2 На пример, да ли због небриге, тј. непоштовања законских норми, или због недостатка средстава, саобраћајни знаци широм Србије (чак и назив места) остају без обавезног (и обавезно првонаведеног) српскога ћириличког исписа. А кад је о Војводини реч (изузетак - Кикинда), називи улица (то се најбоље види у главном граду АПВ - Новом Саду) искључиво су латинички.

Разуме се, назив нашег скупа не ограничава разговор о туђицама на српски језик, тј. на српски језички стандард и/или српски књижевни језик, али је разговор релевантнији ако га више усмеримо на проблематику стандардног језика. Пуризам и непуризам више су категорије стандардних него нестандардних језичких идиома јер су само у њима социјално релевантни, мада су органски дијалекти, бар кад је реч о лексици, "органски" само по том атрибуту, који им се придружује колико често толико и неоправдано.

Нема никакве сумње, српска језичка култура, кад је реч о туђицама, сродна је пољској, руској па и енглеској, а несродна чешкој, хрватској, словеначкој, мађарској и немачкој. Чеси, Хрвати и Словенци имали су исту инспирацију при супротстављању германизацији, односно мађаризацији, али су следили немачки и мађарски пуристички узор. Другоспоменути језик, мађарски, уз исландски, нема премца у сталном пуристичком набоју упркос томе што је мађарски језик и генетски и типолошки изузетно заштићен од страног, начелно "опасног" наноса.

Српски народни говори били су изложени сталном утицају свих језика с којима су били у контакту. А били су - осим, преко цркве, са старословенским - у блиском додиру с грчким, турским, мађарским, немачким, румунским и арбанашким језиком. Данас енглески језик својим утицајем на српски, и не само у лексици, надмаша све друге.

И поред тога што су десетлећима српски и хрватски језички стандард сматрани саставницама једнога стандардног језика и једнога конвергентног културноисторијског процеса, ипак су и "простонародна" и стручна размишљања о појединим језичким појавама, па и о туђицама, била озрачена упадљивим разликама у прихватању и присуству тих феномена у српским и хрватским дијалектима, супстандардним идиомима и у варијантама стандардног језика. "Простонародна" размишљања, којима новине често отварају своје странице (чешће него стручнима), уједначена су у залагању за "потребу да се стране р(иј)ечи зам(ј)ењују л(иј)епим домаћим р(иј)ечима", а репрезентативна стручна мишљења из београдског и загребачког језичко-културног средишта никад се нису сасвим подударала.

Српски огледи и погледи

Иако би се овде могао навести сијасет стручних огледа и погледа, определили смо се, на српској страни, за два, једно давнашње и једно новије. Аутор давнашњега јесте Радосав Бошковић, дугогодишњи професор Универзитета у Београду, који је мало писао и ретко се кориговао. Бошковић (исто) заправо констатује књижевну двојезичност, српску и хрватску, анализирајући три групе различитих "односа" према лексици.

"Прва група" осветљава однос између различитих "домаћих" речи, с мноштвом илустрација: завера - урота, воз - влак, радознао - знатижељан, с обзиром - гледе, овлашћење - овласт, предузеће - подузеће, вођство - водство и читав низ других.

"Друга група", у Срба - "туђица, какав европеизам", код Хрвата - "домаћа реч, или бар многи би се Хрвати заклели да је домаћа", опет је с мноштвом илустрација, од којих наводим само оне које, рекао бих, данас нису актуелне: цифра - бројка, хигијена - здравство, централа - средишњица, канцеларија - писарн(иц)а, орган - гласило, алеја - дрворед, резултат - исход.

О "трећој групи" већ је било говора у уводном делу овог текста, где су наведене неке илустрације (возило - превозно средство, стотинка - стоти део и др.), које су данас мало релевантне, па би се овде могле навести неке друге: тисућинка - хиљадити део, успавало - средство за успављивање итд.

Пре него што се вратим на проблематику "друге групе", ваља ми парафразирати или цитирати неке Бошковићеве коментаре и закључке који осветљавају поједина упадљива својства српског и хрватског књижевног језика: хрватски је, структурално, "језик вештачке природе", који се одликује "лексичким терминисањем", мада међу кованицама - има и потребних и непотребних, и оних рађених "по домаћим калупима" и оних "које одишу туђим духом", унајкраће - "има их свакојаких". У ствари, "хрватски књижевни језик много лакше фабрикује нове речи него српски", у томе се он "некако механизирао". У закључку се наводи низ речи које потврђују то "механизирање", међу којима су се две, затезни и погубан, у новије време угнездиле и у српском језику (нпр. "затезна камата", "погубне последице"), мада се проф. Бошковић ругао њиховој "лепоти" (реч под наводницима Бошковићева). Ни "ругање" ни "лепота" немају вечног важења.

Није нужно сложити се са сваком мишљу Бошковићевом, али је несумњиво да је српски језик, за разлику од хрватског, "више задржао свој природни, ако хоћете народни, словенски лик", макар био широкогрудо отворен к туђицама. Додао бих - у српском је много више спонтаности, која олакшава живот, у хрватском - мање сигурности и више књишкости, које сведоче о тешкоћама у Хрвата с њиховим форсираним бездржавним успостављањем националног идентитета и параноичним страхом од тога што им поглавито српска новоштокавштина и преузети модел њене вуковске стандардизације на неки начин - непрекидно оспоравају и угрожавају тај идентитет. Отуда толико масовно "фабриковање" неологизама, и потребних и непотребних, и смислених и бесмислених.

Прегледајући готово све бројеве београдског Нашег језика (обновљеног 1950. г.) и загребачког Језика (заснованог 1952. г.), осим оних после 1991. године, нашао сам да се у потоњем, из броја у број, као опсесивна тема, разматрају туђице, поготову оне које се у српски тако (о)лако примају, и уопште оне речи које се, макар само у подтексту, жигошу као - србизми. С друге пак стране, те тематике скоро уопште нема у Нашем језику. Чини се да је она одавно "апсолвирана", о чему у првом годишту нове серије Нашег језика сведочи уводни текст уредништва под насловом "Уз педесетогодишњицу наставничког рада проф. А. Белића" (Уз педесетогодишњицу …): "Преко тих многобројних чланака својих професор Белић је Нашем језику дао оно чиме се он оштро разликује од многих наших 'бранича' и 'бранилаца' језичких, од многих словенских и несловенских часописа књижевнојезичких: дао му је правилан научни методолошки оквир; оквир - не уског, граматичарског, пуристичког гледања на књижевни језик, него широког, вуковског лингвистичког гледања на њ" (подв. - Б. Б.).

Извесног колебања у тој, антипуристичкој, оријентацији ипак је било. У првом значајнијем послератном језичком саветнику (Пецо и Пешикан 1967, стр. 14, 16), названом "информатор", аутори његови износе у другом, носећем, поглављу, под насловом "О начелима језичког нормирања", два благо супротстављена становишта, садржана у прилогу "Однос према страним речима":

1) "Уношење страних речи у наш језик не само што често нарушава наслеђене језичке системе, доводи их до нестабилног стања, него и модификује језичко осећање и - што је још неповољније - чини га несигурним. Са страном речју продире и туђа фонетика, нарочито акценат, подривају се системи граматичке промене (како, на пример, гласи множина од именица гну, жири и сл.?). Према томе је позајмица начелно нежељена појава у језику - ако није потпуно прилагођена његовим системима или ако својим функционалним предностима не надокнађује тешкоће које изазива."

2) "При овоме, међутим, не треба губити из вида да терминологија и уопште фонд речи којима се неко служи мора бити у складу са ступњем његовог језичког образовања. То не значи да употребу интернационалних термина треба формално везати за одређену школску квалификацију, јер се језичко образовање не стиче само непосредним учењем страних језика него и упознавањем властитог језика и интернационалног лексичког фонда у њему, али значи да је за правилну употребу многих термина неопходно схватање њиховог склопа и познавање основног значења њихових делова (нпр. за усвајање термина хронометрија неопходно је знати да се он састоји из два дела, од којих први означава појам време а други мерење)."

Курзивом одштампани део у становишту под 2) "амнестира", дакле, и друге туђице, а не само терминолошке. Невоља је једино што нема јасне границе између интернационализама и "интернационализама", терминолошке и друге лексике, поготову код шире публике, која неретко о "вишку образованости" и "начитаности" сведочи и "вишком" туђица, тј. њиховом прекомерном употребом² - и где треба и где не треба, и кад треба и кад не треба, и у правом и у погрешном значењу.

Свако колебање, међутим, изостаје у недавној серији текстова о туђицама београдског лингвисте Егона Фекетеа објављених у "Политици" (у пролеће 1995) и сабраних у књизи Слово о језику (Ћупић, Фекете, Терзић 1996: 149–186). Реч је зацело о понајдужем заокруженом прилогу о туђицама код нас, с мноштвом поднаслова (Шта с туђицама, Страх од туђица, Нема говора без туђица, Туђице и народни говори итд.), у којима се заступа, нешто радикалније и отвореније него иначе, владајуће мишљење о туђицама у српској култури.

Фекете се определио за то да темељито анализира предности туђица и да те предности богато илуструје и образложи, не осврћући се превише ни на каткад лековита упозорења стручних и нестручних добронамерника - да с туђицама не треба претеривати, као што не треба ни подилазити "простонародном" мишљењу о наводно обавезној предности "домаћих" речи над "странима". У томе, лаичком мишљењу слабо се огледа сазнање да нема сигурних критеријума који би помогли разлучивању речи од лексема, "нашица" од "туђица". Лаичко мишљење још је мање оптерећено другом "муком с речима", оном која не допушта лако разграничење сродних језика у контакту, понекад заправо и немогуће ако се не призову у помоћ изванјезички чиниоци, неретко одлучујући у процењивању где престаје један а настаје други језик.

Не треба занемарити ни занимљив стицај околности да се бројним Фекетеовим текстовима о туђицама у истом поглављу књиге придружује и један Ћупићев (Још о туђицама - менаџмент, шопинг и сл.) - као нека врста намерног контраста. У том контрастном штиву оштро се жигошу англицизми, чак и они за које је мало вероватно да ће скоро изаћи из моде (менаџмент, бизнис и шопинг). Ћупић јамачно сматра да није згорег и оштро упозорити на то да се без многих, па и добро укорењених, англицизама може (што је иначе тачно) - како би се спречило њихово прекомерно надирање, заправо право куљање, понекад и такво да апостол Јован Крститељ постаје Џон Баптист. Не мора се имати аверзије ни према Џону Баптисту, јер је добро знати и такве енглеске финесе, али се у српском тај апостол одавно зове Јован Крститељ, при чему је небитно што су и Јован и Крститељ - такође туђице, али је та именословна синтагма одавно нострификована с тим ликом. Небитно је нпр. и то што су и бабун (енгл. baboon) и павијан такође туђице, чак и истородне, само што је лексема павијан много раније примљена. Битно је, међутим, да је павијан одавно и ваљано уходан термин, којем заиста не треба супарник.

Очекујући да ће Е. Фекете и на овом скупу изложити барем једну варијацију на исту тему, јер се исто може увек друкчије рећи и уверљивије образложити, у другом делу свог прилога овоме скупу позабавио бих се класификацијом (тзв.) туђица. Тиме се враћам наговештеној проблематици Бошковићеве "друге групе", наравно без њеног преламања кроз српско-хрватску призму, које постаје све мање актуелно.

Прилог класификацији туђица

Могуће су веома различите класификације туђица. Лаћам се једне од њих, с понешто илустрација, без намере да о томе кажем било прву било последњу реч.

1. По језицима из којих су преузете или језицима посредницима туђице се могу поделити на: латинизме и хеленизме (одн. интернационализме); германизме (из којих ваља изузети англицизме, а убројати првенствено речи из немачког); англицизме (који, најчешће као британизми и американизми, надиру у све језике овог света); романизме (из којих се могу изузети речи из француског, галицизми, и италијанског језика, италијанизми); словенизме (који се радије не узимају збирно, него оделито - као русизми, полонизми, бохемизми, словакизми, србизми, кроатизми, бугаризми …, док се славенизмима имају сматрати речи из црквенословенског језика и његових редакција); турцизме, арабизме и персијанизме (збирно османизме, у које могу ући и речи из других језика, које су к нама дошле преко турског језика); хунгаризме итд.

У начелу, дакле, сваки језик, или народ, позајмљивач или посредник у позајмљивању, може добити свој -изам, а могу га добити мање или веће групе језика (нпр. скандинавизми, балканизми и индоевропеизми) ако је небитно установити или немогуће открити ужу првобитну припадност позајмљенице. Реч хиљада нпр. може бити означена као хеленизам, односно као неохеленизам, или грецизам, па и као балканизам, а тисућа, коју бележи Душанов законик пре продора хиљаде у српски језик и истискивања тисуће из њега, без обзира на то што су је Срби вероватно донели из прапостојбине, - као словенизам и индоевропеизам (рус. тысяча, чеш. и слов. tisic, пољ. tysiąc, нем. tausend, енг. thousand …). Наравно, није увек лако установити ни изворни ни посредујући језик.

2. По функцији се туђице могу поделити на терминолошке и нетерминолошке, при чему се и обичне, свакодневне речи могу често употребљавати као термини а термини као обичне, свакодневне речи.

Турцизам кашика неизоставна је свакодневна реч (појам, предмет), али је и термин у индустрији посуђа и прибора за јело. Векна је германизам и свакодневна српска реч, која се у нас обично односи на 600 гр још свакодневније лексеме хлеб, (све)словенске речи ако се изузму Хрвати и Словенци, који кажу крух, али су обе, и векна и хлеб, важни термини у хлебној индустрији. Крух је наравно кроатизам, није дакле неутрална, стилски необележена српска реч, још мање термин, али је обавезна саставница (и) српског фразеологизма - трбухом за крухом.

И рачун је туђица (од лат. ratio), најчешће свакодневна реч (Он не води рачуна ни о жени ни о деци, Не ради јер нема рачуна). Рачуну као термину конкуришу конто (у банци) и фактура (у производњи и трговини), с различитим, вазда терминолошким значењем.

Синтагма будуће време може се употребити као термин (Будуће време у српском језику твори се од енклитичког облика презента глагола хтети и инфинитива глагола пуне предикације) и као обична свакодневна синтагма (Чекам неко будуће време које неће бити овако страшно и крволочно). Футур се пак употребљава само као термин, и у томе је, поред транснационалне раширености, његова вредност и предност. Најбољи су они термини који нису транспарентни, претерано полисемични и асоцијативно бујни. Пошто реч зарез има и нетерминолошко значење (оно што се засече у дрвету), начелну терминолошку предност могле би имати запета (русизам) и кома (интернационализам).

3. Хибриди, акроними и антропоними свакодневна су и терминолошка лексика, коју здружујем у једну скупину, иако су, наравно, посреди засебне скупине, од којих последња (антропоними) "улази" у ширу -нимију (нпр. етноними, топоними, хидроними, ороними …), односно у ономастику, која се бави проучавањем властитих имена.

3.1. Старословенски хибриди, односно хибридни славенизми, заједно с другим славенизмима - и то у делима П. П. Његоша, највећег песника српског језика (не и - српског језичког стандарда, јер Његошева величина није у реалној вези с тим стандардом) - недавно су монографски обрађени с високом квантитативном и квалитативном поузданошћу (Стијовић 1992). Пописано их је и описано 1500. На неки су начин и "прописани". Реч савјет нпр. јесте хибридни славенизам, са српскословенским са- и рускословенским (па и Његошевим) јекавизмом у основној морфеми вјет, док је лексема совјет - рускословенска позајмљеница; растојање је нпр. хибрид, а растојаније - чиста црквенословенска реч; жертва је рускословенска реч, као и жрец, док су дрзак и поступање - хибриди, мада би се много ко заклео да су то "чисте" српске народне речи. И тако даље.

Хибрида у савременом језику - попут контранапада и квазиновинара, дакле оних с каквим префиксо(идо)м - има све више. Грчко-латинских хибрида (нпр. с хеленским префиксом анти- или латинским контра- + какав хеленизам, одн. латинизам), а поготову хибрида у којима би само анти- и контра- били изворно грчки и латински елементи, а остало из тих и других језика, - има и може бити безброј (антихерој, антиталенат, антипатриотизам, антинуклеарац, антивладин, антитржишни, антиаргумент, и контрааргумент, контраадмирал, контрашпијунажа, док је англицизам контрапродуктиван, с латинским елементима, продро у све наше новине).

Анти- и контра- можда су најобичнији и најшире познати префикси, али је данас њихов велики број, преко енглеског, продро у многе језике па и у наш: аудио-, видео-, екс-, екстра-, ин-, интер-, инфра-, квази-, макси-, мини-, пан-, супер-, ултра-, итд. Њихова продуктивност, наравно, није једнака.

3.2. Акроним је реч коју сачињавају почетна слова оних речи које он представља. Акронимне туђице јављају се у изворном лику или као калкови, који су каткад подударни с изворним ликом. Најмоћнија сила у свету U(nited) S(tates) of A(merica), USA, обично се представља калком С(једињене) А(меричке) Д(ржаве), САД, али је зато N(orth) A(tlantic) T(reaty) O(rganization), NATO, редовно представљен у изворном лику. Потоњи се понекад деклинира мада за то није нарочито подесан.

Три важне акронимне туђице срећно се уклапају у српски језички стандард, и увек се пишу малим словима: радар (radio detection and ranging), ласер (light amplification by the stimulated emission of radiation) и сида - с етимолошки истим лексичким елементима у два језика, у енглеском (AIDS - acquired immune deficiency syndrome) и француском (SIDA - syndrome d'immuno-déficit acquis) - која се боље прихвата у српском језику с прилагођеним француским него с тешко прилагодљивим енглеским ликом.

Акроними наше бивше савезне државе (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ), па и садашње (СРЈ), нису оперативне речи, нису чисте туђице него - хибриди, што вреди и за сада већ архаични акроним СИЗ, који се лако деклинирао.

Лако се деклинирају и хибридни акроними ТАНЈУГ, односно Танјуг, који је надживео државу за коју је био основан још за време Другога светског рата, и АВНОЈ, односно Авној, који је као феномен отишао у историју, али остаје као реч, као акронимна туђица.

Најбоље је, кад год је могуће и погодно, задржати акронимне туђице у изворном лику, као нпр. ОУН, УНИЦЕФ или НАТО, с надом да ће се потоњи феномен ускоро преселити у историју и бити замењен каквом стварно миротворном организацијом, што би проредило употребу тог акронима.

3.3. Антропонимне туђице такође се могу делити на разне начине, с обзиром на порекло и функцију. Ампер, ват, волт, њутн и џул, нпр., јесу важне мерне јединице успостављене по именима научника; форд и мерцедес - марке кола, по именима власника фабрика аутомобила; док су тупољев, даглас и месершмит називи авиона дати по имену њихових конструктора.

Изговорно и исписно прилагођавање страних властитих имена тежак је проблем нашег правописа и наше фонетике, који се решава на различите начине: пуним или делимичним прилагођавањем кад је реч о папама и припадницима династија (Јован Павле Други, али Елизабета Друга [не нпр. Јелисавета Друга]), или сасвим недовољним (орто)графијско-фонетским прилагођавањем. Када се ради о женским антропонимима, није ушло у обичај њихово морфолошко прилагођавање иако би оно, кад год је могуће, било веома пожељно. Тако је одомаћено Елизабета Друга, али не и Елизабета Тејлор.

Неприлагођена употреба погађа/ла (је) Брижит(у) Бардо, Ингрид(у) Бергман, Беназир(у) Буто, Долорес(у) Ибарури, Маргарет(у) Мичел, Франсоаз(у) Саган, Маргит(у) Савовић, Сузан(у) Хејворт и многе друге. Не видим зашто је гласовно-словно прилагођавање оправдано, а јесте, док морфолошко није, иако је неопходно.

Мучили смо се, и мучићемо се, с именима грешног Николаја/Николае(а) Чаушескуа, па и Франсоа(за)³ Митерана, иако смо имали, и имамо, могућности да то избегнемо.

4. Калкови су у неком смислу такође туђице, без обзира на њихову дословним преводом обезбеђену нострификацију. Калкови, као и друге туђице, могу бити не само лексеме него и фраземе, односно фразеологизми. Рукомет ја калк према нем. Handball и енг. handball, водопад према Wasserfall, односно waterfall, и тај калк готово је потпуно истиснуо слап (Слапови Крке, али Нијагарини водопади).

Калкови су можда и такви спојеви као што су прошле године и пре неки/неколико дан/дана за лане/лани и (неправедно архаизирано) ономад(не), док је зацело (непожељан) калк - јуче увече (према нем. gestern abend и енг. yesterday evening), чему синоћ (засад једино у норми) још увек успешно одолева. Синтактички је калк Носим се мишљу према нем. Ich trage mich mit dem Gedanken, и њега су старији наши граматичари одбацивали као германизам, што се понекад данас дешава синтагми ради се о (es handelt sich um), којој се, без нарочитог разлога и с мало успеха, претпостављају синтагме реч је о или посреди је/су. Прање мозга у српском је модерни, и масовно потврђени, калк према енглеској сложеници brainwashing ("мозгопрање") - али и масовно практикована друштвена појава у ХХ веку, нарочито после Другога светског рата, како у земљама иза гвоздене завесе (енг. Countries behind the Iron Curtain) тако и у слободном свету (енг. Free World), која (појава) жање успеха по целом свету, данас гвоздено и ледено уједињеном глобалном селу, подвргнутом новом светском поретку, с ону страну добрих старих идеја слободе и правде, а у пуном складу с Његошевим горким покличем Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,/ он ће ера бити страшна људскијема кољенима (уводни стихови Посвете праху оца Србије у Горском вијенцу).

Но, вратимо се лексици. Ледњак и замрзивач калкови су према нем. Eiskaste или енг. freezer, од којих потоњи живи као фриз у српском супстандарду. Слабије су се учврстили калкови штедњак и хладњак према нем. Sparherd и Kühlschrank, мада се хладњак одлично примио као калк према нем. Kühler (= хладњак у аутомобилу), али није однео превагу као замена за Kühlschrank, јер га истискује галицизам фрижидер, једино присутан у узусној норми према изворнику frigidaire. У спортској терминологији нпр., слично лингвистичкој, напоредо живе прилагођени туђи изворници с калковима, али се спортске дисциплине и њихови елементи понашају двојако па и тројако, називајући се било калком, било прилагођеним изворником, било хибридом (рукомет, али фудбал, вратар, али, чешће, голман; кошарка [понекад, ипак, као баскет, без онога бал] и одбојка према енг. basketball и volleyball, али рагби и ватерполо); у фудбалу, који у српском није постао ногомет, користе се хибриди десни и леви бек, али не и средишњи халф, него центархалф, уз ретко употребљени кроатизам средишњи помагач, док су енг. outside right, outside left, inside right и inside left одавно преведени у десно крило, лево крило, десна полутка/спојка и лева полутка/спојка, што се није десило центарфору, који се понекад јавља у српској синтагми - вођа навале. Домаће и светско првенство у појединим дисциплинама спортски репортери воле звати галицизмом шампионат, а однедавна, кад се ради о светскоме првенству, и галицизмом мондијал или кастиљанизмом мундијал, без могућег калка - "светник" или "светњак" попут нпр. димњака, који се још туче с турцизмом оџак око употребног првенства.

У лингвистици су нпр. подмет, прирок и предмет сасвим потиснути у корист субјекта, предиката и објекта, док напоредо живе - садашње време с презентом, пређашња времена с претеритом, аористом и имперфектом, давно прошло време с плусквамперфектом, као и будуће и предбудуће време с футуром и футуром егзактним. У интерпункцији коегзистирају три термина за исти појам, запета, кома и зарез, од којих само потоњи представља домородну творевину, али му смета што је по пореклу кроатизам. Тако је у основној лингвистичкој терминологији, док у вишим терминолошким слојевима превагу односе туђице, с ретким - експланаторним калкирањем. Сличне се ствари збивају и у називљу других струка и наука, опет с ретким покушајима да се, с описом али без прописа, преко двојезичких лексикона, стручној и заинтересованој публици некако помогне око споразумевања.

Није прилика да се истражују савремени фразеолошки калкови који продиру преко јавних гласила и преводне литературе, поготову англицизми, али није згорег подсетити на то да многи фразеолошки латинизми живе и изворно и калкирано, нарочито у правној фразеологији (исп. Стојчевић и Ромац 1984), али и изван ње. Наведимо оне најпознатије или најактуелније: У здравом телу здрав дух /Mens sana in corpore sano, Услов без којег се не може/Conditio sine qua non, Међ оружјем закони ћуте /Inter arma leges silenti sunt, Јасни споразуми, добри пријатељи /Clara pacta, boni amici. Добро се држе или поново оживљавају библијски и други слични фразеологизми, од онога У почетку бјеше ријеч (или са задржавањем хеленизма логос уместо ријеч у службеном, синодском преводу Новог завјета, којим се настоји заменити Вуков превод), Неверни Тома и Ја сам господ Бог твој; немој имати других богова осим мене до - Љуби ближњега свога као себе самога и Прах јеси и у прах ћеш се вратити.

5. Двообличне туђице исте етимологије нису ретка појава у српском језику. Понекад су сасвим непотребне, а неретко, семантички разлучене, обогаћују изражајност српског језика на начин сличан домородним паровима чистоћа: чистота, вредност: вредноћа, тежина: тешкоћа, тама: тмина, сен: сена: сенка и сл. Илустрације за двообличне туђице није тешко наћи: корисне - басен (рудничко-топионичарски): базен (пливачко-ватерполски); полица (у кући и библиотеци): полиса (у банци и осигуравајућем заводу); симбол (знак који представља штогод важно у "лаичком свету"): символ (вере); капетан (у војсци и полицији): капитен (у спорту); дезен (узорак, шара, врста, нпр. какве тканине или одеће): дизајн (образац или облик - каквог другог материјала); епископ (православне цркве): бискуп (у другим хришћанским црквама), али само епископат = владичанство/звање и достојанство владике или епископи/бискупи као целина у једној хришћанској црквеној организацији, барем засад - док не продре "бискуприк" или "бишоприк" према енг. bishopric; мајстор (свог заната и у сваком занату): маестро (врхунски уметник) и магистар (научно звање); серкл (друштво, кружок): циркл(е) (шестар): циркулус вициозус или circulus vitiosus ("зачарани круг"); диск (предмет у атлетској дисциплини и музички медијум с атрибутом компакт или компактни): дискус хернија (медицински термин, "уклештење нерва у кичми", лат. discus hernia) итд.; али и некорисних - диграм: диграф (у графији); деци-: деси- и центи-: санти- (дециметар: десиметар, децилитар: десилитар, центиметар: сантиметар итд.), где би, према изворном писању и у енглеском и у француском језику, али и због уједначеног писања скраћеница, превагу требало дати ликовима са ц; патријаршија: патријархат (прадавна позајмица из грчког језика насупрот њеном лику у енглеском језику patriarchate, који се пробија у наше новине, нпр. у "Политику", в. Којић 1995), при чему енглески лик "угрожава" патријархат у нашем древном значењу (=превласт мушкарца).

6. Премда има туђица које улете као неологизми или помодне лексеме и ишчезну, има и оних што тешко ишчезавају. Опција је једна од таквих, њој су слични већ спомињани омаж, тренд, флексибилан, дигнитет и инкомпатибилан, а однедавна нам, уносећи зебњу у наша срца, уши парају контакт(на) група, базични принципи, ентитет и томахавк, од којих тек понеко употреби основна начела (нико - "додирна скупина" или "битак", а пред томахавцима смо немоћни), док се специјалном или конфедералном повезивању, с неодређеним значењем двају атрибута, које нико не покушава превести, сви надамо, очекујући дакако стварну дезинтеграцију, односно растакање пројектоване Уније Република БиХ, тј. унификацију, односно уједињавање оних који се желе ујединити, а били су силом дезинтегрисани, тј. разједињени, упркос властитој вољи и праву на самоопредељење, а у складу с опцијама, рођеним подалеко од "ових простора". Недавно је Борислав Пекић (Пекић 1993, 21) употребио англицизам сумаријум уместо одавно примљеног галицизма резиме. Бојим се да би сумаријум могао доживети већу честоту од ваљаног домаћег неологизма - сажетак, којем је заборављено то што је настао као кроатизам. Хоће ли абориџини, камбек, шоу и плејоф имати превагу над нашим староседеоцима/домороцима, хоће ли преживети повратак, хоће ли се наћи штогод боље од приредбе/представе/игроказа и доигравања (потоње би се могло гдекад и скратити па да гласи доигра, која би се законито придружила калку предигра према нем. Vorspiel, или доиграње слично предању или сазнању) - није лако прогнозирати. Разумљиво је што нам придолазе неологистичке туђице, помодне и непомодне, али је неразумљиво што нема организованог напора да се активирају властити, српски, творбени састојци - како би део придошлица добио домаће замене, напоредо с туђицама или као искључива нормативна решења.

7. О слабо (у наш језички систем) уклопљивим туђицама већ је било речи у поглављу посвећеном антропонимима. Има и сасвим обичних именица, глагола и придева који се тешко уклапају у наш језички систем (остале врсте речи, осим описних прилога, ионако су ретко или никада - туђице), с муком се изговарају или деклинирају, а понекад су и творбено мртви. Гну (врста афричке антилопе), жири и шоу већ смо спомињали, као и инкомпатибилност, а ту су и Зулу (афричко племе), инфаркт (понекад и код образованих људи у "посрбљеном" виду - "инфракт"), промптно, флагрантно, интригантно и еклатантно, код којих долази до, за српски језик, неугодног нагомилавања сугласника и других проблема. Зимбабве смо с тим ликом олако примили не искористивши прилику за, макар делимично, посрбљивање ("Зимбабва" нпр.), као и Зулу (могло је нпр. бити "Зуле", са е на крају), Zaire смо прилагодили (Заир), с Кампучијом и Кампућијом невоље могу престати, јер се вратила Камбоџа, а кад је реч о Шри Ланки, рашчишћена је дилема Сри: Шри, али не и она о творби етника и ктетика, још мање она да ли је или није требало мењати "колонијалистички" назив Цејлон, од којег су се лако творили Цејлонац, Цејлонка, цејлонски (удаљили смо се, додуше, од њих колико и од покрета несврстаних). Мађарску смо до 1918. називали Угарском, као и други суседни народи, па смо то укинули лишавајући се пожељног и потребног разликовања Мађара (етничка ознака) и Угара (државноправна ознака). До 1968. године разликовали смо Шиптаре и Албанце, па смо били натерани да разликовање укинемо. Новијих "амандманских" предлога да Албанију прозовемо Шипнијом није било, јер је 1948. то онемогућила, мада је у неким документима КПЈ пре тога Албанија називана Шипнијом, али су и Шиптари/Албанци/Арбанаси звани - Арнаутима.

Знамо нпр. да су Енглези настали од германских племена Англа и Саса. За потоње није тешко направити једнину (Сас) и придев (саски), с делом тог германског племена били смо у ближем додиру, али се јавља невоља код Англа: да ли Ангал или Англ, с непостојаним а или без њега, и како уопште? И - како гласи придев: англски, ангалски или англијски према латинском називу Anglia за Енглеску?

Срби припадају словенској породици народа, Словенима дакле, с основним вокалом а код Руса и Хрвата (Славяне, Slaveni), који су у томе, за разлику од других Словена, здружени. Два словенска народа зову свој језик словенски(м), Словенци и Словаци, од којих ми лако творимо своје ктетике, словеначки и словачки. Словенка је женско од Словенца, али - како је женско од Словена?

Белих мрља има и кад је реч о туђицама и кад је реч о домородицама. Бела је мрља и то што многи људи не разликују националну мањину од етничке групе, које можемо здруживати у синтагми етничка заједница. Неупућени људи означавају Војводину мултинационалном покрајином, мада је она мултиетничка покрајина. У њој су Мађари, Румуни и Словаци националне мањине, али Русини нису. Русини су етничка група. Срби су и етнос и нација. У Мађарској и Румунији Срби су - национална мањина. То су и у новој Хрватској, али не и у новој БиХ.

8. Највише пажње заслужује почесто занемарено разликовање незамењивих од замењивих туђица, осим у начелу, у назнакама. Немци праве лексиконе туђица нудећи замене и објашњења. Вујаклијин Лексикон страних речи и израза (Вујаклија 1991) доживео је и четврто издање, допуњено и измењено, што је подвиг српске лексикографије, утолико пре што од Вука па наовамо практично немамо ваљаног једнотомног речника домаћих речи "истумачених" домаћим речима. Један омањи (Московљевић 1990) дошао је с великим закашњењем (био је забрањен 1966), а једнотомни сажетак 6-томника споро се рађа. Англо-нормански амалгам, назван енглеским језиком, заправо нема речника страних речи - има само малих и великих речника, с нераздвојним "домаћим" и "страним" одредницама, а питање етимологије - такође се решава речницима, малим и великим.

У нас је нужно имати, оделито, и речнике страних речи и речнике "изворне" лексике. Било би пожељно у претходнима и графички означити неоспорно незамењиве одреднице, које ваља преносити и у речнике што обрађују "домаћу", "изворну" и "аутентичну" лексику, коју, из опреза, стављам под наводнике.

Без тога је тешко бити уверљив у саветима о ваљаном коришћењу туђица. Разуме се, проблем лексикографске стандардизације релативно је лако решив на нивоу опште "стране" лексике, али је тешко решив без, такође неопходних, специјализованих терминологија, које су веома ретке.

Лако је навести прегршт незамењивих туђица на скоро свако (почетно) слово: алгебра, атом, астрономија; балет, биологија, боксит; вентилатор, визија, волунтаризам; галантерија, геније, готика; дијамант, доктор, драма; ђаво, ђерам, ђеврек; екологија, елита, електрицитет; жиголо, жилет, жирафа; зебра, зумирати, зоологија; империјализам, инвалид, индустрија; јамб, јогурт, јудаизам; какао, камион, капилар; лавиринт, лакирати, лексикографија; магистар, математика, морал; натријум, нафта, нумизматика; оаза, октава, опера; паприка, параметар, парфимерија; радикализам, ректорат, република; саботажа, секта, социологија; таблета, телефон, тона; ултиматум, уникат, утопија; факултет, фармација, филозофија; хаос, хемија, хистерија; целулоза, цивилизација, циркус; чек, челик, чизма; џамија, џез, џунгла; шал, шах, штрајк.

Све именице са суфиксом -изам и -иста и многе са суфиксом -ација лако је сматрати незамењивим, као и многе глаголе на -ирати и -исати, односно -овати.

Тих, незамењивих - као, уосталом, и замењивих - туђица има на свим подручјима јавног живота, у свима (језичким) функционалним стиловима, понајвише у научном и публицистичком, па и у разговорном стилу, али и у свакодневном, кућном, изванкућном и бескућном живљењу и општењу. Има их и код необразованих и код полуобразованих и код образованих људи. Има их и дубоко промишљених и дубиозно употребљених, каткад и веома дубиозно (сумњиво, проблематично), односно плитко смишљених с претензијом да се штогод дубоко саопшти.

Без стотина, и хиљада, незамењивих туђица заиста се не би могло ни иоле пристојно, ваљано и интелектуално говорити. Никако се не би могло без оних, делом наведених, туђица с латинско-хеленским морфемама, али ни без оних које смо преузели од наших вишевековних турских господара, без обзира на то да ли су оне турског, арапског, персијског или којега другог порекла. Не би се нпр. могло без ових "османизама": аждаја, алат, алка, амалгам, аманет, амбар; бакар, баклава, боја, боза, бубрег; дара, дуван/духан, дуд; јасмин, јастук, јатак, јоргован, јуриш; кавез, кајмак, калај, калуп, катран, кашика, кула, кундак, кутија; лала, леш, лимун; мајмун; памук, папуче, пита; самар, сандале, сандук, сат; чардак, чесма, чунак; шатор, шећер; ни без многих других - на свако (почетно) слово.

Иако би било корисно изговорити, чути, записати и из објављене грађе с овог симпозијума прочитати разне незамењиве галицизме и друге романизме, германизме и скандинавизме, бохемизме, хунгаризме и русизме - којих има тушта и тма и у нашим народним говорима и у српском језичком стандарду (шта год под њим, у одсутности кодификоване норме, разумели) - определио сам се за то, очекујући од других да даду своје лексичке ексцерпције, илустрације и експликације, да из једног јединог енглеског речника (Сажети етимолошки речник 1987), и то само из одредница на (почетно) слово А (прво и у грчком писму, и у латиници, и у ћирилици), - извучем најпре све незамењиве а потом и замењиве речи за које поуздано знам да се употребљавају и у српском (стандардном) језику.

Узео сам, дакле, на се и ризик да те речи поделим на незамењиве и замењиве иако се није нимало лако определити, поготову стога што се речи које означавам као замењиве у неким значењима (нарочито терминолошким) могу показати као незамењиве, па и, обрнуто, - неке незамењиве, употребљене нетерминолошки, могле би се показати као замењиве.

Наведимо најпре "незамењиве" туђице: аблатив, август, агент, агенција, аглутинативни, агностик, агностицизам, агонија, адвокат, адмирал, адреса, аеродинамика, аеродром, аеронаутика, естета/aesthete, етиологија/aetiology, азбест, Азија, азимут, азурни, академија, акварел, акваријум, акламација, акредитовати, аксиом, аксиоматски, Алах (Бог у исламу), албатрос, албум, алга, алгебра, алгоритам, алегорија, алергија, александрин, алиби, алијас, алилуја, алманах, олтар/altar, алудирати, алузија, алтруизам, алуминијум, амалгам, амалгамирати, аматер(изам), амбасадор, амбиција, амбициозан, амеба, Америка(нац), американизам, американизација, амерички, амин, амнезија, амнестија, амнестирати, амонијак, аморалан, амортизација, амортизовати, амплитуда, ампула, муниција/ammunition, амфибија, амфитеатар, анализа, анатомија, анахронизам, ангина, Англи, англикански, Англосаксонац, англосаксонски, англоманија, англофилија, англофобија, анђео, анегдота, анестезија, анестезирати, анимализам, анода, Антарктик, антена, антилопа, антика, антички, антимон, антисептик, антитеза, антихрист, антоним(ија), антропологија, аорист, аорта, апанажа, апарат, апартман, апетит, апокалипса, апокрифан, апокрифи, апостол, апостроф, април, Арабија, Арапин, арапски, Аријевац, аристократ(а), аристократија, аркада, Арктик, арктички, арсенал, арсеник, артиљерија, археологија, арханђел, архетип, архимандрит, архипелаг, архитект(а), архитектура, архив(а), архивист(а), асимилација, асимилирати, асистент, аспирин, астигматизам, астма, астраган, астрологија, астрономија, аташе, атеизам, атентат, Атлантик, атлантски, атлас, атлет(а/ика), атмосфера, атрибут, атрофија, аудијенција, аудиција, аура, ореол/aureola, аутаркија, аутархија, аутобиографија, аутократ(а/ија), аутомат(изација), аутомобил(изам), аутопсија, афек(а)т, афикс.

Следе оне речи које, опет обазриво, означавам као замењиве: абдомен, аберација, аблаут, абортус, адаптација, адаптирати (се), адекватан, адјектив, администрација, администрирати, администратор, адмирација, адмирирати, акцен(а)т, аклиматизација, аклиматизовати (се), акорд, активан, активност, активирати (се), актуелан, акумулација, акумулирати, акутан, ампутација, ампутирати, аналоган, аналогија, анархија, анатема, анекс, анимација, анимирати, аномалија, анониман, анонимус, ансамбл, антагонизам, антагонизирати, антипатија, антипод, антиквар(ни), антиципација, антиципативан, антиципирати, апатија, апел, апендикс, аплауз, аплаудирати, апликација, аплицирати, апологија, апроксимативан, апропо, аранжирати, аранжман, арбитар, арбитрирати, арбитрарни, аргумент, ареа, арена, арестација, арестирати, арома, артикал, архипелаг, артист(а), асистент, асистенција, асистирати, аспирација, аспирирати, атак(овати), атест(ирати), атракција, аукција, аутентичан, аутор(изовати).

Ради се, дакле, само о једном слову, и то о ономе под којим никако није највећа густина туђица. Колико ли бисмо их тек нашли кад бисмо их узели из свих слова? А реч је само о "сажетом" етимолошком речнику, у којем је, наравно, обрађено много више разних других речи од оних које сам, као (и) наше туђице, излучио и исписао, сређујући их по азбучном, а не по затеченом, абецедном реду.

Поделом на незамењиве и замењиве туђице увео би се некакав пробирни ред, а не би се ништа "проскрибовало", нити је то могуће. А и кад би се "проскрибовало", људи би се тога лаћали - као забрањеног воћа. Критеријум за ову поделу био би: незамењива је она туђица којој се, нпр., ни у једном значењу, не би могла наћи замена у виду једне једине одговарајуће лексеме. То би, додуше, био најстрожи критеријум, који би зацело из прве колоне пребацио покоју реч - у другу. Тога, најстрожег, критеријума ја се нисам држао. Нпр. за алгебру нема иначице, за алтернативу - има; за архимандрита - нема; за архипелаг - има. Ако атентат изворно значи само - покушај, алтернатива постоји, али ако значи успели покушај убиства - нема алтернативе. (У енглеском језику постоји реч assassination - за успели покушај убиства, али се, зачудо, та реч није пробила до нас. Јамачно, незграпно је рећи покушај атентата, а није најсрећније ни, нпр., извршен је неуспели атентат.) Понекад нема згодних ни нашица ни туђица, али има белих мрља.

Беле се мрље могу ваљано уклањати добрим позајмљеницама и активирањем творбених потенцијала домородне, српске и (све)словенске лексике. Пауза је честа и ваљано уклопљена туђица, али не треба заборавити предах и станак ("…без одмора и без станка …" - каже се у народној песми). Ако може настанак, постанак, престанак и пристанак, зашто не би могло станак. Кроатизам је станка, као и снимка, али није снимак. Нажалост, тисак, вероватно калк према нем. Druck, доживљава се као кроатизам, па неспутано живе само штампа(ње) и прес(иј)а, а обнавља се и печат(ање). Државни растанак са Хрватском ваљало би доживети и као прилику за активирање властитих језичких потенцијала и за постављање правог питања: Зашто не може тисак, а може утисак, притисак, потисак, стисак …? и дати прави одговор на њ: Ко каже да не може? Или: Зашто не узети и њихово када је јасно да је то заправо наше? Уздржан сам - зато је и прави одговор дат у виду питања.

Напоредна употреба туђица и српских калкова, односно преведеница, није ни ретка ни непожељна појава у српскоме језичком стандарду. О томе је већ понешто било говора под 4, с примерима из спорта и лингвистике. У начелу, лако је сложити се с тиме да интернационализми као терминолошка лексика, због своје нетранспарентности и уже асоцијативности, односно полисемичности, - имају предност и над добрим домаћим решењима. Па ипак, пожељно је, при првом навођењу, домаћем читалаштву понудити и преведенице.

* * *

Вреди у овој прилици споменути још један пример напоредног навођења и туђица и преведеница у самој језичкој науци, у лингвистици, и то - у једноме значајном социолингвистичком контексту. Новосадски лингвиста Милорад Радовановић (Радовановић 1986, 188-189), у тексту с насловом Планирање језика - нормирање језика - стандардни језик, одважио се на то да систематизује фазе, односно поступке који се морају предузети да би се дошло до језичке норме и стандардног језика. Инспирисавши се једном научном дискусијом социолингвиста из 1974. г., проф. Радовановић утврдио је "идеални" модел - низ таквих фаза/поступака у процесу планирања језика, мање или више успешно оствариваних (или неоствариваних), гдекад сажиманих или ремећених - у нашем, и не само у нашем, стандарднојезичком случају. Именујући тих 10 фаза познатим интернационализмима на -ација, терминологизујући их заправо, проф. Радовановић, да би олакшао разумевање и шире читалачке публике, нашао је сасвим одговарајуће преведенице, могло би се рећи - калкове, који се такође, напоредо с туђицама, терминологизују.

Ево тих десет термина у страној и домаћој изведби: селекција (= одабирање), дескрипција (= описивање), прескрипција (= прописивање), елаборација (= разрађивање), акцептуација (= прихватање), имплементација (= примењивање), експанзија (= ширење), култивација (= неговање), евалуација (= вредновање) и реконструкција (= преправљање).

Проф. Радовановић је чак, у нашем случају, предвиђао "природно затварање" овог круга фаза/поступака у континуирани процес - преко сегмената непосредне дескрипције, прескрипције или елаборације новонасталих, односно новонастајућих стандарднојезичких околности.

Међутим, спремајући се недавно (септембар 1995) за један од скупова везаних за реализацију важнога свесловенског (социо)лингвистичког пројекта (у Пољској, у Ополу, новом универзитетском средишту) - из којег ће проистећи монографије под заједничким насловом Најновија повесница словенских језика, међу њима и две у којима ће српски и хрватски језик, као никад пре, доживети свестран засебан приказ на неколико стотина страница - проф. Радовановић био је присиљен да своју систематизацију допуни.

Суочен с новонасталим стањем у доскора заједничком српскохрватском стандардном језику и потребом да се оно објасни, преиспита и на одговарајући начин промени, проф. Радовановић употпуњава наведени десетофазни круг са још пет фаза, од уједињавања српско-хрватскога новоштокавског стандарда у другој половини ХIХ века, заправо у његовој последњој деценији, до његовог растакања последњих година, тј. до успостављања оделитих стандардних језика у последњој деценији ХХ века. Тих пет фаза, уз краћа пропратна тумачења, терминологизовао је овако: интеграција = инаугурисање новоштокавског стандарда, варијација = инаугурисање урбано-регионалних узуса у ранг престижних стандарда, поларизација = инаугурисање територијалних/националних варијаната стандарда језика, дезинтеграција = инаугурисање варијаната у ранг престижних стандарда и промоција = инаугурисање оделитих стандардних језика.

Нажалост, овог пута изостале су Радовановићеве преведенице, које могу сачекати бољу прилику, можда у будућој монографији - Српски језик на крају века, која ће се засигурно појавити 1997. године, јер су радне верзије појединих прилога практично готове.

Међутим, на располагању нам је четврто издање Вујаклијиног Лексикона. Имаћемо ускоро једнотомни речник књижевног и (углавном) стандардног језика, а утврдиће се и то који је нови правопис српског језика на снази. Ради се и етимолошки речник нашег језика, али ћемо, по свему судећи, нормативну граматику још дуго чекати.

Крајње би неопходан био и сликовни речник нашега стандардног језика, који није на видику, мада би евентуална његова кодификована верзија могла решити многе стандарднојезичке ситнице, па и крупнице, међу којима и оне које се тичу туђица, незамењивих и замењивих, у сфери материјалне лексике. Међу потоње спадају нпр. и оне везане за кућни алат и кућне потрепштине, аутомобил, спортске дисциплине итд.: шрафцигер, офингер, рајсфершлус (или зип), хауба, куплунг, багажник, баскет, хендс и многе друге.

Без позајмљеница се не може - тога је свестан сваки корисник стандардног језика, али је потребно језичко планирање које ће људима помоћи да се, с одговарајућим приручницима, ослобађају језичких предрасуда и да се несметано служе стандардним језиком, не одричући се ни дијалеката ни супстандардних идиома. Потребна је здрава и плодотворна језичка и културна политика - у свему па и у вези с употребом туђица, она политика која се неће задржавати само на начелима него ће обезбеђивати њихово оживотворење.

Здрава језичка и културна политика, кад је реч о туђицама, равна се према каквоћи позајмљеница и њиховој потребности у властитом језичком стандарду. Она, у тој материји, не дисквалификује ниједан народ, ниједан језик, а ако се понекад мора и негативно одређивати, чини то понајвише онда кад је посреди навала која не познаје границе. Та се навала мора уклопити у оквире еластичне стабилности стандардног језика и његове комуникацијске издржљивости, јер језички стандард, чувајући и свој идентитет и свој интегритет, мора подмиривати потребе што ширих народних слојева.

И још нешто. Када је о туђицама реч, и кад је реч о језичком стандарду, предрасуде су непожељне и неупутне, колико год разумљиве биле у бујици народног живота ("in dem Strome der Welt", Кант, Die Kritik der reinen Vernunft). Треба их учити и знати, добро их гласовно и облички, тј. фонолошки и морфолошки, прилагођавати, употребљавати их с мером, без аверзије. Кад се ваљано науче, тачно и умесно употребе, оне престају бити туђице и постају - нашице, домородице, својице, властитнице.

Шта нам ваља чинити у Републици Српској после дејтонско-париског споразума

Председник Гојко Ђого с правом указује на то да постоје две важне ствари:

1) изградња Српске као државе и

2) развој односа између Српске и Србије који води непоколебљивом зближавању - све до уједињења.

Можда бих то формулисао само мало друкчије:

1. Српска треба да буде, што је више могуће, држава спрам другог ентитета и спрам спољног света (водећи рачуна о пуној симболизацији своје државности, нпр. и тако што би на свакој цести и прузи где се прелази из ентитета у ентитет стајала двојезична плоча: РЕПУБЛИКА СРПСКА/REPUBLIC OF SERBLAND, с преводом и Републике и Српске на енглески).

2. Српска треба да буде, што је мање могуће, засебно симболизована држава спрам Србије, односно спрам СР Југославије (нпр., ако је икако могуће, исти изглед личних карата, возачких дозвола, пасоша, сведоџаба, диплома и свих других тисканица; полицијских и војних униформи и свега другог; ако се нпр. мора имати пасош Босне и Херцеговине, он не мора бити истог изгледа као онај што припада другом ентитету, а ваљало би да има исту величину и боју као онај из СРЈ; ако се на пасошу другог ентитета буде здруживала шаховница с љиљаном, на нашем ће стајати српски грб).

Још бих додао:

3. Није наше да се изјашњавамо о одбиру главног града/престонице иако је очигледно да се "намећу" три кандидата (Бања Лука, Брчко и Бијељина - 3 Б, каква симболика!). Требало би размислити о пресликавању црногорског решења - о разликовању главног града (Подгорице) од престонице (Цетиња). Твртко I био је "краљ Србљем и Босни", његова је престоница шетала као и у других средњовековних српских владара. Зашто се престоница не би "замрзла" у Брчком, које би, касније, могло добити име Твртково, с неким институцијама у њему одмах (по закону, не и по уставу, у којем треба само назначити где је главни град, а где престоница), али с већином институција - другде, у главном граду, нпр. Бањој Луци? По Дејтону, ваљда, арбитражи подлеже area Brčko/област Брчко), а не град, јужни део области, а не урбана зона. После егзодуса из Сарајева, ко ће "имати срца" да кида коридор и да проблематизује српску припадност и града и области?!

У припреми предстојећих избора у Српској, огроман посао чека и Удружење и уставно-законодавне органе у Српској, и не само Српској, ако се хитно рашчисте нека важна питања:

А. Је ли остала на снази одлука Републике Хрватске да свим Хрватима из БиХ призна (и) хрватско држављанство? Ако јесте, зар не може Српска код своје матице испословати исто полазећи од члана III, тачке 2. става (а) дејтонског Устава БиХ (Ентитети ће имати право да заснивају специјалне паралелне односе са суседним земљама, поштујући суверенитет и територијални интегритет БиХ)? То јест, Српска и Србија могу, уставним законима својим - утврдити карактер и садржај "специјалних паралелних односа"?

Б. Полазећи од питања и одговора садржаних у претходној тачки, ваљало би да Српска донесе одлуку, тј. закон, да се лицима рођеним на територији Републике Српске и њиховим потомцима (осим онима који остају грађани, тј. држављани Федерације БиХ), као и Србима рођеним на територији БиХ и њиховим потомцима, без обзира на то где живе у тренутку међународног признавања Српске (21. новембар 1995), - признаје држављанство Српске. Оно укључује, по Уставу БиХ, и држављанство БиХ, а не искључује држављанство Србије, односно СРЈ, нити ма које друге државе. По том закону, или по закону о изборима, држављанин Српске има право гласа у месту рођења или, ако га је изгубио, тј. ако га нема на територији Српске, има право да се изјасни у којој изборној јединици жели гласати. Сваки држављанин Српске у родном месту (родној општини) има или - ако се родио изван Српске - сам бира свој домицил у Српској. Тај домицил, постаје тако његова изборна јединица. Право гласа држављанина Српске остварује у свом домицилу у Српској, с тим што првих пет година постојања Српске трошкове путовања на изборе сноси сам, плаћајући тако дуг унесрећеној отаџбини.

В. Удружење Срба из БиХ може пружити одлучујућу помоћ Републици Српској у вези с правима и обавезама заинтересованих који проистичу из претходне тачке, премда је посао који та тачка "намеће" огроман. Треба најхитније размотрити да ли се бирачко право Срба у Србији и Црној Гори који испуњавају утврђене услове за добијање држављанства Српске - може остваривати без личне карте издате на њеној територији, односно од органа који је за то овлашћен изван територије Републике Српске.

Г. На овом скупу споменута је синтагма "природна репатријација". Њу треба испунити садржајем који не сме имати "буквално" значење. Њено "небуквално" значење може се, на интелигентан начин, увек довести у везу са "специјалним паралелним односима", а да се не дира у "суверенитет" и "територијални интегритет" Босне и Херцеговине, која по Дејтонском споразуму, мада није ни република ни монархија, јесте међународно признати субјекат, дакле држава, али она не може бити више држава од СФРЈ у раздобљу 1974–1992. године.

Д. И уопште, дејтонску одредбу о "специјалним паралелним односима" ваља, што је могуће маштовитије, испунити свесрпским смислом, који (треба да) се зове изградња "српске народне целовитости", "јединства српског културног (научног, просветног, информативног, привредног, путног итд.) простора". Пошто ни Србија ни Српска нису целовити међународни субјекти (јер то су само СРЈ и БиХ) - мада је то (што је парадокс!) Српска више него Србија - оне лако могу институционализовати своје односе. Довољно је нпр. да Министарство за везе са Србима изван Србије има свој огранак у Бањој Луци, а да Српска оснује своје Министарство за специјалне односе с матицом, с огранком у Београду. И један и други огранак, ако устреба, могу бити с подогранцима изван Београда, односно изван Бање Луке - па да основна мрежа специјалних односа буде успостављена. Изван те мреже, Српска, и законом, своје институције треба да веже за Србију: нпр. у Бањој Луци се оснива одељење САНУ; ту се оснива и огранак Матице српске; Народна библиотека Српске, макар била самостална, по Закону о библиотечкој делатности у Српској, има, једнако као Библиотека Матице српске у Новом Саду, своју матичну библиотеку у Народној библиотеци Србије; откуп књига које врши Министарство културе у Београду треба да обухвати и библиотеке у Српској (нпр. 500 наслова годишње), а откуп књига које врши Министарство културе у Српској (нпр. 50 наслова годишње) треба да обухвати библиотеке у Србији; и тако редом. Прва фудбалска лига (А и Б) у СРЈ - која се не мора звати Прва савезна лига, нити пак Прва српска лига (што би било најбоље да нема континуитета "бинационалне мотивације", односно "двонародног порива", у Црној Гори) - треба да укључује тимове из Српске (макар и Српска имала своју лигу, Лигу Републике Српске, јер у Србији већ постоји Српска лига). А што се тиче репрезентације, Фифа можда неће допустити да играчи из Српске улазе у репрезентацију Југославије, али не може их натерати да играју за репрезентацију БиХ, јер је Босна и Херцеговина мање држава него Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске, а у њему не постоји, ни у једном спорту, уједињена репрезентација, него њих 4, за - Енглеску, Шкотску, Велс и Северну Ирску. Дакле, ако баш мора, нека буде репрезентација Српске, макар она играла и против репрезентације Југославије, само да не буде репрезентација БиХ. И не само у фудбалу него и у другим спортовима.

Ђ. Пре две-три године Срби нису имали снаге да се уједине око потпуно јединственог језичког стандарда, за шта су иницијативу дале Пале. Ни Пале нису биле јединствене ни Београд, а камоли Подгорица, у којој Црногорски пен-клуб издаде онако жалосно саопштење о "ијекавском језику" (11. 3. 1996, објављено у штампи 12. 3. 1996). Срби нису Арбанаси, који се 1968. језички ујединише на свеарбанашкој језичкој конференцији у Приштини - а били су и државноправно и језички неупоредиво расточенији од Срба - па ни Грци, који прогласише уједињени језички стандард димотики, 1974, после пада пуковничког режима. Па ипак, остали су повољни преседани (у Србији, у Закону о службеној употреби језика и писама, у којем је српски језик, одређен као српски језички израз, екавски или ијекавски; дакле и у Србији је озваничен, први пут, макар прокламно, ако не и егзекутивно, и ијекавски (и досад је био, нпр. у топонимима Пријепоље, Косјерић и сл.; а слично је језичко решење и у Српској). Међутим, пошто ће Српска мењати устав, саображавајући га с Уставом БиХ (дејтонским), могла би уставну одредбу о језику употпунити, односно изменити, нпр. овако: У Српској је у службеној употреби српски језик, с ћириличким писмом. Положај латиничког писма, онога који се користи у српској језичкој култури или којега другог, уређује се законом. Под српским језиком у службеној употреби разум(иј)е се српски језички стандард, чија се норма утврђује у складу с потребама јединственога српског културног, просв(ј)етног и научног простора, односно у складу с интересима ц(ј)еловитога српског духовног живота. Положај бошњачког и хрватског језика подл(иј)еже стриктној заштити мањинских права у складу с највишим европским стандардима и прим(ј)ени начела реципроцитета са сус(ј)едним ентитетом и сус(ј)едним државама.

У пракси, нпр. у уџбеничкој литератури и уско схваћеној службеној употреби, српски језички стандард биће екавски, али изван службене употребе, а поготову у ум(ј)етничком списатељству, у српском идиому биће више ијекавштине, јер грађани имају пуну слободу да се користе и другим језичким идиомима, супстандардним и нестандардним. И биће ћирилички. Језик законских текстова у Српској треба да буде обавезно екавски, што ће важити и за српску верзију прописа "на нивоу" Босне и Херцеговине, диференциран од бошњачких и хрватских (који ће бити ијекавски и латинички, диференцирани на други начин, лексички, синтактички и стилистички).

Е. Међу првим члановима Устава Републике Српске треба да буде и овај: Република Српска протеже се на д(иј)елу територије бивше Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине који не може бити мањи од 49 процената њене ц(ј)елине. У том оквиру могућа је и разм(ј)ена територија с другим ентитетом. Могућа је и разм(ј)ена територија са сус(ј)едним државама у складу с Уставом и међународним правом.

Посла имамо преко главе. Потребна је дуга борба за властите интересе, коју ваља водити тако да се не руже други, да се подразумева и њихово право да штите властите легитимне интересе.

Назив "босански" изван норме

Извештавајући са свечане конститутивне седнице новоизабране екипе заједничког врха власти у дејтонској БиХ, на којој су дужност преузели нови чланови Председништва БиХ, а Живко Радишић и дужност првог председавајућег, ваш дописник М. Капор ("Политика", 14. X 1998, стр. 23) каже:

"Церемонија свечане изјаве одржана је уз пуну мобилност Сфора у центру града као и велико обезбеђење у самој згради и околини. Текст изјаве подељен је новинарима на четири језика: босанском, српском (ћирилица), хрватском и енглеском."

Нажалост, ваш новинар није био довољно "мобилан" нити је уредник био превише будан. Да јесте, првонаведени атрибут гласио би "бошњачки" - у складу с препоруком Одбора за стандардизацију српског језика од 16. II 1998, коју је у целини објавила "Политика" у три наставка (28. III, 4. и 11. IV 1998).

Супротно неким недобронамерним тумачењима, Одбор се није бавио "признавањем" трећег језичког стандарда (треће истојезичке варијанте) на делу бившега српскохрватског говорног простора, јер његов посао није ни признавање ни порицање правно-политичких решења, која су ушла у један међународни уговор, прихваћен и у нашој земљи. Бавио се, с добрим разлогом, препознавањем штетних импликација назива "босански језик", "који је", како стоји у препоруци Одбора, "изворно варијанта српскога стандардног језика". Осим тога, "Муслиманима/Бошњацима", стоји у тој препоруци, "не може се, и кад би се хтело, забранити да свој језик, у своме језику, зову како хоће, дакле (и) босански".

Баш зато што је у тој етикети лако препознати настојање Муслимана/Бошњака да се и у земљи и свету, супротно Дејтонско-париском споразуму, Срби и српски језик у БиХ (што вреди и за тамошње Хрвате и њихов језик) доживе као гостујући "ентитети" - разборито је и неопходно у српском тексту назив њиховог језика реетикетирати. То јест, ако се већ мора поменути и назив трећега језичког стандарда, а очигледно се мора, он у српском гласи - бошњачки, усклађен с називом те етно-конфесионалне заједнице, која се (само)назвала Бошњацима. И најзад, уз назив српски језик није нужно, ни у загради, придодавати ћирилицу, јер она се, у службеној употреби нашег језика, подразумева као репрезентативно писмо српске културе.

Фусноте