 |
Ово је најкраће поглавље у књизи. У њега су ушла само два текста, писана 1996. г. за енциклопедијски пројекат под насловом Енциклопедија српског народа, који је оствариван у издавачкој кући DBR Publishing. Иза те куће стајао је амбициозни српски бизнисмен, а главни уредник 10-томног дела имао је бити књижевник Зоран Глушчевић. Требало је да лингвистички одељак ове енциклопедије обухвати око десет табака (160 страница), које би уредили Павле Ивић, Митар Пешикан, Живојин Станојчић, Драго Ћупић и Егон Фекете. Мени је поверена обрада основних (социо)лингвистичких података за две одреднице - српски језик и српскохрватски језик. Свој посао сам завршио у септембру 1996. и оба текста, која је рецензирао Павле Ивић, предао издавачу. Драго Ћупић ми каже да је све сложено, у компјутеру, али да је реализација запела из финансијских разлога.
Како није извесно да ће наведени енциклопедијски пројекат уопште бити реализован, сматрао сам упутним да ова два текста уврстим у књигу. Ако ипак буде реализован, неће му сметати што су два моја текста претходно објављена. Уосталом, она су само делић лингвистичког одељка засад "несуђене" енциклопедије.
Српскохрватски језик (сх. ј.) - кад се српски језик и хрватски језик (с. ј., х. ј.) узимају или док су се узимали као један ентитет, једно биће, као један језички систем Срба и Хрвата - сматра(о) се једним од потомака прасловенског језика, хипотетичког прајезика данашње заједнице словенских језика (Brozović, Ivić 1988: 1). Као такав, сх. ј. се дели(о) на три дијалекта, три дијалекатска комплекса, тј. (у новијој терминологији) - наречја: штокавско, чакавско и кајкавско. Та наречја има смисла посматрати као саставнице једне целине, једнога језика, само из перспективе јед(и)нога стандардног језика. Без тога, чакавско наречје, једино изворно хрватске провенијенције, и кајкавско наречје, блиско → словеначком језику, (п)остају, објективно, макар не нужно и субјективно - други језици, фактички страни језици за оне којима је штокавско наречје матерњи говор. Сматра се да је Дубровчанин Перо Будмани, Србин католик, први у једном стручном спису (Budmani 1867) употребио сложени назив језика, српскохрватски, на којем се у Краљевини СХС (до 1929. г. Краљевини Југославији) службено инсистирало све време њеног трајања (1918–1941).
Да сви штокавски говори припадају једном језичком систему, једном језику - чији су власници и говориоци претежно Срби - ни за кога није спорно. Није спорно ни то да се голема већина штокаваца римокатоличке вероисповести поступно уклапала и до краја 19. в. углавном уклопила у хрватски народ, односно (нарочито однедавна) и нацију (1992), која се, првенствено у западној социологији, дефинише као "народ и држава заједно". Осећања, мишљења и егзистенцијално-политичке оријентације исламизираних штокаваца (и. ш.), највећма источнохришћанске провенијенције, с пропадањем Турске империје колебали су се између турског и српског, а после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878) и хрватског - осећања и (само)опредељења. На то колебање упућивала их је, знатно касније, и Комунистичка партија Југославије (КПЈ), која је преузела власт у бившој Југославији 1945. године. Од краја 60-их година XX в., и. ш. службено су сматрани оделитим, шестим народом СФРЈ (чак и нацијом), додуше без нормалног имен(овањ)а, заправо с конфесионалним именом муслимани, тј. Муслимани, које се пре тога у сх. ј. писало искључиво с малим почетним словом.
Грађански, међуверски и међуетнички рат на простору бивше СФРЈ (1991–1995) увео је, односно обновио, и назив Бошњаци, који је, уз известан ослонац и на аустроугарску традицију, с Мировним споразумом у Дејтону (Mirovni sporazum 1996) доживео и међународно признање, пропраћено и формалним прокламовањем бошњачког језика (Мировни споразум 1995). Србима у Црној Гори 1878. г., да би се (Новопазарским санџаком у турском поседу) и даље разлучивали од оних у Србији, призната је засебна државност, поништена, као и Србима у Србији, 1918. г., али се пре Другога светског рата, односно пре његовог исхода (1945), о Црногорцима није ни мислило ни говорило као о оделитом, несрпском народу и нацији. Ни зеленашки монархосепаратисти, односно црногорски федералисти, нису се сматрали засебним народом, па није било ни помисли о било каквом залагању за назив црногорски језик. Том залагању у бившој СФРЈ снаге је давао утицајни хрватски политичар Владимир Бакарић, јавно почев од 1977, а после слома СФРЈ (1992) за њега су се, без службене републичке и савезне подршке, стали залагати првенствено црногорски (нео)сепаратисти окупљени у Либералном савезу Црне Горе.
Хрвати су крајем 19. в. преузели вуковски модел српскога књижевног језика, као скелет и окосницу свога језичког стандарда, са свима његовим гласовним и прозодијским (фонетским и фонолошким), морфолошким, творбеним, ортографским и граматичким обележјима. Међутим, никад то нису учинили потпуно драговољно и са заједничким називом језика - српскохрватским/хрватскосрпским, а камоли с његовим српским именом, премда су српски књижевни модел тог језика без ичијег наметања здушно прихватили, оспоравајући његов српски назив и својим најближим нехрватским суседима. Када су, силом прилика, бивали расположени према језичком и државном заједништву са Србима, Хрвати су пристајали на назив хрватски или српски језик, а, после Новосадског договора о језику (1954) и заједничког правописа (1960), закратко (до 1967), и на назив хрватскосрпски језик (хс. ј.), службено напуштен 1972. г. у корист синтагме хрватски књижевни језик, наметане и уставно Србима у Хрватској.
Иако и даље, крајем 1996. г., стоји у Уставу Србије (1990), појам и назив сх. ј. обеснажен је републичким Законом о службеној употреби језика и писама (1991) и напуштен с Уставом СРЈ (1992) и Уставом Црне Горе (1992), тј. замењен појмом и називом српски језик. Тако се сх. ј., остајући без социолингвистичке подршке у земљи и свету, разложио на три ентитета - српски језик (с. ј.), хрватски језик (х. ј.) и → бошњачки језик (б. ј.). Тим појмовима и називима (додуше, бошњачком језику претходио је муслиманоидни бх. стандарднојезички израз сх./хс. ј. [бх. с. и.], хрватски лингвисти, још средином 70-их година XX в., придружили су појам и назив стандардна новоштокавштина, с намером да објасне шта се збило са заједничким језиком и шта је остало као, за њих и даље пожељна, језичка реалност. Међутим, стандардна новоштокавштина није била прихваћена, нигде изван Хрватске, као надређени појам и назив за ентитет који (је) окупља(о) две донедавна признаване варијанте истога стандардног језика (источну и западну) и један његов израз (бх. с. и.), односно три новоуспостављена (суб)ентитета, три фактичке варијанте истога стандардног језика, назване језицима, с. ј., х. ј. и б. ј., а не више варијантама и изразима. Првоме међу тим језицима припада не само право примогенитуре (првородства) него и право стварног родитељства, док трећем није извесна перспектива да ће се ваљано укоренити.
Ко остаје при једнојезичности заједнице трију истородних језика, с. ј., х. ј. и б. ј., оличеној у појму и називу српскохрватски језик, у њему налази све оно (фонеме, морфеме, лексеме, стилеме, изразе и обрте) што изворно говоре Срби, Хрвати и Бошњаци, наравно и Црногорци који се не сматрају Србима, па и истојезички декларисани Јужни Словени (Југословени), садашњи и бивши, без тих, ужих (де)номинација, независно од тога којим идиомом, и како, говоре: својим дијалектом, урбаним или руралним супстандардом или стандардним језиком.
Школских граматика сх. ј., односно хс. ј., излазило је мноштво на целокупном говорном простору тог језика, али једина опсежна граматика у којој је он свестрано описан носи наслов Савремени српскохрватски језик, који се у Београду појавио пет пута, последњи пут 1986. г. (Стевановић 1964, 1969). Тој граматици претходила је, такође опсежна, Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика, изашла први пут у Загребу крајем прошлог столећа (1899) а последњи (трећи) пут, такође у Загребу, 1963. г., без стилистике. Њен је аутор Томислав (Томо) Маретић (Maretić 1899), најистакнутији вуковац у Хрватској, који је обележио настанак хрватске редакције вуковског српског језика (Пешикан 1996), тј. ударио печат на дефинитивно приклањање Хрвата вуковском моделу српскога књижевног језика.
Српски језик (с. ј.) стандардизован је у првој половини 19. в. на основи (најрепрезентативнијих и најпроширенијих) новоштокавских народних говора, најпре само ијекавских. Међутим, и пре смрти → Вука С. Караџића (1787–1864), утемељитеља новога књижевног језика, било је јасно да ће на српском истоку, у ондашњој Србији, држави у настајању, и Војводини, тада под хабзбуршком влашћу, превагу однети екавски народни говори. Вуковском моделу српскога књижевног језика (с. к. ј.) непосредно претходи доситејевски језик (д. ј.), који је у знатној мери већ био народни, али без сређене графије и ортографије.
Књижевни језик у Срба у средњем веку био је → старо(црквено)словенски језик српске редакције, назван → српскословенским језиком. У XVIII в., након доласка руских учитеља и свештеника у (Јужну) Угарску, позваних да српском свештенству и грађанству помогну словенским књигама и обуком како би се Српство северно од Саве и Дунава штитило од прозелитских (унијатских) претњи повезаних с однарођивањем, → рускословенски језик потискује - српскословенски, да би потом остао све до данас богослужбени језик у Српској православној цркви.
Изван цркве настајао је нови мешани писмени језик - амалгам рускословенског и живог српског народног говора, уз понешто елемената српскословенског и → руског (народног) језика. Тај амалгам, назван → славеносрпским језиком (слс. ј.), био је сасвим неподесан за брзу стандардизацију, неопходну новом грађанском друштву. Стога ће слс. ј. узмицати пред д. ј. У ствари, времена за еволуцију слс. ј., па ни д. ј., није било. Устаничка Србија (1804–1813, 1815. и после тога) није водила само ослободилачку и државотворну, одн. државообновитељску, борбу против Турака него је била и револуционарно поприште, на којем се из заосталог сељачког друштва излучивала и нова класа - грађанство. Новој историјској ситуацији, новим друштвеним слојевима, новој држави и друштву потребан је био и нов језик, савремени књижевни језик, не само у цркви, школи и управи већ и у свим подручјима све сложенијег јавног живота, у књижевности, привреди и трговини нарочито, заправо био је нужан - језички стандард, како се данас каже.
Новом књижевном језику било је потребно и њему примерено писмо, ћириличко писмо, прилагођено, као и код других Словена у источном културном кругу, гласовима народног говора одабраног за стандардизацију. Примарни реформатор српске ћирилице био је → Сава Мркаљ. Међутим, стандардизацију српске ћирилице и новог правописа (фонолошког, с благим примесама морфонолошког) обавио је Вук Караџић. Ни Мркаљ ни Караџић, лишивши нову српску ћирилицу "јата" (п), нису могли ни слутити које ће то тешкоће и невоље донети српској (језичкој) култури.
С. к. ј., односно српски језички стандард (с. ј. с.) - данас поприлично различит од оног који су утемељили Вук Караџић и његов ученик и сарадник → Ђуро Даничић, заслужни филолог, лексикограф и стандардолог - остао је најтешње повезан с новоштокавским дијалектом, али је он у блиској вези и са целокупним штокавским дијалекатским комплексом. У тесној је вези и са → хрватским језиком (х. ј.), тј. са хрватским књижевним језиком, односно са хрватским језичким стандардом, који ће се објединити са српским на начин незабележен другде у словенском свету, тако да се може говорити и о томе да је х. ј. у одређеном смислу проистекао из српскога, да су Хрвати преузели с. ј. и назвали га својим именом, хрватским.
С. ј. обухвата све идиоме којима се служи(о) српски народ (дијалекте, поддијалекте и говоре, социолекте и стилове [регистре] језичког стандарда) у прошлости и садашњости - у својим матичним земљама и изван њих.
С. ј., и генетски, и појмовно, и називно претходи → српскохрватском језику (сх. ј.). Атрибутивна сложеница српскохрватски обједињава(ла) (је) не само три јужнословенска наречја (штокавско, чакавско и кајкавско) и све њихове дијалекте, поддијалекте и говоре него и све стандардне видове новоштокавског дијалекта, назване још у 19. в., поред српскога, и хрватским, а у најновије доба и → бошњачким језиком (б. ј.). Сва та три језика (с. ј., х. ј. и б. ј.) могу се сматрати и варијантама (верзијама или редакцијама) изворно (првородно) српскога стандардног језика, а не само, како се и даље сматрају у домаћој и страној литератури, варијантама српскохрватскога стандардног језика.
После политичког раскидања српскохрватске језичке заједнице, српски народ вратио се своме изворном називу језика, српском. Супстанцијална и структурална истородност, односно генетска и типолошка истост с. ј., х. ј. и б. ј. засад остаје неизмењена упркос густом новоговору у х. ј. и оживљавању турцизама у б. ј.
Изворно, примарно писмо с. ј. јесте 30-словна ћирилица, у којој је шест слова специфичан српски додатак (ј, љ, њ, ћ, ђ, џ), док су сва остала слова заједничка за сва раздобља овог писма, укључујући и све савремене словенске ћириличке графије. Српска 27-словна латиница (са три двословне графеме - lj, nj, dž) преузета је од Хрвата и данас има великог удела у колективној и индивидуалној употреби код Срба.
Помоћу тих 30 слова исписује се 30 сегменталних фонема (најмањих апстрактних, језичких јединица). Вуковски модел с. ј. обухвата и (ретко бележене) прозодијске елементе (4 акцента и 2 квантитета), понекад називане и супрасегменталним фонемама, које могу имати исту разликовну функцију као сегменталне фонеме (нпр. град /грâд/ = насеље, град /гр д/ = врста падавине).
С. ј. с., на доста уравнотежен начин, комбинује аналитичка и синтетичка језичка средства и има слободан распоред реченичних делова. Именице, заменице, придеви, бројеви, глаголи и већина прилога за начин сматрају се синтетичким средствима, која, респективно, подлежу деклинацији, конјугацији и компарацији, док остали прилози, везници, предлози, узвици и речце припадају аналитичким средствима. Парадигме синтетичких језичких средстава (тј. низови синтетичких ликова који изражавају различите категоријалне граматичке односе) чине морфолошки (или - флективни) инвентар с. ј. с. У том инвентару распознајемо 7 различитих типова парадигми: 1) парадигме падежних односа, са 7 наслеђених падежа, мада их у чисто морфолошком смислу има највише 6 у једнини код неких (не свих) именица женског рода на -а (нпр. девојка) и највише 5 у једнини код именица мушког рода (нпр. момак); 2) парадигме граматичког рода (тај, та, то и сл.); 3) парадигме придевског вида, морфолошки и комуникацијски релевантне и добро очуване само у првом падежу једнине мушког рода, с обавезном употребом неодређеног вида у именском делу предиката (млад човек: млади човек); 4) компарацијске парадигме придева и прилога за начин (позитив, компаратив и суперлатив); 5) парадигме граматичког броја, сингулара и плурала (с највећим захватом код именица, придева и глагола); 6) парадигме граматичког лица (само код глагола, нпр. пишем, пишеш, пише, итд.); 7) парадигме граматичког времена, начина и других глаголских категорија (у с. ј. с. има 7 времена - презент, имперфект, аорист, перфекат, плусквамперфекат, футур и футур егзактни; три начина - императив, потенцијал и потенцијал други; два глаголска придева - радни и трпни; два глаголска прилога - садашњи и прошли; и једна неодређена форма - инфинитив).
Што се тиче синтаксе, која је у српском језичком стандарду веома гипка, и то не само у погледу реда речи у реченици, вреди поменути разне наслеђене дублете и триплете (нпр. морам учити: морам да учим, волим учити: волим да учим: волим учење; поправљам: вршим поправке; долазећи: док сам долазио; дошавши: пошто сам дошао; диве се мојем[у] брату: диве се мом[е] брату). Оне се одликују малом информацијском, али великом стилском носивошћу, подложне су и пожељној и непожељној варијацији и варијантизацији, европеизацији и балканизацији с. ј. (нпр. непожељно је нестајање инфинитива у корист везника да с презентом).
Постојање добро однегованог језичког стандарда не омета паралелно постојање дијалеката и супстандардних идиома у приватном и јавном животу, нити пак укида поетску слободу (licentia poetica), која последњих деценија, и мимо језичког стандарда, доноси српској књижевности вредна остварења (нпр. нека "дијалекатска" дела Д. Михаиловића, И. Ивановића, Ж. Лазића, М. Бећковића и М. Вуксановића). То омогућује српској језичкој култури корисно и већ одомаћено разликовање књижевног језика од стандардног језика, које није неопходно у белетристичком стилу само онда кад се књижевно дело пише језичким стандардом. Изостанак тог разликовања, и у терминологији и у прагматици, честа је појава, али није нити сме бити обавеза, јер стандардни језик јесте најрепрезентативнији, најпрестижнији и најелитнији вид језика, али никако није нити треба да буде једини.
С. ј. с. развио је пожељну и потребну стилску стратификацију (раслојавање), која открива ваљано установљене, али недовољно описане, стилове (њих пет: белетристички [књижевноуметнички], колоквијални [разговорни], публицистички, административни и научни), с мноштвом подстилова, различито терминологизованих (нпр. поетски и прозни; званични и незванични; новински, радијски и телевизијски; правни и политички; друштвенонаучни и природнонаучни итд.).
Преплет с. ј. са х. ј. и заплет назван сх. ј., заоштрен, а не ублажен, током 70-годишњег заједничког државног живота Срба и Хрвата, решио је многе хрватске језичке и културне проблеме, али је компликовао и заоштрио српске, задржавајући у с. ј. с. једно и уносећи у њега друго расколно двојство: најпре (и пре 1918) - екавско-ијекавско (и у изговору и у испису, и у ортоепији и у ортографији), а потом (после 1918), све до данас (и даље), ћириличко-латиничко, од којег, уз добру организацију јавног живота и дистрибуцију двају писама у њему - може бити користи.
Штетности успостављеног и фиксираног екавско-ијекавског двојства, нарочито у писаном језичком стандарду, био је свестан још → Стојан Новаковић, а нарочито → Јован Скерлић, који је у само предвечерје Првога светског рата (1914) и уочи своје преране смрти покренуо анкету да установи има ли воље да се то двојство превлада и ко би се од утицајних људи за то заложио. Већи број њих се, надајући се српско-хрватском националном (народном и државном) јединству, заузимао за сасвим нереалну размену "жртава" са Хрватима (да они напусте своју, тј. неупоредиво више српску него своју ијекавицу, а Срби само своју ћирилицу). Стање у потоњој заједничкој држави онемогућило је здраву узајамност у било чему, а камоли у језику, онеспособивши Србе да се сами побрину о своме народном, културном и језичком јединству, у ствари непрекидно жртвованом због узалудног надања да ће се то јединство обезбедити преко ширег, "наднародног" и "наднационалног" заједништва.
Титова и титовска Југославија подупирала је и распламсавала све национализме, осим српскога, који је непрекидно кажњаван разним регионализмима и илузионизмима, односно, у крајњој линији, присилним анационализмом и интернационализмом, називаним у живој политичкој прагматици - братством и јединством.
Распад СФРЈ (1991) и потоњи међуетнички и међуверски рат (до 1995) на драматичан су начин отворили и питање јединства српског народа и његове стандарднојезичке унификације, која би била последња у Европи (арбанашка је договорена у Приштини 1968. а потом извршена, док је грчка диглосија укинута после пада пуковничког режима 1974. г.). Српска стандарднојезичка унификација стављена је на дневни ред повеснице после слома СФРЈ, у јесен 1993. године, иницијативом политичког и ратног вођства на Палама, али је, доживевши и јаке отпоре и снажне потпоре, засад остала без позитивног исхода, јер слога културних и политичких елита ни око суштинских, а камоли око суптилних, али веома значајних, ствари није постала српском традицијом.
>>
// Пројекат Растко
/ Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
