МАРИНА МИЛИВОЈЕВИЋ

К.

ЛИЦА:
Франц Кафка
Херман Кафка
Јулија Кафка
Ели Кафка
Вали Кафка
Отла Кафка
Макс Брод
Фелис (Фелиција) Бауер
Дора Димант
Милена Јесенска
Грета Блох
Уметник у гладовању
Менаџер
Чистач кавеза
Управник циркуса
Јозеф К.
Титорели
Официр
Гост
Војник
Осуђеник
Буљук девојчица

Овако је са Францом Кафком било, када је било, а можда (уопште) и није било?

1. СЦЕНА или К. КАО КАЗНА

(Санаторијум Кирлинг, 1924. године. Скромна болесничка соба. У соби су Франц /41/ и Дора /21/. Франц седи за столом. Пише. Туберколоза га је "појела". Дора је до њега. Забринуто га посматра.)

ДОРА: Франц, доктор каже да се процес неповољно развија и да ти ништа не чиниш да се твој положај макар мало побољша.

(Франц ћути. Дора губи стрпљење.)

ДОРА: Зар су ти глупи принципи важнији од мене? (Нема одговора.) Баш сам ћурка! Негујем те. Ноћима због тебе не спавам. Тебе баш брига. Не волиш ме! Нећеш ни да ме пољубиш!

ФРАНЦ: Доро, ја имам туберколозу.

ДОРА: Ниси једини. Санаторијум Кирлинг их је пун. Испод сваког дрвета љуби се по неки пар. Само се нас двоје никад не љубимо. И само се ти не трудиш да оздравиш. Доктор је рек'о да би мог'о.

ФРАНЦ: Процес туберколозе у овом стадијуму је незаустављив.

ДОРА: (Отме му оловку, баци у ћошак.) Ти све знаш?! Шта мислиш да ћеш доказати ако даш Максу своја писанија и цркнеш?

(Франц јој не одговори. Извади из џепа нову оловку. Наставља да пише. Дора је бесна.)

ДОРА: Е, не идем на станицу по Макса. Нећу!

(Франц је нежно загрли. Љуља је у загрљају као дете. Тешко дише.)

ФРАНЦ: Молим те, Доро, иди на станицу. Не желим ја да умрем, само сам веома слаб.

ДОРА: Лажеш, бубо лажљива! Шта би ти фалило да оздравиш, па да заједно одемо на море, да се купамо, скупљамо шкољке, једемо наранџе. Баш би нам било лепо.

ФРАНЦ: Било би.

ДОРА: Па што се не трудиш? Што мене кажњаваш због тамо неких свађа са оцем, вереницама, публиком? Ја сам дошла тек после.

ФРАНЦ: Болест нисам ја зазвао, а што се радова тиче, они су ми све у животу.

ДОРА: А ја? Макс мора да дође, да сачува писанија. Она су главна.

ФРАНЦ: Права си напаст.

ДОРА: Јесте, ја сам напаст! Само да знаш све ово, та туберколоза, све ти је то од писанија и гладовања. (Франц ћути.) Зашто бар не покушаш? Зашто не једеш, не спаваш?

ФРАНЦ: Прекини!

(Франц добија јак напад кашља. Дора му ужурбано спрема лек. Он покушава нешто да каже.)

ДОРА: Доктор је казао да не причаш много. То те умара.

ФРАНЦ: ...Желим да заједно одемо на море...

ДОРА: Ћути.

ФРАНЦ: ...Да скупљамо шкољке, једемо наранџе... (Дора му даје лек.) Али не знам како да то изведем.

ДОРА: Тако што ћеш редовно узимати лек.

ФРАНЦ: Иди на станицу, молим те.

(Дора невољно ставља шешир на главу.)

ДОРА: Хоћеш ли о свему још једном размислити?

ФРАНЦ: Хоћу.

ДОРА: А хоћеш ли ме пољубити?

ФРАНЦ: Нећу.

(Дора љутито изађе. Франц се превали на кревет. Веома тешко дише. Одједном, пред њим искрсава призор из његове приче. Он затвара очи.)

2. СЦЕНА или К. КАО КАФКА

(Велики градски трг. На тргу је екстравагантни кавез у коме лежи Уметник у гладовању. Око кавеза се чује овација маса. Испред кавеза је Менаџер. Поред кавеза су једна корпулентна и једна витка Дама. Обе су устрептале. У ћошку је сто са скромном болесничком храном.)

МЕНАЏЕР: Даме и господо! Част ми је представити вам чудо које пориче све научне теорије! Биће које је превазишло и саму мајку природу! Човека који је показао јединствену снагу људске воље гладујући за вас, само за вас, даме и господо, четрдесет дана! Даме и господо, представљам вам уметника у гладовању!

(Музика свира туш. Даме одушевљено, дамски аплаудирају. Величанственим покретима Менаџер отвара кавез и износи у наручју слабашног Уметника у гладовању.)

МЕНАЏЕР: Погледајте само како је он слабашан?!

(Продрмуса га.)

УМЕТНИК: Али ја бих могао превазићи и самог себе. Ја бих могао још!

МЕНАЏЕР: Мораћемо га водити лекару. Даме, преузмите.

(Менаџер добаци Уметника дамама. Даме уплашено крикну као да им добацује изузено скупоцену вазну. Дебела Дама шчепа Уметника. Уметникове ноге су окачене о њене снажне кукове, а она га придржава за задњицу. Око ње оптрчава мршава Дама. Она задржава фине манире, но, очигледно је да би волела да узме уметника.)

МЕНАЏЕР: Даме и господо, нико не може ни појмити колико је тешко гладовати четрдесет дана. За такав подухват потребна је наднаравна снага. Јер, бити без хране четрдесет дана значи силно патити.

УМЕТНИК: Али мени прија, ја желим још!

(Дебела Дама бесно зарежи на мршаву јер ова не одустаје од покушаја да јој преотме плен. Мршава Дама се немоћно сруши на под. Са неизрецивом тугом посматра Уметника у гладовању који немоћно виси у наручју дебеле Даме. Мршава Дама, затим, примети Уметникову бело стопало како млитаво виси низ бутине дебеле Даме. Она болно, као кучка, арлаукне. Дограби Уметниково стопало. Лиже га дугим језиком. Трпа га у уста и балави.)

МЕНАЏЕР: Велики је бол поднео наш драги уметник у гладовању, грађани и грађанке, и зато, не мучимо га више. Нахранимо га!

(Менаџер одушевљено пуцне прстима. Даме односе Уметника за постављени сто. Оне га хране против његове воље.)

МЕНАЏЕР: Сигурно вас све интересује, грађани и грађанке, како је уметник издржао ово дуготрајно гладовање. Питаћемо га.

(Даме Уметнику запуше уста.)

ДАМЕ: Ужасно тешко. Био је то страшан бол, али уметност је уметност.

УМЕТНИК: (Отргне се.) Ја могу још. Ја могу још! Нећу да једем. Нећу! Нећу!

3. СЦЕНА или К. КАО КАВЕЗ

(Праг, 1907. година.
Трпезарија у кући породице Кафка. За столом је цела породица. На челу стола је Херман /55/, до њега Отла /15/, затим Ели /17/ и Вали /18/. Франц /24/ седи поред мајке Јулије /52/ која је на зачељу. Сви напето очекују Францов одговор на већ постављено очево питање.)

ФРАНЦ: Нећу.

(У породици настане тајац. Сви напето очекују шта ће отац рећи.)

ХЕРМАН: Како то, нећеш?

(Забринута мајка преузима иницијативу. Сипа супу у Францов тањир.)

ЈУЛИЈА: Хајде једи, једи, слабо си јео.

ФРАНЦ: Молим те, мама, пусти сад јело. (Оцу.) Запослио сам се у државном заводу да би ми више времена остало за писање прича.

(Отац прекорно погледа мајку. Она је уплашена. Испусти кашику.)

ЈУЛИЈА: Ниси нам ниста рекао.

ФРАНЦ: Знао сам да се нећете сложити.

ХЕРМАН: А ја, шта ја да радим? Ко да ми води књиговодство, ко да брине о 'артијама? Ја сам да бринем бригу о капарама, фактурама, утеривању дугова...

(Франц слегне раменима.)

ХЕРМАН: Слушај, посао одлично стоји, млатимо добре паре. Да се оставиш тих песмица, да се вратиш у фирму и да се жениш.

ФРАНЦ: Нећу.

ЈУЛИЈА: Франц, писање је лепа разонода, али од тога се не може живети. Па која жена би пошла за песника?

ОТЛА: Ја!

ЈУЛИЈА: Отла!

(Отла сагне главу. Срче супу. Повремено гледа преко кашике.)

ФРАНЦ: Наћи ћу жену која ће волети моје приче.

(Полако се у разговор укључују и сестре, али пре него што се усуде да ишта кажу Ели и Вали прво погледају у оца као да траже од њега дозволу да говоре.)

ВАЛИ: Франц, ја ти као сестра кажем. Чак и да нађеш такву жену и њој ће требати кућа, башта и низ других ситница које се могу купити само за паре. Иначе неће бити срећна.

ФРАНЦ: Моја породица ће бити срећна и без тих дрангулија.

ЈУЛИЈА: Како ти то с нама? Ми сви зависимо од фабрике! Молим те пази шта причаш за столом. и боље би ти било да ћутиш и једеш. Још ће нам ручак пресести због тамо неких песмица.

ФРАНЦ: Не пишем песме.

ОТЛА: Франц пише приче, мама.

ХЕРМАН: У собу, сместа у собу!

(Отла уплашено устаје. Журно одлази. Мајка да сестрама знак да устану. Оне поспремају сто.)

ЈУЛИЈА: Да узмемо сви по колач. Франц ће се сабрати. Сигурно му се повећала температура. Чим му се повећа температура, постаје нервозан. У последње време, Франц, то ти се често дешава. Пази да се не развије у некакв процес. Иди у собу и лези. Донећу ти облоге.

ФРАНЦ: Људи, говорим озбиљно. Ја хоћу да пишем.

ЕЛИ: Зашто нас тероришеш тим твојим причама? Никоме се не свиђају. Глупе су, безвезне и бесмислене.

ФРАНЦ: Није истина. Максу се свиђају, а сви знају да он зна шта вреди!

ВАЛИ: Лаже те! Од њега ће можда још и постати писац. Талентован је. Али ти никад! Франц, није време за романтику. Ово је '907.

ФРАНЦ: Нећу да живот проведем као отац. Хоћу да пишем!

(Отац тресне руком о сто. Тањири поскоче и звекну. Сестре се уплаше. Гурајући се, изађу напоље. Затворе врата за собом. Отац устане. Крене ка Францу. Мајка такође устане. Иде ка оцу.)

ЈУЛИЈА: Хермане, молим те. Франц је још млад и тако је нежног здравља Поправиће се. Па, тек му је 24. Франц! Сместа се извини оцу.

(Франц устаје од стола. Узмиче пред оцем. Дође до врата. Отвори их.)

ФРАНЦ: (Немо.) Нећу.

(Изађе напоље.)

4. СЦЕНА или К. КАО КОНТАКТ

(Праг, 1912, године.
Скромна Максова соба. У соби су Фелиција и Макс. Они су у истој пози у којој су претходну сцену завршили Херман и Јулија, само што сада нема Франца Кафке. Врата су затворена. Чује се куцање. Фелиција и Макс са нестрпљењем гледају у врата. Врата се отварају. На опште изненађење појављује се Франц. Испод мишке држи књиге. Он увиђа забуну.)

ФРАНЦ: Дошао сам да вратим књиге.

МАКС: У реду је. Чекамо госпођицу Грету Блох. Није те било ових дана. Хтео сам да ти је представим. Изванредно лепа дама. Госпођице Фелиција, ово је Франц Кафка. Недавно је у једним књижевним новинама објавио врло интригантну причу. Многи су се позитивно изразили о њој.

ФЕЛИЦИЈА: Особито ми је драго да смо се упознали, господине Кафка. Господин Макс који је из ванредан познавалац књижевности, изразио се, не једном, веома похвално о вашем раду. Не сумњам да ће Грета жалити зато што се нисте срели. Она воли да упознаје нова лица.

(Фелиција му пружи руку на пољубац. Франц њену руку задржи у својој дуже него што је то неопходно.)

МАКС: Ово је Франц, Фелиција Бауер, љубитељица књижевности.

ФРАНЦ: Госпођице, не верујем да би смо се ја и Грета слагали. Ја волим мирније и скромније људе.

(Фелиција поправља фризуру. Франц јој понуди да поново седне. Он седне до ње. Дуго се гледају. Макс их само с времена на време погледа. Он је веома заокупљен кицошким дотеривањем пред огледалом. С времена на време, упути им благонаклони осмех.)

ФРАНЦ: Ја често долазим код Макса. Доносим му своје радове. Корисно је чути примедбе једног критичара.

ФЕЛИЦИЈА: Причинили бисте ми велико задовољство када би сте и мене упознали са вашим делима. Мада ја немам те школе, тог критичарског искуства, чини ми се би неколико топлих речи једне жене... даме, могло бити од значаја за ваше књижевно дело. На крају, књиге нису намењене само критичарима.

ФРАНЦ: Веома радо бих да вам поклоним један примерак, али га сада немам овде. Морали би смо се поново видети да вам га дам.

ФЕЛИЦИЈА: То би било лепо од вас, само, бојим се да је неизводљиво ..

ФРАНЦ: Зашто?

ФЕЛИЦИЈА: Ја живим у Берлину. У Прагу сам сам само на пропутовању и, на жалост, не могу себи приуштити дужи боравак, иако бих волела. Ово је тако леп град.

(Франц и Фелиција упитно погледају Макса као да га моле за савет. Он испрва не обраћа пажњу на њих. Гледа на сат. Тргне се.)

МАКС: Зашто се не би видели вечерас, после представе?

ФЕЛИЦИЈА: Ми право из позоришта идемо на воз. Путујемо ноћу. Тако жели госпођица Грета.

(Дуга пауза. Франц и Фелиција су узрујани. Не могу се договорити, а време немилосрдно пролази.)

ФЕЛИЦИЈА: А зашто не пођете с нама у позориште? Господине Макс, да ли бисмо могли наћи карту за Франца, господина Франца?

МАКС: Сумњам. И за нас троје сам једва добио карте. Јидиш позориште је у моди. Ако Грета не дође за пет минута, пођи ти с нама уместо ње, Франц. Ви, Фелиција, обуците мантил да би смо били спреми ако Грета дође.

(Макс облачи мантил.)

ФЕЛИЦИЈА: Било би сасвим нормално да не дође. На сајму има важан пословни састанак. Очекује да добије унапређење. За разлику од већине... дама које теже лепом дому, она жели каријеру.

(Франц јој придржава мантил. Она га облачи. Њихова тела само што се не додирују. Макс гледа на свој џепни сат.)

МАКС: Почињем одбројавање.

ФЕЛИЦИЈА: Причајте ми нешто лепо, нешто о вашим делима. За мене, обичну жену-службеника која се мора сама издржавати и којој је живот сиромашан лепотама, то је просто непојмљиво.

(Франц је поласкан њеним позивом, али је збуњен, јер времена је све мање и мање.)

ФЕЛИЦИЈА: Ви уметници у својим рукама кријете читаво богатство коме се и кнежеви диве. Читала сам, на пример, о Гетеу...

ФРАНЦ: Бојим се, госпођице, да не могу стати у ред таквих величина као што је Гете...

ФЕЛИЦИЈА: Никад се не зна, млади сте.

ФРАНЦ: Људи обично не воле много моје приче. Можда се ни вама не би допале.

(На вратима се чује куцање. Франц и Фелиција су непријатно изненађени. Макс отвара врата. На Фелицијино и Францово жаљење улази Грета.)

ГРЕТА: Извините, молим вас. Шеф ме није звао на пословни састанак, већ да ми се удвара.

ФРАНЦ: То није разлог да плачете. Сигуран сам да сте довољно паметни да се изборите за унапређење на неком другом месту.

ГРЕТА: (Заводнички пружа руку на пољубац.) Лепо је имати подршку.

МАКС: Ја сам вас баш хтео упознати. Ово је господин Франц Кафка.

ГРЕТА: А, Франц! Ја сам Грета. Макс, зашто нисте рекли да је Франц тако нежан младић?

ФЕЛИЦИЈА: Грета, господин не само да је нежан младић него је и одличан писац. Нас двоје смо веома лепо разговарали, док ти ниси дошла. (Францу.) Молим вас, покушајте. Можда би вас пустили у позориште. Господине Макс, сами сте рекли да познајете неке људе из позоришта.

МАКС: Не брините, даћу му моју карту. Идите вас троје.

ГРЕТА: У чему је проблем?

МАКС: Франц нема карту, а госпођица и он су се тек упознали и не би да се растају.

ФЕЛИЦИЈА: Не бих да се мешам, али чини ми се да би било згодније, Грета, да ти одустанеш. Није лепо да господину Максу узимамо карту, јер је он чекао у реду.

ГРЕТА: Ако већ желиш да будеш са господином, а ти остани овде.

ФЕЛИЦИЈА: Али, господин и ја се не познајемо.

ГРЕТА: Сад си још и стидљива! Нећемо се расправљати. Господин Франц је фин човек. Довиђења, Фелиција.

(Грета се рукује са Францом. Мало дуже га посматра. Окрене се. Оде са Максом. Франц и Фелиција су коначно остали сами. Фелиција га узме за руку. Слободном руком Франц је помилује по образу.)

ФЕЛИЦИЈА: Не љутите се на њу. Ни ја се не љутим. Уствари, ја се никада не љутим.

(Франц је пољуби у чело, па у браду, па у уста.)

ФЕЛИЦИЈА: Закључајте врата и будите тихи да нас онај капетан из суседне собе не чује и причајте ми о процесу стварања ваших дела.

(Љубе се.)

5. СЦЕНА или К. КАО КЊИГА

(Праг, 1913. године.
Мала штампарија. Франц, Отла и Макс су у штампарији. Макс прегледа и коригује Францове радове. Франц и Отла су у пози у којој смо оставили Фелицију и Франца. Поред Отле је завежљај.)

ОТЛА: Овај рад око штампарије те страшно исцрпљује, мили мој. Мама и ја се бринемо. Не једеш редовно. Донела сам ти нешто да поједеш, да се окрепиш.

ФРАНЦ: Ниси требала. Нисам ни гладан ни уморан. Осећам да могу. Осећам да коначно смисао свог живота налазим у књижевности, баш као и Макс.

ОТЛА: Желим да Јехова буде на твојој страни зато што си храбар.

ФРАНЦ: Ова књига коју штампам, "Разматрања", доживеће успех! Пишем и нову приповетку. Зове се "У кажњеничкој колонији". Одвојићу се од оца. Требало би и ти да покушаш. Већ си га довољно изнервирала тиме што си одбила просца по његовој мери и што се дружиш са ционистима. Могли бисмо живети заједно, мила моја.

(Отла се само благо осмехне. Чврсто стегне Францову руку.)

ОТЛА: Ти људи са којима се ја дружим су храбри Јевреји. Ја нећу да се удам за првог шоњу који се оцу свиди. Хоћу да сама бирам свој пут, као и ти.

МАКС: Темпераментна мала ционисткиња!

ОТЛА: Верујеш ли, Макс, да то што Франц пише вреди? Ја верујем!

МАКС: Та врста експресионизма је у моди а и његов процес писања је консеквентан и провокативан.

ФРАНЦ: Немој да бринеш мила. Све ће бити у реду. Уз мене си не само ти него су и Фелиција и Макс. Макс ће објавити позитивни рецензију. Зар не, Макс?

(Макс ћути. Прелистава и коригује рукопис. На вратима се појави Херман. Оглашава се гласним куцањем. Сви се тргну.)

МАКС: Добар дан.

ХЕРМАН: 'Оћу да говорим са сином.

МАКС: Изволите.

ХЕРМАН: Могу да седнем? (Макс му дода столицу.) Седите сви, шта сте се укипили?

(Сви као по команди седну, сем Франца. Он је бесан. Макс га цимне да седне поред њега.)

ХЕРМАН: 'Оћу да ти кажем да ми не требају твоји новци. Подићи ћу кредит у банци. Угледан сам човек. Имам свој конто. Друго, 'тео сам да с тобом прозборим реч-две к'о пријатељ.

ФРАНЦ: Почни.

ХЕРМАН: Ово што ти будем рек'о не мораш сматрати истином, довољно је сматрати да је то потреба, потреба да се преживи. (Застане.) Знаш добро да се ја ич не разумем у књиге, али знам да су и књиге шпекулација. И за њу су потребне паре. Уосталом, то ти најбоље може рећи твој другар.

ФРАНЦ: Мене ће подржати критичари.

ХЕРМАН: Неће, јер су и они људи. А ти не пишеш за људе.

ФРАНЦ: А за кога ја то пишем?

ХЕРМАН: То се и ја питам, ал' за људе, јок!

МАКС: Дозволите ми да се умешам, господине. Ја сматрам да ваш син креира нови стил и...

ХЕРМАН: (Иронично.) Е, мој Макс...

ФРАНЦ: Писање је за мене живот! Ја у причама износим само оно што осећам, доживљавам...

ХЕРМАН: Немој ми рећи да си луд начисто?

ФРАНЦ: Говорим истину!

ХЕРМАН: Значи, луд си. (Цокће.) Макс, док тебе није знао био је само килав. Сад је и луд и килав.

ФРАНЦ: Ја тебе не вређам.

ХЕРМАН: Ма, ко те вређа! Само 'оћу да ти кажем, несрећниче, кад пропадне та шпекулација, пријатељи ће те оставити. Тада ћеш се вратити мени и ја ћу те примити да ми водиш књиговотство.

ФРАНЦ: (Смеје се.) Кавез тражи птицу!

ХЕРМАН: (Љутито одмахне руком.) Кажем ја, то је начисто полудео. (Отли.) Отла, иди кући.

(Отла се демонстративно окрене од оца.)

ОТЛА: Чувај се, Франц. Олово је штетно по здравље. (Пољуби га.) Јахве алохим.

(Одлази. Херман лагано одлази.)

ХЕРМАН: Узгред, Макс, од оне твоје молбе да будем дародавац твом листу нема ништа. Да си ме послуш'о и одговорио ову луду, ја би' ти све платио. Овако, ништа!

(Херман одлази. Франц је запањен. Гледа у Макса.)

МАКС: За независност се плаћа висока цена. То ћеш и сам ускоро открити. (Пљесне га по рамену.) Сад, на посао. Суштинска веза са реалношћу у књижевности није круцијална. Консеквентно се држи ових смерница!

(Мало се дотера пред огледалом.)

ФРАНЦ: Помози ми да завршим ово. Знаш, не могу да плаћам све раднике. Скупо је. Мислио сам да им ти и ја помажемо.

МАКС: Не могу. Морам назад у канцеларију. Чекају ме. Ти остани на линији започетог процеса. Срећно!

6. СЦЕНА или К. КАО КОИТУС

(Праг, 1914. године.
Францов чист и скроман стан. Отворен је прозор. Кроз прозор допире светлост сунца и звуци са војничке параде. У соби су Грета, Макс и Франц.)

ФРАНЦ: Зашто Фелиција није дошла кад сам њу позвао?

ГРЕТА: Мислила сам да ће ти неко бити потребан, па сам се пријавила у добровољце.

ФРАНЦ: Њу сам звао.

ГРЕТА: А ја ти сметам?

ФРАНЦ: Не сметаш. (Пауза.) Можда је озбиљно спречена. (Грета ћути.) Сигурно је озбиљно спречена. Иначе, дошла би.

МАКС: Није ни важно. Грета је ту. Ја сам ту.

ФРАНЦ: Да није болесна?

ГРЕТА: Није.

ФРАНЦ: Лажеш, дошла би!

ГРЕТА: Не би! Надала се да ћеш постати славан писац, али после твог последњег неуспеха дигла је руке. Сад свако вече излази са другим господином.

(Грета се ружно, иронично насмеје. Франц само што не експлодира. Макс га умирује.)

МАКС: Биће боље, биће боље. Сада су људи преокупирани мобилизацијом и могућношћу избијања рата. Нико нема времена за књижевност. Сматрам да треба да сачекаш свој тренутак.

ФРАНЦ: Када сам је објављивао другачије си причао.

МАКС: Да, али сам ти и тада скретао пажњу да се окренеш реализму. Сувише цениш симболизам. Мало ко у ова ратна времена може схватити твоје преокупације. Ето, тај твој роман, "Процес"...

ФРАНЦ: Макс, молим те.

МАКС: ...поново чист симболизам! Деструктивни симболизам!

ФРАНЦ: Остави ме на миру.

(Грета да знак Максу да ућути. Затим га лагано изгура из собе.)

ГРЕТА: Макс, буди тако паметан као што си учен, па га препусти мени.

МАКС: (У одласку.) На мене увек можеш рачунати.

(Макс одлази. Грета остаје са Францом.)

ФРАНЦ: А шта ти чекаш?

ГРЕТА: Шта си нашао на Фелицији? Ружна је. Баш је ружна.

ФРАНЦ: Прекини да вређаш своју другарицу.

ГРЕТА: Ја вређам?! Ма не! Не знам како стоји с ногама, али дизање руку, одустајање у ово полетно време, када наша армија силовито побеђује, није у моди. У моди су добровољци.

ФРАНЦ: Шта причаш то?

ГРЕТА: Свиђаш ми се. Сама сам се понудила да дођем.

(Устаје, откопчава своју блузу. Иде ка Францу. Он узмиче.)

ГРЕТА: Ни мени се не свиђају твоје приче, али бих ти могла дати користан савет. Треба да признаш да си крив. Првом приликом признај и видећеш да ће све бити лакше.

(Франц је ударио леђима о зид. Грета баци на сто блузу. Остала је у сукњи и црном секси корсету који истиче њене бујне и лепе груди.)

ФРАНЦ: А Фелиција?

ГРЕТА: Фелиција је у Берлину, ја сам овде.

(Франц мерка врата која су на суседном зиду. Грета то примети. Закључа врата. Извуче кључ. Игра се кључем. Франц се уплашио као ђаче. Грета се смеје грохотом. Добаци му кључ. Он га шепртљаво испусти.)

ГРЕТА: Нећу ти ништа!

(Грета седне на столицу. Елегантно, лагано заврне сукњу. Затеже пажљиво црну, дугачку чипкасту чарапу са црном подвезицом. Испружи ногу да види да ли је чарапу добро затегла. Нога јој је витка, дуга.)

ГРЕТА: Ја имам свој новац, свој мираз, своју слободу и свој живот уређујем према мојим жељама...

(Кад заврши са затезањем чарапе припали цигарету. Франц јој приђе.)

ФРАНЦ: Оно за Фелицију није тачно.

ГРЕТА: Како ти кажеш, лафе.

(Франц је поведе ка кревету. Франц легне на кревет. Грета откопча сукњу.)

ФРАНЦ: Не волим глупе, било да су мушкарци или жене. Али, једно ти морам рећи. Волим Фелицију.

ГРЕТА: Шта се ту може.

(Гретина сукња спадне. Франц подигне покривач на кревету. Грета закорачи да легне на њега.)

7. СЦЕНА или К. КАО КРИВИЦА

(Берлин, 1914. године.
Соба у Фелисином дому. У трпезарији је Фелис.)

ФРАНЦ: (Оф.) Фелис!

ФЕЛИС: Франц.

(Франц улази у трпезарију раширених руку. Фелис рашири руке, трчећи ка њему. Он трчи ка њој. Она протрчи поред њега. Затвори врата. Леђима се ослони на врата.)

ФЕЛИС: Грета ме је упознала са непријатном чињеницом да си поново у свађи са папа. То није лепо. Бринем се за тебе.

ФРАНЦ: Ако се бринеш, зашто ниси дошла на претходни састанак? Била си ми потребна.

ФЕЛИС: За Бога, Франц, била сам болесна.

ФРАНЦ: Тако сам и мислио. Грета ми ништа није рекла, а било ми је тешко без тебе.

ФЕЛИС: Знам. Ја сам је замолила да ти ништа не говори. Не бих могла поднети да те поред оних грозних критика оптерећујем мојом болешћу. Је л' да, душице?

(Франц се осмехне. Покуша да јој додирне груди и да је пољуби. Она му нежно, мазно у руке тутне шољицу кафе, а у уста колачић. Све време, до Гретиног доласка, Франц покушава да додирне Фелис. Она му вешто бежи, послујући око стола за ручавање.)

ФЕЛИС: И, како ти иде на послу?

ФРАНЦ: Отаљава се.

ФЕЛИС: Но, но, но. Не говори тако. Сада кад момке масовно шаљу у рат, отвара ти се велика могућност за брзо напредовање. Могао би бити адвокат, а не само службеник у заводу. Има нечег тако узбудљивог у суду.

ФРАНЦ: Живот треба искористити за битније ствари.

ФЕЛИС: За писање? Златан си ти, Франц. Увек сам те волела због оптимизма. Али, молим те, замисли каква је то жена која нема башту, кућу, клавир?

ФРАНЦ: Фелис, шта ће ти клавир!? Па, ти не умеш да свираш!

ФЕЛИС: Моје ћерке ће умети. Знаш, у животу сам често била жељна лепих ствари, али сам одувек знала да могу бити хиљаду пута боља мајка и домаћица од свих лепотица.

ФРАНЦ: А шта ћемо са клавиром ако не будемо имали ћерке?

ФЕЛИС: Франц, ја све то радим теби за љубав. Замисли како ћемо бити срећни...

ФРАНЦ: Волиш ли ти мене?

ФЕЛИС: Па наравно! Волим твоје очи, твоја рамена...

ФРАНЦ: А приче? Волиш ли моје приче?

ФЕЛИС: (Збуњено.) Наравно.

ФРАНЦ: Значи, прочитала си ону причу коју сам ти послао преко Грете? (Фелис се не сећа.) "У кажњеничкој колонији"?

ФЕЛИС: Лепа је.

ФРАНЦ: Али је ти ниси прочитала.

ФЕЛИС: (Мазно.) Што се стално враћамо на ту несрећну књигу?

ФРАНЦ: Зато што је моја!

ФЕЛИС: Имам и ја гоблене, па те не терам да их волиш!

ФРАНЦ: Књиге и гоблени нису исто.

ФЕЛИС: То ти мислиш! (Сабере се.) Зашто се ми свађамо? Имамо тако мало времена. Треба да се договоримо око венчања, да ручамо са Гретом...

ФРАНЦ: Ја сам дошао из Прага у Берлин само да бих те видео на неколико сати, а ти доводиш Грету?

ФЕЛИС: Шта би свет рекао да смо се у кућу затворили? Па ми смо вереници!

ФРАНЦ: Зашто је вереницима забрањено све што је љубавницима дозвољено?

(Неко куца на врата.)

ФЕЛИС: То је Грета. Молим те, Франц, буди љубазан. Обећавам ти, кад се будемо венчали показаћу ти ти колико те волим.

(Фелис отвара врата. У собу улази Грета.)

ГРЕТА: Ја опет касним.

ФЕЛИС: Знамо како је тешко бити шеф.

(Грета пружи руку Францу на пољубац.)

ГРЕТА: Ма не, нисам била на послу. Моји су приредили забаву, па су ме терали да свирам клавир у четири руке са неким адвокатом.

ФЕЛИС: Мора да је било веома забавно. Адвокат!

ГРЕТА: Ах, удварач к'о удварач. Ни бољи ни гори. После сам, док смо пили ајс-кафе у башти, сазнала да иде на фронт. Изгледа да многе шаљу тамо. Силне удаваче ће, изгледа, остати без ловине за одстрел, да.

ФЕЛИС: Ја сам баш данас гледала једну параду. Момцима дивно пристаје војничка униформа. Мужевни су.

ФРАНЦ: Мени су параде досадне.

ГРЕТА: У Берлину ће, због мобилизације, бити пуно слободних места. Дођи. Могао би брзо напредовати. (Иронично.) Могао би бити адвокат.

ФРАНЦ: Фелис и ја смо се договорили да ћемо живети у Прагу.

ФЕЛИС: Али Праг је село! За децу је боље да живе у великом граду. Лакше ће завршити високе школе.

ФРАНЦ: Шта ако не буду хтели да уче?

ФЕЛИС: Зашто не би учили? Ја ћу дати све од себе да буду добри ђаци. Уосталом, ако им понекад и не буде ишло, молим, ту је новац од фабрике, адвокатуре. Плаћаћемо професоре.

ФРАНЦ: Хиљаду пута сам ти рекао да нећу да имам ништа ни са фабриком ни са судом.

ФЕЛИС: Само сам рекла како бисмо могли бити срећни.

(Франц љут устане од стола. Фелиција се осмехне као да се дури неко дете, а не њен вереник.)

ФЕЛИС: Опрости, Грета, због овог. У последње време је тако раздражљив. Госпођа Јулија каже да је то од слабе исхране. Франц, ја заиста мислим да је крајње време да одустанеш од вегетаријанске исхране. Разболећеш се.

ГРЕТА: Заиста, Франц, добар адвокат да би добро водио судски процес, мора добро да једе.

(Грета јој се савезнички осмехне. Шапне јој нешто на ухо. Даје јој знак да оде. Фелиција још увек оклева. Гледа у Франца. Франц се и даље дури.)

ФЕЛИС: Идем да прелијем печење.

(Грета и Франц су остали сами.)

ФРАНЦ: Како се све ово глупо запетљало.

ГРЕТА: Реци један разлог да не буде како је она замислила.

ФРАНЦ: Све је сад бесмислено. Слушај, Грета, ја те ценим као пријатеља

ГРЕТА: Нас не мешај. Реч је о Фелицији.

ФРАНЦ: Морам. Слушај, ако, ако буде нешто непредвиђено због онога, ти ми се обрати. Ићи ћемо код најбољег лекара, платићу...

ГРЕТА: Ништа се непредвиђено не може догодити.

ФРАНЦ: Ако ипак буде...

ГРЕТА: Неће бити! Ја с тобом не бих могла живети чак ни због детета. Ти си човек за Фелицију.

ФРАНЦ: Фелис јесте добра и поштена девојка. Ја је и даље волим, али...

ГРЕТА: Реци један добар разлог да не буде онако како је она замислила. (Франц ћути.) За приче не брини. Чим добијеш повољне критике поново ће их заволети.

8. СЦЕНА или К. КАО КРВ

(Праг, 1917. године.
Скромна Францова соба у мемљивој палати Шенборн. У соби су Франц и Макс. Обојица су у изношеним оделима. Франц не мари за своје бедно одело. Послује око пећи на којој се кува чај у чајнику. Сво време послује око тог чајника. Макс покушава да прикрије рупу на сакоу.)

МАКС: Овај рат се претвара у процес разлагања мог грађанског живота. Никога више не интерусује литература. У редакцији су поново одбили мој чланак. Знаш, имам осећај да се нека невидљива сила уротила против мене.

ФРАНЦ: Ниси ти једини.

МАКС: Плашим се да ме је неко оклеветао и да ће једног јутра у мојој соби осванути неки типови који ће ме ухапсити, одвести тек тако. Данас многе одводе тек тако.

ФРАНЦ: Макс...

МАКС: ... Тек сад сам схватио! Ти имаш дар прекогниције. Пре три године си у "Процесу" описао оно што се сада догађа. То је фантастично. Слушај, знам људе који би то објавили и добро платили. Шта кажеш?

(Нема одговора.)

МАКС: Новац би смо поштено поделити. Обојици је потребан. Могао би себи узети бољи стан, купити одело...

ФРАНЦ: Доктор ми је дао још годину, две живота. (Застане.) Имам туберкулозу.

(Макс ћути. Блесаво зури у Франца. Чајник пишти.)

МАКС: Откуд знаш да имаш туберколозу? Можда је прехлада.

ФРАНЦ: Кад си прехлађен обично не пљујеш крв.

МАКС: А ти си пљувао? (Франц потврдно климне главом.) Грозно.

ФРАНЦ: То је због напорног рада, слабог јела, писања и ове мемљиве собе.

МАКС: Несумњиво.

ФРАНЦ: Треба ми помоћ. Бојим се, Макс.

МАКС: Да.

(Тишина. Франц очекује да ће Макс још нешто казати, али Макс ћути.)

ФРАНЦ: Треба ми боља соба. За њу немам пара.

МАКС: За собу не брини, писаћу Фелис.

ФРАНЦ: Фелис ми није баш најприврженија иако ми је вереница. Измакне се кад год ми је потребна.

МАКС: Онда ти не преостаје ништа друго него да објавиш књигу.

ФРАНЦ: Брига ме за књигу! Ја умирем.

(Франц очекује да ће Макс коначно рећи праву реч. Макс зна шта се од њега очекује, али ипак ћути.)

ФРАНЦ: Мислио сам да се преселим код тебе, само на кратко. Не бих вам сметао. Чак бих вам и помогао ако треба.

МАКС: (Осмехне се.) Разумем те, потпуно те разумем, али у том стану живи и моја породица. Стан јесте здравији, али је и пренасељен. Твој отац је у бољој позицији.

ФРАНЦ: Ја сам се с њим посвађао.

МАКС: Ух, колико сам се ја сукобљавао са оцем и мирио. Па помири се и ти. Он би те могао у бању послати.

ФРАНЦ: Знаш ли шта си ми раније говорио?

МАКС: Знам, али то је било раније.

(Благо се осмехне Францу пљеснувши га по рамену. Франц се дубоко накашље.)

9. СЦЕНА или К. КАО КАЈАЊЕ

(Берлин, 1917. године.
Осредња хотелска соба. У соби су Франц и Фелис. Фелис је у старој, изношеној хаљини. Франц је у старом оделу. Све око њих је похабано. Франц се опоравља након дуготрајног кашља. Фелис је поред њега. Нежно га милује по коси.)

ФЕЛИС: Треба ли ти моја помоћ?

ФРАНЦ: Не. (Застане.) Први пут смо сасвим сами. Зашто неког ниси довела?

ФЕЛИС: Теби је до шале.

ФРАНЦ: Не. Само ме интересује зашто никог ниси довела.

ФЕЛИС: Шта ће нам ко?

ФРАНЦ: Тачно. (Застане.) Никада нећемо имати...

ФЕЛИС: Знам, али ја и даље мислим да би ти био добар отац.

ФРАНЦ: Нисам то хтео да кажем. Хтео сам да кажем да никад више нећемо имати прилике да овако сами разговарамо. (Фелис ћути.) Остављаш ме? (Нема одговора.) Било би разумно.

ФЕЛИС: Тераш ме?

ФРАНЦ: Само саветујем.

ФЕЛИС: Већ сам изгубила пет година.

ФРАНЦ: Не би смела још да изгубиш.

ФЕЛИС: Знам.

(Дуга и за обоје непријатна пауза. Фелис је јако тешко. Да би сакрила своје расположење, одлази до прозора. Отвара га. Прави се да хоће да се надише чистог ваздуха. Кроз прозор се чује војнички марш.)

ФЕЛИС: Једног мог драгог рођака су одвели, као оног твог јунака Јозефа К. и без суђења га осудили. Та књига је истинита.

ФРАНЦ: Одаке ти књига?

ФЕЛИС: Није важно, важно је да је објавиш и да одеш у лечилиште. Тамо нема овог глупог рата. Ја бих те неговала, а ти би ми читао своја дела.

ФРАНЦ: Узми капут и иди. Ускоро ће мрак. Могла би те пресрести патрола. Рат је стигао и у Берлин, а и ја имам доста посла. Морам помоћи Отли. Поново је одбила просца по очевој мери.

ФЕЛИС: Смем ли да останем још мало?

ФРАНЦ: Не можеш.

ФЕЛИС: Дошла сам да помогнем.

ФРАНЦ: Фелис, знам колико си одувек желела да постанеш жена угледног и богатог писца, али све говори да ти то неће поћи за руком...

ФЕЛИС: Идиоте!

ФРАНЦ: Ово је хотел, чуће те људи.

(Фелис у инат продорно и бесно врисне. Дограби стаклену лампу. Разбије је о зид. Чека његову реакцију. Из суседне собе чује се лупање о зид.)

ФРАНЦ: Рекао сам ти. Од свих жена на овом свету остаје ми Отла. Она се никад неће удати.

(Прилази јој. Облачи је у стари капут. Даје јој шешир. Она га држи у рукама.)

ФРАНЦ: Шта се догодило са Гретом Блох?

ФЕЛИС: Не знам, одавно је не виђам. Прича се да је родила некакво дете. Копилче. Будала.

(Он јој стави шешир на главу. Окрене је ка вратима. Она се окрене к њему. Тресне му шамар. Обрише сузу на свог лица. Окрене му леђа.)

ФЕЛИС: Идем да нађем здравог и зрелог мужа.

10. СЦЕНА или К. КАО КАФКА

(На сцени је величанствена, бљештава хипер-машина. Крај машине су Официр, Гост и два мршава, бедна створења избуљених очију -- Војник и Осуђеник. Официр се крајње сервилно понаша према Госту. Намешта га у столицу и припаљује му цигарету. Гост се лежерно смести у столицу. Пуши и клати ногом. Посматра машину. Осуђеник знатижељно посматра час Официра, час машину. Покушава да схвати шта Официр говори; наравно, не успева. Војник се ослони на машину. Дрема.)

ГОСТ: Значи, он ће ту лећи?

ОФИЦИР: (Мазећи машину као да је прелепа љубавница.) Да. Чим га прикопчамо постеља ће почети да се креће. Почеће да се креће и дрљача. Погледајте само ове игле. Свака дугачка има крај себе кратку. Дугачка пише, а кратка штрца воду да би се спрала крв и да би се видело оно што је написано на телу осуђеника. Крвава вода се одводи овим жлебовима и најзад утиче у овај главни жлеб, чија се одводна цев спушта у јаму.

(Док ово објашњава, Официр и нежно показује. Гост и Осуђеник га пажљиво прате. Осуђеник се толико уноси у причу да се у једном тренутку оклизне и за мало не стрмоглави у јаму. Официр га придржи и бесно каменом погоди уснулог Војника у главу. Војник се тргне и брзо помогне Официру да из јаме извуче Заробљеника који се још батрга. Гост се уплашено стресе.)

ГОСТ: Да ли му је позната пресуда?

ОФИЦИР: Не. Зашто би? Па моћи ће да је прочита на свом телу кад је машина испише.

ГОСТ: Значи, он и не зна како је примљена његова одбрана?

ОФИЦИР: (С поносом.) Стари командант и ја смо одувек сматрали да је кривица увек несумњива. Тако је то некада било. Нови командант је исувише попустљив.

(Официр руком да знак Војнику. Војник једним потезом распара Осуђениково одело. Одело спадне и Осуђеник је сада потпуно го. Он збуњено покушава да прикупи одело, али му Војник то не дозволи. Грубо га одводи да легне под машину. Официр, уз помоћ Војника, припрема Осуђеника за казну. Официр и даље објашњава рад машине.)

ОФИЦИР: Некада, за време старог команданта, извршењу пресуде је посвећивања велика пажња. Још од ране зоре људи су се у буљуцима скупљали на пољу. Већ у раним преподневним сатима сва иоле добра места су већ била попуњена. Током поподнева деца су се тискала око провалије препуне крви и воде ризикујући да упадну и да се удаве. Машина је величанствено бљештала на сунцу у смирај дана.

ГОСТ: Људи су долазили добровољно да гледају извршење казне?

ОФИЦИР: Наравно! Сви су очекивали да виде просветљење на лицу осуђеника на крају дванаесточасовног извршења пресуде.

(Изненада, каиш којим је требало везати Осуђеника пуца услед Осуђениковог врпољења. Војник збуњено предаје Официру каиш. Официр тужно прима каиш, а затим, попут пантера, одскочи од машине и скочи пред уплашеног Госта. Официр му обгрли ноге, панично га молећи за милост.)

ОФИЦИР: Ја знам да су вас овамо послали да би сте утврдили да је машина сурова и стога непотребна! Али размислите, молим вас, господине, размислите с којим правом ми укидамо право осуђенику да дође до спознаје?

(За то време је Војник некако привезао Осуђеника и угурао му филц у уста. Осуђеник повраћа. Официр се бесно окреће Осуђенику.)

ОФИЦИР: О, ти стрвино! Упропашћаваш моју дивну машину!

(Дограби његово одело и брише машину. Војник га уплашено следи.)

ОФИЦИР: Господине, нови командант ми не дозвољава чак ни да набавим нове делове за машину. Погледајте само, молим вас, погледајте.

(Официр довуче Госта до машине. Показује му филц, ставља му га на шаку. Гост је згађен.)

ОФИЦИР: Како да се човек не згади када је тај исти филц сисало и жвакало пре тога десетак људи?! Филц се потпуно офуцао. Нормално је да човек поврати. Али, повраћање је ипак недопустиво у току казне. Машина се тако упропашћава. (Падне му пред ноге.) Молим вас, кажите команданту да не упропашћава моју машину!

ГОСТ: Не верујем да вам ту могу много помоћи.

ОФИЦИР: Молим вас, господине, потребна је само ваша добра реч.

(Гост заусти нешто да каже.)

ОФИЦИР: Али, дозволите, дозволите, господине, не тражим од вас да доносите свој суд на пречац. Ево, извешћу за вас презентацију.

(Официр да Војнику последња упутства. Војник довршава везивање Осуђеника. Осуђеник са осмехом на лицу, махне Госту пре него што га Војник потпуно веже. Официр у чанче успе кашу. Војник то примети. Он је гладан.)

ОФИЦИР: Цело извршење казне траје укупно дванест часова. (Пушта машину.) Првих шест часова осуђеник живи нормално само што трпи болове. Зато му се ставља овај филц у уста да не галами.

(Војник се бојажљиво пришуња чанчету и узима га. Испрва бојажљиво једе, а затим све халапљивије. Осуђеник се буни, врти. Официр то не примећује.)

ОФИЦИР: После два сата осуђеник више не може да јауче и филц му се вади из уста. У чанку је топла пиринчана каша, од које човек, ако жели, може да узме што докачи језиком. Ни један не пропушта ову прилику. Тек око шест сати губи се уживање у јелу. Како се онда човек примири!

(На лежишту машине је све већа гужва. Официр се занео.)

ОФИЦИР: И најглупљем долази памет. То почиње око очију. Одатле се шири. Тај призор би могао завести посматрача да и сам легне под дрљачу. Осуђеник тумачи запис који се све дубље исписује на његовом телу.

(Око машине настаје дрека. Осуђеник је ослободио главу и једну руку. Покушава да дохвати чанче. Тужно цвили. Војник не да чанче и бесно режи. Тек ово привлачи Официрову пажњу. Он бесно одлази до машине. Бесомучно туче Осуђеника и Војника док се дрљача лагано спушта. При томе сва тројица плачу.Осуђеник и Војник због батина, Официр због беса.)

ОФИЦИР: Немате смисла за лепо, немате смисла за уметност!

(Гост је згрожен над овим призором.)

ГОСТ: Доста! Доста!

(Сви стану сем машине. Дрљача се и даље неумитно спушта.)

ГОСТ: Одлучио сам! Имам негативно мишљење о тој проклетој машини и то ћу без устручавања рећи господину команданту кажњеничке колоније.

(Официр над самим леђима Осуђеника зауставља машину.)

ОФИЦИР: Одвезуј!

(Војник брзо одвеже Осуђеника, а затим га на једвите јаде извуче испод дрљаче. За то време Официр прилази Госту.)

ОФИЦИР: (Смирено.) Ви нисте разумели. Дозволите да вам објасним.

ГОСТ: (Узмичући.) Није потребно.

ОФИЦИР: Потребно је, јер нисте схватили.

(Извади из џепа папире. Одмота један. Показује га Госту.)

ОФИЦИР: Да ли знате шта овде пише?

ГОСТ: Не.

ОФИЦИР: Сигурно можете одгонетнути. Хајде, потрудите се мало.

(Официр Госта све више прибија уз машину.)

ГОСТ: Не могу.

ОФИЦИР: Можете ви то, можете!

ГОСТ: Не могу, упомоћ!

(Осуђеник и Војник их радознало посматрају са стране. Не мешају се.)

ОФИЦИР: Можеш! Мораш! Читај!

ГОСТ: Упомоћ!

(Бесно дограби Госта који уплашено крикне.)

ОФИЦИР: Прочитаћеш!

(Официр бесно баци Госта ка машини као крпу. Скине се. Легне под машину. Машина почне да ради уз заглушујућу буку.
Мрак.)

11. СЦЕНА или К. КАО КОПУЛАЦИЈА

(Чешко село Цирау, 1918. године.
Скромна сеоска соба. У соби је брачна постеља. На ивици кревета је запакован пакет. На кревети лежи Франц. Поред њега је Отла. Франц је болестан. Отла му раскопчава кошуљу лагано. Ставља му облоге са алкохолом. Масира га.)

ОТЛА: Ниси смео да идеш у шетњу. Повећава ти се температура.

(Франц је посматра, помилује по образу.)

ФРАНЦ: Село је лепо зими, Отла. Хајдемо заједно у шетњу.

ОТЛА: Ништа од шетње. Хоћу да те видим у кревету. Мораш да се опоравиш, да би писао. Ти си сјајан писац, Франц. Читала сам "Процес".

ФРАНЦ: Одакле ти?!

ОТЛА: Није битно. Мораш у Праг. У Прагу је теби место. Иди у очеву кућу. Тамо ћеш имати своју собу. Моћи ћеш на миру да пишеш.

ФРАНЦ: Овде ми је лепо с тобом.

ОТЛА: Али ти је у Прагу место. Ти си писац, Франц.

(Отла га нежно пољуби. Он је привије уз себе.)

ФРАНЦ: Страх ме је чамотиње која је завладала у кући од кад је фабрика кренула низбрдо. Ја и ти смо се увек држали по страни. Сад нам се то свети. Ја сам се разболео, а тебе сматрају уседелицом.

ОТЛА: Не оптерећуј се тим глупостима. Било им је лепо док је овај одвратни рат ишао оцу на руку. Сад кад војска губи профитирају само гробари. Али то се тебе не тиче. Ти си писац и видиш даље од једног рата.

ФРАНЦ: (Пољуби је.) Волим те, Отла.

ОТЛА: Идеш ли у Праг?

ФРАНЦ: Идемо заједно.

ОТЛА: То не може.

ФРАНЦ: Зашто?

ОТЛА: Заљубила сам се. Он је хришћанин, официр. Доћи ће овде, да се договоримо. Живећемо заједно.

ФРАНЦ: Шта си то наумила? Вуцараш се са војничинама!

ОТЛА: Он је официр!

ФРАНЦ: Још горе! Јеврејка и хришћанин! Где је она твоја страст према свом народу?

ОТЛА: Нестала у рату као и други идеали. Од идеала се не живи. Ја хоћу човека који ће са мном кроз живот храбро ићи.

(Франц је снужден.)

ОТЛА: Венчаћемо се! Он има новца! Способан је. Започећемо наш посао!

ФРАНЦ: Шарене лаже! Хоће само да те искористи!

ОТЛА: Утуви у главу, ја га волим! Ако треба због њега ћу и кућу и заједницу да напустим.

ФРАНЦ: А ако он тебе напусти?

ОТЛА: Шта те брига?! (Смири се.) Молим те однеси овај пакет у Праг уместо мене. Морам га видети.

ФРАНЦ: Толико га волиш?

ОТЛА: Да. (Даје му пакет.) Измисли зашто ја нисам дошла и молим те, не дозволи им да дођу овде на село. (Франц је снужден.) Не брини, наћи ћеш и ти жену која ће те волети.

ФРАНЦ: Не верујем.

ОТЛА: Хоћеш, мили мој.

(Отла пољуби Франца.)

12. СЦЕНА или К. КАО МИЛЕНА КОЈУ ВОЛИ КАФКА

(Један лепи парк, 1920. године.
Идилични парк у пролеће. Пуно цвећа, сунца, птица. Парк је готово пуст. Ту је само један заљубљени пар -- Франц /Кафка/ и Милена /Јасенска-Полак/. Њих двоје су загрљени. Љубе се као најзаљубљенији пар на свету.)

ФРАНЦ: Волим те, Милена.

(Милена му не одговори, већ се само нежније скупи у његовом загрљају.)

МИЛЕНА: Лепо ми је, лепо ми је с тобом. Хајде да се никада не растанемо.

ФРАНЦ: Хајде.

(Франц јој убере један цвет и придода га великом букету који је већ раније поклонио Милени.)

МИЛЕНА: Франц, зашто никад не пишеш о љубави?

ФРАНЦ: Пишем о тами, болу, изгубљености.

МИЛЕНА: Зашто, онда, нема мржње? Нико никога не мрзи, нико никога не воли, сви су... Љубазни.

(Уместо одговора, обоје се насмеју. Милена закачи за Францов ревер један цвет. Затим га помирише, пољуби.)

МИЛЕНА: Волим начин на који пишеш, начин на који ћутиш... На који постојиш...

ФРАНЦ: Постојим заједно с тобом.

МИЛЕНА: ...Трајање...

(Франц нагло подигне Милену. Она одушевљено цикне. Заврте се заједно у круг. Врте се дуго, смеју се. Милена испусти цвеће. Оно се разлети, унаоколо. Пада по Францовом сакоу, глави.)

МИЛЕНА: Престани, престани, врти ми се у глави... Франц!

ФРАНЦ: Волим те, Милена. (У близини се зачује некакав шум, смех пролазника. Франц се тргне.) Увек помислим на твог мужа, Милена.

МИЛЕНА: Он није овде.

ФРАНЦ: Знам, али ти ћеш отићи.

МИЛЕНА: И опет се вратити.

ФРАНЦ: Дуг је пут од сазнања да нисам тужан због твог одласка, не заиста тужан, до сазнања да сам због твог одласка ипак бескрајно тужан. Додуше: туга није оно најгоре.

МИЛЕНА: Беч и Праг су заиста далеко после овог рата. Писаћу ти... Писаћеш ми.

ФРАНЦ: Ти се, као писац, јако лепо развијаш. Паметна, добра, храбра, мила... Списатељица. Ја нећу више писати.

МИЛЕНА: Франц...

ФРАНЦ: Ја ћу те волети.

МИЛЕНА: Зашто никада не пишеш о љубави?

(Граја у парку постаје гласнија и ремети идилу заљубљеног пара.)

МИЛЕНА: Желим те.

ФРАНЦ: Колико још имамо до поласка твог воза за Беч?

МИЛЕНА: Још три сата.

ФРАНЦ: Онда се враћаш мужу, новинама, књигама, писању...

МИЛЕНА: Идемо у хотел.

ФРАНЦ: Када ћу те поново видети?

МИЛЕНА: Писаћу, пиши ми...

ФРАНЦ: Када ћу те поново видети?

МИЛЕНА: Пиши ми о љубави.

ФРАНЦ: Сам сам. Боли ме, Милена...

(Бука у парку постаје врло гласна. Деца циче. На сцену долети шарена, дечија лопта. Њих двоје се раздвајају. Пођу заједно, једно поред другог, замишљени.)

13. СЦЕНА или К. КАО КАВЕРНА

(У кафани на обали балтичког мора 1923. године.
За једним столом седи Франц. Испред њега је тањир са пасуљем. Пасуљ се пуши. Франц је замишљен. Једе лагано, безвољно. За суседним столом седи Дора. Покисла је као миш. Лагано подрхтава од зиме. Хаљина јој је мокра. Срче чај. Погледом упија пасуљ. Франц одгурне тањир. Не може више да једе. Дора се осмели. Седне за његов сто.)

ДОРА: Здраво. Ја сам Дора.

(Пружи му руку. Они се рукују. Франц је са чуђењем посматра.)

ДОРА: Јесмо ли се ми већ негде срели? Јесмо! Само да се сетим где. (Пажљиво гледа Франца.) Концерт? Позориште? Књижевно вече? (Франц се насмеје.) Књижевно вече! Ти си писац. Ето одакле се знамо. Ми смо колеге.

ФРАНЦ: Ти пишеш?

ДОРА: Па не баш, али волим да читам.

ФРАНЦ: Шта на пример?

(Дора се дубоко замисли. Размишља.)

ДОРА: Перл Бак, сестре Бронте. Јеси ли читао "Орканске висове"?

ФРАНЦ: Нисам.

ДОРА: Прочитај. То је литература!

(Дора дискретно мерка Францов тањир пун готово недирнутог, топлог пасуља. Франц је посматра. Дора је то приметила. Скрене поглед на другу страну.)

ДОРА: Чудо једно како су ти писци несрећни људи. Ето на пример, сестре Бронте. скоро да су гладовале, а какве су књиге писале!

ФРАНЦ: Јеси ли гладна?

ДОРА: Ја? Ма какви! Сад сам вечерала!

ФРАНЦ: Ни ја нисам гладан. Онда да вратимо овај пасуљ у кухињу, па да наставимо о књижевности. Келнер!

ДОРА: Стани! Зар тим дерикожама да враћаш пасуљ? Ја им не би' ни тањир вратила.

ФРАНЦ: Шта да радим с пасуљем?

ДОРА: Поједи га.

ФРАНЦ: Не могу. Мислио сам ако би ти, случајно, могла.

ДОРА: Ја сам баш вечерала, али штета је да се врати у кухињу кад си га већ платио.

(Дора навали на пасуљ. Кашиком трпа пасуљ у уста. Руком трпа хлеб. Једе алаво и са великим уживањем.)

ФРАНЦ: Пријатно.

ДОРА: (Успори са јелом.) Хвала, а шта ти пишеш?

ФРАНЦ: Углавном приче и романе.

ДОРА: Ммм, то је добро. А је л' имаш нешто овде да ми покажеш?

(Франц из џепа вади књижицу. Дора је узима. Престаје са јелом. Прелистава је овлаш.)

ДОРА: Изгледа занимљиво. Е, ал' после ћу лепо да је прелистам. Не ваља кад се пасуљ хлади.

(Дора настави са јелом, поново се заборави. Навали на пасуљ. Брзо поједе сав пасуљ. Кашику олиже. Хлебом обрише тањир. Затим запали цигарету. Са великим задовољством повуче дим. Тресне пепео у тањир.)

ДОРА: Е, а сад ово да видимо. (У књизи пронађе чланак.) Шта је ово? (Чита.) У, ал' си ти неки мрачан тип. Је ли, да ниси ти неки пророк, а?

ФРАНЦ: Нисам.

ДОРА: Па како си све ово предвидео? (Чита.) Светски ратови, отуђење, распадање друштва, распадање личности... Хе-хе. Ко је ово писао?... Макс Брод. Никад чула! (Францу.) Е, а је л' мора писац обавезно да буде и пророк?

ФРАНЦ: Шта ти мислиш?

ДОРА: (Немарно слегне раменима.) Ја не волим тешку литературу. Подсећа ме на Толстоја. Отпадну ти руке кад га носиш. Кад будем писала, писаћу к'о Перл Бак.

ФРАНЦ: Кад ћеш почети да пишеш? Као Перл Бак?

ДОРА: Ма... Не знам. Има времена.

(Чита Францову књижицу прескачући странице. Церека се.)

ДОРА: Уметник у гладовању! Који идиот!

ФРАНЦ: Ти све површно схваташ.

ДОРА: То што ми се не свиђа твоја прича, не значи да сам глупа. Ја само не волим да будем гладна. То ти је. Волим да једем наранџе. Волела би' да живим на мору, да једем наранџе, чоколаду, да будем згодна, носим лепе хаљине и шетам се плажом с сунцобраном и шеширом... А увече игранка, шампањац и гала вечера...

ФРАНЦ: Ја сам чиновник у пензији и не бих волео ништа више.

ДОРА: Немој ми рећи да си од оних који само чекају да цркну? Ја сам од мог маторог побегла зато што ме тер'о да се удам за касапина из Гегенбаха.

ФРАНЦ: А ја сам се сукобио са својим оцем јер ми није дао да пишем.

ДОРА: Е, да ниси ти од оних што су цео живот страћили у књиге?

ФРАНЦ: Није искључено.

ДОРА: Шта ће ти књиге кад умреш? Од њих могу имати вајде само други. Такве треба заврнути. У животу је најважније лепо живети. Кад будеш мртав бар ћеш имати чега да се сећаш.

(Франц устаје. Облачи капут.)

ДОРА: Где ћеш?

ФРАНЦ: Кући. Касно је. Ти нећеш?

ДОРА: Па, ја сам побегла. Живим овде-онде.

ФРАНЦ: (Седне.) Зашто не пођеш са мном?

ДОРА: Код тебе? (Франц климне главом.) Како се зовеш?

ФРАНЦ: Франц.

ДОРА: Франц, ај' плати мој чај.

14. СЦЕНА или К. КАО КРЕВЕТ

(Берлин, 1924. године.
Бедна Францова соба. Франц је у кревету. Дора му доноси чај. Франц је озбиљно болестан.)

ФРАНЦ: Доро, крајње је време да одеш од мене. (Нема одговора.) Стан ми је лош, здравље још горе, пензија никаква...

ДОРА: Уууу! Ма ми сјајно живимо! Да ти само видиш где људи живе овде у Берлину због инфлације. Ми смо на коњу.

ФРАНЦ: Али, Доро. Ти си млада, лепа, здрава. Могла би да нађеш хиљаду млађих...

ДОРА: Шта ће ми хиљаду млађих клипана?

ФРАНЦ: Али ја ти нисам ни љубавник.

ДОРА: Зато си ми пријатељ. Помог'о си кад ми је било тешко. Сад је мој ред. Да видиш кога сам довела. Зажмури и кажи драгичка (Франц је послуша.) Та-на-на-наа!

(Дора отвара врата. На вратима је Макс Брод. Носи букет цвећа и бомбоњеру. Елегантно их пружа Дори. Дора их одушевљено узима. Макс је пољуби у руку.)

МАКС: Дуго се нисмо видели, пријатељу.

(Док они причају, Дора начиње бомбоњеру.)

ФРАНЦ: Зашто си дошао? Нисам те звао.

МАКС: Познато ми је да имаш дугове и да ни за лекара немаш. С обзиром на то да ти не умеш да изнађеш решење, ја сам ти нашао издавача. Објавићеш "Процес". Хонорар је пристојан.

ДОРА: Колики је тај хонорар?

МАКС: Довољан за пола године пристојног живота. (Дора је изненађена.) Ја ћу написати предговор и поговор. Ово је уговор. (Пружа му уговор.) Овде потпиши.

ФРАНЦ: ...Ако нећу? Ти никад ниси разумео оно што пишем.

ДОРА: (Уста су јој пуна чоколаде.) Франц, потпиши уговор. Морам да платимо кирију.

ФРАНЦ: (Максу.) С тобом сам се не једном насанкао.

ДОРА: Ма, мани се тих старих рачуна! Газдарица прети затвором ако не платимо кирију!

МАКС: Берлин је узаврео. Радници штрајкују. Нездрави затвори су пуни бунтовника.

ДОРА: Мораш у санаторијум, Франц.

МАКС: Зашто не дозвољаваш да ти помогнем? Читавог живота си желео да објављујеш књиге. Сад ти се жеља испуњава.

ДОРА: (Понуди Франца чоколадом.) Чак и да нећеш да штампаш књиге и да се помириш са Максом, кирију мораш платити.

ФРАНЦ: Прекини да жваћеш!

(Макс јој намигне. Да девојци знак руком да изађе. Дора слегне раменима. Изађе.)

МАКС: Зашто си груб према њој?

ФРАНЦ: Дао бих све на свету да је додирнем. Али не смем. Бојим се. Болест ме је сатрла. Бојим се да би то могла и сама открити.

МАКС: Онда је крајње време да одеш у Праг. Тамо те чека Отла. Од ње се не мораш крити.

ФРАНЦ: Отла има довољно својих проблема.

МАКС: Нема. Посао јој одлично иде. Ваљда њој верујеш.

ФРАНЦ: Хоћеш ли ти са мном?

МАКС: Не. Идем около. Имам важна посла.

ФРАНЦ: Пишеш неки чланак?

МАКС: Да.

ФРАНЦ: У чланцима си, што се мене тиче, увек писао глупости.

МАКС: Можда, али и други су. То је за тебе добро. Твој спис је неизменљив. Мишљења су често само израз очајања због тога.

ФРАНЦ: (Насмеје се.) То је "Процес".

МАКС: "Процес".

15. СЦЕНА или К. КАО КАФКА

(Атеље сликара Титорелија на једном од судских тавана. Јозефа К. буљук Девојчица уводи у атеље. Држе га за руке и гурају испред себе, не дозвољавајући му да се отргне. Јозефу К. се дубоко наклони сликар Титорели који га дочекује у атељеу.)

ТИТОРЕЛИ: Судски сликар Титорели, Вама на услузи господине К.

(Јозеф К. је збуњен. Гледа око себе. Девојчице се смејуље. Титорели им да знак да се не смеју.)

ТИТОРЕЛИ: Господине Јозеф К, седите. Раскомотите се. Осећајте се као у својој кући.

(Девојчице скидају капут Јозефу К. Мноштво њихових руку мили по његовом телу. Девојчице му раскопчавају сако. Титорели им да знак да престану.)

ТИТОРЕЛИ: Ви сте невини?

ЈОЗЕФ К: Да, сасвим, али... Ви свакако познајете суд боље од мене. Ја не знам много више од онога што сам чуо, мада од сасвим различитих људи. Сви се слажу у томе да се лакомислене оптужбе не подижу и да је суд, кад већ једном оптужује, чврсто убеђен у кривицу оптуженог и тешко се може разуверити.

(Док ово говори, око збуњеног Јозефа К. су се размилеле девојчице. Сместиле су се крај њега на кревет, подвукле се испод кревета, између његових ногу. Једном речју -- окупирале га.)

ТИТОРЕЛИ: Тешко?! Суд се никако не може разуверити!

ЈОЗЕФ К: Да.

1. ДЕВОЈЧИЦА: Титорели! Хоћеш ли и њега сликати?

2. ДЕВОЈЧИЦА: Титорели, немој да сликаш тако ружног човека. (Општи смех.)

ТИТОРЕЛИ: Ако се не смирите, избацићу вас низ степенице.

(Девојчице устукну.)

ТИТОРЕЛИ: Извините, господине К, и оне припадају суду.

ЈОЗЕФ К: Како?

ТИТОРЕЛИ: Уопште, све припада суду. Изгледа да ви немате увид у суд, али пошто сте невини, то вам није поребно. Ја ћу вас сам избавити.

ЈОЗЕФ К: Како?

1. ДЕВОЈЧИЦА: И Титорели понекад драге воље помаже јадницима који имају процес, наравно под условом да је уверен у њихову невиност.

ТИТОРЕЛИ: У вашем случају, пошто сте ви потпуно невини ја ћу предузети следеће... Заборавио сам да вас питам какву врсту ослобођења желите. Има три могућности: стварно ослобођење, привидно ослобођење и одуговлачење. Стварно ослобођење је, наравно, најбоље, али ја вам ту ништа не могу помоћи. О томе одлучује само невиност осуђеног. Сем тога, ја нисам чуо ни за један процес који се завршио потпуним ослобађањем оптуженог.

ЈОЗЕФ К: Од толиких оптужених зар ни један није био невин?

2. ДЕВОЈЧИЦА: Ни један није био ослобођен.

(Једна Девојчица седне у крило Јозефа К. Смеје се.)

ТИТОРЕЛИ: У обзир, дакле, долазе привидно ослобођење и одуговлачење. Код привидног ослобођења оптужници се придодаје потврда о невиности. Оптужени се привремено ослобађа, уз могућност да неком од наредних прилика буде поново ухапшен и тако се поново нађе на почетку.

ЈОЗЕФ К: Друго привремено ослобођење је, вероватно, теже добити.

ТИТОРЕЛИ: Не, зашто? Суд је унапред предвидео могућност поновног хапшења.

(Јозеф К. тешко уздахне.)

ТИТОРЕЛИ: Вама је вруће? Па раскомотите се!

(Девојчице Јозефу К. скидају сако.)

ТИТОРЕЛИ: Наравно, одуговлачење захтева мање енергије, али се зато морате непрекидно ангажовати око процеса, не дозвољавати му да изађе из најниже фазе.

(Јозеф К. се гуши. Он устаје. Девојчице се комешају.)

ТИТОРЕЛИ: Но, шта сте одлучили? (Нема одговора.) Не морате журити са одговором. Слободно размислите.

ЈОЗЕФ К: Гушим се. Овде је тако загушљиво. Морам напоље.

(Јосеф К. направи корак. Девојчице отварају врата. С друге стране врата се назире постављен сто за којим седе особе.)

ЈОЗЕФ К: Шта је то?

ТИТОРЕЛИ: Судске канцеларије. Зар не видите? Суд је свуда око нас.

ЈОЗЕФ К: Зар нема излаза?

ТИТОРЕЛИ: Како да не, само изволите.

(Титорели изведи Јозефа К. кроз отворена врата.)

16. СЦЕНА или К. КАО КРУГ

(Праг, 1924. године.
Трпезарија у породичној кући Кафкиних. Франц улази на врата кроз која је изашао Јозеф К. тако да трпезарија изгледа као наставак Титорелијевог атељеа.)

ЈУЛИЈА: Ах, како је дивно што смо сви поново на окупу! Наша је срећа што се нисмо разишли у она луда ратна времена.

(Францу прилазе Сестре и Мајка и брижно га стављају за сто. За столом је све наизглед исто као на почетку, само су људи старији и атмосфера је нешто живља. На челу стола и даље седи Отац. Ћути и срче супу. Мајка брижно сипа у тањир супу Францу. Вали му додаје кашику.)

ФРАНЦ: (Оцу.) Чуо сам да је с фабриком поново све кренуло набоље.

ХЕРМАН: (Тргне се.) Да, добро. Отла и њен муж су је преузели, они то раде добро... Ја, ти си мени једини син, 'тео сам с тобом о многим стварима да разговарам...

ЕЛИ: Знаш, у фабрици је кренуло још боље од када је за пословођу дошао мој Јосиф.

ВАЛИ: Не ради у нашој фабрици само твој Јосиф.

ЕЛИ: Шта си тиме мислила да кажеш?

ОТЛА: Еј, полако, није Франц дошао да слуша ваше свађе.

(Сестре ућуте, али Отац и даље покушава да каже нешто.)

ОТЛА: Шта је тата, хоћеш још супице?

ХЕРМАН: Не, 'тео сам да кажем да имам о многим стварима са њим да разговарам. (Застане.) Кад дођеш у тај санаторијум, мање ради, одмори се, шта ће ти романи, ако...

(У последњем моменту се заустави да не каже погрешну реч. Јулији се отме уздах.)

ОТЛА: Све ће бити у реду, мама. За нашег Франца сам одабрала најбољи санаторијум. Кирлинг.

ХЕРМАН: За новце не брини, немој да штедиш. Слаћемо ти. Шта год тражи лекар, ти дај.

ЈУЛИЈА: И пиши нам.

ХЕРМАН: Да, пиши.

ФРАНЦ: Писаћу. Хвала ти, Отла, што ме шаљеш у санаторијум. Не разумем само како си могла да се измириш са њима. Они су према теби били неупоредиво суровији него према мени.

(Сви су се узмували, чак и Отац који не схвата потпуно шта се догађа.)

ОТЛА: Ако мени не смета, шта се ти буниш?

ЈУЛИЈА: Франц, ми смо срећна породица. Не треба копати по старим неспоразумима.

ВАЛИ: Испоставило се да је добро што се Отла удала за способног католика. Сада имамо пријатеље на обе стране.

ФРАНЦ: Шпекулација је шпекулација, што би рекао наш отац.

ОТЛА: Тачно тако. А сад да пређемо на лепше теме. Франц, многи хвале твоје романе и приче. "Процес" нарочито...

ХЕРМАН: Е, и о томе сам 'тео с тобом да разговарам! Види само шта је један учени рабин о теби напис'о.

(Сав узбуђен, дрхтавом руком, из прслука вади новчаник. Џеп се налази негде око срца. Херман пажљиво из новчаника вади некакав папир пресавијено неколико пута. Веома пажљиво га размотава. То је исечак из новина.)

ХЕРМАН: "Песник светског страха, који слика мучну борбу човекову да схвати смисао живота у несхватљивим случајностима..."

ФРАНЦ: Прочитао си нешто од мојих прича?

ХЕРМАН: А шта ћу ја да проверавам? Има ко је плаћен за то. То је... Уметност.

ОТЛА: Ми ипак знамо шта је то уметност. Одлучили смо да објавимо све твоје радове. Макс ће писати предговор и поговор.

ФРАНЦ: А ако ја нећу?

ОТЛА: Онда ћеш бити ти крив.

ФРАНЦ: То је заблуда. Како може човек да буде крив? Та ми сви смо људи и сви једнаки.

ОТЛА: Тако обично говоре кривци.

(Франц лагано устаје од стола.)

ОТЛА: Франц, сад се процес не може зауставити. Врати се.

(Франц се повлачи идући уназад. Излази. Врата се за њим затварају.)

17. СЦЕНА или К. КАО КАЗНА

(Санаторијум Кирлинг, 1924. године.
Соба из прве сцене. Франц стоји поред бочних врата. Веома је замишљен. Не примећује да су у соби Дора Даимант и Макс Брод.)

МАКС: Стигао сам, Франц. (Франц се тргне.) Пуно те поздравља Отла. Мајка и отац желе да те посете. Сви жељно очекују да оздравиш и да нам се вратиш у Праг.

ФРАНЦ: (Замишљен је.) Реци ми, да ли ти је криво што не пишеш као ја?

МАКС: Не.

ФРАНЦ: Зашто онда не објављујеш ништа своје?

МАКС: Зато.

ФРАНЦ: У реду. Добићеш све моје радове. Волео бих да их спалиш. (Пауза.) То су плодови таме. Моје таме. Мени је сада потребна светлост.

МАКС: У реду.

(Макс се маши за свежањ у коме су радови. Франц га заустави.)

ФРАНЦ: Од тебе тражим само једно. Донеси ми корпу пуну наранџи.

(Франц пушта Макса да узме радове.)

ФРАНЦ: Учинићеш како смо се договорили?

МАКС: Зар сумњаш у мене?

ФРАНЦ: Увек. Међутим, ти си ипак довољно себичан и љубоморан писац, да тако нешто урадиш.

МАКС: Добићеш наранџе.

(Макс одлази. Врата се затварају.)

ФРАНЦ: Тама тами.

ДОРА: Шта ће ти наранџе?

ФРАНЦ: Да једемо, љубави моја.

(Он је узима у загрљај. Љуби је дуго и нежно.)

18. СЦЕНА или К. КАО КАФКА

(Читава сцена је један велики кавез. Кавез се налази у циркусу и из оф-а допиру крици животиња. По кавезу је разбацана слама. Чувар је замишљен. Чисти метлом кавез. Одједном се из гомиле сламе појављује једна бела, мршава рука са дугачким кажипрстом. Рука га позове. Чувар је уплашен.)

ЧУВАР: Шефе!

(Рука га одлучно позове к себи.)

ЧУВАР: Шефе!

(Шеф долази. Чувар му показује руку. Обојица су зачуђени. Бојажљиво прилазе руци која их зове. Надносе се над руком. Из сена се помаља Уметник у гладовању. Веома је измучен.)

УМЕТНИК: Колико је прошло?! Више од четрдесет дана?

(Шеф и Чувар се зачуђено погледају.)

УМЕТНИК: Гладовао сам више од четрдесет дана?

ЧУВАР: Па шта?

УМЕТНИК: Па, ја сам уметник у гладовању!

(Шеф и Чувар се зачуђено погледају.)

ШЕФ: Да, постојао је један такав. Био је велика вашарска атракција.

ЧУВАР: Како смо га заборавили овде?

ШЕФ: Кад сам га преузео од његовог бившег менаџера испоставило се да више нико није заинтересован за њега, а код мене ко не заради за хлеб има да гладује.

УМЕТНИК: Али ја сам уметник у гладовању! Ја сам превазишао себе. Гладовао сам више од четрдесет дана!

(Уметник несигурним кораком бауља ка њима. Шеф и чувар су уплашени.)

ЧУВАР: Мора да је пуно гладан. Да му дамо да нешто поједе?

УМЕТНИК: Гладовао сам више од четрдесет дана!

(Шеф и Чувар су дотерани до решетки. Чувар стеже метлу.)

УМЕТНИК: Ја сам уметник! Уметник у гладовању!

(Уметник се сруши на сламу. Шеф брзо излази из кавеза. Оставља Чувара у кавезу. Затвори врата.)

ШЕФ: Почисти кавез.

(Шеф стоји иза врата. Чувар брзо метлом згрће сламу на тело Уметника у гладовању.
Фаде оут.)

19. СЦЕНА или К. КАО КРАЈ

(Прашко гробље, 1925. године.
Леп, пролећни дан. Франц долази из једног угла. Осврће се око себе. Носи корпу пуну нараџи. У супротном углу је надгробни споменик. Он оде до њега. Подигне надгробну плочу. Уђе у гроб. При дизању плоче, склизне увела ружа. Франц мало измакне плочу. Испружи руку. Напипа цвет. Врати га на плочу. На сцену долази поворка коју предводе Макс и Отла. Сви актери Францове животне драме су у тој поворци. Док они прилазе гробу, Франц затвара гроб изнутра. На зачељу колоне иде Милена. Она носи свеж пупољак руже. Склони са плоче стари. Ставља нови.)

ВАЛИ: (Својој сестри Ели.) Тако она сваке недеље.

МАКС: Пре тачно годину дана, 1924, у чешком санаторијуму Кирлинг, после дуге болести умро је наш велики и никад прежаљени пријатељ, брат, син, писац XX века -- Франц Кафка!

ДОРА: (Милени.) Зар је могао бити и писац неког другог века него оног у коме је живео?

(Милена јој не одговори. Зури испред себе.)

МАКС: Франц Кафка је писао најјаснију и најлепшу прозу, која се у наше време ствара на немачком језику. Живео је тихим и повученим животом нас обичних грађана, али то је било само наизглед!

(Јулија бризне у плач.)

ОТЛА: У реду је, мама, у реду, све се лепо завршило.

МАКС: Јер! Његова решења, а можда и недостатак решења, допуштају тумачења која се не изричу јасно, већ, да би била заснована, захтевају да буду читана поново и са нове тачке гледишта. Он је био пророк! Прорекао је светско лудило, ратове, катаклизму света је осетио у најдубљим дубина својих вена, своје крви. Зато је и умро!

(Током говора Макс све жешће, све луђе гестикулира. Гроб се бучно отвара. Франц журно излази из гроба за време говора. То нико не примећује. Франц одлази. Гроб остаје отворен.)

МАКС: Слава му!

(Сви бацају цвеће у отворени гроб. Франц из корпе вади наранџу. Љушти је, а коре падају на земљу. Франц крене са сцене. Заустави се. Осети да га је Милена приметила. Њих двоје се гледају један кратак тренутак. Она жели да пође за њим. Он се окрене ка публици у позоришној сали. Ољушти поморанџу. Располови је. Парче стави у уста. Глумац који игра Франца силази са сцене. Одлази из сале. Пролази поред публике.)

ОТЛА: Макс, дивно је што си сачувао његове радове. Твоје име ће бити златним словима уписано у историју књижевности.

(Скуп на гробу се лагано опушта.)

МАКС: (Неформално.) Пут који је толико тражио је, у ствари, наш пут. Али, на жалост, није га успео пронаћи. Зато се препустио књижевности. Да, гадио се спољњег света, чак се и свог тела гадио.

(Гретино дете плаче. Она га без успеха покушава уљуљати.)

ГРЕТА: Стално плаче!

ВАЛИ: Дођи ти код твоје тете.

(Вали уљуљкује дете.)

ХЕРМАН: Сви смо ми поносни што смо имали таквог сина!

ФЕЛИЦИЈА: И ја сам поносна. Вереница писца XX века! Како то добро звучи!

(А Франц је отишао, отишао са сцене, из позоришне сале, отишао скроз.)

Крај