МИРКО СТОЈКОВИЋ

Пећина

комад из једног комада

ЛИЦА:
МИША - пушач; ближи се четвртој деценији живота;
ДРАГУТИН - десетар; удаљава се од друге деценије живота;
ИВА - гњурац; у трећој деценији живота;
БАБА - богаташица; при крају живота;
ОБРАД - унук; не зна шта је живот;
ЈОВАНА - удавача; зна шта је живот;
ПАТУЉАК - пећински; зна шта је живот, зна шта је мачка, зна шта је миш, зна шта је мишја рупа, зна шта је зид, зна и шта је кућа;

(Пећина. Са најнижег дела таванице на конопцима виси велики кавез направљен од различитих делова војничке опреме. На највишем делу таванице је отвор широк два метра. На средини пећине се налази старински ковчег. Са једне стране је понорница, а са друге собни бицикл привезан на акумулатор и гомила војничких ствари. На зидовима пећине су лампе, жицама повезане са акумулатором. Миша, у поцепаној маслинастозеленој униформи, се нервозно шета од бицикла до понорнице и назад. Драгутин, у уредној маслинастозеленој униформи, са опасачем, опртачима и десетарским ознакама на раменима, седи и нешто пише у свеску.)

МИША: Драгутине, брате, имаш ли, којим случајем, једну цигару? А?... Друже десетару? Ћутиш, ћутиш. Већ три дана само ћутиш... Нема везе, нема везе... Отворићу ја ово чудо, па ћеш онда да се у главу лупаш што ниси хтео са мном да причаш. Отворићу га и наћи ћу... Наћи ћу... Свашта ћу да нађем! Свашта! Теби уз инат... Драгутине? Слушаш? Цигару... Немаш? Не, а? Уф... Како ми се пуши... Мислим да нисам запалио већ, већ... Петнаест година. А ти, ево, већ недељу дана ни реч. Само пишеш то... То... Е, Драгутине, шта то пишеш? А? Еј, човече! Еј!... Брига њега што ја изгоре'.

(Миша застаје иза Драгутинових леђа и покушава да прочита шта овај пише. Драгутин телом сакрије свеску.)

МИША: Дневник?

(Драгутин ћути.)

МИША: Није. Тако сам и мислио. Било би глупо да пишеш дневник када не знаш који је датум... То ти дође к'о нека контра-телевизија...

(Миша застаје и ишчекује Драгутинову реакцију, држећи се незаинтересовано. Драгутин се уздржава од окретања, али му то не успева и на крају се ипак упитно окрене ка Миши.)

МИША: Код тебе би дневник сваки пут био нешто друго, а датум би био увек исти, а код њих је датум сваки пут други, а дневник је увек исти... Контра-телевизија, капираш?

(Драгутин одмахне главом и врати се писању. Миша и даље неуспешно завирује.)

МИША: Да није стручна литература, а десетару? Ратовао ниси, значи само можеш да шириш она сазнања која су ти била доступна на курсу за десетара... Према томе, у припреми је "Тактичка обука" у три тома. Или "Речник војних речи и израза"... "Правила оружаних снага са илустрацијама"... "Морално политичко васпитање за Ваше дете и Вас"? А? Није? Знам! Филозофија! За сваког по нешто! За пешадију - "Са оне стране рова и зла"... За ауто-јединице - "Феноменологија Пуха" и "Критика чистог друма"... За војну полицију - "Шта да се не ради". За све - "Страх, дрхтање и дрк..."

(Драгутин се нагло и љутито окрене ка Миши.)

МИША: Добро, добро...

(Драгутин се врати писању.)

МИША: А можда црташ? А? Црташ, црташ, дрипче, проваљен си!

(Драгутин не реагује, Миша застане и загледа се у даљину.)

МИША: Добро вече, драги љубитељи сликарства. Велика ми је част да вам представим најновију звезду сликарског неба, нашег врлог и младог пријатеља чије се име последњих месеци... Дана... Година... Изговара са највећим поштовањем. Даме и господо... Драгутин десетар!

(Миша скрушено погне главу.)

МИША: Нема шансе... Је ли, бре, шта то пишеш? Нису ваљда песме?

(Драгутин се трзне, Миша почне да њушка ваздух, Драгутин се окрене ка њему.)

ДРАГУТИН: Шта је?

МИША: Ево га.

(Драгутин скаче и заједно са Мишом дотрчава до конопаца који држе кавез. Драгутин и Миша пажљиво повлаче конопце и сакривају се иза гомиле ствари.)

ДРАГУТИН: Милоше...

МИША: Па ти причаш!

ДРАГУТИН: Ако опет не издржиш и ако опет покушаш да му отмеш лулу и ако нам он опет због тога побегне...

МИША: Ма, јок!

ДРАГУТИН: ...Кунем се својом војничком чашћу да ћу те стрпати у притвор.

МИША: Е, то бих волео да видим. Где ћеш да нађеш већи притвор од овог у коме смо?

ДРАГУТИН: Наћи ћу, ништа не бригај.

МИША: А ко ће онда да те упозорава на његов долазак?

ДРАГУТИН: Уградићу свирену.

МИША: Свирену?

ДРАГУТИН: За рано узбуњивање.

МИША: Свирену?

ДРАГУТИН: Што, је л' мислиш да не би мог'о да је направим?

МИША: Не, него мислим да се каже "сирена", а не "свирена".

ДРАГУТИН: Па неће сир да прави, већ да свира на опасност.

МИША: Ух, бре!

ДРАГУТИН: Тихо, ево га!

(Једна стена се склања и кроз њу улази Патуљак са лулом у устима. Стена се затвара иза његових леђа, Патуљак прилази ковчегу. Драгутин повлачи конопце, кавез прати Патуљково кретање. Патуљак иде до места на коме је Драгутин седео, узима свеску и исцепа из ње неколико страна. Драгутин враћа кавез назад ка Патуљку, овај иде ка ковчегу. Кавез поново иде за њим. Патуљак отвара ковчег, а онда повлачи дуг дим из луле. Миша крикне, а онда искаче из заклона и потрчи ка Патуљку. Драгутин пушта конопце, Патуљак ускаче у ковчег и затвара га, Миша се баци на ковчег, кавез пада на њега, из ковчега допире смех и дим из луле. Миша удише дим, смех се све више удаљава, дим нестаје, смех престаје. Миша покушава да задржи дим у плућима.)

ДРАГУТИН: Опет! Опет!

(Драгутин излази из заклона и прилази свесци. Отвара је и гледа у њу.)

МИША: Опет...

ДРАГУТИН: Несталих страница... Комада пет! Укупно - комада много! Комада превише! Расходовано! Нестало! Неоправдано одсутно!

МИША: (Задржавајући ваздух у плућима.) Неоправдано одсутно? Стрпај их у притвор.

ДРАГУТИН: Нема места.

МИША: Биће када ја изађем.

ДРАГУТИН: Нећеш скоро.

МИША: То ти мислиш. Дижи ово чудо.

ДРАГУТИН: Рек'о си да би вол'о да видиш какав је притвор гори од овог у коме смо.

МИША: Знам шта сам рекао. Пуштај ме одавде.

ДРАГУТИН: Кад одлежиш казну.

(Миша легне.)

МИША: Замало да га клепим.

ДРАГУТИН: Да га клепиш? Замало да га клепиш!? Замало!? Мишо, човече глупи: хватање овог патуљка захтева тактику. Так-ти-ку!

МИША: (За себе.) Ту-ки так-ти-ку.

ДРАГУТИН: То није задатак који се може решити применом обичне цивилне логике.

(Миша пушта дим из плућа, узима ваздух и мало се придигне.)

МИША: А-ха! Разумем! Хватање патуљка захтева једну широку стратегију која, довољно развијена, може наћи своју примену и у осталим аспектима живота.

(Драгутин се окрене ка Миши.)

МИША: Цивилног живота.

(Драгутин пажљиво посматра Мишу.)

МИША: И цивилног живота.

ДРАГУТИН: Мишо, Мишо... Крајње си ми сумњив и желим да то знаш. Рек'о би' да ти се нису отвориле очи, већ да ти се излази из притвора.

МИША: А та примена се одражава пре свега кроз виши степен социјалне интелигенције која као примарну нуспојаву има људску особину која се колоквијално назива стрпљењем.

ДРАГУТИН: Мислим... Да. Стрпљење. Е, да. То! Треба да се стрпиш када га видиш, а не да рипнеш ка њему к'о гуштер ка пријавници... Богу 'фала да си схватио.

МИША: И условност која је неизбежна као темељни чинилац сваке моје будуће акције уперене против личности Патуљка је само на први поглед толико једноставна да се може симплификовано одредити као...

(Миша гледа Драгутина, Драгутин трепће.)

МИША: ...Као...

(Драгутин се почеше по глави.)

МИША: ..Као...

ДРАГУТИН: Овај...

МИША: ...Као...

(Драгутинова доња вилица се лагано спушта, поглед му блуди. Изненада се трзне, погледа оштро Мишу и стане мирно.)

ДРАГУТИН: На бицикло!

МИША: Молим?

ДРАГУТИН: На бицикло!

МИША: Шта ти је?

ДРАГУТИН: Шта "шта ми је"? Опет 'оћеш да ме 'ипнотишеш! Неће моћи!

МИША: Да те хипнотишем?

ДРАГУТИН: Јесте, јесте, немој да си мислио да нисам приметио како ме онеспособљаваш. Спреман сам ја на то, спреман! Сад сам се грешком опустио, јер ме обично тако 'ипнотишеш кад треба да се прави струја, па онда причаш све тако к'о и сад, а кад се освестим, ја на бициклу и вртим педале, а ти ништа. Сад није требала да се прави струја, па сам се опустио и био неспреман и за мало настрадао.

МИША: Ма, дај...

ДРАГУТИН: Јесте, јесте, све сам вид'о. Увек те речи к'о из Правила службе, само што код тебе ништа не значе, а тамо значе све.

МИША: Е, немој тако. Значе и код мене.

(Драгутин оклева.)

ДРАГУТИН: Шта значе?

МИША: Па... Значе да сам га овај пут за мало клепио.

ДРАГУТИН: На бицикло!

МИША: Шалим се, бре.

ДРАГУТИН: Не шалиш! Не шалиш! Ти стварно мислиш тако, знам ја! Али не! Не! Није тако! Сваки пут је за мало! Сваки! Бржи је, схвати! Само га замком можемо ухватити, то нам је једина шанса!

МИША: Чекај, ово је битно. Када кажеш "то нам је једина шанса" ти мислиш на наше појединачне интересе који се срећно поклапају у личности овог патуљка?

ДРАГУТИН: Немој опет да почињеш.

МИША: Само хоћу да кажем да тебе интересује патуљак само због онога што пишеш, а мене интересује патуљак само због онога што је у ковчегу.

ДРАГУТИН: А шта је у ковчегу?

МИША: Благо.

(Драгутин диже замку, помери је мало, па је спусти на земљу.)

ДРАГУТИН: Благо?

МИША: Благо.

(Драгутин везује конопце и прилази Миши.)

ДРАГУТИН: Право благо?

МИША: Право.

ДРАГУТИН: Злато?

МИША: Можда.

ДРАГУТИН: Како "можда"?

МИША: Можда је злато, а можда је и... Драго камење.

ДРАГУТИН: Коме је камење драго?

МИША: Ономе ко хоће да буде имућан.

ДРАГУТИН: Имућан са камењем? Мој би деда био највећи газда у земљи да се од камења постаје имућан.

МИША: Добро, унутра је злато.

ДРАГУТИН: Сад камење, сад злато. Одлучи се више!

МИША: Је л' можеш да га помериш?

ДРАГУТИН: Не могу.

МИША: Ето. Ако не можеш да га помериш, у њему је или злато или камење.

ДРАГУТИН: Има ту нечег... А откуд ти то знаш? Је л' си ти био информисан, а ја нисам? Свашта, како би могли тебе да информишу када сам ја десетар... Али, са друге стране, ти си држао морално-политичку наставу...

(Миша устаје.)

МИША: Драгутине, Драгутине... Стварно си кадар за десетара. Пази овако... Потребна ми је твоја потпуна концентрација. У пећини смо?

ДРАГУТИН: Да.

МИША: Испред нас је ковчег.

ДРАГУТИН: Да.

МИША: Њега чува патуљак.

ДРАГУТИН: Брзи патуљак.

МИША: Супер брзи патуљак.

ДРАГУТИН: Најбржи супер брзи патуљак.

МИША: Дакле?

ДРАГУТИН: Шта дакле?

МИША: Дакле, шта је у ковчегу?

ДРАГУТИН: Откуд знам.

МИША: Благо! Благо, бре!

ДРАГУТИН: То ти мислиш. И таман си крен'о и мени да објасниш, па смо одлутали на ону причу како је патуљак брз. К'о да ја то не знам.

(Миша поново легне на под.)

МИША: Како ми се пуши!

ДРАГУТИН: Знам то и боље од тебе, мени из руке мазне свеску, три круга оптрчи око пећине, поцепа и однесе све што сам напис'о, ускочи у ковчег, а ти још вичеш "Ево га". Знаш како то њему звучи? Је л' знаш? Онако, растегнуто: "Ееееееевввооооооо гааааааааааа!" Тако му то звучи у тој његовој брзини.

(Драгутин разгледа замку, Миша прави покрете као да пуши.)

ДРАГУТИН: (Развлачи, за себе.) Ееееееевввоооо....

МИША: А, је ли... Тамо горе...

ДРАГУТИН: (Развлачи, за себе.) ...гаааааа!

МИША: Е, Драгутине, јеси ти тамо горе... Знаш, оно... Јеси пушио? А?

ДРАГУТИН: (Развлачи.) Ниииииисаааааааам.

(Миша скочи, Драгутин и даље разгледа замку.)

МИША: Шта, ниси? Лажеш! А-ха, лажеш, ухватио сам те! Сећам се ја! Свега се сећам. А нарочито се сећам онога "Е, Мишо, тражи мајор Станојевић два добровољца. Неки експеримент са пећинама. Треба само да одседиш у пећини без сата и везе са спољашњим светом девет месеци и после тога правац кући. Скраћење војног рока за три месеца..."

ДРАГУТИН: Не вреди овако, мора бити бржа.

МИША: "Од априла до Нове године у пећини, па правац кући". Тога се нарочито добро сећам. Правац кући. Девет месеци си рекао. До Нове године. За три месеца скраћења. А сада, после ове три године... После ових три стотине година... После ових три милиона светлосних година, колико скраћење треба да добијемо? Колико скраћење се добија, Драгутине, за два века у пећини, а Драгутине?

ДРАГУТИН: Нису два века.

МИША: Јок и нису! Знам ја!

ДРАГУТИН: Како можеш да знаш кад су нам и сат узели и календар и сунце...

МИША: По зубима.

ДРАГУТИН: По зубима?

МИША: Јесте, покварила ми се шестица.

(Драгутин чека, не схватајући. Миша га значајно гледа.)

МИША: Зуб. Шести. Шестица.

ДРАГУТИН: А, то! И мени се покварила... Шестица. И двојка... А тројка ме помало болуцка, али мислим да је то због четворке, она ми је начисто пропала.

МИША: Ето!

ДРАГУТИН: Шта "ето"?

МИША: Ето, бре! Је л' знаш ти колико времена треба да се развије каријес ако се зуби правилно одржавају?

ДРАГУТИН: Не знам, никад их нисам правилно одржав'о. А и да јесам не би ми помогло - кваријес се у мојој породици преноси са колена на колено.

МИША: Шта се преноси у твојој породици?

ДРАГУТИН: Осим кваријеса? Шта те брига!

МИША: Драгутине, не каже се "кваријес", него "каријес".

ДРАГУТИН: Ма немој.

МИША: Стварно ти кажем.

ДРАГУТИН: Је л' се теби зуби кваре ил' се каре?

МИША: Ух, бре... Не могу више. Стварно не могу. Доста ми је свега.

ДРАГУТИН: Шта ти је сад?

МИША: Ништа. Мислим да сам добио кваријес мозга. Не могу више да издржим. Пук'о ми је филм... Не могу више да трпим ову војску. Ни ову пећину. Ни подземну воду. Ни патуљка! Патуљка? Патуљка од два метра?! Не могу! Не могу!

ДРАГУТИН: Доста, бре!

МИША: Доста, доста, него шта него доста! И мени је доста. Доста ми је и ове пећине и ове војске и овог експеримента и оног патуљка!

ДРАГУТИН: Шта ти је војска крива?

МИША: Шта ми је војска крива? Па ти си... Првоборац, бре! Па ко ме овде сместио?

ДРАГУТИН: Сам си се пријавио. Додај ми кљешта.

(Миша му додаје шрафцигер.)

МИША: Па шта ако сам се сам пријавио? Доста ми је свега! 'Оћу да се мајор Станојевић коначно појави, да ми да цигару и да ме отпусти са служења војног рока... Ја сам свој дуг домовини преслужио.

ДРАГУТИН: Шрафцигер.

(Миша му додаје кљешта.)

МИША: И да знаш, нећу кући. 'Оћу на планину. 'Оћу да живим на пет 'иљада метара надморске висине.

(Драгутин одлаже кљешта и шрафцигер, хвата конопце и један пружа Миши.)

ДРАГУТИН: Вуци.

(Миша и Драгутин дижу замку.)

МИША: Минимум пет 'иљада.

ДРАГУТИН: Држ' сад.

МИША: И да гајим дуван.

ДРАГУТИН: Пуштај!

(Пуштају, тренутак ништа, а онда замка падне.)

ДРАГУТИН: Не ваља.

МИША: Знаш... Нешто сам размишљао... Је л' хоћеш ти уопште напоље?

ДРАГУТИН: 'Оћу.

МИША: Што? Лепо је теби у војсци... Чинови и то. Нисам те чуо ни једном у последњих пет година да си се пожалио на ове нехумане услове у којима се налазимо.

ДРАГУТИН: Војску волим и нећу то да кријем. Јесте, иш'о сам на курс за десетара, ал' ти си у цивилу исто иш'о на курс, ал' се звао школа. И тебе за твој курс није нико подржав'о, а мене је за мој курс подржало више десетина другова војника и сви официри редом!

МИША: Заиста промискуитетно.

ДРАГУТИН: А то што се не жалим... К'о да би ми помогл'о да се пожалим.

МИША: Помогло би, помогло. Ето, мени баш помаже. А ти... Ипак се теби уопште не иде напоље.

ДРАГУТИН: Иде ми се.

МИША: Нисам сигуран.

ДРАГУТИН: Е, ја јесам! Иде ми се напоље! Иде! И брзо и лепо и брзо и ружно и брзо и уопште и брзо и било како, само да буде брзо! Брзо! Иде ми се! Је л' ти мислиш да зато што си на неке школе иш'о више 'оћеш напоље него ја! Е, баш због тога, да ти кажем, баш због тога ја 'оћу напоље и више од тебе! И више!

МИША: Како баш због тога?

ДРАГУТИН: Баш због тога! Шта је теби напољу?

МИША: Цигарета.

ДРАГУТИН: Школа. Шта је мени? Земља, бре. Ти да имаш књиге, да ти их неко дотури, мог'о би да седиш у овој пећини још сто година! А како ја да имам земљу овде? Како? Ко ће мени да дотури земљу кроз ону рупу? Ко? А ту је земља! Ту! Ено је тамо! И тамо! Свуда је! А ја јој ништа не могу. Ни да је такнем од овог камена... Како би теби било да те неко под књиге затрпа, а да не можеш да их читаш? Како? А ја, под земљу. К'о у гроб.

МИША: А то што пишеш?

ДРАГУТИН: Шта са тим?

МИША: Не знам, ти ми кажи.

ДРАГУТИН: Пишем, па шта. Немам земље, па орем папир, шта те брига.

МИША: Немој да си такав... Само кад би ми дао да читам...

ДРАГУТИН: Ја да пишем, ти да читаш! Ма немој! Лепо си то смислио.

МИША: Па, тако то иде обично.

ДРАГУТИН: Е, не дам!

МИША: А Патуљку даш?

ДРАГУТИН: Њега ми не спомињи!

МИША: Нећу, ако ми кажеш шта то пишеш.

ДРАГУТИН: Шта те брига.

МИША: Брига ме. Мислим, није ме брига, али кад смо већ овде заробљени, мог'о бих да знам. Не треба да се бринеш мога суда, ионако нисам у прилици да градим било какву врсту вредносног система о пећинској литератури без познавања бар још десетак аутора који су стварали међу сталактитима и сталагмитима. А не треба ни да се бринеш да ћу неком рећи шта сам читао. Да ћу некоме скоро рећи. Икада. Уф... Већ шест милиона година смо овде.

ДРАГУТИН: Прекини да кукаш... Овде нисмо шест милиона година. Горња граница нашег боравка овде износи десетак месеци.

МИША: Десетак? Десетак? Боже, хвала ти! Сада, на крају мога пута, када ми је свака нада понестала, видео сам светло на крају тунела! Десетак... Услишене су моје молбе, мој вапај је доспео до твојих ушију, о, Пресветли! Десетак? Помишљао сам да сам погрешио, да сам требао нешто друго да тражим, нешто узвишено, Свети Грал, на пример, помишљао сам да је моја потрага за нечим тако прозаичним као што је деминутив од речи "вечност" потпуно узалудна... А онда, када ми је готово понестало снаге, ја свој циљ достижем управо овде, под земљом, заборављен од свих! Деминутив од вечности је "десетак"... Флипнуо си начисто! Ето како човек заврши без сата и сунца! Ето резултата експеримента! Флипне! За читаву вечност, за безброј еона он каже десетак месеци! Ето! Завршено истраживање! Готово! А, сада, ја бих молио да ми неко да цигару да је попушим на путу кући.

ДРАГУТИН: Мишо... Полако. Седи овде.

МИША: Овде?

ДРАГУТИН: Да, тако... Седи. А сада пружи ноге.

МИША: Овако?

ДРАГУТИН: Да, тако. Добро?

МИША: Добро.

ДРАГУТИН: Врти мало ножним прстима.

МИША: Јесу ти то неке десетарске форе?

ДРАГУТИН: Не, бре... За опуштање.

МИША: Што не кажеш... Је л' овако?

ДРАГУТИН: Тако. Сада удахни ваздух... Тако... Дубоко. Пуним плућима. О.К.?

МИША: О.К.

ДРАГУТИН: Јеси се смирио?

МИША: Потпуно.

ДРАГУТИН: Начисто?

МИША: До краја.

ДРАГУТИН: Добро, онда 'ајде да запалимо по једну.

МИША: Јаоооо!

ДРАГУТИН: Шта је, шта кукаш? Пуши ти се, а? А да ме зезаш за писање, то можеш? Па, добро, мајор Станојевић мало касни...

МИША: Мало?

ДРАГУТИН: Мало. А можда и не касни, откуд знамо. Оно што је сигурно је да немамо појма колико је времена прошло. Је л' тако?

МИША: Јесте.

ДРАГУТИН: И сигурно је да немамо појма колико још треба да останемо овде. Је л' тако?

МИША: Чекај, чекај, нешто 'оћеш да ме изваћариш.

ДРАГУТИН: И сигурно је да смо појели све залихе.

МИША: А, ту смо! Нећу!

ДРАГУТИН: Још пре пар недеља.

МИША: Крајње субјективна процена која ме неће убедити да променим свој одговор, који, у случају да си заборавио, гласи "нећу".

ДРАГУТИН: И сигурно је да ћемо умрети од глади ако не будемо... Шта?

МИША: Нећу више да пецам, је л' ти јасно! Мука ми је од човечијих рибица... осећам се као новозеландски људождер.

ДРАГУТИН: Мишо, морамо нешто да једемо.

МИША: Кисе.

ДРАГУТИН: А ти замисли да једеш туршију.

МИША: Не волим туршију.

ДРАГУТИН: Не волиш туршију?!

(Драгутин одмахне руком и одлази ка стварима.)

ДРАГУТИН: (За себе.) Кретен.

МИША: (За себе.) Кретен.

(Драгутин вади импровизовани штап и одлази до понорнице, забацује удицу у њу и седа. Миша се шета и посматра замку.)

МИША: А ако би закачили један крај на ону стену тамо...

ДРАГУТИН: Мишо...

МИША: Знам, знам... Не може. Пробали смо. Све смо пробали, ништа не може...

ДРАГУТИН: Ал' цима...

МИША: Уф, ал' ми се пуши.

ДРАГУТИН: Шта је ово?

МИША: Е, Драгутине, је л' да да би било лепо када би мајор сада дошао по нас... Чак бих се и обрадовао. И не бих га терао да једе човечије рибице, што сам се још пре седам година зарекао да ћу урадити у светлом тренутку његовог доласка по нас...

ДРАГУТИН: Светло!

МИША: Светлом. Светлом тренутку.

ДРАГУТИН: Светло!

МИША: Ух, бре... Драгутине, не може "светло тренутку".

ДРАГУТИН: Ма, јок! Светло! Доле, у понорници!

МИША: Шта?

(Миша дотрчава до понорнице и гледа. Драгутин устаје, вуче штап.)

МИША: Благо!

(Миша трчи до ковчега и прекрива га цирадом. Драгутин се бори са уловом.)

ДРАГУТИН: Мишо, помагај!

МИША: Драгутине, немо' да си писнуо о благу!

ДРАГУТИН: Помагај, откинуће се!

МИША: О благу ни реч! Обећаваш!

ДРАГУТИН: Обећавам, само 'ватај ово!

(Миша хвата штап и повлачи га заједно са Драгутином. Њих двојица цимају и извлаче Иву у ронилачком оделу, са перајама, маском на лицу, боцама за кисеоник на леђима и малом ронилачком торбицом привезаном за струк. Миша пушта штап.)

МИША: Драгутине... Ово није човечија рибица.

ДРАГУТИН: Друже мајоре! Дошли сте по нас!

МИША: Па куд баш кроз воду, дуван вам се сигурно наквасио.

(Ива повлачи удицу са себе, онда иде за најлоном и долази до штапа који држи Драгутин. Удара Драгутина, овај пада. Ива скида маску.)

ИВА: Мене си нашао да пецаш, морончино!

(Ива се окрене ка Миши.)

МИША: Драгутине, ово није ни мајор.

ИВА: Здраво.

МИША: Здраво. Имаш цигару?

(Ива откопчава ронилачко одело и завлачи руку унутра. Вади кутију и пружа једну цигару Миши. Миша је опчињено гледа.)

МИША: Хвала.

ИВА: За лек се не каже "хвала".

(Ива и Миша размењују дуг поглед.)

МИША: Миша.

ИВА: Ива.

(Ива вади цигару за себе. Гледају се, Драгутин устаје.)

ИВА: Мишо... Имаш ватре?

(Драгутин се насмеје.)

МИША: Јаооо!

ИВА: Није ваљда да немате упаљач?

ДРАГУТИН: Немамо. Немамо ни сат, немамо ни везу са површином, а више немамо ни разлога да останемо нормални.

ИВА: Шта овај булазни?

МИША: Не булазни, ово је прва нормална ствар коју је рекао у овој пећини у последњих девет година.

ИВА: Ви сте овде... Девет година?

МИША: Плус минус осам и по.

ИВА: Свакаквих будала има.

ДРАГУТИН: Нисмо ми будале, ми смо војници.

ИВА: А која је разлика?

МИША: И то што кажеш.

ДРАГУТИН: Слушај ти, мала...

(Ива се оштро окрене ка Драгутину.)

ДРАГУТИН: Девојко. Мала девојко.

(Ива крене ка Драгутину, повлачећи пераје по земљи.)

ДРАГУТИН: Само девојко?

(Ива застане и потврдно климне главом.)

ДРАГУТИН: Е, па, слушај ти, девојко: пази шта причаш!

(Ива поново крене ка Драгутину, овај пут уз завртање рукава на гњурачком оделу. Драгутин се лагано повлачи ка зиду.)

ДРАГУТИН: Овај, немој тако да причаш...

(Ива иде ка Драгутину, он се повлачи.)

ДРАГУТИН: Ако можеш. Да не причаш.

(Ива прилази Драгутину, овај долази до зида.)

ДРАГУТИН: Тако.

(Ива се уноси Драгутину у лице.)

ДРАГУТИН: Молио би'.

ИВА: А зашто?

ДРАГУТИН: Зато што је све ово део научног експеримента.

ИВА: Каквог експеримента?

ДРАГУТИН: О дезоријентацији.

ИВА: Морам признати да је експеримент успео. Делујете крајње дезоријентисано.

ДРАГУТИН: То је и био план, али о детаљима не можемо расправљати. Војна тајна.

ИВА: А-ха. А што сада не изађете?

МИША: Не можемо.

ДРАГУТИН: Ал' сад си ти ту, па ћеш моћи да одеш по помоћ.

ИВА: Тешко.

МИША И ДРАГУТИН: Како?

(Ива се окреће и одлази ка понорници, светло почиње да трепће.)

ИВА: Одвојила сам се од групе непосредно након трећег сифона, учинило ми се да сам видела човечију рибицу... Не знам да ли знате, то је једна од најугроженијих врста на свету. Може се, чак, рећи и да су човечије рибице живи фосили који се на самој ивици одумирања.

МИША: (За себе.) Значи зато кисе.

ИВА: Сматрало се да живе само у Словенији, а не можемо дозволити да Словенци имају нешто што ми немамо. Зато сам и кренула за њом, па ме је овај мамлаз ухватио. Онда сам изгубила лампу, а није ми остало ни довољно кисеоника у боцама, ово нам је било већ треће зарањање... Не верујем да ћу моћи да се вратим назад.

ДРАГУТИН: Чекај, чекај... Како то "Словенци имају, ми немамо".

(Ива загледа Драгутина, Драгутин се опет повлачи, долази до бицикла, удари га леђима, окрене се, светло све више слаби. )

ИВА: А да ти ниси неки... Југоносталгичар?

ДРАГУТИН: Боже сачувај.

(Драгутин брзо седне на бицикл и почне да окреће педале. Светло се појачава. Ива радознало загледа Драгутина на бициклу.)

ИВА: И, бре... К'о у оном глупом филму.

(Драгутин се окрене ка Миши.)

ДРАГУТИН: Мишо... Шта је то "југоносталгичар"?

ИВА: Од када сте ви овде?

МИША: Од априла.

ИВА: Добро је. За тренутак сам помислила...

МИША: А који је сада месец?

ИВА: Јануар.

МИША: Јануар?

(Миша кида униформу са себе.)

МИША: Нула, нула, минус пет, шест - капија!

ДРАГУТИН: Еј, еј, лакше мало! То је државна имовина!

ИВА: Готово?

МИША: Готово!

ДРАГУТИН: Треба неко то и да задужи након тебе, знаш.

ИВА: Значи, долазе по вас.

МИША: Ако је јануар.

ДРАГУТИН: И да носи, часно...

ИВА: А ако извуку вас...

МИША: ...Извући ће и тебе.

ДРАГУТИН: ...И са поносом.

ИВА: Па, нека је са срећом.

МИША: Хвала.

(Ива загрли Мишу, овај загрли њу. Пољуби је брзо, она се мало збуни.)

ИВА: Овај... Је л' и теби крај?

ДРАГУТИН: Ваљда.

ИВА: Нека је са срећом.

ДРАГУТИН: Нека.

МИША: Па, да прославимо. Друже бивши десетару, дај мало воде.

(Драгутин силази са бицикла.)

МИША: Е, да имамо да запалимо по једну... Иво, седи.

(Ива седа на ковчег, Миша је хвата за руку.)

МИША: Не ту... Жуљаће те.

ИВА: А шта је то?

ДРАГУТИН: Ковчег са...

МИША: ...Неким стварима. Мојим стварима. Седи овде, удобније је.

ИВА: Хвала.

(Ћуте.)

ИВА: И? Како је било? Овде, у пећини.

МИША: Тешко. Најгоре ми је било...

ДРАГУТИН: Мишо...

МИША: Шта је?

ДРАГУТИН: Дођи 'вамо на секунд.

МИША: Извини. Шта је?

ДРАГУТИН: Она је цивил, знаш.

МИША: И ми смо.

ДРАГУТИН: Нисмо док мајор Станојевић то не каже.

МИША: Ма, дај!

ДРАГУТИН: Војни рок, према Закону о оружаним снагама који важи на територији читаве наше земље...

МИША: Чекај, стани. Знам ја то за војни рок, али постоји и нешто што се зове компензација.

ДРАГУТИН: Не постоји.

МИША: Откуд знаш да не постоји када ни не знаш шта значи?

ДРАГУТИН: Чим се ти на нешто позиваш, то не постоји.

МИША: Е, компензација постоји. И она значи да ако нешто даш, добијеш нешто заузврат. А ја сам војсци дао најбоље године свог живота. А заузврат сам добио ову рупу да се у њу завучем. Захтевам да ми се да још нешто. Захтевам да се скинем када ми дође време! Да се скинем на миру! Ето шта је компензација!

ДРАГУТИН: Она не важи за скидање, она важи само за земљу.

МИША: Шта?

ДРАГУТИН: Важи само за земљу. Ако се зове копнензација, важи само за копно. Копно је земља, то знам. Да важи за скидање, звала би се скидањенизација. А Закон о оружаним...

МИША: Ух, бре...

ДРАГУТИН: ...Снагама, који важи на територији читаве наше земље, што обухвата и касарне, аеродроме, карауле, издвојене страже, острва, па и ливаде, планинске врхове и, обрати пажњу, пећине, траје...

МИША: Дуго.

ДРАГУТИН: ...Траје...

МИША: Предуго.

ДРАГУТИН: ...Траје...

(Миша стави прст на своја уста, показујући да ће ћутати.)

ДРАГУТИН: ...Дванаест месеци. Минус скраћења. А престаје када прође. А прош'о је кад ти кажу. А кад ти кажу, онда идеш у цивиле. И то ти је хоби. Цивилство. И твоја школа и моја земља су хоби. Јер си ипак све време војник. А цивил можеш бити факултативно, од вежбе до вежбе, од резерве до резерве. Јасно?

МИША: Немој да си формалиста.

ДРАГУТИН: Нећу да сам формалиста, ма шта то било, али ипак морам да те подсетим да је ово тајни пројекат, знаш. Нико осим мајора не зна ни где смо, а ти би да цивилима шириш резултате.

МИША: Драгутине, друже... Лагаћу је.

ДРАГУТИН: Онда, у реду.

МИША: А сада седи тамо и опусти се мало.

ИВА: Седите, момци, не може се стално бити на бранику отаџбине.

МИША: Тачно. Седи.

(Драгутин седне.)

МИША: Добро...

(Ћуте. Ива разгледа пећину, примети замку.)

ИВА: А шта је оно?

ДРАГУТИН: Замка за...

МИША: ...Лисице.

ИВА: Лисице?

МИША: Да, лисице.

ИВА: Овде?

МИША: Не овде, наравно. Када се скинемо... Да можемо да.. Ловимо... Лисице. Или шта било... Шта је, шта се мрштиш? Ниси ваљда у неком друштву за борбу за животињска права, а? Ослободите животиње, а? Анимал Фрее и то.

ИВА: Не, ја сам у друштву за ослобађање шећера. Сугар Фрее. И то.

МИША: Види је... Зезам се, бре! Ово је еколошка замка за лисице. Није к'о сељаци у јужној Србији, што их пецају. Знаш, удица, мало меса, па вежу за дрво, ова скочи и... Хоп! А ова замка... Ова замка је... Је.... Је... Баш згодна, а? Драгутин је сам направио.

ДРАГУТИН: Кад си ме и тада 'ипнотис'о.

ИВА: Мишо... Мутиш ти мало, а?

МИША: Ја? Мутим? Шта ти пада на памет.

(Ива крене ка ковчегу, посегне руком за цираду, Миша је ухвати за руку и привуче је себи.)

МИША: Не могу више да издржим... Помутила си ми памет! Од првог тренутка када сам те видео, знао сам да мораш бити моја. Рођена си из понорнице, богињо дубина.

ИВА: Склањај руку и цираду.

МИША: Немој, бре, нема ништа испод.

ИВА: Мишо!

МИША: Иво!

(Миша и Ива се отимају око цираде, кроз отвор на таваници допиру светло и звуци.)

ДРАГУТИН: Мајор! Ево га мајор! Спасени смо!

(Ива и Миша престају да се боре, гледају горе. Кроз отвор, чврсто привезана конопцима за планинарење, спушта се баба у инвалидским колицима.)

МИША: Халуцинирам.

ДРАГУТИН: Можда је мајор променио пол.

МИША: А откуд му коса?

ДРАГУТИН: Тачно.

ОБРАД: (Споља.) Пази, пази, закачиће се на стену.

ЈОВАНА: (Споља.) Нека се и закачи, кучка матора.

ОБРАД: (Споља.) Јована, душо, немој тако, чуће те.

ЈОВАНА: (Споља.) Па шта ако и чује, стока сенилна! Отпадоше ми руке... А могли смо лепо да је рокнемо, да је отрујемо, да је гурнемо низ степенице, да јој укинемо телевизију... Могли смо да је убијемо на сто милиона начина, али не! Не да господин Обрад своју бабу. С ким ћу ја децу да рађам... Са унуком из партизанских филмова... Вуци сада.

(Баба се спусти на земљу. Тренутак након тога кроз отвор се спушта завежљај испод кога извирују два видео-рекордера, ТВ и велики акумулатор. )

ОБРАД: (Споља.) Тежак овај акумулатор.

ЈОВАНА: (Споља.) И ти си тежак, а не правиш струју.

(Завежљај се спушта крај бабе. Кроз отвор се спуштају Јована и Обрад. Обрад примети Иву, Драгутина и Мишу.)

ОБРАД: Јована, проваљени смо! Ено је војска у заседи! Имају и људе-жабе!

(Јована погледа доле, види Иву, Мишу и Драгутина и брзо извуче пиштољ.)

ЈОВАНА: Не мрдај!

(Ива, Миша и Драгутин дижу руке изнад глава. Обрад се спушта, Јована их држи на нишану. Обрад се испетљава из конопаца и прилази групи.)

ДРАГУТИН: Немате право да то радите, ово је војно земљиште!

ЈОВАНА: А који си ми па ти да одређујеш чије је ово земљиште?

(Драгутин оклева, панично смишљајући шта да одговори.)

МИША: Он је Велики војни копнензатор ове пећине, што му даје за право да одреди чије је земљиште! Он каже да кршите брдо прописа вашим тренутним понашањем!

(Јована запрети пиштољем.)

ДРАГУТИН: (Уплашено.) Не кажем, не кажем!

ЈОВАНА: Брдо прописа за брдо пара, брдо пара за брдо деце... И није тако лоше.

ОБРАД: Како сте сазнали за наш план да се домогнемо наследства којим ћемо издржавати наших осам још нерођених синова и наших пет још нерођених кћери?

ЈОВАНА: Пет синова и осам кћери, Обраде!

ОБРАД: А, да... Дакле? Како сте сазнали?

МИША: Ти си нам рек'о.

ОБРАД: Када?

МИША: Па, сад.

ОБРАД: А нисте знали од раније?

МИША: Не.

ОБРАД: Стварно?

МИША: Часна реч.

ОБРАД: Па шта ћете онда овде?

ДРАГУТИН: Ми смо...

ЈОВАНА: Перверзњаци! Обични перверзњаци.

(Јована се спушта низ конопце, и даље нишанећи.)

ЈОВАНА: Сишли у пећину, обукли се у костиме... Боже ме сачувај!

(Јована се спусти крај Бабе и испетља се из конопаца. Пиштољ је уперен на групу.)

ЈОВАНА: Види ову, сва у гуми! И ти би једног дана децу да рађаш, Боже ме саклони! 'Ајде сад, сви уза зид.

(Сви осим Јоване стају уза зид.)

ЈОВАНА: Обраде... Ти не, мамлазе.

ОБРАД: А-ха.

(Обрад се одваја од групе и стаје крај Јоване.)

ЈОВАНА: Обраде, намести бабу.

БАБА: Обраде, сине, види - крава!

ОБРАД: Није то крава, бако, то је Јована.

ЈОВАНА: Сенилна бабетина!

БАБА: Обраде, сине, види - крава Јована.

ОБРАД: Није то крава Јована, бако, то је...

ЈОВАНА: То је она што ће кичму да ти сломи ако сместа не наместиш бабу!

(Обрад гура Бабу у угао и одвлачи завежљај према њој. Јована прилази Иви и гадљиво додирује ронилачко одело.)

ЈОВАНА: Их... К'о право.

ИВА: Не пипај!

ЈОВАНА: Шта је, сестро, шта се трзаш? Нећу ти ја ништа.

(Обрад повезује ТВ и осталу опрему.)

ИВА: А шта ће ти онда пиштољ?

ДРАГУТИН: (Иви, кроз зубе.) Ма, знаш шта ће јој пиштољ, шта је провоцираш када смо опкољени! Ћути, бре!

ЈОВАНА: За сваки случај.

ДРАГУТИН: (Јовани.) Нека, нека, не може да смета.

ИВА: Који случај?

ДРАГУТИН: (Иви, кроз зубе.) Ћути!

ЈОВАНА: Па, на пример за случај да нека овца има предуг језик.

ДРАГУТИН: (Јовани.) Јесте, предуг, него! Добро си јој то рекла.

ИВА: Овца?

ДРАГУТИН: (Иви, кроз зубе.) Ћутииии.

ЈОВАНА: Овца.

БАБА: Где је овца?

ДРАГУТИН: (Продере се на бабу.) Ма, ћути и ти!

ОБРАД: Е, слушај ти... Немој да ми вичеш на баку, знаш. Мог'о бих да се наљутим... Односно, да наљутим Јовану.

ЈОВАНА: Обраде... Иде ли то?

ОБРАД: Са' ће.

ИВА: Овца?

ЈОВАНА: Ако ниси завршио, не можеш да се дружиш. Јасно?

ОБРАД: Јасно.

ЈОВАНА: (Драгутину.) А ти...

ДРАГУТИН: Извин'те.

(Јована задовољно одмери Драгутина од главе до пете.)

ИВА: Овца?

ЈОВАНА: Ти си још ту?

ИВА: Овца?

ЈОВАНА: Што муцаш читаве речи? "Овца", па "овца".

ИВА: Знаш шта, ти... Ти... Ти... Ти! Само да немаш пиштољ!

ОБРАД: Готово!

ЈОВАНА: Шта би било да немам пиштољ?

ИВА: Склони га, па ћеш видети.

(Миша прилази са осмехом и испруженом руком у којој је пиштољ, Јована бесно ставља пиштољ за појас и стаје у гард. Ива такође стаје у гард.)

ДРАГУТИН И ОБРАД: Не!

МИША: Да!

(Обрад се баца на Јовану, Драгутин на Иву. Држе их, оне се отимају и покушавају да дохвате једна другу.)

ЈОВАНА: Пусти ме, убићу је!

ОБРАД: Немој, молим те!

ИВА: Мене си нашла да прозиваш!?

ДРАГУТИН: Ћути! Ћути!

ЈОВАНА: Готова си! Готова!

ИВА: Мене?! Пуштај ме, мамлазе, она да мене прозива!

(Миша се извлачи из гужве и одлази до Бабе.)

ЈОВАНА: Види је, перајем ме докачила! Јао!

ОБРАД: Немој, молим те!

(Миша претура по завежљају који су Обрад и Јована, закачи ТВ и укључи га. Чује се музика из серије "Опстанак". Јована се отме Обраду, извуче пиштољ из појаса и брзо се осврће око себе. Драгутин и Ива се укоче, Обрад погледа Јовану, па брзо извуче даљински из џепа и брзо се осврће око себе. Јована упери пиштољ на Мишу, он дигне руке.)

ЈОВАНА: Шта ти радиш тамо?

МИША: Тражим ватру.

ЈОВАНА: Ха! Провокатор! На место!

(Миша се враћа код Иве и Драгутина.)

БАБА: Обраде, сине, ко држи 'волике свиње? Види шта их има...

ОБРАД: Нису то свиње, бако, то су моржеви.

ЈОВАНА: Скот сенилни!

(Драгутин пушта Иву, она намешта косу, не гледајући Јовану.)

БАБА: Их, какве су... И пливају. А веће су но наше. Обраде, сине, види ону бркату, иста крава Јована.

ИВА: Ха!

(Јована се љутито окрене ка Иви, ова прекрсти руке и погледа на другу страну. Јована се окрене ка Баби.)

ЈОВАНА: Доста, бре, баба, више са тим "крава, крава"! Овде си ми се попела са тим глупостима! Прст пред оком не видиш!

БАБА: Мууууу. Мууууу. Крава.

ОБРАД: Није крава, бако, него...

БАБА: Овца?

ОБРАД: Није, бако, него...

БАБА: Кучка?

ОБРАД: Није, него...

БАБА: Није него, није него.

ЈОВАНА: Доста!

БАБА: Обраде, сине, а ко ће да покоље 'волике свиње?

ЈОВАНА: Ја ћу, баба, ја ћу! Обраде, долази 'вамо.

ОБРАД: Шта је?

ЈОВАНА: Слушај, не можемо их овде оставити саме са бабом. Могли би да се извуку, а онда ништа од наследства. Све би нам пало у воду - и труд да је извучемо из куће и потплаћивање медицинских сестара и паре за акумулатор и бензин до ове недођије.

ОБРАД: Јесте.

ЈОВАНА: Сувише смо загризли да би сада одустајали, то ти је јасно?

ОБРАД: Јесте, јесте.

ЈОВАНА: Онда ти је и јасно да мора неко да остане овде да их све припази.

ОБРАД: Па, јесте.

ЈОВАНА: Ти, такав смотан као што јеси, не би никада завршио све послове око наслеђивања.

ОБРАД: Ваљда.

ЈОВАНА: А и ко би децу рађао ако ја останем овде?

ОБРАД: Па...

ЈОВАНА: Е, зато ћу ја да се вратим и да завршим све што треба око папира. Када то обавим, вратићу се по тебе.

БАБА: Патке...

ДРАГУТИН: Нису патке, бако, него пингвини.

ОБРАД: Добро. Е, чекај! Шта ћемо са њима?

ЈОВАНА: Ма, је л' слушаш ти мене, мамлазе? Ти ћеш да их чуваш, а када се ја вратим...

ОБРАД: То те питам.

ЈОВАНА: Када се ја вратим... Видећемо. 'Ајде, на ти пиштољ и немој да си нешто упрскао.

ОБРАД: Разумем.

ЈОВАНА: Не глупирај се... И утегни се мало, види на шта личиш. Погледај оног момка, њему би смела да поверим и државу, а не бабу. Је л' тако, дечко?

(Драгутин стаје мирно.)

ДРАГУТИН: Извол'те!

ЈОВАНА: Видиш. То је прави потенцијални отац... А не шунтавац к'о ти. И причувај ону... Знаш коју. 'Ајде, Обраде. Враћам се брзо.

(Јована се пентра на конопце.)

МИША: Ја се извињавам, ужасно ми је непријатно, али... Имаш ли ватре?

ЈОВАНА: Колк'о волиш!

(Јована се смеје и пење, Обрад јој маше, смех изненада престане.)

ОБРАД: Да није пала?

МИША: Пала би на тебе, мамлазе.

(Дижу се конопци.)

ОБРАД: Добро је.

ИВА: Е, јеси глуп.

ОБРАД: Пази ти мало шта причаш, знаш. Ово је пиштољ.

МИША: И шта ћеш са њим?

ОБРАД: Па. да вас чувам.

ИВА: Од чега?

ОБРАД: Овај... Да чувам бабу.

МИША: Од чега?

ОБРАД: Па, од вас.

ИВА: Боље би се она сама сачувала.

ОБРАД: Ма, шта сте ме спопали! Одбиј! Одбиј!

БАБА: Обраде, сине, промени ове патке. Досадне су.

ОБРАД: Гледајте сада ово.

(Обрад прилази Баби.)

ОБРАД: Бако, ово је нови телевизор, можеш руком да мењаш програме.

БАБА: Како руком, Обраде, сине?

ОБРАД: Лепо, бако, само махнеш и промени се. 'Ајде, пробај.

(Обрад вади даљински управљач из џепа, Баба махне руком, Обрад пребаци на други програм. Баба се обрадује.)

ОБРАД: То се зове "даљински".

МИША: Какав мамлаз.

(Баба опет махне руком, Обрад притисне даљински.)

БАБА: Даљински...

(Баба маше руком, Обрад притиска даље. Баба престане да маше.)

БАБА: Обраде, сине, имају само две ствари. Оне патке и овај миш што скаче.

ОБРАД: Није то миш, бако, то је кенгур.

БАБА: Обраде, сине, како није миш кад га маца једе?

ОБРАД: Није то маца, бако, то је тигар.

МИША: Тигар и кенгур?

(Сви прилазе и гледају ТВ.)

ОБРАД: Откуд тигар у Аустралији?

(Стена из зида се помера, улази Патуљак, стена се враћа на своје место. Патуљак стаје иза њих и покушава да види шта гледају. Баба се осмехне патуљку, он јој махне руком. Она махне њему руком.)

ДРАГУТИН: Откуд кенгур у Африци?

(Патуљак довлачи ковчег, баба одобравајући клима главом.)

МИША: Пи, ал' се овај "Опстанак" исфушерио...

(Патуљак се пење на ковчег и гледа ТВ.)

ПАТУЉАК: Кол'ка мачка, Бог те маз'о!

(Сви се окрену, Миша се баци на Патуљка, овај ускочи у ковчег и затвори врата за собом. Миша цима, безуспешно.)

ДРАГУТИН: 'Де је свеска?!

ИВА: Шта то би?

МИША: Ништа, ништа!

БАБА: Патуљак.

ДРАГУТИН: А, ту је. Нисам ништа ново пис'о.

ОБРАД: Није то, патуљак, бако, то је... Патуљак!? Од метар и деведесет?

ИВА: Мишо, шта се дешава?

МИША: Овај... Ништа.

ИВА: Патуљак висок скоро два метра протрчао поред мене, ускочио у ковчег који се налази у пећини неколико стотина метара испод земље и ти кажеш да се ништа не дешава?

МИША: Па, добро, дешава се, ал' није за причу... Знаш каква су времена.

ИВА: Мишо!

МИША: Ма, ништа то није... Мало се играмо, онако... К'о неки ритуал - он се мота наоколо, а ми покушавамо да га ухватимо.

ИВА: Како?

ДРАГУТИН: Замком.

ИВА: За лисице... Знала сам да нешто мутиш.

МИША: Није, Иво, часна реч. Ма, није ни битно... Патуљак к'о патуљак. Мало већи, истина... Напредан, шта ли. Али нема ни рудник, не копа, не пева... Дизни га не би узео ни к'о статисту...

ИВА: Мора да нешто ради.

МИША: Ма, мазне Драгутину страну-две из свеске и то је то.

ИВА: То је то?

МИША: Ма, да.

ИВА: И колико то траје?

МИША: Једно петнаест година.

ОБРАД: Ви сте овде петнаест година?

МИША: Плус минус четрн'ест и по.

ИВА: Од априла су овде.

ОБРАД: А што ти мене лажеш?

(Баба маше, гледа у ТВ, па у руку.)

МИША: А што ти мене држиш на нишану?

ОБРАД: Јао... Извини.

(Обрад склони пиштољ, Ива и Миша се баце на њега, Ива му отме пиштољ. Баба махне, па погледа у руку. Ива нанишани на Обрада.)

ИВА: Не мрдај!

БАБА: Обраде, сине, покварио се даљински.

МИША: Обраде, поправи даљински.

(Баба махне руком, Обрад притисне дугме.)

БАБА: Добар!

ИВА: Шта сад?

ДРАГУТИН: Опет чекамо.

МИША: Кога?

ДРАГУТИН: Мајора.

ОБРАД: Јовану.

БАБА: Патуљка.

(Сви се окрену ка Баби, ковчег се мало отвори, из њега извири Патуљак.)

ИВА: Шта сте рекли?

БАБА: Патуљка. Патуљак зна шта је мачка, а ако зна шта је мачка, зна и шта је миш. А ако зна шта је миш, зна и шта је мишја рупа. А ако зна шта је мишја рупа, зна и шта је зид. А ако зна шта је зид, зна и шта је кућа. А ако зна шта је кућа, зна да ово није ваша.

(Баба види Патуљка, махне му, он јој отпоздрави и спусти поклопац.)

ОБРАД: Не слушајте је, сенилна је... Потпуно излапела жена, часна реч. Гласа, бре, за опозицију. Нема она појма шта ради. Озбиљно.

МИША: За кога гласа?

ОБРАД: Ма, за опозицију.

ДРАГУТИН: Мишо... Шта је то опозиција?

МИША: Друже десетару, опозиција је...

(Миша застане.)

МИША: Иво... Ово је јануар?

ИВА: Да.

МИША: А које године?

ИВА: Хиљаду деветсто деведесет и шесте.

ДРАГУТИН: Јао.

МИША: Шест година.

ДРАГУТИН: Јао.

МИША: И још девет месеци.

ДРАГУТИН: Јој.

МИША: Шест година и девет месеци.

ДРАГУТИН: Јао и јој.

МИША: Сада ми стварно треба цигара.

(Ива збуњено погледа Мишу.)

МИША: Станојевић неће доћи.

ИВА: Зашто?

ДРАГУТИН: Биће да је умро.

ИВА: Од чега?

МИША: Од старости.

ИВА: Како знаш?

МИША: Не знам. Претпостављам. Јесмо од јануара овде. Али од јануара деведесете.

(Мук. Ива и Обрад запрепашћено гледају у Драгутина и Мишу. Патуљак отвара ковчег, излази, шуња се до бабе, узима је у наручје и убацује је у ковчег, а затим и он улази за њом и спушта поклопац. Пауза. Ива одлаже пиштољ. Патуљак поново излази, одлази до видеа и вади обе касете. Обрад се привлачи пиштољу. Патуљак се тихо врати и уђе у ковчег. Обрад нагло ухвати пиштољ и усмери га на Иву, Драгутина и Мишу.)

ОБРАД: Не мрдај!

ИВА: Ево га овај опет.

МИША: Ко да мрда, видиш да смо у шоку.

(Драгутин седне и почне да плаче. Обрад се збуни, па склони пиштољ.)

ОБРАД: Е, немој да плачеш... Мислим, плачи ако хоћеш, али немој... Ако не мораш. Ево, склонио сам пиштољ.

ДРАГУТИН: Мени је сад двадесет и пет година.

ИВА: Па није то много.

ДРАГУТИН: Јесте, јесте... Док ви нисте дошли било ми је деветнаест.

МИША: 'Ајде, Драгутине, немој да си на крај срца... Шест година и девет месеци... Па ти си сад бар потпоручник.

ДРАГУТИН: Мислиш?

МИША: Како оно беше... Десетар, млађи водник, па водник, па старији водник, па потпоручник.

ДРАГУТИН: Прескочио си заставника и заставника прве класе!

МИША: Види га сад! Још се више расплакао! Држи марамицу.

ДРАГУТИН: Хвала.

ИВА: Ја сам чула да се чинови заставника прескачу када је неко на тајном задатку.

МИША: Хвала.

ДРАГУТИН: Стварно?

ИВА: Озбиљно.

МИША: Тако, тако. Видиш да је све у реду. И Обрад је склонио пиштољ... Еј, откуд теби пиштољ!?

ОБРАД: Овај...

МИША: Дај то 'вамо, мог'о би да се повредиш!

ДРАГУТИН: Потпоручник...

ОБРАД: Стани! Не прилази! Опет сте хтели да ме зезнете! Играте са мном к'о да сам Сега Мега... Баш ме брига што мајор не долази, доћи ће Јована.

ИВА: А што би Јована дошла?

ОБРАД: Па, по мене.

ИВА: А што?

ДРАГУТИН: Потпоручник...

ОБРАД: Па, због наследства... Ја сам унук своје баке.

МИША: Које баке?

ОБРАД: Оне тамо... Бако! Бако! Јована, враћај се, украдоше нам баку!

ИВА: Ма, неће се она вратити ни због тебе, ни због баке, ни због чега! А ми ћемо овде да дочекамо и четврту Југославију.

ДРАГУТИН: Какву четврту Југославију?

ИВА: Ух, бре... Дуга прича. Предуга.

МИША: Са тужним крајем?

(Ива потврдно климне главом.)

МИША: Онда је прескочи, бар док се не извучемо одавде.

ОБРАД: Ма, вратиће се Јована.

МИША: Неће се вратити. Ни она, ни мајор.

ДРАГУТИН: Можемо још мало да сачекамо, постаћу ја мајор, па ћу се онда ја вратити.

МИША: Тешко ћеш се ти вратити.

ИВА: Обраде, немој да се глупираш, спусти тај пиштољ и дај да се к'о људи договоримо како да се вадимо одавде. Обичан, нормалан договор једино може да...

МИША: (Прекида је.) Патуљак! Баба је рекла да патуљак може да...

ИВА: ...Нас...

МИША: ...Нас...

ОБРАД: Патуљак!

МИША И ИВА: ...Извуче...

ОБРАД: Патуљак је украо...

ДРАГУТИН: Патуљак! Где је патуљак!? Шта је украо!? Где ми је свеска?

ИВА И МИША: ...Одавде.

ОБРАД: ...Баку.

(Пауза.)

СВИ: Патуљак.

(Ива одлази до ронилачке опреме, вади из малог џакчића харпун у деловима и саставља га, Обрад иде са краја на крај пећине и завирује у углове, Драгутин спушта замку и затеже конопце на њој, Миша раставља и чисти пиштољ. Ковчег се отвара, зачује се музика из "Опстанка" и пригушен Бакин смех, као и неко мумлање. Сви се трзну, Патуљак излази из ковчега и затвара га, звуци престану, сви ослушкују тренутак, па настављају са радом. Патуљак се мимоилази са Обрадом, прилази Иви са леђа, она тражи део харпуна, Патуљак јој га додаје. Ива се не окреће, већ наставља да саставља харпун.)

ИВА: Хвала.

(Патуљак креће ка Драгутину, мимоилази се са Обрадом и прилази Драгутину са леђа, вади му свеску из џепа, листа је, незадовољно одмахне главом, а онда је врати у Драгутинов џеп.)

ДРАГУТИН: Шрафцигер.

(Патуљак му додаје кљешта.)

ДРАГУТИН: Кљешта.

(Патуљак му додаје шрафцигер, а онда одлази до Мише, мимоилазећи се са Обрадом. Патуљак стаје из Мишиних леђа, Обрад прилази ковчегу, неуспешно покушава да га отвори, а онда чучне крај њега и фиксира га погледом. Миша чисти пиштољ, застане, Патуљак му дода крпу.)

МИША: Хвала.

(Патуљак одлази до Обрада и чучне крај њега. Погледа га, запали лулу, а онда и он почне да фиксира погледом ковчег. Миша почне да њушка ваздух. Драгутин подиже замку.)

ПАТУЉАК: Шта то радиш?

ОБРАД: Чекам патуљка. Мораће кад-тад да се појави.

(Миша устаје, њушка ваздух, и даље је окренут леђима. Драгутин намешта замку изнад ковчега, али не гледа доле.)

ПАТУЉАК: А што не отвориш ковчег?

(Миша се окреће ка ковчегу, види Патуљка и Обрада једног крај другог.)

МИША: Иво... Драгутине...

ОБРАД: Не знам како.

(Ива и Драгутин се окрећу ка Миши, а онда ка ковчегу.)

ПАТУЉАК: Овако.

(Патуљак отвара ковчег, сви потрче према њему, Патуљак ускаче у ковчег, сви се бацају на ковчег, замка пада на њих. Покушавају да изађу из замке, али им то не успева.)

МИША: Добра ти ова замка, Драгутине... Мало спора, ал' јака к'о стена...

ДРАГУТИН: 'Фала, трудио сам се.

ИВА: Не диши ми за врат.

ОБРАД: Извини.

МИША: Не гурај се, мамлазе.

ДРАГУТИН: Пази на лакат.

ИВА: Згазио си ми на пераја.

ДРАГУТИН: Па где друго да стојим?

(Склања се стена и из пролаза излази Патуљак са Бабом у наручју.)

ИВА: Где 'оћеш, само не на њима.

ОБРАД: Немој ни на мојим прстима, ванредно ми је непријатно од твоје тежине.

БАБА: Патуљку, сине, види - тридесет седмица.

ПАТУЉАК: Није то тридесет седмица, бако, то је замка за патуљка.

ДРАГУТИН: Лопове! Лопове! Враћај ми листове!

ОБРАД: Јесте лопов! Баку ми је украо.

ИВА: Тишина, вас двојица.

МИША: Ја се извињавам, знам да су шансе мале, али...

ПАТУЉАК: Треба ти ватра?

МИША: Да.

(Патуљак спушта Бабу у инвалидска колица, вади из џепа упаљач и баца га Миши. Миша хвата упаљач, гледа Патуљка тренутак. Ива вади цигару, Миша вади цигару. Гледају се, онда Миша баци цигару на земљу и згази је. Ива оклева, па исто учини и она.)

МИША: Је л' да?

ИВА: Ма, да.

(Миша се насмеши и крене руком да баци упаљач назад Патуљку.)

ПАТУЉАК: Задржи га.

МИША: Хвала, не треба.

(Миша баца упаљач назад Патуљку, овај га хвата и ставља у џеп.)

МИША: Не верујем да ћу живети на пет 'иљада метара надморске висине, па значи и да нећу узгајати дуван. А што бих онда пушио?

ПАТУЉАК: А што нећеш?

МИША: На пет 'иљада метара нема пећина са понорницама које спелеолози толико воле. А ја волим спелеологе.

(Миша се окреће и љуби Иву, она га чврсто грли. Патуљак и Баба се погледају и намигну једно другом.)

ОБРАД: Бако! Бако!

БАБА: Шта је, Обраде, сине?

ОБРАД: Јеси добро, бако?

БАБА: Боље него са тобом и оном кравом Јованом.

ОБРАД: Није она крава, бако, она је...

БАБА: Јесте, јесте, крава је, а ти си магарац ако то још ниси схватио.

ДРАГУТИН: Мене нећеш тако лако да купиш, мали.

ПАТУЉАК: Тебе нећу да купим. Тебе ћу да заступам.

ДРАГУТИН: Шта?

ПАТУЉАК: У ствари, може се рећи да те већ заступам. И то шест година. Мислим да ће те радовати чињеница да си на површини већ пету годину за редом најчитанији писац песама за децу.

МИША И ДРАГУТИН: Песме за децу?

ПАТУЉАК: Знам да мене радује што си и најпродаванији... Од тих пара већ неко време плаћам хормонске ињекције... Ако наставиш да пишеш овим темпом, играћу за Лејкерсе за две сезоне.

МИША: Песме за децу? Ти пишеш песме за децу?

ДРАГУТИН: Пишем песме, ал' нису за децу.

ПАТУЉАК: Јок и нису.

ДРАГУТИН: Стварно нису. Ево она... "Брдождер". Она је о инжењерији.

(Миша се лупи по челу.)

МИША: Ух, бре... Драгутине... Каже се "булдожер", а не "брдождер".

ДРАГУТИН: Како кад једе брдо, а не...

ПАТУЉАК: К'о да је то битно. Деци се много свиђају. Стално спомиње и те брдождере и неке свирене и кратке фризуре и униформе и нека постројавања после дугих маршева, а уз оне свирене... Не знам шта деца виде у њима. У ствари, знао сам, али откад примам ове ињекције, све ми се побркало.

ДРАГУТИН: Песник за децу?

МИША: Најчитанији...

ИВА: У реду све то, него...

ПАТУЉАК: Ви би да изађете одатле?

ИВА: Па... да.

(Патуљак прилази конопцима, повлачи их и замка се подиже. Сви несигурно прилазе Патуљку.)

ИВА: Хвала.

ПАТУЉАК: Нема на чему. Само треба лепо да замолите.

ДРАГУТИН: Песме за децу...

МИША: А ако би лепо замолили, да ли би се и ковчег отворио.

ПАТУЉАК: Не би.

МИША: Знао сам.

ПАТУЉАК: Али ако три пута куцнеш...

(Миша скочи на ковчег и три пута куцне. Поклопац се отвара, Миша загњури главу унутра.)

ДРАГУТИН: Песме за децу...

МИША: Нема блага.

ДРАГУТИН: Знао сам.

МИША: Ти?!

ЈОВАНА: (Споља.) Драгутине!

(Драгутин стаје "мирно".)

ДРАГУТИН: Извол'те!

(Из ковчега излази Јована са прегрштом листова у рукама.)

ИВА: Тебе сам чекала!

(Ива се залеће на Јовану, ова је дочекује широким осмехом. Ива збуњено застаје.)

ЈОВАНА: Све сам схватила, све сам разумела! Девојко, извини што сам те звала овцом! Ове песме су ми очи отвориле! Грешила сам, грешила, али кајем се!

(Јована крене ка Драгутину, Ива је збуњено пропусти.)

ЈОВАНА: А ти, очиотворитељу мој, ти си прави отац моје деце! Ове песме, разумевање за дечије мале главице, као да си у њих завирив'о.

ДРАГУТИН: Чекај, стани! Доста! Сад 'оћете сви да ме 'ипнотишете! Неће моћи! Ја сам 'тео да одем одавде и 'тео сам да останем у војсци.

МИША: А-ха!

ДРАГУТИН: Јесте, призн'о сам, па шта? Ал' сад ћете сви да гракнете и ја остадо' под земљом. Неће моћи!

(Миша прилази Драгутину.)

МИША: Драгутине, брате...

ДРАГУТИН: Немој да ме братимиш, нећу.

МИША: Ако нећеш, нећеш. Али пре него што нешто нећеш, мораш да знаш шта хоћеш.

ДРАГУТИН: А шта 'оћу?

МИША: Не знам, ти ми кажи. Али, кажи ми шта стварно хоћеш. Не оно што си себе убеђивао од уласка у пећину до сада, не оно што мислиш да сви очекују од тебе да кажеш, већ оно што ти стварно, стварно хоћеш!

ДРАГУТИН: А сад те одједном брига шта 'оћу?! А сад би да ти кажем да ми се свиђа да пишем! Је л' то 'оћеш? Е, и свиђа ми се, ако те баш занима. Волим! Волим! И шта ме брига ако само деца разумеју, можда је тако и боље! И ниси ме 'ипнотис'о, само да знаш, сам сам се одлучио. И нећу горе, јер сад могу горе. А страшно је када нешто не можеш, а 'оћеш, а није страшно када нешто можеш, а нећеш! А ја нећу!

МИША: Да ми кажеш?

ПАТУЉАК: Горе?

ЈОВАНА: Са мном?

БАБА: Ух, бре... 'Оћеш. Хтео си да кажеш: "Ја 'оћу."

(Драгутин размишља.)

ДРАГУТИН: Па, да. То. Ја 'оћу!

МИША: Да ми кажеш?

ПАТУЉАК: Горе?

ЈОВАНА: Са мном?

ДРАГУТИН: Ја 'оћу... Теби да кажем... Да остајем овде... Са тобом. Да пишем.

ЈОВАНА: Удај се за мене!

ДРАГУТИН: Е, неће моћи! Ако остајем овде, ово је моја кућа и ја сам у њој десетар! Има ти да се удаш за мене!

ЈОВАНА: (Одушевљено.) Разумем!

(Драгутин грли Јовану, листови лете по пећини. Миша аплаудира, Ива се окреће ка Миши.)

ИВА: Али, Мишо!

ОБРАД: Али, Јована!

МИША: Иво, мала, ћут'!

БАБА: Обраде, сине, ћут'!

(Из ковчега се диже конопац и пење се све више и више, док не прође кроз отвор на врху пећине.)

БАБА: Рекла сам вам да патуљак зна шта је мачка.

ПАТУЉАК: И знам шта је миш.

БАБА: Зна шта је мишја рупа.

ПАТУЉАК: И знам шта је зид.

БАБА: Зна шта је кућа.

ПАТУЉАК: И знам да ово није твоја, твоја, твоја и твоја.

ЈОВАНА: А наша?

ПАТУЉАК: Јесте.

МИША: Чекај, Драгутине, иако је твоја кућа, можда бих ја уместо поклона за усељење могао мало цењкања да ти поклоним. Њихова је пећина?

ПАТУЉАК: Да.

МИША: На одређено?

ПАТУЉАК: Неодређено.

МИША: Са одложеним плаћањем?

ПАТУЉАК: Гратис.

МИША: Ал' да не крадеш више песме.

ПАТУЉАК: Ал' сам да ми их даје.

(Миша се окреће ка Драгутину, Драгутин се размишља.)

ДРАГУТИН: Да их дајем, ал' због деце, а не због њега.

(Јована се баца Драгутину око врата, он се осмехне. Патуљак се осмехне. Миша помаже Иви да се мало попне уз конопац, онда са Обрадом везује конопац Баби око струка. Када привежу Бабу, Миша помаже Обраду да попне мало уз конопац, а онда се и сам везује крајем конопца. Патуљак пружа руку Драгутину, он оклева.)

МИША: Додај му још и белу технику и имаћеш довољно хормонских ињекција да заиграш и у Ол Стар утакмици.

ПАТУЉАК: Договорено.

(Патуљак и Драгутин се задовољно рукују, Јована аплаудира, конопац се полако диже и извлачи све везане кроз отвор.)

ДРАГУТИН: А је л' може "Горење"?

ПАТУЉАК: Може.

ЈОВАНА: Не може.

ДРАГУТИН: Зашто?

ЈОВАНА: Јеси ти неки... Југоносталгичар?

ДРАГУТИН: Нисам... Ваљда. Мишо, ниси ми рекао - шта је то "југоносталгичар"?

(Конопац застаје.)

МИША: То је пећински човек, друже десетару!

(Драгутин се осмехне и загрли Јовану, која се осмехује и маше, Патуљак се осмехује и маше, конопац наставља да се диже, Ива се осмехује и маше, Миша се осмехује и маше, Баба се осмехује и маше, Обрад тужно гледа. Кроз отвор излазе, полако, Ива и Баба.)

БАБА: (Споља.) Обраде, сине, леп крај.

ОБРАД: И није нешто, бако, и није нешто.

(Обрад и Миша нестају кроз отвор, машући. Патуљак, Јована и Драгутин им отпоздрављају. Конопац се диже, завеса се спушта.)

КРАЈ

Београд, 1996.