Бранислав Брборић: С језика на језик

X. Одбор за стандардизацију српског језика: програми и учинци

Припреме за оснивање Одбора за стандардизацију српског језика, на неки начин наговештене озваничењем новог правописа, Правописа српскога језика (1993 [1994]), текле су првих десетак месеци 1997. г. Најпре су се о оснивању Одбора договорили председник САНУ Александар Деспић, председник ЦАНУ Драгутин Вукотић и пок. председник АНУРС Петар Мандић. Потом је, 24. фебруара 1997, академик Предраг Палавестра, секретар Одељења језика и књижевности САНУ, уз кратко пропратно писмо предвиђеним оснивачима Одбора (њих 14), доставио, такође кратак, двостранични текст о разлозима за оснивање Одбора (с потписом академика Предрага Палавестре и пок. академика Павла Ивића). Све предвиђене институције сложиле су се с оснивањем Одбора и изабрале своје представнике (њих 19). Конститутивна седница Одбора одржана је 12. децембра 1997. г. На тој седници изабран је прелиминарни састав чланства осам комисија. Исто тако, изабрани су председник Одбора и његов заменик те председници комисија и секретар Одбора.

У тим припремама и у првим двема годинама рада Одбора моја маленкост, као његов секретар, имала је активну улогу. Започињући, средином 1999. г., припреме за две хрестоматије својих објављених и необјављених текстова - питао сам пок. Павла Ивића и још неколико чланова Одбора да ли у своју другу књигу могу уврстити и неколико чланака везаних за оснивање Одбора и његов рад, првенствено оних у чијем сам припремању имао претежну улогу. И пок. Павле Ивић и други консултовани лингвисти сматрали су да је то у реду, утолико пре што је обично било назначено ко се, колико и у чему ангажовао.

Одбор је досад (до краја марта 2000. г.) утврдио 13 закључака (у првој години рада закључци су називани одлукама), које се јавности упућују као ставови, мишљења, препоруке, саопштења, исправке и реаговања - чије су теме биле ситнице језикословне. Произвео је и мноштво других докумената, као и два зборника (Списи Одбора за стандардизацију српског језика, I/1998, 238 стр., и II/1999, 323 стр.). Такође је пројектовао неколико већих стандардолошких подухвата, на којима се интензивно ради.

Из мноштва тих докумената одабрао сам њих седам: 1–2. Споразум о оснивању Одбора за стандардизацију српског језика и Пословник Одбора, у чијем ми је припремању помогао мр Милош Луковић, филолог и правник, истраживач сарадник Балканолошког Института САНУ; 3. Програм рада Одбора, који не би могао бити тако садржајан ни сажет без сарадње са Слободаном Реметићем и неопходних интервенција пок. Павла Ивића; 4. Одговори на питања (Одлука бр. 1 Одбора), у чијем су припремању суделовали и Иван Клајн, заменик председника Одбора, и Предраг Пипер, члан Комисије за синтаксу; 5–7. Извештаји о раду Одбора током 1998. и 1999. године и Српски језик у Стразбуру (Закључак бр. 11 Одбора), који су били плод сарадње с чланом Одбора и директором Института за српски језик Слободаном Реметићем. Свима њима дугујем искрену захвалност и за сарадњу и за допуштење да ових седам прилога уврстим у књигу. Разуме се, драгоцене сугестије приликом утврђивања коначног лика неких од ових прилога дали су и Новица Петковић и Драго Ћупић, чланови Одбора и чланови Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, у коју, осим њих двојице, улазе: председник Одбора (до смрти, 19. септембра 1999. године, Павле Ивић, а од 17. децембра 1999. г. академик Милка Ивић), затим директор Института за српски језик и ја, у својству секретара Одбора. И њима дугујем захвалност, као и осталим члановима Одбора, који су их верификовали.

Споразум о оснивању
Одбора за стандардизацију српског језика

Полазећи од потребе за обједињавањем стручњака за српски језик и институција које се научно баве српским језиком на целокупном његовом говорном простору, као и од потребе за језичким планирањем које би водило адекватној језичкој политици и пракси, нарочито нужној у новим државним приликама и новонастајућим међународним околностима, а на предлог председника трију академија и Матице српске, Српска академија наука и уметности (САНУ), Црногорска академија наука и умјетности (ЦАНУ) и Академија наука и умјетности Републике Српске (АНУРС), Матица српска, Институт за српски језик у Београду, филолошки факултети у Београду и Приштини и филозофски факултети у Новом Саду, Никшићу, Нишу, Српском Сарајеву и Бањој Луци, као и Универзитет у Крагујевцу и Српска књижевна задруга у Београду - закључили су

СПОРАЗУМ
О ОСНИВАЊУ ОДБОРА ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ
СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Члан 1.

Циљеви Споразума о оснивању Одбора за стандардизацију српског језика (у даљем тексту: Одбор) јесу:

- обједињавање људи од науке и струке као и њихових институција на целокупном говорном простору српског језика како би програми истраживања стандарднојезичке и комуникацијске проблематике били што плодотворнији;

- систематско нормирање српског језика, с екавским и ијекавским изговором, свеобухватно и у појединостима, и израда одговарајућих докумената и приручника, као и доношење аката који би обезбеђивали проходност меродавних иновација у нормативистици и језичкој пракси;

- доприношење међународној сарадњи институција и стручних појединаца са странима и уклапању српског језика и србистике у међународне пројекте и стандарде, терминолошке, комуникацијске и информатичке, а, када је неопходно, и оглашавање у међународним форумима, агенцијама и институцијама;

- унапређивање сарадње с државним органима како би србистика, и материјално, и кадровски, и програмски, могла јачати и оспособљавати се за адекватно реаговање на нове изазове, процесе и програме који се, и зависно од технолошких (р)еволуција и независно од њих, намећу или се могу наметати на домаћој и међународној сцени.

Члан 2.

Имајући у виду кадровске могућности и разлоге практичности, оснивачи Одбора именовали су по два члана из САНУ, Матице српске и Института за српски језик у Београду, као и са Филолошког факултета у Београду и Филозофског факултета у Новом Саду, односно по једног члана Одбора из ЦАНУ и АНУРС, као и са Филозофског факултета у Никшићу, Филозофског факултета у Нишу, Филолошког факултета у Приштини, Филозофског факултета у Српском Сарајеву, Филозофског факултета у Бањој Луци, Универзитета у Крагујевцу и Српске књижевне задруге у Београду.

У случају оснивања нових универзитетских центара, односно катедара и института за србистику, на њихов захтев број чланова Одбора може се повећати.

Члана Одбора може разрешити само институција која га ја именовала. Члан Одбора може поднети оставку на чланство у Одбору и образложити је усмено или писмено. Одбор може предложити оснивачу да замени свог члана, односно своје чланове Одбора.

Члан 3.

Одбор је заједничко радно тело оснивача. Одбор нема статус правног лица.

Одбор се састаје по потреби а најмање једном годишње. Одбор ради у пленуму и у комисијама, у чијем саставу могу бити и стручњаци који нису чланови Одбора.

Стручно-административне послове за Одбор обавља Институт за српски језик у Београду.

Одбор се састаје у Београду, а по потреби може се састајати и другде.

Одбор обавештава јавност о своме раду.

Одбор има свој Пословник.

Члан 4.

О свом раду и његовим резултатима Одбор обавештава надлежне државне органе (министарства СРЈ, Републике Србије, Републике Црне Горе и Републике Српске). Представници тих органа, или једнога од њих који одреди надлежна влада, могу присуствовати седницама Одбора и учествовати у његовом раду, јер језичка стандардизација није само лингвистички него је и најшири друштвени, социокултурни и цивилизацијски процес.

Члан 5.

Путовање на седнице Одбора и боравак чланова изван пребивалишта финансирају оснивачи, покривајући дневнице и подвозно-боравишне трошкове чланова које су они именовали. Трошкове стручно-административних послова сноси Институт за српски језик.

Овај споразум ступа на снагу чим га потпишу овлашћени представници САНУ, ЦАНУ и АНУРС, као и половине осталих оснивача.

У Београду, 12. децембра 1997. године

За Српску академију наука и уметности - Александар Деспић, с. р.

За Црногорску академију наука и умјетности - Драгутин Вукотић, с. р.

За Академију наука и умјетности Републике Српске - Петар Мандић, с. р.

За Матицу српску - Божидар Ковачек, с. р.

За Институт за српски језик у Београду - Слободан Реметић, с. р.

За Филолошки факултет у Београду - Слободан Грубачић, с. р.

За Филозофски факултет у Новом Саду - Томислав Бекић, с. р.

За Филозофски факултет у Никшићу - Бранислав Остојић, с. р.

За Филолошки факултет у Приштини - Маринко Божовић, с. р.

За Филозофски факултет у Нишу - Веселин Илић, с. р.

За Филозофски факултет у Српском Сарајеву - Гојко Бабић, с. р.

За Филозофски факултет у Бањој Луци - Милан Драгичевић, с. р.

За Универзитет у Крагујевцу - Слободан Танасијевић, с. р.

За Српску књижевну задругу у Београду - Новица Петковић, с. р.

P. S.

Свој потпис ставио је и на оснивачком скупу присутни Војислав Максимовић, ректор Универзитета у Српском Сарајеву.

Пословник Одбора за стандардизацију српског језика

На основу члана 3. Споразума о оснивању Одбора за стандардизацију српског језика (у даљем тексту: Одбор), Одбор на својој првој, конститутивној седници доноси

ПОСЛОВНИК

Члан 1.

Одбор ради у пленумским седницама и у комисијама које образује за поједина подручја нормативне проблематике. На својој првој седници Одбор формира Комисију за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, која могу искрсавати између седница Одбора.

Члан 2.

Одбор бира председника, који води седнице и усмерава рад Одбора. Седнице заказује председник на предлог једног од оснивача или по сопственој иницијативи. Одбор бира и потпредседника, који помаже председнику у његовом раду и замењује га у случају одсутности. Одбор бира и секретара, који обавља или организује обављање стручно-административних послова. Секретар може, али не мора, бити члан Одбора. Председник, потпредседник и секретар Одбора бирају се на четири године и могу бити поново бирани.

Члан 3.

Одбор доноси одлуке које се упућују оснивачима и јавности у виду ставова или закључака, односно мишљења или препорука.

Одлуке се доносе споразумевањем чланова Одбора. У изузетним случајевима, ако се укаже прека потреба, чланови Одбора, на предлог председника, могу се изјашњавати и гласањем.

Одлуке се доносе ако седници присуствује најмање половина чланова Одбора.

Члан 4.

На седници Одбора води се записник, који се доставља члановима Одбора. Кад је реч о питањима од посебног значаја, записник се доставља и оснивачима.

Члан 5.

Резултате рада Одбора објављује Матица српска или Институт за српски језик у својим гласилима или у засебним публикацијама, а кад је то у интересу језичке стандардизације, Матици се могу, као кооперанти или суорганизатори, односно као суиздавачи, придружити и други оснивачи, односно друга правна лица.

Члан 6.

За потпору своме раду Одбор ће се обраћати оснивачима, државним и другим органима, као и донаторима и другим добротворима.

У Београду, 12 децембар 1997. године

ПРЕДСЕДНИК ОДБОРА

Павле Ивић

Програм рада Одбора за стандардизацију српског језика
за наредни период

Мада је програм рада Одбора садржан у белешкама са седница појединих његових комисија, овде се доноси извесна рекапитулација, али и други могући и реални програмски задаци Одбора.

1. Одбор ће, преко своје Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања и Института за српски језик у Београду, који обавља стручно-административне послове Одбора, пратити и подстицати рад комисија и успостављање чвршћих програмских и радних веза с оснивачима, јер је огромна већина чланова запослена у оснивачким установама.

2. Одбор ће пратити и подстицати рад на хитном остваривању библиографских пројеката, укључујући и онај свеобухватни (компјутерски) ако се покаже да је он спреман за извођење и да се могу прибавити новчана средства.

3. Одбор ће пратити и подстицати рад на већ прихваћеним капиталним пројектима (две синтаксе, творба речи, фонологија, једнотомни речник, обратни речник, двојезични речници, заокруживање правописног комплекса). Одбор ће настојати да се нађе радно језгро и за непокривене капиталне пројекте (морфологија, акценатски речник и др.).

4. Инсистирајући на самосталности и иницијативности комисија и њихових чланова, Одбор очекује да се сваки члан бар једном годишње огласи у двама часописима који се баве (и) нормативистиком (Наш језик и Језик данас), што никако не значи да не би требало да се они, и с нормативним прилозима, оглашавају и на домаћим и међународним скуповима, у другим часописима, у настави, у јавним гласилима и другде.

5. Од својих чланова који раде у настави Одбор очекује да мотивишу студенте за проучавање нормативних питања и њихово укључивање у нормативистички рад. Сматрајући својим програмским задатком молитве и молбе, Одбор моли своје чланове и осниваче да држе у глави идеју о подизању стандардолошког и језикословног подмлатка уопште, јер без тога неће моћи ни у догледно време ни у даљој будућности одговарати на стандардолошке изазове. У те изазове спада и продор најмоћнијег светског језика (lingua franca), енглеског, у све поре планетарног па и нашег живота на говорном простору српског језика. Тај нас изазов обавезује и на што боље познавање тог језика али и на заштиту српског језика. Продор енглеског нарочито погађа терминолошки појмовник и упућује нас на активирање творбених моћи српског језика. Оне су биле занемариване због робовања првобитном фолклорном разумевању творбе речи и изградње стандардног језика на народној основи уз искључив ослонац на изворне говоре села уместо на осамостаљени идиом образованих слојева града; и биле су запуштене због одупирања хрватском књишком претеривању с неологизацијом, понекад карикатуралном и нагрдном. Шта год мислили о хрватском и бошњачком стандардном идиому, који су у многом погледу неједнаки ентитети, ми их не можемо оспорити, а још мање "укинути", али можемо пратити њихов развој.

6. Одбор очекује од својих чланова и чланова комисија да допринесу неопходном терминолошком разграничењу (језички стандард / стандардни језик: језик књижевности / књижевни језик: супстандардни језички израз[и]: дијалекти) и оном разумевању стандардолошког посла које је назначено у првој одлуци Одбора (завршно поглавље, одмах после потпоглавља 3.6), што никако не подразумева "хајку" на било шта, "прогон" или "укидање" било чега, па ни укидање традиционалног значења термина књижевни језик. Најкраће речено - Одбор се неће бавити никаквим укидањем, већ само сређивањем и уређивањем српскога стандардног језика са оба његова изговора (екавица и ијекавица) и оба његова писма (ћирилица и латиница).

7. Одбор такође очекује од својих чланова и чланова комисија да у својим установама и изван њих доприносе атмосфери сарадње, разумевања, толеранције и саборности, без обзира на атмосферу на друштвеном макроплану и у друштвеним микројединицама. Одбор не може битно утицати на развој друштвених прилика, често обележених острашћеношћу и несаборношћу наших људи, али понешто може и мора утицати, и то у правцу који призива слогу, а не потпирује сукобе. Стварање боље атмосфере само је по себи програмски задатак првог реда.

8. Одбор умољава све председнике комисија да прате и подстичу рад на остваривању прихваћених програма и да о томе извештавају Комисију за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, а преко ње, или непосредно, све чланове Одбора и његове осниваче.

9. Одбор задужује Комисију за односе с јавношћу да на основу увида у досадашња нормативна решења која се тичу ситница језикословних и властитих процена њихове важности, разуме се у сарадњи с другим комисијама, приступи изради картотеке актуелних језичких појединости која би се доставила члановима Одбора и његових комисија како би се подстакло рашчишћавање (и даље) нерешених питања. Наиме, одлуке Одбора - односно његови ставови, мишљења, препоруке, саопштења, реаговања и исправке - могли би више него досадашњи мање обавезни појединачни нормативистички захвати утицати на побољшање јавне речи у свим регистрима и подрегистрима (стиловима и подстиловима) стандардног језика. Споменути упитник не мора бити коначан и свеобухватан, јер се може мењати и дограђивати кад год се уочи потреба за тим.

10. Одбор ће настојати да преко надлежних државних органа у Савезној Републици Југославији (СРЈ), односно у Републици Србији (РСб) и Републици Црној Гори (РЦГ), као и у Републици Српској (РСп), те преко спонзора, прибавља неопходна новчана средства за рад Одбора и што боље и плодотворније обзнањивање његових резултата. Одбор ће такође настојати да изван његовог видног поља не остану ни језички проблеми делова нашег народа у старој и новој дијаспори.

11. Одбор ће, исто тако, настојати да се сваки верификовани рад који произађе из делатности Одбора, његових комисија и појединаца на одговарајући начин награди. Одбор ће сарађивати с издавачима капиталних дела на пољу језичке стандардизације (монографских публикација о којима је било речи у тачки 3. овог програма) и језичке културе уопште, како би се, уз прибављање материјалних средстава и одговарајућих мишљења Одбора, испословала што приступачнија цена сваке монографије и њена што боља проходност у јавном животу.

12. Пошто је на неким седницама комисија било примедаба на ретко састајање Одбора, настојаће се да седнице буду чешће. Било је и примедаба да неке књиге нису стизале до оних којима су биле намењене. Одбор ће усредсредити своју пажњу и на то да књиге обавезно стижу у руке чланства, укључујући и спремност да сви стручњаци везани за рад Одбора уредно примају Наш језик и Језик данас.

Одговори на прва питања
(Одлука бр. 1 Одбора за стандардизацију српског језика)

Одбору за стандардизацију српског језика обратило се четворо заинтересованих људи с молбом да им се одговори на три следећа питања, да се реше три "ситнице језикословне":

1. Дејтонским споразумом, на бившем српскохрватском говорном простору, "озваничен је", уз српски и хрватски језик, и трећи идиом, такође назван језиком. Тај идиом добио је претпрошле године и свој правопис (1996), Правопис босанскога језика, чији је аутор Сенахид Халиловић. По нашем мишљењу, назив босански језик неодржив је у српском језику. Молимо Одбор за стандардизацију српскога језика да се изјасни о (не)постојању тог идиома, а нарочито о његовом имену.

2. Пре петнаестак година већи број српских лингвиста, са академиком Павлом Ивићем на челу, препоручио је Радио Београду да тачно време саопштава "сатима", а не "часовима". Та препорука, у своје време, примљена је и са одобравањем и са негодовањем, мада су гласови негодовања, колико се сећамо, били чујнији. Ту препоруку једно време је Радио Београд поштовао, а сада то углавном не чини. Сада је много радијских и телевизијских станица, које према тој језикословној ситници имају неједнак став. Може ли се Одбор за стандардизацију српског језика или нека од његових комисија изјаснити о тој ситници, узимајући у обзир својевремене аргументе, с евентуалним и друкчијим приступом, како бисмо се почели навикавати на реаговање Одбора и на хроничне и на акутне језичке теме?

3. Познато је да је стари хебрејски језик био мртав, али и то да га савремена јеврејска држава, звана Израел, већ пола века успешно оживљава, називајући га изворно иврит. Како тај језик треба именовати у српском: иврит, јеврејски или хебрејски, или како друкчије?

Молбу су потписали просветни надзорници Анђелка Петрићевић, Милена Дорић и мр Јово Вуксановић, као и Радојко Гачевић, саветник министра просвете, који напомињу да "решавање језикословних ситница, по нашем мишљењу, не треба одгађати".

Дајемо сва три одговора, с нормативним препорукама:

1. Најпре следи одговор на питање о називу трећег језика (трећег језичког стандарда, још у настајању) на подручју Босне и Херцеговине. Тај одговор, једини у овом случају, биће сасвим једнозначан.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

1.1. Оба придева (атрибута, ктетика), босански и бошњачки, у складу су с творбом речи у српскоме језичком стандарду. Оба стоје у вези с топонимом (називом места, области, територије) Босна, којем претходи истоветан хидроним (назив водотока) - (река) Босна, односно с етницима (називима становника села, градова, области) - Босанац (досад јако чест, искључиво са завичајним, земљачким, значењем) и Бошњак. Реч Босанац изведена је од морфеме Бос(а)н + суфикс -ац, а Бошњак од Босн + суфикс -јак. И Босанац и Бошњак често се јављају као презимена миграната из Босне у друге пределе.

1.2. Оба придева могу стајати уз именице, бошњачки ређе (нпр. босанске планине, босански градови итд., али, однедавно, бошњачки народ а, у складу с овом препоруком, и бошњачки језик). Током рата који је вођен у Босни и Херцеговини у раздобљу 1992–1995. политичке снаге и интелектуалне елите у делу становништва БиХ одлучиле су да се муслимани/Муслимани - које је бивши атеистички режим завршних 60-их година овог века прогласио народом, што је за последицу имало и правописну интервенцију у тадашњем српскохрватском језику (Муслимани) - прозову Бошњацима. С обзиром на социолингвистички распад српскохрватске (стандардно)језичке заједнице, те исте снаге сматрале су да муслимани/Муслимани/Бошњаци не могу задржати назив српскохрватски језик, који су, и пре распада бивше СФРЈ и пре рата, одлучно одбацили Хрвати, а за њима, мање одлучно, и - Срби (Законом о службеној употреби језика и писама, "Службени гласник РС", број 45/1991), мада је сложени назив остао у Уставу Републике Србије ("Службени гласник РС", број 1/1990). Још мање су се, у насталим приликама, могли опредељивати за оделите називе - српски и хрватски (језик), без обзира на генезу тог језика.

1.3. Зашто су муслимани/Муслимани/Бошњаци изабрали баш име Бошњаци - није тешко погодити, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и они и њихов језик. Аустроугарска је после Берлинског конгреса (1878) покушала да називом Бошњаци и атрибутом бошњачки "покрије" све три вере, историје и културе, и све три етно-конфесионалне групације, али то није ишло. Сада је, с Дејтонским споразумом (1995), та ствар прошла, али с разумљивом редукцијом, тј. са свођењем Бошњака на муслимане, потомке исламизираних Словена "на овим просторима". Муслимани су, као и њихови хришћански суседи, својевремено, за домаће исламизиране судржављане, заправо суседе, сусељане и суграђане, (о)лако употребљавали одредницу Турци, мада ти "Турци" нису владали турским језиком, којим су говорили само спољни представници режима и њихови повлашћени домаћи миљеници. Турци су одавно отишли, али су остали засади њихове вере, историје и културе, мада не и њихов језик, осим, наравно, у виду лексичких позајмљеница.

1.4. Муслиманима/Бошњацима не може се, и кад би се хтело, забранити да свој језик, у своме језику, зову како хоће, дакле (и) босански, као што Словенцима и Словацима нико не брани да свој језик зову, изговарају и пишу изворно, готово једнако (slovenski односно slovenskй), дакле такорећи свесловенски, што су за Словенце прихватили нпр. и Хрвати, па и Руси (хрв. slovenski, рус. словенский), али то не важи за Словаке (хрв. slovački, рус. словацкий). У српском језику, као што је познато, језик Словенаца назива се словеначки(м), а језик Словака - словачки(м), док код нас свесловенски атрибут гласи - словенски. Нема, дакле, ниједнога (социо)лингвистичког разлога да се стандардни језик данашњих муслимана/Муслимана/Бошњака - који је изворно варијанта српскога стандардног језика (данас с нешто уочљивих хрватских украса, махом у лексици и стилистици, и с новом бујицом турцизама, која, с пуном обновом фонеме х и где јој јесте и где јој није по етимологији место [нпр. аждаха, худовица], продире у трећи, бошњачки језички стандард) - назива босанским језиком, не барем у оном језику што, након распада српскохрватске стандарднојезичке заједнице, (п)остаје српски. Назив српски језик и његова службена употреба уставне су категорије (Устав СРЈ, Устав РЦГ, Устав Републике Српске), поближе одређене у двама републичким законима (Закон о службеној употреби језика и писама, у Србији, и Закон о службеној употреби језика и писма, у Српској).

* * *

Кад је посреди нормативна употреба речи сат и час, ствар није, ни изблиза, тако једноставна.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

2.1. Обе речи, и час и сат, потпуно легитимно живе у српском језичком стандарду, при чему је значењско поље речи час много шире, искључиво временско, са значењима која обично нису прецизно одређена. Напротив, она су неодређена и разуђена, али у апстрактном, (искључиво) временском смеру.

2.2. Реч сат стара је позајмљеница, потпуно уклопљена у српски језички систем, и стандардни и супстандардни, док реч час припада свесловенском лексичком корпусу, али је њено значењско поље сувише расуто, те стога она није подесна за потпуно разговетно, (готово) једнозначно терминолошко одређење. Реч сат сасвим је подесна за два терминолошка значења: а. справа за мерење времена, често с атрибутима ручни/џепни/зидни (у множини сатови), где јој је мање подесан конкурент часовник, иначе књишка творевина, и б. најважнија свакодневна временска јединица, потпуно одређеног значења, јединица која траје 60 минута и завршава се у тренутку када истекне 60. минут (у множини сати).

2.3. Реч час такође се јавља у терминолошким значењима, нарочито у синтагмама школски час (обично 45 минута) и полицијски час (више сати, обично ноћних, где је незамењива), док као замена за сат (у значењу 60-минутне временске јединице) - припада административном стилу, нарочито у свечаном саопштавању времена после 12 сати (нпр. 13 часова, 24 часа), дакле у књишком начину изражавања. Ни ту није нарочито подесна, али јесте подношљива, док је у колоквијалном стилу заправо искључена (Колико је сати? - Пет [је сати] и десет [минута], а не Колико је часова? - Пет [је часова] и десет [минута]!).

2.4. Значењско поље лексеме час - која у различитим словенским језицима има различита значења - преоптерећено је разноликим (истосмерним, апстрактним) временским (не)одређењима:

а) временска јединица неодређеног трајања = трен(утак), момен(а)т (нпр. У први нас час не препознаше);

б) време, доба уопште (нпр. касни часови, вечерњи часови);

в) време одређено за какав рад или провод (нпр. Часове одмора обично проводим код куће; Часови музике много јој пријају);

г) у многим фраземама (изразима) лексема час нема значење 60 минута: час одлуке, прави час, самртни час, сваки час, (у) зао час итд.;

д) временска јединица школске наставе, која обично траје 45 минута, често нешто мање, ређе нешто више (Данас смо губили два часа);

ђ) у синтагми полицијски час "садржи се", као што смо рекли, више сати, обично ноћних, од мрака до зоре.

2.5. Час је, као што је речено, свесловенска реч: у словеначком, чешком и словачком језику основно значење ове речи јесте време. У руском је основно значење 60 минута, и ми смо ово значење преузели од Руса, али се оно у стварном говору јавног живота никада није потврдило. Штавише, оно је остало искључиво у административном стилу, у његовом најкњишкијем слоју, као што и саопштавање (тачног) времена после поднева, после 12 сати, припада најкњишкијем слоју административног стила, па и мишљења. У колоквијалном стилу време се "природно" броји до 12 сати, дакле само до поднева, после чега се поново креће од броја 1 па надаље - до 12 сати ноћу. Осим тога, и бројчаници справа за мерење времена обично имају 12 подељака.

2.6. Вук Караџић у своме Српском рјечнику (1818. и 1852. године) у значењу 60 минута има само сат, док му час значи искључиво тренутак, тачка у времену, с примерима: за час, за један час, часом, час прије и малочас. И тиме се потврђује сазнање да је сат старија позајмљеница, и то народна, а час у 60-минутном значењу - новија, и то књишка. У вези с тим Вук Караџић полемисао је с Василијем Лазићем, који је у листу Подунавка, године 1845, објавио чланак "О чистоти и правилности језика србскога", где на страници 113б пише: "Саат или сахат је турски, а србски час." Вук је у раду Писма о српском правопису, у Бечу 1845, на страници 46, на то јасно и категорично реаговао: "Час није сахат него само њеко врло мало вријеме. […] Само за оне ријечи може г. Лазић, и сваки други, по правди казати да су српске или српски то и то да значе, које народ наш у језику своме заиста има и у ономе истоме значењу говори, а ко год то каже за ријечи, којијех у српскоме народном језику или нема никако или друго што значе, онај на срамоту своју читатеље вара и језик наш замршује и квари."

2.7. Семантичко поље речи сат знатно је уже и своди се обично на ова два значења:

а) справа за мерење времена (Купио сам ручни сат јапанске марке "сеико");

б) двадесет четврти део дана, тј. 60 минута (Колико је сати? - Два и петнаест; Колико је трајала представа? - Више од три сата. Итд.).

Истина, понекад се, али ретко, за значење а) употребљава синоним часовник, из којега се изводи мајстор за поправке, тј. часовничар (у колоквијалном стилу сајџија уместо изворног облика сахатџија, у којем је фонема х замењена фонемом ј, а испала је секвенца ат). Ни часовничар ни сајџија нису нарочито срећна решења, али нам једино она стоје на располагању. Међутим, мада часовничар поправља само сатни механизам, никад се није ни помишљало на то да се томе механизму придружи атрибут часовнички. (Најзад, о могућим, бољим решењима, усклађеним с "привилегованим" сатом [као "времемером"], као што би нпр. могли бити сатар или сат[ов]ничар, никад се није размишљало.)

2.8. Реч сат примили смо посредством Турака, али је она арапског порекла, попут неких других речи, као што су нпр. кафа, алат, џеп, алкохол, кусур, неизоставних у српскоме језичком стандарду.

2.9. "Лепоти" и "чистоти", тј. делотворности српскога језичког стандарда нимало не смета реч сат, која је у наш језик савршено уклопљена - и фонолошки, и морфолошки, и синтактички. Реч сат није ни боља ни гора од толиких других, домаћих или позајмљених, макар јој очит квалитет био у томе што је кратка попут низа других: час, рат, пад, рад, пак, лак, мак итд. Она припада живом народном и стандардном говору широм Србије, Црне Горе и (Републике) Српске, као и у другим крајевима у бившој СФРЈ и свету где живе говориоци српскога језика.

2.10. Реч час, наравно, крепко живи у већини других значења, а прибегавање лексеми сат у два важна значења не подразумева да се сложенице једночасовни, петочасовни, осмочасовни итд. морају аутоматски замењивати сложеницама једносатни, петосатни, осмосатни итд., нити пак да се други део полусложенице киловат-час мора заменити. А кад су посреди фраземске синтагме у добар час, у зао час, у прави час, лексема час у њима јесте незамењива. (Не може се нпр. рећи: Стигао је у [добар, зао или прави] сат.)

* * *

3. Ни на треће питање, у вези с називима језика јеврејског народа, јеврејски/хебрејски/иврит, није могуће говорити у сасвим једнозначним категоријама, нити је могуће на то питање одговорити кратко и одсечно.

3.0. Оба придева, јеврејски и хебрејски, легитимно коегзистирају у српскоме језичком стандарду, али се само хебрејски досад везивао за језик. Везивао се првенствено у значењу - језик старих Јевреја, којим су писани Стари зав(ј)ет, Талмуд и други јеврејски верски списи, а ређе се јављао у значењу везаном за религију (јудаизам) и културу јеврејског народа. Ти списи и њихова богослужбена употреба кроз векове омогућили су да се још у прошлом столећу јави покрет за оживљавање мртвог језика. Тај покрет имао је успеха: оживели језик успостављен је као службени језик јеврејског народа у његовој новој (обновљеној) држави, названој Израел, основаној после Другога светског рата.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

3.1. Придеви хебрејски и јеврејски истога су порекла (од грчког Hebráios), али су у наш језик стигли различитим путевима и с различитим значењем. Њихов међусобни однос сличан је односу између придева бетлехемски и витлејемски, од којих првонаведени нема потврде у српскоме књижевном језику, а камоли у језичком стандарду. Међутим, придев хебрејски одавно је примљен ученим путем, преко немачког hebräisch, да означи првенствено језик којим су писани Стари зав(ј)ет, Талмуд и други верски списи старих Јевреја, а ређе се употребљава за њихову религију и културу. Облик јеврејски дошао је усменим путем са средњогрчким изговором (без х и са в уместо б); употребљава се као етнички придев према именима Јевреј(ин), Јеврејка. Као назив језика није употребљаван, будући да су Јевреји донедавно говорили или језицима земаља у којима су живели или јидишом (јеврејсконемачким), односно ладином (јеврејскошпанским). Ипак, у наше време ситуација се изменила. Јидиш и ладино практично су изумрли, а међу Јеврејима јавио се покрет за оживљавање мртвог хебрејског (још од почетка XIX века, а поготову по досељавању циониста у Палестину), и он је данас државни и говорни језик у Израелу.

3.2. О устаљености термина хебрејски у нашој лингвистичкој литератури сведоче, између осталог, Мала енциклопедија Просвете (под одредницом Јевреји), Кембричка енциклопедија језика Дејвида Кристала (Нолит, Београд 1997: "Индекс језика" на стр. 455 показује да се термин хебрејски јавља на тридесетак места у књизи, док нема термина јеврејски нити иврит) или студија Ранка Бугарског Језици (III издање, Београд 1997: види посебно на стр. 18 и 72–73). У прилог облику хебрејски говоре и изведени термин хебраизам (позајмљеница из хебрејског језика, а у другом значењу верско, морално или филозофско учење старих Јевреја), хебраиста (стручњак за хебрејски језик или културу), хебраистика, хебраистички. Речници нам у овом погледу, нажалост, нису од велике помоћи јер Речник Матице српске, довршен пре више од двадесет година, дефинише хебрејски као придев "који се односи на Хебреје, јеврејски, жидовски" а лик Хебреји даје као синоним за облике Јевреји или Жидови, што може делимично важити за употребу у Хрватској, али никако у Србији, Црној Гори и Српској. Вујаклијин Лексикон страних речи и израза (Београд 1991) нема одредница хебрејски и јеврејски, а има иврит с дефиницијом "модернизовани хебрејски језик, службени језик у Израелу".

3.3. Непостојање облика Хебреј(и/н) у Србији, Црној Гори и Српској није сметња за употребу придева хебрејски. Наиме, без обзира на своје накнадно "васкрсавање" после вишевековне паузе, хебрејски се и данас, због недовољно живих комуникација с Израелом, схвата претежно као мртав или бар као класични језик (нпр. на богословским факултетима, где се изучава напоредо с грчким, латинским и старословенским). За мртве језике, подударност између њиховог назива (лингвонима) и имена народа (етнонима) није неопходан канон. Примера ради, језик којим су говорили стари Римљани називамо латински; старе Грке често називамо Хеленима (Јеленима), али се придев хеленски (јелински) готово никада не примењује на језик; најзад, лингвониму санскрит не одговара име народа.

3.4. За израз иврит треба уочити да је по врсти речи именица. Именички називи обично постоје само за мали број егзотичних језика, нпр. урду, африканс, свахили, док иначе велику већину језика означавамо придевским називима на -ски. Ти називи се редовно употребљавају и као именице (нпр. Руски је леп језик; То је превод с француског на српски), док обрнуто није могуће. Ако би се иврит редовно употребљавао, било би неопходно сковати и назив ивритски (уп. санскрит - санскритски). Али, како је горе речено, не би требало да иврит има терминолошки статус у српском језику, јер, поред назива хебрејски, употреба и другог назива истог језика могла би изазивати само забуну.

3.5. У језику српске књижевности, као и у супстандардном језичком изразу, понекад се срећу и турцизми Чифутин/Чивутин, чифутски/чивутски. Они данас имају пејоративну конотацију, врло ретко се јављају у савременом језику, и као изразито супстандардне лексеме не могу се користити у лингвистичкој терминологији.

Изрази Жидов и жидовски постоје, напоредо с другима, и у другим словенским језицима (руском, пољском, бугарском и др.). Мада су етимолошки везани за јеврејску религију (јудаизам), или баш зато, они се у речницима појединих словенских језика означавају као застарели или погрдни (пејоративни). У хрватском језичком стандарду ти су називи нормативни, док се називи Јевреји и јеврејски жигошу као србизми. Називи Жидов и жидовски у српском језику, књижевном и супстандардном, ретка су појава, везана за публикације из раздобља српско-хрватске стандарднојезичке симбиозе, коју је обележавала употреба назива српскохрватски језик. Наводимо их као сведочанство о слојевитости језичког феномена, који нуди доста посла за стандардизацију.

3.6. Кад су посреди Јевреји, ни у нашим ни у другим словенским и несловенским језицима нема склада међу називима припадника народа, њихове државе и језика (срп. Јевреј[и/н]; Израел, хебрејски; рус. еврей[и]; Израиль, иврит; пољ. źyd[zi] и Hebrajczy[k/ci], посебно за данашње и за старе Јевреје, Izrael, hebrajski; енг. Jew[s], Israel, Hebrew; нем. Jude[n], Israel, hebräisch; фр. Juif[s], Israel, hėbreu. Склад међу таквим одредницама привилегија је срећнијих народа, првенствено у Европи (Француз[и], Француска, француски; Мађар[и], Мађарска, мађарски; Поља[к/ци], Пољска, пољски; Рус[и], Русија, руски).

У српском књижевном језику, до обнове државе Израел, употребљавао се облик Израиљ (са и и љ), оверен и у књизи каква је Нови зав(ј)ет, објављен први пут, у преводу Вука Караџића, 1847. године. Међутим, у савременом језичком стандарду учврстио се западноевропски облик Израел, док облик Израиљ остаје у Светом писму као сведочанство о томе да књижевни језик и стандардни језик не морају бити подударни ни кад је реч о позајмљеницама из класичних језика (Јелини/Хелени, Омир/Хомер, клир/клер, символ/симбол и многи други слични парови). Неке од тих дублета могле су се избећи да је било правовремене бриге о стандардизацији књижевног језика. Накнадно исправљање тежи је посао, који не мора увек дати најбоље резултате, јер није лако ломити језичке навике ни онда кад је то пожељно и оправдано.

Плурализам назива везаних за Јевреје сличан је мноштву назива везаних за Србе, њихове државе и њихов језик. Није тешко доказати да су српски језик преузели и други, мењајући му назив или му додајући свој, уз настојање да се властитим моделом стандардизације постигну и радикални изванјезички циљеви. Није тешко доказати ни то да су се многи Срби, и силом и милом, претопили у друге народе, или су се деноминирали, што је повезано с преверавањем, идеолошким омамљивањем, губљењем језика или државе. Претопили су се и деноминирали и многи Јевреји, али је верска самозаштита многих од њих допринела очувању свести о народној припадности и омогућила обнову и језика и државе кад се за то указала прилика. Називи држава на данашњем говорном простору српског језика (СР Југославија, Република Србија, Република Црна Гора, Република Српска, па и Босна и Херцеговина, чији је други ентитет добио назив Федерација Босна и Херцеговина, с носећим својим делом који је истоветан с називом међународно признате целине) - нуде разлоге за социолингвистичку забринутост, коју ни накнадна стандардизација (тј. рестандардизација) неће моћи лако отклонити.

* * *

Супротно неким очекивањима која полазе од друкчијих претпоставки, стандардизацијом се ништа не забрањује нити укида, а још се мање "спаљује" оно што постоји у људским главама и њиховим језичким творевинама, запамћеним у књигама, часописима и новинама, на целулоидним тракама, дискетама и компактним дисковима. Њоме се само утврђује одговарајући распоред језичких јединица у јавној употреби, особито оној којој се придружују придеви званична, службена (употреба језика). Забранама би се могли постизати слабији учинци него аргументованим препорукама, јер огрешење о језичке норме, за разлику од кршења законских, не повлачи санкције. Међутим, особе које се одликују познавањем и поштовањем језичких норми могле би, у бољим друштвеним приликама, стицати више јавног угледа и других погодности, као, уосталом, и другде, нарочито у развијенијем свету.

* * *

Одговоре су припремили Бранислав Брборић и Иван Клајн, чланови Одбора за стандардизацију српског језика, и Предраг Пипер, члан Комисије за синтаксу.

* * *

Предлог одлуке прихваћен је на седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања 13. фебруара 1998. године. Одлука ће бити упућена члановима Одбора за стандардизацију српског језика и оснивачима Одбора. Објавиће је часопис Језик данас, у складу с Пословником Одбора.

Извештај
о раду Одбора за стандардизацију српског језика
током 1998. године

I

Одбор за стандардизацију српског језика основан је 12. децембра 1997. године. Иницијативу за то дали су, након претходног договора, председници трију академија наука и ум(ј)етности које делују на говорном простору српског језика (САНУ, ЦАНУ и АНУРС) - академици Александар Деспић, Драгутин Вукотић и Петар Мандић. Оснивачком скупу, одржаном у САНУ, присуствовали су представници свих 14 оснивача (три академије; осам универзитета [односно матичних, филозофских или филолошких, факултета], оних у Београду, Новом Саду, Нишу, Приштини, Подгорици [тј. у Никшићу], Бањој Луци, Српском Сарајеву и Крагујевцу, који је тек био увео студије лингвистичке србистике у школској 1997–1998; Матице српске [Нови Сад]; јединог Института за српски језик [САНУ, Београд]; и Српске књижевне задруге [Београд], друштва и издавача [уз Матицу] с најдужом традицијом у нас).

У састав Одбора ушло је 19 стручњака: по једног је именовала свака оснивачка установа а по два њих пет (београдско-новосадских), при чему се полазило од реалних кадровских могућности и разлога практичности (члан 2. Споразума о оснивању Одбора). Одбор није основан као нова институција која би замењивала и надгорњавала постојеће, него као "заједничко радно тело оснивача" (члан 3. Споразума), временски неограниченог деловања. Основни му је задатак да поспешује сарадњу постојећих установа на целоме нашем говорном простору и стручњака појединаца који се, мање или више интензивно, баве (и) стандардологијом, односно нормативистиком. Та сарадња утолико је нужнија и значајнија уколико је српски језик, као матично средство општења у три републике, постао просторно ужи него раније, задржавши, додуше ублажене, (и) дезинтегративне сметње на везама, са снажним домицилним и спољашњим узрочницима. Ти узрочници, по некој погубној традицији неслоге и несарадње, нису нужно у изванстручној, него и у професионалној сфери, у шта овде није могуће дубље улазити.

Замишљен да зрачи и делује без временског ограничења, дакле трајно, без обзира на актуелне и могуће тешкоће (и изванјезичке и унутарјезичке) - наравно с неопходним кадровским попуњавањем и обнављањем - Одбор је наишао и на ширу друштвену подршку. Та подршка исказана је на оснивачком скупу и после њега (поздравне речи двају министара просвете, из Србије и Српске, заменика савезног министра за развој, науку и животну средину, председника ЦАНУ, као и председника Савезне владе у накнадном писму), и то не на протоколаран, формалан, него на уверљиво одобравајући и обећавајући начин, и у моралном и у материјалном смислу.

На оснивачкој скупштини Одбора именовано је и осам комисија, с прелиминарним саставом, који је касније понешто мењан и допуњаван (из прелиминарног састава изостављен је само Ново Вуковић, који је љубазним писмом Одбору самооспорио, као литератолог и писац, своју адекватну компетентност за рад у Одбору, а списак је допуњен неколиким новим именима). Други прелиминарно предвиђени чланови комисија нису, ни усмено ни писмено, одбили учешће у раду комисије, али су неки тражили да раде у другој или у којој другој комисији, за шта нема сметње. Стога су о свему што се збивало, програмирало и радило - укључујући подстицајну помоћ у интересовању за рад Одбора и његових комисија (слање дописа и већег броја књига које је Одбор набавио или су му поклоњене у тој количини да је сваки прелиминарни и касније у састав комисија уврштени члан добијао по примерак) - сви чланови Одбора и његових комисија редовно држани у курсу.

II

Могло би се рећи да је прва година постојања и деловања Одбора (и његових комисија, јер је њихов, и пре свега њихов, рад и учинак легитимација рада Одбора, односно његовог ужег састава) - протекла првенствено у конституисању радних тела и програмирању њихових послова. Разуме се, плодотворност тих послова битно ће зависити од тога како ће се оснивачи Одбора и његових комисија (ниједна није вишак, а има предлога за још коју) односити према "заједничком радном телу". А оно је, то тело, не само међуакадемијско и међууниверзитетско, односно међуустановско, него и међурепубличко, што значи угледно и значајно само по себи. Склоп тих република и њихов међуоднос, условљен непреврелом пацификацијом сада вишедржавног простора бивше савезне државе (СФРЈ) и големом уплетеношћу међународних чинилаца у све поре овдашњег живота, сами су по себи такви да немерљиву вредност има усклађена заједничка (трансинституционална) брига свих трију републичких ентитета - за што изграђенији, што функционалнији и што интегралнији језички стандард. Као пример за углед могле би нам послужити земље немачког говорног простора (СР Немачка, Аустрија и Швајцарска), суверене и независне државе, у којима се нико не залаже нпр. за правописни плурализам, а камоли за успостављање или продубљивање разлика у важнијим сегментима стандардног језика.

По језичком стандарду - а не по дијалектима и урбаним супстандардним говорима - препознаје се српски језик у међународној научној и комуникацијско-информатичкој заједници. Она је, уосталом, одавно и организована (постоји ISO, International Standardization Organisation са седиштем у Женеви, с којим и институционално, сарађује Савезни завод за стандардизацију, државна агенција у саставу Савезног министарства за развој, науку и животну средину). Свака држава, и свака језичко-културна заједница која се простире у више држава (енглеска, шпанска, немачка, француска и др., па и српска), преко своје агенције, сарађује са ISO, у чијој су надлежности сва питања оних стандарда чија је међународност пожељна, укључујући и националне језичке стандарде. Међу њима су, дакле, питања стандарднојезичког именовања свега и свачега што постоји или се производи широм планете, свега што подлеже научној обради и/или привредно-трговинској изради, разради, продаји и куповини, односно комуникацијско-информатичкој евиденцији и презентацији.

И пре оснивања Одбора, поједини лингвисти, посредством Института за српски језик САНУ, били су позивани и у Југословенску комисију за УНЕСКО ради договора о предузимању мера да се наше културно-научно стваралаштво, и културно наслеђе нарочито, штити од преотимања. То "преотимање" обелодањено је пре три године пошто је уочено да се у појединим међународним кодовима и стандардима латиничке публикације на српском језику, и старије и новије, приписују Хрватској. С овим у вези, на иницијативу Југословенског библиографско-информацијског института и Народне библиотеке Србије, предложено је једно саветовање у Савезном заводу за стандардизацију, на које би, поред других чинилаца из СРЈ (РСб и РЦГ) и РСп, били позвани и представници Одбора, односно његове Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (писмо и информација с тим у вези у прилогу). Међутим, то саветовање досад није ни заказано ни одржано.

Веома је важно обезбедити, без обзира на променљиве политичке околности, да се српски језик, односно српски језички стандард - обрађује, дорађује и представља, у земљи и у свету, као један ентитет (= биће).

Одбор, нажалост, није дубље залазио у можда најозбиљније питање нашега језичког стандарда - стручно називље, терминологије, чијом се систематском изградњом и доградњом не бави нико. Ту не би помогла, не барем сада, комисија за терминологије. Помогло би (дугорочно) подизање и институционализовање стандардолошког и терминолошког кадра, чији би свакодневни посао био неговање и допуњавање постојећих терминологија. Међутим, и у постојећим околностима може се и мора нешто чинити, пре свега у Институту за српски језик, којем се и иначе за помоћ око терминологија неретко обраћају и појединци и институције, односно организације.

Премда ће приручна публикација Списи Одбора за стандардизацију, коју су приредили колеге Р. Гачевић и Ј. Вуксановић (заслужни и за зборник К новој писмености), бити подсетник о томе шта се радило, шта се урадило и шта ваља даље чинити, - није згорег и у овом извештају забележити неке поенте, укључујући и оне где застој динамичног деловања (нпр. организована израда библиографија за поједине сегменте стандардног језика) није укинуо очекивање да ће се и те ствари кретати напред. Наводимо их у III поглављу овог извештаја без систематског обазирања на хронологију или приоритете у погледу важности или у погледу азбучног редоследа.

III

1. Случај је хтео да на дан оснивања Одбора започне у Великој Плани тродневно Саветовање наставника српског језика основних и средњих школа посвећено новом Правопису српскога језика, којем дугујемо већ споменуту књигу К новој писмености. Књига доноси и мноштво других прилога посвећених правопису и другим стандардолошким, првенствено социолингвистичким питањима, укључујући и неколике списе Одбора. Ту књигу је издавач (Научна књига, Београд) Одбору поклонио у толиком броју примерака да се она налази у рукама не само његових чланова (19) него и чланова свих комисија (више од 30) - као важан подсетник и значајно помагало у нашем даљем раду.

2. Одлука бр. 1 Одбора (заправо три одлуке у једној) донета је на седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања 13. фебруара 1998. У њој су на исцрпан и егземпларан начин нормативно обрађене три ситнице језикословне, које рашчишћавају нормативне дилеме: (1) око употребе атрибута босански и бошњачки у вези с називом треће верзије "истога стандардног језика" (истога у "чисто" лингвистичком смислу), а не око "признања" новог идиома као језика, (2) око терминолошке употребе лексема сат и час, те, најзад, (3) око нормативне употребе атрибута јеврејски и хебрејски, од којих је потоњи оцењен као једино погодан за назив језика чије је изворно име иврит. У овој одлуци, заправо нормативној препоруци, дата је и једна важна напомена начелне природе, коју доносимо и у овом извештају као кредо нашег поимања стандардизације и рада на њој:

Супротно неким очекивањима која полазе од друкчијих претпоставки, стандардизацијом се ништа не забрањује нити укида, а још се мање "спаљује" оно што постоји у људским главама и њиховим језичким творевинама, запамћеним у књигама, часописима и новинама, на целулоидним тракама, дискетама и компактним дисковима. Њоме се само утврђује одговарајући распоред језичких јединица у јавној употреби, особито оној којој се придружују придеви званична, службена (употреба језика). Забранама би се могли постизати слабији учинци него аргументованим препорукама, јер огрешење о језичке норме, за разлику од кршења законских, не повлачи санкције. Међутим, особе које се одликују познавањем и поштовањем језичких норми могле би, у бољим друштвеним приликама, стицати више јавног угледа и других погодности, као, уосталом, и другде, нарочито у развијенијем свету.

3. Друга одлука Одбора била је двоструко специфична: а) Донеле су је две комисије Одбора на заједничкој седници, Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања и Комисија за историју језичког стандарда; б) Имала је и наслов (У одбрану достојанства српске језичке науке), и одмах је достављена "Политици" као саопштење двеју комисија (Политика јој дала поднаслов Реаговања). Било је то реаговање на Слово о српском језику једне неформалне групе "српских филолога и писаца", које је названо Законоправилом наше језичке политике, језичке теорије, историје језика и језичке праксе. "Слову" је тежину дала чињеница да су његови носиоци били декан једног факултета и двојица универзитетских професора, од којих је један и члан Одбора за стандардизацију српског језика, а још више чињеница да је објављен у "Политици".

Пошто је та одлука недавно достављена сваком члану Одбора, а била је објављена у штампи, нема разлога да се она овде образлаже, утолико пре што се око тог "законоправила" развила расправа и у земљи и у иностранству, која показује да оно умногоме не полази од гледишта којима би се могли придружити атрибути веродостојна, научно аргументована, прихватљива и корисна. Једино што би се морало додати јесте чињеница да су се међу првобитних 12 (у Политици) и потоњих 15 потписника "законоправила" (у засебној вишејезичкој публикацији) нашла и двојица редовних универзитетских професора српског језика, од којих је један члан Одбора а један члан његове Комисије за историју језичког стандарда.

Вероватно је да ни они нису веровали у далекосежност и смисленост "Слова", "Законоправила" и "Декларације", што су три назива тог документа, који је преведен на пет страних језика (и преведен са српског на српски, с екавског на ијекавски), штампан, наводно (према импресуму скупоцене брошуре), у 300 хиљада примерака и као летак дељен на недавном конгресу слависта у Кракову. Да су веровали у тај документ, можда би га претходно предложили за расправу на седници нашег Одбора или бар једне од 14 институција које су га основале.

Идеја о актуелном постојању српске католичке и српске муслиманске заједнице, коју сугерише "Законоправило", потпуно је анахрона (мада се, разуме се, не искључује право појединаца - католика и муслимана - да се осећају и декларишу као Срби). Та идеја проверавана је на терену више пута, а нарочито двапут у последњих педесетак година, у Другом светском (1941–1945) и Трећем балканском рату (1991–1995) и није издржала историјску проверу. Потписници тог документа нису се потрудили да ваљано проуче и логички систематизују чињенице из ближе и даље прошлости "ових простора", а камоли да своја "открића" провере на терену савремене Републике Хрватске и Федерације Босне и Херцеговине. Зато су произвели знатну штету, чије би зрачење могло дуго потрајати како у погледу унутрашње (фаталистичке) деморализације озбиљних и одговорних људи тако и у погледу даље спољашње сатанизације овог народа.

4. Одлука Одбора бр. 3 односила се на молбу Компаније Дунав осигурање а. д. да се Одбор определи између три истозначна израза за исти појам у којем је носећа реч друштво, док су атрибути различити (акционарско, деоничко/дионичко, деоничарско/дионичарско). Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Ком. 7), на својој седници од 11. 8. 1998. г. (у пуном саставу), определила се за терминолошку синтагму деоничарско/дионичарско друштво (скраћеница д. д.), усвојивши образложење које је припремио проф. Иван Клајн. Ова препорука биће објављена у часопису Језик данас 8/1998, а већ је достављена секретаријатима за законодавство СРЈ, РСб, РЦГ и РСп како би се обезбедило да је примењују приликом израде закона и подзаконских аката.

5. Одлука Одбора бр. 4 представља друго реаговање Одбора, оличено у писму Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања листу "Демократија", који је 17. и 18. септембра 1998. године објавио "институционализовано" реаговање, Реаговање Одбора за информисање Светског сабора Срба на Саопштење Одбора за стандардизацију српског језика (у два наставка). Та два текста носе наслове Раскид с подаништвом "српске језичке науке" и "Србље је чува[л]о илирски језик, а наслов нашег става према тим текстовима гласи - Спој незнања, измишљања и ароганције, који је објављен тек 12. октобра 1998. године у листу "Аргумент" пошто је "Демократија" престала излазити. Међу четворо потписника реаговања новоуспостављеног Одбора за информисање Светског сабора Срба нашао се и Милош Ковачевић, члан нашег Одбора и представних Филозофског факултета у Српском Сарајеву. Проф. Ковачевић наш и свој Одбор назвао је "одбором за сатанизацију српског језика". (На другој седници Комисије за синтаксу, 5. 11. 1998, предложено је да Одбор за стандардизацију српског језика, заједно с Филозофским факултетом у Српском Сарајеву, једним од 14 оснивача Одбора, процени смисленост поступка проф. Ковачевића, који ипак није поднео оставку на чланство у нашем Одбору.)

Последња епизода преписке нашег Одбора с ауторима "Слова о српском језику" јесте сучељавање двају гледишта, оног које заступају аутори "Слова" и Одбор - у "Илустрованој политици" од 10. 10. 1998. под насловом Ко и зашто черечи српски језик. На тај текст - у којем се, за разлику од аутора "Слова", с додатним "аргументима" у прилог "Слову" и "черечењу", чланови Одбора, односно чланови двеју његових комисија, не појављују с новом живом речју, него се њихова ранија гледишта само препричавају - морало се реаговати. Због грубих огрешења о истине и чињенице, на текст у "Илустрованој политици" реаговала је наша Комисија за историју језичког стандарда (Одлука бр. 5) сасвим сажетим Исправкама, које ће објавити часопис "Језик данас". "Илустрована политика" замолила је академика Ивића, председника, проф. Клајна, потпредседника, и мр Брборића, секретара Одбора, да изнесу своја гледишта, јер би тај лист желео да се наш Одбор у "Илустрованој политици" представи изворно, а не преко "Исправака", што је и прихваћено. Сви ови текстови наћи ће се у приручној публикацији Списи Одбора за стандардизацију српског језика.

6. На седници Комисије бр. 7 од 11. 8. 1998. г. прихваћен је предлог проф. Ивана Клајна да приступи изради студије о творби речи у српском језику. Пружена му је и помоћ око набавке литературе и позајмице компјутера са штампачем да би се тај сложени посао олакшао и убрзао. Наравно, с тим предлогом упозната је и Комисија за морфологију и творбу речи (Ком. бр. 2), која је на својој другој седници такође поздравила предлог Ивана Клајна. Проф. Клајн је у међувремену препустио вођење Комисије за лексикологију и лексикографију (Ком. бр. 4) проф. Даринки Гортан-Премк, чији се рад преплиће с радом Комисије бр. 2, али је остао члан обеју наведених комисија.

7. И проф. Драгољуб Петровић изјаснио се о томе да се прихвата рада на студији под радним насловом Основе фонологије српског језика (тј. српскога језичког стандарда), што је размотрено и оверено на седници Комисије за фонологију (Ком. бр. 1). Било би најбоље да израда акценатског речника, ако је икако могуће, тече напоредо с израдом студије о фонологији.

8. На конститутивној седници Комисије за синтаксу (Ком. бр. 3), 13. јуна 1998. г., верификована су два паралелна синтактичка пројекта, једнога (првога), чије је остваривање, под руководством акад. Милке Ивић, још пре оснивања Одбора, преузела група аутора (Предраг Пипер, Владислава Петровић, Ивана Антонић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић и Срето Танасић), и другога, чије је остваривање у року од пет година најавио проф. Љубомир Поповић, док се проф. Милорад Радовановић, коме је, заједно с Љубомиром Поповићем, понуђено да буде члан групе аутора, није могао прихватити рада на коауторској синтакси, јер је заузет радом на другим пројектима. Две концепцијске различите синтаксе, обе на стандарднојезичком корпусу, никако нису непожељне. Проф. Љубомир Поповић најавио је и припремио предлог (идејни пројекат) који би олакшао и рад на синтаксама и на другим стандарднојезичким подухватима (свеопшта електроничка библиографија).

9. На готово свима конститутивним седницама комисија предложен је рад на библиографијама за поједине сегменте стандардног језика, али се очекује да о томе брину председници и секретари комисија, који се с тим у вези за финансијску помоћ могу обратити Институту за српски језик. Институт располаже одређеним средствима за те намене. Свака верификована библиографија биће објављена и хонорисана. Засад су мањи проблем неопходна средства него организован конкретан рад на библиографијама.

10. Једна важна тема била је предмет расправе на конститутивној седници Комисије за праћење и проучавање правописне проблематике (6. јул 1998. г.) - заокруживање решавања правописне проблематике у садашњој фази наше бриге за ортографски сегмент језичког стандарда. Тада се чинило да је близу краја остваривање правописног програма Матице српске, који би се могао назвати правописном трилогијом, тј. приређивањем и издавањем и треће верзије Правописа, методолошки прилагођене ученицима основних па и средњих стручних школа, као и најширој публици. Наиме, велики Матичин Правопис (1993/1994), као највиши ступањ, подесан за универзитетско и академско образовање те за најдубље улажење у правописни сегмент, задовољава само део ортографских потреба. Скраћена верзија правописа, названа школским издањем Правописа српскога језика (Нови Сад, Матица српска, и Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1995), задовољава потребе корисника средњег ступња, док би трећа верзија, које се пре годину дана латио проф. Милорад Дешић, имала представљати основни ступањ, који задовољава већ описане потребе.

За трећу верзију интересовање су показали и неки државни органи, што је стављено до знања и Матици и Дешићу, тако да се очекивало да би ова верзија могла изаћи из штампе пре почетка ове школске године (1998/1999). Нажалост, Матица и проф. Дешић нису се споразумели, што се види из дописа Матице Дешићу од 30. јуна 1998. године (копија достављена Одбору).

Одбор, наравно, не може шире улазити у разлоге овог неспоразума, али, упознат с њима, може зажалити што овај пројекат није остварен како се очекивало, утолико пре што се проф. Мато Пижурица (један, уз пок. Митра Пешикана и проф. Јована Јерковића, од тројице приређивача Правописа) изузео из приређивања овог приручника, док је проф. Јерковић, по договору с Матицом и проф. Дешићем, задржао неке надлежности у повезивању и усклађивању ове правописне верзије с претходним двема, али не би био суприређивач треће верзије. Можда је пропуштена прилика да се обнови тројка правописних приређивача, али се ваља надати да ће се ово питање у догледно време разумно решити.

Матица је обавестила Одбор о томе да припрема објављивање другог издања изворног Правописа, чији ће речник бити обогаћен са око 1500 нових одредница, који ће упутницама указивати на правописна правила, тако да се свако може поближе обавестити о њиховом садржају. Сама правила неће се сада мењати, али ће се пратити њихова примена.

11. У последњој седмици октобра и првој седмици новембра месеца одржане су седнице свих седам комисија (31. 10, 5. 11. и 6. 11. 1998). Белешке с тих седница уврстиће се у већ споменуту приручну публикацију "Списи Одбора за стандардизацију српског језика", који ће бити уручени члановима Одбора на (јединој) овогодишњој пленарној радној седници. Тако ће се чланови Одбора поближе упознати са садржајем досадашњег рада комисија и програмима њиховог даљег деловања.

Ако бисмо, и пре увида у белешке с последњих седница седам комисија, сумирали искуства њиховог деловања у првој години постојања Одбора, дали бисмо најпре једну глобалну оцену. Сазрела је свест о потреби и могућности систематског рада на стандардизацији, коју, поред осталог, омогућава уклањање оних тешкоћа што су произлазиле из асиметричне заједнице са Хрватима и "леопардове коже" на простору бивше СРБиХ. Омогућени су колективни послови. Упркос различитим сметњама, заједнички рад олакшава и ширење нових теоријских и методолошких сазнања, уз истовремено сузбијање помодних претеривања и екстремистичких залагања. Само колективни рад може осигурати потребна средства и ауторитативну нормативну потпору меродавних друштвених и државних чинилаца.

Први је крупан резултат рада комисија тај што се приступа или се већ приступило изради библиографија свих релевантних области наше језичке науке. Кад изађу, те ће библиографије бити темељна дела која битно олакшавају даљи рад на датим научним дисциплинама. Биће то прво такво достигнуће откако постоји српски језик и његова научна проучавања. Оно ће отворити нову епоху. Јасно ће се видети шта је досад објављено, који се задаци намећу у даљем раду. Израда оваквих библиографија практично је немогућа у приватној режији, ослоњена на индивидуални напор. Осим израде библиографија, формулисани су у свим комисијама и специфични задаци. Почеле су и припреме за њихово извршавање, а у неколико случајева и сама реализација.

Комисија за фонологију верификовала је два крупна задатка: израду приручника фонологије српског језика (проф. Драгољуб Петровић) и фонетска мерења изговора нашег језика (посао ће организовати проф. Јелица Јокановић).

Комисија за синтаксу такође је верификовала два велика пројекта: израду двеју синтакса (проф. Предраг Пипер с групом колегиница и колега и проф. Љубомир Поповић), које подразумевају различите концепције, различите методе и различите рокове остварења. Пројекат групе аутора знатно је одмакао. Расправљено је и питање односа између ауторства и улоге Комисије, односно Одбора. Констатовано је да се морају сачувати права аутора, али да ће верификација у Одбору и његова подршка дати резултату посла већи ауторитет и бољу проходност.

Комисија за лексикографију и лексикологију планира и научни скуп, који би обновио традицију из времена пре 1990. године. Велики је број идеја, иницијатива и предлога. Сваки пут би се реално могло очекивати и учешће најкомпетентнијих страних стручњака. Размена мишљења с њима и сусрет с њиховим искуствима допринели би унапређивању рада код нас. На дневном су реду и теоријска питања, и нов једнотомни речник, модерније заснован, и двојезични речници, историјски речник, етимолошки речник, дијалекатска лексика. Није искључено да ће се морати прибећи организовању више скупова, током наредних година, будући да није сигурно да би наше организационе и финансијске могућности допустиле да се све обухвати једним скупом. Покренуто је и питање рада на терминологији. Ђорђе Оташевић, секретар Комисије бр. 4, увелико је ангажован на железничкој терминологији. Институт за српски језик пружиће макар минималну помоћ онима (издавачима и појединцима) који се прихвате припремања и објављивања терминолошких речника.

Комисија за праћење и истраживање правописне проблематике определила се за стварање картотека које би послужиле допуни постојећег правописа (необухваћени случајеви у пракси, језици необухваћени препорукама и транскрипцији властитих имена и друге потребне картотеке), затим за могуће упрошћавање стилизације садашњег правописа, које би олакшало његову употребу, а да се при томе не дира у утврђену норму, као и за евидентирање могућих измена у појединостима када једном за то дође време.

Комисија за морфологију и творбу речи заложила се за то да се утврди корпус уз учешће двају књижевника који раде у Институту за српски језик, те да се утврди списак недовољно обрађених питања како би се пришло њиховој обради, у шта је нужно укључити и дипломске и магистарске радове. Проф. Иван Клајн примио се да изради књигу о творби речи. Добио је с тим у вези тражену помоћ.

Комисија за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима заложила се за решавање питања "дивљих" уџбеника. Два су аспекта посреди: злоупотребе приликом увођења тих уџбеника у школе, али и начин на који су они писани, који им неретко даје предност над претешко писаним званично одабраним уџбеницима. С тим у вези интервенисаће се у надлежним министарствима и заводима за уџбенике и наставна средства на говорном подручју српског језика. Покренуто је и питање стварне заступљености језика (поред књижевности) у настави предмета који се зове српски језик - у основним и средњим школама. Говорило се и о проблемима инкомпатибилности рачунарских словних гарнитура, неусклађености двају писама и хаосу у рачунарској терминологији. Рачунарство је нова област, у којој је много тога неустаљено, али је много и механичког повођења за енглеским моделима. Огромно је поље рада на овом подручју. Драгоцена је спремност за сарадњу дипломираног инжењера Миленка Васића, који се бави рачунарством у издаваштву. Миленко Васић, заједно с Мирославом Николићем и Радојком Гачевићем, поднеће сасвим конкретне предлоге за отклањање инкомпатибилности и усклађивање двају писама и њихових словних гарнитура, као и за могуће продоре у сређивању компјутерскога терминолошког комплекса.

12. И на крају овог извештаја - нешто о књигама. Институт за српски језик, који по Споразуму о оснивању Одбора (члан 3, став 3) обавља стручно-административне послове за Одбор, успео је током ове године, 1998, да додатно анимира чланове Одбора и његових комисија и тиме што је за њихове чланове прибавио по примерак следећих публикација:

- Српски језик на крају века (Београд, Службени гласник РС, 1996; наш прилог свесловенској серији од 12 књига [досад, после наше, изашле следеће књиге: Руски језик, Бугарски језик, Чешки језик, Словеначки језик, Хрватски језик] - свака на свом језику и писму);

- Милан Шипка, Зашто се каже? (Београд, Центар за примењену лингвистику, Нови Сад, Прометеј, 1998);

- Милан Шипка, Приче о речима (Београд, Центар за примењену лингвистику, Нови Сад, Прометеј, 1998);

- Милорад Телебак, Говоримо српски. С лакоћом до језичке културе (Бања Лука, Нови глас, Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1998);

- Павле Ивић, Преглед историје српског језика [извадак из 10-томне Историје српског народа Српске књижевне задруге] (Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1998);

- Павле Ивић, Расправе, студије, чланци о фонологији (Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1998);

- Часопис Језик данас 5/98 (Нови Сад, Матица српска, 1998);

- Иван Клајн, Испеци па реци (Београд, Центар за примењену лингвистику, Нови Сад, Прометеј, 1998).

Институт за српски језик и даље ће се трудити да примљеним поклонима и уз помоћ спонзора и државних органа у СРЈ, РСб, РЦГ и РСп увећава неопходан фонд књига код чланова Одбора и његових комисија, нарочито оних које би помогле остваривању циљева због којих је Одбор основан. Једна од таквих књига јесте и једнотомни Речник српскога језика (Нови Сад, Матица српска), у чијој су изради доста дуго (били) ангажовани пре свега сарадници Института - без чврстих уговорних обавеза, у тешким временима, са слабим хонорарима, на начин који Институт као установу није обавезивао. Нови директор Института, иако је то могао избећи, и сам се ангажовао око тога да се овај речник напокон појави. Ангажовали су се и други чланови Одбора, односно Комисије бр. 7. Додатно су се напрезали и аутори и Матица, нарочито у последње две године. До краја фебруара 1999. предвиђено је окончање редакцијских послова. Потом следе коректуре, паус, озолит и књига, надамо се обавезно до краја 1999, када би се она имала наћи и у рукама чланова Одбора и његових комисија, наравно и најширег круга корисника.

Извештај о раду Одбора за стандардизацију српског језика током 1999. године

I

Прва година рада Одбора била је конститутивна а друга ратна. Па ипак, и једна и друга биле су радне, а не парадне. Ако бисмо тражили слабости у раду, лако бисмо их налазили; још бисмо лакше налазили оправдања што нисмо урадили више. Највећа је слабост ипак у томе што се и у средњем (матични састав Одбора, 19 стручњака, које су изабрали оснивачи, њих 14) и у великом саставу Одбора (укупно 57 стручњака, укључујући и Наташу Вуловић, новог члана и секретара Комисије за фонологију, изабране уместо Јелице Јокановић-Михајлов, која је, уместо пок. Павла Ивића, постала председник те Комисије) - налазе и појединци који се не одвајају (не исписују) из чланства мада се, упркос уредном позивању, нису појавили ни на једном састанку нити су се огласили са жељом да раду Одбора штогод допринесу. Има и случајева (додуше само један) да члан матичног састава Одбора назове то тело, из којег се не исписује нити га његов оснивач замењује, "одбором за сатанизацију".

Да напоменемо: према актима Одбора, није предвиђено "искључивање" из матичног састава Одбора мада оснивач има право да именује другог члана, као што и члан може поднети оставку и образложити је усмено или писмено (члан 2. Споразума о оснивању Одбора). А што се тиче комисија, оне се оснивају у складу с Пословником Одбора. На првој својој седници Одбор је одлучио да оснује осам комисија, с њиховим прелиминарним саставом, који је двапут мењан и допуњаван у првој години рада Одбора (списак с најновијим изменама и допунама налази се на страници 98 Списа Одбора за стандардизацију српског језика [I, 1998]). Чланство у њима није "заковано", није "делегирано" нити именовано од оснивача Одбора, него је договорено, и то тако да чланови задржавају право да буду и у другим комисијама те да се ангажују у раду једне или више њих, као и право да се уопште не ангажују.

Разуме се, рачунало се и рачуна се с тим да ће Одбор - и са средњим (матичним), и с великим, и с малим саставом (Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, у коју улазе по један представник трију академија наука и ум[ј]етности, те, из функционалних разлога, председник и секретар Одбора) - радити у академској атмосфери, доприносећи обједињавању стручних снага, оскудних у свакој језичкој дисциплини. Осим тога, реч је о дуго запостављаној нормативистици (стандардологији), од које се, из познатих разлога, зазирало, а говорни је простор српског језика мали, као што нам је реално мали и народни, и привредни, и духовни простор (метафора за науку, просвету, културу и веру [верски живот], за све оно што се у управи зове јавном службом, одн. јавним службама). Посла има толико да нико никоме не смета нити ико икога угрожава а сарадња је свакоме и свима корисна. Прилика је стога да и у тексту овог извештаја апелујемо на све чланове великог Одбора, и на све осниваче Одбора, да подупру пуно заживљавање његовог рада, пуно саживљавање с његовим циљевима и задацима; још непосредније - да се свако ко је кадар, а много ко јесте, ангажује у испуњавању програмских задатака Одбора (дотерану верзију Програма рада Одбора […] у раздобљу које је пред нама наћи ће сваки члан [матичног] Одбора и сваки члан сваке његове комисије у поглављу V. Издвојени документи, заједно с Картотеком језичких недоумица и Извештајем о раду); и најнепосредније - да се испуни очекивање "да се сваки члан, бар једном годишње, огласи у двама часописима који се баве (и) нормативистиком (Наш језик и Језик данас), што никако не значи да не би требало да се они, и с нормативним прилозима, оглашавају и другде".

На томе је, као и на другим задацима Одбора, инсистирао академик Павле Ивић, наш покојни председник, чијој ћемо се сени најбоље одужити ако узнастојимо испунити његов апел да се сви ангажујемо на пољу нормативистике. Пок. Павле Ивић имао је снаге да присуствује, док је био жив, готово свим седницама комисија, да учествује у њиховом раду и да сам поради (у августу 1999) на обликовању Картотеке језичких недоумица (коју објављујемо у наведеним Списима непосредно иза Извештаја о раду 1999), видећи у њој подстицајан текст, који је далеко од тога да би обухватио све "недоумице". И имао је снаге да покрене и својим трудом оплемени многе друге пројекте (историја језика, дијалектологија, ономастика, етимологија и др.), о чему ће најбоље сведочити његова Целокупна дела, чије су нове три књиге "стигле до пауса", па треба веровати да ће се наћи начина да их добију сви они који се ангажују у раду Одбора. Смрт академика Павла Ивића велики је, ненадокнадив губитак за све оне којима је стало до лингвистичке србистике. И такви губици, међутим, могу се надокнадити ако они који остају и долазе буду давали све што могу да унапреде и себе и струку коју су одабрали, без обзира на екстралингвистичке околности, које су сада невеселе, и без обзира на сву социолингвистичку сложеност говорног простора српског језика, за коју смо се надали да ће се лакше упрошћавати него што се то збива. Или - баш с обзиром на ту неочекивано продужену сложеност.

II

О деловању комисија - Одбор и ради онолико колико раде његове комисије и посебно агилни појединци - сведоче белешке (односно записници) с њихових седница, сабрани и у Списима Одбора (II, 1999) да свакоме заинтересованом буду доступни. Није их нужно овде препричавати, али понешто ипак ваља рећи. Понајвише су биле ангажоване Ком. бр. 3 (за синтаксу), Ком. бр. 5 (за правописну проблематику), потоња и силом прилика, јер је било нужно на деликатан начин "одрадити" све оно што се тицало треће верзије Правописа српскога језика, што се није оваплотила у понуђеном Правописном приручнику колеге М. Дешића, члана Одбора, па је носилац правописног пројекта (Матица српска), који се почео остваривати још 1989. године, била приморана да замоли двојицу живих приређивача Правописа (колеге Ј. Јерковића и М. Пижурицу) да обаве тај (подоста заостали и непотребно одуговлачени) посао.

Разуме се, и око тога заосталог посла (који би морао бити довршен до краја јануара 2000. године, у двема симултаним редакцијама, екавској и ијекавској) инсистираће се на потпуно регуларној процедури верификације. Око тога су се, на примеран начин, споразумели чланови правописне Комисије, додуше у крњем саставу (видети Белешку с четврте седнице Ком. бр. 5, одржане 9. 11. 1999. године), толико колегијалан и егземпларан да би било лепо да се о томе Одбор похвално изјасни и да се слична процедура, ако је могуће, примени и приликом верификације других већих пројеката Одбора чим се они реализују. У овој прилици вреди истаћи да одмиче рад на првој књизи Синтаксе и на Творби речи, док је у извесном застоју рад на Основама фонологије (о чему подробније у следећем поглављу). Комисија бр. 7 ("мали Одбор") имала је, природно, понајвише посла (видети поглавље III у Списима Одбора II, 1999). Њен председник, до последњег даха, трудио се чак и око тога да се последња правописна верзија, када буде ваљано довршена и након одговарајуће процедуре прихваћена, објави у издању Матице, носиоца правописног пројекта, и трију завода за уџбенике и наставна средства (Београд, Подгорица, Бијељина), као извршних издавача, али, у моменту састављања овог извештаја, није извесно хоће ли се то догодити.

Извесно јесте да би се с том, трећом, верзијом окончао текући правописни пројекат тако да и она на насловној страници задржи сва три имена приређивача Правописа (М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица), а да јој поднаслов буде Правописни приручник за основне школе и најширу јавну употребу. Даље праћење и истраживање правописне проблематике могло би се кретати у два смера: најпре у смеру дотеривања првих двеју верзија Правописа (научно-универзитетске и "школског издања", које би се боље прилагодило потребама средњих стручних школа и добило нов поднаслов - Приручник за средње школе), а потом у припремању, кад за то дође време, новог правописа, који би такође имао три верзије.

Остале комисије имају такође доста посла око пројектованих библиографија и започињања рада, на пример, на приручнику из морфологије и још некима, док Ком. бр. 8 има понешто свежијих резултата (довршена је и информација под насловом Уџбеници и приручници за српски језик и књижевност у основној и средњој школи), а информације Савезног завода за стандардизацију и Савезног завода за информатику, као и информација Миленка Васића, члана Ком. бр. 8, показују да ће ускоро бити решени неки проблеми у вези са Закључком Одбора бр. 6 (кодне странице), али, засад, не и они у вези с превођењем компјутерског софтвера. Све те информације наћи ће се у Списима Одбора (II, 1999).

III

У Списима Одбора биће објављени сви закључци Одбора донесени на прошлогодишњој седници његовој: (а) О Закључку бр. 6 већ је било речи, али нам остаје да се заложимо и за превођење софтвера; (б) Закључком бр. 7 Филозофски факултет у Српском Сарајеву, крајем децембра 1998. године, замољен је да се упозна с текстовима Раскид с подаништвом "српске језичке науке" и Србље је чува[л]о илирски језик, објављеним у листу Демократија. У њима се колега Милош Ковачевић, члан Одбора којег је именовао наведени факултет, "осврће […] на ставове вашег, нашег и његовог одбора, називајући га ’одбором за сатанизацију српског народа’ и ’одбором за сатанизацију српског језика’". Факсимили тих текстова објављени су и у Списима Одбора (I, 1998, стр. 176), лист Демократија престао је излазити па није могао објавити реаговање Одбора, а Филозофски факултет у Српском Сарајеву није се огласио - можда и зато што је колега Ковачевић на раду у Бохуму (СРН). Од тог оснивача Одбора тражило се само то да утврди "да ли његов представник" (с таквим начином понашања и говорења) "може доприносити раду Одбора и неопходној сарадњи с колегама на томе дугорочном и драгоценом послу"; (в) Закључком бр. 8 - који је достављен ПИПТУ "Нијанса" из Земуна, члановима и оснивачима (матичног састава) Одбора и (преко влада) надлежним министарствима у Србији, Црној Гори и Српској - Ком. бр. 7, након седница Ком. бр. 8 и Ком. бр. 5, утврдила је и образложила став да се не може дати препорука Одбора за употребу Правописа српског језика (Приручника за школе, Друго, допуњено издање, Земун, ПИПТУ "Нијанса" 1998); (г) Закључком бр. 9 размотрено је разликовање црте и цртице у виду одговора на питање двеју професорки српског језика у средњим школама, (д) Закључком бр. 10 одговорено је на питање ИП "Клио" ("Clio") из Београда у вези с преводом неколиких маркетиншких термина с енглеског на српски; а (е) последњим закључком, Закључком бр. 11, дат је одговор на захтев Дирекције за међународну културну, просветну и спортску сарадњу СМИП-а, чији је предмет означен као Презентација нашег језика на Универзитету у Стразбуру. Закључци бр. 8, 9, 10 и 11 биће објављени у наредном броју часописа Језик данас.

Картотека језичких недоумица, прихваћена на седници Комисије бр. 7, очекује се, могла би охрабрити нормативистички рад, при чему неће бити нужно да се у вези са сваким нормативистичким текстом изјашњавају комисије, нити Ком. бр. 7, мада би било пожељно да сваки нормативистички захват од веће важности буде оверен у надлежним телима Одбора, јер му то може обезбедити већи ауторитет и бољу проходност у пракси. Колега Р. Гачевић, један од суприређивача Картотеке, обратио се писмом лесковачкој компанији "Здравље" предлажући јој исправљање упутства за употребу препарата сулфаре. То писмо показује да су могуће веома корисне прагматичке препоруке стандарднојезичког карактера на линији Картотеке и да би било пожељно, и без теоријских претензија, управо побољшавати стандарднојезичке прилике у пракси, тј. унапређивати стандарднојезичку прагматику. И тај текст упућен је редакцији часописа Језик данас, с молбом да га објави.

Разуме се, биће значајно да се под окриљем Одбора што пре реализују значајнији стандарднојезички пројекти: Обратни речник српскога језика, практично довршен (приредио га је колега М. Николић, члан Одбора). Нађен је и извршни издавач ("Плави круг", Београд), који би се придружио Институту за српски језик и Матици српској, а биће неопходна и одговарајућа рецензентска и комисијска верификација (нпр. Ком. бр. 1, Ком. бр. 2, Ком. бр. 4, Ком. бр. 7), тако да је реално очекивати тај веома значајни приручник (око 160 000 одредница) у првој половини 2000. године. Очекује се и довршетак редакторских послова око једнотомног Р(ј)ечника српског језика (књижевног и/или стандардног) те, након одређене процедуре, његово објављивање у Матици, Вуковој задужбини и Институту, који ће сарађивати с извршним издавачима (вероватно - првенствено са заводима за уџбенике и наставна средства). Надамо се и обновљеном замаху око припреме Основа стандардне фонологије српског језика (што је обећао колега Драгољуб Петровић) и око припреме акценатског речника на корпусу који оличава Обратни речник.

IV

Списи Комисије бр. 7 говоре о њеном труду и настојању њеног пок. председника академика Павла Ивића да се анимира стандардолошка активност у нашим трима републикама (па и изван њих) и обезбеди одговарајућа материјална подршка раду Одбора (поглавље III у Списима Одбора II, 1999). Нажалост, нема реаговања државних органа Републике Српске.

Предлог колеге Р. Гачевића да се размотри питање усклађивања двају писама српског језика (ћирилице и латинице) - који није озваничаван посебним закључком Одбора, већ је само достављен члановима Одбора и члановима комисија - није изазвао веће интересовање. На њега су реаговали само колеге Предраг Пипер, члан Комисије бр. 3, и Милан Шипка, члан Ком. бр. 2 и Ком. бр. 4. Оба та реаговања објављена су у Списима Одбора II, 1999, што ће можда подстаћи чланство да се ипак огласи током 2000. године.

Захваљујући труду Комисије бр. 7, сви чланови (средњег и великог састава) Одбора добили су по примерак књиге Занимљива граматика Милана Шипке и Испеци па реци Ивана Клајна, као и у међувремену изашле бројеве часописа Језик данас. За седницу Одбора планира се уручење књиге Актуелна питања граматике српског језика (Зборник са скупа у Суботици, 1997) и публикације Списи Одбора (II, 1999), а ускоро и једне од "три књиге на паусу" ИК Зорана Стојановића. У тој Књижарници већ је објављено пет књига Сабраних дела Павла Ивића, која су утолико потребнија уколико је жива делатност нашега пок. председника престала. Чланови Комисије бр. 1 (за фонологију) добили су по примерак књиге Музика ријечи (Ка говорној култури), изашлој у Бањој Луци (Глас српски, 1999) Милорада Телебака, а биће размотрена могућност да и Изабрана дела Александра Белића буду доступна барем члановима (матичног) Одбора.

V

Једно од поглавља Списа Одбора II, 1999, последње, садржи већи број исечака из новина, међу којима су и некролози Павлу Ивићу. Требало је да ту уврстимо и реферате с међународног скупа Културолошке науке о југоисточној Европи (одржаног у Лајпцигу, 16–19. 10. 1999), на којем су учествовали Слободан Реметић, Бранислав Брборић, Љубомир Поповић и Александар Лома на позив и о трошку Института за славистику Универзитета у Лајпцигу. Међутим, коначне верзије наших прилога томе скупу још нису приређене. Биће објављене догодине, јер у знатној мери покривају теме од интереса за рад Одбора.

VI

И најзад, али не и на последњем месту, Српска академија наука и уметности обавестила је Одбор, одговарајући на допис Ком. бр. 7 с тим у вези, да је академик Милка Ивић изабрана за члана Одбора пошто је смрћу академика Павла Ивића остало упражњено једно место, оно које припада Академији. Истовремено, САНУ (односно Одељење језика и књижевности) обавештава Одбор (4. 11. 1999. године) да Милку Ивић предлаже за будућег председника Одбора. Предлог за избор новог председника уврштен је у дневни ред треће седнице Одбора.

Српски језик у Стразбуру
(Закључак бр. 11 Одбора за стандардизацију српског језика)

На појединим универзитетима у свету новопризнати језички стандарди бившега српскохрватског језика узимају се као три језика (српски, хрватски и бошњачки), а понегде и даље као један језик под старим називом - српскохрватски (књижевни/стандардни) језик. Тако, на пример, у Стразбуру, средишту европског парламентарног живота, недавно су се појавили плакати којима се (у једном) студенти позивају на учење "мртвог српско-хрватског језика", а (у другом), истовремено, на учење "три језика (уместо једног за исту цену), српског, хрватског, босанског", с књижевношћу, историјом и цивилизацијом Јужних Словена.

У последње две године Одбор се, делујући и на међународној сцени, залагао за одговарајуће представљање српског језика у појединим кодовима и стандардима. Проблеми око тог представљања били су заоштрени кад се уочило да се под старим скраћеницама scc и scr (Serbo-Croatian Cyrillic и Serbo-Croatian Roman), које се још понегде (зло)употребљавају, публикације на српском језику своде на онај њихов корпус који је одштампан ћирилицом, док се публикације одштампане латиницом приписују Хрватима и Хрватској, односно хрватској култури.

Овог пута Одбор је одлучио да се огласи с целовитим мишљењем о деликатности проблематике представљања и изучавања српског језика у иностранству, одређујући се, онолико колико је нужно, и према преосталим двама језичким стандардима у оквиру истога стандарднојезичког система, онога који се у бившој Краљевини СХС, Краљевини Југославији, затим у ФНРЈ и СФРЈ, као и у иностранству, најчешће називао и изучавао под називом српскохрватски језик.

Проблем око чијег решавања и даље постоје недоумице и колебања има бар три значајна аспекта: лингвистички, социолингвистички (односно политичко-лингвистички) и (политичко)прагматички.

I

Први аспект намеће нам, бар засад, недвосмислен одговор: иза назива српски, хрватски и бошњачки (језик) - на којима је, тј. под којима је, заједно с енглеским језиком, потписан и Дејтонско-париски споразум крајем 1995. године - и даље се "скрива" један стандарднојезички систем, који је, у првој половини 19. века, за потребе ондашњег српског народа и његове културе, у свему битноме, стандардизовао Вук Стефановић Караџић. Тај стандарднојезички систем заснован је на штокавском дијалекту, на новоштокавским народним говорима, првенствено српским, чији су носиоци насељавали данашња подручја западне Србије, Шумадије (њенога великог дела) и готово целе Војводине, добру половину Црне Горе, већи део бивше и садашње БиХ и знатан део Хрватске, тачније оне делове садашње РХ које су вековима насељавали Срби православне вероисповести, бивајући знатним делом житељи Војне крајине. Вук Караџић је све оне који су говорили тим дијалектом, полазећи од ондашњих европских уверења о подударности језика и народа, сматрао Србима "трију вјерозакона".

Међутим, већ за Вуковог живота, католици који су говорили (ново)штокавски почели су се све више осећати и сматрати Хрватима - и у Славонији, и у централној Хрватској, и у Далмацији, и у Босни, и у Херцеговини, чему је замаха дала аустроугарска окупација БиХ (1878). У другој половини 19. и у првим деценијама 20. века готово сви католички штокавци постали су Хрвати. Католици штокавског говора имали су одраније више регионалних књижевних језика, али су се с њима, на њиховој језичкој основи, односно на језичкој основи свих новоштокаваца, ујединили кајкавци (главни град Загреб) и чакавци (Ријека, Сплит) - нарочито присно у последњој деценији 19. века. Тада је Загреб, политичко средиште све уједињенијег Хрватства, прихватио Вуков модел српскога језичког стандарда за свој књижевни/стандардни језик, назван (и) хрватским језиком (оверен Хрватским правописом Ивана Броза [1892], Граматиком и стилистиком хрватскога или српскога књижевног језика Томислава Маретића [1899] и двотомним Рјечником хрватскога језика [1901], чији су аутори били Фрањо Ивековић и његов тада већ покојни нећак Иван Броз).

II

Други аспект, који је тешко одвојити од првога, налаже нам неколико констатација. Данас је свакоме знано да су, након распада Краљевине Југославије (1941) и СФР Југославије (1991), (готово) сви католици штокавског говора (п)остали Хрвати, па чак и они на Космету и у Црној Гори, док су муслимани штокавци (у раздобљу 1967–1992. г. Муслимани [с великим почетним М]) постали нова нација - Бошњаци. Они су одлучили да свој језик назову босанским, што не прихватају ни Срби ни Хрвати. Првом својом одлуком Одбор за стандардизацију српског језика прогласио је назив босански језик неприхватљивим у српском језичком стандарду, у српском стандардном језику, с одговарајућим образложењем. Та одлука објављена је у више публикација током 1998. године и њоме су решени још неки проблеми. Одбор се није бавио ни оспоравањем ни признавањем нове нације (Бошњака), јер то није његов посао, али је механичко преношење самоодабране језичке етикете Муслимана/Бошњака (босански језик) у српски језички стандард сматрао - неумесним и неприхватљивим. Кад се та етикета мора "превести" на српски, она гласи - бошњачки језик. Што се пак тиче хрватскога (књижевног) језика, он је био уставна категорија и у СФРЈ 20 година (од 1972, када је та категорија уведена амандманом V на Устав СРХ, а потом, 1974, унесена и у нов републички устав). Према етикети српскохрватски језик Хрвати никада нису имали искрених симпатија нити их је задовољавао обрнути смер те сложенице (хрватскосрпски).

Ако се покушамо ваљано оријентисати на терену троназивне лингвистике и савремене изванјезичке стварности, морамо рећи да оно што се у бившој СФРЈ претежно, а изван СФРЈ готово без изузетка, називало српскохрватским језиком и даље јесте један стандарднојезички систем, један језик. Међутим, двочлани назив тога комуникацијског система остао је без ичије социолингвистичке подршке, осим на појединим славистичким катедрама и у овдашњим старим публикацијама, где се његово двоструко име јавља и одвојено и заједно, дакле с цртицом - српско-хрватски и без цртице - српскохрватски.

Српски, хрватски и бошњачки (тро)језик - чији носиоци данас нису заинтересовани за интегративне погледе на новоуспостављено језичко стање нити за његов конвергенцијски развој - јесте у генетском смислу предоминантно српски, неупоредиво више него несрпски, а, кад би се ствар могла посматрати кроз призму његошевског стиха мањи поток у већи увире, и (само) српски језик.

Ипак, ваља се присетити шта је својевремено говорио академик Митар Пешикан (1927–1996): Српски и хрватски били су само обједињени, али не и уједињени; уосталом, као и та два народа, данас - две (углавном) разлучене нације. У Босни и Херцеговини - где је разлученост условна и под међународном присмотром - данас је мало ко заинтересован за језичко јединство (осим, вероватно, водећих Муслимана/Бошњака, узму ли се у обзир претензије које се скривају иза њиховог опредељења за асиметрични назив босански језик). Нема озбиљних људи међу Србима и Хрватима у БиХ и другде који би се залагали за то да се у тој држави или било којој другој користи само назив српски или само назив хрватски, јер је то с ону страну сваке реалности.

Одбор за стандардизацију српског језика није се могао придружити оном танком слоју овдашњих језикословаца и културолога, с наводницима или без наводника, који су прошле године размишљали у категоријама "крађе" и "прекрађе". (Хрвати су, по том мишљењу, Србима "украли" језик, па је дошло време да га Срби "поврате".) Такво је размишљање не само неделикатно и контрапродуктивно него је и нетачно и ненаучно, јер је једна ствар рећи да су Хрвати "преузели" Вуков модел српскога књижевног језика и самостално га дограђивали, што јесте тачно, а друга је ствар говорити о "крађи" (јер већина католичких штокаваца, до пре те "крађе", није имала ни српско ни хрватско осећање, него, с данашњег становишта, регионално). По тој логици, сви они који нису Енглези, Шпанци, Французи и Немци а говоре само енглески, шпански, француски и немачки "украли" су тим народима језике, па они задржавају право на намиривање по логици "прекрађе".

Осим тога, Одбор за стандардизацију српског језика, који су основале институције из Србије, Црне Горе и Српске (њих 14), не може целу ствар посматрати изван заједничке, целовите, трорепубличке перспективе, без обзира на стање међурепубличких политичких односа. Задатак Одбора није да улази у чисто политичке домене и оквире, који у овом часу не обећавају повољне прогнозе чак ни у сфери језичке политике. Простор тих трију државних ентитета (= бића) ми видимо као говорни простор српског језика, чији баштиници имају своје новије дијаспоре у Републици Словенији, у Републици Хрватској, у Федерацији БиХ и у Републици Македонији, као што и Србија, Црна Гора и Српска имају своје мањине, националне и/или етничке. Нису нам мале, ни старе ни нове, прекоокеанске дијаспоре па ни оне у европским земљама.

У постојећим уставима и законима упориште налази само (појам и назив) српски језик, који је и у стандардном и у супстандардном виду двоазбучан (у Црној Гори чак с равноправношћу двају писама, насупрот Уставу СРЈ) и свугде (и у службеној употреби) двоизговоран (по Закону о службеној употреби језика и писама у Србији, од 1991, "у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком [у даљем тексту: српски језик]"). У Црној Гори нема језичког закона, али важећи Устав РЦГ познаје само (појам и назив) српски језик, праћен само једним изговором (ијекавским, који се наводи у генитиву уз назив језика). У Уставу Републике Српске и њеном Закону о службеној употреби језика и писма, уз назив српски језик, стоје равноправно оба изговора: до почетка прошле године претходна власт давала је предност екавици, а садашња даје предност ијекавици, али се нико не баца камењем ни на стандардну екавицу.

III

Полазећи од наших и општих социолингвистичких сазнања, као и од напред изложене уставотворне и законодавне стварности (не треба заборавити ни Устав СРЈ, који, мада је најмање уважаван, а и не важи за Српску, такође познаје само назив српски језик, уз додатак екавског и ијекавског изговора, али и уз недвосмислену повлашћеност ћирилице), - не видимо разлога да се сада ико игде залаже за сложени, двочлани, назив српскохрватски (језик). Такво залагање враћало би нас у ранију стварност, која је била још "сложенија" и неугоднија по нас од садашње.

За нашу језичку политику, поготову спољну, много је важније како пролазе назив и садржај српског језика, литературе, историје, цивилизације (и културе уопште) што стоје у тесној вези с тим језиком.

У реалном историјском контексту не видимо разлога да се у било ком смислу, и било где, залажемо за сложеницу, поготову стога што су хрватски лингвисти знали тумачити двочлани назив језика и овако: српскохрватски = хрватски на српски начин (!). За нас је у овом часу важно настојати да се у светским кодовима и стандардима не угнезди назив босански језик као име за (непостојећи) државни језик у БиХ, којим његови протагонисти желе српски језик (као, уосталом, и хрватски језик), и као појам и као назив, саобразити с логиком (евентуално) заштићеног мањинског ентитета.

Још је важније чувати јединство онога духовног простора што га, у новим државним околностима, отеловљује назив српски језик, подупрт првенством ћириличког писма. Није од мале важности ни то да одгајамо лингвистички кадар који би био упориште разборитог и ученог, деликатног и софистицираног, гледања на језичку политику и језичку прагматику - и у земљи и у иностранству. Зато је веома важно имати што више лектора из Србије, Црне Горе и Српске на славистичким катедрама где год их има. И не само лектора. Наша дипломатија морала би то држати на уму.

* * *

Ако бисмо целу ову причу упростили, рекли бисмо да "нови" лингвистички ентитети (означени називима српски, хрватски и бошњачки [никако босански!] језик) - имају у свему битноме исту грађу, исту (језичку) структуру. Зато и представљају исти стандарднојезички систем. Међутим, та "три језика" (с наводницима или без наводника) немају, нити ће имати, исту (културолошку) надградњу, исту супраструктуру. Зато су и могући подоста издиференцирани (уразличени) етно-конфесионални, тј. национални, језички стандарди, односно варијанте истога стандардног језика, па, у крајњој линији, и оделити стандардни језици, оделити понешто у садржају а подоста у називу (лингвониму). У свету има сличних, али не и истоветних, случајева: Холанђани свој језик називају холандским а Фламанци - фламанским. У самој ствари реч је о националним варијантама истога стандардног језика, којем се у науци и информатици понекад придружује надређена етикета - низоземски језик. Норвежани, с друге стране, имају два стандардна језика, један по угледу на дански а други заснован на домаћем моделу, насталом у отпору данској владавини Норвешком (до 1905). Па ипак, оба се зову и сматрају - норвешким језиком, са засебним називима за домаћу разликовну употребу.

Српски и хрватски, на пример, никада нису имали подударну стандардну терминологију нити пак сасвим подударну општу лексику (с морфологијом и творбом), синтаксу, стилистику и семантику. Зато су и сматрани варијантама истога стандардног језика, без обзира на то којег су порекла и како је успостављена и очувана суштинска стандардна једнојезичност.

Што се пак тиче тзв. народног језика (у англо-америчкој терминологији - вернакулара [vernacular]), он је у српскохрватском језичком сплету такав да се може говорити о сасвим разлученој двојезичности па и тројезичности. Језичка србистика нема никаквог разлога да говори о три наречја у српском дијалекатском комплексу (чакавско и кајкавско наречје припадају само Хрватима), јер су сви Срби штокавци, баш као и Муслимани, односно Бошњаци. Што се пак тиче Црногораца, православни се изјашњавају и као Црногорци и као Срби, барем након 1945. године. То се не би могло рећи за католичке и муслиманске Црногорце. Бошњаци већ говоре о бошњакистици. Та ће наука имати проблема око тога да се ваљано самоодреди. Њен језички огранак сада проналази ослонца у гласу х и где му јест и где му није по етимологији место, а његов стандардни подогранак, тј. главни огранак, у томе - да се у интелектуални говор јавног живота припусти што више турцизама. У лексици и синтакси - када могу бирати - Бошњаци се данас више ослањају на кроатистику.

Свако има специфичних проблема с идентитетом, и грађанин као појединац и људске (етничке, националне и територијалне) заједнице. И свако их решава како зна и уме. Ако бисмо из државноназивних етикета изводили називе грађана/држављана у трима земљама на говорном простору српског језика, могли бисмо говорити, а понекад и говоримо, о Србијанцима, Црногорцима и Србљанима. И ти ентитети имају различитих проблема с идентитетом, много мањих од оних које имају Хрвати и Хрваћани, као и Муслимани/Бошњаци, барем ретроспективно. Треба се надати да ктетици (придеви изведени од напред наведених именица) - србијански, црногорски и србљански - никада неће стићи дотле да се повежу с језиком, да постану називи за различите језике. Томе се противи здрав разум, неоспорна прошлост и смислена будућност, о којима рачуна мора водити свака озбиљна политика, и сада и убудуће, језичка, културна и друга.

Спољни свет није сентименталан али обично јесте рационалан. Ко научи српски језик, чији је број изворних говорилаца знатно већи од броја изворних корисника хрватског и бошњачког, не мора се много трудити око освајања посебних знања о двама потоњим. Зато је и важно да наши компетентни стручњаци буду на лицу места, на страним универзитетима и славистичким катедрама, без обзира на интернет, у који треба, што се нас тиче, да улазе првенствено чињенице и њихове ваљано осмишљене интерпретације.

* * *

Текст Закључка бр. 11 утврђен је на седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања одржаној 22. новембра 1999. године. Закључак је потом упућен члановима Одбора и његовим оснивачима а после треће седнице Одбора, на којој је верификован, с њиме се упознала и шира јавност.

Овом закључку претходило је писмо Дирекције за међународну културну, просветну и спортску сарадњу СМИП-а којим је Генерални конзулат СРЈ у Стразбуру упозорио на изненађујуће представљање нашег језика на универзитету у европској парламентарној престоници. У Генералном конзулату проценили су да би била нужна стручна оцена и елаборација аргумената како би се евентуално реаговало на наведено представљање нашег језика. У писању предлога овог закључка Одбора за стандардизацију српског језика сарађивао сам са Слободаном Реметићем, чланом Одбора и директором Института за српски језик. Били смо пријатно изненађени што се један орган управе јавља с молбом да му се пружи стручна помоћ како би ваљано обављао свој посао.

>>

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]