćeš i države. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Porodica je krajnji cilj jednog organskog i logičkog razvoja. G-DIN ARHITEKTA: Ona je najmanja, ali najdragocenija jedinica izgradnje. Mikrokosmos! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A dete oplemenjuju majku! JASMINA: Muka mi je!!! KONSTANTIN: Bila je to samo hiperprodukcija. Tone hleba plivale su Temzom. Jedan nezaposleni radnik kome je žena umrla od tuberkuloze skočio je da izvadi bar jednu veknu. Nije znao da pliva i udavio se. Na obali je ostao njegov trogodišnji sin. G-DIN ARHITEKTA: Prekini, Konstantine! KONSTANTIN: Sve je to samo niska kupovna moć i čaj od kamilice. JASMINA: Muka mi je!!! G-DIN ARHITEKTA: Nije dobro ovo vreme. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Velike su vrućine. G-DIN ARHITEKTA: Svi ćemo izludeti pre nego što padne sneg. KONSTANTIN: Pre ili kasnije to nas čeka. Kroz sto godina svi ćemo biti klinički slučajevi. G-DIN ARHITEKTA: Umukni, Konstantine! KONSTANTIN: Piše u novinama! Čitajte ako ne verujete! (Skoči. Istrči. Bučno. Očajnički.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Čekaj, sine, kuda ćeš?! JASMINA: Muka mi je. Mislim da sam počela da umirem. 4.UŽASNO JUTRO(Crni koncertni klavir. Za klavirom korepetitorka. Na klavir nalakćen Tomislav, tenor. U masivnom kostimu. Upevava se. Briše znoj maramicom. Nervozan i kočoperan. Razgaćeni muzičari unaokolo.) TOMISLAV, TENOR: Umirem. Ko biljka se sušim. Pomozite mi, gospođice. Drugarice. Sapatnice moja. KOREPETITORKA: Počnite s upevavanjem, gospodine. TOMISLAV, TENOR: Zar sada? Posle svega! Posle sastanka na kome smo izglasali jednog podstanara Miljkovića! KOREPETITORKA: Podstanara Miljkovića? TOMISLAV, TENOR: Upravo njega. Ja sam tako hteo. U stvari, moja žena je tako htela. Tražila. Zahtevala. Šaputala mi u krevetu. Servirala za doručkom. Užasno! KOREPETITORKA: Izvolite se upevati, gospodine! TOMISLAV, TENOR: Ali ja sam nesrećan čovek! Čujete li glas očajnika?! Ja sam nesrećan! KOREPETITORKA: Moje radno vreme ističe, gospodine! TOMISLAV, TENOR: Ali ja sam nesrećan, gospođice! KOREPETITORKA: Zaboravili ste da ja nosim crninu i da sam ja nesrećna! TOMISLAV, TENOR: A ja?!!! KOREPETITORKA: Mogla sam da budem vrhunska pijanistkinja! TOMISLAV, TENOR: Mogao sam da pevam u Metropolitenu! KOREPETITORKA: Mogla sam da završim konzervatorijum u Lenjingradu! TOMISLAV, TENOR: Hteo sam da budem besmrtan! KOREPETITORKA: Htela sam da sviram sa Karajanom! TOMISLAV, TENOR: Bio sam lep kao Apolon! KOREPETITORKA: Osvajala sam muškarce! TOMISLAV, TENOR: Moj bariton se degenerisao! KOREPETITORKA: Prsti udrvenili! TOMISLAV, TENOR: Telo omlitavelo! KOREPETITORKA: Sve smo izgubili! TOMISLAV, TENOR: Kao da mladosti nikad nije bilo! KOREPETITORKA: Kao da nikada ničega nije bilo! TOMISLAV, TENOR: I ta prokleta vrućina! KOREPETITORKA: Užasna vrućina! TOMISLAV, TENOR: Ostala mi je samo ona. Moja žena. Svetica. Moja jedina žena... Kurva!!! KOREPETITORKA: Osao je samo Miljković. TOMISLAV, TENOR: Laaaž!!! KOREPETITORKA: Izvolite se upevati, gospodine! TOMISLAV, TENOR: Nisam ja nikakav gospodin, gospođice! KOREPETITORKA: Moje vreme ističe! (Tomislav se baca na nju. Mlati je. Ludački. Urla. Ona ćuti. I trpi.) KOREPETITORKA: Zašto me bijete, gospodine? TOMISLAV, TENOR: Mrzim vas! Ja sam nesrećan! (Očajan. Plače.) KOREPETITORKA: Uživajte u svojoj nesreći, gospodine. Moje vreme je isteklo. Napolju su sparine. Ljudi umiru. A ja idem svojoj kući. Ja ću zaboraviti svoju nesreću. Zaboraviću je skoro sasvim. Kad se hoće sve se može. TOMISLAV, TENOR: O, kako sam ja nesrećan! KOREPETITORKA: Nesreća ne postoji, gospodine. Postoji pristajanje i nepristajanje. Privikavanje i uzmicanje. Postoji strah. Kukavičluk. Slabost. Duhovna onanija! TOMISLAV, TENOR: Gospođice!!! KOREPETITORKA: Nisam ja nikakva gospođica! I zovem se Klara! (Ode.) TOMISLAV, TENOR: Vratite se, gospođice! Vratite se, Klaro! Sapatnice! Podvedite mi nešto mlado! Sam sam i nesrećan! Jedan običan operski pevač! Nisam tenor! Nikada nisam pevao! Ja nemam sluha! Učiteljica mi je rekla da nemam sluha i da ću jednog dana umreti! 5.NOVEMBARSKI RUČAK(Marija i podstanar Miljković za stolom. Poluodeveni. Marija sa obaveznim rukavicama. Raspareni tanjiri. Boca konjaka. Nekoliko ispražnjenih boca. Razgaćeni muzičari. I Konstantin u uglu. Neprekidno i obavezno sa svojim slušalicama. Sve vreme. Iz off-a dopire neko Tomislavljevo cviljenje. Marija i Miljković piju. Nazdravljaju.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Umreti, spavati, možda sanjati. Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi. E, da ga jebem?! MARIJA: No, što je sad? Nisi sretan? PODSTANAR MILJKOVIĆ: Ne. Filip nije sasvim srećan. Nije ni pijan, ali je ponesen konjakom. Filip je uzbuđen. On oseća nemir svojih živaca. MARIJA: I Marija se danas osjeća naročito slomljenom. Kao pred bolešću. To je umor kakav se javlja pred slomom sviju snaga. Prilazi lagano u omaglicu i nemoćnu besvijest. Mariji je dosta toga dima i smrada. I toga konjaka. PODSTANAR MILJKOVIĆ: I Filip je umoran. Pocepan. I on guši u sebi tihu i duboku potrebu da se napije. Smrtno. Ko svinja. MARIJA: Kad jednom shvatimo što junak želi, istodobno shvaćamo da nikad ne može biti zadovoljan. Zna da će jednog dana umrijeti i pomisao na to mu je nepodnošljiva. Svijet će se okretati i nakon njegove smrti. Što bi sad htio, Miljkoviću? Besmrtnost? PODSTANAR MILJKOVIĆ: Ne znam, Marija. Ali u pozorištu neću raditi! MARIJA: O, naš si junak umišlja da je genij! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Šta ću ja u pozorištu? To nema nikakve veze sa mnom! MARIJA: Čemu onda cijela ova komedija, Miljkoviću? Čemu? PODSTANAR MILJKOVIĆ: Treba izaći na ulice, Marija. Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno. Pokušati bar. MARIJA: Einmal ist keinmal! Vani je vruće! Tlak nestabilan! Idi u kazalište, Miljkoviću! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Mene ničega više nije stid, (Konstantin krene ka njemu. Gledaju se. Dugo.) MARIJA: Podjetinjio si, Miljkoviću. PODSTANAR MILJKOVIĆ: To je mala šetnja do nepoznatog i natrag. MARIJA: S muškarcem ne treba ratovati. Rat, je naime, sredstvo s pomoću kojeg on stječe svoju vrijednost. Ta, to je beskrajno zabavno! INTERMEZZO(Razgaćeni gudački kvartet i Tomislav, tenor. Vivaldi. Prvi stav. Leta.) TOMISLAV, TENOR: Svi sunčevom su vatrom pritisnuti, (mrak.) : DECEMBARSKI RUKOVET1.VELIKI DAN(Ramires. Missa Creole. Burazer sa obućarskom keceljom. Šije nekakvu cipelu. Kao da je izašao iz Kapitala. Kraj njega gazdarica. Opasana kuhinjskom keceljom. Muti nešto u prljavoj vangli. Obijen crveni emajl. Miljković sa revolverom. Konstantin blene u njega. Razgaćeni muzičari, korepetitorka, balerina i poneko uniformisano lice kao hor. Re-make scena Missa in a-minor.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Zapamti ovaj dan, Konstantine! Ponedeljak! Treći ponedeljak meseca decembra! BURAZER: ako je proizvod rada meni tuđ, ako se meni suprotstavlja kao tuđa sila, kome on onda pripada? Ako moja vlastita delatnost ne pripada meni, ako je ona tuđa, iznuđena delatnost, kome ona pripada. Nekom drugom biću, a ne meni. (Pogleda u gazdaricu. Ova ga pomiluje po kosi.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Revolucionar je urotnik! Nema ličnih interesa, nema osećanja, nema ličnih potreba ni imovine, ni imena nema! PODSTANAR MILJKOVIĆ: In tudi imena pa ne! Pri njim se zamenjimo isključno z enim interesom, z eno mislio, z eno strastjo - revolucijo!!! BURAZER: Ako pretpostaviš čoveka kao čoveka, a njegov odnos prema svetu kao ljudski odnos, onda ljubav možeš zameniti samo za ljubav, poverenje samo za poverenje. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Revolucionar prezira vsa kršno doktrinarstvo in ne sodeluje v modernem raziskovanju zakonov in znanosti, to prepušča prehodnijem generacijam! Pozna samo eno znanost - znanost uničenja!!! BURAZER: Ako želiš uživati u umetnosti, moraš biti umetnički obrazovan čovek; ako želiš vršiti uticaj na druge ljude, moraš stvarno biti čovek koji deluje potičući i unapređujući druge ljude. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Revolucionar prezira javno mnjenje! Prezira in sovraži sedanjo družbeno etiko v vseh njenih oblikah pokvarjenosti! Za nj je moralno to kar omogoča zmago revolucije, nemoralno in prestopniško pa vseh kar jo preprečuje!!! BURAZER: Šta je društvo, ma kakav oblik ono imalo? GAZDARICA: Proizvod uzajamne delatnoti ljudi. BURAZER: DA li su ljudi slobodni u izboru ovog ili onog oblika društva? GAZDARICA: Nipošto. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Surov do sebe mora biti surov trudi do drugih! Vsa nežna, sentimentalna čuvstva ljubezni in družbe morajo biti v njem potesna skladno strastjo revolucionarnog delanja!!! BURAZER: pretpostavite određeno stanje razvitka proizvodnih snaga i dobićete odgovarajući oblik prometa i potrošnje. Pretpostavite određeni stupanj razvitka proizvodnje, prometa i potrošnje i dobićete odgovarajući oblik društvenog uređenja, odgovarajuće građansko društvo. Pretpostavite takvo građansko društvo i imaćete odgovarajuće političko uređenje. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Surov prema sebi mora biti surov i prema drugima!!! HOR: Pri njem se zamenjamo isključno z enim interesom, z eno mislio, z eno strastjo - revolucijo!!! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Nežnost, sama po sebi, za njega je laž!!! HOR: Pozna samo eno znanost - znanost uničenja!!! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Revolucionar je urotnik! Nema ličnih interesa, nema osećanja, nema ličnih potreba ni imovine, ni imena nema!!! (Prilazi Konstantinu. S uperenim revolverom. Lepi mu na čelo crnu petokraku.) HOR: In trudi imena pa ne! Pri njem se zamenjamo isključno z enim interesom, z eno mislio, z eno strastjo! SVI: Revolucijo!!! (Konstantin zbacuje sa sebe slušalice koje neprestano vuče. Ekstaza. Crveno sa svih strana. Narod se razilazi. Ostaju samo Konstantin i Miljković. Ovaj drugi sedne. Odhukne. Obriše znoj nadlanicom.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Pobuna je konstantna, Konstantine. KONSTANTIN: Izvini, Filipe, ali ja mislim da si ti lud. (I dalje blene u njega. Fascinirano.) 2.DOBAR DAN(Dom Konstantinov. Medijalni haos. Na ekranima ponovo Burazer reklamira pastu za zube. Asinhrono. Pa onda drži govor. U odelu, sa mašnom. Pa je onda obućar iz prethodne slike. U potpuno istoj pozi. S gazdaricom. G-đa astrofizičarka u svojoj letnjoj haljini koja se raspada. Jasmina bez ičega na sebi. Umotana u svoj veliki ružičasti peškir. G-din arhitekta u kadi punoj vode. Poneki razgaćeni muzičar.) G-DIN ARHITEKTA: Molim lepo, ali moje ludilo je moja privatna stvar. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: I kako čovek da ne poludi po ovakvoj vrućini? G-DIN ARHITEKTA: A već je decembar. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Uveliko decembar. JASMINA: Još malo pa će Nova godina. I jelka. G-DIN ARHITEKTA: Šta su rekli u vremenskoj prognozi? G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ništa. Već danima ništa ne javljaju. G-DIN ARHITEKTA: Sve se tumbe okrenulo. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A Konstantina nema. (Zaplače se. Pije. Iz čaše. Normalne čaše za konjak.) JASMINA: I on, poput psa, oseća čežnju za beskrajem. I želi da bude pas. Da zavija na mesec. Da skonča daleko od dvorišta u kome je proveo čitav svoj pseći vek. A ipak, on je samo sin čoveka i žene. Tako su mu bar rekli. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: (Plače.) Ohladila mu se supa. G-DIN ARHITEKTA: Gluposti! Kakva supa?! Mi uopšte nismo imali supu za ručak! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ne, supu nismo imali. Imali smo sendviče sa sirom i goveđim jezikom! G-DIN ARHITEKTA: Smrdljive sendviče. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ali uvek se tako kaže - ohladiće mu se supa! (rida.) G-DIN ARHITEKTA: Mislio sam, da bismo redovno išli na posao.. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: (Prekine ga.) Više niko ne odlazi na posao! G-DIN ARHITEKTA: Kad bismo redovno, od sedam do tri, i posle tri, određivali svoje plate, ostalo bi nam mnogo manje vremena da razmišljamo. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Možda bi trebalo da se družimo sa našim prijateljima. Sa gospodinom Tomislavom, na primer. G-DIN ARHITEKTA: Možda. No, sve su to tlapnje, draga moja. I laparanje u vetar. JASMINA: A Konstantin? (Reakcije nema.) JASMINA: A ja?! (Reakcije nema. A onda se na ekranima pojavi Burazer kao obućar. I grmne njegov glas.) BURAZER: O povezivanju udruženog rada i, je li, kulture. Ja mislim, u svoje lično ime i u ime svojih kolega, da svi vrlo dobro shvataju našu situaciju i u skladu s prethodnim se i ponašaju. Pod tim podrazumevam da je naše preduzeće u tom pitanju i u celini vrlo za. (Jasmina urla. G-din arhitekta i g-đa astrofizičarka primete da ona urla. Ali nastave da drežde u ekran.) BURAZER: Radimo i borimo se za svoje lične dohotke kao i za proširenu proizvodnju, a ujedno i za povezivanje s kulturnim sadržajem. U tom smislu se može govoriti o političkoj situaciji koja je ista mnogo bolja nego u društvenim delatnostima gde se još nije dovoljno shvatila stabilizacija i odricanje od ranijeg načina. (Jasmina se smota u klupko. Ječi.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Jasmina, sine, opet si pokvarila stomak? BURAZER: Društvo to, je li, neće moći još dugo da podnese i tu će se morati tražiti rešenja u skladu sa mogućnostima i u smislu jednog opšteg povezivanja. Eto, to je što bi imao da vam kažem. (Jasmina ječi.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Da ti skuvam kamilicu? G-DIN ARHITEKTA: Zašto ne paziš na svoj stomak, Jasmina= JASMINA: Jebite se sa svojim stomacima?! Pitajte me jednom za glavu!!! G-DIN ARHITEKTA: A lepo sam vam govorio, Jasmina. I tebi i Konstantinu. U kojoj je meri bolest jedna pogubna stvar. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Naše se vreme, u stvari, razbolelo. G-DIN ARHITEKTA: Razbolelo, nažalost. Današnji čovek je mlitavac. Volja mu je slaba. A više ničeg nema da za drži u stezi i odgovornosti. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Osvrni se oko sebe, dete moje. Svuda bestidnost i razularene strasti. G-DIN ARHITEKTA: Današnji mladi čovek sebe smatra jako pametnim ako se zaklinje na teoriju iživljavanja. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A žena je pre svega - majka. Ona je čuvateljica porodičnog života. G-DIN ARHITEKTA: Treba da paziš na svoje zdravlje, Jasmina. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Da ti skuvam kamilicu? JASMINA: Ima jedna mnogo dobra stvar u svemu tome. Wednesday morning, u sredu, at five o'clock. Jedna riba otišla od kuće. Zapalila. (Jasmina se kupi. A nikako da se pokupi. Autistično. G-din i g-đa blenu u nju.) Jednostavno otišla. Malo je šmrcala, after living alone. Malo, for so many years. A oni su mislili da su joj sve dali. Sve su joj dali. A ona otišla. Wednesday morning, u pet. As the day begins. Polako. Silently. I neprimetno. Zapalila. Daleko. (Lagano odlazi. Samo u peškiru. Sa svojim kasetofonom. Iz njega, u laganom kreščendu, The Beatles, She's Leaving Home. G-din i g-đa blenu. Onda ona nalije novu čašu.) G-DIN ARHITEKTA: Ali danas uopšte nije sreda. Danas je ponedeljak. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Stari Egipćani su u svakom mesecu određivali po dva nesrećna dana. Tada ne trba ništa započinjati. Nikakve poslove, nikakve poduhvate, ništa. G-DIN ARHITEKTA: Ali mi ništa nismo ni započeli. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Najkritičniji dani bili su poslednji ponedeljak u aprilu, drugi ponedeljak u avgustu i treći - treći ponedeljak u decembru. (Zaplače.) Sve velike svetske katastrofe desile su se baš na ovaj dan. G-DIN ARHITEKTA: Koješta! Ja to uopšte nisam primetio! (Ustane.) Dođi da mi obrišeš leđa. 3.ZALUDAN DAN(Burazer kao obućar i gazdarica sa pregačom. Negde iza njih obrisi fabrike. Miljković i Konstantin u revolucionarnom nalet. S jedne strane Jasmina u peškiru. S druge korepetitorka. Jedan razgaćeni muzičar seo na zemlju, pa se igra piljaka. Iza svega toga jedno uniformisano lice. S rukama na leđima.) GAZDARICA: Daću ja vama po leđima, cirkuzanti jedni! BURAZER: Bre, kevo, kažem ti ko burazeru, što da se ženiraš. Neka ih, neka sede malo ovde, ima brzo da nestanu. To ti je takva profesija, kratak im vek. GAZDARICA: Što se kulture tiče, nemam protiv. Al imam protiv kršenja reda poslovnog i discipline. Ako su oni zaludni ne mora to pošten svet da okajava. BURAZER: Pusti, kevo! Zamlate! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Kad narod otkrije taju kako se postaje velik, KONSTANTIN: Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima koji su mislili kako će opljačkati narod, nadajući se da će to pljačkanje ostati nekažnjeno, za koje je republika predstavljala špekulaciju, a revolucija zanat! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Nebo je budućnošću bremenito, KONSTANTIN: Podelimo ovaj mrak između sebe! GAZDARICA: Nema šta mi između sebe da delimo. Svaki sebi nek deli. A ja odo, imam preča posla. (Ode. Svako radi svoj posao. Miljković i Konstantin zure. Zabezeknuti. Niko ih i ne primećuje. Jasmina prilazi korepetitorki.) JASMINA: Wednesday morning, u pet. Otišla. Iza brda. a iza brda - mrak. The fool on the hill. KOREPETITORKA: Šta je? Zaglavila si? JASMINA: Ne znam. Ne sećam se. Zaboravila sam. KOREPETITORKA: Ako, ako. Stanovništvo se razmnožava. (Uniformisano lice pronjuši malo, odmahne rukom i ode. Jasmina se srože na zemlju. Peva. Preko njene pesme, Miljković i Konstantin pokušavaju još jednom.) JASMINA: The poor soul sat sighing by a sycamore tree, PODSTANAR MILJKOVIĆ: Slabi su pozvani da postanu vođe, KONSTANTIN: Svet će spoznati onaj ko ga menja! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Svet se deli na one koji su zapevali KONSTANTIN: Budućnost je tu, PODSTANAR MILJKOVIĆ: Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi!!! (Čekaju reakciju. Reakcije nema. Samo Jasmina peva svoju pesmu. Miljković opsuje nešto sebi u bradu. Pljune.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: O, gorko i slepo more, zaljubljeno u brodolom! Hajdemo, Konstantine. Uzaludno je. (Siđe s bureta.) KONSTANTIN: Kuda, Filipe? PODSTANAR MILJKOVIĆ: (Izgubljen.) Dalje. KONSTANTIN: Kuda dalje? PODSTANAR MILJKOVIĆ: Dalje od rukoveti. KONSTANTIN: Kakvih rukoveti? PODSTANAR MILJKOVIĆ: Mokranjčevih. KONSTANTIN: O čemu mi to govorimo? PODSTANAR MILJKOVIĆ: O ljudima. KONSTANTIN: Kojim ljudima? (Miljković uprti svoje bure. Krene lagano. S buretom. Stane. Govori sebi i za sebe. Kao opelo.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: U zemlji gde se poštuju suncokreti JASMINA: (Takođe izgubljena.) Komadić neba. Plišani medved bez jednog uha. Konzerva sardina u maslinovom ulju. Jedan zarđali šraf od bicikla. I crne muške čarape. Rasparene i štrokave. gospode, zar sam sve to mogla da strpam u sebe? KOREPETITORKA: Ja ću kafu bez šećera, a ti? JASMINA: Koca kolu. KOREPETITORKA: Derište. (Jedan razgaćeni muzičar donosi kafu i Koca kolu na poslužavniku.) BURAZER: Da znaš, kevo, da si se zajebala. Bio mnogo dobar literarni kružok. (Nastavi da radi. Miljković ode sa svojim buretom. Konstantin trči za njim.) KONSTANTIN: Pokaži svoje srce, Filipe! Pokaži svoje srce i umri! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Hajdemo, Konstantine. Više nas niko ne jebe. 4.KOŠMARAN DAN(Crni koncertni klavir. Kraj klavira Jasmina. U peškiru. Kraj klavira kada. Puna vode. Tomislav, tenor svlači svoj masivni kostim. Korepetitorka mu pomaže. Balerina stoji sa poslužavnikom i kafom. Razgaćeni muzičari defiluju.) TOMISLAV, TENOR: Niko me ne jebe - pa šta. I pametniji od mene su izgubili glave. A ko i ne bi po ovoj vrućini. KOREPETITORKA: Umuknite, gospodine. (Tomislav ulazi u kadu. ozaren. Obraća se Jasmini.) TOMISLAV, TENOR: A ti, mala? Kako se zoveš? Koliko ti je godina? Šta ti tražiš ovde? Hoćeš li da spavaš sa mnom? JASMINA: Ne seri, matori. TOMISLAV, TENOR: (Korepetitorki.) Glupačo! Rekao sam ti da mi privedeš nešto mlado! KOREPETITORKA: Zaveži! TOMISLAV, TENOR: (Korepetitorki.) Molim vas, gospođice. Molim vas, Klaro. Privedite mi nešto. Makar šta. BALERINA: Ohladiće vam se kafa, gospodine! KOREPETITORKA: Gospodin čeka limun. BALERINA: Kažu da ste postali rasejani, gospodine. (Tomislav krene da uzme svoju kafu. Ali, uzme je korepetitorka.) . KOREPETITORKA: Kažu da je sam sebi uskočio u usta. BALERINA: Kažu da dotični Miljković odbija saradnju. KOREPETITORKA: Kažu da je zgodan. BALERINA: Ali pokvaren. KOREPETITORKA: Mlad i pokvaren. BALERINA: Kažu da više nećete moći da odlučujete. KOREPETITORKA: Ali to nije razlog da svinja pati. BALERINA: Kažu da ćete se povući. KOREPETITORKA: Ali on je tek sad u punoj snazi. BALERINA: Kažu da ste počeli da falširate. KOREPETITORKA: Naročito po pitanju Miljkovića. BALERINA: Žao mi je što ga nikad nisam videla. KOREPETITORKA: A kažu da je zgodan. BALERINA: Ipak, nikad ga nisam videla. KOREPETITORKA: Čudno, ni ja ga nisam videla. TOMISLAV, TENOR: (Skoči i zaurla.) Nisam ni ja!!! Nisam!!! (Ulazi Marija. Kao i obično. Crni šešir, crne rukavice.) MARIJA: No, što čekate, djevojke? KOREPETITORKA: Gospodin Tomislav nas maltretira. BALERINA: Mrcvari nas, gospođo. KOREPETITORKA: Uništava. BALERINA: Bezosećajan je. KOREPETITORKA: I nepošten. TOMISLAV, TENOR: Oprosti mi, Marija. Oprosti, mila moja. Meni je tako vruće, nepodnošljivo. Umrećemo, Marija, svi ćemo umreti. Od jare. Kažu da je u Španiji, ne - u Danskoj, isto tako bilo. Bojim se, Marija. (Korepetitorka i balerina odlaze. I Jasmina.) JASMINA: (Mariji.) Kao možete da živite sa ovim kretenom? (Ode.) MARIJA: (Gleda u korepetitorkinu šoljicu na klaviru.) Ohladila ti se kava. TOMISLAV, TENOR: Zašto si došla? MARIJA: Miljković ne želi imati nikakve veze s Mokranjcem. Miljković se ne želi kompromitirati. TOMISLAV, TENOR: Mila moja, ja ništa ne razumem! MARIJA: Miljković ne želi pisati za kazalište. TOMISLAV, TENOR: Hajdemo odavde. Bojim se. MARIJA: Čuješ li što govorim? Miljković diže revoluciju. Hoda po fabrikama, agitira. TOMISLAV, TENOR: O, bože, opet ta revolucija! MARIJA: Opet. TOMISLAV, TENOR: Hajdemo kući. 5.DECEMBARSKI CEH(Kafanski sto. Brdo ispijenih boca. Miljković pijan. Tetura. Nalazi mesingani lavor. Sipa vodu. Sedne. Izuje se. Stavi noge u lavor. Uživa. Za to vreme teče priča.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: A šta ćemo, koji moj kod kuće?! KONSTANTIN: Pijani smo, Filipe. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Prestani tako da me zoveš, budalo. Ja sam podstanar Miljković. Podstanar, zapamti! KONSTANTIN: Pijani smo kao svinje. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Slušaj, balavac! Nemoj, bre, u tradiciju da mi diraš! Ja sam Srbin! KONSTANTIN: Ja nisam. Ja sam iz Beograda. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Kao da je Niš prek osveta. KONSTANTIN: Gde je Niš? PODSTANAR MILJKOVIĆ: Dvesta kilometara nadole. Plus - minus beskonačno KONSTANTIN: Šta se gaji u Nišu? Kukuruz ili gorušica? PODSTANAR MILJKOVIĆ: U Nišu se gaje mali podstanari. KONSTANTIN: To je iz druge priče. PODSTANAR MILJKOVIĆ: A jok, bato! U drugoj priči se ništa ne zna. Ništa nema da stoji na svom mestu. Neki to zovu revolucija. Drugi kažu da je taj bauk odavno izjeden. Da me jebeš ako znam. Al ja sam hteo unutra, pa makar i kao podstanar. KONSTANTIN: Moj matori je arhitekta. PODSTANAR MILJKOVIĆ: U, što je to dobra stvar, burazeru! Mnogo dobra! a šta ti je deda? KONSTANTIN: Deda mi je umro. Svako moj deda ima svoj portret i svoj ekser o koji se dotični okači na zid. A stavili su eksere i za nas žive. Za svakog po jedan. Ja sam svoj izvadio. (Traži po džepovima.) Sad ću da ti pokažem. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Ma, šta ti znači balavanderu? Ti si jedno obično gradsko derle. Čitav vek si proveo u gradu. A gradski ljudi su ko sipljive mačke. Imaju trulo zubalo, umiru od raka, pišu debele knjige o svojim crevima i sede po kojekakvim Akademijama. KONSTANTIN: Prestani da piješ, Miljkoviću! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Ti ćeš da mi kažeš! A što da ne pijem kad sve ima da ode do đavola! Sve! I sve ima lepo da se raspadne. I da izvetri. KONSTANTIN: Lažeš, Miljkoviću! Pijan si! Ne znaš šta govoriš! Ništa ne sme da se raspadne! Ništa ne sme da se izvetri, pa makar smrdelo do ugušenja! Za mene je tek počelo! Tek sam okusio! Ja nisam imao svoje studentske nemire i nisu me kupili zgradom na uglu Masarikove i generala Ždanova!!! PODSTANAR MILJKOVIĆ: (Zacenio se od smeha.) Čekaj, bre, Konstantine! Vidiš da su nas ovi ovde zaključali. Kelner koji vonja na deset s lukom lepo uzeo ključ i zaključao. Otišao čovek da spava. A prozori imaju rešetke kao u KPD-u, il u Mitrovici, ne daj bože. Kad kelner ujutro dođe, a mi još uvek ovde. Onda će da traži da platimo, a mi nećemo. Nemamo pare. I to u krug. Niko živi nema iz govana da te izvadi. Kakav Fortinbras, kakvi bakrači?? To si ti ionako sve izmislio. Lupila ti ova vrućina u glavu. KONSTANTIN: Đubre!!! Izdao si me!!! Srušićemo sve zidove ako hoćemo da izađemo!!! Samo ako hoćemo!!! Izdao, si Miljkoviću!!! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Nemam ja, dete, vremena da se bakćem sa zidovima. Čeka me moja Marija. U mom iznajmljenom stanu sedi Marija i čeka. E, kad bi ti znao šta je ljubav KONSTANTIN: Ja imam dovoljno vremena, Miljkoviću! Imam vremena da pokušam! I da uspem! Čuješ li, Miljkoviću? Ja imam dovoljno snage! Samo zato što nemam ekser i neću da imam Mariju! PODSTANAR MILJKOVIĆ: Ako, ako. Ko je ljubio, taj ne ljubi više. KONSTANTIN: Treba srušiti sve srušivo, Miljkoviću. A ti si gotov da se srušiš. INTERMEZZO(Razgaćeni muzičari i Tomislav, tenor. Vivaldi. Četiri godišnja doba. Jesen. Prvi stav.) TOMISLAV, TENOR: Proslavljaju seljaci pjevajući, (mrak.)
JANUARSKA RUKOVET1.DAN POBUNE(Konstantin na barikadama. U pocepanoj košulji. Prašnjav, znojav, prljav. Sa polomljenim transparentom u rukama. Sam. Uplašen. Nigde ni žive duše.) KONSTANTIN: Danas je dvadeset sedmi januar! 2.DAN PONIŽENJA(Crni koncertni klavir. Na njega nalakćen Tomislav, tenor. U svom masivnom kostimu. Pred njim Miljković. Sa svežnjem ispisanih papira. Ispadaju mu. Kupi ih za sobom. Razgaćeni muzičari se šetaju. Odnekud iz off-a, Konstantinov glas iz prethodne slike. Slabo se čuje. Krči.) TOMISLAV, TENOR: Zašto! Pitate me - zašto?! Pa došli ste malo prekasno, druže Miljkoviću. U međuvremenu se mnogo toga izdogađalo. Uveli su nam totalnu restrikciju vode, na primer. Šta ćete - suša. A preko vašeg slučaja nahvatalo se prašine, za prst. Više nikome niste potrebni, druže Miljkoviću. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Ali... TOMISLAV, TENOR: (Prekine ga.) Iskreno govoreći, vi nemate apsolutno nikakvih prava da se osećate ugroženim. Cenili smo vaš talenat, izašli vam u susret, ali vi ste neodgovorni, ne ispunjavate obaveze i, nemojte mi zameriti, nevaspitani. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Napisao sam... TOMISLAV, TENOR: (Prekine ga.) Mladi ste, druže Miljkoviću. Ima vremena, tek ćete pisati. Naša kuća je oduvek gajila mlade stvaraoce. Imali ste šansu, ali ste je prokockali. Pokušajte drugi put. Ovoga puta niste ni imali šta da ponudite. Zbogom, druže Miljkoviću. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Sve što ste od mene tražili... TOMISLAV, TENOR: (Prekine ga.) Drugi put, Miljkoviću. (Krene. Utrči balerina.) BALERINA: Gospodine Tomislave! Sačekajte! Na radiju javljaju za nemire na Elektrotehničkom fakultetu. Deca štrajkuju. Neki klinac se ispeo na barikade. Pola grada je blokirano. TOMISLAV, TENOR: Šta kažu za vreme? BALERINA: Naoblačilo se, ali bez promene. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Više mi nisu potrebne reči. Treba mi vreme. 3.DAN SPOZNAJE(G-đa astrofizičarka u svojoj laboratoriji. Za stolom. Mantil preko raspadnute letnje haljine. Pred njom gotovo prazna boca konjaka. Pije iz čaše od dva deci. Sipa u sebe. I radio pred njom. Uključen. Vesti.) GLAS SPIKERA: Vreme u jugozapadnim, severnim, te severoistočnim krajevima - bez promena. (Zvučni signal.) Danas je na elektrotehničkom fakultetu došlo do neprijatnog incidenta. Apsolvent elektrotehnike Konstantin Karamarković, sa prosečnom ocenom 9,84 pokušao je da izazove nered, izvikujući brojen parole solipsističko-unitarističke orijentacije. Tačan uzrok i neposredan povod ovog nemilog događaja još uvek su nepoznati. Na pitanje postavljeno od strane organa službe gradske bezbednosti, privedeni omladinac Karamarković izjavio je da ne može biti reči ni o kakvom neposrednom, već o iskonskom ljudskom porivu, te da se u njegovom slučaju radi o nagomilanom iskustvu svih dosadašnjih svetskih revolucija i posleratnom iskustvu u nas. (Zvučni signal.) Sport. Na stadionu Hejsel u Briselu... (G-đa astrofizičarka isključi radio.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Bože moj, kako su zvezde daleko! A uvek sam se pitala da li sam ja nesrećna. Nesređena možda, ali nikako nesrećna. Zašto ja kao jedna majka, majka pre svega, a tek onda magistar astrofizike, naučnik reklo bi se, ne mogu da imam svoj život? Zašto ja kao majka ne mogu da imam miran život?! Zašto sam ja uopšte majka?!!! (Zbaci mantil sa sebe. Prevrne bocu. Potrči prema vratima.) 4.DAN GNEVA(G-din arhitekta za svojim radnim stolom. Lenjiri, papiri, crteži. Portabl TV u blizini. Uključen. Bez tona. Slike razne. Demonstracije. Iz belog sveta. A onda se pojavi Konstantin. U krvavoj košulji. Na barikadama. Nekoliko uniformisanih lica baci se na njega. Ovaj se opire. Za to vreme g-din arhitekta ima svoj diskurs.) G-DIN ARHITEKTA: Kaže da neće da govori. Ako. Preti da će štrajkovati glađu. Ako. Šta ja imam s tim? Govorio sam i njemu i Jasmini! Ako! i opet ću kad bude potrebno. Omladina će velikim zahtevima budućnosti moći da odgovori samo ako je ispunjena narodnom i državotvornom mišlju. A to znači vaspitanje i obrazovanje za odgovornost i požrtvovanost naspram celine. Nikakvo mekuštvo i preterano obaziranje na individualna skretanja. Omladina će biti pravilno pripremljena za život tek onda kada nauči da radi stvarno, misli jasno, ispunjava svoje obaveze, tek onda kada se navikne na pokornost i poslušnost prema vaspitaču i podvrgne se njegovom autoritetu. Nije vredelo! Ne vredi! Otkako su nam isključili vodu, ne može čovek ni ruke da opere. Negde smo se zajebali, drugovi! Negde smo se pošteno zajebali! (Istrči. Na ekranu Konstantin. Krupno. Krv lije sa čela. Stop kadar.) 5.JANUARSKI LAMENT(Miljkovićev brlog. on u košulji i gaćama. Sluđen. Izgubljen. Pred njim torta.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme, (Ulazi Marija. Dovodi je Tomislav, tenor. I ostaje pored nje.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Marija! MARIJA: Ja odlazim, gospon pisac. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Zašto, Marija? (Baulja za njom.) MARIJA: To je jako lijepo rečeno, gospon pisac. Ali ja idem svojoj kući. PODSTANAR MILJKOVIĆ: Čuj, plače mesec, Marija, MARIJA: Marija odlazi sa svojim čovjekom. Odlazi. Zauvijek. (Skine svoje crne rukavice. Baci ih pred Miljkovića.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Želim da posle snova TOMISLAV, TENOR: Mi smo svinje, a svinje idu kući. (Odu.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme, INTERMEZZO(Razgaćeni muzičari i Tomislav, tenor. Vivaldi. Četiri godišnja doba. Zima. Prvi stav.) TOMISLAV, TENOR: Od britka daha strahovite bure (mrak.)
FEBRUARSKA KODA1. VEČE(Dom Konstantinov. Sedeljka. G-din arhitekta, g-đa astrofizičarka, Marija i Tomislav, tenor. Konstantin autistično naslonjen na goli beli zid. Igra se svojim slušalicama. Glava ufalčovana. Jedna ruka obešena oko vrata. S druge strane zida ritmično udaranje. Jedva čujno. U laganom kreščendu. Muzičara ni od krova. Svi ekrani sneže.) G-DIN ARHITEKTA: Divno veče, dragi moji, divno veče! Još kad bi nam pustili tu prokletu vodu, pa da svi, ovako zajedno, opremo ruke. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: A već smo se uplašili da gospodin Tomislav nikad neće doći. G-DIN ARHITEKTA: Već smo mislili da vrućine nikad neće prestati, a zahladnelo je. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Da li je gospodin Tomislav zaboravio svoje prijatelje? G-DIN ARHITEKTA: svoje venčane kumove, čak. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ili je supruga gospodina Tomislava insistirala na tome? G-DIN ARHITEKTA: Gospođa gospodina Tomislava je savršena supruga. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Gospođa je lepa. TOMISLAV, TENOR: Varate se, prijatelji! O, kako se varate! Gospođa je neobično škrta, srdita i džangrizava dama. Uvek je neraspoložena. Juče, na primer, nije mi dala da ručam. Da samo znate kako se ja nje plašim. Užasno. Plašim se kad me gleda, kad se smeje, kad govori. Ali kad se napijem, a ja se obično napijem od jedne čašice, onda mi je na duši istovremeno tako prijatno i tako tužno da ja to ne mogu da iskažem. MARIJA: No, Tomislave, molim te lijepo, s time je svršeno. Tvoj me značajni izraz lica, ta tragična figura - nasmijava. TOMISLAV, TENOR: Kada biste samo znali koliko želim da pobegnem! Koliko želim! Da pobegnem, da ostavim sve i da bežim koliko me noge nose. Svejedno gde. Samo da pobegnem od ovog gladnog, banalnog i besmislenog življenja koje je od mene načinilo kompletnog idiota. Da pobegnem od te glupe, ništavne, zle žene, od moje žene koja me godinama muči. Da pobegnem od muzike, od Mokranjca, od gospođice Klare, od svih tih trica i kučina. (Ulazi korepetitorka. Po prvi put u belom. Sasvim. Sedne pored Tomislava.) KOREPETITORKA: Varate se, gospodine. Od mene nećete pobeći. TOMISLAV, TENOR: Oh, bože moj, samo da pobegnem i da se zaustavim negde daleko, daleko, u polju, i da stojim kao drvo, kao stub, kao strašilo za ptice pod beskrajnim plavim nebom. I da svu noć gledam kako nada mnom plovi tihi, jasni mesec. I da zaboravim, da zaboravim. MARIJA: Čemu ta komedija čiji je ograničeni čin i koketiranje gospodara sa smrću jako zabavljalo Bataja? Ne zaboravimo da je upravo Bataj gurnuo Hegela sve do ruba ponora u koji se civilizirani čovjek uzdržava upasti. TOMISLAV, TENOR: Da zaboravim i da se ničega ne sećam. Da svučem sa sebe ovaj odvratni stari frak u kome sam se nekoliko puta venčavao. Star sam, jadan i nesrećan kao ovaj prsluk s iznošenim, olinjalim leđima. MARIJA: Na žalost, Hegel nije pronašao ništa. Sav taj proces, opisan posebno u Fenomenologiji duha, doista je samo općenito na djelu u svakodnevnoj banalnosti. Historija kao historija falocentrizma, mijenjala je smijer samo da bi se ponovila. G-DIN ARHITEKTA: Ukoliko sam razumeo, gospođa je vrlo u pravu. Poraz devetsto četrnaeste objašnjava se preodmišljanjem socijaldemokratije, a onaj iz osamnaeste njenom izdajničkom politikom i njenim iluzijama, a takva objašnjenja, dozvolićete, ne uklanjaju činjenicu poraza. (Gleda u g-đu astrofizičarku. Ona se sve vreme naliva konjakom. Iz boce.) MARIJA: Vi me uopće niste razumjeli. Većina je stanovništva osiromašena, milijuni ljudi su nezaposleni i životare na rubu gladi. Eksproprijacija eksproprijatora je izostala i povijest se, u suprotnosti s očekivanjima, na razmeđi između socijalizma i barbarstva kreće u pravcu barbarstva i primarne bestijalnosti. G-DIN ARHITEKTA: (G-đi astrofizičarki.) Prekini da piješ taj prokleti konjak! G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Šta drugo da pijem? Nema vode. TOMISLAV, TENOR: Vreme je isteklo. Rekao sam šta sam imao. (Ulazi Jasmina. U drugom stanju. S peškirom.) JASMINA: Vratila sam se. G-DIN ARHITEKTA: Odakle, pobogu? JASMINA: Iz šetnje. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Ovo je naša kćerka. G-DIN ARHITEKTA: Idi u svoju sobu, Jasmina! JASMINA;: Nije mi dobro. G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Pokvarila je stomak. G-DIN ARHITEKTA: Idi u svoju sobu! (Ali Jasmina se smesti pored Konstantina.) KOREPETITORKA: Ima li ovde normalnog sveta? KONSTANTIN: Nisi smela da se vratiš, Jasmina. JASMINA: Izgubila sam isprave. KONSTANTIN: Dvoznačno postavljanje spram autoriteta. Pobuna uz istovremeno priznavanje i podvrgavanje. To je malograđanska pobuna, Jasmina. JASMINA: Ja više nisam Jasmina. KONSTANTIN: Mislio sam da si bar ti uspela. JASMINA: Uspela sam da se vratim. KONSTANTIN: Zašto, Jasmina? JASMINA: Izgubila sam isprave. Više se ne zovem Jasmina. Ne znam kako se zovem. Ne znam koliko mi je godina. a čini mi se da sam još vrlo mlada. (Proguta knedlu.) Es muss sein! MARIJA: Kada sam bila posve mala djevojčica, mama i tata su bili cirkuski artisti. Ja sam izvodila salto mortale i razne trikove. A kad se mama i tata pošli k Mirogoju, uzela me je k sebi na odgoj jedna gospa, Njemica. Odrasla sam i otišla u balerine. A odakle sam i tko sam - ne znam. KONSTANTIN: (Jasmini.) Einmal ist keinmal! (Upada gazdarica. Sa sve Burazerom.) GAZDARICA: Di je moj kirajdžija? G-DIN ARHITEKTA: Dobro veče. Koga tražite? GAZDARICA: Ovog nesrećnika od prek oputa. Opet mi duguje. Za tri meseca. Evo, sin će moj da posvedoči ko očevidac. BURAZER: Drug Miljković duguje za tri meseca, vezano. Za mesec decembar, za mesec januar i za tekući mesec februar. G-DIN ARHITEKTA: Čekajte! O čemu govorite? GAZDARICA: O mom kirajdžiji, Miljković se zove. BURAZER: Drug se preziva Miljković, status - podstanar, a po zanimanju zamlata. G-DIN ARHITEKTA: Ja vas najlepše molim da nas ostavite na miru. Mi nemamo ništa s tim... vašim... G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Mi ne poznajemo nikakvog druga Miljkovića. GAZDARICA: Za mal da vam poverujem! (Uperi prstom na Mariju.) Al ova ovde biće da ga dobro poznaje. Ko da sam i jednom zatekla u onoj stvari. BURAZER: Drug Miljković i njegova dotična prijateljica, zatečeni u corpus delicti, dva puta zvanično i ko zna koliko puta nezvanično. G-DIN ARHITEKTA: Molim vas da smesta napustite ovaj stan! MARIJA: Hinaus, bitte! GAZDARICA: Ja vas molim ko prve komšije. Ima stan da mi demolira. U vazduh će nešto da digne. BURAZER: Drug Miljković je pod brojem jedan navukao rezu na vrata pod brojem dva - od otud dopire neka lupnjava da bog sačuva, a pod brojem tri - pretpostavlja se da je drug šenuo pameću, te na taj način ugrožava živote svojih najbližih, kao i živote nevinog građanstva. GAZDARICA: Imate l uši, bre?! Slušajte! (Svi napregnuto slušaju. S druge strane zida sve jače lupanje. Tomislav, tenor počne da peva. Sasvim tiho. Liturgija. Gotovo nečujno. G-din arhitekta se hvata za želudac. G-đa astrofizičarka za bocu. Konstantin i Jasmina autistični.) G-ĐA ASTROFIZIČARKA: Šta to lupa?! GAZDARICA: Kažem ja, lupa. BURAZER: Evidentno lupa. G-DIN ARHITEKTA: Moj čir! KOREPETITORKA: Ko je to?! MARIJA: Šta je ovo?! TOMISLAV, TENOR: Mokranjac. (Nastavi da peva. Kreščendo...) KONSTANTIN: To je čovek. Čovek. 2.NOĆ(Podstanar Miljković udara u zid. Rukama, nogama, glavom. Sve jače. Raskopčana košulja. Za pojasom revolver. Tomislavljeva arija napreduje.) PODSTANAR MILJKOVIĆ: Februar, noć između jedanaestog i dvanaestog, 3. D. C. AL FINE(Dom Konstantinov. Svi kao na kraju prve slike. Duva vetar. Oluja. Zavese lete. Grmi. I seva. Sve više glasova pridružuje se Tomislavu. Liturgija sve jača. Jedan po jedan, ulaze i muzičari. Doterani. Izglancani. Kao za nastup. Koncentrišu se oko Tomislava. Dolazi i balerina. Samo Jasmina ostaje sa strane. Uza zid. Konstantin stoji. Odmotava čalmu sa glave. Pošto je s druge strane tišina, on počinje da lupa u zid.) KONSTANTIN: Ja nikad nisam znao više no što danas znam, (Lupa sve jače. Niz lice krv. I Liturgija sve jače. I oluja. I sve više ljudi na sceni.) KONSTANTIN: I znam da i logika ima voju giljotinu, (Konstantin na kraju snage. Zid krvav. I kiša pada. I sneg. Po sve brojnijem horu. A onda pucanj iza zida.) KONSTANTIN: A ko ne može da bude Fortinbras, (Konstantin se ruši. Lokva krvi. Svi se koncentrišu oko njega. Kao za fotografiju. Liturgija sa svih strana. Besprekorno tačna. Jeziva. I mrak je. Umesto blica, sevaju munje. I kiša pada, i sneg. I svi su mokri, i beli, i zbijeni jedno uz drugo. I sve to traje.) KRAJDUBRAVKA KNEŽEVIĆDramaturg, dramska spisateljica, pozorišna kritičarka i esejističarka, rođena 1962, diplomirala 1986. dramaturgiju i magistrirala 1995. teatrologiju na FDU u Beogradu gde je radila kao asistentkinja na drugoj godini dramaturgije kod redovnog profesora Jovana Hristića. Trenutno živi negde na američkom kontinentu. Autorka devet celovečernjih drama izvođenih na profesionalnim scenama širom bivše Jugoslavije - od Beograda, preko Novog Sada, Kragujevca, Šapca, Podgorice, do Zenice i Splita. Tri od ovih devet drama su i objavljene. Takođe autorka četiri izvedene radio drame. Pre rata, dve godine bila stalno zaposlena kao urednica u Dramskom programu Radio Beograda. Takođe bila scenaristkinja brojnih TV emisija (u kulturnom, obrazovnom i muzičkom programu) na TV Beograd i TV Sarajevo, a sarađivala i sa TV Zagreb. Pozorišnom kritikom i esejistikom bavila se u raznim medijima, takođe širom eks-Jugoslavije. Pisala za dnevne novine Večernje novosti i Ekspres politika, kao i za nedeljnike i dvonedeljnike - od Studenta, NON-a i Stava do Intervjua, Politika International Weekly, Demokratije, Književne reči... Napise o pozorištu objavljivala ili još uvek objavljuje u periodici - Moment, New moment, Pacifik, Eterna, Transkatalog, Hid, kao i stručnim časopisima Euromaske, Scena i Prolog. Nedavno postala saradnica časopisa Scottish Drama. Kritike i prikaze takođe radila za razne programe na Radio-Beogradu, TV Beograd, TV Sarajevo, TV Ljubljana, VIN. Godine 1990. dobila je Sterijinu nagradu za kritiku, sedmu uopšte dodeljenu i poslednju u kompletnoj eks-jugoslovenskoj konkurenciji. Od 1988. radila kao stalna voditeljka okruglih stolova Bitefa, a kao gošća-moderatorka istu funkciju pre rata obavljala na nekoliko diskusija u okviru zagrebačkog Eurokaza. Učestvovala na brojnim teatarskim simpozijumima, seminarima i kongresima - od Beograda, Novog Sada, Ljubljane, Dubrovnika, do Salcburga i Brizbejna. Na kraći rok usavršavala se u SAD i Australiji. Poslednjih godina intenzivno je radila na oživljavanju alternativnog pozorišnog života u Beogradu. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |