|
|
 |
Vlastimir GligorijevićDaleko bilo(Šta je bilo s Petrovićima)1998.BRATIMIR PETROVIĆ, najodlučniji čovek u drami. Od dve noge ima jednu. Druga mu je drvena. Otac dva sina. Penzioner. Udovac. Berberin. JOVAN PETROVIĆ, ima obe noge. Stariji Bratimirov sin. Stariji Mirkov brat. Neće pa neće... MIRKO PETROVIĆ, mlađi Bratimirov sin. Mlađi Jovanov brat. Da je samo znao... MARIJA PETROVIĆ, takva joj je sudbina... MIRIJANA, šta će, nije ona kriva. Ali još je mlada... BRANKO, mislimo da je najbolji čovek u drami. Nije kriv što je dobar. PORUČNIK MILjKOVIĆ, odmah se vidi da je poručnik Miljković... VITA, nije hteo ni da čuje... TRAJKO, odlučno je prihvatio... ISTRAŽNI INSPEKTOR, ozbiljan čovek. Vrlo ozbiljan. TRŽIŠNI INSPEKTOR, više voli novac, nego 'leb da jede. DRAGAN ILIĆ, mnogo loš čovek. VEŠTICA ROSA, živi s mačkama, a živela bi i sa psima kad bi mačke htele s njima. ZORAN, na kraju krajeva, to bi svako uradio... SELjACI, pravi seljaci. RATKO, u grupi seljaka on je najpametniji. ČIČA KOJI SVIRA HARMONIKU, ništa ne čuje, sve vidi. GLASNIK, c, c, c ... POP, ne razlikuje se od drugih popova... SVATOVI, najstariji svatovi na svetu. TUŽNI SKUP, najstariji tužni skup na svetu (Radnja se odigrava u nekom selu u Srbiji uoči i za vreme Prvog svetskog rata. Selo se nalazi na ivici provalije. Sve što se vidi na sceni pripada duhu onoga vremena. Ne verujemo da je slučajno to što je selo na ivici provalije jer i ljudi...) I DEO(Ratko čita novine a ostali seljaci slušaju. Starac svira harmoniku.) I SELjAK: Čiča! Stani malo zaboga! Gluv je k'o top! III SELjAK: Od topa je i ogluveo. (Ratko završava tekst o atentatu na cara Ferdinanda.) I SELjAK: Vala, dobro da se neko setio. II SELjAK: A što ga ubiše, je l' se zna? I SELjAK: Sigurno je provocirao. III SELjAK: Ubili ga, i to pred ženom. Totalno ga obrukali. II SELjAK: Kažu da su mu prvo ubili ženu, da ne gleda. I SELjAK: To je pošteno. III SELjAK: Pa je l' ovo dobro za nas? IV SELjAK: Kol'ko se ja razumem u politiku, ako ga je stvarno ubio, dobro je, ako nije, ne valja. Ima da se sveti . I SELjAK: Kažu da ga je stvarno ubio, jesi gluv? III SELjAK: Otkud ti to znaš, budalo, to je politika. II SELjAK: Ratko, šta ti misliš, ti si pametan čovek? RATKO: Šta god da je bilo, nije dobro. Nije dobro! I SELjAK: Šta ćemo da radimo ako nas napadnu? Kažu da sumnjaju na nas. III SELjAK: Da ratujemo, šta bi drugo! I SELjAK: 'De bre da ratujemo? To ti je država velika k'o Kina. A znaš ti kolika je Kina? Duplo veća od Srbije. II DEO(Odigrava se u dnevnom boravku, u kući Petrovića.) BRATIMIR (Nervozno šeta) : Znači, u rat nećeš? JOVAN: Sto puta sam ti rek'o, ali mi nije teško da ponovim: neću. BRATIMIR: Svi momci iz sela idu, jedino ti nećeš ! JOVAN: Znam. Svi idu osim mene. Samo ja ostajem. Jedino ja ostajem u celom selu. BRATIMIR: Ma slušaj ti bitango jedna, da me brukaš nećeš! Petrovići nisu imali izdajnika sve dok se ti nisi rodio. Sad, kad si se već rodio, moraćemo od tebe da napravimo čoveka. JOVAN: Ako ti budeš pravio čoveka od mene, Bog zna na šta će da izađe. Dovoljno sam ja čovek i bez tvoje pomoći. BRATIMIR: Da si čovek, odazvao bi se mobilizaciji k'o i svi. Ne bi se krio po selu k'o što planiraš, k'o poslednja kurva. Tvoji će drugovi da izginu, a ti 'oćeš da mi se motaš po kući, e ne može! JOVAN: A što se ti toliko brineš? Pa proći će rat i bez mene. U dva rata sam ratovao, sad 'oću da odmorim. Sad kad sam rešio da se ženim, objavljuju nam rat. Ne može čovek da se oženi od ratova. Neka ceo svet zarati – ja neću. Ostavio sam cigare, prestao da pijem, i nekom se dig'o da ubije cara! I neka su ga ubili. U sred bela dana rešio da šeta po Sarajevu, umesto da gleda svoja posla. Sad njega nema, a zbog njega treba da se ratuje. BRATIMIR: A kako ćeš, bagro, drugovima u oči da pogledaš kad se vrate? JOVAN: Ko da se vrati? Ne idu oni tamo da bi se vratili. Ako svi izginu, malo ko će da se vrati. Mnogi neće da se vrate. Na sve ja mislim. Pa da se neki i vrati, baš me briga. Oni znaju kako sam se hrabro borio u prošla dva rata. Al' šta da radim kad me metak neće. Ja na metak, on na mene, i nikom ništa! Svi su se čudili. Prosto me sramota bilo, mogu ljudi svašta da pomisle... Ne samo da nisam poginuo, nego me ni ranili nisu. Šta ću onda u ratu? Ja tamo ničemu ne služim. BRATIMIR: Samo te slušam, samo te slušam. Da imam još jednog sina kao što si ti, tebe bi' odma' ubio. I ovako ću da te ubijem. Bolje idi nek' te Švabe ubiju, jer ako te ja dohvatim... Ubiću te k'o psa. Ja čoveka ne znam da ubijem kao čoveka, samo kao psa. Moj otac je lepo govorio: "Što da se bijemo, stoka se bije, mi ćemo sve da rešimo pištoljima". Neću mnogo da se mešam u ubistvo, samo ću da te ubijem. JOVAN: Nemaš ti muda za to. Ti da si neki karakter, do sad bi raščistio sa mnom. Što me se toliko plašiš? Ako me ubiješ ne mogu ti ništa. Uzmi pušku i pucaj! (Bratimir uzima pikslu sa stola i gađa ga u glavu, Jovan izbegava pogodak.) BRATIMIR: Dosta!! JOVAN: Toliko mi pretiš, da jedva čekam da me ubiješ . BRATIMIR: Dosta! JOVAN: Ja sam rek'o šta sam imao: u rat ne idem. Neću da poginem od najvećih neprijatelja. Ja znam od koga da se čuvam. BRATIMIR: Sa bratom da se pomiriš, džukelo! Sedam godina ne razgovarate, a u istoj kući živite. Po selu već pričaju kako bi trebalo da se upoznate. Celog života ne razgovarate, k'o da ste dušmani. JOVAN: I jesmo. BRATIMIR: Niste, niste. Mrzite se, al' želite jedan drugome sve najbolje... Znam ja kako je to kad se braća mrze, i ja sam mrzeo mog brata. A šta bi' sad dao da je živ... Sad ću da zovem Mirka, on sutra ide u jedinicu. Da se pomirite pre nego što ode. I njemu sam rek'o. JOVAN: Što se mene tiče, ne moramo nikad da se pomirimo. Ja sam se navik'o. Samo ga zamoli, ako dođe, da me ne gleda onako krvnički. Ja bi' ga udario al' kako da ga udarim kad ne razgovaramo... BRATIMIR: Mirko! Dođi ovamo molim te (Mirko ulazi u sobu.) 'Ajde da se pomirite. 'Ajde molim vas. 'Ajde ako vam je teško da se pomirite predamnom, ja ću da izađem iz kuće. Izljubite se lepo, i oprostite jedan drugom što niste razgovarali sedam godina. Je l' važi? (Bratimir izlazi iz kuće, Mirko i Jovan više gledaju u pod nego jedan u drugog. Jovan se polako okreće ka prozoru i stavlja ruke u džepove. Bratimir ulazi posle 3-4 minuta, sav srećan i uzbuđen.) BRATIMIR: Je l' ste se pomirili? Jeste? Jeste stvarno? E pa hvala bogu (Krsti se.) Znao sam da nećete da me izneverite. Da je sreće ja bi' vas obojicu pratio u vojsku, a ne nas dvojica tebe jednog. Ali, o tom-potom. Važno da ste se pomirili... III DEO(Mirko i Marija su kod Mirka u kući, Mirko stoji raširenih nogu a Marija skupljenih nogu priljubljena uz njega, naslonjeni na zidu.) MARIJA: Znači ideš? MIRKO: Idem. MARIJA: O bože... MIRKO: Znaš kako je kad rat izbije, celo selo ide. Neko 'oće, neko neće, ali svi odu. Jedino će Jovan da ostane. On se zainatio. MARIJA: Zainati se i ti. Nemoj da ideš, molim te. Ostani i ti. Neka dugi ratuju. Izvuci se još ovaj put. MIRKO: Dvaput sam se izvlačio na bolest, al' sad sam izgleda ozdravio. Toliko sam zdrav da celo selo priča o tome koliko sam zdrav. Moram da odem. Ja više volim tebe nego ovu zemlju, al' šta se može. Ljudi idu u rat jedni zbog drugih, da se ne obrukaju, a ne zato što im se ide. MARIJA: Bolje da se obrukaš a da ostaneš živ, nego da tamo izgubiš glavu... MIRKO: Bolje je, al' ja neću da se obrukam. Obrukao bi' se ja da brukam samo sebe, al' bruka se cela porodica. Al' ja mislim da neće ništa da mi se desi. Što bi se meni nešto desilo? Ozbiljan sam čovek, imam divnu ženu koju volim... Ništa ne ukazuje na to da će nešto da mi se desi. Obećavam ti da ništa neće da mi se desi. Ako poginem, znaj da je to bilo protiv moje volje. MARIJA: Baš me briga za druge ljude. Mene zanimaš ti. Ti ćeš da budeš otac mog deteta. MIRKO: A, to ćemo posle rata. Imaćemo petoro. Ako se dogovorimo možemo i više. Ja volim decu. I sam sam nekad bio dete... Obećaj da ćeš da me čekaš . MARIJA: Obećavam. Samo tebe volim. Ti znaš da ja pre tebe nikog nisam imala. Čekaću te ... IV DEO(Odigrava se kod komšije Zorana u kući .) BRATIMIR: Kako te bre nije sramota da mi prodaješ kuću u sred rata? Nemaš obraza. ZORAN: Molim te pazi šta pričaš. Kuća je moja, i mogu da je prodajem kad ja hoću, a ne kad tebi odgovara.. BRATIMIR: Kakav si ti čovek kad prodaješ kuću u sred rata. Nije ni čudo što niko neće da ti je kupi. Jedino se ja interesujem, što sam naivan i dobar. Može, bre, Švabo svakog časa da upadne. Da sve popali. ZORAN: Nek' upadne. Možda se i među njima nađe neka mušterija. Da bude jedini Švabo među Srbima. BRATIMIR: C, c, c. O čemu ti razmišljaš. Pošto je ceniš danas? ZORAN: Isto k'o i pre petnaest dana. BRATIMIR: Ništa manje? ZORAN: Ništa. A kol'ko ti daješ? BRATIMIR: Isto k'o pre petnaest dana. ZORAN: Ništa više? BRATIMIR: Ništa. ZORAN: Onda - ništa od posla. Ako se predomisliš - javi se. BRATIMIR: Javiću se. V DEO(Odigrava se kod Bratimira u dnevnom boravku .) BRATIMIR: Tako ti kažem. Lepo se ti premesti u štalu. Ja ovde više neću da te gledam. Sin si mi, daću ti najbolju štalu koju imam. JOVAN: Rešio si da me upropastiš. Kad već ne možeš da me oteraš u rat, 'oćeš da me upropastiš. Teraš me u štalu da crknem k'o pacov. Šta sam ti uradio čoveče?! Što ti nisi poginuo za Srbiju, kad je toliko voliš. Bio si u ratu, vratio si se živ. K'o da se zato ide u rat. Jesi izgubio nogu. Al' zato što si ti ostao bez noge, ja treba da ostanem bez glave. Šta će mi noga bez glave? BRATIMIR: Joj, ako te ja uhvatim u svoje ruke, zažalićeš. Što nemam obe noge da te malo šutiram u glavu. E, što neće da mi izraste nova... JOVAN: Da si me manje tuk'o kad sam bio mali, sad bi' te više slušao... Ništa, ja ću da ostanem da branim selo. BRATIMIR (Potcenjivački) : Ti ćeš da braniš selo. JOVAN: A ko će ako neću ja? Kad vide Švabe da sam sam krenuo na njih, neće ni smeti da me napadnu. Kad se boriš sam, ne možeš da imaš gubitke sve dok te ne ubiju. BRATIMIR: Tebe čeka štala, pa ti vidi. Tamo možeš da radiš šta hoćeš. Još večeras se odmori dobro, pa sutra u štalu. Neću da te pustim nenaspavanog, imam i ja dušu... Pa, navrati na kafu, nemoj da se stidiš. Ovo je tvoja kuća... VI DEO(Odigrava se kod poručnika Miljkovića u kancelariji .) BRATIMIR: Dobar dan. (Rukuju se.) Bratimir. PORUČNIK MILjKOVIĆ: Poručnik Miljković. Izvol'te. BRATIMIR: Ja sam doš'o... Meni je malo nezgodno što sam doš'o... PORUČNIK MILjKOVIĆ: Samo izvol'te gospodine. Ja sam vam na usluzi. BRATIMIR: Moj sin. To je skot. Ja imam dva sina, jedan je skot, jedan nije...Verujte mi poručniče Miljkoviću, ja sam ga vaspitavao da voli svoju zemlju... Ovako, kad ga čovek vidi, rek'o bi da i on voli svoju zemlju k'o i svi drugi, ništa ne govori da nije tako. Pogotovo kad jede, ili kad spava, kad se smeje... Ništa se ne primećuje. PORUČNIK MILjKOVIĆ: Ne razumem vas gospodine. Šta je bilo sa vašim sinom? BRATIMIR: On... (Jedva izgovara.) Neće u rat. Neće pa neće. Ja sam ga i molio i terao. Nije meni lako da molim rođenog sina. Znate, ja sam ponosan čovek. Ali, (Piskavim glasom.) izgleda da je i on ponosan na mene. Kad ga zamolim, neće. Kad mu pripretim opet neće, jer zna da sam mog'o da ga zamolim, i tako u krug... PORUČNIK MILjKOVIĆ: Situacija je ozbiljna. Otadžbina je u velikoj opasnosti. Moramo da branimo čast i dostojanstvo Srbije. I moji su sinovi na frontu, a i ja se uskoro vraćam na front. Vi sigurno želite da privedemo vašeg sina. BRATIMIR (Ushićeno) : Da, to želim. Znam da jedan vojnik neće da odluči rat, a kad bolje razmislim, ko zna, možda i 'oće. On dobro gađa. Možda skrene pažnju neprijatelju, on je visok oko dva metra... PORUČNIK MILjKOVIĆ: A da li vaš sin zna da ste došli da ga prijavite? Pretpostavljam da ne zna. BRATIMIR: Ne zna, ja sam krijući doš'o. Ja sam razmišljao da je najbolje da ga uhvatite na spavanju. Pošaljite jedno dvadeset ljudi, da ga lakše savladaju, pošto je on mnogo nervozan kad ga neko probudi. (Kroz zube.) Zavežete ga, i pošaljete na front. PORUČNIK MILjKOVIĆ: Drago mi je da ispunjavate patriotske obaveze, ali bojim se da ćete ostati neobavljena posla. Vojska se sada bavi ozbiljnijim stvarima, a siguran sam da ćemo rat da dobijemo i bez vašeg sina. Kome nije do borbe u ovom momentu, ni mi ne možemo da ga nateramo da se bori. Mobilizacija je izvršena... BRATIMIR: Nemojte, molim vas, samo ste mi još vi ostali... PORUČNIK MILjKOVIĆ: Žao mi je... BRATIMIR: Stanite, pa ne mislite valjda da ga ubijem? To je jedini način... PORUČNIK MILjKOVIĆ: Žao mi je zaista... VII DEO(Ispred kuće Bratimir sedi na krevetu, Jovan pored bunara stoji s rukama u džepovima, a Marija trčeći ulazi u dvorište .) MARIJA (Plače) : Tata, Mirko poginuo. Mirko poginuo... BRATIMIR (Ustaje s kreveta) : Šta kažeš? Kako poginuo? MARIJA: Sad su čitali mrtve. Poginuo. BRATIMIR: Poginuo? Jesi sigurna? MARIJA: Sigurna... BRATIMIR (Seda na stolicu, duboko uzdahne i krsti se) : Bog da mu dušu prosti. (Ćute petnaestak sekundi. Marija plače, Bratimir vidno uzbuđen, Jovan pogođen, ali kao da je očekivao vest.) JOVAN: Ja sam lepo rek'o da ne ide u rat. Mog'o je još ovaj rat da progura. BRATIMIR: Ti ćuti. Mirko je izgubio glavu da bi spasio obraz JOVAN: Ti si kriv što je Mirko poginuo. Da nije tebe, njega bi sad bilo. Samo zbog tebe je otiš'o. BRATIMIR: Nemoj ranu da mi soliš. Nije on zbog mene poginuo, nego zbog otadžbine. I zato zaveži. Ućuti... VIII DEO(Odigrava se u štali .) BRATIMIR: Znaš šta, Jovane sine, ja sam odlučio da ti više ne možeš da živiš u štali. Žao mi je da te gledam u štali, ti si gospodin čovek, idi na ulicu. Snalazi se sam. U kuću ne mogu da te primim, snalazi se sam. JOVAN: Znači, i iz štale me isteruješ? BRATIMIR: Moram, Jovane, moram. Iz kuće sam te isterao u štalu, a iz štale nemam gde da te isteram. Misliš da je meni lako što više nemam gde da te isteram? Razmišljao sam da ti dam svinjac, al' u svinjcu nema mesta, a i ti bi im sigurno smetao. Zato idi na ulicu. Svet je veliki, naći će se valjda neko mesto za tebe. Ja sam kao otac uradio sve što je bilo u mojoj moći da te ne isteram, al' ti si tvrdoglav čovek... Nije mi bilo lako, al' sam te isterao da te ne bi' ubio. JOVAN: Da me ne bi ubio. Hvala ti. BRATIMIR: Da ti kažem iskreno, drago mi je što i ti nisi poginuo u ratu, al' mi je krivo što si me ovako živ obrukao pred celim selom. Više sam u žalosti za tobom nego za Mirkom. Živ si, ali mi nedostaješ. To je znak da ću uskoro da te ubijem.. Od moje ćeš ruke da pogineš . JOVAN: Đubre si, Bratimire, svaka ti čast. Teško đubre... IX DEO(Odigrava se kod Branka u kući .) BRANKO: Zvao sam te zato što ne mogu da te gledam kako živiš na ulici. Da te je bar u štali ostavio... Ako Bratimir može da te gleda na ulici, ja ne mogu. Živi kod mene. JOVAN: Kako ću ja pored vaših osam kćeri? BRANKO: Snaći ćemo se nekako. Pronaći ćemo neki ćošak... JOVAN: Hvala vam. Već sam razmišljao o svemu i svačemu. Sve je hladnije... BRANKO: 'Ajde da pogledamo šta možemo da uradimo... X DEO(Odigrava se negde na livadi, uz plast sena .) MARIJA: Ne znam kol'ko je pametno ovo naše. JOVAN: Koje? MARIJA: Pa ovo. Između mene i tebe. Celo selo će da nas ogovara. Moramo da mislimo na to. JOVAN: Pa šta. Mi se volimo. Kad se dvoje vole, niko im ništa ne može. Pogotovo ne oni koji ne vole to dvoje koji se vole. Volim te, šta 'oćeš više od mene? A ja ne mogu svakoga da volim. MARIJA: Volim i ja tebe, ali ovo će da ispadne velika bruka. Ej bre, za tvog sam brata bila udata. Još se nije ni o'ladio. JOVAN: Jeste, to je malo nezgodno. Ali njega više nema. Poginuo je. Ali ćuti, mog'o je i gore da prođe... rat je to... Da je on živ, ti bi za mene bila samo snajka. K'o što si bila, dok je bio živ. E, kad je poginuo... Počeo sam drugačije da te gledam. Odjednom sam počeo da primećujem sve ono što do tad nisam primećivao... MARIJA: Ma znam ja sve to... A šta ćeš da kažeš Mirijani? JOVAN: Isto što i tebi. Da te volim. MARIJA: I nije toliko važno šta će selo da kaže, koliko je važno šta će da kaže tvoj otac. I moj otac, i moja majka. JOVAN: Što se tiče mog oca, ne brini. On će da poludi. A kad bude poludeo - teško njemu. Neće on meni u život da se meša. Što se tiče tvojih, i oni će da polude, pa će onda da se smire, a kad se smire... neće više da se uzbuđuju. Otići ću da se pomirim sa Bratimirom, da nas primi u kuću. Jednom si mu bila snajka, možeš i drugi put. MARIJA: Neće da nas primi, videćeš. Garantovano neće. JOVAN: Ne mora. Ako ne bude hteo da nas primi, živećemo i dalje kod tebe. MARIJA: Ali kako ćemo kod mene?... JOVAN: Tvoje će sestre vremenom sve da se poudaju. Kako se koja uda - napravimo jedno dete. Da ti sestre ne nedostaju... XI DEO(Odigrava se iza kuće .) JOVAN: Pa da ti pravo kažem, ja te i nisam nešto voleo. MIRIJANA (Plače) : Nisi?... JOVAN: Nisam. Kunem ti se da nisam. Glupo je da ti ovako govorim, ali nisam. MIRIJANA: A govorio si da jesi, svinjo jedna... JOVAN: Govorio sam, tačno. Al' kad sam govorio, lagao sam. MIRIJANA: A ja sam ti verovala... JOVAN: Znam da si mi verovala. Sama si kriva. Možda sam te pomalo i voleo, al' to nije bilo dovoljno. Voleo sam te tek toliko da poverujem u moje laži. MIRIJANA: Lažeš. Voleo si me! Nemoguće da si sve vreme glumio. Voleo si me priznaj. JOVAN: Nikad više ne slagao ako te sad lažem. Meni je tako najviše odgovaralo: ti mene voliš, ja tebe ne volim, ali ti misliš da te ja volim. I tako smo se voleli sve vreme. 'Ajde ne plači, srce moje. Volim te (Miluje je po kosi, grli je.) Pa da te nisam lagao ja, lagao bi te neko drugi, ljubavi moja. (Ona njega grli jače.) MIRIJANA: I sad nećeš da se uzmemo. Pa šta ti to znači? JOVAN: Ništa. To znači da nećemo da se uzmemo. Žao mi je... MIRIJANA: Govorio si da nećeš u rat da bi se oženio. A sad nećeš da se ženiš. Prevario si me. JOVAN: Jeste, govorio sam da neću u rat da bi' se oženio, al' sad vidim da je glupo da se ženim dok traje rat. MIRIJANA: Pa zašto si onda sve vreme bio sa mnom? Zašto ne razumem? JOVAN: Pa, čovek da bi bio čovek mora da ima ženu. Ti si bila dobra prilika za mene. Ti si mi odgovarala zato što si onakva kakav ja nisam. Ali nije bilo prave ljubavi. U početku nije bilo loše, posle si mi dosadila. Što sam te manje voleo, to sam ti više govorio da te volim. Znaš i sama. Bolje da ti ja ovako sve kažem, nego da ti sama primetiš da te ne volim i razočaraš se. Znaš da si osetljiva. MIRIJANA: Mrzim te! (Udara ga pesnicama po grudima, on i ne oseća.) JOVAN: To ti se samo čini. Brzo će da te prođe. Ostavljam te zato što te ne volim. Šta bi radila da te ostavljam a da te volim. Ovako je mnogo lakše. MIRIJANA: Koje si ti đubre... JOVAN: Ne budi takva, ti si još mlada i lepa. Naći ćeš nekog ko će stvarno da te voli a ti nećeš da mu veruješ, pa će lakše da ti bude kad te bude ostavio. Samo, ako te bude voleo neće da te ostavi. A posle kad mu rodiš 5-6 dece, toliko ćeš da zavoliš decu da ćeš da zaboraviš ko im je otac. A mene ćeš brzo da zaboraviš. Pati još malo, pa ćeš da me zaboraviš. A to što si načeta nemoj da te brine, celo će selo da zna da sam te ja ostavio zbog druge... MIRIJANA: A zbog druge me znači ostavljaš? Kad si pre uspeo da nađeš drugu, đubre jedno? I nju ćeš da ostaviš zbog neke treće. JOVAN: Nju bi' mog'o da ostavim samo zbog tebe, ali tebe sam već ostavio zbog nje... Ja imam samo vas dve.. MIRIJANA: Zato si i svadbu odlagao. Sve mi je jasno. JOVAN: Ne, svadbu sam odlagao da se ne bi oženio tobom, a ne da bi' oženio nju. Prvo sam mislio da ću da oženim tebe... Drugu imam tek odnedavno. Posle sam shvatio da će žena da mi bude neka druga, samo nisam znao koja. Najbolje da ti ja kažem o kome se radi. Radi se o mojoj snaji Mariji. Nju sam zavoleo. MIRIJANA: Šta kažeš, sotono? Pa zar nju... Kako možeš? Sram te bilo! JOVAN: I jeste me sram. Ali ne marim mnogo. Ja je volim. MIRIJANA: I ona je đubre! Kad je znala da si moj, šta je tražila. Đubre podmuklo. Platiće mi... XII DEO(Radnja se odigrava kod Branka u kući, Marija nešto čisti, Mirijana joj se prišunjava s leđa.) MARIJA (Okreće se, mlako) : O, zdravo, Mirijana. Koga tražiš? MIRIJANA: Tebe. MARIJA: A šta ću ti ja? MIRIJANA (Cinično) : Da vidim kako si i šta radiš . MARIJA: ' Oćeš kafu? MIRIJANA: Ne, hvala ti. Od tebe mi ništa ne treba. MARIJA: A što? Vidim da si ljuta na mene. Nemoj da mi zameriš, život je takav... MIRIJANA: Nije život takav, nego si ti takva. Kurvo jedna! Ubiću te! (Mirijana nasrće na Mariju, čupa je za kosu, Marija se očajnički brani.) MARIJA: Pusti me! MIRIJANA: Pustiću te kad ostaviš mog Jovana na miru. Kurvo! (U tom momentu pojavljuje se Branko .) BRANKO: Ej! Šta vam je! Prestanite! (Razdvaja ih.) Zašto se tučete? MIRIJANA: Zna ona dobro zašto se tučemo... BRANKO: 'Ajde dete, smiri se... XIII DEO(Odigrava se kod Branka u kući .) BRANKO: I tako kažeš. Dobro si. Pa o čemu si onda hteo da razgovaraš sa mnom? Nešto okolišiš . JOVAN: Znaš šta, čika Branko. Ja i Marija se volimo. Volimo se. BRANKO: Ti i Marija se volite? Daj mi čašu vode. Otkad se, bre, vi volite? JOVAN: Ima tri meseca. Ali mi se volimo stvarno. Nije to radi reda: upoznalo se dvoje mladih, i šta će drugo nego da se spanđaju. Mi se volimo k'o odrasli ljudi. A kad se odrasli vole, to na nešto mora da izađe. BRANKO: Na šta bre da izađe? JOVAN: Na nešto. Može i na brak da izađe. E, to sam hteo da ti kažem kad sam ti pričao kako pšenica nije rodila, samo što ti nisi shvatio. To. Ja i Marija planiramo da se uzmemo. BRANKO: Da se uzmete? Pa vi niste normalni. Volite se i sad bi odma' da se uzmete. A to što je ona udovica tvog brata? To ništa. JOVAN: Nije ništa. Baš zato i volim Mariju. Nije ona bilo čija, nego mog rođenog brata. Kad je mogla s njim, moći će i sa mnom. BRANKO: Da sam znao šta ćete da uradite, ostavio bih te na ulici. Tamo se sigurno ne bi spanđali. A jesi razmišljao šta će tvoj otac da kaže? JOVAN: Nisam. Ali znam šta će. Ima da me se odrekne. To što nisam otiš'o u rat neće nikad da mi oprosti, al' ovo... BRANKO: Deco kunem vam se, vi niste normalni. Nemoj majci da govoriš, ima srce da joj otkaže. JOVAN: Ako treba ja ću da razgovaram sa njom. Pravo da vam kažem, teže mi je bilo da vama kažem. Žena teže podnosi, ali je lakše da joj se kaže. BRANKO: Neka, ja ću da joj kažem . (Ubrzano.) A šta treba da joj kažem? Da se venčavate? Ma ne dolazi u obzir. Prestanite da se volite. To bar nije teško. Drugo je kad mrziš nekog... Ljubav ionako nije normalna stvar. To mi je rek'o jedan doktor. Prestanite da se volite, a to što ste se voleli neka ostane između ova četri zida. MARIJA: Tata, previše se volimo da bi odjednom prestali da se volimo. Ne možemo da prestanemo da se volimo samo zato što ti to želiš . BRANKO: Znam ja šta je ljubav, I ja volim tvoju majku. Žena mi je, al' je volim... Al' to je opasno. Mnogo opasno. Voliš nekoga, i on tebe takođe voli. Volite se i čemu to vodi? To vodi u mržnju. Na kraju mrziš onoga koga voliš. Zamrzećete se na kraju. MARIJA: Nećemo, tata. Uvek ćemo da se volimo. Uvek. (Grli Jovana.) Ja Jovana više volim nego što sam volela Mirka. Uvek ćemo da se volimo. BRANKO: To svi misle kad se žene ili udaju. Al' neka, ako se Bratimir složi, složiću se i ja. Samo ne verujem da će on da se složi... Neka vam bude... XIV DEO(Odigrava se kod Bratimira u kući .) BRATIMIR: Šta kažeš, Mariju da oženiš? Pa ti nisi normalan. (Bratimir prihvata stolicu da bi gađao Jovana, pa odustaje.) Ko je još oženio snajku?! Da ti je brat živ, pa i da je oženiš, mogli bi da se dogovorite, al' tebi je brat poginuo. Znači... JOVAN: Jeste, znam, al' ljubav se rodila. Ljubav. Ti znaš kakva je Marija. Da sam je ja oženio, Mirko bi bio zaljubljen u nju... Pogledaj kakva je. Sam si govorio da mi treba žena kao što je Marija. BRATIMIR: Ti nisi kršten! Celo će selo da mi se smeje zbog tebe. Meni će da se smeje, neće tebi. Ti znaš da se naše selo smeje samo kad ništa nije smešno. Nisi kršten. (Mumla za sebe.) 'Oće snajku da oženi. (Nervozno šeta.) A šta ćeš Mirijani da kažeš? JOVAN: Rek'o sam joj isto što i tebi. Jedino je razlika što je ona plakala, a ti nisi. He-he. Znao sam ja da ti nećeš da plačeš... ti si drugo. (Duboko uzdahne.) Jebi ga, život je takav. Svako ko je bar malo pametan, ne može da shvati šta ga je snašlo u životu. BRATIMIR: I još imaš muda da mi kažeš to? JOVAN: Imam. Ne bi' ja ni doš'o da se mirim s tobom da ne treba da se ženim. Marija ne može da živi u štali jer je ceo život provela van štale. Kod nje je tesno, jedino si nam ti ostao. BRATIMIR: E pa, ako sam ti još samo ja ostao, na pogrešna si vrata zakucao. Ne znam šta da ti radim. Ništa ti više ne mogu osim da te ubijem. Samo to. Nemoj da budem prvi koji te je ubio... JOVAN: Gotovo je, Bratimire. Dogovorili smo se. Ni Branko nema ništa protiv. Šta da radi čovek... Bolje je za Mariju da ne menja prezime. Ona se dobro slagala sa Mirkom, znači da će dobro da se slaže i sa mnom, jer ja sam pljunuti Mirko. Taman za Mariju. Neće ni da oseti da se preudala. BRATIMIR: Ej, bre, jesi li ti pri čistoj pameti? Brat ti se još nije ni o'ladio, a ti bi da se oženiš njegovom ženom. Pa to svet nije video. Braća i treba jedan drugom oči da vade, to je normalno, al' ako neko pogine, neko poštovanje mora da postoji. Ako ga nisi voleo dok je bio živ, nemoj to da pokazuješ sad kad je mrtav. 'Ajde molim te idi razgovaraj s njom i reci joj da nema ništa od toga. JOVAN: Nema šansi, to je gotova stvar. Niko ne može da nas razdvoji sad kad nas je Bog spojio. BRATIMIR: Nema Bog ništa s tim. Uzmi se u pamet i raziđite se. JOVAN: Nemoguće je. Uzećemo se sigurno, samo još da nađem kuma. BRATIMIR: Ako je tako, gubi mi se s očiju. Gubi se! Tek ćeš ti da vidiš s kim si se zakačio... XV DEO(Odigrava se kod komšije Zorana u kući) BRATIMIR: Poslednji put te pitam: 'oćeš da sniziš cenu? ZORAN: Neću. Po stoti put ti kažem da neću. BRATIMIR: Što si ti neki tvrdoglav čovek. Nije te mrzelo da me odbijaš sto puta. Ej, sto puta si ti mene odbio! 'Ajde spusti cenu, nemoj da se brukaš za te pare. ZORAN: Ti se brukaš za te iste pare. BRATIMIR: Brukam se, ali ja treba da dam te pare, a ti treba da ih uzmeš. U tome je razlika. ZORAN: 'Oćeš da kupiš kuću ili nećeš? BRATIMIR: (Bratimir umesto da kaže "Oću" lupa šakom o sto i stisnutih usana gleda oštro u Zorana.) ZORAN: 'Oćeš da kupiš, ili nećeš? BRATIMIR: Ama 'oću, pusti me na miru. ZORAN: Kad ćeš da doneseš pare? BRATIMIR: Doneću ti sutra... XVI DEO(Odigrava se kod Branka u kući, Jovan leži na krevetu, sa rukama stavljenim iza glave .) MARIJA: (Veselo) : Kaži dragička. JOVAN: Neću. Umoran sam. MARIJA: Kaži, kaži dragička. JOVAN: Dragička. MARIJA: Trudna sam. JOVAN: Trudna si? (Ustaje sa kreveta, podiže je sa zemlje, i okreće je oko svoje ose.) Volim te. Tek sad vidim da te volim. MARIJA: I ja tebe. JOVAN: (Spušta je na zemlju.) Kad si saznala? MARIJA: Danas. Sve je u redu. U drugom sam mesecu. JOVAN: Znači, još jedan Petrović. Zvaće se Gavrilo. MARIJA: A šta ako bude žensko? JOVAN: 'De Gavrilo može da bude žensko... XVII DEO(Odigrava se kod Bratimira u kući .) DRAGAN: Bratimire, hteo sam nešto da ti kažem, onako, prijateljski. BRATIMIR: Reci. DRAGAN: Doći će ti inspekcija. BRATIMIR: Kakva inspekcija? DRAGAN: Iz grada. BRATIMIR: Ko ti rek'o? DRAGAN: Čuo sam... Možeš da budeš siguran. Neko te je ocinkao. BRATIMIR: Jesi siguran? DRAGAN: Siguran. Neko te ocinkao. Ne znam ko. BRATIMIR: Au majku mu, pa kako da ja to izbegnem. Da odem negde na par dana... DRAGAN: Džabe ti je, naći će te. To su ozbiljni ljudi. BRATIMIR: Imaš pravo. Ništa, sačekaću ih. Da spasim šta se spasti može. Je l' znaš kad će da dođu? DRAGAN: Ne znam, časti mi. Verovatno ovih dana. BRATIMIR: Ovih dana. U, majku mu... Dobro, Dragane hvala ti... XVIII DEO(Odigrava se kod Bratimira u kući .) INSPEKTOR: Vi ste Bratimir Petrović? BRATIMIR: Da, ja sam. Šta treba? INSPEKTOR: Dozvolite mi da uđem, moraću sa vama da porazgovaram. Inspekcija. BRATIMIR: Kakva inspekcija? Vi mora da ste pogrešili, evo vam je prodavnica tamo, ja sam običan seljak. INSPEKTOR: Ne, nije greška. Vas tražim. Dobili smo informaciju da nezakonito držite berbersku radnju. BRATIMIR: Pa, da držim videla bi se valjda. Za šišanje je potreban pribor. Naročito za brijanje. Treba čovek da ima sav pribor. Treba da imaš i makazice i brijač i penu. Trista čuda. Možete slobodno da se raspitate po selu. Svi bi se začudili da ih to pitate. Neki bi čak mislili da se šalite. Ideja vam je dobra, žao mi je što se toga nisam ranije setio. INSPEKTOR: Setili ste se vi mnogo pre mene. Nemojte da se pravite ludi. Imam svedoka. Otkad radite? BRATIMIR: Ja dobro živim i od penzije. Nikad se nisam žalio na penziju i pored toga što je velika. Mnogi se žale i kad im je velika. INSPEKTOR: Gospodine Petroviću, otkad radite? BRATIMIR: U mojoj firmi, od osamnaeste godine života. Ako vas to interesuje. INSPEKTOR: Ne, to me ne interesuje. Interesuje me berbernica. Od kad radite? Ako mi ne priznate dolaziću vam svaki dan. BRATIMIR: (Baca cigarete o pod) : Oduvek! Otkad znam za sebe! Ne možete vi da me osudite onoliko koliko sam ja zaslužio. I da me osudite na doživotnu robiju, ja ne bi dugo ležao jer sam star. Namerno bi brzo umro da ne ležim dugo. INSPEKTOR: Polako gospodine Petroviću, smirite se... BRATIMIR: Neću da se smirim! Celog života ja nisam plaćao porez, i sad se neko naš'o da me prijavi. Što ja da plaćam porez kad svi plaćaju! Neće država da propadne zbog mene. A zahvaljujući meni celo selo je obrijano i ošišano. INSPEKTOR: Dobro, smirite se, ja sam razuman čovek... Dogovorićemo se... BRATIMIR: Ti si razuman čovek. Pogledaj kako si neošišan. Kako te bre nije sramota da kod berberina dolaziš neošišan? I ne znam kako da se dogovorimo? Kako? Ne misliš valjda da plaćam porez. INSPEKTOR: Ne mislim. Lako ćemo da se dogovorimo. Ja ne tražim mnogo. Ja mogu da se vratim u službu i da kažem da nikakva radnja ne postoji. Sve zavisi od vaše dobre volje. BRATIMIR: Imam ja dobru volju, al' nemam pare za bacanje. Danas si doš'o ti, sutra će drugi, prekosutra treći... INSPEKTOR: Ma neće niko, ja vam garantujem. BRATIMIR: Kako garantuješ? INSPEKTOR: Samo vi odrešite kesu. BRATIMIR: 'Ajde neka ti bude. (Bratimir teška srca vadi buđelar.) Je l' dovoljno? Ali moraš da mi kažeš ko me je ocinkao. INSPEKTOR: E to ne mogu da vam kažem. I od te osobe sam primio pare da ćutim. Moram da ga ispoštujem. Mogu samo da ti kažem da je muško. Znači muškarac . BRATIMIR: Znači i pare ti je dao. Toliko me mrzi da je bio spreman i da se istroši samo da meni naudi. Ne pitam te kol'ko tražiš. Kaži mi ime i prezime. Ako mi kažeš ime i prezime sve si mi reko. (Vadi novac iz kredenca, svežanj novčanica.) Evo. Ovo je tvoje. On ti sigurno nije ovoliko dao. INSPEKTOR: Dragan Ilić. BRATIMIR: Dragan Ilić? Dragan Ilić... A zato mi je on rek'o da dolazi inspekcija, da ne sumnjam na njega. E pa, hvala ti, prijatelju... XIX DEO(Odigrava se kod Inspektora u žandarmerijskoj stanici .) INSPEKTOR: Gospodine Petroviću, ovo su ozbiljne optužbe. Optuženi ste za trovanje svinja i jednog psa. Šta imate da kažete u odbranu. DRAGAN: Sigurno je on. Nema ko drugi da bude. Jedino je on imao razlog da mi potruje svinje. Niko drugi. Verujte mi gospodine inspektore, on je. BRATIMIR: Da li ste svesni za šta me optužujete? Da sam otrovao svinje. Gde bi čovek meka srca mog'o da uradi tako nešto. Ja sam u duši dobar čovek. DRAGAN: Laže, inspektore! Laže! Zar mu ne vidite u očima da laže? Ja garantujem da je on. Uhapsite ga slobodno. Uhapsite ga, on je. INSPEKTOR: Uhapsićemo ga ako nađemo dokaze. DRAGAN: On je dokaz! Pogledajte samo taj izraz lica. Celo selo zna da je lud čovek. Počnite u selu da ispitujete jednog po jednog, na kraju će samo on da vam ostane. On je. BRATIMIR: A što bi' ja potrovao tvoje svinje? Ja cenim tvoje svinje. Ja nemam ni jedan razlog da potrujem tvoje svinje. Ti mene očigledno mrziš. Ne znam zašto, al me mrziš. Zato me optužuješ. DRAGAN: Zna se dobro zašto ja tebe mrzim. Ja tebe mrzim što si mi otrovao svinje i psa. A ti mene mrziš zato što sam te ja prijavio inspekciji za berbernicu. A ja sam te prijavio da te ne bi prijavio neki neprijatelj... Ono đubre od inspektora ti je sve reklo. BRATIMIR: Koje đubre od inspektora? Nikakav inspektor kod mene nije bio. Je l' vidite vi, gospodine inspektore, šta je on u stanju da izmisli, samo da bi me strpao u zatvor. On ne zna da ja ne volim da idem u zatvor. INSPEKTOR: Gospodine Petroviću, gde ste bili prekjuče između dvadeset i dvadeset dva časa? DRAGAN: Bio je u mom dvorištu. Ja sam ga video! Zaboravio sam da vam kažem da sam ga ja video. Sad imamo i svedoka. Uhapsite ga! INSPEKTOR: Niste mi odgovorili gde ste bili između dvadeset i dvadeset dva časa. BRATIMIR: Gde bi' bio. Bio sam kući. Znao sam da ćete to da me pitate. Bio sam kući i uživao. Dok je neko trovao njegove svinje, ja sam sedeo kući i uživao. Otkud sam ja znao da neko truje njegove svinje? Sad me duša boli za pokojne svinje... INSPEKTOR: Imate li svedoka da ste bili kući? BRATIMIR: Nemam svedoka da sam bio kući, al' ni vi nemate svedoka da sam bio da sam bio u njegovom dvorištu. Njegovo dvorište je ispred njegove kuće... DRAGAN: Ja sam ga video, inspektore! Ži'mi deca, ja sam ga video. INSPEKTOR: Vaše izjave date u afektu su pristrasne, i ne mogu poslužiti kao verodostojan dokaz. BRATIMIR: Ja, bre, ni čoveka ne bi' mog'o da otrujem, a kamoli jadnu životinju. Čoveka možeš da zamrziš, životinju ne možeš. Ja nikad u životu nisam mrzeo ni jednu životinju. E, da su ljudi bar malo životinje... DRAGAN: 'Oće da kaže da će i mene da otruje. To 'oće da kaže! Znam ja njega. Inspektore ako mi se nešto desi, znajte da me je on otrovao. Ako me otruje sahranite me sa mojim svinjama... A psa sahranite negde druge. Neću ja da mene sahranjuju sa psima... BRATIMIR: Ne brini se, neću ja da te otrujem. Lako je da otruješ čoveka, al' posle može da te grize savest: što ga nisam udavio, mog'o sam i da ga zakoljem... ili da ga upucam... Nije ni to tako jednostavno. INSPEKTOR: Gospodine Petroviću, ako istraga bude utvrdila da ste krivi, snosićete sve posledice po zakonu. Upozoravam vas. BRATIMIR: Meni je žao zbog ovog što se desilo. Neka ti bude uteha da je moglo nešto gore da te snađe. Zli ljudi mogu svašta da izmisle. Ja sam spreman da pomognem. Evo, ako treba pokloniću ti jedno prase. DRAGAN: Ne treba mi tvoje prase! Bog će da te kazni za ovo što si uradio... XX DEO(Odigrava se kod Branka u kući .) BRATIMIR: Branko, hteo sam da razgovaram s tobom. BRANKO: Znam o čemu. O ovo dvoje što su poludeli. BRATIMIR: O njima. Je l' bi ti dao tvoju Mariju za mog Jovana? BRANKO: Šta da ti kažem. Ne bi' je dao, al' daću je. Šta da joj radim. Ako se vole, nek' se uzmu. Pokušao sam da je ubedim, al' ubedi ona mene... BRATIMIR: Ti da bar malo imaš dušu, ti bi ostavio Jovana da crkne na ulici. Ne bi ga primio u kuću. Sad si zajeb'o stvar. On se zaljubio, a to je opasno. Sad je spreman na najgore. 'Oće da se ženi, i to iz ljubavi. Zamisli ti šta njemu pada na pamet. BRANKO: Pa, ako se vole... BRATIMIR: Slušaj Branko, ja sam doš'o nešto važno da ti kažem. 'Teo sam da ti kažem nešto, pre nego što odlučiš da daš Mariju. Slušaj me dobro: on ne može da ima decu. BRANKO: Kako ne može? BRATIMIR: Lepo, ne može. On krije da ne može. Zato stalno priča kako će da ima decu, zato što ne može da ih ima. Da neko ne posumnja, razumeš. Ja to ne mogu da prećutim. Zbog vaše Marije. Ona bi sigurno volela da ima decu. Ona bi volela da ima petoro. BRANKO: Čekaj, otkud ti to znaš? Ništa se ne priča po selu, a čim se ne priča po selu, tu nešto nije u redu. Ti znaš da se ovde zna sve što se krije. BRATIMIR: Ma znam, al' niko ne zna da je on omađijan čovek. Omađijala ga luda Rosa. BRANKO: Ja znam da veštice postoje, al' u našem selu nema ni jedna. Rosa je luda, al' nije veštica. Rosa se samo hvali da je veštica. Nema toga u našem selu. Znaš da nam žene rađaju k'o kruške. I ja sam omađijan pa moja Dara rađa po troje godišnje. BRATIMIR: Ma je l' čuješ ti mene šta ti pričam. Žene rađaju, al' ovde je u pitanju on. On ne može da ga napravi. BRANKO: Onda da idemo kod Rose. Da proverimo. BRATIMIR: Misliš da idemo? 'Ajde da idemo... XXI DEO(Odigrava se u kući lude Rose. Bratimir i Branko kucaju na vrata. Rosa odškrine vrata, tek toliko da ih vidi .) BRANKO: Zdravo Roso. Hteli smo da popričamo nešto s tobom. (Ona bez reči polako otvara vrata, oni ulaze. U sobi ima puno mačaka.) BRATIMIR: Kako si Roso? ROSA: Dobro. A što pitaš? BRATIMIR: Ništa, samo pitam... ROSA (Odsečno) : Što ste došli? BRATIMIR: Došli smo da se Branko uveri da si omađijala mog sina Jovana, da ne može da ima decu. Ni mušku, ni žensku. ROSA: Sanjala sam noćas muža. On mi je rek'o da ćete da dođete. BRANKO: Kad si ga sanjala, mi smo se juče dogovorili?... Reci mi, jesi omađijala Jovana il' nisi. Ako jesi, da mu skineš mađije. Samo mi to reci i idemo. ROSA: Došli ste na pravo mesto. Ja ga nisam omađijala. Ja stavljam mađije samo kad to traži neko od najmilijih. Ako najmiliji traže da čoveku krene loše, ja im pomognem ha-ha-ha. Tvog sina nisam omađijala. Ako 'oćeš nema problema. BRATIMIR: Nisi ga omađijala, al' se ponaša kao da jesi. Ma omađijala si ga, šta pričaš, bogati. ROSA: Meni ti deluješ kao da si omađijan. Neko te omađijao. BRATIMIR: Možda i jeste. Kad imam neprijatelje koji me ne vole... ROSA: Stavi ispod jastuka mišji rep, kokošje perje i jedno kuvano jaje. I tako spavaj tri noći. Nemoj da ti neko ulazi u kuću ta tri dana. Na kraju dovedi popa da ti okadi sobu i donesi meni litar rakije. Tako ćeš da skineš mađije. BRATIMIR: A je l' mogu da znam ko me je omađijao? Ja vidim da u zadnje vreme gubim u šahu... ROSA: Napolje! Napolje! Da više nikad niste došli! Napolje! Napolje! Izlazite napolje! BRANKO: Šta ti je, Roso? ROSA: Napolje! Napolje! Napolje! BRATIMIR: Dobro, izvini... (Izlaze iz kuće .) BRANKO: Jesam li ti rek'o da nije omađijan. BRATIMIR: Ma šta nije, jeste. I ja sam omađijan. BRANKO: Ma šta priča gluposti! XXII DEO(Odigrava se kod Branka u kući.) BRATIMIR: Da znaš, Branko, da sam ljut na tebe. BRANKO: Što, bre, Bratimire? BRATIMIR: Što si primio onog skota u kuću. BRANKO: A zato... BRATIMIR: Zato. Nisam ga ja isterao da ga ti primiš. Srce me zaboli kad ga vidim u toplom i nahranjenog. Sinoć oka nisam sklopio od brige. Nisam ga ja zato izbacio. Sa njim se tako ne razgovara... BRANKO: Moram da ti priznam da sam ga sam zvao, nije mi se on sam ponudio. Sam sam ga zvao. BRATIMIR: E pa nisi trebao da ga zoveš. Trebao si prvo mene da pitaš. Razumem da ti ga je žao. I meni ga je jednog dana bilo žao, zamalo ga nisam pozvao u kuću, al' on bi shvatio da mi ga je žao, a ja to ne smem da dozvolim... BRANKO: Šta da ti kažem, Bratimire. Ti si mu otac i lako ti je da ga isteraš iz kuće, ja nisam mog'o da ga gledam na ulici. Još sad kad je za'ladnilo, morao sam da ga primim. Ipak smo neka familija. BRATIMIR: Jeste, al' da ga ti nisi primio on ne bi imao kud, i otiš'o bi u rat. Jednog sam sina izgubio i nikad neću da ga prežalim. Al' je poginuo junački za otadžbinu. Mora i ovaj drugi da ode da se bori. Šta bi ti radio da imaš sina? Sigurno ga ne bi trpeo ovde. BRANKO: Bogami - ne bi'. Što jeste, jeste. Al' ja nemam ni jedno dete. Sve ženskadija. BRATIMIR: Znam ja to. Meni žena mlada umre, i ja ostado' sa ova dva. Misliš da je meni lako da izgubim dva sina. Mnogo mi je teško. Al' mi je lakše da ih nemam, a da znam da sam imao prave ljude, nego da ih imam, a da je bolje da ih nemam. E. Zato sam i hteo da te pitam: kol'ko tražiš? BRANKO: Šta kol'ko tražim? BRATIMIR: Kol'ko para tražiš? BRANKO: Za šta? BRATIMIR: Za Jovana. Da ga izbaciš iz kuće. BRANKO: Da ga izbacim iz kuće? Ne tražim ništa. Neću da ga izbacim. BRATIMIR: 'Ajde, 'ajde. Nismo deca. Kol'ko tražiš? BRANKO: Nisam ja takav. Neću da ga izbacim i gotovo. BRATIMIR: Ali zašto, pobogu? Moj je sin, a tvoj 'leb jede. BRANKO: Neću da ga isteram. BRATIMIR: Nećeš da se zameriš s njim; on će da zna da ako ga ti isteraš, da sam ga ja isterao. Pametan je on. BRANKO: Ne, hvala ti na predlogu. Ali ne mogu da ga isteram. BRATIMIR: Nećeš. Kako možeš da budeš tako dobar? Dobro Branko, zatrebaću i ja tebi nekad u životu. Da si mi sad pomog'o, nikad ti ne bi' zaboravio. XXIII DEO(Odigrava se kod Vite u kući .) JOVAN: Čika Vito, doš'o sam da te zamolim nešto. Mislio sam, pošto se ženim... Čuo si da se ženim. Mislio sam da... VITA: Da ti budem kum? JOVAN: Da. Kad bi samo hteo da mi budeš kum... Znaš, ne mogu sam sa ženom pred matičara, plašim se da će da primeti da nemam kuma. (Smeška se.) Kum se vidi. Zato sam mislio da vas uzmem za kuma. Ja bi' uzeo nekog od mojih drugara, al' oni odoše u rat... VITA: Izvini, ali ja ne mogu. Ja već imam pet kumstva. I ne samo to. Nego, ja sam sa tvojim ocem u dobrim odnosima, ne mogu sad da ih kvarim. Pre neki dan smo razgovarali, i on mi se žalio na tebe... JOVAN: Ma ne bi se on na tebe naljutio. On kad je ljut na mene, ti možeš oči da mu vadiš, on ti ne može ništa. Ne može on da mrzi dvojicu odjednom, znam ja njega, previše je zloban da bi mrzeo dvojicu odjednom, sad je na mene skoncetrisan. Ništa mu nije važno kao ja. 'Ajde ko boga te molim. VITA: Ne. Stvarno ne mogu. Ne mogu zbog Bratimira. Rado bih ti pomog'o. Nađi nekog drugog. Mada ja mislim da niko iz sela neće hteti da ti bude kum. Ti probaj, al' ne verujem. Tvog oca neki cene, a neki ga se plaše. JOVAN: Ti se sigurno plašiš da više neće hteti da te šiša. Pa ja bih te šišao. I tebe i tvoju porodicu. Za džabe. Čim vam poraste kosa - kod mene. VITA: Ma nije zato. Stvarno nije zato. Najbolje ti potraži nekog drugog... XXIV DEO(Odigrava se kod Branka .) BRATIMIR: Branko, doš'o sam da razgovaramo. Da izbaciš onoga iz kuće. Pravo na ulicu. Na ulicu! BRANKO: Kako da ga izbacim, kad su rešili da se uzmu? Decu može da ima, šta sad nije u redu? BRATIMIR: Ti kao da si na njegovoj strani. Plašiš se za ćerku što je načeta, da niko neće da je uzme, pa da je uvališ Jovanu. Ako je on budala, ja nisam. Slušaj šta ću da ti kažem: ako ga ne isteraš u roku od dva dana, ti si za mene mrtav čovek. Ti za mene više ne postojiš . BRANKO: Nemoj tako, Bratimire, zar zbog dece da se svađamo... BRATIMIR: Zašto da se ne svađamo? Još se ni jednom nismo posvađali, a dobri smo prijatelji. Ti si ionako za sve kriv. Ti si ga primio u kuću. Namagarčio me je. Dok je bio u štali mirno sam spavao, znao sam da mu je loše. Sad me ubi nervoza. BRANKO: Ja bi' ga možda i isterao zbog tebe, al' šta da kažem Mariji. Ona mi nikad ne bi oprostila. Shvati da 'oće da se venčaju. BRATIMIR: Šta te briga za Mariju, ćerka ti je... Razumeće te. Kaži da si se posvađao sa Jovanom; da ti je psovao majku i vređao, i da ti je rek'o da je Marija kurva, pa si ga zato isterao. BRANKO: Ne mogu. Ne mogu da lažem. Star sam da lažem. Ionako bi joj Jovan rek'o da to nije istina. BRATIMIR: Ne interesuje me. Izbaci i Mariju iz kuće, tako ćeš lakše da isteraš Jovana. Kad isteraš i nju, neće moći da se buni što si isterao Jovana. BRANKO: Ne dolazi u obzir. Nikog ja ne izbacujem iz kuće. BRATIMIR: Dobro, onda zaboravi da smo se ikad u životu sreli, kad me vidiš na ulici ne javljaj mi se, ne dolazi više da te šišam, i idi u pičku materinu! 'Ajd' zdravo! XXV DEO(Odigrava se u susednom selu kod Trajka u kući. Jovan kuca na vrata, otvara mu čovek sav u brašnu. Čovek je oniži i proćelav, deluje dobroćudno i veselo.) JOVAN: Dobar dan... Ja se izvinjavam... Je l' mogu da uđem? Samo da vas zamolim nešto. Znam da me prvi put vidite... Ja nisam iz vašeg sela... SELjAK IZ SUSEDNOG SELA: 'Ajde, dete, uđi. Koji te đavo naterao da dođeš u naše selo? Znam da nisi iz našeg sela. Izvini ja sam u testu, mesim hleb. JOVAN: Ja sam iz susednog sela. Vi ste sigurno bili u mom selu... SELjAK IZ SUSEDNOG SELA: Nisam nikad bio. Ja u tvom selu imam rodbinu... Zato ne idem. To je duga priča. JOVAN (Rukuju se.) :Ja sam Jovan. SELjAK IZ SUSEDNOG SELA: Trajko. JOVAN: Verujte mi da sam na vas naiš'o sasvim slučajno. Nisam hteo da naiđem na vas, nego na bilo koga. Razmišljao sam: možda čovek mesi testo, možda spava, al' sam se ipak odlučio za vašu kuću... TRAJKO: A i neka si vala, odavno gosta nisam imao. Uvek su mi draži gosti koje nisam zvao, jer ove koje zovem, zovem da ne primete da ih izbegavam... Baš mi je milo što si doš'o. Još kad bi' znao zašto si doš'o... JOVAN: Doš'o sam da bi' vas zamolio za jednu uslugu. Al' da znate da ja nikom ne ostajem dužan... TRAJKO: Da ne misliš da ti dam pare na zajam? Ako je to, nema problema - ne mogu da ti dam. A da imam - ne bih ti dao. Znaš zašto? Budale su ljudi koji daju pare na zajam, a još su veće budale oni koji vraćaju pare. Pa, da neko ne bi ispao budala... JOVAN: Ma ne radi se o parama. Treba mi kum. Ne mogu pred matičara bez kuma. TRAJKO: 'Oćeš ja da ti budem kum? JOVAN: Pa 'oću (Glasno se poljube tri puta .) TRAJKO: A što nisi naš'o kuma u tvom selu? Tvoje selo je veće od mog... JOVAN: Da ti kažem iskreno: niko neće da mi bude kum. Mnoge sam pitao, niko neće. Neće da se zameraju sa mojim ocem. Moj otac je protiv tog braka... TRAJKO: A što je tvoj otac protiv? JOVAN: Što je budala. Ljuti se što 'oću da oženim snajku. A volimo se. TRAJKO: Snajku? Tvoju snajku? JOVAN: Moju. Ja druge snajke ne poznajem. Oženiću moju. TRAJKO: Nisi normalan. A brat? Šta on kaže? JOVAN: Brat je poginuo. Hvala Bogu, da je jedan od nas dvojice živ... Da nastavim lozu. TRAJKO: Je l' u ratu poginuo? A što ti nisi na frontu, zdrav si i prav, ne bi' rek'o da si kukavica? E što nemam dvae'st godina, videli bi kako čiča puca... JOVAN: Baš zato što nisam... Nemam šta da dokazujem. Znači, naš'o sam kuma? (Stavlja mu ruku na rame .) TRAJKO: Naš'o si. Gre'ota je da ostaneš neoženjen. .. XXVI DEO(Odigrava se kod Branka u kući .) JOVAN: Čika Branko, Bratimir dobro zarađuje kao berberin... BRANKO: Znam, pa šta? JOVAN: On je jedini berberin u selu... BRANKO: Znam, pa onda? JOVAN: I ja dobro šišam... BRANKO: Dobro reci šta 'oćeš da kažeš . JOVAN: Mislio sam da mi pozajmiš pare da otvorim berbersku radnju. Možemo zaradu da delimo na pola... BRANKO: Berbersku radnju? JOVAN: Da. Mislim da bi trebalo da otvorimo, Bratimir će da se ljuti... Da mu vratim za sve što mi je uradio. BRANKO: Ne da će da se ljuti, nego... JOVAN: Ništa nam ne može. BRANKO: On je, koliko ja znam, najopasniji kad ti ništa ne može. JOVAN: Baš mi ništa ne može. Već mi je uradio šta je mog'o. Sad mi ništa ne može. BRANKO: Al' može meni. Meni još ništa nije uradio. Prvo sam te primio u kuću, sad ti otvaram radnju... Sve što je za tebe dobro, to je protiv njega. Zato je mene strah . JOVAN: Ne brini se za tebe, ti mu nisi ništa, neće da te ubije. Ja sam mu sin, to je drugo. On da planira da te ubije on bi ti reko' u oči. On je pošten čovek: prvo ti kaže da će da te ubije, pa te tek onda ubije. Da ne bude da nisi znao... BRANKO: Ma, znam ja da neće da me ubije... A je l' znaš ti da šišaš uopšte? JOVAN: Ma, znam. Pomagao sam često Bratimiru. Ima pola sela da dolazi kod nas. Kod njega je stalno gužva. Pošto se uvek žalio na gužvu... 'Oćeš da mi daš pare? BRANKO: Ma daću ti, nisu to neke pare... A gde si mislio da otvoriš? JOVAN: U predsoblju... XXVII DEO(Odigrava se kod Bratimira u kući .) JOVAN: Što si me zvao? BRATIMIR: Sedi, da popričamo k'o ljudi... JOVAN: 'Oćemo li moći k'o ljudi posle svih tvojih pretnji i svih tvojih isterivanja? BRATIMIR: Nemoj da mi zameriš. Da mi nisi sin, ja ti nikad ne bi' pretio. Ja ti pretim zato što te volim... A iz kuće sam te izbacio zato što nisam mog'o više da te gledam. Moraš da me razumeš bilo mi je teško... JOVAN: Ako me voliš i ovako se ponašaš, kako bi' se ponašao da me mrziš ... BRATIMIR: Ja da te mrzim, rek'o bi' ti to u oči. Što celo selo da priča da te mrzim, kad te stvarno mrzim... Ne bi' ja dušmanima davao povod... JOVAN: Dobro, reci što si me zvao. BRATIMIR: Pa, Jovane sinko, pozvao sam te da se pomirimo. Je l' pošteno? Ženi koju 'oćeš, možeš i muškarca da oženiš ako 'oćeš, ja nemam ništa protiv, samo nek' bude iz poštene kuće... Ne moraš u rat da ideš, radi šta 'oćeš. Zato ti pružam ruku pomirenja. JOVAN: Ruku pomirenja? Pa ja se s tobom nisam ni svađao, nego ti sa mnom. Ne znam kako da se pomirimo. BRATIMIR: Dobro, to ti je isto. Mislim da to i tebi odgovara. Znam ja da ti mene voliš. Voliš me i tačka. Neću više da raspravljam! Vidiš i sam da me voliš. Ja kad umrem 'oću da imam nekog da me žali... JOVAN: Žalilo bi te celo selo... BRATIMIR: Ali ja 'oću da me ti žališ. Ti si moja krv. Znaš, bre, ti kad si se rodio, da sam ja od sreće plakao. Ja i dan danas plačem zbog tebe... Rek'o sam ti već da te volim. Ja sam te zavoleo još kad si bio mali... lako je tebi bilo da se rodiš, al' je meni bilo teško da te podižem. Prvo santimetar po santimetar, a onda metar po metar. Dođi... (Grli ga i ljubi tri puta, Jovan se ne pomera.) JOVAN: Čudan si mi nešto, al' 'ajde neka ti bude. Napatio sam se zbog tebe, al' pomiriću se s tobom da bi' ti se osvetio... BRATIMIR: E, tako te volim. Najdraži si mi kad me podsetiš na mene. Takvog te volim. Vidiš da sve može da se reši na lep način. Kad ste planirali da pravite svadbu? JOVAN: Dvanaestog. BRATIMIR (Trlja ruke) :Dvanaestog. Kuma si naš'o, naš'o si. Lepo. U pravu si bio, Marija je rođena za tebe. Ne znam kako ti to ranije nisam predložio... Ona se i meni sviđa, dobro je građena. Evo, od večeras možete da spavate u kući koju sam ti kupio. JOVAN: Kupio si kuću? BRATIMIR: Kupio nego šta. Da možete da se raskomotite... Nego, hteo sam da te zamolim nešto. Da kao iznenađenje ja dovedem mladu. JOVAN: A što? BRATIMIR: Pa eto, nekako mi je merak da je baš ja dovedem... XXVIII DEO(U sali se nalaze gosti, Jovan sedi pored kuma, a pored njega prazno mesto za Mariju koja kasni .) TRAJKO: Što ti kasni otac? JOVAN (Nervozno) :Ne znam. Nešto mi je sumnjivo. Idem da vidim šta je bilo... (Jovan je na pola puta do izlaznih vrata, u tom momentu pojavljuju se Bratimir i Marija. Marija je očerupana, nasilno ošišana, venčanica joj je polivena katranom preko koga je bačeno perje.) JOVAN (Isprekidano) :Šta si joj to uradio? BRATIMIR (Smeje se dok govori) :Ništa, napravio sam joj novu frizuru. Kako ti se sviđa? JOVAN: Ubiću te! (Kroz zube.) Gubi mi se s očiju. Vodi je kući. Ubiću te! BRATIMIR: Otiš'o bih ja, al' nemam gde. Zapalio sam je. Tvoju sam zapalio, a u moju mi se ne ide... (U tom momentu Jovan vadi pištolj. Sa dva hica usmrćuje Bratimira. Bratimir pada mrtav na pod. Svi gosti ustaju sa stolica, vlada muk.) JOVAN: Brzo svi da gasite kuću! Brže! (Hvata jednog gosta za košulju i gura ga prema vratima.) Brže šta gledate! (Prisutni laganim hodom u tišini napuštaju salu.) XXIX DEO(U Jovanovoj kući, spašenoj od velikog požara, Jovan za stolom jede. U tom momentu pojavljuje se Mirko u vojničkoj uniformi sa puškom, Jovan ga ugleda, otvara usta, ispada mu zalogaj. Prvo se gledaju pet sekundi. Jovan gleda sa čuđenjem u neverici, a Mirko sa mržnjom .) JOVAN (Ustaje) :Zar ti nisi?... MIRKO: Kao što vidiš. Nisam. JOVAN: Mi smo mislili... MIRKO: Ne znam ja šta ste mislili. Što si mi ubio oca? JOVAN: On je... Morao sam. Izgubio sam glavu... MIRKO: A što si mi obljubio ženu? JOVAN: Mislili smo da si poginuo... MIRKO: E pa kao što vidiš, nisam. Kad nema oca da ti presudi, ja ću lično. (Mirko uperi pušku prema Jovanu, drži je tako tri-četiri sekundi.) JOVAN: Stani da ti objasnim... (Mirko stavlja prst na oroz, Jovan pokušava da izvadi pištolj, al' ga Mirko sprečava hicem u grudi. Jovan pada mrtav preko stola.) XXX DEO(Odigrava se na seoskom šoru .) BRANKO: Kako bre pogrešno da pročitaš? Je l' znaš šta si uradio? GLASNIK: Ma, nisam pogrešno pročitao. Evo ti spisak poginulih od septembra. (Vadi iz torbe poveću svesku.) Evo ti. Čitaj: Mitrović Bratimira Mirko... BRANKO: Nije Mitrović, nego Petrović. Petrović Mirko. GLASNIK: Petrović? Au, izvini... Evo, ovaj ispod je Mitrović, pa mi se učinilo. Nisam dobro video. Mitrović je iz susednog sela. Znači sve je u redu, poginuo je, samo što nije odavde nego odande. Meni je važno da je poginuo, sad iz kog je sela... Đavo da ga nosi. Petrović ili Mitrović, u ratu ti je to isto... Umorio sam se, i ja imam dušu... XXXI DEO(Nakon pet minuta dolazi Marija i sreće se sa Mirkom ispred kuće) . MARIJA: Mirko... Ti si živ? MIRKO: Živ. MARIJA: Pa kako?... Svojim sam ušima čula... MIRKO: Vidim da si trudna. Mislio sam da ćeš sina da mi rodiš, a ne bratanca. MARIJA: Ali, Mirko... Ja sam bila sigurna da si ti... Da si poginuo. MIRKO: Bolje da jesam. MARIJA: Gde je Jovan? Je l' te video? MIRKO: Video sam Branka. MARIJA: A Jovan? Šta si mu uradio? MIRKO: Ubio sam ga. MARIJA: (U neverici gleda, pravi pokret rukom prema usnama.) Nee... (Mirko ulazi u kuću, čuje se hitac). MARIJA: Mirko! XXXII DEO(Na seoskom groblju sahranjuju Mirka i Jovana, tu je veća grupa seljaka. Marija prestravljeno, ukočeno, gleda. Pop je završio obred, pokopavaju obojicu. Tužni skup se razilazi, pop i Marija su zaostali .) POP: Čije ti je dete? MARIJA: (Ćuti tri-četri sekunde, stavlja ruke ukrštene preko stomaka) Moje. (Pop odlazi, a Marija profilom okrenuta prema publici stoji i dalje.) KrajVlastimir GligorijevićRođen 1970 u Prištini. Napisao sledeće drame:
// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |