ПЕТАР ГРУЈИЧИЋ

ФИШКАЛ ГАЛАНТОМ

Живот и подвизи вечитог младожење Шамике Кирића

(по мотивима "Вечитог младожење" Јакова Игњатовића)

ЛИЦА:
Шамика, Софра, Катица, Пера, Лујза, Полачек, Јуца, Ружица, Цехмајстор, Сока, Аница, Касапски момак, Прва Талијанкиња, Друга Талијанкиња, Клаудијо, Професор, Испитаник, Асистент, Поп, Чамча, Свећеник, Уредник "Родољубиве звезде", Новинар "Родољубиве звезде", Гоца, Јуцина мајка, Јуцин брат, Фишкал, Гондолијер, Пандур, Добошар, Први ђак, Други ђак, Гости на баловима, Мунташи

И

(Универзитет у Пешти. Мемљива, запуштена учионица. На зиду слика Фрање Јосифа. Професор и Асистент за катедром. Испитаник стоји насред учионице и одговара.)

ИСПИТАНИК: ...Дакле, разлика је у питању. Апелирање интра треба бити друкче од екстра доминиум регулисања... У ствари, у нас је та разлика прецизно кодифицирата, без сумње! Десну руку дајем ако није тако! Овај, апелирање интра, унутар власништва није екстра, то јест, изван власништва... Па дабоме, ту је наш закон добар, чак верујем, најбољи од свих у Европи, а и шире!

ПРОФЕСОР: У реду је, доста! Суфициенс.

ИСПИТАНИК: Суффф...? Прошао? Ја сам прошао?! Ох, благоразумни! Ви... толико благородни, поглавити! (Љуби Професору руку.)

ПРОФЕСОР: (Отима се и даје испитанику диплому.) Ма бежи! Бежи!

ИСПИТАНИК: Честнејши, високоучени! Хвала вам, сладчајши! Мој сладчајши, хвала! (Изађе.)

ПРОФЕСОР: Будалчина! Фала Богу да је изашао једном, будалчина! (Вади флашу испод катедре и налива чашицу.) Више нисам могао да га гледам, ето зашто га нисам оборио. Како да га оборим? Стоји тако прљав и одрпан, тресе се од страха, и само могу мислити шта га мучи код куће. А и шта бих га питао? Све што учи давно је застарело, у јуридикстици највећи хаос влада. Студира само онај ко мора, а оних са племенитом пасијом све мање. Ех, не памтим кад сам видео неког чистог и умивеног, па са сабљом љуцки опасатог... (Испије чашицу.) Следећи!

ПРОФЕСОР: Ви сте?

ШАМИКА: Шамика Кирић, честнејши.

ПРОФЕСОР: Да, да... Шамика Кирић! Шамика, необично име.

ШАМИКА: На знамењу ме отац наденуо као Самуил, а кад су ме крстили мајка хтела Александар. Поп да удовољи, скопча оба и доби - Шамика.

ПРОФЕСОР: Занимљиво. И ретко, рекао бих... Ваљан одговор, одлично! Па, шта сте спремили за дипломатикус?

ШАМИКА: Ви питате.

ПРОФЕСОР: Ах, у праву сте... Дакле, једно лагано питање, најчешће га постављам: у којим се приликама апелира интра, а у којим, пак, екстра доминиум?

ШАМИКА: ...Илити, изван власништва. Па то је читава поворка закона!

ПРОФЕСОР: Тачно! Дакле, који су? Набројте само неке, знам да знате... Ето пет и доста ми је!

ШАМИКА: Да михи фацтум, дабо тиби јус, честнејши.

ПРОФЕСОР: Ха, ха, одлично... Не памтим кад ми је неко на латинском испит полагао! Јуридистичко воспитаније, то је то! Да михи фацтум, дабо тиби јус, илити преведено - желите пример! Ето, прост пример: како би ви, рецимо, да сте заступник на некој латифундији? Неки кмет вам одбегао и хоћете га на имање вратити. Би ли ви ту ишли суду да га тужите - екстра, или ћете то са властелином сести па размотрити - што је интра? Дакле, екстра или интра?

ШАМИКА: Па ја... Прво бих размотрио зашто је кмет одбегао.

ПРОФЕСОР: Али ако немате кад?

ШАМИКА: Како? То би морао учинити. Можда кмет има разлог.

ПРОФЕСОР: Хе, хе... Али ви сте властелинов, не кметов заступник.

ШАМИКА: Свеједно!

ПРОФЕСОР: Свеједно? Истина, латифундија је данас све мање, а и кметство укидају. Биће да сам вас збунио... Но, сетио сам се другог примера! Хе, хе, одличан пример за исто то! Како би, дакле, ви Кирићу, поступили у случају да вас један од ваших, рецимо - фрајли, зове Александар, и док шетате са њом, сретнете другу и она вас назове: "где сте, гос'н Самуил"? Хе, хе, баш тако - Самуил! Потпуно исти пример!

ШАМИКА: Не разумем.

ПРОФЕСОР: Ех, са вама човек изгледа мора конкретно... Но, са једном фрајлом сте у вези, онако - интра, и за њу сте Александар. Шетате са том вашом фрајлом, под руку, по парку, и ту сретнете другу - екстра, а она вас зна као Самуил и поздрави вас. Којој би ту првој дали за право, оној екстра или оној интра?

ШАМИКА: Овај, како то мислите?

ПРОФЕСОР: Екстра-интра, то је увек тако! Што сте се сад спетљали? Не изгледа ми да не знате.

ШАМИКА: Молићу, не разумем.

ПРОФЕСОР: Питам вас најлакше! Као некакву будалчину! Интра или екстра?!

ШАМИКА: Да им кажем како се зовем? Није ми јасно!

ПРОФЕСОР: Самуил или Александар?! Интра или екстра?! Самуил или Александар?!

ШАМИКА: Али зовем се Шамика! Моје име је Шамика!

(Пауза. Наједном, Професор почиње да се смеје. У почетку тихо, после грохотом. Чак и Асистент почиње астматично да се смешка.)

ПРОФЕСОР: Алал вера! Па ви сте баш прави галантом - што један кад може обе! И Самуил и Александар, и екстра и интра! Алал вера, прави сте галантом! (Исписује диплому.) Преакларум! Честитам, одлично сте прошли! Преакларум!

ИИ

(Јутро. Соба у приземљу код Кирићевих. Столови са јелом и пићем. У углу на неком сандуку је склупчан Пандур и спава. Софра. Из предсобља жамор гостију који одлазе. Улазе Сока и Катица.)

СОКА: Нит су јели, нит пили ко обично!

КАТИЦА И СОФРА: (Показују Соки на Пандура.) Шшшшшш!

ЦЕХМАЈСТОР: (Глас напољу.) Је ли слободно, домаћини?! Домаћини!

СОФРА: Зар јошт нису сви отишли?

(Катица одлази да отвори врата. Улази чизмарски Цехмајстор.)

ЦЕХМАЈСТОР: Срдачно честитам, домаћини! Где је слављеник?!

СОФРА: (Показује на Пандура који се мешкољи у сну.) Шшшш! Може да се пробуди. Упао синоћ на прославу по дужности, па ето, попио мало...

ЦЕХМАЈСТОР: Да, да... Имао сам испоруку коже, па задоцнио на честитање. Где је слављеник?

СОФРА: У кревету. Толико се намучио за ове четир године што није био код куће, да навикао, ко кокош, већ у фртаљ девет лећи.

ЦЕХМАЈСТОР: Дипломатикус положити свакако је мука.

СОФРА: Мука? Да није са преакларум положио, па да кажеш - чколе су мука, за оног ко поштено учи. Ал' за Шамику потписујем: тај у Пешти књиге није так'о! Јуче га у дућан наш доведем, дам пословне књиге уредити, рачунам, сад пред комисијом могу миран сан имати. Кад, он уфати ону прашњаву свеску с два прста, подигне је и промуца: "Знате отац, ја се у параграфе земаљске слабо разумем"!

СОКА: Параграфи! Сад ти је то наједном важно! Параграфи се сваки дан мењају, ко би их памтио! Него знам ја, Пера одлази, зато си читаво вече намрштен. Само ти је тај вашљив дућан на памети!

СОФРА: Вашљив? Мој дућан, највећи и најбољи у десет околних вароши, па вашљив!

КАТИЦА: Отац, знате да матер пати од сенилне болести и не зна шта говори. Ипак, донекле има право. Чак да Шамика и не хаје за дућан, то ништ не мења. Па он је дипломатикус положио, сада може којег швапског и мађарског грофа под руку уфатити, па са табуларним правом да га до бесвести дере! Ништ не ради, укрштених руку седи, а грофа швабовског дере ли дере! Онако поштено, и Швабе и Мађаре! Дере ли...!

(Софра јој са леђа запуши руком уста. Покаже на Пандура који и даље мирно хрче.)

ШАМИКА: А шта ако не спава? Шта ако се само прави да спава?

(У том, са спрата силази Шамика, у шлафроку.)

СОКА: Шамика!

ШАМИКА: Јошт нисте завршили славље? А ја, ето, научио рано устајати.

СОКА: Гос'н чизмарски цехмајстор је на честитање дошао.

ЦЕХМАЈСТОР: Честитам, Шамика. Ваша ми је сестра већ саопштила како сте ради чизме куповати. Знам да су оне које у Пешти купујете мондиш, али погледајте ове... (Вади кутију испод пазуха. Показује чизме у кутији.) Не заостају за пештанским, ха? Ваше су, поклон од мене. Дођите у бутику погледати и друге моделе.

ШАМИКА: Захваљујем најлепше... А мамузе?

ЦЕХМАЈСТОР: Мамузе?

ШАМИКА: Штета, без мамуза су. То се сад у Венецији носи. У Млецима је, знате, омладина мондиш. И овде би омладина требало бити мондиш.

(Улази Пера.)

ЦЕХМАЈСТОР: Ма хај'те, нисте кочијаш да вам мамузе потребују.

ПЕРА: (Скине мамузе са чизама и даје их Шамики.) Ја их више не потребујем. Коње сам посвезао, спремни су за пут.

КАТИЦА: Побогу, Перо, одлазиш у бели свет само зато да би коњушар постао.

ПЕРА: Не допада ти се, је ли? Дођи овде, сестро, гле'ј кроз прозор. Видиш коње у забрану? Угојени и питоми. А да си их видела два месеца пре него сам их у Сербији за ситне паре купио: кост и кожа. Питаш се куд сад такви? Наравно да се питаш, кад није било ког да те научи - са коњима није исто што и са црним банкама шпекулисати. За време окупације, отац инфлаторне банке мењао за талире и дукате, и тако се обогатио кад је Наполеон остао потучен. Ал' онај малер, дични наш министар Александар Бах, не знам би ли хтео црне банке штампати, па да се и ја, ко мој отац, поштен правим!

СОФРА: Уштво, увалио си нас до гуше! (Покаже на Пандура.) Чуо, мора да те чуо!

ПЕРА: Ко је овај?

СОФРА: И Баха, министра си помињао. Ко те вукао за језик?

ПЕРА: Значи, истина је: власт почела нове методе, да долази у куће и ослушкује колико народ дише против цара!

СОФРА: Шшшш! Треба дућан да ми узму, па шта онда - назад у Турску!

ЦЕХМАЈСТОР: Овај, већ касним у бутику. Калфе ме чекају, па...

ПЕРА: А, ни случајно! Да одете, а Шамики нисте наздравили! Прво Шамики у част, а онда, куда вас воља! Хајде, ко ће да наздрави?! (Тури Шамики чашу у руке. Налива пиће свима.) Ех, пијаног пандура, обичног дембела се страшите!

СОФРА: Перо, одрећићу те се, чујеш?!

ПЕРА: (Налио је свима.) Онда, да наздравимо! Теби, Шамика, дични наш брате, сине и комшијо, да испуниш све скровите наде, нераскидиво кидане... везане за корене нашег рода...

ЦЕХМАЈСТОР: Живели!

ПЕРА: (Гласније.) И баш као старом Кобилићу, овај, Обилићу, и у теби се воздижу духови праотаца и вопију за повратком старе славе и царста Душановог!

СОКА: Шта он то прича? Шамика никад није ни био у Сербији. Нити ја, нико од нас Сербију није ни видео!

СОФРА: Лудак, хоће да нас упропасти!

ПЕРА: Не брини се, частни брате, чколовање твоје није залуд било! Куцнуо је час да натакнеш твоје пламене мамузе и посечеш швапске и мађарске главе!

СОКА: (Пандуру.) Господине, лаже! Па Шамика је добар, једва се уме ћирилицом потписати!

ПЕРА: ...И за крај, да се послужим речима испеване уз громки звук гусала, које с колена на колено преносе ти часни стихотворци и прозаисте: "Востани Сербије, востани краљице, дуго ти се спавало и дуго си лежала, сад се узбуди и Србље пробуди"!

СОФРА: (Плаче.) Ето ти сад! Нема шансе да није будан!

(Пера приђе пандуру. Осмотри га како спава. Дрмуса га.)

ПЕРА: Чича, осам изјутра!

ПАНДУР: (Буновно.) Осам? На служби сам требао бити у шест.

ПЕРА: Онда, брзо!

ПАНДУР: Исфињавам. Синоћ је било шен. И гипаница и крафне су били шен. Обећајем, то се фише неће докотити... И офај, стражимештер је фрло строк - може ме дати шнел суспендовати ако чује...

ПЕРА: Ми смо те позвали, ниси се успавао! Тако ћемо рећи!

ПАНДУР: Захваљујем, топло захваљујем! (Изађе.)

(Присутни тек сад испију пиће. Сем Пере и Шамике.)

ПЕРА: Багро, својег рода на вересију се одричете. И мило ми што идем од вас!

КАТИЦА: Али Перо, шта ће ти нов посао кад ни овај у дућану нема ко наставити?

ПЕРА: Како нема? Шамики се могла сила новца дати на чколу путовати, а мени нити цванцик за гешефт отпочети. Ето му сад!

КАТИЦА: Гешефт ти је дућан на себе преузети, шта би више? У чколи ниси умео два разреда положити.

ПЕРА: А ти? Кад им толико страну држиш, што се ниси за Нестора Профита удала? Док је био мали, Софра га гледао испод ока и мислио си: "Ех, да је Пера такви, тих и послушан"! Нека и није умео танцовати како си хтела, толико си могла отрпети, док не умре... Збогом, браћо. Ја у бели свет, ви на гробље. (Излази.)

СОКА: На гробље? Скроз заборавила на даћу код Профитових.

СОФРА: Уштва! Са покојним Нестором се спрда!

ЦЕХМАЈСТОР: Захваљујем се на пријему. Видимо се на даћи код Профитових.

СОФРА: Долазимо неизоставно. Ох, већ каснимо! Катице, почни да се спремаш. (Одлази у предсобље да отпрати Цехмајстора.)

ШАМИКА: Нестор Профит? Једва ако је имао тридесет.

СОКА: Несрећни Нестор, није умео танцовати. Можеш мислити, није умео танцовати. (Изађе.)

КАТИЦА: Ех, та даћа! И да слажем као ме шлаг стефио, онако шлагирану би ме одвели!

ШАМИКА: А од чега је Профит умро?

КАТИЦА: Од тифуса, ваљда... А ти? Како да се ниси у Пешти оженио? Чим од тебе писмо окасни, Софра стане масне шале збијати. Соки се, кажу, од тад и болест и погоршала... Је ли истина да су Мађарице у Пешти толико лепе? Лепше него наше? Дабоме да су лепше, ха лоло?

ШАМИКА: Ипак, сестро, можда је требало за Профита да се удаш.

КАТИЦА: Ни ти се у Пешти ниси женио. Што би се ја и ти журили? Што би се женили?

ИИИ

(Даћа на гробљу пред капелом Профитових. На улазу у капелу извајана четири лава с извађеним сабљама а на средини орао двоглави. Испред, столови са храном и пићем. Општа ждерачина. Са једне стране су одвојени мушки, а на супротну женски. Софра одвлачи Шамику у страну.)

СОФРА: Срами се! Чиниш параду, свима скрећеш пажњу тим звецкањем... Шта чекаш? Скидај мамузе!

ШАМИКА: (Скида мамузе.) Кад се узбудим не могу стојати, па мамуза звекеће.

СОФРА: Ех, узбудио се. Иди тако код Катице па је узбуђуј!

ШАМИКА: Катица и Нестор би баш леп пар били.

СОФРА: Видео си: три попа литанију држе, кућа им пуна ко око, а и племство серпско носе.

ШАМИКА: Али, отац, ја јој никада нисам говорио...

СОФРА: У томе и ствар што ниси! Брига њега, човек студира у Пешти, женидба није његова тема!

ШАМИКА: Мислите да би ме Катица послушала да сам јој макар у писму...?

СОФРА: Јок, Перу ће да слуша. По Пери, женској пристоји свако ко човека није убио!

ШАМИКА: Онда, отац, у реду. Чврсто сам решио да грешку исправим, и да...

СОФРА: Касно, касно си се решио. Видео си: Профитови почели да нам окрећу леђа.

ШАМИКА: Да се оженим, то сам мислио предложити.

СОФРА: Шта хоћеш?

ШАМИКА: Да се оженим, отац.

СОФРА: Хеј, мала! Фрајлице, дођи богати!

(Долази Аница са тацном на којој су чашице с ракијом. Софра натегне једну.)

АНИЦА: (Шамики.) Узмите и ви, гос'н.

ШАМИКА: Хвала, не пијем.

АНИЦА: А колачи, који комад?

ШАМИКА: Хвала, али сада не могу.

АНИЦА: Крива сам, обичан патишпан. Идем бољу да нађем. (Оде.)

СОФРА: Ако ми се јутрос смркло што сам једног сина изгубио, у подне ми се разданило - другог сина, Шамику, сам повратио. (Виче у страну.) Чамчо! Хеј Чамчо! (Долази Чамча.) Шамика, сећаш се кафеџије Чамче, првог пријатеља наше куће. Чамчо, ово је Шамика. Он се жени, знаш?

ЧАМЧА: Та није могуће! А са којом?

ШАМИКА: Јошт не знам.

ЧАМЧА: Алал вера, Шамика, на оца си паметан! Наћи ћемо већ неку што приличи!

СОФРА: (Виче у страну.) Фрајлице, фрајлице! (Долази Аница.) Чамчо, да наздравимо!

(Обојица узму чашице.)

ЧАМЧА: Жив био, Софро, да и ми унуке једном заслужимо!

(Испију пиће.)

ЧАМЧА: Мала, дај богати јошт по једну! Сад ја частим!

(Видећи да је наздрављање тек почело, Аница им остави послужавник. Приђе Шамики. Извади из џепа колач.)

АНИЦА: "Лондонер" са циметом.

ШАМИКА: Не, хвала.

АНИЦА: Али са циметом, ја вас молим.

ШАМИКА: Љубазни сте, сада заиста не могу.

АНИЦА: Код посластичара је то нобл сорта, нешто за вас.

ШАМИКА: Штета, не могу.

АНИЦА: Онда штета. Заиста штета. (Оде.)

(Док Софра и Чамча не престају да наздрављају, на супротној, "женској" страни гробља, Сока разговара са Попом и држи Катицу за руку. Све време Поп халапљиво једе.)

СОКА: Ех, оче, када га се сетим. Сетим га се, дође на ручак па супицу крене да сркуће. Онако кратко, отмено. Види се, дете воспитано!

КАТИЦА: Није смео ништ слано, ни супицу.

СОКА: Онда, седне у фотељ па говори: садашњи младићи иду по бирцузима, играју карте, бекришу, али он, Профит, не иде никуд. Ни на бал!

КАТИЦА: Мама, остави оца на миру, видиш да једе.

СОКА: Ни на бал, дабоме - не уме играти. Јака ствар, не уме играти! Молим те лепо: не уме играти!

ПОП: Природна је ваша жалост, госпођо Кирић. Али толика брига је излишна. С ваше стране сте учинили колико је год било у моћи.

КАТИЦА: О, да?

ПОП: Ако се и нисте удали за покојног Нестора, госпођице, можда је тако Господ хтео. Ваше обе породице су ваљане и ако је све испало како је испало, да млађи нису старије послушали, можда је по среди нека другачија, света замисао.

КАТИЦА: Да, да, наше породице су ваљане!

ПОП: Јер, не заборавимо пророкове речи: "Ко љуби оца или матер већма него мене, није ме достојан"!

КАТИЦА: Хвала ти, Боже, на доброти и милости твојој. Благословен Господ, слава му!

СВИ ТРОЈЕ: Слава!

(На "мушкој" страни, Софра и Чамча истовремено наздрављају.)

ЧАМЧА: Да се слави!

СОФРА: Све у шеснаест да се слави! Шамика, хајде, сине, и ти.

(Шамика се одлучи да узме једну чашицу. Испије је са муком.)

ИВ

(Соба на спрату. Шамика опасује мач пред огледалом. Софра крај прозора намешта машну. Сока и Катица.)

КАТИЦА: Па за кога? Шамика, за кога?

СОФРА: Чуј њу - "за кога"! "Са ким", то се мушко пита, женска главо, не "за кога"! Да може друкче, било би важно. Овако, може да се предомисли. Сад и он то види - за новац што је на чколе потрошио могао се пет пут и женити и разводити. Ал' нека, сад идемо код Чамче да нађемо неку што приличи... Него, гледам нешто: ова Аница, од комшије Павла, не да се макнути од прозора. Кад год погледам, ето ње. Намештам машну, бацим поглед, кад прекопута она. Она па она.

(Катица и Сока приђу прозору.)

СОКА: Преко? Па нема никог.

СОФРА: Одмакла се, да је не видимо.

СОКА: Да је не видимо? Шта има од нас да се плаши?

СОФРА: Чека она другог на прозор, не нас. Самоубиствене грешке чинимо већ с почетка! Па Аница Павлова је служила на даћи код Профитових. И први пут ју је Павле тако удавао: чуо да у позоришту путује познат глумац из Беча, па јој купио карту за први ред. Глумац однео дете, није ни питао је л' здраво и читаво. И фала Богу, брже-боље, ето мале назад. И писмо. А у писму: "Има фелер - јектичава"! Сад ствар иста. Павле начуо како Шамика решио да се жени, па нацртао кћер у излог.

СОКА: Шамика, није ваљда?

ШАМИКА: Али ко је помињао Аницу? Нисам читав дан излазио на прозор! И што би ме она чекала на прозор?!

(Шамика приђе прозору. Напољу се зачује ломљава стакла.)

СОКА: Ију!

СОФРА: И шта ја говорим? Отворено реците, шта ја говорим?! (Отвори прозор. Виче напоље.) Комшија Павле, треба ли помоћ?! Аница као да се затрчала некуд, па је ударила главом о прозор мало јаче... Ипак, да ја дођем помоћи! Имам у дућану завоја, биће да се чвркнула! (Затвори прозор.) Црно на бело! Чекала Шамику и затрчала се да га види! Ето ме одмах! (Изађе.)

КАТИЦА: А онда за кога? Шамика, за кога?

(Као да је не чује, Шамика двапут размахне мачем.)

В

(Кафана код Чамче, пригодом уређена за нобл-бал. Махом девојке по салону. Иако музикаши свирају неку лагану песму, нико не игра. Чамча уводи Софру и Шамику. Паркет је намазан воском, па у ходу сви мало посклизују. Једино Шамика хода без потешкоћа.)

ЧАМЧА: Ето, позвао сам најбоље фрајлице из околине, па сад Шамика - бирај!

СОФРА: Али четворе очи отвори, четворе! (Посклизне се.)

ЧАМЧА: За плес сам налаштио. У соби поред су креде, накредајте ђонове да не клизају.

СОФРА: Хајдемо Шамика, иначе ћеш по паркету да тоциљаш, може лако да се спотакнеш. (Оде.)

ЧАМЧА: (Задржи Шамику.) Шамика, с почетка једино те молим - да будеш партнер једној фрајли за "францез". Мала је одлична играчица, али отац што јој је незгодан, за домаћина чисто убиство! Када му кћер намирим, ваљда ће и он стати да извољева. Остани ту, а ја ћу погледати да вас упознам.

(Шамика седне на клупу. Крај њега седи Јуца.)

ЈУЦА: Рт-рт-рт-рт-рт-рт! Уф! Лепо мени моја мајка говори: што јошт идеш на балове, Јуцо, кад то више није за тебе. И у праву је - лемонада и пунш, ништ се не пије.

ШАМИКА: Јесте, на нобл-балове долазе само отмена господа. Зато су и нобл.

ЈУЦА: Где видите господу? Додуше, ено га тамо један. Некакав касапин, али мастан.

(Јуца покаже на Полачека. Крај њега седи Лујза. Полачеку управо прилази Чамча.)

ПОЛАЧЕК: Што сте ми дали ово да пијем? Молим нешто што не мирише!

ЧАМЧА: Како то, жестоко а да не мирише?

ПОЛАЧЕК: Онда помиришите! Осећате ли да мирише?

ЧАМЧА: Можда и нађемо тако нешто, што не мирише. (Оде.)

ЈУЦА: Ето што је газда! Покрај кћери, и педесет хиљада форинти даје. Немац, има човек шмека, а не ко ови наши што комунизам изигравају - сваког гољу пусте да на балу господина глуми, па се ондак чуде што им тол'ко цура неудато.

ШАМИКА: Желите јошт пунша, господична?

ЈУЦА: Па, кад нема паметнијег... (Шамика јој дода чашицу.) Прави сте галантом. Данас су ретки такви.

ШАМИКА: Да, мало је момака вечерас.

ЈУЦА: Мислим уопште. Љубазни су данас једино старији мушкарци. Мада, и са њима, на крају, долази увек на исто.

ШАМИКА: На жалост, нису воспитани.

ЈУЦА: Ко?

ШАМИКА: Старији. Ал' не да су невоспитани, него, нису ни воспитани. Није било ко да их воспита, родбина им у Турској остала.

ЈУЦА: Та марама из џепа вам одлично пасује.

ШАМИКА: Хвала. Журнали пишу да су мараме у Венецији мондиш... Боже, хоћу икада видети Млетке, у "Фениће", гондолом, на водени улаз да уђем?

ЈУЦА: (Гута неку пилулу.) Да, слушам вас.

ШАМИКА: Уђете у позориште, сви гледају у вас, а на првој галерији фрајлице седе. Намах, не знате јесте л' на позорници ил' у гледалишту.

ЈУЦА: Онда, на шта се жалите - и овде вас све гледају!

(Шамика се осврне и заиста - сви девојачки погледи су наперени на њега. У том, прилази Чамча. Води Лујзу за руку.)

ЧАМЧА: Да вас упознам: Лујза Полачек, Шамика Кирић. Шамика, госпођици сам обећао да ћеш са њом одиграти један "францез".

ШАМИКА: Драге воље!

(Долази Софра. Још увек посклизује у ходу.)

СОФРА: Како је ово налаштено, људи да изгину?! Шамика, где ћеш? Ниси ђонове накредао, куд да танцујеш?! Врати се, Шамика!

(Плес почиње. Током игре, прикључује се неколико парова, међутим, како се при игри клизају и падају, један по један пар одустаје од плеса. Упркос свима, Шамика и Лујза играју одлично. Коначно, при крају се и Лујза оклизне, и Шамика је ухвати у наручје. Музика престаје. Аплауз.)

ЛУЈЗА: Предивно! Никада нисам играла овако!

(Долази Полачек, већ обучен у капут.)

ПОЛАЧЕК: Хајде, Лујза, да кренемо већ једном!

ЛУЈЗА: Абер, Папа, није ли рано? Јошт нема ни поноћ, а на пургер-балу ме пушташ до три!

ПОЛАЧЕК: Иста си као покојна мати! Танцовале би све док вам се у глави не узмути! (Изађе.)

ЛУЈЗА: Папа, wартен Сие! Папа! (Изађе за оцем.)

ЈУЦА: Рт-рт-рт-рт-рт-рт!

ШАМИКА: Ко су ови што одлазе?

ЈУЦА: Уф! А ја сам са Платоном себи давно дала раскрстити.

ШАМИКА: Не разумем, молићу.

ЈУЦА: Заиста ништ не знате. Имате очи а не видите. Кабинетштик никад није кабинетштик. Зар то јошт нисте научили?

(Прогута пилулу и оде.)

ВИ

(Шамикина летња кухиња. Мрак. Чује се снажно куцање.)

ШАМИКА: Ентрез, ентрез!

(Куцање не престаје. Шамика отвори врата. Видимо га у пиџами, са маском за мачевање на глави. На вратима је касапски Момак у белом, окрвављеном радном оделу.)

ШАМИКА: Зар не чујете - ентрез?

МОМАК: Ентр? Ицх верстехе гар ницхт, хер Киритцх... Гар ницхт! Лујза ми фас описала као... Ох, натурлицх! Што шене на човеку мање фиде, то о њем фише лепше припофедају - стафи маску и у њиховим очима постаћеш принц! Но, у реду. Ето билете, позвани сте на закуску код Полачекофих. Ауф Wиедерсехен! (Изађе.)

(Шамика затвори врата. Катица уђе на друга. У мраку, о нешто се спотакла.)

КАТИЦА: Ух! Да ми је знати зашто си се овде преселио? Место наше куће, бољи ти је дар-мар!

(Катица подигне ролетне на прозорима. Дошла је са кантом за воду, да полије цвеће.)

КАТИЦА: (Тргне се.) Јух! Кацига за мачевање!

ШАМИКА: Ноћом ме комарци изједају. И ролетне спустим, ал' залуд, легају се негде унутра. Населили се пре мене. (Скине кацигу.)

КАТИЦА: А кад ћеш и мене научити мачевати?

ШАМИКА: Да мачујеш? Шта ће ти то да учиш?

КАТИЦА: Баш би волела сабљом да размахујем. Онако, да бодем около и витлам њоме! Ко високородни Краљевићу Марко!

ШАМИКА: Женскињама друге ствари пристоје. Зар по кући немаш довољно гимнастике?

КАТИЦА: Видим ја, тебе ич не занима да и ја неку пасију имам. Мени ништ, а Јуци Соколовићевој - свирање у гитар.

ШАМИКА: Јуци?

КАТИЦА: Причају по вароши.

ШАМИКА: Ником нисам ништ обећао.

КАТИЦА: (Имитира.) Рт-рт-рт-рт-рт-рт!

ШАМИКА: Ах, она! Додуше, нисмо причали много. Више она причала.

КАТИЦА: Кад хоће којем за око да западне, Јуца у друштву уста не затвара. Ех, Шамика, баш потрефи за кога ћеш!

ШАМИКА: Она већ има неког њеног Платона.

КАТИЦА: Платона? Црног Платона! Дан-данас имена му не зна. Неки лаћман, висок и у униформи, био на ноћењу док је војска оне зиме ишла на Крајину. И те вечери није уста затварала. Сутрадан лаћман отишао а она се нагло ућутала. Четир месеца прође и кад се стало познавати шта је лаћман оставио, наг'ла витриол да се убије. Ал' ништ, витриол само утробу изједио. После је навек остала болесна, ал' се опет распричала. Да распричала - трипут гласнија постала! ... И заиста ме нећеш учити фехтовати?

(Шамика јој нагло добаци мач. Он узме прут из оближње саксије.)

ШАМИКА: Хајде, ја ћу с прутом. Ангард, дегаже - те ставове знаш?

КАТИЦА: Знам, знам!

ШАМИКА: Онда, гледај у мене.

(Почиње мачевање. Катица нема појма.)

ШАМИКА: Ангард, дегаже! По такту мичи, не мулентирај у лакту! За почетак одмах мораш знати: за мачевање је важна воља, кондиција није битна!

КАТИЦА: Али лакше! Шамика, лакше!

ШАМИКА: ...Па размисли, Катице, људи страдају не због тога знају ли мачевати него ради кондиције. Свака кондиција има своју границу и многи када је осети, воља за мачевањем му нагло спласне и онда га прободу!

КАТИЦА: Али, Шамика, посећи ћу те! Бојим се!

ШАМИКА: ...А код лаика, видиш, ствар је супротна! Они немају кондиције, али зато чешће имају вољу, а ко за фехтовањем заиста има вољу, тог пробости не могу!

(Иако не мачује по правилима, Катица замахује све силовитије. Пред охрабреном сестром Шамика узмиче све компликованије. На крају, Катица замахне на Шамику из све снаге. Изгубивши равнотежу, Шамика се оклизне, и срећом, падне на кревет. При том, пребије прут на пола.)

ШАМИКА: Катице, ниси читава! Види, прут на пола!

КАТИЦА: Ха, Шамика, шта кажеш? Бићемо најјачи у целој вароши! Ја и ти, Шамика, нико нам неће бити раван!

(Улази Сока.)

СОКА: А што се сад тучете?

КАТИЦА: Какви тучемо, то ме Шамика учи мачевати.

СОКА: Ех, децо, децо... Шамика, сад идем на пазар. Шта желиш за ручак?

ШАМИКА: Управо сам добио билете. Зову оца и мене на ручак.

КАТИЦА: (Чита позивнице.) "Касапин Полачек и његова кћи Лујза". Немци, биће да су из суседне вароши.

ШАМИКА: Са фрајла Лујзом сам синоћ играо на балу.

КАТИЦА: И не снебива се, одмах фрајла на ручак зивље... Само, отпиши то, Шамика. Католици. Софра задрт православац.

СОКА: Ех, задрт! Задрт он у своју седу главу! Иди, сине, а оца ни да питаш - прошло је навек време кад се гледало који се како крсти! Па Немци, чист и уредан свет! И касапин, па шта! Њихове касапнице ко наше апатеке: све чисто да блиста, а месо сортирато ко под конац! Шамика, слушаш ли ме?

ШАМИКА: (Гледа по ваздуху око себе. Чују се комарци како зује.) Комарци, и по дану јошт лете.

ВИИ

(Ручак код Полачекових. Полачек, Свећеник и Шамика за столом. Лујза доноси тацну печења.)

ЛУЈЗА: Толико ми је жао. Нема гарнирунг.

ПОЛАЧЕК: Шта наједном умишљаш, Лујза? Ћуретину са лешњацима да послужујеш?! А и говедина, живо марвинче тек са ножа скинуто, куд хоћеш лепше?! Стриче Еуген, нисам ли у праву?

ЛУЈЗА: Али, отац, стриц Еуген данас пости.

ПОЛАЧЕК: Па шта ако пости, зато му и верујем! Кад свећеник који пости већ на око каже да је говедина добра, онда ту замерке нема!

ШАМИКА: Јесте. Човек се може у неке ствари највише разумети а да их нити види нити окуси. Ја, ето, никад у Талијанској нисам био, а Млетке већ у душу знам. Толико сам читао из књига и журнала да кад очи затворим, јасно видим офарбане цркве, бистре канале, чисте плаже и фрајлице како сунчају. Пливати не умем, али верујем да би чак и запливати могао!

ПОЛАЧЕК: Да, да... А вино? Је л' вам се макар вино допало?

ШАМИКА: Кабинетштик!

ПОЛАЧЕК: Чујете ли, оче, кабинетсцхтуцк? Кад је вино гут, онда се лакше и гута.

ШАМИКА: Похваљујем, печење је одлично!

ПОЛАЧЕК: Чујеш, Лујза, хер фишкал хвали моје месо? Хајде сад у собу, а ми да разговарамо. (Лујза изађе.) А хер Киритцх, што није дошао? Стриц Еуген саветовао и њега да позовемо.

ШАМИКА: Овај, он се извињава...

ПОЛАЧЕК: Схватам, има гесцхафт. Тако и треба, а не ово: свуд јавашлук, свак се разуме у оно што не зна!

ШАМИКА: Да, треба човек бити паметан.

ПОЛАЧЕК: Паметан? Па данас је свако паметан! Ви видите, у политику се сви разумеју. Цар мало јачу власт отпочео, и сваки се дрек стао бунити. Баш разговарамо ја и стриц Еуген: што ли се буне? Ја у фамилији, ето, већ имам једног православног, и фала Богу, одлични смо међу собом!

(Из суседне собе зачује се гитара.)

ПОЛАЧЕК: Ох, опет почело чупај мачку бркове! Лујза, стишај то да не чујем!

(Свирка престаје. Улази Лујза с гитаром.)

ЛУЈЗА: Шта желите, Папа?

ПОЛАЧЕК: Видиш ли да гости једу?! Ха?!

ШАМИКА: Ако је због мене, немојте се сметати. Свирате с талентом.

ЛУЈЗА: Са талентом, ја? Ох, ви лажете само зато што сте фајн!

ШАМИКА: Не, никако.

ЛУЈЗА: Ви сте фајн, па лажете!

ШАМИКА: Али зашто да лажем?

ПОЛАЧЕК: Онда свирај то, Лујза! Брже, хер фишкал жели да свираш! (Слеже раменима ка Свећенику.)

ЛУЈЗА: Но, ето, само док потрефим акорд... Само мало, док акорд не потрефим... Ето, још мало...

(Лујза, међутим, никако да потрефи акорд. Коначно, Полачек јој отме гитару.)

ПОЛАЧЕК: Фертиг! То морате знати, хер фишкал: жене су немани што се комплиментирањем тове! Ето вам билете за пургер-бал прекосутра. Лујзи ће то бити поправни испит.

ЛУЈЗА: Абер, Папа, зар хер Шамику на пургер-бал?

ПОЛАЧЕК: Кад и стриц Еуген иде на балове међу омладину, што би њему фалило?

ШАМИКА: Свакако ћу доћи, а гледаћу и оца довести. Захваљујем на ручку, пријатно. (Изађе.)

ЛУЈЗА: Абер, Папа, сада сте све покварили.

ПОЛАЧЕК: Фишкал! Далека им лепа земља и њихови дипломатикуси!

ЛУЈЗА: Само титулу носи као фишкал. Отац му све преписује.

ПОЛАЧЕК: Има економију, право кажеш... Али није католик.

ЛУЈЗА: То ништ не чини. Рекли сте пред њим да имамо већ једног православног.

ПОЛАЧЕК: Којег православног? Па немамо ни једног. Оно је била само, како бих рекао, штилска фигур... Стриче Еуген, шта ви мислите о свему овом?

СВЕЋЕНИК: Вор ерстем, ицх моцхте саген... Канн Ицх ноцх цасе бецоммен? Цасе ист аусгезеицхнет... Унд, вор ерстем, Ицх моцхте дир саген, меине Киндерн...

ВИИИ

(Стражња фасада спахијског двора. Све време, из двора се чују тактови полонезмарша. Уз зид се налази кавез с зечевима. На кухињска врата излазе Чамча и Полачек.)

ЧАМЧА: Али зашто пет зечева? На балу јошт нисам видео толики луксуз, пећи пет зечева!

ПОЛАЧЕК: Фур једен Фалл! Господа воле иза поноћи свашта извољевати. Ту је ишпан Крауз, па хер каснар Шепс са супругом, надшумар Гајзингер са децом и супругом... Но, ви изаберите који вам се допадну, само молим да не миришу.

ЧАМЧА: Шта да не мирише?

ПОЛАЧЕК: Па, зечеви. Миришете ли само како... Но - миришу? Нормално да и хер Киричу смета кад миришу, зар не?

ЧАМЧА: Овај, свакако!

ПОЛАЧЕК: Ето како знате! Зато смо вас и звали, да Киричевима будете на услузи. Према томе - да не миришу! (Оде.)

ЧАМЧА: Жали Боже зечева! Кад се напију неће осетити шта једу, а камоли да ли смрде... Ма, није за ћелава чешаљ! Зечеве ћу ја себи, а њима за мезе нешто што не мирише... Мац, мац! Дођи, мацо, мац! Тако мацо, неће теби Чамча ништа... (Стрпа мачка у врећу.) Тааако! Још четир, и ето им што су тражили - печење што не мирише... Мац, мац! Мац, мац!

ИX

(Пургер-бал код Полачекових. Урнебесна, загушљива атмосфера. Музикаши управо свирају "туш" на крају полонезмарша. Из масе која је играла излазе Шамика и Лујза.)

ЛУЈЗА: Извињавам вам се, хер Киритцх, на нобл-баловима је стопут лепше!

ШАМИКА: Не, не. Ту је некако живље, а и сви танцују. Види се, добри танцери су ту на цени.

ЛУЈЗА: Али нема никог нобл. Сваки час неко незван упадне, махом калфе и касапски момци. А од Пепија не могу да живим, стално ми је за вратом и погледује ме испод ока.

ШАМИКА: (Препознаје Пепија.) Момак што ми је пре неки дан донео билете! Ко би рекао да је оно он! Сад изгледа сасвим мондиш.

ЛУЈЗА: Ви ме лажете. Опростите, ал' нећете признати колико вам се све ово не допада, јер сте фајн.

ШАМИКА: Ако сам фин, господична, куд онда да лажем?

ЛУЈЗА: Али како друкче?

ШАМИКА: Шта би тек судили ако би устврдили да све време говорим истину?

ЛУЈЗА: Ох, да? Али видите, ваш отац дрема. Досадно му.

ШАМИКА: (Дрмуса Софру.) Отац, будите се. Зашто ми непријатности правите?

СОФРА: (Буновно.) Ја... ја огладнео.

ПОЛАЧЕК: Огладнели? Онда одлично, време је за закуску! Баш сам погледао, хер Киритцх, ваш кухар је управо скинуо зечије печење с ражња. (Позвони.) Штовани гости, ко је гладан нек се спреми! Фришка зечетина!

(Долази Чамча са чинијом печења.)

ЧАМЧА: Ето, још је вруће. Исекао сам и помешао са салатом. Зечетина је у једној здели. Кад један проба, нека дода другом, други трећем... И овај, ако неком нешто засмета, нек посоли...

ПОЛАЧЕК: Да, разумели смо. Можеш ићи. (Чамча оде.) Прво наш нови гост. Не устручавајте се, хер Киритцх, кушајте.

СОФРА: Имате неко ладно печење? Зечетину не једем.

ПОЛАЧЕК: Али ово је најбоље! Ваш кухар је изабрао.

СОФРА: Ето, само залогај... (Проба.) Мачетина.

ПОЛАЧЕК: Молим?

СОФРА: Овај, зечетина је добра, ал' ја не би више. Шамика, додај ми још теја.

ПОЛАЧЕК: Ишпанице Крауз, сад ви пробајте.

КРАУЗОВИЦА: Герне! Ја зечетину обожавам.

(Шамика доноси Софри чаја.)

СОФРА: (За себе.) Да не знам ко им је јело пристављао, мислио бих да се хецају са нама... Ух! Нисам смео слагати да ми се допада - сад ће мислити како им се спрдамо. Ех, Чамчо, угасили смо свећу!

(Краузовица проба "зечетину".)

ПОЛАЧЕК: Ишпанице Крауз, је л' шмека?

КРАУЗОВИЦА: Шмека! Ево, и деци ћу дати, они воле зеку.

ШАМИКА: Отац, нешто сте хтели?

СОФРА: Заборави.

КРАУЗОВИЦА: Ето, децо, пробали сте, треба нешто и стрицу Еугену да остане. Додајте сад чики.

(Краузовица додаје печење следећем госту. "Зечетина" иде од једног госта до другог, приближавајући се стрицу Еугену који за столом једе говедину. При том, свако проба зечетину и коментарише са: "Аусгезеицхнет", "Гут, гут", и сл.)

ПОЛАЧЕК: Још који минут и поноћ! Време је за поноћни котиљон!

ЛУЈЗА: Абер, Папа! Не вечерас котиљон!

ПОЛАЧЕК: Зашто? Овде то омладина највише воли!

ЛУЈЗА: Непријатно ми је, нећу да играм!

ПОЛАЧЕК: Ако се хер фишкалу не допада, не мора плесати. Ето ти Пепи, са њим танцуј!

(Полачек зграби за руке Пепија и Лујзу, и постави их у почетни став за игру. Шамику под руку ухвати ишпаница Крауз и одвуче га на сред сале.)

ПОЛАЧЕК: Музика, можемо почети: еин, зwеи, дреи - унд!

(Почиње плес.)

КРАУЗОВИЦА: Немојте се исненадити, хер фишкал. Усрет икре, планирали су сфетло укасити... Али, то само опичај! У мраку покледајте око себе, па уратите што и друки... Но, шта чекају? Што светло не укасе?! Ох, ето!

(Мрак.)

ЛУЈЗА: Пусти ме, насртљивче! Пургеру смрдљиви!

(Светлост се опет упали. Неколико играча, као што је обичај, пољуби своје играчице. Крај збуњеног Шамике, стоји Краузовица спрема да прими пољубац.)

ЛУЈЗА: Јесам ли говорила да не играмо поноћни котиљон?! Тачно сам знала да ће испасти овако! (Зарида.)

ПОЛАЧЕК: Ја не знам шта је Лујзи наједном. То је, знате, код нас обичај да се млади смеју пољубити иза поноћи. Калфа мајсторову кћер, мајсторица којег хоће, и уопште, ко са којим заигра. Сличан обичај мора и ви да имате, хер Киритцх.

СОФРА: Не.

ПОЛАЧЕК: Дај не плачи, Лујза. И стриц Еуген је ту.

ЛУЈЗА: Бежи! (Пепију.) Бежи и ти, смрдиш!

ПОЛАЧЕК: Одрасли сте скупа и играли се крај пања где кољем, а сад ти наједном - смрди! Па најбољи је и највреднији међу мојим шегртима. И похваљујем га сваке године за царев рођендан, а теби наједном - смрди!

ЛУЈЗА: Смрди и тачка! Сад Киричи знају какви смо!

ПОЛАЧЕК: Шта какви смо? Реците јој и ви, хер фишкал. Пепика смрди, откуд то?

ШАМИКА: Овај, не смрди. Свакако не смрди.

ЛУЈЗА: Хер Шамика лаже јер је фајн.

ПОЛАЧЕК: Да лаже? Што би хер Шамика он био против нашег Пепија?

ШАМИКА: Не, молићу. Па ја сам и рекао да касапски момци скроз пристоје друштву.

ПОЛАЧЕК: Да пристоје друштву?

ШАМИКА: Овај, сад Пепи изгледа кабинетштик. Нема везе што је касапин.

ПОЛАЧЕК: Онда благо њему, је ли? Дакле, моја Лујза вам не паше.

ШАМИКА: Ох, паше. И ваш Пепи паше, немате се чег стидети!

ПОЛАЧЕК: Ех, да, фишкал. Хтео би се Лујзом на лак начин окористити! И Сербенда, натурлицх! Право говори стриц Еуген: што су им речи веће, то су им мисли ниже! У праву сте били, стриче - Сербеж је накот за сјекиру! Крај таквих, није ни чудо што се наша мајка царевина распада!

(У међувремену, Свећенику је стигла чинија са "зечетином". Свећеник је прогутао залогај и одмах се накашљао. Прилазе и тапшу га по леђима да прогута залогај.)

СВЕЋЕНИК: Wер хат дас гемацхт?! Дас... дас ист ницхт Хасенбратен, дас ист Катзенбратен... Офо мачетина!

ПОЛАЧЕК: Њихов кухар, подметнуо мачије печење... Ум готтес Wилл! То већ неће проћи тако лако! Не, ум готтес Wилл!

(Пепи и Полачек насрну на Шамику. Лујза врисне. Замрачење.)

X

(Позорница као у сцени ВИИИ. Лујза поправља Шамики одело. Шамика има модрицу испод ока.)

ЛУЈЗА: Хер Шамика, морамо бити изнад њих. Ми смо еманциповати, верстехст ду мицх?

ШАМИКА: Оставите то изгужвано, Лујза. Отац са чезама долази за трен, нема ко видети како изгледам.

ЛУЈЗА: Кад вас је Пепи ударио хтела сам да свиснем од стида. Увек је био такав: испочетка шамар, а после се са сузама враћа.

ШАМИКА: И ја би се требало извинити. Пре ја, Чамча је све замешао.

ЛУЈЗА: Али не, нисте ништа криви! Пред оцем ви заиста ништ нисте лагали. Баш сам била глупа, мислила да лажете јер сте фајн. Као да је па важно је ли човек фајн!

ШАМИКА: Ех, да - нисмо испали фајн.

ЛУЈЗА: Без бриге! Ни Пепи није фајн иако је мондиш! Има фамилију по читавој царевини, пуно путује и прича којешта весело. Али на жалост, има фалинку - није као ви, еманциповат.

ШАМИКА: Хвала... Али шта мислите под тим - еманциповат?

ЛУЈЗА: Брига нас за наше фамилије! Једнако су затуцани, паори блесави! Ми смо еманциповати, верстехст ду мицх?

ШАМИКА: Мислите што и ја! Лујза, допали сте ми се од првог часа кад сам вас видео!

ЛУЈЗА: И ви мени! Готт'с сие Данк! Виђаћемо се сваки дан ако устреба. Пепи неће ни сањати за нас двоје.

ШАМИКА: Пепи? Какве везе он има са нама?

ЛУЈЗА: Па видели сте, ко кер је љубоморан. Али фала Богу, ви сте еманциповати.

ШАМИКА: Пепи је ваш вереник?

ЛУЈЗА: Забога! Отац ме никад не би дао за Пепија јер је ниског статуса. Као ни за вас, јер сте православни.

ШАМИКА: Онда нема друге - побећи ћемо некуд и венчати се! Отворићу канцеларију и од тога се дати издржавати!

ЛУЈЗА: Зашто би се венчали? Ви нисте љубоморни као Пепи када види да ми отац тражи прилику. Ни ја се нећу љутити кад се ви будете женили, јер ми познајемо једно друго и знамо да смо - еманциповати.

ШАМИКА: Желите да се дружимо, како да кажем... екстра, некако екстра.

ЛУЈЗА: Швалересно!

ШАМИКА: Швалересно. Илити екстра, екстра доминиум... Али Лујза, ја вас волим.

ЛУЈЗА: Ви... Ви сад лажете. Лажете само зато јер сте ффф... Уф, све ми се измешало. Мора да вам се бал није допао. Признајте, све вам је било недолично...

ШАМИКА: Лујза...

ЛУЈЗА: Нити бал, нити ја вам се нисам допала! Признајте, све признајте!

ШАМИКА: Али шта да признам?

ЛУЈЗА: Да сте лагали, све време! Што не признате?!

ШАМИКА: Признајем шта пожелите.

ПОЛАЧЕК: (Глас из дворца.) Луизе, комм зуруцк! Нацх дем Балл мусс манн замраумен!

ЛУЈЗА: Тужно, заиста тужно. Мислила сам да говорите истину, да сте бољи од нас, али ви сте лагали и ругали нам се читаве вечери. Толико сам се плашила са вас нећемо достојно дворисати, али испало је да ви тражите много. Да много - исувише! А то је већ ваш проблем, хер Киритцх.

(Улази Чамча.)

ПОЛАЧЕК: (Глас из дворца.) Ум Готтес Wилл! Коммст ду ендлицх, Луизе!

ЧАМЧА: (Виче ка дворцу.) Касапини међу шинтере, мачке да кољу, а нашег Шамику оставите на миру!

ЛУЈЗА: Дер Ватер хат Рецхт: верфлуцхте Себен! Ум Ихнен лохнт сицх ницхт зу сцхлаген! Ауф Wиедерсехен! (Оде.)

ЧАМЧА: Видрзен... Шамика, дошао је отац, чека нас у чезама.

ШАМИКА: (За себе.) Има Лујза право. Нешто смрди, нешто заиста смрди на овим пургер-баловима.

(Шамика и Чамча одлазе.)

XИ

(Код Кирићевих. Шамика и Катица стоје крај Сокиног одра. Софра прати свештеника на изласку.)

ПОП: Бог да јој душу прости, биће то достојна сахрана... А младић? Могао би већ са службом отпочети.

СОФРА: Неће да ради, чекам да се ожени.

ПОП: Фишкал, може му се. Да је какав калфа, и са двадесет би га за женидбу држали маторим. Од професије све зависи. Ето на пример ја: толико ми је жао што неки ђенерал нисам постао. Ви видите, ђенерали и са педесет важе као млади...

КАТИЦА: Оче, у кући обешеног уже се не помиње!

ПОП: Ох, и ја тртљам, Боже ми опрости... Само, ко је обешен? Фала Богу, сирота госпођа Сока се бар није обесила. Од сенилне болести се патила свега неколико дана...

(Шамика заплаче.)

СОФРА: Немој да плачеш, Шамика... Ето, шта да учиним? Све што пожелиш, кажи Софри.

ШАМИКА: Хоћу у Венецију.

СОФРА: У Млетке?

ШАМИКА: Обећај ми то, оче, да једном видим Талијанску!

СОФРА: Све ће теби Софра дати, и у Талијанску кад кажеш!

ШАМИКА: Ох, љубазни оче!

СОФРА: Ето, само немој да плачеш. Јошт те нисам видео плакати. (Изађе да отпрати свештеника.)

ШАМИКА: Уф, мамузе звекећу. Сад барем имам да купим љуцке.

КАТИЦА: У ствари, брига тебе. Брига тебе за матер твоју! Ех, Шамика мој! Ниси друго ни чекао него ово, да те отац пошаље у Талијанску. Шта хоћеш, да побегнеш од нас и ожениш се тамо. Па теби никад и није друго на памети, него да се ожениш!

ШАМИКА: Али, Катице, јошт немам никог ни у изгледу да женим.

КАТИЦА: Овде не, али би у Талијанској радо забележио коју. Мислиш да не видим како још преживаш стару љубав? Ха? Признај отворено, због швапске керуше с којом си играо на балу... Дабоме, сад ћутиш. Нема потребе да говориш, знаш да ћеш у Талијанску поћи и са нама навек раскрстити! Мој Шамика, па како не свиснеш од стида, макар због мајке покојне... Сад ћутиш. Да те човек пита, што сад ћутиш?

ШАМИКА: Хоћеш ти једном да се удаш, сестро моја?

КАТИЦА: Ако ти сам избегаваш брак, зашто друге на њега присиљаваш? Жив Господ и жива душа твоја, али то учинити нећу. Изгледа сам погрешног брата изабрала. (Изађе.)

ШАМИКА: Ох, како ми се велика напаст, ова жена, догоди! И зар је Пера бољи? Што живи далеко од куће и говори да нас не воли. Па отићи и говорити је најлакше. Просто одеш и не вратиш се, а после сви воле, сви сањају о теби. Најлакше... Одох и ја.

XИИ

(Перина блатњава авлија у суседној вароши. Неколико људи, Чамча, Катица, Новинар "Родољубиве звезде". Добошар. Иза њега Пандур доводи Периног коња. На коњу је намрштен Пера, поред два грмаља у ђачком оделу.)

ДОБОШАР: (Лупа о добош.) Ес wирд беканнт гегебен! Ес wирд беканнт гегебен!

ПРВИ И

ДРУГИ ЂАК: Лопов магистрат! Да живи аутономна Војводина!

ПАНДУР: Хер Киритцх, кажите деци нек се умире!

ДОБОШАР: (Чита обавештење.) "Данас на мунти, у авлији Пере Кирића, то јест овде, продаваће се коњ Пере Кирића, сад у власништву магистрата! Који има вољу нек купи"!

ПАНДУР: Хер Киритцх, силазите с коња!

(Пера сјаше.)

ПРВИ ЂАК: Да живи Серпска Војводина! (Новинару.) Молим вас, да ли ово записујете?

ДРУГИ ЂАК: Објавите нек сви знају! У питању је поштено серпско имјеније! Да је швапско, већ би имали милости!

ПАНДУР: Данн, фанген Wир мит Лизитатион ан! Ерсте Преис: фунфзехн Форинтен!

ПРВИ МУНТАШ: Званзиг Форинтен!

ДРУГИ МУНТАШ: Фунфундзванзиг!

ПРВИ ЂАК: Повуци понуду! И ти, је л' чујеш?!

ПАНДУР: Фунфундзванзиг, лезте Ангебат, гибт'с wеитер?!

ТРЕЋИ МУНТАШ: Сиебенундзванзиг Форинтен!

ДРУГИ ЂАК: Ох, упропастиће Перу! Јер је Сербин, јер има национални понос! Да живи аутономна Војводина!

ПРВИ МУНТАШ: Дреисиг Форинтен!

ТРЕЋИ МУНТАШ: Фунфунддреисиг!

ПАНДУР: Летзте Ангебат фунфунддреисиг? Летзте Ангебат фунфунд-дреисиг?

ЧАМЧА: Фифцик! Нудимо фифцик!

ПЕРА: Чамча! Сад сам упропаштен!

ПАНДУР: Ко је упропаштен? Па затвора си се извукао, са педесет форинти цео дуг је исплаћен!

ПЕРА: Не, нећу ништ од њих! Мој отац их послао!

ПАНДУР: Ваш отац?

ПЕРА: Ово је чекао! Да испадне великодушан спрам мене!

ПАНДУР: Ам Енде, ес wурде фур фунфзиг Форинтен веркауфт! И престаните да се хецате са мном, хер Киритцх. Добили сте што сте хтели: коњ је опет ваш... Леуте, Лизитатион ист вертиг! Лос!

(Катица вади из новчаника новац и даје га Пандуру. Пандур одлази терајући окупљене.)

ПЕРА: Станите, сад нећу коња! Носите га, и тако сам упропаштен! Нећу коња, чујете?! (Катици.) Сад можете раструбити на шта сам спао.

КАТИЦА: А кад мислиш да се вратиш кући, Перо?

ПЕРА: Бога нек моле да не осванем! (Оде.)

КАТИЦА: Ал' је пропао Пера, сав постао жут у лицу. А ни ову његову кућу нисам замишљала тако склепану... Идемо, Чамчо. Софри нећемо ништ рећи... Их, ала је каљаво. Пази, искаљавиш се.

(Катица и Чамча изађу.)

ПРВИ ЂАК: Вратили смо коња! Живео Пера Кирић!

ДРУГИ ЂАК: Да живи аутономна Војводина! (Одлазе.)

НОВИНАР: (Записује.) Терор над серпским имјенијем. Силе мрака и хаоса не бирају средства у остварењу антисерпских циљева. Тако се и ових дана један голоруки Сербин нашао на мети магистрата у одбрани свог вековног огњишта...

XИИИ

(Венеција. Плажа уз обалу. Тмурно, Хладњикаво време. Шамика седи у лигештулу и пише писмо. Повремено прекида писање и тера комарце од себе. Иза леђа му се шуњају две Талијанкиње, топло обучене, са чипканим капицама на глави.)

ШАМИКА: (Пише.) "Љубезни оче! Ја сам, фала Богу, здрав, и молим се за ваше здравље. Много сам видео овде лепих и насмејаних људи, али имам један проблем. Посвуда су туристи, још никога домаћег нисам видео, сем послуге у хотелу, а и они су све старци. Зато, мислим још мало остати и неког талијанског упознати. Но, овде је велика скупоћа и јако сам се истрошио. Пошаљите, молим, новаца једно пет стотина..."

(Коначно, Талијанкиње се охрабре да му приђу.)

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Добар дан!

ШАМИКА: Добар дан.

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Добар дан, господине. Зовем се Изабела, а она је Марија. Добро дошли у Венецију, како вам се допада?

ШАМИКА: Врло! Врло ми се допада! Увек сам си ово желио, седети на плажи... Само, откуд ови комарци? У по бела дана, свуд комарци.

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Ма! Ништа озбиљно! У ствари, биће да је опет зараза. Пролећно југо доноси заразу.

ШАМИКА: Заразу?

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Не смеју да објаве, ради туриста. Клице су у зраку. Прво труле греде под плочницима, а онда палате, цркве. Све то има једном у воду да се утопи! Смемо да седнемо?

ШАМИКА: Ох, слободно! Зараза, ко би рекао? Ништ се не види.

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Синоћ сте посетили "Фениће"! На водену капију сте ушли!

ШАМИКА: И ви сте били? У позоришту сам видео само швапске туристе. Али "Риголето" ми се веома допао, вечерас опет идем. Шта је на програму?

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: (Покаже на Шамикин огртач.) Карбонари, то је сад у моди.

ШАМИКА: Да, некад су га носили карбонари, славно братство. Зато сам га и купио.

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Мора да сте неки глумац, господине...

ШАМИКА: Шамика! Зовем се Шамика!

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Шамика? Баш необично!

ШАМИКА: Од Самуил и Александар. Александар грчки, Самуил словенски, па спојено.

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Па ви сте оданде, код границе са Турском! Где увек ратују и на колац набадају! Ох, ко би рекао да и један такав може доћи овамо!

ШАМИКА: Жао ми је ако сам вас разочарао, али...

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Разочарали, због чега? Па изгледате баш као што причају.

ШАМИКА: Шта причају?

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: (Виче у страну.) Клаудијо, Клаудијо! Ох, само да види како изгледате, баш као што причају! Тачније, баш као што Клаудијо прича! Клаудијо! Клаудијо!

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: А ви, сињор? Јесте и ви којег Турчина убили? И уопште, против кога сте сад у рату: Турске ил' Аустрије?

ШАМИКА: У забуни сте, моје даме, у ужасној забуни...

(Долази Клаудијо. Младић који на плажи продаје кокице.)

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Клаудијо, коначно! Као да си у земљу пропао!

КЛАУДИЈО: Шта није у реду?

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Клаудијо, да те упознамо. Сињор Шамика, дошао из Угарске, Сербин! Сербин, је л' те сињор? Ма, Сербин без грешке, видиш да му карбонари пасује! Не паше карбонари сваком!

КЛАУДИЈО: Клаудијо, члан ослободилачког, антиаустријског братства! Част ми је! Наш непријатељ је исти, разумете? Доста је нама Аустрије и њиховог цара! И знате, од мене нема шта да се плашите. Био сам собар вашем владици док је овде био на лечењу. Млад, лепо обучен. Такав ко ви, зато и верујем да сте Сербин!

ШАМИКА: Не знам о коме причате.

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Клаудијо, полако. Сињор паметно мисли: можда је неко од швапских туриста већ наћулио ухо.

КЛАУДИЈО: Ето вам пиштољ, сињор. Тако сте сигурнији. (Даје Шамики пиштољ.)

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Променимо тему. Причајте нешто, сињор, о природи, градовима тамо код вас.

ШАМИКА: Бојим се да бисте се разочарали.

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: У вас? Свашта! Изгледа отмено, талијански причате... А шта сад то пишете?

ШАМИКА: Завршавам писмо оцу. Ето, већ сам готов... А ви, јесте ли се купали данас?

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Тек је април, сињор! Море је још хладно, може вам срце стати ако уђете нагло.

ШАМИКА: (Свлачи се у купаћи костим.) За који дан се враћам кући. Ово је последња прилика, у мору се јошт нисам купао.

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Како? Нисте се никад купали?

КЛАУДИЈО: Глупост! Сербин, а да не уме пливати. Сињор, молио бих да договоримо састанак. Свети циљеви су у питању!

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Али Клаудијо, тамо нема мора.

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Нема мора? Онда, уме ли пливати? Сињор, ако се још нисте купали, умете ли пливати?

(Шамика се "бућне" у море.)

ПРВА ТАЛИЈАНКИЊА: Сињор!

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Умете ли пливати, сињор!?

КЛАУДИЈО: Сињор, назад!

ДРУГА ТАЛИЈАНКИЊА: Умете ли пливати, сињор?!

XИВ

(Код Кирићевих. Чамча чита писмо. Софра, Катица.)

ЧАМЧА: (Сриче.) "Љубећи вам десницу, покорни син Шамика"... Љубећи десницу, чудна ми чуда!

СОФРА: (Отме му писмо.) И теби дам читати, не знаш ни да читаш! Јуче си научио читати! Читај ти, Катице. Али пре, пре поздрава!

СОФРА: Задњу реченицу читај!

КАТИЦА: ..."Писмо ето завршавам, и ходим у море окупати се. Одлазим у мало дубље запливати. Љубећи вам десницу..."

СОФРА: Ама доста више с десницом! Главно прелазиш као календар да читаш!

ЧАМЧА: Пише ти да се у мору купа, па шта?

КАТИЦА: Ту нема опасности, купао се у мору.

СОФРА: Нема опасности? Да је са звоника скочио ни то вам не би било опасно! А откуд њему да уме пливати, мислите ли о томе? Па Адриатик није Дунав! Макар да се када у Дунаву купао, да се нечем још надам!

ЧАМЧА: Није ваљда луд да се купа ако не уме.

СОФРА: Младост, лудост! Са њим увек испадне наопако!

ЧАМЧА: Онда, ко је могао писмо послати?

КАТИЦА: Нико други до Шамика! Лаже у писму да би се на миру оженио. Тачно сам знала!

СОФРА: Шамика да се ожени? Овде се и сви богаљи оженише, мој Шамика неће никад.

ЧАМЧА: Немој Софро, жив је Шамика. Та и ја сам стар и нећу још дуго, од милог Бога нисмо заслужили толику казну.

СОФРА: Јесте, никог нисмо преварили. Пасош души одавно је готов.

(Улазе Пера, Први и Други ђак.)

ЧАМЧА: Какав пасош?

СОФРА: Па душин, да покажем кад устреба.

ПЕРА: (Пијано.) Онда, пасоше на преглед!

ПРВИ ЂАК: Хајде, царина да се плати! Пар 'иљадарки за царину!

ПЕРА: Прво ви, Кирићу. Покажите молим тај пасош!

СОФРА: Пијан.

ПЕРА: Тако сам и мислио, немате пасош. Како би имали, кад га нисте заслужили. Можда још чувате оне Бунапартине пасоше, ал' ти више не важе. Најлепше жалим, због њих сад нећете добити нове.

ПРВИ ЂАК: Наполеонови пасоши више не важе, хе, хе!

ДРУГИ ЂАК: Царину на сунце! Да живи аутономна Војводина!

СОФРА: Какав сад Наполеон? Био рат, са валутом се шпекулисало, од мене је једино Наполеон штетио. Још ми и медаљу треба уручити, јер сам својој народности био од часне вајде! А ти, барабо, коме си ти некад био од часне вајде?!

ПЕРА: Кад немам среће да и ја имам неког свог Наполеона. А свако би у животу требало да има неког свог Наполеона. Немам Наполеона, али имам оца. Ви сте, отац, мој Наполеон.

СОФРА: То пљуни кроз прозор!

ПЕРА: Лако је то рећи, ал' шта ћемо онда за пасош? Прави сте срећник да имате сина који вам данас жели прогледати кроз прсте. Платите прекршај и пасош је ваш. Јефтина цена да се ослободите царине - три хиљаде форинти!

СОФРА: Три... лопове! М'рш напоље, одричем те се! (Насрне на Перу. Ђаци га, међутим, зграбе и чврсто стегну.)

ПЕРА: Мир, оче, мир, Чамчо! И ти, Катице! Мислио сам то средити поштено, онако рођачки. Јер, ја сам, благородни оче - банкрот! (Изврне фијоку из стола.) Три крајцаре! Где је чекмече с новцем?!

СОФРА: Лопови, ватра!

ПЕРА: Стид га од комшилука, виче ватрогасце! Та шта ћу ја с тобом млого! Дижите га о греду!

ПРВИ ЂАК: Ко пршут, о греду да се суши! Живео Пера Кирић!

(Стављају Софри омчу око врата и хоће да га обесе о греду.)

СОФРА: Лопови, ватра! Лопови, ватра!

ДРУГИ ЂАК: Ватрогасци, упомоћ! Видите ли овде ватре?! Хи, хи!

ЧАМЧА: Перо, побогу, кажи им да пусте Софру!

ПЕРА: Доста је мени бећар бити покрај вас! Време је да се и ви предамном испрсите! Где је чекмече?!

СОФРА: Лопови, ватра!

ПЕРА: Будало матора, сад си све упропастио! Пуштај коноп!

ПРВИ ЂАК: Да пустимо коноп?

ДРУГИ ЂАК: Па удавиће се!

ПЕРА: Пуштај!

(У том, одјекне пуцањ. На вратима се појави Шамика са пиштољем којим је пуцао у вис. Сад нишани на Перу. Пера да знак момцима да спусте Софру на земљу.)

ПЕРА: Шта ћу, нерфи ми слаби? Лако ми се дарне у живац... Идемо, момци. По паре ћемо другом приликом. (Изађе са Првим и Другим ђаком.)

СОФРА: Неће ово проћи тек-тако! Вратићу му како ни сањао није!

ЧАМЧА: Не секирај се, Софро. Погледај, Шамика се вратио. (Шамики.) Добили смо писмо од тебе тек данас, и знаш, отац ти се опечалио.

ШАМИКА: Без потребе. Писмо је стигло на време, али сам ја мало поранио... Отац, идем по пандуре да ухапсе будалчину!

СОФРА: Не, сине! Другачије ћу ја сотони да наплатим! Катице, мастило и хартију!

ЧАМЧА: Катице, шта си се тако упиљила у Шамику? Отац тражи мастило и хартију... (Катица оде.) А шта ће ти мастило и хартија, Софро?

СОФРА: Шамика, ти си мој фишкал. Мењам тестамент.

ЧАМЧА: Тестамент? Па ти још ни немаш тестамент.

СОФРА: Од сад да се зна коме шта остављам кад умрем.

ЧАМЧА: Какво црно умирање? Та ваљда нећеш сутра умрети!

(Катица се врати.)

СОФРА: А што не, богати, да умрем? И сутра ако треба! Мислиш да не могу, мислиш да не умем?!

XВ

(Уред код Фишкала. Катица и Шамика.)

КАТИЦА: Издиктиро тестамент, руково се с сваким, отишо у собу, и - сутра га нема на доручку. Попнем се горе, а он лежи у чакширама са гајтаном и у чоханој долами. Боже мили, као жив.

ШАМИКА: Да сам остао у Млецима знало би се ко је убица. Овако, будалчину можеш за ништ окривити.

КАТИЦА: Увек је отац волео да тера инат, али оволико!

(Улазе Фишкал и службеница Ружица.)

ФИШКАЛ: Ето куверте! Госн Кирићу, знам да сте упознати у садржину, али Ружица мора записник правити.

ШАМИКА: Слободно.

(На прозору се промоле главе Првог и Другог ђака.)

ПРВИ ЂАК: Хи, хи, матор Кирић умро!

ДРУГИ ЂАК: Сад све има да припадне старијем сину!

ФИШКАЛ: (Тера Ђаке с прозора.) М'рш, безобразници! М'рш из авлије!

ПРВИ ЂАК: Да живи Српска Војводина, живео Пера Кирић!

РУЖИЦА: Да простите, ал' говорим ја - жалићемо ми за четрдесетосмом и Александром Бахом. Јадне су ми то слободе кад се младеж тако воспитава. У моје време омладина викала: "Слобода, једнакост, братство!", а гле'јте сад - деца постала црња од најцрњих тирана! Саме Бунапарте!

(Фишкал је успео да отера Ђаке.)

ФИШКАЛ: Дакле, устаните... (Чита.) "Ја, Софроније Кирић, при чистој памети и свести"...

РУЖИЦА: (Записује.) ...памети и свести...

ФИШКАЛ: ..."предајем душу Богу, дана тог и тог"...

РУЖИЦА: ...дана тог и тог...

ФИШКАЛ: ..."Шамики остављам све своје движимо и недвижимо имјеније"...

РУЖИЦА: Имјеније... Даље?

ФИШКАЛ: Ја бих молио да не понављате. Збуњујем се.

РУЖИЦА: Ћутим, од сад ћутим.

ФИШКАЛ: "Шамики остављам све своје движимо и недвижимо имјеније, што јесте негде око педесет хиљада форинти"...

РУЖИЦА: Педесет! Толико млад, а толико богат! Извините, фишкал. До неба извините, од сад ћутим... Ипак, толики новац... Но, као гроб сам!

ФИШКАЛ: ..."А Шамика одавде да сваком слуги изда по сто форинти. Катици за мираз, ако се уда, исплатити пола куће и трговину, а Пери зулумћару - ништа. Овим га се одричем за навек. Софроније Кирић, својеручно".

(У међувремену, два Ђака су се ушуњала кроз прозор.)

ПРВИ ЂАК: Неправда! Ово ћемо у "Родољубиву звезду" дати одштампати!

ДРУГИ ЂАК: Нек сви читају бруку! Живео Пера Кирић! Да живи самостална Војводина!

ФИШКАЛ: Види ти њих, шовенисти!

РУЖИЦА: Ухватите их, госн фишкал! Ето, овај се испод стола завукао!

(Фишкал и Ружица изађу, избацујући Ђаке.)

КАТИЦА: Не, Шамика, добро је да си се вратио, то је главно, да си се вратио... Само, има ту нешто нејасно. Сад си се вратио и нема разлога да лажеш. Већ по себи, ствар је јасна. Ето, верујем ти да се у Талијанској ниси хтео женити. И смешна сам испала, то стоји... Али, оно са пливањем. Зашто си лагао и писао како у мору пливаш?

ШАМИКА: Да у мору пливам?

КАТИЦА: То си написао, сети се!

ШАМИКА: И?

КАТИЦА: Нешто се тамо збиља десило. Софра те због тога већ сахранио, али ја сам знала да лажеш. Да лажеш, одмах је било јасно јер у дубље од корита ти никад ниси згазио. Хтео си да се не вратиш, је л' то? Имао си тамо неку, кажи?

ШАМИКА: Али, ја сам у мору пливао.

КАТИЦА: Богом те заклињем да те више нећу ништ питати, али задње ми реци: зашто си лагао да се нећеш вратити?

ШАМИКА: Ако човек не уме пливати, одмах мислиш да се мора и утопити!

КАТИЦА: Да?

ШАМИКА: Па размисли, Катице, пливачи се највише утапљају. Они су баш ти које кондиција најлакше превари. А непливач, разуме се, не рачуна ни на какву кондицију.

КАТИЦА: Најбоље ја да скочим и удавим се. Значи, имао си тамо неку.

ШАМИКА: Свака кондиција има своју границу и многи пливач када је осети, воља за пливањем нагло му спласне, и онда се утопи. А код непливача ствар је супротна: они немају кондицију, али чешће имају вољу, а ко заиста има вољу, тај се удавити не може. Колико само пливач мора чекати док га кондиција не изневери, да стане тонути и открије има ли вољу. А непливач само "бућ", и одмах је начисто!

(Улазе Ружица и Фишкал.)

ФИШКАЛ: Нечувено! Не можеш више ни шетати од тих врагова! Но, да се вратимо на посао... Госпођице Кирић, је ли вам добро?

КАТИЦА: Не, ништ, лака несвестица.

РУЖИЦА: Несрећни госн Кирићу, сада се морате сами о себи бринути. Можда би сутра ви и ваша сестра изволели доћи код мене на теј седељку?

ШАМИКА: Захваљујемо на позиву - потрудићемо се доћи.

КАТИЦА: Ја не, хвала. Изгубила сам потребу за забавама.

РУЖИЦА: Не ради се о потреби. Неко мора о вама бринути, ви сте још млади.

КАТИЦА: Руку на срце, ни ви нисте толико стари, Ружице. Ал' нека, нека га на тој седељци. И тако, он је остао у Талијанској. У Талијанској је Шамика, није овде.

ШАМИКА: Катице, доста више о тој Талијанској. Пипни ме, зар не видиш да сам се вратио?!

КАТИЦА: Не, не да пипнем. То ме и вара, опасно вара. Очи виде да си овде, ал' сам Бог шапуће да си остао тамо, да лежиш на песку и слатко ми се смејеш јер си нас оставио. Како си то успео не знам, али успео си - у пустињи, на врелом песку да ме оставиш.

ШАМИКА: Не буди смешна, виде да сам овде.

КАТИЦА: Нек виде, нисам против. И ухвати неку на тој седељци. Можда тиме неког и завараш да ниси остао тамо, у Талијанској. Зато ожени се, Шамика, сврши то једаред.

XВИ

(Малобројно друштво у салону код Ружице. Јуца са чизмарским Цехмајстором и његовом тројицом Калфи. Бучно се смеју. У супротном углу су Ружица и Шамика.)

РУЖИЦА: Обично говоре да када човек крене млађе оговарати, онда поуздано значи да је остарио. Али молићу, како данас неко може знати је ли остарио кад омладину сви оговарају? Па видели сте, млад је свет стао бити од воспитанија као оперисат! На улици саме крајности - још девојчице, а ходају и хихоћу се све напрасито! И по чему сам ја онда стара што омладину оговарам? Да сам коју годину маторија, па да човек каже како себе лажем! Али мени је тек тридесета! И шта ако ми је један муж већ умро?! Тек сад видим колико је свет љуто неправичан према женама! Па ја сам још очуваног изгледа, његово имање сад је моје, ту паметан човек може видети једино квалитете. У мојим и вашим годинама, Кирићу, човек научи да су крај изгледа важни и... како да кажем... квалитети! Оно што човек носи у глави, и у џепу, наравно.

ШАМИКА: Дозволите поклон. Сат, венецијански.

РУЖИЦА: Овај, хвала... Ништ не причате ни какви су Млеци. Стално пуштате да ја причам. Више не знам ни шта да причам.

ШАМИКА: Ах, Млеци! Задах, нечистоћа... Бисте ли теја још мало?

РУЖИЦА: Је ли могуће да су Млеци баш такви? Седите с миром, не треба ми теј. Хтела бих само знати зашто сте поклонили тај сат.

ШАМИКА: А да одсвирам нешто на гитар? Шансону за вас?

РУЖИЦА: Искрено, зашто сте поклонили сат?

ШАМИКА: Ипак да ја одсвирам нешто. Држите ли у кући гитар?

РУЖИЦА: Бестрага и гитар! Па оца сте јуче сахранили!

ШАМИКА: Свираћу тише. Рад сам вам нешто одсвирати.

(Шамика пође за Ружицом. Чим Ружица изађе да донесе гитар, Јуца приђе Шамики иза леђа, праћена погледом чизмара. Очито, нешто се договорила са њима.)

ЈУЦА: Рт-рт-рт-рт-рт!

(Шамика се тргне. Јуца себи тобоже налива још теја.)

ЈУЦА: Извините ако се мешам, госн Кирићу, ал' допустите једну примедбу. Тај гитар ће вам све покварити. Фрајла Ружицу освајате као јак град да опседате. Не ради се то тако.

ШАМИКА: Него како?

ЈУЦА: Па, кад ја то треба да вас учим онда знајте да ствар није тешка колико мислите. Просто, не треба је држати за тешку, па онда све лакше иде... Ал' сад ништ! Гитар сте већ тражили. Ипак, свирајте тише. Послали ме да вам кажем - они не воле гласно.

(Ружица се врати. Даје Шамики гитару.)

РУЖИЦА: Баш тако, поштовани Кирићу, тише. Ово је ипак теј седељка.

(Шамика одсвира неколико лаганих акорда. Ненадано, почиње да свира "тарантелу". Свира гласно и одсечно.)

ЦЕХМАЈСТОР: Колика срамота! Софра сад мора у гробу да се обрће!

(Такт прихвати једино Јуца, и почне да игра. По свршетку тапше. Шамика се врати до Ружице.)

РУЖИЦА: Зашто? Зашто сте ми то учинили? Обећали сте тише.

ШАМИКА: Није вам се допало?

РУЖИЦА: Тако сте необични, Кирићу. Позвали сте ме у друштво и читаво вече сте са мном галантом, али... јошт не знам шта ви желите заправо.

ШАМИКА: А шта ви желите?

РУЖИЦА: Питала сам прва!

ШАМИКА: Не, ја сам питао први!

РУЖИЦА: Не, не, ја сам питала... У ствари, богат сте човек, Кирићу. Квалитете имам и ја. Обоје имамо квалитете, па...

ШАМИКА: Па?

РУЖИЦА: Пакао... Разговор са вама је пакао. Одлазим у собу, немојте ме чекати. (Изађе.)

НЕКО ОД КАЛФИ: (Започиње песму.) Сви се момци оженише, Шамика остао сам...

ЈУЦА: (Гута пилулу. Загрцне се, испљуне је.) Тишина! Хтели сте да буде тишина!

ШАМИКА: Сестра ми је сама код куће. Морао бих кренути... Ох, још једна ствар! (Извади из џепа визиткарте. Дели их Цехмајстору и Калфама.) Отварам фишкалску канцеларију. Слободно навратите, чекам вас. Ја вас чекам!

XВИИ

(Ограда пред кућом Кирићевих. Са прозора на спрату се види сенка неког ко чита. Пред оградом су Пера, Први и Други ђак. Ђаци носе тестере.)

ПЕРА: Зашто се нервирате? Све сам брижљиво дао испланирати. Рекао сам ако! Ако - се брат направи глув и не додели заслужено, е онда... Е, онда!

ПРВИ ЂАК: Кућу тестером?

ДРУГИ ЂАК: Као да је дрво за огрев?

ПЕРА: Све за Серпску Војводину! А сад, сакријте се да вас не види. Све сам брижљиво дао испланирати.

ПРВИ ЂАК: Касно, Шамика!

ПЕРА: Шта је? Још се нисте сакрили?

ДРУГИ ЂАК: Али касно! Није кући, ено га долази!

ПЕРА: Стварно, ено га! Значи, оно није он у кући... (Ђаци пођу да се сакрију.) Стани, видео вас. Сада нема шта да се кријете. Уосталом, крив се крије, а прав се смије!

ПРВИ ЂАК: То, Перо, шовенисто!

ДРУГИ ЂАК: Уз тебе смо!

(Улази Шамика.)

ШАМИКА: Добро вече...

ПЕРА: Овај, добро вече... Човек да не помисли како се у ово доба смуцаш. Изгледа су лопови дошли да те посете. Мислили смо да си ти оно горе, али...

ПРВИ ЂАК: Па питај га одмах, Перо, кућа је твоја!

ДРУГИ ЂАК: Ако неће, да спалимо! Да живи Серпска Војводина! За огрев!

ШАМИКА: Оно горе је Катица. Само седи и еманципује се: побожне књиге чита. "Петра Коришког" научила напамет... А шта ова деца говоре, Перо? Каква кућа, какав огрев?

ПЕРА: Пусти, шале се... У ствари, има један план. Ја сам и кров над главом изгубио. Дошао сам да се договоримо. Али ако, кажем ако, не хтеднеш дати половину од наследства што заслужујем, е онда...

ШАМИКА: Мислиш, отестеришеш део куће и навек си се одселио, будалчино!

ПЕРА: Момци! Метар и дужину на пола да мерите!

ПРВИ ЂАК: А ипак да запалимо? Циглу тестерисати - незгодно.

ШАМИКА: И деца ти се смеју.

ПЕРА: Нисам бирао ни брата ни породицу, па што би ми се смејали?! (Маши се за тестеру.)

ШАМИКА: (Маши се за прут.) Штета, Перо, сам си изабрао!

(Пера јурне на Шамику. Почиње "мачевање".)

ПРВИ ЂАК: То, Перо, нека се сад смеје! Ко луд на тестеру!

ДРУГИ ЂАК: Ово ћемо у "Родољубиву звезду" дати одштампати! Орден да ти уруче!

ПРВИ ЂАК: Живело серпско имјеније!

ДРУГИ ЂАК: Да живи аутономна Војводина! Живео Пера Кирић!

(Шамика, међутим, надвлада Перу и обухвати га рукама.)

ШАМИКА: Држите га! Даћу вам новац, десет форинти! Платићу, само га држите! Тридесет форинти! Тридесетпет! (Ђаци притрче и ухвате Перу који се копрца.) Одмах се враћам! (Улази у кућу.)

ПЕРА: Шта вам је?! Издајници, пуштајте!

(Шамика се враћа са кофером у руци и опасаним мачем.)

ШАМИКА: Усели се, кућа је твоја. Сутра ћу уредити и задња крајцара од наследства теби да припадне. (Да новац Ђацима.) Ево педесет форинти! Не пуштајте га јошт четврт сата, док се не одселим у летњу кухињу. А ти, Перо, будеш ли ми на врата макар једном покуцао, овим мачем ћу те пробости! (Оде.)

ПРВИ ЂАК: Ето, чуда! Ко би рекао?!

ПЕРА: Пустите ме...

ДРУГИ ЂАК: (Не пуштајући Перу.) Сад смо се обогатили! Да живи аутономија!

ПЕРА: Ама пустите ме, барабе!

ДРУГИ ЂАК: Да живи Серпска Војводина!

ПРВИ ЂАК: Живео Пера Кирић!

ПРВИ И

ДРУГИ ЂАК: Живео!!!

(Пера остаје да се безуспешно батрга између Ђака који га не пуштају.)

XВИИИ

(Шамикина летња кухиња. Мрак. Чује се куцање на вратима. Након одређеног времена Шамика их отвори. Видимо га у пиџами, са маском за мачевање на глави. На вратима је чизмарски Цехмајстор. Кад угледа Шамику, уплашено викне. Шамика залупи вратима.)

ШАМИКА: Момент! Немојте отићи, цехмајстор! То сам ја, момент!

(Диже ролетне и на брзину се облачи. Примећујемо да је простор преуређен у канцеларију. Све изгледа неуредно, Са гомилама хартије около, књигама и свежњевима документације. Шамика коначно отвори врата и Цехмајстор уђе.)

ЦЕХМАЈСТОР: Је ли слободно?

ШАМИКА: Како да не, ја се извињавам. Нема ко да ме буди, а на радно време јошт нисам навикао. Испочетка метнем да уред ради од осам изјутра до три у подне. Не вреди - пробудим се у девет! Онда, радно време метнем од девет до четир. Рачунам, то ми је доста за наспавати се, ал' ништ, пуста фантазија - спавање продужим до десет. Сад ствар иста, на табли напишем од десет изјутра до пет у подне, кад оно, дремку продужим до... до... Имате сат, молићу?

ЦЕХМАЈСТОР: Фртаљ један.

ШАМИКА: Та није ваљда! Ох, спавање је пропаст. Наставим ли овако, на два клијента имам спасти - један да је месечар, а други од несанице да пати, јер нема друге, почећу ноћом, ко правцати вештац радити!

ЦЕХМАЈСТОР: Та ко ће вам због спавања нешто замерити. Бити јурист, мој Кирићу, одувек је словило слободан уметник бити.

ШАМИКА: За дивно чудо, посао добро иде. Да добро - сјајно! Ни читавих месец откад сам уред отворио, а клијената имам више него остали фишкали у вароши скупа. Чак и са стране почели пристизати. Долазе да се туже из најбезначајнијих разлога. Као да се неки светац фишкал спустио на земљу, па га сваки андрак стао ради нечег обилазити.

ЦЕХМАЈСТОР: Госн Кирићу, и ја сам дошао вами на ходочашће.

(Нагло, Шамика зграби мач и млатне њиме по столу.)

ШАМИКА: Извините, не умем се суздржати. Отуд ми један комарац стално лети и никако да га ухватим... Но, и ви? Дошли сте се тужити због нечег?

ЦЕХМАЈСТОР: На почетку, молим погледајте... (Извади кутију испод мишке. Показује чизме у кутији.) Кожне, штикла прави ђон. И не само то - мамузе по узору на ваше, венецијанске. Били сте некад у праву: сад шијемо са мамузама, друкчу прођу ни не правимо.

ШАМИКА: Полако. Шта мислите са тим чизмама? Јесте ли се дошли тужити, или...?

ЦЕХМАЈСТОР: Поклон за вас.

ШАМИКА: Ни случајно! Мичите то! Ја мито не примам!

ЦЕХМАЈСТОР: Није мито, поклон!

ШАМИКА: Већ двојицу сељака сам због мита послао налевокруг! Ја сам дипломатикус за фишкала положио, молићу, а уколико је ваша ствар, госн, већ из цуга непоштена, ту вас онда, знајте, могу тужити једино ја!

ЦЕХМАЈСТОР: Зашто непоштена? Мој случај је, баш напротив, невероватно прост. Правда са моје стране се, уверавам вас, да сагледати чак и слепом човеку.

ШАМИКА: И шта сад ви хоћете од мене?

ЦЕХМАЈСТОР: Како шта? Да клеветнику једном уста запушим! Извесни је пандур Стојић намерио тестамент своје тетке побити. Тврди како тетка није никад ни имала тестамент, па сад захтева да читаво имање, као једином наследнику, њему припадне!

ШАМИКА: И шта сад ви бринете за његову тетку?

ЦЕХМАЈСТОР: Како шта? Па његова тетка је имала свог сина - мене! И ко каже да нема тестамента?! Ту је тестамент! (Да тестамент Шамики.)

ШАМИКА: И шта сад ви хоћете од мене?

ЦЕХМАЈСТОР: Како шта? Па тужбу за наношење моралне штете! Цела варош ми се спрда! Чак и калфе, и они кад пролазем каобајаги добаце један другом: "Па онда да видимо чија тетка црну вуну преде"! Баш тако, као да не знам кога се тиче!

ШАМИКА: (Овлаш погледа тестамент и стрпа га у џеп.) Да, компликовато.

ЦЕХМАЈСТОР: Шта компликовато? У тестаменту је црно на бело: мајку сву имовину оставља сину јединцу! Нити једне условне клаузуле!

ШАМИКА: Ипак, ствар ваља испитати. Па онда, здрава сумња. Можда пандур има разлог.

ЦЕХМАЈСТОР: Какав сад разлог? Моја мајка није ни имала сестру, читавог живота сакупљала да све мени остане! Ја вам нудим факта!

ШАМИКА: Факта су факта. Али стварне побуде, оне могу бити девете.

ЦЕХМАЈСТОР: Шалите се? Не знам да ли сам јасан: дошао сам мене да заступате, не пандура. Ствар је, бар по мени, прилично јасна и...

(Чује се комарац како зуји.)

ШАМИКА: Вама је проста?! Па шта вама није просто?! Молићу лепо, сваком је данас све лако и просто! Вама све просто, мени све компликовато! Кад је вама ваш случај толико прост, шта ће вам онда фишкал, шта ћу вам онда ја?! (Звизне поново мачем по столу. Направи бесну гримасу - очито, није уловио комарца.)

ЦЕХМАЈСТОР: Ја разумем. Могуће да вас је мој случај подсетио на вашу незгоду с братом. Због те еписодије, сви су спрам вас нагло почели друкче односити се. За толико великодушје у серпској историји ни многи цареви нису смогли снаге. Чак сам се и ја са мојом понудом да ме заступате хтео на неки начин извинити за подсмех који вам је чињен. Зато, и упркос свему, још држим кредите у вами: мој предмет вам нећу одузети... И још једна ствар. Пред вратима сам оставио госпођицу Ружицу да причека. Молим вас обуздати нерасположење за које сам крив. За љубазност спрам ње, имаћете, хе хе, још како резона... Пријатно, честнејши, и понављам: предмет остављам у вашим рукама. Не знам зашто, али, хе хе, ја држим безграничне кредите у вами! (Изађе.)

ШАМИКА: Не зна зашто! А и како ће дознати, мамлаз шустерски! Свет је већ одавно на други пут изашао, лаж се сматра истином и више нико не слови паметан ако се којег труда лати... (Уђе Ружица, али је он не примећује.) Ето, први пут сам у животу пробао нешто тешко, кућу сам оставио, и шта се десило? Испао сам некако јуродив: мада су ме заволели, још увек, још увек ми се смеју и изгледам постидно...

РУЖИЦА: Ја вам се прва не смејем... (Шамика поново звизне сабљом. Очито, без успеха.) У земљу бих пропала од срама што сам вас оно вече оставила. Ипак, ко зна?! Да сам вас онда дуже задржала, можда би читава ствар са вашим братом друкче завршила. Нека сте и изгубили имање, испало је вама у корист. За који месец, бићете у стању три нове куће сазидати.

ШАМИКА: Ех, да, упркос свему нисам изгубио квалитете.

РУЖИЦА: Немојте схватити погрешно. Ни не слутите колико сте у мојим очима порасли.

ШАМИКА: Ви нисте службено дошли, је ли? (Погледом прати комарца који зуји.)

РУЖИЦА: Ох, ви сте толико тешки. Морате признати, госн Кирићу, убитачно тешки.

ШАМИКА: Да, има ту нечег. Мени је тешко чак и на време пробудити се. У праву сте, ја сам тежак... (Млатне мачем. Радостан осмех на његовом лицу - са два прста подиже убијеног комарца.) Али, шта с тим што сам ја тежак? Када сте ви, фрајла Ружице, тако лаки. Тако убитачно лаки.

XИX

(Јуцина соба. Јуца лежи болесна. Крај кревета седи Шамика. У углу собе Јуцина мајка се љуља у столици за љуљање и хекла. Јуца се болесно накашље.)

ЈУЦА: Да свиснем! Више ни пилуле не вреде!

ШАМИКА: Биће да сте нешто лоше појели, фрајла Јуцо. Зар не знате шта сте јели?

ЈУЦА: Ко каже да не знам? Дрек јела, кљукала се годинама.

ШАМИКА: Ма хај'те, пролази то.

ЈУЦА: Место да ми је боље, крај вас ми је у инат све горе. Жао ми што се досађујете.

ШАМИКА: Глупост! Ја сам најрадије код вас!

ЈУЦА: Крај болесне женске? Ја вас сажаљевам, Кирићу. Само је једна ствар гора од досаде - знати да си другом досадан, а да ту ништ не можеш помоћи... Бити галантом мора да је слично. Оставите се тога, то је велики штрапац.

ШАМИКА: Не, не. Природно се односити са људима, говорити им истину без устезања, много је већи штрапац. Бити галантом је најлакше.

ЈУЦА: Ех, да - лако... Лако, лако, ал' никако! Мој Шамика, ипак сте галантом. Како да вас човек једном од тог одучи? Ја ћу вам нешто казати, али држим да ће то остати тајна...

ШАМИКА: Зар се о том сумњате?

ЈУЦА: Мој Шамика, јако сам болесна. Имате несрећу да сте први крај ког сам се осетила досадном. Такав луксуз себи више не смем приуштити. Нема везе што сваки час могу умрети, млада сам још увек и за кратко време добили би највише... Дакле? Шта се мислите? Мислите се после педесете, тад мушкима престаје да се диже... Диже ли се вама? Мислим, иначе... (Шамика се осврне ка Мајци. Мајка се, међутим, и даље мирно љуља у столици.) Без бриге, не чује ништа, глува ко топ! Уф! Како не видите, Кирићу? Са нама то је као математички изведено: ја и ви, Кирићу, синус и косинус!

ШАМИКА: Фрајла Јуцо, бисте ли се удали за мене?

ЈУЦА: Рт-рт-рт-рт-рт!

ШАМИКА: А мама? Шта ће мама о том рећи?

ЈУЦА: Мој галантом! Свеједно, питај је. То је дужност, а друго је наша ствар.

(Шамика приђе Мајци.)

ШАМИКА: Милостива, чиним подворење. Фрајла Јуца је јако болесна, и као она, тако и њен доктор тврди да нема изгледа на боље. Зар не мислите како то а да умре неудата? Ви сте уверени да сам фрајла Јуци пријатељ. Ја се жртвујем, ал' за њу желим још више да жртвујем: дошао сам да од вас просим руку Јуцину!

ЈУЦИНА МАЈКА: ...Какву руку?

ШАМИКА: Руку ваше Јуце, да се за мене уда!

ЈУЦИНА МАЈКА: А какву руку?

ЈУЦА: Сенилна баба, морате гласније!

ШАМИКА: Мислите, тако болесна не може да се уда! Али њена душа је здрава! Јуцино срце је мој гроб!

ЈУЦИНА МАЈКА: А какву руку?

ЈУЦА: Проклета баба! Ја ћу јој објаснити!

(Јуца устане из кревета. Спопадне је, међутим, напад кашља и падне на под. Шамика притрчи и помогне јој да се врати у кревет.)

ЈУЦИНА МАЈКА: 'бем вас у руку.

ШАМИКА: Јуцо, идем сад до попа. После ћу по венчаницу, послаћу момка да ти је до вечерас донесе. Долазим у десет изјутра, сутра ћемо се венчати!

XX

(Предсобље у кући Соколовићевих. Напољу, неко нестрпљиво куца на врата. Коначно, врата отвори Јуцин брат. Улази Шамика, обучен у венчано одело.)

ШАМИКА: Добар дан, где је Јуца?

ЈУЦИН БРАТ: Добар дан, полако.

ШАМИКА: Јошт се није обукла? Са попом је уговорено!

ЈУЦИН БРАТ: Полако. Толико журите, Кирићу, да несмотрене ствари чините. Немојте мислити, ја вас поштујем. И моја мајка вас поштује. Али она је већ стара и у многе ствари више се не разуме.

ШАМИКА: Јуца вам је сигурно рекла да се нас двоје требамо венчати.

ЈУЦИН БРАТ: Полако. Знате ли да се Јуца једном пробала отровати ради неког лаћмана? Лаћман отишао, она испила витриол, и изјела си са тим утробу. Ако се њена душа и дала опоравити, тело није. Како онда душа може бити здрава крај тела чију је болест скривила?

ШАМИКА: Па?

ЈУЦИН БРАТ: Заслужили сте више, честнејши!

ШАМИКА: Ја журим, пустите ме до Јуце!

ЈУЦИН БРАТ: Тим браком би и себи и нама нанели само срамоту! Тако што ја нећу допустити, јер вас поштујем и желим да - останете у нашој породици.

ШАМИКА: Онда, у чему је ствар?

ЈУЦИН БРАТ: (Виче у страну.) Гордана! Гоцо, секо! (Улази Гоца.) Гордана, млађа сестра. Шеснаест година, душа и тело без грешке! Образовата. И часове француског стала узимати...

ШАМИКА: Мичи, будалчино! (Проба да отвори врата Јуцине собе.) Закључано!

ЈУЦИН БРАТ: А видите Гоцу. Ту чипку, она нахеклала.

ШАМИКА: Глупост! Изаћи ћу и викнути је под прозор! (Изађе.)

ЈУЦИН БРАТ: (Гоци.) Сетила се чипку да обуче, лутка! Није ни погледао! Бриши!

(Гоца изађе. Брат извади кључ из џепа, откључа Јуцину собу и уђе. А у соби, Мајка се љуљушка на столици и хекла. Јуца стоји наслоњена на прозор, у венчаници.)

ЈУЦИН БРАТ: Знао сам - већ си се накачила на прозор! Натраг у кревет! Запела да се удаш, ко мутава! Као да не мислиш да се неко и после тебе треба удавати! Јуцо, натраг у кревет! Јуцо?

(Ухвати Јуцу за руку. Али, Јуца се, већ мртва, сручи на под.)

XXИ

(Редакција "Родољубиве звезде". Уредник слаже новински слог. Улази Новинар.)

НОВИНАР: Уредниче, допао нам је шака!

УРЕДНИК: Како?!

НОВИНАР: Нису дали ништ из суда изнети. Али фала Богу, унакрста питања, реторичке фразе, двосмислите упадице и друге благодети публицистичке дипломатике су ми лако омогућили докумената дочепати се.

УРЕДНИК: Хајде, шта имаш?

НОВИНАР: Записник са суђења када је клијенту воћњак на странца преписао. Онда оно кад је децу разведених у старатељство туђина досудио. Ту је и пресуда којом лопова под вешалима проглашава за свеца, и то без сагласности врховног патријарха!

УРЕДНИК: А оно?

НОВИНАР: Случај кад је клијенту побио тестамент приписат од покојне мајке, а све у корист шпекуланта који покојницу никад није ни видео? Ту је, до у танчине!

УРЕДНИК: Сад је наш! Пороту разуверавао у погледу најочигледнијих случајева. И то не у корист оних које је бранио, него да човек не верује - оних које је тужио!

НОВИНАР: Чудо га већ нису сачекали негде испесничити. И њега и пороту!

УРЕДНИК: Да, опасна кораборација је ту у бити. Прво нам је Пера Кирић укинуо претплату. Тобоже, откад се уселио у ону његову кућу све му је кренуло наопако, па нема новаца...

НОВИНАР: А онда је други Кирић, инфантилним залагањем као фишкал, насамарио своје клијенте. Са једне стране, поткопати углед патриотске груде, "Родољубиве звезде", а са друге, - углед часних националних представника. Циљ јасан: безочно рушење темеља наше аутономије и державности!

(Неко покуца на врата.)

УРЕДНИК: Слободно?

(Улази Шамика.)

ШАМИКА: Добар дан.

УРЕДНИК: Госн Кирићу, ви?!

ШАМИКА: Имам малу молбу.

НОВИНАР: (Сакрива документа.) Какву молбу?

ШАМИКА: Знам да вам је лист патриотски, да му је намера народни дух воздизати и да занимање за појединачне случајеве не гајите. Али рачунам, највише сте читани. Хтео бих приложити два стиха на штампање као посвету.

НОВИНАР: Не штампамо стихове!

ШАМИКА: Двеста форинти вам нудим.

УРЕДНИК: За штампање? Лепа цена.

ШАМИКА: Могу и триста, не правим проблем.

НОВИНАР: Жалим, стихове не штампамо и тачка!

УРЕДНИК: А какви су то стихови?

ШАМИКА: (Чита са цедуље.) "Дер тоденсенгел сенкт дие фацкел ниедер, унд..."

НОВИНАР: Стој са читањем! Срам вас било, Кирићу! Зар мислите да ће "Родољубива звезда" пристати на срамоту швапске речи штампати!

УРЕДНИК: За магарце нас држите. Макар и једну швапско слово наштампали, са тиражом се можемо усликати!

ШАМИКА: А за петсто? Хоћете наштампати за петсто?

НОВИНАР: Смем ли погледати? (Узме од Шамике цедуљу.) Молићу, стрпите се на трен док са уредником нешто не размотрим.

(Уредник и Новинар одлазе у страну.)

НОВИНАР: (Чита.) "Дер тодесенгел сенкт дие фацкел ниедер"...

УРЕДНИК: "Анђео смрти окренуо буктињу"...

НОВИНАР: ..."унд мит ихр ерлисцхт меин армес сеин".

УРЕДНИК: ..."и с њом се угаси моје јадно биће. Фридрих Шилер"... А да преведемо на серпски?

НОВИНАР: Непотребно. Па ово је корпус деликти.

УРЕДНИК: Корпус деликти?

НОВИНАР: У наслов, "Фишкал Кирић, највећа елементарна непогода по национално имјеније од доба великог потопа!", а у поднаслов, "И након издаје, Кирић не престаје крити злочиначко лице: речи покајнице на немачком проговара"!

УРЕДНИК: Није што сам ти уредник, али ти си један генијум!

(Уредник и Новинар се враћају до Шамике.)

УРЕДНИК: У реду је, Кирићу, направићемо изузетак. Још и потпис, молићу.

(Шамика се потпише. Да новац Уреднику.)

ШАМИКА: И не слутите колико сте ми учинили! (Изађе.)

НОВИНАР: Уредниче, допао нам је шака!

XXИИ

(Гробље. Крај раке Лујза и Ружица, видно остареле. Хладе се лепезама. Све време, чују се комарци како зује.)

РУЖИЦА: Ех, када га се сетим. Пештански бал готов, а покојни Кирић у фраку зачешљан долази.

ЛУЈЗА: Та био је већ ћелав, шездесет шкопаца матор!

РУЖИЦА: И они пијани, нагло се растрезне и пут му уклањају. Он само баци презителни поглед и кад види како нигде фрајле на видику, оде. Квалитети, види се, сами квалитети!

ЛУЈЗА: А да сам знала како ће ко вечити младожења умрети, ја би га украла!

РУЖИЦА: И онда се не би удали за вашег Пепија?

ЛУЈЗА: Али шта друго? Таква еманциповата душа мислила сам да се једном мора оженити. Моје швалересно! Ох, ето га!

(Долази погребна поворка. Међу присутнима су сви преживели, видно остарели. Два Ђака носе сандук. Окруже раку.)

ЧАМЧА: Та и ја сам још стар и нећу још дуго, ал' од милог Бога нисмо заслужили толику казну!

СВЕЋЕНИК: Wелцхе Трагедие! Ноцх канн Ицх ницхт глаубен дас ес тод ист, меине Киндерн!

ПОЛАЧЕК: А ја сам му купио сандук. Оно је мој сандук. Осећате ли само како, и упркос врућини, више ништа не... како бих рекао, не мирише! Више не мирише!

ПОП: Има ли какав говор?

ПЕРА: Имам ја. Само, мука ми је због врућине.

ЦЕХМАЈСТОР: Могу ли ја да прочитам?

ПЕРА: Захваљујем!

ЦЕХМАЈСТОР: (Чита.) "Драги мој и никада окајани брате Шамика, да је отац наш којим срећом жив остао, било би му данас тешко, али некако и лакше на срцу. Лакше, јер сам коначно се на прави пут напутио, и грешан, опаметио се. Сад, пошто сам прокоцкао заједничко имање, као блудни син, подносим беду под старачке дане, лијем сузе, али сам и некако срећнији кад се твога лика сетим, и увреде коју му никад опростио ниси..." (Плаче.) Ето, и ја га се сетим. Штету од његове парнице још нисам отрпео, али нека, не жалим - макар знам због чега.

КАТИЦА: А због чега?

ЦЕХМАЈСТОР: Тешко је то обичним речима појаснити. Праведан разлог, здрава сумња. Биће да нам је то отворило очи и повратило жељу за живот.

КЛАУДИЈО: Херој! Једино му смрт била лака. Од грипа, кијавица га напала.

ПРОФЕСОР: И толико знање, истински екшперт!

КАТИЦА: Будалчине! То је и хтео, све да нас упропасти!

ПЕРА: Катице?! Шта причаш?!

КАТИЦА: Зар не схватате, будалчине?! Није он умро, он је у Талијанској остао. Седи сад на плажи и одмара. А нас овде у пустињи оставио, да цркавамо на врућини. Није враг умро, у Талијанској је остао!

XXИИИ

(Плажа у Венецији. Сада се небо разведрило, и румено сунце сија на заласку. Исцрпљен, Шамика излази из мора. Плажа је пуста. Са тераса оближњих ресторана чују се оркестри који за предстојећу ноћ штимују "тарантелу". Опуштен и мокар, Шамика се завали у лигештул. Занет, ужива у пејсажу. Након одређеног времена, у оближњем каналу пристаје гондола. Гондолијер зазвони, али пошто га Шамика не чује, изађе и приђе му.)

ГОНДОЛИЈЕР: Сињор!

ШАМИКА: (Тргне се.) Ох!

ГОНДОЛИЈЕР: Сињор, рекли сте да дођем.

ШАМИКА: Да, да. Извините, мислио сам да су неки други.

ГОНДОЛИЈЕР: Који други? Сами сте на плажи.

ШАМИКА: Ма! Били неки, нису ми дали мира... Ја сам треба да се спремим, је ли?

ГОНДОЛИЈЕР: Препоручујем. Представа у "Фениће" почиње у седам.

ШАМИКА: Шта вечерас игра?

ГОНДОЛИЈЕР: "Шкртац". Молијеров "Шкртац".

ШАМИКА: Онда сјајно, биће смеха. Баш ћемо се смејати! А писмо? Имам ли где оцу писмо успут бацити?

ГОНДОЛИЈЕР: Дајте га мени. Чим вас испратим, отићи ћу до поште.

ШАМИКА: Толико сте љубазни! (Да му писмо.) Па, могли бисмо кренути. Ја ћу се у гондоли обући.

ГОНДОЛИЈЕР: Како изволите!

ШАМИКА: Предивно вече. Топло, а што је и најлепше, могао бих го седети - ништ ме не гризе.

КРАЈ

(Новембар 1990. - јун 1991)

Сценариста и драмски писац (р. 1967. у Београду). Дипломирао је на Факултету драмских уметности (одсек за драматургију) и Филолошком факултету (одсек за југословенску и општу књижевност) на којем похађа и постдипломске студије.

По његовом сценарију снимљен целовечерњи филм "Пун месец над Београдом" у режији Драган Кресоје (МП агенција, 1993), као и више краћих филмова. Позоришни критичар за радио Б 92, објављивао у Књижевној речи, НИН-у итд. Награђиван. Аутор "посрбе" комедије Пуцњи на Теразијама (1996) у извођењу Театра Т, у режији Југа Радивојевића.

Драма "Фишкал галантом" постављена је у сомборском Народном позоришту, сезона 1993/94, у режији Душана Петровића. Једногласном одлуком жирија Стеријиног позорја 1995. године Фишкал галантом освојио је награду за драматизацију.