Жељко Филиповић

Срби више не постоје, или: Тероризам необразованих

Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика)

Када се појавила, Морзеова азбука имала је 26 слова латинске абецеде, јер ју је њен аутор израдио за свој језик, енглески. Други народи прихватили су користан изум, али су одмах увидели да тих 26 слова латинске абецеде нису довољни за њену примену у другим језицима. Немцима су недостајала слова ß, ä, ö, ü; Французима ç, æ, ë; Грцима σ, ψ, ω, θ; Русима щ, ъ, ы, ь, э, ю, я, ё. Наши дедови су одмах увидели да им слова q, w, x, y не требају, али да им недостаје чак осам слова која у изворној Морзеовој азбуци нису постојала – „ж“, „ш“, „ч“, „ћ“, „љ“, „њ“, „џ“ и „ђ“, па су их сви ти народи сами израдили да би могли успешно користити нови технички изум и у својим језицима. После појаве писаћих машина наши дедови су такође одмах видели да тастатуру треба да прилагоде свом језику, и без икаквих проблема су користили и једно и друго техничко средство. Наши дедови су тако радили у време када су знали и шта су по народности, и шта им је вера, и језик, и писмо. Њихови данашњи унуци, скоројевићи имитатори, не знају ни шта су по народности, ни шта им је вера, ни језик, ни писмо. Мисле да су по народности „Југословени“, да им је језик „српскохрватски“ и да „имају два писма“ па некритички и слепо прихватају техничке новине не марећи за особености свог матерњег језика. Некада су Срби сисали мајку, одрастали уз мајку, и од мајке учили језик – матерњи језик. Данас Срби сисају телевизор, одрастају уз телевизор, и од телевизора уче језик – телевизијски језик, жаргон, наказу од језика. Данас Срби мисле да је бити Србин нешто „ружно“, па настоје да прикрију да су Срби и покушавају да се лажно представе као неко други, па се угледају на богате у уверењу да ће ако личе на богате, тиме и сами постати богати. У том њиховом угледању и „личењу“ на богате страда српски језик и српско писмо. Данашњим Србима ништа не смета што им држава доставља „ресење о плацању пореза на зиро-рацун за ловацко и лицно наорузање“; што у продавницама добијају „рацуне“ у којима „писе“ да су купили „псеницно брасно“, „сецер“, „цоколаду“, „пилеце и цуреце месо“, „цварке“, „буковацу“, „суботицки кацкаваљ“ и сл; што им испред позоришта пише која представа се даје у „цетвртак“; што им улице врве од натписа у којима им се нуде разне „сколе борилацких вестина“, „тецајеви рацунара“ итд. Не смета им ни што им се држава обраћа са њиховим нетачним именима и адресама – Маринковиц, Цурциц; улица Воздова, Нисавска; град Нис, Курсумлија, Зајецар итд. У квислиншкој Независној Држави Хрватској ћирилица је била законом забрањена, и могла се користити само „као црквено писмо“. У данашњој Србији ситуација је истоветна – ћирилица је заиста само црквено писмо!

Годинама тражим мобилни телефон који би писане поруке могао да шаље на нашем народном писму ћирилици вуковици, и нисам га нашао. Ево како је изгледао мој ход по мукама док сам тражио нешто што је свим другим народима доступно а једино Србима није. Кренуо сам од најнадлежнијих места – оператера мобилне телефоније 063 и 064. У 063 су ме са пажњом саслушали и са жаљењем одговорили да не могу да ми предложе како да урадим оно што желим. Посаветовали су ме да „покушам да се снађем“. У 064 су ми одговорили да нису у могућности да ми помогну, да они само региструју већ набављене телефоне. Један младић међу њима ме је позвао у страну и тихо ми рекао:

„Знам да желе да нам затру ћирилицу и зато и хоћу да вам помогнем. Сад ћу назвати једног мог друга који ради у продавници мобилних телефона. Ви му се јавите, он има такве телефоне.“

Сместа сам отишао у ту продавницу и затеченом младићу се позвао на његовог друга из 064. Нажалост, није имао оно што је мени требало.

Пошто оператери нису могли да ми помогну, кренуо сам по продавницама мобилних телефона, и почела је Голгота:

– Добар дан, желим да набавим два мобилна телефона која би могла да међусобно измењују писане поруке на нашој ћирилици вуковици.

– Како то „на ћирилици“, не разумем. Па зар цео свет...

– До виђења.

– Добар дан желим да набавим два мобилна телефона која би могла ...

– Господине, бојим се да тражите немогуће. Не разумем, како то мислите „на ћирилици“?

– Добар дан, желим да набавим два мобилна телефона...

– Чекајте, како то мислите „на нашем писму“, не разумем...

– Добар дан, желим да набавим...

– Господине, чак и да набавите такав телефон, други не би могли да вас разумеју...

– Ја и не мислим да се дописујем са неписменима, само са писменима.

– Добар дан, желим...

– Чекајте, како то мислите „на нашем писму“? Па зар сте ви једини...

– Не зелим да будем настран и да саљем цеститке. Хоћу да будем нормалан и да шаљем честитке.

– Не разумем, шта ће вам то?

– Не разумете шта ће ми да будем нормалан? До виђења.

Итд. Углавном чуђење, „гледање бело“ па чак и подсмевање. Само на два места ме нису исмејали. Једна девојка је заиста стрпљиво у више телефона убацивала картицу и покушавала да нађе производ са српском азбуком, али примерци у њеној радњи то нису омогућавали. На другом месту девојка је стрпљиво претраживала списак азбука у више телефонских апарата, и уз запрепашћење се лупила по челу:

– Боже, чак и на турском!

– А само Срба нема.

– Заиста. Па сами смо криви.

Пошто ни у продавницама нисам нашао оно што сам тражио, кренуо сам на бувљак. Четворица младића су ми рекли да имају такве уређаје. Коначно сам се обрадовао како „само бувљак Србе спасава“, али само на кратко. Испоставило се да њихови телефони имају „ћирилицу“, али бугарску или руску, а тим азбукама недостаје наших пет слова: „џ“, „љ“, „њ“, „ђ“ и „ћ“, па ми ни то не би завршило посао.

Један од младића са бувљака ми је „објашњавао“ како је „и латиница Вукова“! „Хоћете вуковицу, па ево вам је!“ Рекао сам му да је он учио неку погрешну школу, да је та латиница коју смо сви ми учили као „друго писмо“ – хрватска латиница. Да она нема „џ“, него „дж“; нема „љ“, него „лј“, нема „њ“, него „нј“. Дечко се лупио по челу: „Пази, стварно!“ Ето како смо ми школовани. Вук Хрват!

Лично сам се уверио да мобилни телефони имају и грчко, и хрватско, и бугарско, и руско, и турско писмо. Сви постоје, само Срба нема! Срби отишли у Европу и оданде јављају:

„Дусо, цекам те код позориста!“