ТРАГИЧНИ ПАТЦХWОРК

(Кикоће се.)

БЕБЕ: (Јецајући.) ...у ноћној мори.

ЈОЈО: (И даље се кикоће.) У животу.

БЕБЕ: (Скрхан.) У својој властитој представи. (Јојоу, бесно.) Престани да се клибериш, будало! Кривица је твоја колико и моја! Боље размишљај како да се извучемо одавде!

ЈОЈО: (Леденим гласом.) Одакле? Ми смо већ нигде.

(Ућуте. Концентришу се на екран.)

БЕБЕ: (Кобајаги с ентузијазмом.) Баш се лепо забављамо. Дивно вече.

ЈОЈО: Незаборавно.

БЕБЕ: И још није прошло.

ЈОЈО: Није, очигледно.

БЕБЕ: Ово је тек почетак.

ЈОЈО: Стравично!

БЕБЕ: Ово ти је горе него у позоришту.

ЈОЈО: У циркусу!

БЕБЕ: У мјузик-холу.

ЈОЈО: У циркусу.

(Тишина. Нетремице гледају у екран.)

БЕБЕ: Па? Како би било да захвалимо за Милост?

ЈОЈО: Страшно је то што се већ размишљало.

БЕБЕ: Али, зар се то нама икада дешавало?

ЈОЈО: Па откуд онда сви ови лешеви?

БЕБЕ: Сви ови костури.

ЈОЈО: То ми кажи!

БЕБЕ: Истина.

ЈОЈО: Мора да смо ипак малчице мислили.

БЕБЕ: У самом почетку.

ЈОЈО: Костурница! Костурница!

БЕБЕ: А ко те тера да је гледаш!?

ЈОЈО: Не можеш да одолиш.

БЕБЕ: Тачно.

ЈОЈО: Ма колико се трудио.

(Пауза.)

БЕБЕ: Шта ли они то говоре?

ЈОЈО: Причају о свом животу.

БЕБЕ: Није им доста што су живели.

ЈОЈО: Морају и да причају о томе.

БЕБЕ: Није им доста што су мртви.

ЈОЈО: Као милијарде оних.

БЕБЕ: То није довољно.

ГЛАС: (Из публике.) А кад је, по вама, довољно, уважени господине?

(Бебе и Јојо згранути.
На позорницу, из публике, скаче Зоки, младић од двадесетак и кусур година, одевен у рите. Глас из публике припада, заправо, њему. Прилази им полако, победоносно, стаје ногом на ТВ и посматра их, потом претећи обилази око њих.)

ЈОЈО: (Престрашено.) Ах, Бебе, то је он! Онај исти од јуче!

БЕБЕ: (И сам престрашен.) Који од јуче? Не сећам се никаквог од јуче.

ЈОЈО: Онај који нас је и послао овде. Зар не знаш?

БЕБЕ: Да сам знао, рекао бих то у комаду.

ЈОЈО: Био је један гласник... Послали су по нас.

БЕБЕ: Мислиш Годо?

ЈОЈО: (Заборавља на страх, већ раздражен, урла на Бебеа.) Љутиш ме! Размисли!

БЕБЕ: (Заборавља на страх, тупо.) Мислиш Год?

ЈОЈО: (Одмахује главом, већ очајан због Бебеовог понашања.) Који је данас дан?

БЕБЕ: Данас је леп и сунчан дан.

ЈОЈО: (Прене се, ликујући.) Тачно! Сунце је изашло приближно онолико пута колико је и зашло, на крају крајева. Онда је стигао гласник. Послали су по нас. Ништа се друго није догодило.

БЕБЕ: (Почиње да бунца.)Ништа се друго није до-год... год... годо... гост... гхост...

ЈОЈО: (Напет због овог трабуњања.) Сећаш ли се која се прва ствар десила данас?

БЕБЕ: (Без оклевања.) Пробудио сам се, мислим. (Упали му.) Јао, знам сада -- онај странац, пробудио нас је... (Почиње да јеца.)

(Јојо посматра Бебеа, почиње и сам да плаче, с тим што његов плач личи на најобичније кревељење.)

ЗОКИ: (Који је за све то време иза њихових леђа и посматра их час презриво, час сажаљиво, дрекне.) Доста!!!

(Бебе и Јојо се тргну, потом цвиле од страха. Зоки им приђе спреда.)

ЗОКИ: (Мирнијим гласом, као кад се прекоревају деца.) Вас човек стварно не може да обузда. Ви сте две најобичније неисцрпне причалице.

БЕБЕ: (Одважније.) У праву си - ми смо неисцрпне причалице.

ЈОЈО: (Покорним гласом.) То је зато да не бисмо мислили.

БЕБЕ: Имамо то оправдање.

ЈОЈО: Да не бисмо морали да слушамо...

БЕБЕ: ...све оне мртве гласове.

ЈОЈО: (Бебеу.) Колико смо већ дуго ти и ја заједно?

БЕБЕ: Не знам. Можда педесет година.

ЈОЈО: (Резигнирано.) Да, да... Педесет година... Дечко је у праву. Ми смо две најобичније неисцрпне причалице...

ЗОКИ: (Прекида их, љутито.) С тим што је ваше наклапање имало катастрофалне последице. Погледајте мало око себе?

БЕБЕ: (Покајнички.) На то је требало да мислимо кад је свет био млад, тамо, педесетих година.

ЈОЈО: (Покајнички.) Да смо онда загрљени скочили са Ајфелове куле. Сад је касно.

ЗОКИ: (Поучно.) Свак носи свој крст. Док не умре. И не падне у заборав.

БЕБЕ: Мислио сам да смо мртви. Да смо пали у заборав.

ЗОКИ: Хоо-хооо... Грдно се вараш, уважени господине. Живљи сте више него икад. Зато и јесте овде. Мало кошта да се посматра, а нешто више ако се деси да се упетљате у радњу, ако вам је то по укусу и с обзиром на то каква су времена.

БЕБЕ: Признајем, није ми по укусу. Нисам то хтео. Цена је сувише висока. (Почиње да се цима, усплахирено.) Хоћу да одем одавде. Тесно је!

ЗОКИ: Тесно!? Теби је тесно!? (Погледа у публику, прстом показује на Бебеа.) Замислите, њему је тесно!

ГЛАС: (Из ТВ-а заурла.) Добар дан, Србијо! Добар дан, Србијо!!! Добар дан, Србијо!!!

ЈОЈО: (Почиње да се увија од муке, обраћа се Зокију преклињућим гласом.) Ах, зашто нас не одвежеш? Не могу да поднесем ту буку. Забија ми се у мозак као клин, клин, клин.

(Зоки их гледа док покушавају да се ослободе, на лицу му израз туге и сажаљења.)

ЗОКИ: (Скрхано.) Жао ми је момци. Не могу да вам помогнем. Заједно смо у истом сосу.

БЕБЕ: (Резигнирано.) Знао сам...

ЗОКИ: Сада је касно. Уосталом, кад мало боље размислим, одувек је било касно... Да, касно је, морам да вас напустим.

ЈОЈО: А ми? Шта ће бити с нама? Ко ће нас одвезати?

БЕБЕ: Не остављај нас! Бојим се!

ЈОЈО: И ја! Не одлази!

БЕБЕ: (Очајан.) Ах, не, још једном, сами - препуштени сами себи.

ЗОКИ: Не брините. Доћи ћу поново сутра.

ЈОЈО: Који је то дан?

ЗОКИ: Сутра? Сутра је леп и сунчан дан.

ЈОЈО: (За себе.) Ако је и сутра леп и сунчан дан, ја онда уопште не знам који је то дан. Губим оријентацију.

БЕБЕ: Шта да радимо до тада?

ЗОКИ: Пааа, опустите се. Данас је леп и сунчан дан. Након вести почиње културно-уметнички програм. Лепше је с културом. Идемо даље. Још који трен и почиње филм.

БЕБЕ: Мислиш представа?

ЈОЈО: Мислиш живот?

(Зоки се тугаљиво смеши.)

ГЛАС: (Из ТВ-а поново заурла.) Добар дан, Србијо!! Добар дан, Србијо!!! Добар дан, Србијо!!!!!

ЗОКИ: (Скаче у публику с позорнице.) Лаку ноћ, господо.

(Завеса.)

ДЕЈСТВО ДРУГО

(Идентичан призор као с почетка, осим што Бебе и Јојо седе у потпуном мраку.
Светлост рефлектора уперена је сада ка дну позорнице где се налазе Розенкранц и Гилденстерн одевени у црне кожне мантиле. Њихов изглед улива страх - подсећају на агенте КГБ-а или иследнике. Они играју 'писмо-глава' на следећи начин: Гилденстерн /надаље Гил/ диже новчић с пода, заврти га, пушта га да падне. Розенкранц /надаље Роз/ загледа новчић, објављује 'глава'. Затим понављају тај поступак. Ово очигледно раде већ неко време.
Након извесног времена, Роз се оглашава.)

РОЗ: Хеј, имали су среће.

ГИЛ: Шта?

РОЗ: Било је писмо. (Баца новчић Гилу, овај га хвата.)

ГИЛ: Па добро, имали су среће - за сада.

РОЗ: Хајде. Све је објашњено у писму.

(Излазе са позорнице. Истовремено - промена светла довољна да промени утисак спољашњости у унутрашњост, али нема ничег нападног.
Сада су осветљени Бебе и Јојо који са страхом и ишчекивањем гледају у ТВ из којег ништа не допире.)

ЈОЈО: (Подиже поглед ка Бебеу -- нелагодан осмех.) Постаје помало досадно, зар не?

БЕБЕ: (Хладно.) Досадно?

ЈОЈО: Па...

БЕБЕ: (Већ благо изнервиран.) А напетост?

ЈОЈО: (Већ безазлено.) Каква напетост?

(Мала пауза.)

БЕБЕ: (Охрабрено, испунивши се донекле енергијом.) Осећам да чаролија само што није престала да делује.

(У том тренутку запљусне их млаз светла и звука из ТВ-а.)

ГЛАС: (Из ТВ-а) Публика! Стој! Не мичите се!

(Бебе и Јојо тргну се и дрекну од страха.)

БЕБЕ: (Тресе се, почиње да јеца.) О-за-име-Бога! Ја јесам на позорници.

ЈОЈО: (Огорчено.) Значи, није свршено са нама?

ГЛАС: (Из ТВ-а поново.) Ах, неее... Забава тек предстоји! Почиње наш културно-уметнички програм!

БЕБЕ: (За себе, запрепашћено.) Господе! Где је крај овоме?

ГЛАС: Пренећемо вас у свет интриге и илузије -- кловнова и убица. Трансвеститска мелодрама на свим нивоима, укључујући и сугестиван! Отмица, неверне жене, обешчашћене девице... (Бебеа и Јојоа обасја црвена светлост ТВ-а. Глас наставља егзалтирано.) Крв, крв! Крви никад доста!

БЕБЕ: (Слеђен.) Господе Боже!

ЈОЈО: (Мирније.) Је ли то оно што људи желе?

ГЛАС: (Наставља званично.) Господо, крв је обавезна - видећете, све се своди на крв. Уосталом, тако се најлакше напуне европска позоришта.

БЕБЕ: Хоћу кући!

ЈОЈО: Не дај да те збуни.

ГЛАС: (Наставља, подозриво.) Ааа, ви бисте можда увозни филм?! Па, може и то. Учешће обавезно! Карту сте ионако давно купили. (Затим смех.)

БЕБЕ: Губим тло под ногама.

ЈОЈО: Корачај опрезно, следи инструкције. Биће нам добро.

БЕБЕ: Колико дуго?

ЈОЈО: Док се догађаји не одиграју. Радимо на позорници оне ствари које би требало да се дешавају ван позорнице. Што је некакав интегритет, ако гледаш на сваки излаз као на улаз у нешто друго.

(Из ТВ-а креће музика, почетак филма "Розенкранц и Гилденстерн су мртви". Одсада па надаље из ТВ-а ће неодређено допирати пригушена мешавина звукова, музике, дијалога, као у филму.)

БЕБЕ: Ништа не схватам!

ЈОЈО: Уживај. Опусти се. Ми смо уплетени у игру. Зар не схваташ, твој најмањи покрет пре много лета активирао је други негде другде.

БЕБЕ: Схватам. Али нисмо смели да дозволимо себи нешто тако својевољно.

ЈОЈО: Јасно. Али ми смо релативно имали среће -- могли су нас оставити да бистримо читаво поље људске номенклатуре, као двојица слепаца који пљачкају дућан ради сопствених портрета.

БЕБЕ: У праву си. На крају крајева, ово је само игра. (Збуњено.) Али, чиме се то сад играмо?

ЗОКИЈЕВ ГЛАС: (Из публике - подстиче их.) Речи, речи, речи!... Оне су све што имате одсада па надаље.

ЈОЈО: Фасцинантно!

БЕБЕ: Феноменално!

ЈОЈО: Да кренемо?

БЕБЕ: (Орно.) Да кренемо!

(Концентришу се на екран.)

БЕБЕ: (Као у молитви.) Задатак наш насушни дај нам данас.

ЈОЈО: (Тихо, искривљена реторика.) Маску нашу насушну дај нам данас.

БЕБЕ: (Љутито.) Будало, већ имамо маске. (Буљи даље у екран, као у трансу.) Мелодију нашу насушну дозови нам данас.

ЈОЈО: (Блесави се, певуши.) На овој фрули

БЕБЕ: Престани већ једном!

ЗОКИ: (Добацује из публике.) Господо, молим вас! Боже драги, је ли превише очекивати мало континуитета у радњи?!

(Бебе и Јојо се на ове речи прену, предано гледају у екран и почињу да коментаришу призоре на истом.)

ЈОЈО: Ко су сад па ова двојица?!

БЕБЕ: Појма немам. Мада ми се чине познатим.

ЈОЈО: Шта то раде? Канда бацају неке новчиће?

БЕБЕ: Да, стално пада глава.

ЈОЈО: (Певуши одсутно.) Глава, глава, лети глава...(Прене се, строго.) Најобичнији згубидани! Проводе време на неком месту без икаквог видљивог обележја.

БЕБЕ: А да покушамо са другим именима?

ЈОЈО: Да покушамо.

(Пауза.)

БЕБЕ: (Као пријатно изненађен.) Ах, Јојо, па то су Гого и Диди, моји стари знанци!

ЈОЈО: Па да, Бебе! Роз и Гил! Откад их нисмо видели!

БЕБЕ: (Разнежено.) Од јуче! Како су се само променили!

ЈОЈО: Сви се они мењају, Бебе. Само ми остајемо исти.

БЕБЕ: Ипак ме чуди једна ствар - писало је да су мртви.

ЈОЈО: Каква лаж! Типови су очигледно живи.

БЕБЕ: А можда су јуче били мртви?

ЈОЈО: Глупости, Бебе! Нико не устаје после смрти. Закључак је да то нису они исти. Ови данашњи су живи. Истина, знам двојицу њихових имењака који су убијени у једној елизабетинској осветничкој трагедији. Прави маргиналци!

БЕБЕ: Ови баш не делују тако наивно. Гледај, опет паде глава.

ЈОЈО: Још бацају те новчиће.

БЕБЕ: Докле само мисле тако?

ЈОЈО: Ко зна! Свако твоје питање уместо одговора сусрешће бар сто нових питања. Боље ти је да их не постављаш.

БЕБЕ: Слажем се. (Суморно.) Погледај, опет глава. Свет је уистину необичнији него што смо ми замишљали.

(Бебе и Јојо заћуте. Делују крајње исцрпљено.)

ЗОКИ: (Оглашава се из публике.) Тачно, господо! Истина, ја знам одговоре на ваша питања, али немам права да се уплићем у радњу. Такви су прописи. Жалим, али мораћете да наставите. И молим мало живости. Те паузе стварају ми тензију, а од ваше духовитости вежу ми се црева.

БЕБЕ: (Уморно.) Где смо оно стали?

(Јојо немо одмахује главом.)

ЗОКИ: (Из публике.) Хајте, господо! У центру сте пажње. Испуните своју судбину.

БЕБЕ: Испуните судбину! Стигли смо предалеко и наш моментум је преузео ствар у своје руке; ми се лењо крећемо према вечности, без могућности одлагања судбине.

ЈОЈО: (Безазлено.) Извини, где смо то стигли?

БЕБЕ: У земљу поноћног сунца, у Србију.

ЈОЈО: У Србију! Готово да сам заборавио. То је пут без повратка. У њу у сваком случају никада нисам веровао.

БЕБЕ: Иронија судбине. И све то због овог клинца.

(Уздахну дубоко. Концентришу се на екран.)

ЈОЈО: (Кикоће се.) Заиста комично. Још увек бацају новчиће.

БЕБЕ: (Хладно.) Трагикомично.

ЈОЈО: Чист контрапункт!

БЕБЕ: (Скрхано.) Трагедија!

ЈОЈО: Опет глава! Каква комедија!

БЕБЕ: Чист аутоматизам! Две стране истог новчића, или рецимо, иста страна два новчића.

ЗОКИ: (Запљешће из публике.) Браво, господо! На добром сте путу.

ЈОЈО: (Видно орасположен аплаузом, фемка се.) Ах, немојте аплаудирати превише гласно, ово је веома стар свет.

(Бебе и Јојо се орасположе. Настављају расправу ажурније. Весело улећу један другоме у реч.)

БЕБЕ: Комично и трагично више не искључују једно друго...

ЈОЈО: Комедија нам говори ствари које трагедија није у стању да нам каже...

БЕБЕ: (На тренутак одсутно, за себе.) Не могу да се одлучим - да ли је овај комад озбиљан или није...

ЈОЈО: (Још гласније, брже, веселије.) Типујем на фарсу!

БЕБЕ: (Још гласније, брже.) Типујем на трагичну!

(Све брже говоре и упадају један другом у реч.)

ЈОЈО: Међусобно зависни, супротни појмови!

БЕБЕ: Трагично и комично су ствар истог песника!

ЈОЈО: Тражим поетичност комичног и трагичност смешног!

БЕБЕ: Осећање је горко и мрачно...

ЈОЈО: ...а ипак је говор живахан...

БЕБЕ: ...суштински комичан...

ЈОЈО: ...одобравајући!

БЕБЕ: Увек исти недостаци човечанства: безизлазност човековог хтења...

ЈОЈО: ...апсурдност људских нарави!

БЕБЕ: Апсурдност?!

ЈОЈО: Апсурд!

БЕБЕ: Цинизам!

ЈОЈО: Надреалистички подсмех!

БЕБЕ: Човек је безначајан!

ЈОЈО: Човек је смешан!

(Захуктавају се све више и више. Не примећују Розенкранца и Гилденстерна док им полако прилазе с леђа.)

БЕБЕ: Брутална истина!

ЈОЈО: Гротеска!

БЕБЕ: Уништи радњу! Све је изопачено!

ЈОЈО: (Већ урла на њега бесно.) Ти би већ да уништиш радњу! Окрећеш снагу против себе самог!

БЕБЕ: Умукни, незналицо!

ЈОЈО: Ти умукни!

БЕБЕ: Не могу.

ЈОЈО: Не могу ни ја!

БЕБЕ: (Бесно, огорчено, кроз сузе.) Бесмисао, ништавност, празнина...

ЈОЈО: (Очајан.) И смрт!

БЕБЕ: (Сада не плаче, изненађено.) А где је Бог?!

(Иследници Розенкранц и Гилденстерн већ су се сасвим примакли, сваки граби по једну фотељу, полако их одвлаче са сцене. Бебе и Јојо се не буне, као да их не примећују, они неумитно настављају свој дијалог.)

ЈОЈО: (Није више очајан, сада већ с досадом.) Па онда колективна кривица! А тек индивидуална!

БЕБЕ: Ужас. Доста с овим! Хоћу кући.

ЈОЈО: У Француску?

БЕБЕ: Не!

ЈОЈО: У Енглеску?

БЕБЕ: Не!

ЈОЈО: На полицу?

БЕБЕ: Не знам. Ваљда.

ЈОЈО: А зар не бисмо могли да останемо ту где смо? Мислим, нико неђе да дође и да нас одвуче... Ми смо још способни... Имамо године...

БЕБЕ: (Врисак.) Ми нисмо ништа погрешили! Нисмо никоме учинили ништа нажао. Зар не?

ЈОЈО: Не знам. Не могу да се сетим.

(Одвучени су са сцене. Али још допиру њихови гласови.)

БЕБЕ: Мора да је био неки тренутак у почетку када смо могли да кажемо -- не.

ЈОЈО: Баш ме брига. Доста ми је свега. Да ти кажем искрено, лакнуло ми је.

БЕБЕ: Која је ово опклада, о мој Боже! Па цео овај свет је трагична шала...

(До публике мукло допиру звуци кркљања и дављења. Завеса.)

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ

(Го ентеријер. Црне кулисе.
На средини позорнице сто, за столом седи Зоки, лицем ка публици. По лицу видни трагови батинања и видан осмех. Не боји се. Потпуно је миран. У лице му је уперена светлост лампе која је на столу. На столу пиштољ, лисице, хрпа фотографија, папири.
Око стола претећи круже иследници, Розенкранц и Гилденстерн, у црним полуоткопчаним кошуљама заврнутих рукава, са широким опасачима, у црним јахаћим панталонама увученим у црне, дубоке чизме. Црни кожни мантили окачени о црну, леву кулису. На поцрнелим лицима црни умор.
Очигледно је да испитују Зокија већ дуже времена.)

РОЗЕНКРАНЦ: (Мирним, али језивим гласом, пуним претње.) Дакле, нећеш да одговориш зашто си то учинио.

ГИЛДЕНСТЕРН: (Изнервирано.) Ко ти је дао инструкције, говори!

ЗОКИ: (Смиреним, тихим гласом.) И'ве толд yоу алреадy. Оддлy еноугх, wхен И wас wритинг а плаy, И wас со греен тхат ит невер оццурред то ме тхат И хад а проблем. Ит невер оццурред то ме тхат мy стуфф мигхт нот лоок верy гоод wхен ит wас уп агаинст тхе Бард. Анд ин иноценце И јуст wроте алонг, а бит оф Схакеспеаре, офф тхеy wент, а бит оф ме, а бит оф Бецкетт, а бит оф ме, а бит море оф тхат, офф wитх ме, он wитх соме Бецкетт, ор Ионесцо, офф тхеy wент - ит невер струцк ме тхат тхис мигхт бе дангероус цоњунцтион; анд ит дид нот wоррy анyбодy елсе ин тхе евент. И тхинк тхе реасон ис... тхат алл оф ус хаве а привате анд публиц лангуаге. Анд тхис ис тхе еффецт wхицх И тхинк оццурред wитх тхе плаy: тхат оне симплy аццептед тхат тхеy хад а публиц мандарин лангуаге анд а привате интимате лангуаге.

ГИЛДЕНСТЕРН: (Удари га.) Ђубре мало! Јесам ли ти рекао да не говориш на страном језику!

РОЗЕНКРАНЦ: (Гилденстерну.) Дај, смири се! (Зокију.) Добро синко, да ли си ти уопште свестан шта си урадио?

ЗОКИ: (Одважно.) А шта сам то урадио?! Осим што сам можда помало презирао драме, посебно начин на који су биле писане... (Занесено.) Али сам се много дивио Шекспиру и његовом стваралаштву.

РОЗЕНКРАНЦ: (Одмахује главом.) А ти хтео да направиш нову драму!

(Гилденстерн бесно псује себи у браду.)

ЗОКИ: (Презриво.) Све нове драме су старе драме!

ГИЛДЕНСТЕРН: 'Оћеш да будеш уметник, је ли! (Ћушне га по глави.) Мислиш да си важан?

ЗОКИ: Никад нисам сматрао да сам важан, нити да је уметност важна. Ова драма сигурно неће спасити главу неком грешнику у твом казамату. Па чему онда све то?! Крив сам зато што осим пискарања нисам предузео ништа више. Знаш, тај скривени осећај кривице носе многи уметници. Али, ја бар нисам носорог, за разлику од тебе!

ГИЛДЕНСТЕРН: Охо, мали се скроз обезобразио.

(Крене да га поново удари, Розенкранц га спречи.)

РОЗЕНКРАНЦ: Претерао си, малиша. Шта ти је све ово требало? Имао си све. Зар не мислиш да је цена сувише висока за то да човек буде другачији од осталих, то јест да не буде носорог?

ЗОКИ: Да, наравно... Али ја бих ту цену опет платио. Па ако би била и још већа, пристао бих. Ви, марксисти, сте стварно јадни. Имате своје митове и својеврсну метафизику, али деградирану до те мере да је потребно бити изузетно препреден па то све тако вешто скривати. Наравно, ви то нисте!

ГИЛДЕНСТЕРН: (Разјарен.) Убићу га, вође ми!!

РОЗЕНКРАНЦ: Доста је било! Идемо. (Диже га са столице.)

ЗОКИ: Друго и не очекујем. Вас марксисте ионако никад није инспирисало ни милосрђе ни саосећање. Кад говорите о правди, мислите на освету, казну, санкцију. Кад говорите о слободи, то пре свега значи тиранију. Кад говорите о једнакости заправо се ради о привилегијама. Стварно сте јадни и за жаљење! Уствари, смешни сте. (Пљуне.) Мада трагично, опет, не искључује хумор.

(Зоки се смеје. Одводе га. Завеса.)

ПРЕ КРАЈА

(Зоки провирује иза завесе. Гледа у публику.)

ЗОКИ: Дакле?

БЕБЕ: (Из публике.) Није лоше, није лоше.

ЈОЈО: (Бебеу.) Не буди строг. (Зокију.) Било је одлично!

ЗОКИ: С вама је заиста задовољство радити.

БЕБЕ: И нама је задовољство с нама радити. Волимо игре којима нема краја!

(Завеса. Крај.)

У Београду, 1997.

БИБЛИОГРАФИЈА:
Бекет, Самјуел: "Изабране драме". Београд, Нолит, 1984.
Јонеско, Ежен: "Ћелава пјевачица и други антикомади". Загреб, Знање, 1981.
Јонеско, Ежен: "Трагична фарса". Књижевна реч, 1996, бр. 474/475/476
Стефановић, Зоран: "Словенски Орфеј и друге драме". Београд, Знак сагите, 1995
Стоппард, Том: "Ис Ит Труе Wхат Тхеy Саy Абоут Схакеспеаре", Интернатионал Схакеспеаре Ассоциатион. 1982., Оццасионал Папер Но. 2
Стопард, Том: "Розенкранц и Гилденстерн су мртви". Писмо, 1991, бр. 27
Шекспир, Виљем: "Хамлет". Београд, Култура, 1963.

Певачица српске и балканске изворне песме, англиста. Рођена 1971. у Лозници на Дрини.

Један од оснивача групе Моба, младе урбане женске групе за традиционално српско певање (албум Приони, мобо, Биљег, Београд 1995). Заједно са свирачем Дарком Мацуром члан И Интербалканског традиционалног ансамбла основаног на Првом интербалканском фестивалу у Солуну, '95.

Тренутно снима свој први соло-албум за издавачку кућу "Биљег" и води властиту вокалну групу "Дрина". Сарађивала са више рок група, између осталих "Бјесови", "Ништа али логопеди" итд. Једина у Србији упражњава "кумеи", дифоничну вокалну технику Монгола и Туванаца.

Преводила за Књижевну реч, кућу Биљег и Балканску културну мрежу.

"Трагични Патцхwорк" је њена прва драма, настала као семинарски рад на Филолошком факултету.