Jelena Vuksanović

Tajne

Drama

(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić

Likovi:

• Majka
• Devojka
• Figura 1
• Figura 2
• Figura 3

Nova scena 0

DEVOJKA: (Prilično detinjasta, kreće se povijenih leđa. Njen hod potseća na mešavinu kretanja vuka, majmuna, a glava joj se kreće isto kao i kod kukavice.) Mama! Dođi!

MAJKA: (Iz kolibe.) Zašto?

DEVOJKA: Hajde, samo dođi. Imam nešto da ti pokažem.

MAJKA: (Pojavljuje se na vratima kolibe, strpljivo, hoda slično kao devojčica, samo što je njen hod još više izražen, kičma povijenija.) Šta sada imaš da mi pokažeš? Šta si sada smislila? Ispravi se!

DEVOJKA: Dosta sa pitanjima! Zažmuri!

MAJKA: Znaš da ne volim iznenađenja.

DEVOJKA: Molim te.

MAJKA: (Zatvori oči, Devojka je povede za ruku ka jednoj gomilici lišća sa desne strane kolibe.) Reci kada da ih otvorim!

DEVOJKA: (Uzbuđeno.) Evo, samo još malo. Otvori oči!

MAJKA: (Otvara oči.) I?

DEVOJKA: (Pomalo ljuto.) Zar ne vidiš?

MAJKA: Reci mi šta, pa ću videti.

DEVOJKA: Evo je ispred tebe. Nadam se da vidiš tu gomilu ispred tebe.

MAJKA: Naravno da je vidim. Znači, to je iznenađenje.

DEVOJKA: Da. (Pauza.) Zar nije to divna ideja? (Pogleda u majčino zbunjeno lice.)

DEVOJKA: Nisam ti rekla? Navikla sam da sve znaš unapred.

MAJKA: Što si starija sve manje shvatam, navikni se da mi unapred objašnjavaš.

DEVOJKA: Skupila sam gomilu lišća.

MAJKA: Nadam se da ga nisi nasilno skupljala.

DEVOJKA: Nisam. Skupljala sam samo one nepotrebne. Nasložila sam ga na gomilu. Da čuješ samo kako lepo šuška. (Spušta se na pod i počne da mulja lišće kroz prste.)

MAJKA: (Zaneseno.) Da. (Pauza.) Stvarno je lepo.

DEVOJKA: Odlučila sam da ga svaki dan posmatram. Kako se raspada. Da svaki dan beležim i najmanju sitnicu koja se menja. (Ponosno.) Rešila sam da se bavim najmanjim mogućim promenama i procesima kako bih stigla do onih najkrupnijih.

MAJKA: (Raširi ruke kao da je zove u zagrljaj.) Dođi ovamo! (Zagrli je, poljubi je u glavu.) Samo tako nastavi.

DEVOJKA: Znači i ti misliš da je to moguće?

MAJKA: (Vidno uznemirena.) Ko još tako misli?

DEVOJKA: (Smeje se i odgovara kao neko malo dete.) Ja.

MAJKA: (Sa olakšanjem.) Oh, pa naravno. Idi igraj se dok ja ne očistim kuću. Kasnije ćemo zajedno da čitamo. Ispravi se!

DEVOJKA: Kasnije. (Otrčava veselo.)

MAJKA: Nisam. (Osvrne se oko sebe i krene ka kolibi.)

Nova scena 1

DEVOJKA: Dobro je, čekale ste me. (Počne da se smeje.) Pa, kuda biste i otišle? Nemojte da mislite da vas zezam, ali tako mi je smešno zato što ne možete da se pomerite. Danas sam razmišljala da li vi mene čujete, da li išta osećate, da li biste ikada mogli da prošetate sa mnom kroz ovo lišće. Da upoznate moju Majku. Ne mogu vas zauvek kriti, samo razmišljam kako da joj kažem. U stvari, kako ste se vi stvorili ovde? Neću da vas izazivam, samo sam radoznala.

Nova scena 2

MAJKA: (Priča sama sa sobom.) Zaboravila sam na prethodne događaje. Da li imam pravo? Kako to da tuga više ne zalazi u mene onako ozbiljno kao ranije? (Ulazi Devojka.)

DEVOJKA: Šta te muči?

MAJKA: Sećanja.

DEVOJKA: Sećanja? Šta to beše znači?

MAJKA: Htela sam da te pitam kada ćeš očistiti svoj deo kuće i očistiti svoje figure.

DEVOJKA: Zašto da čistim? U kući ne može biti drugačije nego napolju. A moje figure žive tu gde žive. Moraju da se snalaze.

MAJKA: Da si im podarila život možda bi i mogle da se staraju o sebi. Ti si odgovorna za njih, kao ja za tebe.

DEVOJKA: Ali, jesam. Staraju se one za sebe, na svoj specijalan način. To mogu i da dokažem. Da li znaš da ja mogu da ih oživim kada god poželim?

MAJKA: Zbog čega to i ne uradiš?

DEVOJKA: Plašim se.

MAJKA: Stigli smo i dotle. Zbog čega se bojiš?

DEVOJKA: Znaš ti i sama. Svako bi se bojao kada bi te slušao kako pričaš o svima njima.

MAJKA: Ali ti meni veruješ?

DEVOJKA: Ti si mi mama. I nije to samo zato što ti njih ne voliš kao mene, nego zato što samo tebe i našu okolinu poznajem.

MAJKA: I ti znaš da te ja nikada ne bih prevarila. Jedino što za tebe želim je dobro, znanje i zdravlje.

DEVOJKA: Ali stvari koje si mi davala da čitam nisu loše, zar ne?

MAJKA: Nisu. Znaš li zašto? Ljudi su tako mudri da umeju da te zavedu i pretstave sebe kao divna bića i onda kada im se približiš, da ih pomaziš ili umilno dotakneš, oni ti odgrizu ruku. Eto, sada znaš.

DEVOJKA: Zašto mi nisi rekla ranije?

MAJKA: Znaš da si bila isuviše mala da bi to shvatila. Ja ne želim da ikoga mrziš.

DEVOJKA: Ako bih ja oživela figure, one bi bile onakve kakvim sam ih ja zamislila. Ne mogu biti nikako drugačije nego kao zamišljene. A svaka od njih ima ponešto pozajmljeno od likova iz knjiga koje si mi davala. Zamišljala sam kako bi izgledalo da one žive tu negde oko mene. Da mi pričamo, da zajedno šetamo, posmatramo lišće, beremo hranu.

MAJKA: (Pomazi Devojku po glavi kao da je sažaljeva.) Da li bi volela da su oni pravi? Da li bi volela da imaš nekoga osim mene? (Tužno.) Da pričaš sa nekim drugim?

DEVOJKA: (Radosno) Da, da, da, da.

MAJKA: Pričaćemo o tome.

DEVOJKA: Zašto ne sada?

MAJKA: Zato što ćeš se sada pobrinuti za svoje stvari. (Majka odlazi u kolibu, a Devojka negde u stranu.)

Nova scena 3

FIGURA 1: (Promišljeno.) Ako je nastajanje bitno za otkrivanje identiteta, predlažem da od devojke iznudimo tajnu nastajanja. Pored svih tih stvari koje radi u šumi, ona mora da zna većinu onoga što mi ne znamo.

FIGURA 2: Izvini što moram da te potsetim da u Devojčinom prisustvu nemamo dar govora.

FIGURA 3: Dolazim do zaključka da nas neko kontroliše.

FIGURA 2: Svaka ti čast.

FIGURA 1: Mora da postoji neko rešenje na pitanje – Zbog čega smo mi ovde?

FIGURA 3: A šta ako ne postoji?

FIGURA 1: U tom slučaju ostajemo na ovom mestu zauvek.

FIGURA 3: Slušajte! Ja se ne zadovoljavam ovakvim stanjem bivstvovanja. Sećam se nekih drugih šuma i lišća druge boje. Znam da sam bio na drugim mestima.

FIGURA 2: Kako možeš biti siguran? I ja se sećam nekog drugog neba , ali uopšte nisam siguran da je to bilo stvarno.

FIGURA 3: Da, da. (Razmišlja kratko.) Vidiš?! Ti nisi siguran. Ja jesam. Razumeš? Ja jesam. I toliko koliko sam siguran toliko nešto u šta sam siguran intenzivno postoji. (Kao da deklamuje matematičku formulu.) Intenzitet postojanja jednak je stepenu sigurnosti.

FIGURA 1: Znači, ti misliš da svojom ubeđenošću stvaraš neke druge stvari, koje u tom trenutku, procesu stvaranja još uvek ne postoje.

FIGURA 3: Postoje, ali nisu čvrste.

FIGURA 2: Po tvojoj teoriji, ti možeš da odeš odavde, ili promeniš ovu šumu, samo ako to sigurniraš.

FIGURA 3: Da!

FIGURA 2: (Ironično.) Zbog čega to i ne uradiš?

FIGURA 3: Zato što još uvek nisam potpuno siguran gde se nalazimo, ko su Devojka i Majka, od čega je napravljeno ovo lišće, kestenje. Pečurke koje osećam da me truju svakoga dana.

FIGURA 1: Čudno je da ti znaš imena tim stvarima. Na primer, ja imam osećaj kao da ih nikada ranije nisam video.

FIGURA 2: Ja ne osećam nikakvo trovanje, mada ni ja ne znam šta to znači.

FIGURA 3: Znači da one žele samo mene da uklone. Znao sam. Uvek su me gonile, samo je bilo pitanje vremena kada će me stići. Hteo sam ja vama da pričam. To je jedna od stvari kojih se jasno sećam. Kao da mi je neko ubacio u glavu film bez opcije "brisanje". Proganjale su me preko sireva, soseva, crtaća. Gljive! Gljivice! Povraća mi se! (Telo mu je u grčevima. Izraz lica mu je kao da će mu se raspući mozak i iz njega poteći pena zatrovana zelenim , buđavim šlajmom.) Proganjale su me u snovima. Zatrpavale me preko glave, ispunjavale usta buđem i mahovinom iz koje su izlazili crvi i iz koje su se izlegale larve, bubašvabe i pacovi. Iz njih su prštale tekućine na sve strane. Punile moje grlo i nos, izbijale mi na uši. Oči su mi postajale crvene. Ruke i noge dlakave kao u majmuna. A krv više nije bila krv. Postajala je njihova bljuvotina. Boli! (Iz bliske daljine čuju se Devojčin i Majčin glas.) Boli! (Slabijim intezitetom. Protivno volji Figure 3, od lica u agoniji njegovo lice i telo polako se transformišu. Na licu se pojavljuje blagi osmeh, bez traga od malopređašnjeg ludila. Sa Figurom 1 i Figurom 2 se dešava slična stvar. Njihov zaprepašćen izraz lica pretvara se u izraz lica kakav su imali do sada svaki put kada su bili i društvu Devojke.)

DEVOJKA: (Prilazi im, sa njom je i Majka) Vidi ih! Oni su uvek tu kada želim da ih vidim. Stalni su. Njihovi osmesi puni blagosti daju mi svakoga dana sve više snage i hrabrosti za konačnu i najbitniju odluku do sada.

MAJKA: Da ih oživiš?

DEVOJKA: Da. Rešila sam da kada dođe taj dan, neću nikoga od njih primoravati da ostane sa mnom. Ako oni ne smatraju da im nisam uradila dovoljno dobrih stvari, onda ja tu ništa ne mogu da uradim.

MAJKA. Njihova lica su iskrena. (Kao da se opušta nakon dugog vremena.) Konačno mogu u potpunosti da te podržim u tvojoj zamisli.

DEVOJKA: Jedino što ne mogu da zamislim da ovakva lica mogu da iskažu neku vrstu nezahvalnosti.

MAJKA: Hajde, hajde. Nemoj toliko da sanjariš. Ne može uvek sve biti onako kako ti očekuješ.

DEVOJKA: Ne? Zašto?

MAJKA: Ne znam. Tako su meni pričali. Kasnije se ispostavilo da me nisu slagali. Starine ne greše.

DEVOJKA: (Zabrinuto.) Nikada?

MAJKA: Ne. Hajdemo! (Odlaze polako i kako se one udaljavaju figure ponovo dobijaju dar kretanja i pričanja.)

FIGURA 2: (Polako.) Mene ovo iscrpljuje.

FIGURA 3: Uvek nas prekinu kada pokušavam da dođem do neke suštine. (Besno.) Neće uspeti mene da spreče. Neće!

FIGURA 1: Pričao si o pečurkama i gnoju i o ….

FIGURA 3: Šta?

FIGURA 1: Pričao si…

FIGURA 3: Čuo sam ja šta si rekao, ali ne razumem. Uvek pričaš tako nerazumljive stvari.

FIGURA 2: Dokle ćeš se ti praviti takvim? Ne mogu da podnesem više laži. Moje biće nije konstruisano na taj način da može podnositi laži. Prekini jednom sa tim!

FIGURA 1: (Lenjo i nezainteresovano.) Ništa nije toliko hitno. Sve probleme možemo rešiti i sutra. Ja ću spavati. (Opet se transformiše u figuru kakva je u Devojčinom i Majčinom prisustvu.)

FIGURA 3: Spavaj. Samo ti spavaj. Ti misliš da će se problemi rešiti sami od sebe. Kada ja budem našao rešenje, vi ćete svi želeti da se nakačite meni. Pronaći ću put u slobodu, ali ću u nju zakoračiti potpuno sam.

FIGURA 2: Možda ću i ja krenuti sa tobom.

FIGURA 3: Nećeš. Ne!

FIGURA 2: (Počinje da gleda oko sebe sa interesovanjem, gubeći kontakt sa Figurom 3. Izraz lica je malo drugačiji nego u Devojčinom prisustvu, sa više čežnje u očima. Tako ostane, zamrznuta.)

FIGURA 3: (Besno.) Znao sam. Ode i on. Ili ona. Ne znaju ni ko su, a žele da odu. Ne! (Njegov izraz lica potseća na zlu aždaju koja se sprema da bljuje vatru, pošto telo počinje polako da se figurira, izraz lica ostaje kakav je i bio, ponovo je figura.)

Nova scena 4

DEVOJKA: Svratila sam samo da vam kažem da nećemo moći danas da se pripremamo za veliki dan u vašem postojanju.

MAJKA: (Zapanjeno.) Ne sećam se da je ova figura imala ovakav izraz lica.

DEVOJKA: Kakav izraz lica? (Okrene se ka Figuri 3 da pogleda. Dok je Devojka bila okrenuta ka Majci izraz lica Figure 3 se promenio u onakav kako inače izgleda.)

MAJKA: (Gledajući u Devojku.) Tako besan. Ne sećam se da je imala… (Pogleda u Figuru 3 pošto je Devojka pažljivo promatrala izraz lica Figure 3.)

DEVOJKA: (Krajnje naivno.) Možda se ne sećaš dobro.

MAJKA: (Uznemireno.) Da. Možda. Ali, u trenutku sam bila ubeđena da se dešava nešto čudno. Baš sam blesava. Mi makar znamo šta sve može da se desi. Ne znam šta mi je bilo da se uplašim.

DEVOJKA: Moram da porazgovaram sa njima, ako ti ne smeta.

MAJKA: Možda i nije baš najbolja ideja da im poklanjaš toliku pažnju, dok ne budu bile sposobne da komuniciraju sa tobom. Ima ta neka pojava. Zove se fetišizam, ne bi valjalo da prolaziš kroz takve stvari. Jednostavno nije zdravo.

DEVOJKA: Ništa se ti ne brini. Uradiću to za par dana, a do tada neću imati puno vremena za njih. Moram ja i za druge stvari da se postaram.

MAJKA: Dođi kada sove počnu da huču. (Odlazi.)

DEVOJKA: Rekla sam vam uglavnom sve šta sam htela. Nemojte da se ljutite na mamu, ona je tako nekada paranoična. Mada, ni ne znam šta to fetišizam znači. Verovatno još neka rupa. Idem sada. Ništa se ne brinite. Sve ću srediti. Nećete više morati samo vi mene da slušate. (Uzdahne.) Malo sam umorna od toga. Samo ja pričam. Ponekada i mama, ali osećam kako ona samo kaže dve reči da bih ja nastavila ono što je ona mislila, zato što je ona isuviše umorna. A ja imam snage. Tako mi kaže mama. Kaže: "Pazi kojim životinjama prilaziš, mogu da eksplodiraju od te tvoje snage". I onda počne da se smeje kao neka luda, a ja je ništa ne razumem. Mislila sam da ako vi budete tako dobri, da ćete sigurno znati da mi objasnite sve te stvari koje ne razumem. Mogu da vas naučim i da pišete, pa možemo zajedno da pišemo dnevnike. Ne znam da li sam vam rekla, ali stvarno više ne mogu samo ja da pričam. Šteta, moram sada da idem. Izmislila sam neke obaveze i sada idem da ih razvezujem. Bilo bi dosadno da se ništa ne dešava. Zato moram da ih izmišljam. Ne mogu ja po ceo dan da ležim i slušam šuštanje vetra. To sam prevazišla još kada sam bila mala. Manja nego ove pečurke. Tada me je Majka još uvek mesila. Uh, sledeći put me prekinite, vidite da se ne mogu zasititi rečima. (Ona odlazi, a figure počinju da se pomeraju.)

FIGURA 3: Videćeš ti šta će ti biti kada te budem dohvatio u svoje šake.

FIGURA 2: Znate šta je meni zanimljivo? To što si jedino ti potpuno siguran u to što ti nazivaš muškarac, a kako to da mi ne znamo i nemamo nikakav osećaj. A Devojka i Majka su žene, a nas sve nekad zovu kao žene, a nekada kao muškarce. Toliko ima stvari koje ne razumem.

FIGURA 3: Nije ni čudno kada prvu priliku uhvatite da zadremate. Kako ne shvatate da tim svojim spavanjem i mene terate na neaktivnost?

FIGURA 1: Najbolje da mi budemo krivi i za tvoje zarobljenje.

FIGURA 2: Uostalom šta se brineš, vidiš da će nas Devojka za par dana osloboditi.

FIGURA 3: Šta vi mislite? Da ja čekam na milostinju od tu neke pogrbljene mazge? Neće meni niko poklanjati slobodu! Ja ću sam da se izborim za svoja prava. A to što vi nemate osećaj za veličinu, to je vaš nedostatak.

FIGURA 1: Šta će mi bilo kakav osećaj kada sada znam da ću moći konačno da protegnem noge.

FIGURA 2: I oči i uši i sve.

FIGURA 1: Morate da priznate da je Devojka stvarno dobra. Toliko se brine o nama i tu trči po celoj šumi samo da bi uspela da nas oživi. Kada bi samo znala koliko mi stvari ne znamo. Ne verujem da bi toliko opterećivala sebe. Sećate se kako je samo imala problema da nas objasni Majci. Kako samo ona ima divno mišljenje o nama. Kako je ona prljavo – čista. Prava divota.To majka kada vidi oči joj se zablistaju od sreće i počnu da cure.

FIGURA 3: Ti mora da si pesnik.

FIGURA 1: Stvarno!

FIGURA 2: Dobro, jeste preterivao, ali tu ipak ima malo istine.

FIGURA 3: Tu ima malo ludila, ali istine nikako nema.

FIGURA 3: (Dere se.) Hodam!

FIGURA 2: Sada će i tebi da počne da se dešava, ne brini se.

FIGURA 3: To ti misliš!

FIGURA 3: (Počinje da se smeje grohotom.) Sada me niko ne može sprečiti! (Nastavlja da se kreće, odlazi od mesta na kome je do sada stajao.)

Nova scena 5

DEVOJKA: (Zadihano.) Jedva sam stigla. Došla sam da vam kažem da se pripremite. Uradila sam sve što je potrebno za udahnuće vetra u vas. Jedva čekam. Uvek sam želela vas za drugare.

MAJKA: Gde si, Malena? Posvuda sam te tražila. (Gleda u Devojku, zatim joj pogled skrene ka figurama. Lice joj preliva zapanjenost.) Gde je treća figura?

DEVOJKA: Kako to misliš?

MAJKA: Pogledaj! (Devojka okrene pogled ka figurama.)

DEVOJKA: Sve tri su tu. Pogledaj ti malo bolje! (Majka pogleda opet ka figurama.)

MAJKA: Ne znam šta mi je bilo. Na trenutak mi se učinilo kao da tu stoje samo dve figure. Izvini. Otkuda mi samo ideja da nešto neživo može prohodati tek tako samo od sebe.

DEVOJKA: Da. Možda ti nije dobro, mamice.

MAJKA: Sada kada si već to spomenula, znaš i nije mi baš dobro. Baš sada je počela da me boli glava i slaba sam. (Zažmuri na trenutak, zanjiše se.)

DEVOJKA: Mama, jesi li dobro?

MAJKA: (Zatvorenih očiju.) Jesam, Malena, dobro sam. (Zanjiše se i počne da pada na zemlju. Devojka pokuša da je uhvati, ali kako je Majka dosta veća od nje, ispusti je i obe padnu na zemlju. Majka nastavi da leži u nesvesti. Devojka se polako diže i počne da trese Majku.)

DEVOJKA: Mama, diži se! Šta ležiš tu? Mama! Lenčugo jedna! Diži se! (Počne da plače.)

Nova scena 6

FIGURA 3: Buđenje, lenčuge. Imam novosti.

FIGURA 2: Šta si to uradio? Kako se to krećeš?

FIGURA 3: Krećem se normalno, kao sva živa bića, za razliku od vas kamenja, kojima je lakše da stoje do Uništenja u mestu nego da se malo potrude i razmrdaju koskice.

FIGURA 2: Kako to misliš? Mi ne znamo tajnu koju ti znaš da bi mogli da se krećemo, a tu nam pričaš o kretanju. Bilo bi mnogo bolje kada bi nam otkrio tajnu. Uostalom, Devojka će nas osloboditi.

FIGURA 3: To je ono što ti misliš, ali ne i ono što ona oseća.

FIGURA 2: Zar uvek moraš tako da pričaš?

FIGURA 3: Čuo sam da je obećala Majki da vas neće oživljavati zato što je ona ubedila da se razbolela zbog nas. Jedino u šta nije mogla da je ubedi da je nedostajala jedna figura. Mala je odlična. Tako mi ide na ruku.

FIGURA 2: Lažeš!

FIGURA 1: Vidi ti njega. Ja sam mislio da si ti odavno napustio ovu šumu. Šta ti se desilo?

FIGURA 2: (Sa podsmehom.) Mora da je imao nekih problema sa kočnicama.

FIGURA 3: (Uvređeno.) Tvoj smisao za humor!

FIGURA 1: Zašto si se vratio?

FIGURA 2: Ja ću ti reći. Došao je ovde da bi nas podbadao protiv Devojke i da bi pričao neke sulude priče o njenoj izdaji.

FIGURA 1: Ali, priznaj da već dugo nije dolazila.

FIGURA 2: Pa, mama joj je bolesna! Šta ti očekuješ? Da ona u celoj šumi ima samo nas? Mora ona i svome životu nekada da se posveti.

FIGURA 1: I ti si počeo da pričaš besmislice. Zar ovde nema nikoga ko bi mogao nekada nešto pametno da zaključi?

FIGURA 3: Dobro! Reći ću vam sada otvoreno. Treba mi vaša pomoć.

FIGURA 2: Zamisli. Pomoć. Šta to beše pomoć? (Obraća se Figuri1.) Jel' ti znaš šta to znači? Ja uopšte ne mogu da se setim.

FIGURA 3: Slušaj, budalo! Možeš da se glupiraš, ali ne i da me ismevaš. Onoliko koliko vi trebate meni toliko i vama trebam ja. Bez mene ne možete!

FIGURA 1: Stvarno! A baš sam se pitao šta sam radio ovo vreme dok si bio otsutan.

FIGURA 3: Budale! Istinske budale!

FIGURA 2: I istinska pametnica.

FIGURA 1: Nemoj previše da razgovaraš sa nama, to ti ozbiljno može ugroziti zdravlje.

FIGURA 3: Tebi ozbiljno može ugroziti zdravlje ako te budem šutnuo u to ružno lice.

FIGURA 2: Kamenu ne možeš nauditi. (Postane figura.)

FIGURA 1: (Sa ushićenjem.) Vidi kakva slučajnost!

FIGURA 3: Slučajnost! Da li ćeš ikada shvatiti?

FIGURA 2: Ovo je neverovatno! Zaželeo sam da se okamenim i to se i desilo. (Obraća se Figuri 1.) Kada bi znao kako je to dobar osećaj. Zamisli da možeš da kontrolišeš da li ćeš biti okamenjen ili pokretan.

FIGURA 3: Nemoj pripisivati sebi nezaslužene stvari. To što si prešao u drugo stanje bila je moja zasluga.

FIGURA 2: Kako da ne! Kao da ja ne znam šta je volja.

FIGURA 3: Dokaži! Ako si ti bio zaslužan, onda sigurno možeš da ponoviš stvar.

DEVOJKA: Figure! Figure! Gde ste? Ne vidim vas.

FIGURA 3: Kada bude došla… (U sred rečenice kreće da se okamenjuje, kao i ostale dve figure.)

DEVOJKA: (Kada dođe do njih na ustima joj se pojavi osmeh.) Znala sam da sam u pravu. Moram da vam kažem da zamalo da me mama ubedi u to da si nestao.(Obrati se Figuri 3.) Nemojte se ljutiti na mamu, izgleda da polako postaje šiznuta. Moraću lepo da se staram o njoj dok ne ozdravi. Ali, doći ću vam ponovo, uskoro.

Nova scena 7

DEVOJKA: Izvinite, ako vam smetam. Jednostavno ne mogu više da podnesem njeno kukanje. Samo priča o nekakvim katastrofama. Uopšte ne mogu da je razumem! Šta to sve znači?! (Pogleda svuda oko sebe kao da traži odgovor na pitanje koje se tiče postojanja sveta. Figure samo stoje u svojim pozicijama.)

DEVOJKA: (Blaže.) Nemojte mi zameriti.

MAJKA: Malena! Malena!

DEVOJKA: Ona mene traži? (Zapanjena je.) Do pre tri sata nije mogla ni da ustane iz kreveta. (Obraća se figurama.) Budite tihi! Odustaće ona. (Podsmešljivo.) Ne može ona dugo da ostane napolju.

MAJKA: Malena! Vrati se!

DEVOJKA: Kako je samo naporna!

MAJKA: Malena!

DEVOJKA: Čitavog života je bila zdrava i sada je kao odjedanput postala bolesna. Kao da ja ne znam šta ona pokušava da uradi.

MAJKA: (Glas joj je na izmaku snaga. Čuje se da je očajna.) Malena, vrati se! Znaš li kakvu grešku činiš? Možeš uništiti čitavu šumu.

DEVOJKA: (Zapuši uši.) Ne mogu više da je slušam. (Histerično i glasno.) Prekini!

MAJKA: Čujem te. Vrati se pre nego što bude prekasno.

DEVOJKA: (I dalje okrenuta leđima, gleda u zemlju i na ivici rastrojstva kao da priča zemlji.) Znam šta ću uraditi. Mogu da je uhvatim i da je zavežem za krevet i začepim joj usta i oči i uši. (Okrene se ka figurama.) Ona je mislila da mi zabrani da dolazim kod vas. I zabranila mi je da vas oživim. Moje jedine prijatelje. Šta ona misli?

MAJKA: (Potpuno je iscrpljena, sa tugom i strahom u očima.) Rekla sam ti da ne bi trebalo da dolaziš ovde. (Pogleda u figure. To je izbezumljuje. Jednostavno prestane sa pričom.)

DEVOJKA: Šta ti se desilo kada si zaćutala?

MAJKA: Da li je normalno da figure koje su od kamena stoje potpuno pomerene od svog predviđenog prostora, da im je lice i telo u drugačijem položaju? (Kao da je videla potpuni mrak, majka počinje zanesenim polušapatom da govori.) Pogledaj njihove izraze lica. Pogledaj to zlo koje izbija iz svake tačke njihovog lica. Kao da su vekovima gledali kako teče krv umesto vode. I sve ono od čega sam htela da sačuvam tebe – poslednju kćer, našlo se na njihovom licu. Mislila sam da ne grešim. Sve je izgubilo smisao. Srušićete i ovaj poslednji svet. (Obraćajući se Devojci.) A sve što sam želela je da te sačuvam. I sebe. (Stane sa pričanjem jer od svoje uzbuđenosti više ne može da dođe do reči, grudi su joj preplavljene bolom koji počinje da izlazi iz nje u vidu ogromnih suza. Devojka je zapanjena i bes kao da je postao još veći. I ona je na ivici suza.)

DEVOJKA: Vidite šta ona radi! Opet pokušava da me nahuška protiv vas. (Nakon izgovorenih reči pažljivo osmotri figure. Vidi pravu sliku i ne shvata šta se desilo. Zbunjenija je nego ranije.)

DEVOJKA: Jedini u koje sam verovala… Moje vreme provedeno sa vama, sve je to bilo lažno. Sve što sam vam pričala, moje želje, spremni ste da uništite. Zašto? Sve sam bila lepo smislila. Šetali bi zajedno, posmatrali, igrali se u lišću. (Počne da skače.) I skakali bi ovako visoko. Dotakli bi nebo. I drveće i ptice i kišu. Htela sam da zajedno budemo slobodni. Sada može sve da se sruši, nije me briga.

FIGURA 3: Umukni više! (Krene ka Devojci.)

MAJKA: Ne! Stani! Naređujem ti.

FIGURA 3: Ti više nemaš vlast nad mnome. (Okrene se ka drugim figurama.) Zašto me ne podržite? Ako ne krenete sada sa mnom u osvajanje neću vas povesti sa sobom odavde.

MAJKA: Posle ovoga ne postoji ništa.

FIGURA 3: Za tebe i ne postoji.

FIGURA 1: Kako da ti pomognemo? Zar ne vidiš koliko smo nemoćni?

FIGURA 2: Ja ne mogu protiv svoje omiljene Devojke.

FIGURA 3: To je tvoja odluka. Zapamti! Ali, znaj da ja možda znam tajnu tvog večnog okamenjenja.

FIGURA 2: Ne bi smeo to da uradiš.

FIGURA 3: Tvoje procene dešavanja su kao i uvek loše.

MAJKA: (Priča uplašenoj Devojci.) Slušaj me Malena! Ti moraš zaustaviti ova čuda. Tvoja želja za njihovo zaustavljanje mora biti jača od njihove želje da odu odavde. Skupi volju!

DEVOJKA: Ja nemam više želja. Ništa me ne zanima. Može i da se sruši nebo. Koja sam ja jadnica!

FIGURA 3: Da znaš i da jesi. Mislila si da možeš mene da kontrolišeš. (Uhvati je za vrat jako, dok priča gotovo da škrguće zubima od besa.) Glupačo mala! (Okrene se ka Figuri 1.) Dođi da mi pomogneš!

MAJKA: Ostavite je!

FIGURA 1: Ne znam zašto, ali imam odjedanput potrebu da je štipam dok ne počne da krvari.(Nasmeje se sam sebi, kao da je to što je rekao jako zabavno.)

FIGURA 3: Oslobodi svoju maštu i ispolji je na njoj. Uradi joj isto što je i ona nama. Imaš moju dozvolu.

FIGURA 1: Da, kao da mi je trebala.(Počne da štipa Devojku po rukama, grudima, polako i okrutno, dok ona vrišti od bolova. Majka ne može da izdrži te vriske i počne da plače. Figura 3 se za to vreme smeje grohotom i dalje držeći Devojku za vrat. Majka padne na zemlju, Figura 3 ponovo pogleda u nju i ovoga puta vidi rupu koja postaje sve veća.)

FIGURA 3: Vidi kakva zgodna stvarčica za naš beg.

FIGURA 3: E, sada ćemo da isprobamo kako ovo funkcioniše. Piši nam kada stigneš da bi znali kako ti je tamo. Važi? (Počne ponovo da se smeje monstrumski. ) Upadaaaj! (Postupno ubaci Majku u rupu, prvo glavu i ruke, trup i na kraju noge, ostajući od nje samo papuče. U trenutku kada je Majka čitava upala, Rupa se zatvorila. Kada je Devojka ovo videla onesvestila se, a Figura 1 samo nastavila da je zlostavlja ne shvatajući šta se desilo.)

FIGURA 3: Uh, što je bila gladna! Toliku Majku je zgutala odjednom.

FIGURA 1: Ajde da ubacimo i Devojku negde.

FIGURA 3: Budalo!

FIGURA 3: Lepo sam ga upozorio. A, dragi moj pijatelju zbog te tvoje surovosti ćeš morati da odeš odavde. (Priđe mu i sasvim lagano ga gurne u rupu koja je za to vreme postala ogromna. Ali, za Figurom 1 se rupa nije zatvorila i počela je još više da se širi. Prvo što Figura 3 ugleda je lišće koje je Devojka skupljala i počne da ga ubacuje brzo kao neka mašina. Rupa počne polako da se zatvara, kao da upozorava da sledeći put neće biti tako jednostavna za hranjenje.)

FIGURA 3: (Obraća se Devojci koja je još uvek u nesvesti.) Nisi tako strašno prošla, zar ne? Ipak si živa. Život je pred tobom. Onaj kreten nije shvatao da nije važno da te uklonimo. Važno je da ti nanesemo patnju. (Počne da se smeje, ali taj smeh sada liči na prijateljski.) Uništili smo ti sve što si imala. Baš dobro! Ništa, idem ja sada. Dosta sam se zadržao ovde. (Počne Devojci da lupa šamare da bi je probudio, ona se polako osvešćuje.)

DEVOJKA: (Potpuno zbunjena, dok priča gotovo da jauče.) Šta se desilo? (Još uvek ne diže glavu.) Bol. Boli me. (Figura 3 klekne i unese joj se u lice.)

FIGURA 3: Samo sam hteo da ti se javim. Da posle ne ispadne da sam neučtiv i sve te ostale stvari. (Poljubi je jednom u usta, a zatim ustane i krene.) Zdravo! (Maše joj kako se udaljava.) Možda se ponovo sretnemo.

DEVOJKA: (Sasvim polako se pridigne, počne da gleda oko sebe, ništa ne shvata, a zatim samo počne da plače gotovo vriskajući.) Kuda su svi otišli?

DEVOJKA: (Plačući.) Moje lišće! Moja mama!

Nova scena 8

DEVOJKA: Sećam se ja svega što si mi pričala. Kako si me podučavala. Ali nisi me naučila najvažniju stvar. Zašto smo došli u šumu? Znam da si me namerno ostavila u neznanju. Priznajem ti sada, mada to verovatno već i znaš, da te ponekada u noći prezirem, čak više nego one koji su te ubili. I znam dok me ovako slušaš i dok me špijuniraš dok se bavim svojim figurama, znam da mi se smeješ zato što si me nadmudrila. Doći će dan kada ću se i ja smejati. Ne tiče me se ako ćeš mi donositi košmare, već si mi ih toliko donela da ne osećam više strah čak ni kada ugasim sve sveće. Više se ne plašim zato što sam shvatila da sve to što je oko mene, sve si to ti, a ti se ne bi usudila da ubiješ tvoju malu devojčicu. Ti je samo spopadaš i ograničavaš. (Izgleda veoma potištena i iznureno.) Znam da mi nećeš dati odgovor onda kada ga ja želim, ali ću od sada stalno pokušavati i nećeš imati mira od one koju si odgajila. Možda bi bilo bolje da to nisi učinila. Da sam i ja kao ova moja figura nepokretna i nesvesna. (Par sekundi ćuti vidno preživljavajući proces koji se dešava u njoj.) Lepo te pitam: – Da li su moje reči iste kao tvoje? Lepo te pitam:- Koji je bio tvoj cilj? Hoćeš li mi odgovoriti? Nećeš? Idem ja u svom pravcu. "Kao da drugog izlaza ni bilo nije" – reče ona.

Vidiš li šta si napravila od mene? Ti si uvek tvrdila da sam ja tvoja ćerka, ti mama. Kako ja da znam ko sam? Kako ja da znam kada ni ti ne znaš? Kako ja da znam gde je kraj šume kada samo ti znaš gde je početak?

(Naglašeno očajno.) Da li znaš početak? Sredinu? Kraj? Vodu? Krv?

Cveće stoji povijeno u kolibi sve dok se ne razbistri vazduh oko njega i dok se ne iznese na Sunce. Dobija čistu boju tek nakon odsustvovanja ostalih boja. Kako odstraniti crvenu boju iz života? Znam da ti znaš! Ti! Jedina! I mog braon medu si sakrila. Sve si učinila da bi mi oduzela radost.

Medo, vrati se kući! (Kao da zapomaže za pomoć.) Medo! Medo!

KRAJ

O autoru

Jelena Vuksanović, rođena 1981. u Beogradu, trenutno redovna studentkinja Centra za ženske studije. Pohađala radionicu koju je vodio Vladimir Arsenijević, gde je napisala i knjigu, koja već dve godine čeka štampanje. U novembru mesecu 2000. premijerno je prikazan video rad "U Tebi" u čijem je pravljenju učestvovala (tekstovi, slike, montaža i glas).

U okviru projekta Play Against Violence (Igrom protiv nasilja) u Centru za kulturu Stari grad, radila sam sa grupom "Neki novi svet" koju su vodili Gordana Dedić i Slobodan Beštić i sa kojom je imala par iskustva na sceni. Jedno od njih je bilo na 6. INFANT-u u Novom Sadu.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]