Бранислав Брборић: С језика на језик

IV. Језичка стандардност и нестандардност

У ово поглавље уврштена су само два текста. Први од њих изложио сам на Другом конгресу српских интелектуалаца (22–23. априла 1994), где сам, подупирући прекодрински стандарднојезички интегрализам, први пут говорио о троспратности сваке, па и српске, језичке грађевине. (Дакако, реч је о језичком раслојавању, које је одавно предмет пажње наших и страних социолингвиста.) То је, наравно, метафора, чију су смисленост тада са симпатијама и разумевањем примили Павле Ивић и Милка Ивић, као и Слободан Реметић. Они су уважили моју склоност к литерарном и публицистичком стилу, што нам помаже да лакше разумемо како је сваки језички систем скуп система и подсистема, међу којима се у модерном друштву - једноме одређује засебно место. То засебно место припада стандардном језику, којем је неразборито прибављати статус лингвоцида, убице осталих идиома. Да то људи довољно разумеју, не би стварали и подржавали стандардолошку митологију и лакше би избегавали језичке неспоразуме и сукобе.

Наравно, и међу лингвистима има митолога и метежника. Један од њих изазвао је буру и на поменутом конгресу, као што ју је изазивао и пре и после конгреса - све док није долијао рушећи седам-осам месеци Филолошки факултет у Београду, на којем је био декан. (Овде га не спомињем по имену, јер му посвећујем цело поглавље у овој књизи.)

У другом прилогу овоме поглављу налази се подужи текст у којем сам покушао, на примеру једне свакодневне реченице, документовати и илустровати своје гледиште о троспратности српске језичке грађевине, нестандардној, супстандардној и стандардној. Тај сам текст изложио на редовном, годишњем, научном састанку слависта у Вукове дане, средином септембра месеца 1995. године. Објављен је с доста штампарских грешака, што ће овог пута изостати.

Стандардни језик и остали "језици"

Недавно смо колега Слободан Реметић и ја (обојица лингвисти и обојица родом ијекавци, и обојица зналци али и корисници - он досад стални, а ја повремени - стандардне ијекавице) - стали јавно и нејавно тражити стручне разлоге за опћену правилност (Вуков израз) екавице у свему писменом Српству. Радован Караџић, песник и државотворац, и сам присталица тих тражења и тих настојања - држећи да је и његов велики презимењак и борац увек био за једно у књижевном/стандардном језику Српства - вели да би и Вук данас, и не само данас, био за екавицу јер би био за једно. За ијекавицу је Вук био зато што је веровао да она води к једноме. За једно је у стандардном језику, или ће бити за то, свако онај ко разуме логику стандарднојезичког процеса и политички јој се не противи.

Срећом, страначке борбе нису захватиле ову расправу, јер се ваљда схватило да је добро препустити је онима који се с њоме умеју носити нестраначки, дакле пансрпски. Нажалост, било је и оних који савршено добро разумеју смисленост и сврховитост те борбе за једно па ипак су против, а још више оних који то не разумеју или неће да разумеју па су зато против.

Да бисмо ширим слојевима заинтересованих помогли да целу ствар што боље пробаве, латили смо се једне метафоре.

Српски језик, и не само он, представља једну голему "троспратну грађевину", која омогућује да се све што у језику живи смести где треба и како треба, а да опет "све што расте и треба да расте": 1) и оно што је на првом спрату (тзв. органски дијалекти или изворни народни говори: наречја, дијалекти, поддијалекти и говори, како их дијалектолози деле, терминологизују и проучавају); 2) и оно што је на другом спрату (тзв. урбани супстандардни говори, раслојени и територијално и социјетално: колико урбаних средина, толико тих, иначе слабо проучених, говора, мање или више одмакнутих од оних на првом спрату, од којих људи беже и кад треба и кад не треба); 3) и, најзад, оно што је на трећем спрату, дакле оно што је најрепрезентативније и за људске скупине ранга нација најпрестижније (стандарднојезички говори: у многим елементима високо уједначени, свесно и организовано неговани и нормирани одговарајућим граматикама, речницима, правописима и др. помагалима; и сами, упркос начелно пожељној што већој уједначености, раслојени и изварирани на тзв. функционалне стилове).

Разуме се, та је зграда, представљајући сав језички систем и све језичке подсистеме, апстрактна творевина, за коју се зна, коју људи осећају, али је слабо приступачна чулима (осим слуху). Па ипак, она чврсто стоји и добро се држи, издељена, и хоризонтално и вертикално, и на сваком спрату, на мноштво просторија, соба и собица, остава и оставица, у које се смешта свако људско, а то значи и говорно биће, и свака људска и социјална скупина, са свом својом језичком шароликошћу и говорном разноликошћу.

Па ипак, треба покушати с још нечим једноставнијим што ће људима помоћи да схвате да у целини језичког система постоји, и да мора постојати, и стандард, и супстандард, и дијалекат, и арго, сваки са својим разлозима и потребама, и сваки са својом правилношћу. Али и то да - само стандард подлеже друштвено организованом, високо свесном неговању, нормирању, уједињавању и кодификовању (а то значи озакоњењу). Томе свака нација и држава природно, легално и легитимно тежи, како би у том погледу што боље уредила свој привредни, научни, просветни и културни, да не кажем службени и/или званични, одн. јавни живот, и како би омогућила што боље и што лакше комуницирање, а то значи општење и споразумевање људи на целоме свом простору.

Како на том простору не постоји само службени и јавни живот - са својом науком, културом, просветом, информативном делатношћу, привредом и влашћу (академијама наука и другим научним установама, универзитетима и другим школама, позориштима и другим културним установама, привредним предузећима, законодавном, извршном и судском влашћу, итд.) - него и полуслужбени, и полујавни, и нејавни, приватни, лични, породични и разнолики неформалногрупни живот, тј. урбано, полуурбано и рурално живљење, грађани имају и слободу, и право, и потребу да се служе не само стандардним језиком него и свима другим језичким облицима, да све њих одржавају и продужавају, "мењају" и "развијају", - "одавде до вечности".

Да бисмо били још конкретнији и приступачнији, узећемо једну безазлену, свакодневну реченицу - Хоћеш ли доћи сутра код мене? (с преводом на енглески: Will you come to[see]me tomorrow?). Она би, додуше, у "идеалном", савршено "однегованом", али за данашњу београдску средину помало "архаичном" стилу, гласила - Хоћеш ли доћи сутра к мени? (упркос томе што Београђани, обавезно бивајући - код куће, редовно иду и долазе - кући, а не - код куће).

Покушајмо сада ослушнути шта се све у Београду, и не само у Београду него и другде, с потпуно истим значењем, говори и чује, али онако сумарно: "Хоћеш ли" често бива "Оћеш ли", "Хош ли", "Хот ли", "Ош ли", "От ли" па и "Оли"; бива и "Да ли ћеш", "Је ли ћеш", "Дал ћеш", и "Јел ћеш" па чак и "Да ли ће", "Је ли ће", "Дал ће", и "Јел ће" (дакле без крајњег "ш", које обележава друго лице једнине); инфинитив "доћи" често се крати и постаје "доћ", или бива замењен синтагмом "да дођеш", уз неретко изостављање везника "да"; покоји становник Београда зна рећи и "сјутра" а понеки и "ćутра" (дакле јотујући "с" и "ј").

Ако би какав математичар у целини израчунао и исписао све могуће комбинације сумарно наведених елемената који се у Београду и у другим српским срединама чују и стварно комбинују, стигао би до много десетина комбинација. Ја сам исписао више од стотину, али, кад сам се сетио да синтагма код мене може бити, и бива, замењена синтагмом до мене, готово потпуно истозначно, одустао сам.

Нисам, међутим, одустао од закључка да стандардног језика нема ако се мисли да је стандардно и једнако ваљано све оно што се чује у "говору јавног живота". Стандардни језик тражи избор. Изабрати се, додуше, каткад мора не само једно него и двоје и троје (нпр. друкчије, другачије па и другојачије, али сви знамо да ту не спада ни друкче ни друкше).

С екавицом и ијекавицом ствар јесте помало сложенија. Обе су поодавно на трећем спрату да би једну од њих лако било могуће "спустити" на други. Па ипак, наше граматике, речнике и правописе (којима се уређује стандардни језик), али и наше укупно (изванкњижевносно) списатељство, оптерећује то двојство, тј. тројство, а понекад и четворство (нпр. цео, цио, цијел, цјелина, или, што не задире само у проблем рефлекса "јата" него и у проблем писања "и" и "ј" једнога поред другога, нпр. код придева изведеног од именице "д[ј]еца": дечји, дечији, дјечји, дјечији, па све то не само ћирилицом него и латиницом). Ко жели у целини представити српски језички стандард, он мора хиљаде потпуно једнозначних речи исписати два па и три пута само зато што, кад је о рефлексима "јата" реч, наша досадашња, из несретнога 19. и још несретнијег 20. века преузета норма тражи да се различито пише све оно што се различито (у погледу "јата") изговара. И све то је двоазбучно.¹

Да није било "упада" хрватске језичке културе у вуковски српски новоштокавски ијекавски стандард поткрај 19. века, српска "јатовска" нивелација одавно би се збила, јер су се за њу залагали не само српски екавци него и ијекавци (и Шантић и браћа Ћоровић, Светозар и Владимир, нпр.!). (Хрватски упад у вуковски модел збио се, што није нимало случајно, такорећи одмах пошто је Аустрија "заменила" Турску у Босни и Херцеговини, 1878, с Берлинским конгресом: Правопис Ивана Броза, 1892, Граматика и стилистика Томе Маретића, 1899, двотомни Рјечник Ивана Броза и Фрање Ивековића, 1901. То је називано "побједом хрватских вуковаца" и "самозатајним доприносом Хрвата народном и језичном јединству", а, у ствари, радило се о хрватском "освајању", одн. "присвајању" целе Босне и Херцеговине помоћу вуковског модела стандардног језика иако изворних ијекаваца међу новоштокавским католицима није било ни у једној озбиљнијој изворно хрватској енклави.)

А сада када је идејама о "српско-хрватском језичком, народном и државном јединству" дошао крај, ваља јасно сагледати стварност, извући одговарајуће закључке и донети нове одлуке (без било каквих ранијих српско-хрватских оптерећења):

1) Ако не бележимо бројне језички (значењски) релевантне разлике типа: Седи, брате, Седи, а замара се, Седи му коса, а још је млад, где је свако "е" у речи с-е-д-и различито и разликовно, зашто бележимо разлике типа дечји и дјечји, цео и цио када оне не обезбеђују никаквих језички релевантних разлика? (Ово никако не значи залагање за бележење акцената, који јесу разликовни, већ само илуструје противречност стварних језичких прилика!)

2) Ако је јасно да је екавица скоро увек економичнија (а економичност јесте релевантно начело језичке стварности па и језичке стандардности), зашто бисмо доводили у питање природну жељу нашег прекодринског народног огранка да се идентификује с народном матицом, која се одавно, полазећи и од стварне говорне већине, определила за економичнији модел на својој територији иако је и она имала своје, никако малобројне ијекавце?

3) Ако је јасно да је неекавски изговор "јата" већ био радикално нивелисан (није ђед, него дјед; није ћерати, него тјерати, није ćеди, него сједи, и то насупрот стварном стању у големој већини српских ијекавских говора), почем би даља нивелација била "светогрђе", "отуђење", па чак и "однарођивање"?

4) Ако је јасно да српски литерарни корпус, знатним делом и ијекавски, неће, не може и не сме бити диран, јер, макар с временом постајао понешто архаичан, не може бити нечитљив, као што тешка читљивост Његошева није последица ијекавице, него нпр. бројних тзв. славенизама. Штавише, пошто и савремена српска књижевност повезује сва три спрата наше језичке зграде, ко ће је нагонити да одбаци два доња спрата и да онај трећи остане "чардак ни на небу ни на земљи".

5) Ваљда је јасно, кад се успостави јединство на трећем спрату, ништа и никоме неће сметати да у слободном говору јавног живота и даље опстају и (и)јекавски рефлекси "јата", као што ни сада никоме не смета што и много градско дете свога деду/дједа ословљава "ђеде" и што нико у Женидби Душановој, нпр. у исказу "надалеко запроси ђевојку", непрестижни дијалектни лик "ђевојка" не "преводи" на стандардни језик, тј. на престижне ликове "девојка", односно "дјевојка"?

6) Зар није јасно да ту нико ништа не укида, нити ће спречавати било кога да пева и ијекавски, да пише романе и приповетке као и досад, разноизговорно и разноговорно (разнодијалекатски), те да никоме неће падати на памет да екавизира оно што је једном објављено ијекавски нити да "стандардизује" Михаиловићев "Петријин венац" и Бећковићево "Леле и куку"? Имаћемо оно што и други - разбориту језичку и културну политику!

7) А што се тиче наводних узнемиравања наше прекодринске ијекавске д(ј)еце, њима ће вазда бити лакше да савладају 7-падежну, 4-акценатску и 2-дужинску новоштокавицу. Неупоредиво лакше!

8) Кога је то страх од наше народне, културне, просветне и језичке целовитости? Зашто се не уплашисмо арбанашке (1968), кад Геге одбацише своју језичку варијанту у корист оне коју су баштиниле Тоске (упркос арбанашком вишедржављу), или грчке, када после пада пуковничког режима (1974) превагу однесе димотики над катаревусом (народни стандард уместо старогрчко-новогрчког амалгама)?

9) Докле год нас је страх од нашега народног, културног, стандарднојезичког, политичког и свеукупног државног јединства, други ће имати успеха у настојању да спрече његово истинско успостављање! Докле год мислимо да је то јединство немогуће, јер га други и моћнији неће дати, губиће се наше право и наша тежња да постанемо модерна, уједињена и демократски устројена нација!

10) И још нешто: направимо националну конвенцију о језику и обавежимо се на чување свих трију спратова, на одбацивање унутарсрпских језичких неспоразума и предрасуда, па и на трајно чување ијекавице не само кроз обновљено читање Старог и Новог завјета (с ијекавицом и у службеном издању Светог синода Српске православне цркве) него и кроз чување ијекавице у свима српским читанкама и обавезној школској лектири, укључујући и обавезно учење наизуст најбољих и најпробранијих српских ијекавских п(ј)есама тако да их зна свако српско дете, свугде, па и на србијанском југоистоку! Будимо свесни тога да само један врх наше језичке планине може бити највиши, онај који осигурава - и нашу јасну народну распознатљивост и нашу чврсту целовитост, и наш национални идентитет и наш национални интегритет!

Стандардност, супстандардност и нестандардност

Социолингвистички оквири језичке стандардности

Књижевни и/или стандардни језик Срба и Хрвата имао је, тј. имали су, ту злу срећу да се једини међу словенским стандардним идиомима нађу здружени, обједињени у једноме сложеноме стандарднојезичком моделу. Тај модел, да су хтели протагонисти великих историјских ломова на "овим просторима" и изван њих, могао је постати нормалан стандардни језик, али није постао. Могао је ваљано подупрети заједнички српско-хрватски и шири јужнословенски државни пројекат, али није подупро. Подупирао јесте, али подупро није. Оба та пројекта - и онај из 1918. и онај из 1943. или из 1945. године - утопила су се, понекад и са "светим дрхтајима побожног заноса", у мору "крви, зноја и суза".

Иако утврђени тематски круг овог научног састанка не допушта дубље улажење у заиста сложену социолингвистичку и стандардолошку проблематику насталу с распадом и друге Југославије, мора се без устезања рећи да сложеност српске стандарднојезичке ситуације, макар исход текуће кризе у задатим разлазним околностима био и најповољнији за Србе, постаје, заправо остаје, знатно већа него нпр. хрватска, а слична, рецимо, оној норвешкој. Остаје таква - не само због екавско-ијекавског изговорно-исписног двојства и не само због азбучно-абецедног дуализма, који додуше доноси и неке предности, него због немарног односа према језичком стандарду. Готово се ожалостимо кад се сетимо да је полазна дијалекатска позиција у Срба била знатно повољнија него у Хрвата. Хрвати су се национално интегрирали у веома широком опсегу захваљујући благовременом одбацивању књижевне чакавштине, јединога изворно хрватског језичког система, и књижевне кајкавштине (која је нудила могућност хрватско-словеначке језичке заједнице), па и, такође благовременом, приклањању вуковском моделу српскога језичког стандарда. Хрвати су жртвовали два топа да би добили језичкошаховску партију, Срби - ни пешака. Хрвати помно анализирају језичке партије и спремају нове варијанте, Срби то не чине. Први су вазда бринули своје бриге, потоњи више заједничке него властите.

У српској тежњи да се по сваку цену чува какво-такво српско-хрватско стандарднојезичко и државно јединство - додатно компликовано титовском расколничком националном политиком, која је барем формално удвостручила број народа, првобитно оличен у скраћеници СХС - "некако се изгубила и чињеница да је Србија српска матица" (Ђукановић 1994). Такав сплет околности - са Србијом, којој је била додељена улога нежељене и од сваког одбијане југословенске матице - "учинио је хрватски језички стандард тврдо моноцентричним, а српски језички стандард најпре лабаво моноцентричним, потом полицентричним. Чини се да би се у другачијем сплету околности развој српског језичког стандарда одвијао другачије, онако како је започео у самосталној српској држави - као моноцентричан и екавски" (Ђукановић 1994). Другачији сплет већ је ту, али још нема - расплета.

Остави ли се по страни стандардни екавско-ијекавски комплекс, данас развидно унутарсрпско питање, ваља рећи да се српски језик не може похвалити постојањем неопходних приручника с кодификованом нормом. Нема норме коју би оверавала за то, званично или незванично, овлашћена нормативна установа. Изузетак је, донекле, правописна норма, која је, од 1930. до 1941. те опет од 1960. године па до ове, односно до прошле године - уживала у Србији неку врсту службене заштите. Уживала ју је без обзира на то што се те заједничке правописне норме оба пута одрекла хрватска страна знатно пре државног краха. Сада је и ту, код нас Срба, настао поремећај, јер су се као кандидати за носиоца званичне српске правописне норме, готово истовремено, појавила два правописна приручника, два узуса, један на старом месту, новосадском (Правопис 1993 [1994]), а други на новом, никшићко-београдском (Симић 1993 [1994]). Није било сарадничких инспирација, ни индивидуалних ни институционалних, нити уважавања традиције коју оличава Матица српска.

Нажалост, Матичин 6-томник (Речник 1967–1976) јесте описни, а не прописни речник. Тај речник представља првенствено српско-хрватски литерарни идиом, обрађен под насловом Речник српскохрватскога књижевног језика, али не и адекватни српски, а још мање српско-хрватски језички стандард. Тај речник довршен је још 1976. године, али није на видику пожељан и крајње неопходан 1-томник или 2-томник. Он се, наводно, пише, пише се неколико година и није извесно да ли ће бити готов ни о 20-годишњици довршетка 6-томника, нити је извесно хоће ли то бити речник језичког стандарда или скраћена верзија речника српскога литерарног идиома.

Нормативна граматика српског језика, тј. граматика српскога језичког стандарда - макар као пандан Приручној граматици (Priručna gramatika 1979), изашлој знатно пре државноправног разлаза - није у изгледу, нити је извесно кад ће се појавити макар само као идејни пројекат.

Кодификована верзија српског језичког стандарда није дакле питање догледне будућности. Осим политичког расплета и ваљаног политичког решења - онога које обезбеђује барем јединство српскога културног, просветног и информативног простора, дакако плуралистичког, а то значи "јединства с разликама", обавезног јединства и неизбежних разлика - потребни су: људи који ће бити кадри да направе и храбри да обзнане кодификовану верзију нашега језичког стандарда, као и установе с овлашћењем да те људе окупе и плате. Неопходна је широко засведочена културно-политичка воља у српским земљама, односно њихово културолошко-(социо)полити(ч)ко(лошко) сазнање о тој неопходности, да би се тај не-лаки и не-угодни посао обавио. Намеће се, наравно, питање да ли то мора бити колективни рад, колективно дело, или ће то опет бити подухват пожртвованога стручног прегаоца који се лаћа посла без обзира на неповољне друштвене околности и големе личне неугодности.

Одлепимо ли се од општих питања која нас муче, могли бисмо овом приликом предочити неколико теоријских и прагматичких размишљања о стандардности, супстандардности и нестандардности, могућих и без постојања кодифициране верзије нашега стандардног језика.

Неки теоријско-прагматички аспекти језичке (суп)стандардности

Стандардност једне језичке јединице, на било којем нивоу језичке организације, односно језичког система или језичке структуре, оверава се нормом, обичајном (узусном) или кодификованом (озакоњеном), имплицитном или експлицитном.

Да је у нас на сцени првенствено узусна норма, осим кад је реч о ортографији (којом се уређује понајмање важан ниво језичке организације, односно језика и говора, тј. језичке делатности) - јасно је свакоме ко познаје реално стање србистике. Уосталом, и сама је србистика досад успешно била запретана у сербокроатистици, заклону њене можда и изнуђене немоћи, онемоћалости.

Имплицитна норма извире из језичког система, тј. из одабраног и прихваћеног модела језичке структуре, стандардне или супстандардне. Прихваћена структура, нпр. у творби речи, нуди много више могућности него што их има у употреби. У српскоме језичком стандарду нпр. немогуће су реченице Путујем у Београд и Био сам у Београд, јер прихваћени модел стандарднојезичке структуре не допушта локатив уз глаголе кретања нити акузатив уз глаголе мировања, не барем с предлогом у. (Већ с другим предлогом, нпр. с предлогом по, иде и друга логика. Може се нпр. рећи - Путујем по Београду.)

Докле год буде вредео канон да је српски језички стандард израстао на основи тзв. источнохерцеговачких новоштокавских говора (изостанак ијекавице у србијанској реализацији у том је контексту небитан), уз признато проширење основе и на неке (не, наравно, све), шумадијско-војвођанске говоре, имплицитна норма наше стандарднојезичке структуре, отеловљена нпр. у врховима тзв. београдског стила (Слободан Јовановић, Јован Скерлић, Љубомир Стојановић, Александар Белић и многи други) - остаје стабилна и усклађена с начелом неопходног континуитета, тј. "еластичне стабилности". Да је ту ипак било, и да има, поремећаја, можда боље уочавају представници назовиортачке, а у ствари противничке (хрватске) лингвистике, утемељене поодавно на антитези спрам српске. (Што Срби даље од Вука, то Хрвати ближе Караџићу - основица је те антитезе, али и обрнуто, додуше обрнуто само када је реч о интерпретацији појединих елемената прихваћеног модела, или припуштању у њ неких појединости изван њега [нпр. "кога се овдје пита" уместо "ко се овдје пита"], али не и кад је посреди приврженост јапији тога, вуковског модела, оној јапији која је зналачки разрађена у подоста нормативној Маретићевој Граматици и стилистици [Maretić 1899], али и у Хрватском правопису [Broz 1892], и двотомном Рјечнику (Iveković, Broz 1901].)

Наша, српска приврженост вуковском моделу, нарочито после Другога светског рата, али и пре тога - откад су се, због заједничке, макар слабо и провизорно прихватане, државе и/или због изразито бољих комуникацијских канала, у ближем дотицају нашли хрватски и српски, тј. србијански, језички стандард - постајала је декларативно живља, а практично све слабија, јер "у часу када је досегнута потпуна стандардизација, у годинама пред први свјетски рат, унутрашњи развој и коначна консолидација понешто је удаљила српски стандард од Караџићева канона" (Katičić 1986: 125). Пошто је крајем 19. столећа хрватском вољом био довршен процес обједињавања двају језичких стандарда у Вуковом моделу, убрзо је прорадило начело њихове дисимилације - код Срба помоћу активирања источнијих дијалекатских својстава, а код Хрвата неговањем западнијих и архаичнијих особина тог модела и неких елемената хрватске тронаречне структуре и њихове литерарне традиције, боље рећи одвећ књишке и архаичне интерпретације или стилизације заједничког модела.

То удаљавање Срба самих од себе, то "отварање према књижевном и разговорном изразу у Београду" (исп. Katičić 1986: 125), није морало изазвати озбиљније штете да се политички опуномоћено зрачење Београда није стало сужавати на три Мораве и Тимок и да није наступило претерано и стихијско отварање према средишњем па и источнијим србијанским говорима. То отварање било је праћено извесним затварањем према говорима с обе стране Дрине, онима око Врбаса и око Цетине, те онима источно од Неретве. Ти су се говори боље плодили у тзв. хрватскоме књижевном језику, наметнутом још 1972. године, и уставно, за "стандардни облик народног језика Срба у Хрватској", којем се све више приближавао "босанскохерцеговачки стандарднојезички израз". Боље су се плодили у хрватскоме него у српскоме језичком стандарду. Припремао се, и претворно и изазовно, и потихо и громогласно, политички и државни раскид, с границом на Дрини, а да се тога у Србији није било довољно свесно. Или је, упркос реткој свесности, све донедавна било немогуће о томе јавно говорити.

Пошто је и имплицитна норма прихваћенога језичког модела варијантна, и на пожељан и на непожељан начин, што је са знатнијим проширењем основице ка истоку водило и прекомерним дублетизмима, настале су и почеле су се учвршћивати не само поларизације између српскога и хрватскога језичког стандарда него и поларизације унутар српскога.

Развојну контролу која би, упркос републичким границама, осигуравала центрипеталну унутарсрпску стандарднојезичку интеграцију могла је обезбеђивати само експлицитна норма. Њоме би се успостављао склад између прихваћеног стандарднојезичког модела (с његовом имплицитном нормом) и такве реализације тог модела у јавном животу свеколиког Српства да она буде што уједначенија. Тај склад - с чврстином заједничкога српског стандарднојезичког језгра, под контролом и имплицитне и експлицитне норме - био је утолико потребнији што је раслојавање сваког језичког идиома, па и стандардног, њему иманентно својство. Функционални стилови српскога језичког стандарда добро су се развијали, боље и неспутаније него хрватскога, следећи културни и цивилизацијски развој, виталност и величину српског друштва, растаканог тегобним историјским развојем и тешким расколничким приликама и пре 1918. године, и у Краљевини, и у Федеративној Републици, па и у оној регији и Републици која се сматра(ла) српском матицом. Ти су стилови, међутим, као и много шта друго, слабо описани, а прописивања, чак ни у општим назнакама, готово да и није било.

Имплицитном нормом обезбеђује се то да језичке реке теку, без поплава, коритима с одговарајућим обалоутврдама. Српски језички слив има, и треба да има, више река, али се мора знати она главна, која га репрезентује. То је, наравно, стандардни језик. У свакој од тих река - којима теку "изворни", односно "органски", дијалекти, додуше све слабије, и урбани, све урбанији супстандардни говори, све бујније и бурније - важи нека њена имплицитна норма као год и у оној којом тече стандардни језик.

Експлицитна норма, узусна или кодификована, вреди, међутим, само за једну језичку реку, ону којом тече стандардни језик, али највећи број људи добро плива само у оним рекама којима теку супстандардни говори, премда се свако мора барем купати у оној главној како год знао пливати. Експлицитно нормирање не мора бити командно, наредбодавно. Оно може бити саветодавно или препорукодавно, односно рекомандибилно. Ваљало би, међутим, да оно буде непрекидно, систематско и, по могућности, оверено, тј. кодификовано.

Нормом се може бавити ко год је квалификован, али се мора знати установа која је кодификује или нека стручна комисија која је оверава. Та комисија може у нашим приликама бити везана за академију наука, или бити међуакадемијска ако нам буде суђено да живимо и с плурализмом академија, што не значи да њу морају сачињавати само академици. Напротив, без тога ћемо и даље наслућивати шта је стандардно, а шта није, али то нећемо имати где да проверимо, не барем с пуном меродавношћу. То никако не значи да неће смети излазити књиге и чланци с нормативним претензијама, у штампи, периодици и књижној публицистици, али ваљана кодификована стандардност изискује меродавност након исцрпног истраживања језичке стварности, саопштавања и размене стручних мишљења.

Експлицитна норма, као год и имплицитна, (треба да) погађа све нивое језичке организације, језичке делатности: 1. графију; 2. ортографију; 3. лексику (вероватно најмање), нарочито терминолошку (можда највише); 4. фонологију и фонетику (тј. ортоепију); 5. акцентуацију; 6. морфологију; 7. творбу речи; 8. семантику 9. синтаксу и 10. стилистику (отпорну на нормирање). И треба да производи "ортоглосију".

Нормативне илустрације

Простор ми допушта само неке сажете нормативне илустрације на појединим нивоима језичке и говорне структуре.

Графија

Стандардолошко је питање и однос према графији. Примарност ћирилице у српској језичкој култури ставила је на дневни ред измену досадашње конвенције о равноправности двају писама у службеној и јавној употреби те пуно уклапање ћирилице у модерне информационе технологије, па и у свет персоналних рачунара. С тим у вези у Српској академији наука и уметности, 19–21. 9. 1994. г., одржаће се стручно-научни скуп под називом "Ћирилица и модерне технологије".

Технолози драматично упозоравају на то да је нужно остварити низ пројеката како би се избегло да ћирилица постане инфериорно, другоразредно писмо. Законске повластице дате ћирилици, без њенога технолошког оспособљавања на нивоу који сада има латиница, не могу јој обезбедити стварну стандардолошку предност у српском језику. Упозорава се и на то да прети опасност "лаганог умирања језика који остану изван домашаја нових информационих технологија" као и на "цивилизацијско заостајање оних народа који се технолошки не описмене".

Технички стручњаци лакше од класично образованих језикословаца размишљају о могућој директној конвертибилности српске ћирилице у латиницу и обратно па и о томе да се проблем двају српских стандардних изговора, екавице и ијекавице, може решити увођењем јата у стандардну графију. Један лингвиста писао је недавно о "пресловљавању", тј. о "супстандардизацији", српске латинице у оним медијима којима стандардна нема приступа, као што је нпр. телепринтер (исп. Пешикан 1993: 17–18). Посреди је друкчије представљање латиничких слова с дијакритичким знацима (Č, Ć, Š, Ž). Размишљање о свему томе требало би подстицати, а не обесхрабривати, нити онемогућавати решења боља од постојећих, осим ако Срби не желе остати једини европски народ који одбија интегритет свога језичког стандарда, било с једним изговором или с двама изговорима уз "нову", додатну стандардну графему. Осим тога, информациона технологија може помоћи ширу обнову знања предмркаљевско-предвуковске ћирилице, црквенословенске. Наравно, стандардизација пис(а)ма не исцрпљује се у овим напоменама.

Лексика

Тврда експлицитна норма потребна је само у терминологијама, али за њихову израду нико није ни задужен, ни овлашћен, ни плаћен. То је огроман и дугорочан посао, којем заправо нема краја.

Хитно је нпр. потребан кодификовани сликовни речник да бисмо знали шта су стандардни еквиваленти за разне шпенадле, зихернадле, манжетне, куплунге, хаубе и шрафцигере, те за бројне англицизме из новијег времена. Морамо ли, прихватајући неизбежне компјутере, хардвере и софтвере, примати и хиљаде других англицизама те устрајавати на њима без икакве ограде и без напора да им нађемо замене?

С друге стране, чињеницу да устав познаје нпр. само лексему непокретност не треба схватати као забрану за реч некретнина, бољу као термин, као што не морамо све (про)сипати, (у)сипати и (на)сипати, а ништа не (про)ливати, (у)ливати и (на)ливати. Не морамо све превазилазити и одлагати, а ништа не надилазити (савлађивати, преброђавати итд.) нити одгађати. Посла за експлицитну норму, у терминологијама па и у општој лексици, за експлицитну развијенију стандардност, која се постиже нормативним саветима и препорукама, има на претек.

Морфологија и творба речи

Можда ће време донети да сада неизбежно разнолике хипокористике у номинативу типа Пера/Перо, Јова/Јово и Миша/Мишо станемо, уместо двојно (Пере и Пера, Мише и Миша, Јове и Јова итд.), деклинирати једнообразно, вероватно "женски", "извансистемски". Исто тако, хипокористици типа Раде, Миле и Циле (сада с тројном деклинацијом - Раде, Рада и Радета итд.) могли би се једног дана свести на једнообразне, "мушке" и "системске" ликове (вероватно Радета, Милета и Цилета итд.) Засад норма у томе мора бити регионализована (понекад, можда, обавезно једнообразна за све регије; нпр. једино је стандардно рећи владици Раду, још и Томову, никако нпр. владици Ради Томину). Дакле, експлицитна узусна норма данас је двојна или тројна, расута и прекомерно варијантна за потпуно исто значење, за исте хипокористике, што баш и није "нормално" својство језичког стандарда.

С друге стране, експлицитна норма рекомандибилног или чак командног карактера фаворизује економичније ликове горчи и строжи, виши, даљи и ближи на штету дужих (дугих и дугачких) - горчији, строжији, вишљи, вишњи и височији, даљњи, далечији и ближњи (од којих су неки супстандардни "системскији" од стандардизованих), пропуштајући ипак ликове Свевишњи, ближњи па и даљњи с "помереним" значењима.

Пожељно би нпр. било, с треће стране, сузити експлицитну норму присвојних придева на -ји и -ији у корист краћих ликова (нпр. дечји, мачји, вучји, божји, козји, вражји и пасји, а не дечији итд.) - то и чини нов Матичин Правопис српскога језика (Правопис 1993 [1994]: т. 74д) - што је, додуше, пре питање творбене него правописне норме, у коју се потоња силом прилика "меша". И пожељно би било моћи казати "Андрићева, Ћопићева и Црњанскијева дела", а не само "Андрићева и Ћопићева дела и дела Црњанског, јер језички стандард мора попуњавати беле мрље. Њих, додуше, нису попунили изворни народни говори, који допуштају и непотребно удвајање истородних и истозначних суфикса -ов и -ев (синовљев, братовљев), али не и додавање суфикса -ев, тј. -јев, на суфикс -ски, -цки или -чки (Рудинскијев, Матицкијев, Керечкијев), мада прихватају додавање суфикса -(ј)ев на домаћа и страна презимена на -ов или -ев (Бошковљев, Нотевљев, Горбачовљев, Козиревљев) те на именословне неологизме са завршним -ки (Микијев, Зокијев, Бобијев). Оно што се среће - придев Црњансков - стоји изван система, јер се презиме не сме крњити да би се направио присвојни придев.

И најзад, узмимо етимолошки истородне морфеме /би(ј)/ и /бој/. Обе припадају имплицитној норми нашега језичког стандарда. Помоћу њих могуће је показати како се активирају, или остају пасивне, творбене могућности српског језика. Експлицитна узусна норма у српском језику активирала је нпр. само убиј, убица и убиство, разбиј, разбој, разбојник и разбојништво, али не и убијство, убојство, убојник и убојништво, нити пак разбица, разби(ј)ство и разбојство.

У норми су и морфеме /име/, /зов/ и /зив/, које се плоде у речима: име, именик, именилац, именитељ, преименовати, презиме, именица, итд., односно у речима: назив, позив, изазов, позивница, прозивка, али не и у могућим речима: поиме, изиме, поименица, проименка, односно: називник, називалац, називатељ, преназвати, називка и називница.

Небројено је мноштво таквих случајева плођења и пасиве, да не кажем јаловљења, које би ваљало истраживати и анализирати. Тако бисмо могли одговарати на питања зашто чега има, а нечега нема (зашто нпр. имамо зубни, али не зубан, зашто имамо зубара, а не зубника, зашто зупчани, а не зубовни, зашто зупчаник, а не зубовник итд.). И могли бисмо, по потреби, допуњавати лексички фонд, нарочито терминолошки.

Синтакса и стилистика

Синтакса је душа језичког система, језичке структуре. Можемо нпр. рећи Полет и одушевљење нашег народа били су му основна снага у непрекидној борби за опстанак и ослобођење, и ту реченицу максимално интернационализовати тако да гласи - Елан и ентузијазам наше нације били су јој базична енергија у перманентној кампањи за егзистенцију и еманципацију. У обе реченице имамо исти "апстрактни систем знакова", српски језик, чак српски језички стандард. Друго је питање да ли је друга реченица, претрпана тзв. туђицама, заправо интернационалном лексиком, - стилистички уредна, ваљана. Она никако не би била добра за литерарни, па чак ни за научни стил, али је административни, или, рецимо, дипломатски стил, с нешто мање грчко-латинске етимологије, може поднети.

У једној другој реченици - преводу енглеске поставе Will you come to (see) me tomorrow, која би у кодификованој норми гласила Хоћеш ли доћи сутра к мени, а у узусној Хоћеш ли доћи сутра код мене? - помоћу разних њених графијско-ортографијских, фонетско-фонолошких, синтактичко-стилистичких и других варијација могуће је показати шта је у српском језику стандардно, шта супстандардно а шта нестандардно.

А (1) Синтагма хоћеш ли може се стандардно варирати у (2) да ли ћеш, а затим у супстандардне или нестандардне ликове: (3) оћеш ли, (4) хош ли, (5) хот ли, (6) ош ли, (7) от ли, (8) оли, (9) дал ћеш, (10) је ли ћеш, (11) јел ћеш, па чак и у (12) да ли ће, (13) је ли ће, (14) дал ће и (15) јел ће (последње четири свођењем 2. л. јед. през. пом. гл. хтети на 3. л. јед., дакле ћеш на ће, што се компензира синтагмом да дођеш, "везником да с презентом", или чак презентом дођеш без "да"); Б (1) Инфинитив доћи може се трансформисати (2) у крњи облик доћ те у синтагму (3) да дођеш и њену редукцију (4) дођеш; В (1) Прилошка одредба сутра може се трансформисати у (2) сјутра и (3) ćутра; Г (1) Идеалностандардни предлог к може, без промене значења, бити замењен (2) предлогом код или (3) предлогом до (можда с нешто другачијим значењем).

Значење се, и то не обавезно, може променити тек заменом инфинитива, тако да се (код оних који у уху имају новоштокавску густину инфинитива и његово неутрализујуће значење) изгуби (неутрално) футурско значење у корист модалне, вољне значењске преоблике (Хоћеш ли доћи? јесте футур, а Хоћеш ли да дођеш? - модална је конструкција). Много десетина различитих, више-мање истозначних, комбинација могуће је, на основу изложеног материјала (А–Г), произвести и чути у српском језику, у његовим руралним и урбаним срединама, од Београда, Новог Сада, Приштине, Пећи, Подгорице, Бање Луке, Требиња, Книна, Белог Манастира, Вуковара до Суботице, Инђије, Крагујевца, Ниша и Призрена. Испит стандардности могле би данас положити реченице: Хоћеш ли доћи сутра/сјутра к мени/код мене/до мене (њих шест) и, евентуално, оне, те "исте", с неуправноупитном синтагмом "да ли ћеш" уместо "хоћеш ли" (још шест трансформација). Дванаест истозначних трансформација истог материјала сувише је много за један стандардни језик, а камоли још по 30 комбинација с тим двема упитним синтагмама (2 x 30 = 60), затим 8 x 36 = 288 комбинација (оне с преобликама "хоћеш ли" и "да ли ћеш" у остале упитне синтагме), и, најзад, још 4 x 18 = 72 комбинације (оне с упитним синтагмама "да ли ће", "је ли ће", "дал ће" и "јел ће", које се не могу повезати с инфинитивима, па зато двоструко мање комбинација). Све у свему - 432 комбинације кад се узму у обзир, осим 15 упитних синтагми, и 4 прилошке одредбе за време и 3 прилошке одредбе за место (или - циљ). Супстандардне су, по моме мишљењу, све оне комбинације с "прихватљивим", "системским" глаголским облицима, а нестандардне оне код којих се "ћеш" замењује са "ће" уз "везник да с презентом" (да дођеш) или његову редукцију (дођеш). Дакако, источно од Дрине, тј. подаље од ње на исток, комбинације са ćутра могу се доживљавати као (сасвим) нестандардне, као и оне са "ће дођеш" - западно од Дрине, јер су посреди упадљиво дијалекатске категорије.

У нашим граматикама, мање или више описнима, ретко прописним, 1-језичним и 2-језичним, тешко је наћи макар упозорење да у стандард не спада нпр. Да ли ћеш да дођеш сутра код мене?

Језички приручник (Ивић + 3 1991), књига писана за РТБ, али са ширим нормативним претензијама, наравно - без кодификације, нуди низ нормативних препорука па и оних за ублажавање "дакања", за већу честоту инфинитива у српскоме језичком стандарду (стр. 25, 30, 32, 125–131) и за персонализацију квазиимперсоналних исказа с глаголом требати (VI 22в–д, стр. 127–129): не би нпр. у стандардни језик смеле ићи реченице - Дошли су сви они који је/су требало да дођу, јер не може исти исказ бити истовремено и "личан" и "безличан". Стога су у језичком стандарду, у таквим контекстима, могуће само персоналне конструкције "који су требали да дођу" или "који су требали доћи".

Међутим, ниједан језички приручник с општом наменом не може заменити бројне друге, с ужом специјалношћу, нити пак граматике, речнике и стилистике језичког стандарда.

"Ортоглосија"

Будућа српска нормативистика, односно стандардологија, мораће одступити од нашега тешког социолингвистичког наслеђа, које стандардни језик своди на правопис, на ортографију. Оног наслеђа које се исцрпљивало у "заједништву", бивајући сметено у откривању, разумевању и задовољавању интегралнога српског интереса, језичкога и сваког другог.

Србима је, јамачно, потребна "ортоглосија", правојезичје и праворечје, оно што их репрезентује, а ништа не "укида", већ ваљано одређује шта је шта и шта где спада, разврставајући и подупирући сву супстандардну разноликост, српске "диглосије" и "полиглосије", "двојезичја" и "вишејезичја", слободно трајање и неговање свих цветова, руралних и урбаних, унутар оне језичке грађевине, онога језичког слива, што живи под именом српски језик.

Како ће се у свему томе снаћи Црногорци? Лако ако своју будућност буду сагледавали у обзорју владике Рада, градећи свој снажни субнационални идентитет у оквиру традиционалног, историјског Српства.

Фусноте