Биљана Сикимић
(Институт за српски језик САНУ, Београд)

Народни називи за кишу са сунцем

У раду се анализира међусобна условљеност јужнословенских народних термина за болест биљака типа пламењача и киша са сунцем - која се сматра за узрочника ове болести.

Монолексемна именовања кише са сунцем у словенским језицима (као што су јужнословенско балсара, кља, маћа, мана, тоња, цвек, полеско рудб) поклапају се са називима паразитских болести биљака типа пламењача^[1]. Да би се ова веза објаснила, потребно је уважавати и неке екстралингвистичке околности^[2].

Српскохрватски фолклор садржи формулаичне текстове који указују на конкретно неповољно дејство појаве истовремене кише и сунца^[3]. Ове магијске фолклорне формуле покушавају да отклоне конкретну опасност овакве кише по усеве: Сунце грије, киша пада, тпу рђо, тпу смраду! (Сребреница, усм. потврда М. Симић); Пада, пада маћа,/биће жита краћа./Устав, Боже, маћу,/да то дица не плачу. (Дувно, Rubić и Nuić 1899:253); Киша пада, сунце грије, мојој љетини ништа није! (Горобиље код Пожеге, усмена потврда М. Николића); Бежи тоња, ено коња! (Љештанско, усмена потврда М. Тешића)^[4].

Фолклорни извори и експлицитно наводе врсту штете коју појава истовремене кише са сунцем наноси усевима, тако нпр.: биће бастра (Штрпце), биће маћа (Херцеговина), кад киша пада и сунце сија, бије тоња / биће пламењача (подаци Миленка Филоповића у: Kuusi 1957:207), или: cvek je kiša koja pada kad sunce sja (...) ta kiša bude pomišana medenom rosom, što opuri luk (Otok, Lovretić 1897:98). На Уралу таква киша се зове сеногной (Kuusi 1957:208), у Украјини се сматра да на картофеле будут пятна (Kuusi 1957:208), а у Пољској да са неба пада zaraza од које пожуте листови (Kuusi 1957:208). У полеским говорима рудб и рудá падй означава како и појаву"кише са сунцем" тако и "болест биљака" (Усачева 1983:217), где информатори везују болест са таквом кишом^[5]. Веровање да појава истовремене кише и сунца изазива пламењачу постоји и код Немаца (уп. примере у: Kuusi 1957:208-209)^[6].

За разлику од, у лингвистици одавно уочених и описаних, семантичких помака који се сматрају за језичке универзалије, фолклорно условљени семантички помаци ареално су ограничени и нису језичке универзалије. У овом раду описана етимолошка подударност између термина за кишу са сунцем и биљну болест пламењачу може се сматрати за семантичку бинарну везу фолклорно условљену чињеницама духовне културе. Изван наведеног европског фолклорног ареала ова семантичка бинарна веза (киша са сунцем = пламењача) није очекивана. Фолклорна свест тражи узрок болести, али је произвољност одабраних узрока произвољна; болест је, на пример у српскохрватском језику, покривена много већим бројем термина и само неки од њих етимолошки су идентични са метеоролошким термином. Истовремена појава кише и сунца покривена је знатно мањим бројем термина и сви они имају етимолошке парњаке у називу болести. Фолклорна свест, међутим, везује појаву пламењаче и са неким другим метеоролошким појавама. У питању је локална језичка универзалија - када је ова узрочно-последична веза једном успостављена у фолклорној свести, могућ је и семантички развој од метеоролошког термина ка биљној болести.

Етимолошка анализа јужнословенске грађе показује да је процес преношења значења текао у оба правца, од метеоролошког термина ка ботаничком и, чешће, обратно^[7]. Јужнословенски термин ала садржи два фолклорно условљена помака: демон > непогода коју демон изазива > болест коју непогода изазива. Миленко Филиповић забележио је у Кучима и Васојевићима (Kuusi 1957:207) да се болест биљака изазвана кишом са сунцем зове ала (овај термин није потврђен у РСАНУ нити у Симоновићевом ботаничком речнику). У Црној Гори ала је забележено и као метеоролошки термин "маћа = киша са сунцем ", тако Станић 1991 s.v. ала као једно од значења наводи "невреме, вихор, непогода; маћа" са примером: Убила ми ала жито, попила муња. Речник САНУ s.v. ала¹: као једно од значења даје и"олуја с градом, непогода", Стијовић 1990 s.v., бележи код Васојевића: ала "јак ветар". Прелазак демонског кода у метеоролошки је сасвим очекиван, што за демонско биће са турском етимологијом, ала/хала, потврђују и бугарске потврде, где хала/ало поред значења "јак ветар" има и значење "јака киша" (Koseska 1972:24, 35).

Тоња је "атмосферска појава када истовремено пада киша и греје сунце" (Златибор, Миловановић 1983:61), односно"кад киша пада и сунце сија у једно исто доба" (Банат, грађа за РСАНУ)^[8]. Паралелно се јавља и ботаничко значење тоње као"пламењача" (Љештанско, усмена потврда М. Тешића: побила/тукла тоња; Љубиње у Херцеговини, усмена потврда аутора; у Црној Гори Ранојевић је, према грађи за РСАНУ забележио: пшеница се тоњоше од успаре после кише, кад припече сунце). Из Такова је потврда да кад киша пада и сунце сија, бије тоња, или: биће пламењача (према Kuusi 1957:207). У Ускоцима Станић 1991 s.v. тоња дефинише:"неподесно време, ала" са примером: Убила ми тоња шеницу, а као друго значење даје"отпаци од жита".

Речник ЈАЗУ потврђује да тоњ значи"задах, смрад, мирис" (забележили Вук у Грбљу и Ивековић), даље постоје одреднице тоња 1 "исто што и тоњ" (извори: Вук, Шулек, Ивековић) и тоња 2 "маћа, пламењача" (Караџић s.v.: попала га тоња, Art Wetters, tempestatis genus, и "рђав мирис" наведено као прво значење), са примером из Ивековића: као пламењача или тоња, што падне у малом дажду, у Жумберку је забележио Скок, а: Убија (пшеницу и јечам) тоња, пламењача (из Колубаре и Подгорине у Србији), Тоња, нека магла, што падне с прољећа и науди биљу (Шаптиновац у Славонији, Ившић). У словеначком тоњу потврђује Pleterљnik 1895 s.v. (поред осталих значења): eine Art Senge, BlKr; tonja je pala na pšenico, BlKr; (tona? ein Nebel, der die Saaten verdirbt, Cig.).

ЕРХСЈ етимолошки решава Вукову потврду тоња "као омара иза мале кише" s.v. topiti (se), уз семантички коментар да се значење те речи мења у два правца према ефекту кише. У словеначком и у Жумберку тоња значи "Nebel, der das Getreide verdirbt" а у Црној Гори "смрад", одатле тоњ у Грбљу "мирис". Овај семантички развитак Скок објашњава словеначким tonja "Schatten". На другом месту, s.v. тља, Скок питање етимологије ипак оставља отвореним.

РСАНУ потврђује: кља м., кљах (Поуње), поред: кљај (у Богдашима код Ливна, према усменој потврди Н. Рамића), са примерима: убио кља жито, пао кља на жито (Книн); побио ми кља пшеницу (Ц. Луг); маћа или кља је киша, која лити или у пролиће пада када сунце грије (Травник и Дувно) а дефинише као: "врста биљне болести, пламењача" и "киша која изазива ту болест". Етимолошки су сродне и одреднице: кња са примером: луга, натруха што мисле приморци да пада из магле на рашће, особито на лозу: пала кња на лозу (Павлиновић у РЈА), Да не пане поросица, иза које паст ће кња и однит ће жито (Пољица). РСАНУ за кља одређује женски род вероватно на основу Павлиновићевог примера. И кна је у РСАНУ одређено као женски род^[9]; у РСАНУ још и: кљаобитина "жито које је побио кља" (Српски архив 1874, 509).

Судећи по етимолошким анализама уз кља (мушки род!) треба прикључити и једну потврду из РЈА: само код Стулића наведено тља у значењу"пропадање". Бројније су потврде овог термина из грађе за РСАНУ: тља ж. "из језика старословенског: поквареност" (Курелац); у Босни: једна врста болести на лубеницама, дињама, краставцима и на свакој зелени: убила га тља" и од истог приносника (Д. С. Поповић) у Босни: убила тља жито; тљобитан - тљом убијен бостан, убила га тља.

ЕРХСЈ s.v. тља на примерима из Босне (Травник) дефинише "болест на кукурузу, пшеници, што настаје кад прижеже сунце послије кише" и етимолошки повезује оба облика кља и тља (тј >књ >кња), а да не објашњава промену рода. Скок исту реч налази у стцслов. tâlja "Verwesung", руском тля "Faulniss, Moder", што је све поствербал од стцслов. tâleti, tâlejo "modern", tâliti, tâl’o "corrumpere". Скок оставља отвореним питање да ли и тоња са превојем долази уз ове глаголе. Исте етимолошке претпоставке понавља у одредници tajati. Сличан етимолошки закључак произлази и из штуре одреднице руског етимолошког речника посвећеног термину тля "растительноядное насекомое; моль" (али у руском и"рђа, гњилост") које се доводи у везу са глаголом тлеть (Фасмер s.v.). О етимологији и семантици овог прасловенског глагола в. нпр. Schuster-Љeljc s.v. tlać или Варбот 1984:130-131. Махек истиче везу значења "гњити, трулити" и "тихо горети" s.v. tliti.

Турцизам балсара, према РСАНУ, у Пироту значи "пламењача" и "назив за кишу при којој се развија болест" у примеру: Кад сунце јако пече а у ваздуху се једва примећава да киша пада, онда се таква киша назива балсара. Друге фонетске варијанте овог термина су: басра, бастра али покривају само "болест": преко лета "пламењача" коју негде зову "тоња", а у пожаревачкој "бастра" наступа у свакојаким флекама на лишћу, нарочито кад после кише припече сунце. У етнографској фолклорној потврди: биће бастра (Штрпце у Сиринићу, Kuusi 1957:207). Други лексикографски извор у ареалу Косова дефинише бастра као"болест усева, пепелница" (Гораждевци код Пећи, Букумирић 1983:73): убије-ји бастра.

ERHSJ s.v. baljеmez преузима Елезовићеву етимологију и дефиницију потврде са Косова, бастра (< тур. bal-sra): врста лепљиве материје што се ствара на лишћу усева и другог корисног биља, а која се материја јавља као последица разних биљних болести, које проузрокују неки биљни паразити (Елезовић 1932 s.v.), исту етимологију доноси и Љkaljić 1979 s.v. balsara (< тур. balsira). Сви етимолози се слажу да је у првом делу турског етимона bal "мед". Овај турцизам потврђен је у македонском (балсара, басара, бастра "пламењача" РMJ s.vv.) и бугарском језику, уп. БЕР s.v. балсара, где се наводи само значење "болест биљака". Реч је у бугарском језику потврђена у фонетским варијантама: баксара, балсара, bansara, bъrsara, bъrsara, basъra, бастра али и у значењу "лака киша за време које сија сунце" (Koseska 1972:36).

Романизам маћа је у српскохрватском језику широко распрострањен, Речник САНУ доноси га у одредницама маћа 3, "пламењача": Убила маћа виноград (Бјелопавлићи) и маћа 4: Пада, пада маћа... (Босанско Грахово), Кад сунце грије, а киша пада, те то лити или у пролиће пада, вели се пада маћа (кља) (Дувно), Маћа или кља је киша, која лити или у пролиће пада кад сунце грије (Травник). Исти термин је потврђен у етнографској грађи: биће маћа (Херцеговина, Kuusi 1957:207).

Романску етимологију ове лексеме (из венецијанске форме италијанског macchia"мрља") даје ЕРХСЈ s.v. makulica, а ово касније потврђује и Брозовић 1988. Оба речника романизама у Боки Которској слажу се око романске етимологије: Musić 1972 s.v. maća за Боку Которску даје значења "мрља; слаба киша што лети штети усевима"; Lipovac-Radulović 1981 s.v. за ареал Боке Которске даје семантичку дефиницију термина maća као "мрља; болест" са индикативним примерима: Može maća panut na voće i na čeljade. Evo je palo malo kiše i nije bilo koristi, samo je fažolu, luk, salatu i bidž uvatila maća, a o lozi i da ne zborimo. Maća ti obično pane na luk, zelje, voće i to kad poslije vruće, kiša samo malo orosi. Kašić 1995:359 бележи у Конавлима: маћа "слаба киша која лети смета усевима". Црногорски ареал дање попуњавају Ускоци: маћа² "летња киша која пада кад сунце греје и изазива пламењачу на усевима, тоња, пламењача" (Станић 1991 s.v.). РЈА има пример за маћа под д): киша што љети пада, премда сунце свијетли, те на лишћу гдје падну капље, постану љаге. Караџићев речник чак у Срему потврђује значење"мрља", а у Дубровнику и: као пламењача или тоња што падне у малом дажду, starke Sonnenhitze, sol nimius.

Фолклорна потврда из Славоније: цвек је киша која пада кад сунце сја (...) та киша буде помишана меденом росом, што опури лук (Оток, Lovretić 1897:98) налази своје објашњење у једној Вуковој до сада нејасној одредници. Наиме, ЕРХСЈ s.v. cvek² има само једну потврду из Срема коју преузима из РЈА у значењу: "сок који пчеле наберу те из њега буде мед", и коју оставља без етимолошког решења. У питању је погрешан превод немачког термина Honigthau, који је Вук употребио у свом Рјечнику (код Вука тачно стоји: цвек м. у Сријему, der Honigthau, melligo). Овај немачки термин требало би превести као "биљна болест типа пламењача" (уп. нпр. Симоновић 1959:130)^[10]. На целокупном немачком говорном подручју сматра се да је киша са сунцем шкодљива јер узрокује пламењачу (нем. Honigthau, Melthau, дословно значи"медена роса"), уп. Kuusi 1957:208-209^[11]. Ареално ограничен термин цвек могао би се повезивати са мађ. uszog/uszok са значењем "снет, главница ражи", нејасне дање етимологије (уп. MNTES s.v.)

Потврду да је мана и на српскохрватском терену члан низа са анализираном етимолошком бинарном везом даје дијалекатски извор из Тимока, Динић 1988 s.v. мана "болест винове лозе - пламењача" са примером: Пада ћиша, а греје слнце, че да убије лозје мана. Термин је ограничен на источну Србију и дијаспору уз румунску границу, тако мана значи "бастра" у примеру: Да н удари нека мана, па све пропане; даље: мановита година "година у којој је бастра уништила усеве" (у Радимцима, Томић 1989 s.v.v.); мана "врста болести биљака": убила га мана (Црна Река, Марковић 1986 s.v.). РСАНУ s.v. мана даје етимологију "према хебрејском", а као четврто значење наводи "манин лишај; пламењача, бастра" са примерима из већ описаног ареала: Пала мана на жито; Кад усеви после јарког сунца, које упече после кише поцрне, каже се да их је мана убила (Зајечар), Мана је нека љута роса која убија воће у цвету и винограде, те род готово сав опадне (Заглавак), переноспору, болест виновог лишћа зову мана (Тимок).

Бугарско мана дефинише Koseska 1972:50-51 као "лака, слаба киша за време које греје сунце, чија је последица болест на лишћу". Реч је потврђена у већини испитиваних бугарских пунктова, само у Брестовици код Пловдива долази до семантичког развоја "болест која напада лишће воћака", и то за оба тамо потврђена термина, балсара и мана. Реч је потврђена и код Герова, а Косеска наводи да је позјамљеница из турског језика, према Младеновљевом етимолошком речнику. Бугарски етимолошки речник, БЕР, као и други савремени аутори слаже се да је порекло термина у "божанској храни Јеврејима у пустињи", в. БЕР s.v. мана^[14]. Тако и ЕСУМ s.v. манна² сматра да је у питању семантички помак библијског назива мана - небеска киша^[12] и наводи све словенске потврде. Карпатизам *man(n)a широко је заступљен у румунском језику: после кише са сунцем у околини Сибиуа житарице и кромпир пожуте и свену (se maneazа, Клепикова 1977:13). Рум. manа има значење"разне врсте болести културних биљака које изазивају појаву црвених флека; роса или киша са сунцем која шкоди биљкама" (према: Клепикова 1977:13^[13]).

Најшири ареал распрострањености у српскохрватском језику има аутохтони словенски термин тоња (потврђен на простору од Баната и западне Србије на запад и у словеначком језику), остали термини су ареално ограничени - кља на Босну и Хрватску; а тако и позајмљенице: цвек на Срем и Славонију, мана на источну Србију (и даље по карпатобалканском ареалу), балсара на Косово (али и Бугарску и Македонију), а маћа ( у значењу "тоња") на Црну Гору, Дубровник и Босну.

Са једне стране магијски текстови, а са друге примери термина у контексту из лексикографске и етнографске грађе (та киша буде помишана меденом росом , што опури лук; као пламењача или тоња што падне у малом дажду; да не пане поросица, из које паст ће кња и одит ће жито) указују на постајање и трећег члана у анализираној бинарној вези "кише са сунцем" и "пламењаче". У питању је изазивач болести који се у фолклорној свести, потпуно равноправно са неким изазивачима људских или животињских болести, поима као демонско биће. Демонско биће које изазива пламењачу свакако је бестелесно^[14], али се и неке друге његове основне карактеристике могу реконструисати^[15]. Називи су му: ала, бастра, кља, мана, маћа, тља, тоња, цвек, медена роса. Карактеристике су му бестелесност (нека магла; луга, натруха), лепљивост (медена), мирис (смрад), и евентуално неке друге (рђа, љута). Јавља се на лишћу корисних биљака (науди биљу, пада на рашће/лозу), уништава жетву (биће жита краћа) а време појављивања је условљено метеоролошким околностима ("истовремена киша са сунцем"; магла; с прољећа; роса; поросица; киша мало ороси, у малом дажду; после јарког сунца које упече после кише). Акционални код сведен је на констатацију присуства (попала га тоња, уватила маћа), ударање / убијање (удари нека мана; тукла тоња, бије тоња; побио кља пшеницу, убила тоња пшеницу; убила ала жито; убила маћа; убио кља жито; убила тља жито; че да убије лозје мана), или падање (пала кња на лозу; пао кља на жито; пада маћа; може маћа панут; падне у малом дажду; pala na pљenico). Комуникација са демоном могућа је путем басме, односно дечије песмице очито магијског порекла (устав, Боже маћу), заштита је и колац са коњском / воловском / овнујском лобањом. Фолклорни жанрови у којима је биће посведочено сведени су на магијске текстове и народне изреке.

Паралелно представљена лексикографска и етнографска грађа указује и на проблем лексикографске дефиниције појава из домена народне духовне културе^[16]. Лексикографска дефиниција не би смела да испусти из вида духовно становиште претпостављеног говорника и конкретну ситуацију у којој настаје нека номинација. Савремени, "научни" (нпр. медицински, ботанички), лексикографски приступ дефинисању неких појава духовне културе често се показује као недовољан.

Напомене

1 Српскохрватски и словеначки народни називи наизглед сродних биљних болести када ове добијају црвене или сиве пеге по лишћу (изостављен је део термина који именује конкретну биљку) из: Симоновић 1959 s.v.: Peroponospora: пламењача, расток, тоња; балсара, басра, бастра, љута роса; Pharagmidium rubi idaei: пламењача, рђа; Plasmopara: балсара, бастра, медљика, пламењача, љута роса. мана м., метиљ, пепелика, тртна глава, тртна плесен; Polystigma rubrum: пламењача; Puccinia: багра, балсара, басра, бастра, ватра, главица, зађева, кља, кна, љута роса, магла, мана, маћа. медљик, медљика, ожиг, опека, палеж, пикац, пикец, пјега, пламеница, пламењак, пламењача, подгара, подгоретина, препала, (црна) рђа, рја, роса, смод, снет, снијет, снит, тоња, хрђа; Uromyces: рђа, рја, пикац, кља, пламењача; Bremia: бастра, пламењача; Tilletia: гар, гарка, главница, главња, главњица, гламница, гламња, гламњица, снијет, снит, тоња; Ustilago: гар, гара, гарак, гареж, гарежина, гарка, главница, главља, главњица, гламња, гламњица, кила, киле, киленџа, килунџа, ожиг, палеж, пикац, рђа, рја, смод, (црна) снет, снетаљ, снијет, снит, снетје, сњет, сметаљ, сметљика, снетаљ, угарак, уродица, учац, хрђа, црнило, црна болест, црњавина, црњевина, чрн; Claviceps: врат, главица. главница, жижак, изродица, килотина, намељ, намет, намета, наметниково зрно, пасуљара, ражина, ражуља, рожичек, родац, рошчићи, снет, угарак, црна раж; Eurysiphe: медена роса, медљана роса, медљик, медљика. пепелница, сијер. Болести Tilletia и Ustilago имају у Србији иста народна имена, уп. Ранојевић 1912 s.v. Семантичка веза специјалног метеоролошког термина за кишу са сунцем и термина за болест коју, по народном веровању, изазива, шири се и на неке друге метеоролошке термине, уп. горе наведено магла, (љута, медена) роса. Етимолошка решења многих од наведених термина за биљне болести своде се на семантизам "горети", уп. нпр. за назив гара SP s.v. *gara: "болест биљака типа снет, рђа", али само са српскохрватским потврдама. Етимологију сх. главња/гламња и изведеница доноси ЭССЯ s.v. голвьна, наведени су поред српскохрватских и бугарских потврда значења Ustilago и пољско, руско, украјинско и белоруско. Значење Ustilago у овом речнику се сматра за секундарно, мада рано формирано. Етимолошки је решено као супстантивација придева *голвьнъ са семантичком мотивацијом "нагорело с једне стране, с главе", а отклоњени су стари и нови покушаји етимологизације као "гореће, нагорело". Ако се прихвата ова етимологија - и даље остаје на снази кључни семантизам "нагорело". Слична етимологија, са семантиком "горења" понуђена је за словенско *snetь, в. Bezlaj s.v. snet I.

2 Пижурица 1995 се залаже за пројекат етнолингвистичког изучавања српскохрватске народне метеоролошке терминологије по методи упитника.

3 Иста метеоролошка ситуација познаје и фолклорне формуле са митолошким садржајем, дескрипцијом претпостављеног стања у универзуму, уп. Сикимић 1996а.

4 Да је у питању опасан демонски противник, сведоче и магијске радње:"У ужичком крају, да би се бостан сачувао од тоње, побије се од прилике на сред бостаништа мотка или колац и на њих се насади лобања угинулог коња или друге животиње" (Ђорђевић 1938:133). Према усменој потврди Б. Давидовића, у Срему се у истом циљу у винограду побијала овнујска или воловска глава.

5 Полеска монолексемна именовања за кишу са сунцем су и: препаркi, прегравки, угрiука, проблески, али их Усачева 1983:218 не тумачи посебно.

6 Код многих народа, међутим, постоји и веровање да таква киша користи печуркама, отуда руски назив: грибныи дождь, или полеско: грибныи дож (Азимов 1983:216), руски коментар уз кишу са сунцем: это к грибам (Kuusi 1957:213). Да је киша са сунцем корисна за печурке, верују и Турци, Италијани, Литавци, Естонци и Финци (уп. примере у: Kuusi 1957:213-214).

7 Утицаји честих киша, јаке росе, магле, влажна и топла ветра на појаву пламењаче у нашем су народу добро познати. То сведоче и народна имена за ту биљну болест: пламењача, пламеница, ватра, опека, подгоретина, роса, љута роса, магла, тоња, мана, бастра, балсара. Она су управо израз народног веровања о постанку те болести. У народу се верује, да пламењача (пламеница, опека, подгоретина) постаје кад после кише припече сунце, или јој се као узрок приписује топао југован ветар (ватра), тако исто јаке росе (роса, љута роса), или она пада на жита из ваздуха (магла, тоња, мана, бастра, балсара) кад се магла подигне. Последње веровање има научног основа у толико, што споре пламењаче падају на жита доиста из ваздуха. Остала народна веровања односе се на повољне атмосферске утицаје за развиће пламењаче", Ранојевић 1912:139.

8 Према примерима из грађе за РСАНУ тоња има и значења "влага, мемла" (Левач, Славонија), "измаглица" (Сомбор), "мокра магла" (Београд), "непријатан мирис" (Војводина, Црна Гора),"у облак дигнута прашина" (Бачка), "велика тишина у ваздуху; мирна, тиха вода; запара пред олују" (Ресава).

9 Још је Стулић означио кна као женски род, "мрље које киша оставља на лози", ово је даље преузео Шулек 1879 који упућује на своју потврду кља - из извора Сабљар - ареал Далмација, Истра, Хрватска; из Шулека обе потврде преузео је Симоновић 1959.

10 Право значење Вуковог цвек "der Honigthau"очигледно није било познато ни Кашићу (в. Кашић 1987:136) јер је укључено у групу "малобројних речи чија је употреба ограничена на (поједине) занате или на трговину".

11 У Славонији је иначе за пламењачу потврђено и: медена роса, в. Lovretić 1897:98. И неки други називи за болест "пламењачу" мотивисани су "медом": медљик, медљика, односно "росом": љута роса, роса.

12 Глобалну синхрону и дијахрону анализу хришћанског аспекта библијске речи мана даје Премк 1995.

13 Клепикова 1977 показује раширеност термина *тап(п)а у карпатобалканском ареалу, али нема српскохрватске потврде. Најсложенију семантичку слику термина *тап(п)а имају карпатоукрајински говори, док је његова семантика у северно- и западнословенским језицима знатно ужа. *Мап(п)а као "болест биљака" јавља се само у карпатском ареалу: у украјинском, румунском, бугарском и македонском језику. Питање о употреби овог термина постоји и у упитнику за карпатски дијалекатски атлас, в. ОКДА.

14 Раденковић 1996:36 и 43-47 убраја ветровита бестелесна бића у изазиваче болести код људи.

15 Етнолингвистичка школа Н. И. Толстоја израдила је схему описа митолошких ликова (в. Схема 1989), јужнословенски демон који изазива пламењачу, већ самим тим што је у питању невидљиво, безоблично биће, не може бити описан по свим тачкама ове схеме.

16 Проблем лексикографског третмана "празноверја, митолошких и религијских појмова" на српскохрватском лексичком материјалу - већ је био предмет истраживања, уп. Марковић 1995.

Литература

Азимов, Э. Г.
1983 Из полесской народной метеорологии. Слепой дождь, Полесский этнолингвистический сборник, Москва, 212-217.

БЕР
1962-95 Български етимологичен речник I-IV (а-падам), София.

Bezlaj, F.
1977-95 Etimološki slovar slovenskega jezika I-III, Ljubljana.

Брозович, Д.
1988 Об этимологии сербохорватской лексемы maća 'пятно', Этимология 1985, Москва, 52-53.

Букумирић, М.
1983 Из ратарске лексике Гораждеваца (код Пећи), Прилози проучавању језика 19, Нови Сад, 71-105.

Динић, Ј.
1988 Речник тимочког говора, Српски дијалектолошки зборник XXXIV, Београд, 7-335.

Ђорђевић, Т. Р.
1938 Зле очи у веровању Јужних Словена, Српски етнографски зборник LIII, Београд, 1-347.

Елезовић, Г.
1932 Речник косовско-метохијског дијалекта I, Београд.

ERHSJ
1971-74 Skok, P.: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-IV, Zagreb.

ЭССЯ
1974-95 Этимологический словарь славянских языков 1-22 (а- народъ), Москва.

ЕСУМ
1989 Етимологичний словник української мови I-III, Київ.

Фасмер, М.
1986-87² Этимологический словарь русского языка I-IV, Москва.

Геров, Н.
1895-1908 Речник на блъгарския език, Пловдив.

Караџић Стефановић, В.
1852 Српски рјечник, Беч.

Кашић, Ј.
1987 Трагом Вукове речи, Нови Сад.

Kašić, Z.
1995 Govor Konavala, Српски дијалектолошки зборник XLI, Београд, 241-396.

Клепикова, Г. П.
1977 Карпатская лексика в ее отношении к лексике иных зон славянского мира, Славянское и балканское языкознание, Карпато-восточнославянские паралелли, Структура балканского текста, Москва, 3-20.

Koseska, V.
1972 Bulgarskie slownictwo meteorologiczne na tle ogolnoslowianskim, Wroclaw etc.

Kuusi, M.
1957 Regen bei Sonnenschein, Helsinki.

Lipovac-Radulović, V.
1981 Romanizmi u Crnoj Gori, jugoistočni dio Boke Kotorske, Cetinje-Titograd.

Lovretić, J.
1897 Otok, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje II, Zagreb, 91-459.

Machek, V.
19682 Etymologicky slovnik jazyka českeho, Praha.

Марковић, М.
1986 Речник народног говора у Црној Реци, Српски дијалектолошки зборник XXXII, Београд, 243-500.

Marković, Ž.
1995 Praznoverja, mitološki i religijski pojmovi, problem razgraničenja, Folklor u Vojvodini 9, Novi Sad, 235-240.

Миловановић, Е.
1983 Прилог познавању лексике Златибора, Прилози проучавању језика 19, Нови Сад, 15-70.

MNTES
1967-76 A magyar nyelv torteneti-etimologiai szotara I-III, Budapest.

Musić, S.
1972 Romanizmi u severo-zapadnoj Boki Kotorskoj, Beograd.

ОКДА
1987 Общекарпатский диалектологический атлас, Вступительный выпуск, Скопје.

Pižurica, M.
1995 Iz srpskohrvatske meteorološke terminologije (Nacrt za jedan projekat uz nekoliko etimoloških beležaka), Македонски јазик XL-XLI, Skopje, 435-435-445.

Pleteršnik, M.
1894-95 Slovensko-nemški slovar I-II, Ljubljana.

Premk, F.
1995 Mana, ta kruh tiga lebna, Jezikoslovni zapiski 2, Ljubljana,195-218.

Раденковић, Љ.
1996 Народна бајања код Јужних Словена, Београд.

Ранојевић, Н.
1912 Криптограмске болести жита у Србији, Београд.

RJA
1880-1975 Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-XXII, Zagreb.

РМЈ
1986² Речник на македонскиот јазик, Скопје.

РСАНУ
1959-89 Речник српскохрватског књижевног и народног језика 1-14, а-недотруо, Београд.

Rubić, S., Nuić, A.
1899 Duvno (Županjac), Zbornik za narodni život i običaje IV, Zagreb, 244-291.

Schuster-Šeljc, H.
1978-89 Historisch-etymologisches Wörterbuch der ober- und niedersorbischen Sprache 1-24, Bautzen.

Схема
1989 Схема описания мифологических персонажей, Материалы к VI Международному конгрессу по изучениy стран юго-восточной Европы, Проблемы культуры, Москва, 78-85.

Сикимић, Б.
1996 Слојеви фолклорног текста, Студије српске и словенске, Српски језик I, Београд - Никшић, 163-174.

Сикимић, Б.
1996-а Митска бића дечијег фолклора: киша са сунцем, Лицеум, Крагујевац (у штампи)

Симоновић, Д.
1959 Ботанички речник, Београд.

SP
1974-1995 Slownik praslowianski I-VII, a - gobьdzь, Wroclaw.

Станић, М.
1990-91 Ускочки речник I-II, Београд.

Стијовић, Р.
1990 Из лексике Васојевића, Српски дијалектолошки зборник XXXVI, Београд, 119-380.

Škaljić, A.
1979⁴ Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo.

Šulek, B.
1879 Jugoslavenski imenik bilja, Zagreb.

Томић, М.
1989 Речник радимског говора, Српски дијалектолошки зборник XXXV, Београд, 1-174.

Усачева, В. В.
1983 Из наблyдений над метеорологической лексикой Полесья и Карпат, Полесский этнолингвистический сборник, Москва, 217-225.

Варбот, Ж. Ж.
1984 Праславянская морфонология, словообразование и этимология, Москва.

Biljana Sikimić
FOLK TERMS FOR RAIN WITH SUN
Summary

Mutual relationship between South Slavic folk terms for the plant illnesses like rust and the meteorological phenomenon of the rain falling and sun shining in the same time, is analyzed. This meteorological phenomenon is believed to be the main cause of the plant illness - rust. Lexicographical and etymological treatment of following both meteorological and botanical terms: ala, tonja. klja, maća, mana, balsara and cvek was made. The problematic lexicographical definition of phenomena belonging to the folk culture was pointed out. The hypothesis was made about existing of the demonic being without corpus, that can be connected with the plant illness rust.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]