ВЕЛИМИР БРАЧУЉ

Јаков и Габријел

ЛИЦА:
ЈАКОВ, у првом делу дечак (14 година), у другом младић (24);
ГАБРИЈЕЛ, Јаковљев васпитач, човек неодређених година, неодређеног стаса, уопште, отелотворење онога ко неком соли памет.

(Велика неугледна соба у којој преовлађују сивозелене нијансе. Сто, масиван, неколико столица, ормар, испод стола у првом делу неупадљив, велики окован сандук. У дубини лево прозор са отрцаном завесом, десно у дубини врата. На зидовима тапете у поменутој боји. Гола сијалица над столом. Од стола улево, омања школска табла са прибором, затим мапе, шестари, лењири, глобуси. На столу гомила дебелих књига. На левој страни поред врата вешалица са капутима. Стаклена витрина са гомилом књига и училима поред десног зида. Такође поред десног зида, у првом плану, умиваоник. У другом делу распоред се донекле мења. Испред школске табле долази омањи кауч. Књиге са стола су покупљене и сложене у страну. Школска учила су разбацана по угловима. Она још само подсећају на сврху коју та просторија има у првом делу.)

ПРВИ ДЕО

(Соба - тренутно уређена као мала учионица. Габријел предаје за таблом. Јаков седи за столом и слуша. Главу је наслонио на руку и замишљен је.)

ГАБРИЈЕЛ: ... над хипотенузом једнак је квадратима над катетама. Квадрати над катетама једнаки су оном над хипотенузом. (Пауза. Габријел брише руке крпом. Сумирајући.) Уопште узев, сви квадрати су мање-више једнаки. Сви, заправо, имају искључиво квадратни облик. Овим сам, дакле, доказао своју теорему. (Пауза. Габријел погледа у правцу Јакова.) Јакове, да ли ме ви уопште слушате? (Пауза.) Ви спавате?

ЈАКОВ: Не.

ГАБРИЈЕЛ: Не уводите самог себе у очигледну лаж. Види се да вам је на лицу сан.

ЈАКОВ: (Равнодушно.) Да, размишљам о нечему. Заправо, сетио сам се нечега. (Пауза. На реч "сетио" Габријел нагло постане смркнут.) Сећам се да...

ГАБРИЈЕЛ: Не!

ЈАКОВ: Шта не?

ГАБРИЈЕЛ: Рекох не! Ја вам забрањујем! (Јаков га зачуђено гледа.) Чему тај поглед? Ви знате зашто.

ЈАКОВ: Ја немам појма...

ГАБРИЈЕЛ: О, он "нема појма"! Знам ја, знам ја добро о чему је реч кад он мени каже да се "сећа". Знам ја, знам. Вас, драги мој учениче, у последње време све чешће спопада та стара болест. Ако се ви обмањујете, ја нисам. Знам ја добро чему воде такви испади...

ЈАКОВ: Кад ћемо да једемо?

ГАБРИЈЕЛ: Такво понашање води у деградацију и пропаст! Увек почиње са таквим некаквим "присећањем". А после, куд који мили моји!

ЈАКОВ: Ма, о чему ви то уопште говорите?

ГАБРИЈЕЛ: То је сигуран предзнак ваше болести!

ЈАКОВ: Ја уопште нисам болестан.

ГАБРИЈЕЛ: (Извештачено топлим тоном.) Јадниче мој... Зато што је ниси свестан. Она је ту, у твојој глави. Кад она наиђе онда ти у неку руку ниси ту, разумеш. Али сам зато ја тај који преузима ствар. (Кратка пауза.) Да, да, да... Драги мој учениче, ваша свест је болесна. То више не можемо тајити. А онда кад то... То ваше... Лудило, да тако кажем достигне свој врхунац, е онда, јао... Али о томе нећу ни да говорим. Дакле, као прво, више нећу да чујем ништа о некаквим "присећањима".

ЈАКОВ: Доводите сами себе у неприлику. То уопште није у складу са "људским правима" која смо обрађивали прошле недеље. Зар ми неко може забранити да смишљам?

ГАБРИЈЕЛ: Да, кад је у питању то!

ЈАКОВ: (Тобож необавештено.) Шта? (Габријел га само погледа испод ока и накашље се. Пауза. Јаков почиње другим тоном. Невино.) Али, чему уопште та препирка? Па барем је само самовање и маштање нешто потпуно безопасно и...

ГАБРИЈЕЛ: Безопасно!? То су приче за децу! О, баш је оно опако, субверзивно, махнито! У сваком погледу је штетно. Уосталом, баш због тога да нико не би лутао и имао Науку. Пут којим би... (Пауза. Габријел на часак погледа Јакова. Овај је пригнуо поглед.) О, гледај га! Он смишља. И то још док ја говорим!

(Јаков се тргне, а потом опет утоне у себе.)

ГАБРИЈЕЛ: (Говори све брже, распаљујући се.) Ти уопште не обраћаш пажњу на оно што ја говорим. Постао си глув за само опомене. Ја то нећу трпети још дуго. Ако је потребно задаћу ти једну, не, хиљаду и једну самосталну домаћу лекцију. Мучићу те од зоре до мрака основним питањима. Ноћу ти нећу давати мира терајући те да у бескрај тражиш решење квадратуре круга! Чујеш ли, мали скоте, ја ћу!

ЈАКОВ: (Који је у међувремену поново почео да га слуша привучен његовом виком. Умиљато.) Али... Чему то?

ГАБРИЈЕЛ: (Још запенушан.) Шта?

ЈАКОВ: То нико не може изменити...

ГАБРИЈЕЛ: (Хватајући се за главу.) О немогуће, немогуће, мој Боже...

ЈАКОВ: (Полако, надземаљски смирено.) То о чему ја маштам није ни уобразиља ни сан. Оно је једнако стврно као што су стварне птица и камен, као што смо стварни ви и ја. Оно је неуништиво. Без обзира на ваше мере...

ГАБРИЈЕЛ: (Театрално шета испред табле.) Ја ћу полудети, полудећу!

ЈАКОВ: За то нема разлога. Ја немам намеру да вас оставим тек тако. Убацићу вас у моју причу да би гледали заједно. Све је то једноставно и лако. Кад сам говорио "оно", требало је да, заправо кажем "он".

ГАБРИЈЕЛ: (Скоро урла гледајући некуд напоље.) Почело је, почело!

ЈАКОВ: Сад ћу вам рећи и његово име...

ГАБРИЈЕЛ: (Урлајући.) Али ја га знам, синко! Ја га знам. Зар ми се ниси тако по први пут поверавао већ безброј пута?

ЈАКОВ: (Уопште се не обазирући, и даље смирено, надземаљски озарен. Нежно!) Силвестер.

ГАБРИЈЕЛ: (Који је стигао да запуши оба ува. Лудачки самоуверено. Грохотом.) Ја ништа нисам чуо. (Вади прсте из ушију.)

ЈАКОВ: Силвестер.

ГАБРИЈЕЛ: А? (Примећује да му уши нису зачепљене.) Силвестер, а? Гаде, мамлазе, хуљо! Натераћу те да га поново прогуташ. Истераћу и мајчино млеко из тебе, натераћу те да испљунеш до краја где си га и од кога си га чуо први пут. Имам ја мере за ту вашу организацију. Сазнаћемо ко је ту, запрво, главни. Растурићемо вас до у бескрај. (Пауза. Онако нагло као што је почео Габријелов бес, он сплашњава. Наступа резигнација. Он брише зној са чела.) Снуждио си се, а? Гадно си се упрпао. Народски да кажем. усрао си гаће. Али, нема везе. Нисам ја тако опасан. Мислим да бих ипак могао да се некако нагодим...

ЈАКОВ: Тако је.

ГАБРИЈЕЛ: Шта?

ЈАКОВ: Учитељу: Ја ипак мислим да сте се малопре мало изланули.

ГАБРИЈЕЛ: (Храбро се хихоће.) Ја, таман посла. Ја никад нисам претерао ни у чему.

ЈАКОВ: Ја мислим да је време да напустимо све то.

ГАБРИЈЕЛ: Шта то?

ЈАКОВ: Да једном буде крај... За сва времена...

ГАБРИЈЕЛ: Чега? О чему ти уопште говориш?

ЈАКОВ: Тог... Тог вашег подучавања. (Пауза. Габријел је толико изненађен да само зине и тако остане цело време. Јаков смирено наставља.) Мислим да оно не води ничем. (Кратка пауза, веома оштрим погледом Јаков на час проверава дејство својих речи. Спушта поглед. Са сабраном надмоћношћу наставља. У гласу му се осећа резигнација примерена средовечном човеку.) Ваша наука, подуке и пракса коју ми дајете... Ваш план... Аако он уопште постоји. Све те инструкције узете заједно немају никаквог смисла. Ја сам непрекидно очекивао неко разрешење, кључ који све те глупости усклађује и оправдава, али већ сад ми је јасно да он никад неће ни доћи. Због тога што то и јесу глупости. (Пауза.) Шта ви уствари хоћете? Зашто ме држите овде? Ко сте ви? Није ми јасно зашто ме ви издржавате без икакве накнаде. По чијем је то налогу? Коме за љубав? Целим својим бићем осећам да нисмо чак ни род. Премоћ у познавању тих питања не би смела остати ваша привилегија. Вама су познати разлози због којих је све ово. Хоћу да све то једном решимо и истерамо на чистац.

ГАБРИЈЕЛ: О чему он говори?

ЈАКОВ: Нико се не би могао заварати да није појмио то што сам управо рекао.

ГАБРИЈЕЛ: То је само чиста безобзирност и ништа друго.

ЈАКОВ: Да, ако је безобзирност истина!

ГАБРИЈЕЛ: Шта ти знаш о истини?! Једнако као и захвалности.

ЈАКОВ: У реду, ја признајем да сам у неку руку захвалан; ако треба, рећи ћу чак и да се кајем, али... (Емфатично.) Учитељу, Раби, ако сте заиста учитељ, ако сте стварно човек ви, ћете ми рећи.

ГАБРИЈЕЛ: (Отреса рукаве.) Види ти мангупа! Шта ја имам њему да кажем!

ЈАКОВ: (Као пре.) Учитељу, Раби, ја сам напуштен, ја сам очајан... Ја више немам избора.

ГАБРИЈЕЛ: Ма дај... Доста тог пренемагања. Ућути, разумеш ли?

ЈАКОВ: (Гушећи се у сузама.) Он ме не чује; он стварно нема уши за моја питања.

ГАБРИЈЕЛ: Хајде да све ово лепо средимо и кренемо даље са предавањем. (Пауза. Габријел прилази Јакову и покушава да га натера да седне.) Све су то глупости, драги мој. Чему уопште тамо нека питања? Важно је да смо ми овде, ја и ви, Јакове.

ЈАКОВ: (Безнадно гледајући пред себе.) Зар стварно нема ничег?

ГАБРИЈЕЛ: (Накашља се.) Идемо даље.

ЈАКОВ: Зар је све само опсена, празна, безнадна игра?

ГАБРИЈЕЛ: (Код табле.) Дакле, почећемо опет са кругом, пошто ја, као и сваки други предавач највише волим кругове. Ако на пример...

ЈАКОВ: (Мало гласније, у жељи да се обрати Габријелу.) Говорили сте да ћу ако се стрпим овде дочекати Живот.

ГАБРИЈЕЛ: Ако погледамо све кругове и замислимо да...

ЈАКОВ: Кад у ово гнездо треба да дође живот?

ГАБРИЈЕЛ: ... је њихов радијус небитан за поимање њихове суштине, онда долазимо до зачуђујућег али истинитог сазнања да...

ЈАКОВ: (Гурне сто и преврне га.) Не, овако више неће ићи.

ГАБРИЈЕЛ: (Тобоже мирно довршава реченицу иако испод ока веома оштро мотри на Јакова који је управо починио своју неподопштину.) ... и не постоји мноштво кругова, него напротив само један, један једини круг.

(Пауза. Немо се гледају.)

ГАБРИЈЕЛ: (Приђе столу и рашири руке.) Па...

ЈАКОВ: Узалуд. Нећу га подићи.

ГАБРИЈЕЛ: Нећеш. Е, па имам ја свој начин...

ЈАКОВ: И ја га имам.

ГАБРИЈЕЛ: Шта ти имаш?

ЈАКОВ: Свој начин. Вама је познато више од две трећине свог будног живота ја и тако не проводим на јави. Ја живим далеко од себе и од вас. Током дугих година бежећи од ваших начела освојио сам за себе тај кутак. Ја - живим у машти.

ГАБРИЈЕЛ: Да ти то опет не мислиш да почнеш да штрајкујеш?

ЈАКОВ: (Седа, оглувео за све око себе.) Зовите то како хоћете. Ја сам већ тамо. Шта ме се тичете и ви, и ваш напредак и сва та бука? Ја више нисам са вама. Збогом.

ГАБРИЈЕЛ: (Бесно га гледа, а онда се лупа по бедрима и хулећи шета по соби.) Ти то не можеш. Ти немаш права. Нећеш успети. Ја сам - незаобилазан. Тек сад ја могу да почнем озбиљно. Схватићеш да је моја истрајност јача од сваког случаја - да моја промисао није тек папирић на ветру, пламичак који може затитрати сваки гласић.

(Јаков је занет као у сну. Не обраћа никакву пажњу, као да не постоји. Што Габријелов глас постаје гласнији и дубљи, светло постаје све тамније, а атмосфера злокобна. Код крајњих речи све тоне у потпун мрак.)

ГАБРИЈЕЛ: Мојих научних метода има на хиљаде, мојих постулата има колико и капи воде у мору, теорија о свемиру колико и крљушти на рибама, проверених истина колико и зрна песка на обали... Ако имаш храбрости опаши се као човек и...

(Габријелов глас губи се негде у мраку. Тишина.)

Крај првог дела

ДРУГИ ДЕО

(Исти декор након седам година. Нормално, све је још више оронуло. Оно што нарочито упада у очи је недостатак било какве романтичне нијансе која је раније могла бити уочена. Сивило и безличност су узели маха. Сцена одише реалистичношћу грубље врсте, свакодневницом. Јаков сад има преко двадесет година. Стас му је отприлике као и Габријелов. Носи изношено одело. Габријел се није много променио. Само је његова учитељска хаља још отрцанија тако да се сад не доима помпезно, него јадно.
Јаков стоји. Габријел седи за столом. Раширио је новине и чита.)

ЈАКОВ: Куд да идем?

(Габријел ћути. Чита новине.)

ЈАКОВ: Куд да се денем?

(Габријел чита.)

ЈАКОВ: Негде морам. (Пауза.) Овде сам откад знам за себе. (Пауза.) То није богзна шта. (Пауза.) Није привлачно. Тако је било одувек. (Пауза.) Ах, да! (Пауза.) Уствари. не! (Дужа пауза.) Али баш да! (Јаков пукне прстом.) Сећам се. Ту је неко једном нешто покушао. (И даље између реченица прави значајне паузе.) То сам био ја. Да, баш ја, тако је.

ГАБРИЈЕЛ: (Одлажући новине, театрално парафразира.) Да, то је био баш он. (Нормалним тоном.) Мани говоранцију. Је ли све данас било у реду тамо?

ЈАКОВ: У реду?

ГАБРИЈЕЛ: Да, мислим, нико те није гњавио; слажу се, задовољни су твојим радом.

ЈАКОВ: Не знам.

ГАБРИЈЕЛ: Како не знаш? Он "не зна"!

ЈАКОВ: У ствари, уопште нисам сигуран да они разумеју шта ја говорим, да знају мој језик.

ГАБРИЈЕЛ: Његов језик! Пази молим те!

ЈАКОВ: Ја сам потпуно усамљен на свим местима.

ГАБРИЈЕЛ: (Хитрим тоном.) Ма немој. Није него. Немаш разлога да правиш неког драмосера од самог себе. Ствари иду како иду. Ни другима није боље, буди сигуран. Једноставно, мораш научити да другачије осећаш. Ето, толико.

ЈАКОВ: Докле то траје?

ГАБРИЈЕЛ: Док траје.

ЈАКОВ: До смрти?

ГАБРИЈЕЛ: Опет он. (Габријел устаје и одлаже новине. Скида наочаре.) Кад те човек слуша помислио би да си пао с Марса на земљу. Па ти си нормалан човек, имаш свој позив, свој посао, свој дом, радиш. Твоје препоруке су оптималне. Имаш праву квалификацију за коју мени, кхм... Такође можеш да захвалиш. Здрав си, хвала Богу, добро изгледаш.Сигурно се и девојке већ окрећу за тобом. А овамо, правиш некакву драму... Те ово те оно, те они, те ја... Мораш да појмиш да смо сви једно и да самог себе не истичеш толико у први план. (Габријел седа и поново узима новине.) Тим пре што ти је, руку на срце, боље него другима.

ЈАКОВ: (Замишљено одшета до кауча и легне. Стави руке под главу и гледа у плафон. Кратка пауза.) Добро је, стварно добро. (Дужа пауза.) Данас сам раскрстио с њом. Заправо од самог почетка сам осећао да неће ићи, да уопште неће ићи. Они ме не разумеју.

ГАБРИЈЕЛ: Ма дај! (Пауза.) Нећемо опет започињати ту комедију. Ако постоји грешка...

(Пауза. Габријел не жури са говором.)

ЈАКОВ: Да?

ГАБРИЈЕЛ: ...она је у теби. Сигурно. Баш о томе сам размишљао недавно. Но, руку на срце, нисам се надао да ћу то морати да ти кажем. Сам си започео. Но, ето, сад ти кажем.

ЈАКОВ: Шта?

ГАБРИЈЕЛ: Грешка је у теби, младићу. Ја сам учинио најбоље. Стално снатриш, снатриш... Са свим си незадовољан. Ето, сам реци, ниси задовољан ни с послом, ни са кућом, ни са мном, а што је најгоре, ниси задовољан ни сам са собом.

ЈАКОВ: Истина је.

ГАБРИЈЕЛ: А зашто? Зашто ниси задовољан ни са чим? Зашто, питам те? Да ли знаш одговор? (Пауза.) Не знаш га, а? А ја сам ти га малопре рекао. Грешка је у теби. (Пауза. Габријел одгурне новине и дубље се замисли.) Да, та маштања. Ти напади које имаш - већ годинама... Они те упропашћују.

ЈАКОВ: (Изненада, готово аутоматски, затварајући очи, но врло тихо.) Силвестер...

ГАБРИЈЕЛ: (Тргне се.) Да, то. Али немој сад. За то имаш времена и тамо. Учини то неком другом. Ја хоћу да овде будеш миран. Знам како то иде. После ћеш рећи да се ничег не сећаш. Твоја невиност је доказана, ја, заправо, једини живим с тим фантомом.

ЈАКОВ: (Поново прибран.) С каквим фантомом?

ГАБРИЈЕЛ: Полудећу од тога. Ево, као сад, после свега, ти савршено заборављаш. (Габријел се окрене према публици. Говори за себе.) Да, после свега он савршено заборавља.

ЈАКОВ: Тако сам уморан.

ГАБРИЈЕЛ: То је лепо.

ЈАКОВ: Шта?

ГАБРИЈЕЛ: Кад кажеш да си уморан. То већ личи на нормалан разговор.

ЈАКОВ: По чему је то нормално, не разумем.

ГАБРИЈЕЛ: По томе... По нечем... Тако, кад се говори о постојећим стварима. О умору, на пример. То волим. То тражим од тебе, заправо. Хоћу да тако говориш, а не тамо... Онако, хоћу, о стварима. (Пауза.) Хоћу да разговарамо, да кореспондирамо, брале. Као што иде. Тук на утук. Ти па ја, па онда опет ти па ја и тако... А не да ти непрестано говориш једно, а ја те опомињем за нешто десето.

ЈАКОВ: О чему ја могу с тобом да говорим?

ГАБРИЈЕЛ: О много чему. (Пауза. Строго.) У ствари, и не мораш. Ја само нећу да говориш сам са собом.

ЈАКОВ: До ђавола са твојим забранама.

ГАБРИЈЕЛ: Ето, и то је унеколико нормално. Барем реагујеш. Не причаш сам себи у браду. Можеш ти, можеш... Зашто си се толико сневеселио? А, а! Извући ћу ја то из тебе. Миц по миц, и пропеваћеш ми као славуј. Ха, ха, што си се сневеселио? Кажем ти, пропеваћеш. Ето, шта ја знам... (Пауза.) Јеси ли ручао? (Пауза. Габријел гледа за Јаковом настојећи да ухвати његов поглед.) Јакове, питам те, јеси ли ручао данас? (Пауза. Габријел се опет окреће према публици. Говори за себе.) То је нормално. Такве ствари, обичне ствари; овоземаљске ствари. (Поново се окреће за Јаковом. Театрално правећи гег.) Јакове, јеси ли ручао данас? (Пауза. Поново према публици.) Тако ћу успети да га излечим. Јакове, јеси ли гладан?

ЈАКОВ: Не!

ГАБРИЈЕЛ: (Као и раније за себе.) То не добро, но, добро је.

ЈАКОВ: Жедан сам.

ГАБРИЈЕЛ: Ех, да...

ЈАКОВ: Жедан сам, чујеш ли.

ГАБРИЈЕЛ: (Као и раније.) Но, добро је, добро је.

ЈАКОВ: (Скоро подвикне.) Али ја умирем од жеђи!

ГАБРИЈЕЛ: (Изненађен.) А!?

ЈАКОВ: (Мирније.) Да ли сад чујеш?

ГАБРИЈЕЛ: (Увређен.) Чујем те добро, не дери се.

ЈАКОВ: Шта сад кажеш?

ГАБРИЈЕЛ: Ја сам те питао јеси ли гладан, само то.

ЈАКОВ: Али ја ти кажем да сам жедан.

ГАБРИЈЕЛ: То те нисам питао.

ЈАКОВ: Добро...

(Поново одлази до кауча и седа.)

ГАБРИЈЕЛ: (Скокне са столице.) А то не. Немој опет да ми се ућутиш.

ГАБРИЈЕЛ: Ја сам хтео да разговарамо, знаш. Није битно о чему. Ето, питао бих те...

ЈАКОВ: Нисам ни ручао, ако хоћеш да знаш.

ГАБРИЈЕЛ: Тја!

(Нагло се окрене од Јакова, разочаран.)

ЈАКОВ: Зашто се опет окрећеш?

ГАБРИЈЕЛ: Јер опет бацаш блато у лице оном ко с тобом хоће да води нормалан људски разговор. Опет те твоје потребе! Субјективност! Ја хоћу да те мало откравим и пустим у живот, а ти се стално набацујеш једним те истим.

ЈАКОВ: Жедан сам.

ГАБРИЈЕЛ: Ствари се увек могу окренути набоље, ако то желиш; кажем ти увек. То је правило.

ЈАКОВ: Жедан сам.

ГАБРИЈЕЛ: Да не мислиш да ме до јутра мучиш са својим потребама?

ЈАКОВ: Али ја сам стварно жедан.

ГАБРИЈЕЛ: (Скрсти руке.) Не тиче ме се.

ЈАКОВ: Леп ти разговор водиш!

ГАБРИЈЕЛ: Па ако си жедан, пиј, Божији човече. Ево, хоћеш ли да ти ја наточим?

(Габријел узима чашу и одлази до чесме. Отвара је, међутим, вода не истиче. Габријел покуша опет. Ћутање.)

ЈАКОВ: (Фиксирајући Габријела у очи погледом који прозире.) А можда ту никад није ни било воде.

ГАБРИЈЕЛ: (Одлази до Јакова и опипава му чело.) Стварно си полудео.

ЈАКОВ: Дакле, шта?

ГАБРИЈЕЛ: Шта?

ЈАКОВ: (Готово с надмоћношћу.) Шта да пијем?

ГАБРИЈЕЛ: (Тмурно.) У реду, већ је и врапцима познато да данас случајно у мрежи нема воде. Да, бесумње, нема је. Чињеница је то.

ЈАКОВ: Али шта?

ГАБРИЈЕЛ: Шта?

ЈАКОВ: Шта да пијем?

ГАБРИЈЕЛ: Па пиј... (Размишља.) ... Пиво! И био живо. Ха, ха, ха! То је одговор коме не треба поговор. Шта кажеш?

(Габријел се опет смеје као лудак. Избегава Јаковљев поглед.)

ЈАКОВ: Коначно имаш један леп предлог!

ГАБРИЈЕЛ: Заиста? (Погледа га у неверици. Прилази му радостан, спреман да Јакова и пољуби ако треба.) А погодио сам случајно, онако, као у песмици. Шта ја знам, онако - тра, ла, ла, ла, ла, ла, ла. Хвалим Свевишњег што сам ти коначно угодио.

ЈАКОВ: Хоћеш ли ти ићи?

ГАБРИЈЕЛ: (Тргне се из одушевљења, предосећајући непријатну промену.) Где?

ЈАКОВ: По пиво.

ГАБРИЈЕЛ: Какво пиво?

ЈАКОВ: Па то, о којем си говорио.

ГАБРИЈЕЛ: Пиво о којем сам говорио. Ха, ха! Па то је било у песми.

ЈАКОВ: Рекао си да пијем пиво.

ГАБРИЈЕЛ: Али ја сам то само онако... Шта ће нам уопште пиво?

ЈАКОВ: Јер сам ја жедан.

ГАБРИЈЕЛ: (Блесаво, двоумећи се.) Жедан, а?... Стварно. Тја! Он је жедан. (Габријел стави руке на леђа. Шета.) Стварно си непоправљив субјективист. Својом личном оптиком гледања замрачујеш сваку комуникацију, сваки могући корелат...

ЈАКОВ: (Прекине га вичући.) Жедан сам!

ГАБРИЈЕЛ: (Још гласније.) Па нека си!

ЈАКОВ: Хоћеш ли ти ићи или не?

ГАБРИЈЕЛ: (Без пребацивања, забринут.) Ти си заиста болестан.

ЈАКОВ: Зови то како хоћеш.

ГАБРИЈЕЛ: Свеједно, ја то осећам...

ЈАКОВ: Па зар ти стварно нећеш донети то пиво?

ГАБРИЈЕЛ: Кад је човек болестан мора потражити савет лекара.

ЈАКОВ: Ниси ли већ једном рекао да је ово земља обиља?

ГАБРИЈЕЛ: Од болести до здравља само је један корак.

ЈАКОВ: Докажи своју тврдњу. Имам ли ја права на једно пиво, реци?

ГАБРИЈЕЛ: Ко другоме јаму копа сам у њу пада.

ЈАКОВ: Зар нећеш да ми одговориш?

ГАБРИЈЕЛ: (Чешка се, притеран.) Ти, овај, да, решићемо то...

ЈАКОВ: ...међутим...

ГАБРИЈЕЛ: (Тргне се.) ...међутим... Шта међутим? Да, међутим...

ЈАКОВ: Постоји увек то "међутим"!

ГАБРИЈЕЛ: Ма не, веруј ми, није то. Није ствар у пиву. Није ствар ни у...

ЈАКОВ: (Тихо.) Стари...

ГАБРИЈЕЛ: ...није ствар ни у другим стварима које...

ЈАКОВ: Стари... Не треба да ме фарбаш, ја знам.

(Дуга пауза. Габријел постаје нервозан. Прибере се. одважно.)

ГАБРИЈЕЛ: Ти знаш. Шта ти знаш?

ЈАКОВ: Ти немаш покриће. Немаш новац.

ГАБРИЈЕЛ: Ја немам?!!!

ЈАКОВ: Ти!

ГАБРИЈЕЛ: Мислиш да немам?

ЈАКОВ: Ја знам да немаш.

ГАБРИЈЕЛ: Ех, па...

ЈАКОВ: Немаш, сигурно немаш. Ја знам...

ГАБРИЈЕЛ: Можда под условом да...

ЈАКОВ: Јер знам да ти никад ништа немаш. То је аксиом. Сигурнији од свих аксиома природних наука.

ГАБРИЈЕЛ: Можда тренутно немам, али то ништа не значи јер...

ЈАКОВ: Ха, ха, ха!

ГАБРИЈЕЛ: ...јер ја никад. Зашто се смејеш? Чему се тако лудачки смејеш.

ЈАКОВ: (Који је нагло престао да се смеје.) Смејем се твојој беди, несрећо.

ГАБРИЈЕЛ: Хеј, припазидер ти мало на своју реч, мали!

ЈАКОВ: Ти никад ништа немаш. Немаш покриће за ништа, то је то. Ниси оно за шта се издајеш јер чак ни пара немаш; оног што је од свег "нормалног" тако "нормално".

ГАБРИЈЕЛ: Баш си безобразан, веруј ми.

ЈАКОВ: Бедастоћо, немаш ни усрану пару а продајеш вечити живот.

ГАБРИЈЕЛ: Причај, јер ти више ниси одговоран за то што говориш.

ЈАКОВ: Полудим од смеха кад видим вас јадне туторе који немају ни насушни хлеб, а хоће да ограде небеса.

ГАБРИЈЕЛ: Говнару један! Престани да урлаш ту. Пусти ме боље да размишљам. Ипак могу да те извучем само ја. Шта год да је у питању ти немаш бољу солуцију.

ЈАКОВ: Погрешио си. Ја је имам.

ГАБРИЈЕЛ: Шта?

ЈАКОВ: Сигурно да имам бољу солуцију. Мислиш да сам баш толико луд да се скроз ослоним на тебе?

ГАБРИЈЕЛ: Причаш приче.

ЈАКОВ: Не треба да журиш, ја сам га већ послао.

ГАБРИЈЕЛ: Кога?

ЈАКОВ: Силвестера. Он ће нам донети пиво.

(Затамњење.
Иста сцена двадесет минута касније. Јаков седи, Габријел шета иза њега. Пауза.)

ЈАКОВ: (Гледајући кроз прозор.) Јеси ли ти уопште икад био напољу? Знаш ли како је тамо?

ГАБРИЈЕЛ: Јеси ли сигуран да ти је сад добро?

ЈАКОВ: Да, одлично се осећам.

ГАБРИЈЕЛ: Да у нашој кућној апотеци ипак потражим некакав лек?

ЈАКОВ: Не треба.

ГАБРИЈЕЛ: (Врти главом.) Ипак се бринем. Хоћеш ли да опет понављамо заједно ону реченицу?

ЈАКОВ: "Не постоји никакав Силвестер"? Не, нема потребе.

ГАБРИЈЕЛ: Утувио си?

ЈАКОВ: Да. Сад само мислим на то пиво које ће доћи.

ГАБРИЈЕЛ: (Мирно, монотоно.) Дакле, ипак хоћеш да се ја некако постарам.

ЈАКОВ: Не, зашто? Нема потребе.

ГАБРИЈЕЛ: Али...

ЈАКОВ: Зашто? Он треба сад да стигне.

ГАБРИЈЕЛ: (Прилази му и протреса га.) Слушај, шта је теби?

ЈАКОВ: Мени? Ништа.

ГАБРИЈЕЛ: Зашто опет булазниш о неком типу? Пива ће бити само ако ја одем. Само немој рећи да ће ти пиво донети твој добри Силвестер. Испуниће ти све жеље твој добри Силвестер! Реци, само ми реци да се опет ради о том проклетом Силвестру.

ЈАКОВ: Да.

ГАБРИЈЕЛ: Ја ћу ускоро сићи с ума.

ЈАКОВ: Зашто?

ГАБРИЈЕЛ: Потпуно сам сметен.

ЈАКОВ: (Опрезно.) Па... Ти немаш новац, зар не?

ГАБРИЈЕЛ: Хм...

ЈАКОВ: (Исто.) Чињеница је. А ја сам жедан. Стварно. Према томе...

ГАБРИЈЕЛ: Рашчистићемо то касније. Али прво утуви једну ствар: нема никаквог Силвестера.

ЈАКОВ: (По први пут у благој недоумици.) А онда ти имаш новац...

(Габријел се накашља.)

ЈАКОВ: Имаш?

ГАБРИЈЕЛ: Јесмо ли сагласни: нема никаквог Силвестера.

ЈАКОВ: Ти ћеш ми утажити жеђ, хоћеш ли?

ГАБРИЈЕЛ: Хајде, прво лепо понови што сам ти сад рекао.

ЈАКОВ: Идеш ли после тога?

ГАБРИЈЕЛ: Да чујем...!

ЈАКОВ: Да чујем ја!

ГАБРИЈЕЛ: Добро знаш: моје девизе важе подједнако у свако доба: "Што ближе стварном, у сусрет корисном".

ЈАКОВ: Слажем се.

ГАБРИЈЕЛ: О, хвала Богу да се слажеш.

ЈАКОВ: Најкорисније је да сад останеш овде, јер ће он који је стваран и тако донети пиво.

ГАБРИЈЕЛ: (Дигне кажипрст.) Не, то нисам мислио.

ЈАКОВ: (Потпуно занет, смеје се.) Јеси. Знаш и сам да је то он. Ти немаш покриће, немаш новац. Он је млад момак. Брзо ће он. Ја сам га послао.

ГАБРИЈЕЛ: У божју матер!

ЈАКОВ: Шта сад кажеш?

ГАБРИЈЕЛ: Ја... (Слегне раменима, неодлучан, смишља.)

ЈАКОВ: Нека! Ја сам већ веома жедан, а ти?

ГАБРИЈЕЛ: (За себе, гледајући према небу.) Свети Анастазије, пастиру помрачених, учини да овај несретник ипак прогледа.

ЈАКОВ: (Готово агресивно.) Ја сам већ веома жедан.

ГАБРИЈЕЛ: (Крстећи се.) Ах, да... Да...

ЈАКОВ: Сложио си се са мојом тврдњом да сам га послао, зар не?

ГАБРИЈЕЛ: Јесам ли? (Кашљуца, присећајући се.) Да, јесам, без сумње, јесам.

ЈАКОВ: Е, нек' већ једном и то чујем... Него, не чини ли се и теби... (Пауза. Јаков прилази Габријелу и готово му шапуће у уво) ... да он већ не одсуствује предуго?

ГАБРИЈЕЛ: (Који је већ прогутао једну лаж, пренеражен.) А?

ЈАКОВ: Зашто га још нема?

ГАБРИЈЕЛ: Па...

(Дуга пауза. Обојица неко време не знају шта да чине са собом.)

ЈАКОВ: Питам се... (Јаков постаје све нервознији, ужурбано шета.) ... јесам ли га ја уопште и послао. (Пауза. Гледа у Габријела.) Нешто ме мучи... Можда си ти у праву кад кажеш да сам мало... Али... (Пауза. Готово плачно, са брзином преобразбе лудак.) Јесам ли га ја уопште и послао?

ГАБРИЈЕЛ: (У страшној недоумици, укочен.) Ај!

(Стоји сломљен неко време, а онда се полако сабире, накашље се и почне, хладно.)

ГАБРИЈЕЛ: Ах! Проблем је, дакле, само у томе. Ти, хм, сам ниси потпуно сигуран - иначе не би имао проблема - не би умирао од жеђи, је ли?

ЈАКОВ: (Журно се окреће према њему.) Не бих!

ГАБРИЈЕЛ: (Као из топа.) Отишао је. (Прави кратку паузу. Загонетно се смешка.) Отишао је, сигурно је да је отишао. Да. (Пауза. Габријел коракне према Јакову.) Па ти си га послао, зар се не сећаш?

ЈАКОВ: (Диже очи према небу. Тихо.) Боже, хвала ти.

ГАБРИЈЕЛ: Како си уопште могао да посумњаш? Па и ја сам га видео кад је излазио. Мимоишли смо се на вратима. У рукама је имао торбу са празним боцама.

ЈАКОВ: Да, оне морају да се мењају.

ГАБРИЈЕЛ: Јеси ли сад сигуран?

ЈАКОВ: Јесам.

ГАБРИЈЕЛ: И више ниси... Хм, мислим... Ниси жедан?

ЈАКОВ: (За себе, смешкајући се.) "То је већ светлости трак..."

ГАБРИЈЕЛ: Сад си смирен, то волим.

ЈАКОВ: Зато што ништа друго не радим него чекам то пиво.

ГАБРИЈЕЛ: Зашто не, стићи ће.

ЈАКОВ: Жедном је пиће као мелем.

ГАБРИЈЕЛ: Да.

ЈАКОВ: (Погледа га.) Ти само кажеш "да". О, како си ти добар. (Плачно.) То је зато што из пристојности хоћеш да прећутиш. О како сам јадан испао. Ја сам посумњао. Посумњао сам у поредак, у свој здрав разум. То је врхунац беде.Ти имаш права кад кажеш да сам болестан. То је цела истина. Болестан сам, морално болестан. Ја сам морални слабић. Не верујем више ни у оно најопипљивије што ми може помоћи. Смутило ми се у глави и посумњао сам у Силвестера! Но, ти ме ниси понизио тиме што би ичим показао да си то видео. Узео си ме за руку и једноставно опет извео на пут, разумеш? Али ја то морам ад поменем. Хоћу да тиме оптужим самог себе.

(Пауза. Јаков тихо плаче.)

ГАБРИЈЕЛ: Којешта. Ти си сувише узбуђен. Зашто да се оптужујеш? Нема смисла да тиме оптерећујеш себе.То што сам ја учинио је ситница. То би учинио свако на мом месту. (Пауза. Габријел се накашље. Лупка Јакова по леђима.) Де, нема плача. Ово није време кад треба плакати.

ЈАКОВ: (Гледајући га кроз сузе.) Габријеле, ви сте прави анђео.

ГАБРИЈЕЛ: Анђео! Ха, ха! Баш си погодио. (Опет га тапка по леђима.) У реду, јесам. Али нема разлога за сузе. Доста је плакања.

(Пауза. Габријел примећује да га Јаков нетремице гледа у очи. Збуњен је.)

ГАБРИЈЕЛ: Зашто ме тако гледаш?

ЈАКОВ: (Нетремице зурећи у Габријела. Опседнуто.) А можда је побегао?

ГАБРИЈЕЛ: Ти опет о њему!

ЈАКОВ: Да, о њему. Ми баш нисмо много привлачни сустанари. Можда се он предомислио, гурнуо новац у џеп и једноставно ишчезао у непознатом правцу?

ГАБРИЈЕЛ: Којешта.

ЈАКОВ: Зашто сте тако сигурни?

ГАБРИЈЕЛ: Побегао, ма глупост. Шта ја знам... (Пауза.) Па то и није била нека лова. Јадан му ћар. То није разлог.

ЈАКОВ: Али он је побегао! Једноставно се искобељао из свега овог разумеш. (Пауза.) Он се искобељао, схваташ.

ГАБРИЈЕЛ: Којешта. (Пауза.) Коме је то још пошло за руком? Уосталом, шта ја знам. Али зашто се тако жестиш при томе? То ми смета. Говориш као да си ти - он. Хоћу рећи као да ти и сам хоћеш да побегнеш - то ме нервира.

ЈАКОВ: (Једноставно.) Хоћу.

ГАБРИЈЕЛ: Такве идеје треба избацити из главе јер уносе неред. Видећеш, ништа се, заправо, није десило.

ЈАКОВ: (Као раније, опчињен својом идејом.) Шмугнуо са свом том ловом! Испарио, избрисао се једном занавек!

ГАБРИЈЕЛ: Престани да ту брљезгаш јер ћу иначе опет морати да ти одржим предавање о томе колико су такве идеје штетне.

ЈАКОВ: Али њега нема, видиш ли?

ГАБРИЈЕЛ: Постоје разлози и разлози.

ЈАКОВ: Што не долази ако си ти у праву?

ГАБРИЈЕЛ: Између неба и земље има много тајни које нису приступачне смртницима.

ЈАКОВ: (Тмурно.) Ја сам већ веома жедан.

ГАБРИЈЕЛ: Опет ти!

ЈАКОВ: Зашто се пренемажемо? Зар то, на крају, није свеједно? Без обзира да ли је ту или је побегао, није на одмет да пође неко од нас - макар у сусрет њему.

ГАБРИЈЕЛ: А, то не никако.

ЈАКОВ: Зашто?

ГАБРИЈЕЛ: У таквом стању ти не смеш да излазиш.

ЈАКОВ: Можда. Добро. Онда си ту ти.

ГАБРИЈЕЛ: (Који се спремио још раније, пљесне рукама.) Ево ти га на!

ЈАКОВ: Шта ти ето?

ГАБРИЈЕЛ: Мангупчићу! Непослушниче! (Габријел му прети прстом.) Па зар пре неког времена сам ниси рекао да ће нам пиво донети Силвестер?

ЈАКОВ: Али...

ГАБРИЈЕЛ: Нема ту "али". Ти ствари узимаш сувише олако. Истина је јасна и једна. Буди човек, богаму. Држи своју властиту реч.

ЈАКОВ: Али он не долази, видиш ли?

ГАБРИЈЕЛ: Знам, не треба да ми објашњаваш. Ствар је у томе да си ти опет посумњао - као и онда. Овог пута ми је то јасно. (Пауза.) Ако си баш тако запео - онда те морам потпуно уверити. Видиш ли... Видиш ли онај сандук?

ЈАКОВ: Да.

ГАБРИЈЕЛ: Он је одувек у соби. Нико га од нас не отвара. Обилазимо га, готово се саплићемо о њега, али га још нисмо избацили, зашто?

ЈАКОВ: Много је тежак?

ГАБРИЈЕЛ: Причаш глупости. Нисмо га избацили због тога што он припада човеку који ту живи са нама - а у којем он држи све своје драгоцености.

ЈАКОВ: Силвестер?

ГАБРИЈЕЛ: Схваташ ли сада?

ЈАКОВ: Не.

ГАБРИЈЕЛ: Па он не може да оде без тога, луда главо. Држимо га у шаци, еј?! Он не може да оде све док је ту похрањено његово благо.

ЈАКОВ: (Блесаво се смејући, као дете.) Шта је унутра?

ГАБРИЈЕЛ: Охо, сад се полако питаш. Интересује те, знам. Па добро, откључаћемо ако ми одмах обећаш да ћеш после бити миран.

(Пауза. Јаков се сагиње, вади кључ, мучи се око катанца.)

ЈАКОВ: Откуд код тебе његов кључ?

ГАБРИЈЕЛ: Откуд? (Устане из клечећег положаја. Подигне кључ у ваздух.) Држим га за сваки случај. Тај момак, знаш, однедавно ми је постао малко сумњив.

ЈАКОВ: Зашто не откључаш?

ГАБРИЈЕЛ: (Ради још нешто око поклопца.) Заправо, откључан је. Видиш како је необзиран. (Пауза.) А сад, погледајмо.

(Габријел вади ствари из сандука.)

ЈАКОВ: Шта је то?

ГАБРИЈЕЛ: Кишни мантил?

ЈАКОВ: Шта ће му?

ГАБРИЈЕЛ: У њему иде у шетњу.

(Габријел вади даље, комад по комад старудије. Игра се насавља, кад примети нешто интересантно Јаков пита.)

ЈАКОВ: А то?

ГАБРИЈЕЛ: Шешир.

ЈАКОВ: Какав је то шешир?

ГАБРИЈЕЛ: Од вуне, плетени.

ЈАКОВ: Чему он служи?

ГАБРИЈЕЛ: Да га носи, јасно је.

ЈАКОВ: Зар тако кад му пада преко очију? Сигурно је ружан.

ГАБРИЈЕЛ: Да, али није могао да га баци. Знаш зашто? (Габријел се лукаво смеје.) Поклонила му девојка.

ЈАКОВ: Заиста?

ГАБРИЈЕЛ: Сама исплела.

ЈАКОВ: (Смеје се.) Могу да замислим како у таквом нечему пролази по киши.

ГАБРИЈЕЛ: (Куртоазно.) Да, ха, ха. А сад могу да затворим. (Враћа неколико ствари које је извадио. Пауза.) Јеси ли сад намирен?

ЈАКОВ: Јесам.

ГАБРИЈЕЛ: (Пљеска дланом о длан.) Хвала Богу, и то је коначно решено.

ЈАКОВ: О!

ГАБРИЈЕЛ: Шта је?

ЈАКОВ: Јеси ли чуо - сат!

ГАБРИЈЕЛ: Па шта онда? У редовним размацима избија на торњу.

ЈАКОВ: Сад је - поноћ.

ГАБРИЈЕЛ: Ако, шта онда?

ЈАКОВ: Значи, врло је касно.

ГАБРИЈЕЛ: Хоћеш да спаваш?

ЈАКОВ: Продавнице су сад све одреда затворене.

ГАБРИЈЕЛ: Не баш све. У неким градовима постоје...

(Јаков узима капут и хрли према излазним вратима.)

ГАБРИЈЕЛ: (Ухвати га за руку.) Но, шта ти је одједном? Шта је?

ЈАКОВ: Знаш шта, ја ти можда верујем, ја схватам, али ипак не могу да не видим да он... Ја морам, безусловно. Морам, разумеш ли?

ГАБРИЈЕЛ: Шта би тражио напољу?

ЈАКОВ: Њега.

ГАБРИЈЕЛ: А? Њега. Баш си будаласт. Сувишно ти је то. (Пауза.) Још више, то је опасно за тебе. Због тога стварно не могу допустити да у таквом стању излазиш.

(Габријел стоји на вратима.)

ЈАКОВ: Зашто опасно? (Габријел му упорно пречи пролаз до врата. Јаков га одгурне. Овај пада.) Збогом.

ГАБРИЈЕЛ: (Виче за њим.) Јакове?

(Јаков је замакао за врата.)

ГАБРИЈЕЛ: (Мирније.) Јакове?

(Пауза. Нема никаквог гласа.)

ГАБРИЈЕЛ: (Много мирније.) Јакове?

(Дуга пауза. Потом, долазећи споља Јаков се снуждено појављује на вратима.)

ГАБРИЈЕЛ: Видиш, боље је да останеш.

(Пауза. Јаков седа. Габријел му опрезно прилази.)

ГАБРИЈЕЛ: Но, но, сад није време за сузе. Дај бар тренутак одмора својим живцима. Остави начас ту тему и мисли о чему било другом. Постоји на милион ствари. Видећеш, кажем ти, да ћемо се још вечерас заједно смејати.

ЈАКОВ: (Тужно.) Силвестера нема?

ГАБРИЈЕЛ: Ја то нисам рекао. Нити било шта у вези њега у овим тренуцима. Понашаш се као дете које је разбило играчку. Мала ситница међу безброј малих ситница - а деца је сматрају живом. Уосталом, постоји безброј играчака...

ЈАКОВ: Силвестера нема. Ту смо само нас два.

ГАБРИЈЕЛ: И има и нема, то треба да појмиш јер баш због...

ЈАКОВ: Ту смо напросто само нас два и то је све. Крај, конац, апсолут.

ГАБРИЈЕЛ: Два - то је довољно, нема сумње.

ЈАКОВ: Ти ћеш отићи по пиво?

ГАБРИЈЕЛ: Молим?

ЈАКОВ: Ти ћеш ићи по пиво? Јесам ли барем сад разуман?

ГАБРИЈЕЛ: Ех, па...

ЈАКОВ: Прихватам унапред твоје разлоге, твоју теорију и узгредна објашњења, све прихватам признајући да сам сам потпуни лудак коме је само мрак пред очима. То је утврђено. Али, сад кад сам дигао руке од свега, хоћу барем да пијем. Ето, то је то. Не желим да крепам од жеђи и готово је!

ГАБРИЈЕЛ: Ех, то...

ЈАКОВ: Па?

ГАБРИЈЕЛ: Но, то стоји; у реду је то како ти то образлажеш.

ЈАКОВ: Али зар ћеш остати само на томе?

ГАБРИЈЕЛ: Разуме се да нећу.

ЈАКОВ: Па шта ћеш да радиш?

ГАБРИЈЕЛ: Видећемо.

ЈАКОВ: Како то мислиш?

ГАБРИЈЕЛ: Па тако - стрпи се још мало и ваљда ће се ствари рашчистити саме од себе.

ЈАКОВ: Шта то гунђаш у себи?

ГАБРИЈЕЛ: Још мало.

ЈАКОВ: О чему говориш?

ГАБРИЈЕЛ: Рекох, стрпи се.

ЈАКОВ: (Искрено, широким гестом.) Зашто?!

ГАБРИЈЕЛ: Зато... Што ја знам... Разлоге... Које ћу и теби, можда... Једном рећи... (После овог сецкања, наставља журније.) Немој да се сад бламирамо на томе. Имај поверења. Ето, веруј ми - ја знам разлог.

ЈАКОВ: Али, зашто, зашто... И зашто да ја још чекам? И зашто да ти уопште верујем?

ГАБРИЈЕЛ: За почетак рецимо да је то да ти уопште немаш стрпљења. Друго, упитај се искрено: да ли ти стварно нешто недостаје или си и то само уобразио?

ЈАКОВ: (Мећући главу на руке врти је.) Ја сам жедан; ја сам паклено жедан.

ГАБРИЈЕЛ: (Дигне обе руке у ваздух тобож спреман на последње.) У реду, жедан си. Не верујеш да ћеш жеђ угасити пићем по које си послао свог пријатеља, јер си толико сметен да си заборавио да ли си га уопште послао, па чак и то да ли он уопште постоји, а при том, (Габријел задовољно трља руке.) заборављаш једну важну ствар, очигледну ствар. (Пауза.) То потпуно смећеш с ума.

ЈАКОВ: (Невољко.) Шта?

ГАБРИЈЕЛ: Овај сандук. (Пауза. Габријел очекује реакцију врло самоуверен.) Избацио сам све ствари, али он у ствари - има дупло дно.

ЈАКОВ: Па шта?

ГАБРИЈЕЛ: Погледај. (Отвара сандук. Избацује ствари.) Доле је нешто друго, схваташ? Позадина, да се тако изразим. Можда ће ти бити јасније кад отворим.

ЈАКОВ: Узалуд се мучиш.

(Габријел притиска неко дугме и у сандуку се отвара још један поклопац који је дотад чинио дно.)

ЈАКОВ: Ја не видим никакву везу између тога и оног што тражим.

ГАБРИЈЕЛ: Због тога што си слепац, драги мој. Ја ћу ти показати.

(Габријел почиње да избацује ствари. Овог пута то су ситни предмети, обућа и сличне дрангулије. Јаков ипак посматра са пажњом.)

ГАБРИЈЕЛ: (Избацујући.) Верујеш ли сад у твог Силвестера?

ЈАКОВ: О чему он говори?

ГАБРИЈЕЛ: Џабе се ти буниш. Ја сам ти доказао, потпуно доказао. У питању је, дакле, било дупло дно.

ЈАКОВ: Хеј?

ГАБРИЈЕЛ: (Окрене се.) Зашто си викнуо?

ЈАКОВ: Шта си то извадио последње?

ГАБРИЈЕЛ: Ништа. (Показује дубоке цокуле.) Ове ципеле, у ствари.

ЈАКОВ: Не, није то. Ја сам добро видео.

ГАБРИЈЕЛ: (Враћа ствари редом којим их је извадио.) Ништа ти ниси видео.

ЈАКОВ: Мене не можеш да насамариш.

ГАБРИЈЕЛ: Умукни, молим те.

ЈАКОВ: Видео сам пиштољ који си пронашао испод тог дна. Огроман пиштољ! Оружје којим намераваш да ме убијеш.

ГАБРИЈЕЛ: (Усправља се, маше главом.) Богами, баш си далеко дотерао.

ЈАКОВ: Зашто није враћен, реци? (Пауза. Јаков га нетремице гледа.) Ставио си га у џеп.

ГАБРИЈЕЛ: (Овлаш се лупа по џеповима.) То је тако глупа клевета да ја размишљам има ли уопште потребе да се браним.

ЈАКОВ: (Злобно.) Ја сам на реду, зар не?

ГАБРИЈЕЛ: (Враћа последње ствари у сандук и затвара га.) Питам се да ли је уопште требало да га отварам.

ЈАКОВ: Са колико метака мислиш да ћеш то учинити?

ГАБРИЈЕЛ: (Окреће се Јакову.) Доказао сам ти, умукни већ једном.

ЈАКОВ: А ја ти кажем да се ти сувише лако поиграваш са стварима до којих неизмерно држим. Бојим се, то ти нећу моћи опростити.

ГАБРИЈЕЛ: (Слеже раменима.) Шта то треба да значи? Добро, немој да опрашташ ако нећеш.

ЈАКОВ: (Устаје. Креће према вратима.) Ја ипак идем.

ГАБРИЈЕЛ: Куда...?

ЈАКОВ: Ја...

ГАБРИЈЕЛ: Где?

ЈАКОВ: Идем...

(У недоумици је, сувишно размахне руком. Пауза.)

ГАБРИЈЕЛ: Уосталом, можда сам ја незналица. Не могу да погодим. Немој да се устручаваш ако знаш куда ћеш.

ЈАКОВ: Па... (Јаков остаје на вратима. Неко време ћути. Онда, са најдубљом потресеношћу, као опчињен гледајући у једну тачку.) Ја сам жедан.

ГАБРИЈЕЛ: (Јаросно.) И ја сам жедан! (Нервозно креће по соби. Гунђа.) Али то није први пут. Навикли смо на штошта. Зашто те то одједном тако погађа? Кад ћеш једном схватити да је ово само једно обично вече!

ЈАКОВ: Ја ћу ипак ићи, кажем ти.

ГАБРИЈЕЛ: Никуд ти нећеш.

ЈАКОВ: Кад пођем, нико ме неће моћи задржати. Ја одавно знам ваше разлоге. Постао сам недодирљив за њих.

ГАБРИЈЕЛ: (С иронијом.) Дакле, одлазиш?

ЈАКОВ: Још секунд и попут танета откинућу се од ове столице.

ГАБРИЈЕЛ: Штета за нас који остајемо.

ЈАКОВ: Као сенка растворићу се и сам у сенке ноћи. Ко тамо може да ме пронађе?

ГАБРИЈЕЛ: Ах, кад би ти сам тамо могао нешто да нађеш?

ЈАКОВ: Али ја исто тако не могу да останем овде, ето.

ГАБРИЈЕЛ: Каква малодушност! (Рашири руке.) А били смо заједно васцели људски век. (Пауза.) Слабо ти мариш за то. Свеједно ти је да све срушиш.

ЈАКОВ: Дуго... Кратко... Дани... Године... Откуд знам! Откуд знам! Шта је време! (Јаков устаје са столице.) Ништа од тога ја нити знам нити поимам. Ја само хоћу да учиним оно што јасно и силно осећам. Ја морам да нестанем одавде. Да ишчезнем.

ГАБРИЈЕЛ: А ја? Шта је са мном? Да ли се икад ико упитао шта ја желим?

ЈАКОВ: (Вичући, очајан.) Не ти, нити било које друго "ти", нити било "шта" друго - напротив! Ја осећам. Ја желим да баш ја одем, само ја хоћу да одем.

ГАБРИЈЕЛ: (Одмахне руком.) Којешта! (Први пут Габријел прилази пећи, отвара вратанца и бгезнадно и зимогрожљиво гледа унутра. Пауза. Габријел се окреће према Јакову.) Па онда - иди...

(Од Јакова не чујемо ни гласка. Он се примирио. Спонтано и полако он почиње да се грчи и да прави неконтролисане покрете. Пред собом имамо прави епилептички напад. Кореографија је брижљиво разрађена. Габријел псује, прилази му и безуспешно покушава да му помогне. Ускоро, Јаков је смирен. Укочено гледа испред себе. Чељусти су му згрчене и после неког времена успева да процеди:)

ЈАКОВ: Ја сам жедан.

(Затамњење.
Иста сцена, неколико сати касније. Неред. На обојици се примећује оронулост и замор. Јаков је на столици. Габријел се претура од једног до другог места около. Заузет је размишљањем о неком распореду, и као да вреба ствари и ситуације сваки час се премешта, скакуће, мрмља себи у браду. Јаков у руци држи штап. Бесконачно монотоно, у савршено подељеним интервалима лупка њиме о под. Гледа предасе, тобож уопште не примећујући нешто друго око себе. С времена на време, нехајно, тобож случајно упућује поглед у правцу Габријела. Поново лупка. Габријел се сетио! Диже прст. Узима празну хоклицу и ставља је на сто. Загледа је около задовољан. После краћег оклевања покушава и сам да се попне, клати се на столици, пада. У зависности од кондиције глумца одредити границу до које иде његов покушај. Битно је да се на крају Габријел нађе са све четири на земљи, веома мрзовољан, потпуно збркане воље. О правом смислу његовог покушаја говориће нам само његов дотадашњи ентузијазам, односно мимика и гестикулација "Великог покушаја" који је хтео да спроведе. Пауза. Монотоно лупкање које за цело то време није ни престајало, сад се чује изузетно добро, премда је физички интензитет звука остао непромењен.)

ГАБРИЈЕЛ: (Мрштећи се.) До ђавола, сад би баш могао и да престанеш!

ЈАКОВ: (Нехајно.) Гле, нисам имао појма да ти то уопште примећујеш.

ГАБРИЈЕЛ: Примећујем, је ли? Хуљо, подлаче један, зар морам и писмено да те замолим?

ЈАКОВ: (Филозофски.) Наши светови ипак нису удаљени тако много један од другог.

(Престаје да лупка.)

ГАБРИЈЕЛ: Не верујем. Говориш тако због тога што је твој пропао. (Пауза.) Мислим... Све те глупости. Нећу уопште да имам посла с тобом. Ја чврсто стојим на земљи.

(Пауза. Габријел примећује да још није устао. Невољно се подиже и испрашује тур покушавајући да задржи достојанство.)

ЈАКОВ: (Настављајући да лупка, гледајући предасе.) Преварио си ме.

ГАБРИЈЕЛ: Којешта. И ја сам се преварио. Обојица смо преварени, ако тако могу да кажем...

ЈАКОВ: Али ја сам тебе слушао!

(Габријел безнадежно одмахне руком.)

ЈАКОВ: Сад ме остављаш на цедилу. Ја не знам куд да идем даље. А ти - два сата само ћутиш. (Јаков зури у Габријела, концентрисан на то да разуме Габријелов унутрашњи одговор.) Тако је најбоље? Сигурно. Ако треба да чиним глупости - треба да их учиним сам. (Пауза.) Да, тако је. Добро, добро. (Свом снагом баци штап о зид. Пљесне рукама.) Ја ћу ипак ићи. Кад тад - али једном хоћу - сигурно. Не, нисам рекао да ме ти ниси уверио - напротив! Али ја ћу ипак ићи да га тражим па ма колико то било лудо, неразумно, опако, јер тако - морам...

(Пауза. Јакову сине једна мисао. Он се поколеба. То показује својим врпољењем на столици. Он потпуно мења тон. Говори исхитрено, у сусрет, онако како би заинтигрирао саговорника.)

ЈАКОВ: (Журно.) Помисли - улагање је лудо, али је добитак чудесан, огроман!

(Пауза. Габријел једва да је реаговао. Чини се да је преуморан.)

ЈАКОВ: (Полако издижући глас до еуфоричног.) У њему се налази све. Та, у највећој опасности је спас!

(Габријел, исто.)

ЈАКОВ: Код њега је вода од које се више не жедни.

(Пауза. Габријел заиста слабо обраћа пажњу на Јакова. Посматра га тупо, омамљено са стране, као неку ствар која се грчи и гестикулира. У том погледу је готово детиње одан свом послу. Подсвесно Јаков једва да не одаје да га то иритира.)

ЈАКОВ: (Постижући врхунац, са емфазом.) Он у рукама има врч златног пива.

(Дуга пауза. Ако му се чини умесним, глумац множе да се расплаче и да јеца неко време. Габријел као да више уопште не постоји. Он је ту и уопште није ту. Кад се прибере, Јаков долази само самом себи. Све што следи је као некакав пост фестум.)

ЈАКОВ: (Говорећи "спољним" тоном. Начином на који се отреса прашина са одела.) Више не вреди да ту држиш тај сандук. Па то и дете зна, он није његов!

(Габријел се накашља, по први пут наговештавајући изравну комуникацију.)

ЈАКОВ: Ни шешир, ни капут... Све су то старе крпе и трице које ту узалуд држиш јер оне не припадају њему.

ГАБРИЈЕЛ: (Идиотски пљесне рукама, дебилно се окреће у правцу публике, за себе, кезећи се.) Хо, хо, баш си ме обавестио.

ЈАКОВ: (Гледајући кроз прозор, са зебњом.) Погледај, свиће! (Јаков као да хоће да пође према вратима. Изненада се окрене, предомишљен. Као да хоће да обави један посао пре тога.) Габријеле, ја знам да ти код себе имаш пиштољ.

ГАБРИЈЕЛ: (После краће паузе. Крене према Јакову. Блесаво.) Ко, јел' ја?

ЈАКОВ: Знам да не могу да досегнем праг јер ћеш њиме да ме убијаш.

(Габријел блесаво слегне раменима и окрене се публици са изразом: без коментара. Руке су му у џеповима.)

ЈАКОВ: (Рецитује.) "Тигре, тигре... огњен трак у прашумски зрачиш зрак." (После краће паузе.)