Aleksandar M. Petrović

Opažanje elementarnosti na putu ka bivstvovanju

Empedoklova sfera energije ljubavi i razdora

(Napomena priređivača: zbog tehničkog ograničenja Majkrosoftovih kodnih stranica, akcenti u starogrčkom su stavljeni samo za neka slova. Molimo čitaoce da uvaže ovo ograničenje. Z. S.)

Elejska ideja bivstvovanja direktno je pojam nastajanja i nicanja stvari smatrala drugorazrednim, ako ne i nepotrebnim, držeći da u stvarima nastajanja nema suštastva ni zakonomernosti. I prostor i vremenost su prividni, a sfera istinstvovanja nalazi se mimo njih kao samo sobom čineće jedinstvo koje koči prostornost i proglašava je prividom. Odustane li se od tako odsečnog stava, iz mnoštvenosti postojećeg pomoću kretanja u prostoru (a i van njega – u prostorijama beskonačnosti), može obrazlagati karakter nastajanja i promena. Tim su putem pošli Empedokle, Anaksagora i atomisti Leukip i Demokrit, kojima je zajednička množina suština i način objašnjenja po kome nastajanje, promena i nestajanje empirijski postojećih stvari proizlaze iz više nepromenljivih suština. Količina i kakvoća suština je različita, kao i shvatanje odnosa tih suština spram kretanja i pokretačke sile. Istoričari filosofije kao Hegel, Celer i Iberveg isticali su među presokratovcima kao najvažnijeg za razvoj povesti filosofije Anaksagoru, budući da je on tvrdio kako je um pokretna sila na kojoj sve leži, kao uzrok kosmosa i svakog reda, povodeći se za Aristotelovom izjavom: «u poređenju sa onima koji su ranije govorili nasumice /Anaksagora je/ izgledao kao jedini razborit čovek» (Ar., Metaf., 984^b16-17). U prvom fragmentu prema Simplicijusovom navodu, Anaksagora kazuje zaista razborito: «Sve stvari bejahu zajedno, bezgranične i po mnoštvu i po malenosti; jer i maleno bejaše bezgranično» (DK, B1), ukazujući na načelo beskrajne deljivosti i na delove poput celine kao homojomernosti, sa tezom da bivstvujuće ne može da nastane deljenjem. Svaki deo beskonačnosti je i sam beskonačan, pa je najmanji zamislivi deo postojećeg mnoštven, iz čega sledi da je u temelju svega nesvodiva mnoštvenost jednako poslednjih stvari. Kao temeljno metodičko načelo on je uveo pravilo da je otika gledanja na nevidljivo ono što pojava jeste (DK, B21a), pa je jedino nepomešano i neograničeno u svemu um koji je ono najfinije i najčistije sa posedovanjem potpunog znanja, što daje početak i svime vlada. Aristotelov prigovor da se on tako služi umom kao spravom iznenađenja ili mehanikom za stvaranje kosmosa (Ar., Metaf., A 4. 985^a18-19), ravnopravan je sa Sokratovim razočarenjem u Platonovom dijalogu Fedon /98b,c/ da se sam ne služi umom jer ne navodi nikakve uzroke za raspoređivanja stvari, pa ostaje mitološka sekvenca da se sve događa planski i kako po toj Anaksagorinoj pretpostavci svime vlada i raspoređuje, prelivajući se u himničkim farbama između deizma i teizma, konsekventno deluje i teleološki u pravcu zaključka «sve stvarno je umno».

Empedoklov pojam prirode označava supstancijalnost ili bivstvujuće ustrojstvo kao poreklom zadobijene svojstvene strukture (fr. B 63,DK), koje su svojstvene i mislima (fr. B 110, DK), ali sito tako i nastajanje kao nicanje i rast stvari:

«A drugo ću ti reći: ne postoji priroda /rađanje/ nijedne od svih stvari
smrtnih, niti neko u pogubnoj smrti skončanje,
nego jedino mešanje i rastavljanje pomešanih stvari
jeste, a prirodom /nastajanjem/ se to imenuje kod ljudi.»

(«αλλο δέ τοι ερέω° φύσις ουδενος εστιν απάντων
θνητων, ουδέ τις ουλομένου θανάτοιο τελευτή,
αλλα μόνον μίξις τε διάλλαξίς τε μιγέντων
εστι, φύσις δ' επι τοις ονομάζεται ανθρώποισιν».

Priroda je u izvornom smislu prema Empedoklu mešanje i razdeoba pomešanih stvari, a on to pokazuje i na primeru tzv. žive prirode ilustruje krajnje izričito (fr. B9, DK) –

«A kada oni na danje svetlo smešani dođu na vazduh
ili u rodu divljih zveri ili grmlja
ili ptica, tada dakle za to /kazuju/ 'roditi se',
a kad se rastave, za to pak 'zlosrećna smrtna sudba';
ne nazivaju kako je pravo, i sam to izreknem po običaju»

Ovde se umesto pojma prirode kao nastajanja /φύσις, φύεσθαι/ koristi sam pojam nastajanja i rađanja /γενέσθαι/, a inače može da bude samo ime za ono što se pričinjava smrtnicima. Poput Parmenida i on drži da je normalno ljudsko stanje nedoraslost koja potiče od nebrige i nesviklosti na duge misli, pa u fr. B11 DK kritikuje stanovište da bi moglo da nastane ono što ranije nije bivstvovalo, kao i da nešto umre i sasvim se uništi. Nemoguće je po njemu da nešto nastane ni iz kakvog bivstvujućeg, a potpuno uništenje bivstvujućeg takođe je 'zaludno i nečuveno', jer «niti je šta od svega prazno niti prepuno», pa ništa ne može ni da pridođe. Ono što jeste, prema Empedoklu jeste van nastajanja i propadanja, a to su koreni svih stvari. Njegovo 'rizomsko mišljenje' podrazumeva da su korenovi svih stvari (vatra, voda, zemlja, vazduh/donji i gornji=eter/) po nadležnosti ravnopravni, te prema svojstvenosti i redu vladaju u opticanju vremena, a protičući jedan pored drugog mešaju se i postaju 'sad ovo sad ono'.

Tako su ovi stihijski sastojci ono što Aristotel podrazumeva pod suštinom kao 'jednostavna tela' ( – deo vode je voda – Ar., Metaf., DELTA 3. 1014^a30-31), a to je za presokratovske fizičare – priroda (isto, 1014^b32-35). Svakako, Empedoklo se u tom pogledu izražava mitski (fr. B6, DK):

«Četiri naime korena svih stvari najpre počuj:
Zevs blistavi i Hera životonosna te Adonaj
i Nestis, koja suzama naliva smrtnicima izvor»

Alegorija koja ima analogiju sa hesiodovskom teogonijom u kojoj on opisuje Tartar u kome su 'izrasli koreni zemlje i neplodnog mora' /Hes., Teog., 728/, predstavlja praelemente kao božanstva. Tako Zevs odgovara vatri, Hera vazduhu, Adonej zemlji, a Nestis vodi, što ukazuje na vezu sa mitotvorstvom koje polnu suprotnost smatra osnovnom (vazduh i voda su tako 'ženski' elementi) i rađanje tumači kao mešanje. Mešanje je takođe mitska predstava polnog sjedinjavanja (još Homer – 'μείγνυμισθαι τα των φίλον'). Tako prodorom u drugo, obljubljivanjem, sjedinjavanjem ili mešanjem, nastaje baš sve što jeste (fr. B21 DK):

«Iz ovih naime sve što bejaše i jeste i biće
izniknu: i drveće i muškarci, a i žene,
i zveri i ptice i ribe vodohrane,
i dugovečni bogovi u častima najizvrsniji.
Jer samo oni jesu, a protičući jedan pored drugog
Postaju raznoliki: toliko se menjaju kroz spajanje.»

Sami su korenovi svih stvari nenastali, tako da uvek traju i ne nestaju, za šta kaže i Aristotel : «Ovi /elementi kod Empedokla/ naime uvek traju i ne nestaju osim po mnoštvu i malobrojnosti, sastavljajući se i rastavljajući i u jedno i iz jednog. /συγκρινόμενα και διακρινόμενα εις εν τε και εξ ενός/» (Ar., Metaf., A 3. 984^a9-11). U tom smislu mitotvorna podloga imenovanja elemenata za božanstva ima u osnovi ontološku bezuslovnost korena stvari, sa čime je sačinjen jedan prenos moći iz sfere božanskog u sferu onoga što se imenuje ustrojstvom stvari ili prirodom.

Transfer ontičke teološke potencije u sferu fizikalnog izvršen je kao svrgavanje vlasti bogova uspostavljanjem u vlasti stihija prirode. Utoliko su sasvim opravdana mišljenja koja kazivanje o božanskim stvarima posmatraju kao pripadno fizici. Tako Joakim Riter smatra da presokratovci o božanskom govore kao o prirodi /u studiji Metafizika i politika, prev. F. Barišić i A. Pažanin, Zagreb, 1987., str. 74/, a takođe i Verner Jeger napominje da je identifikacija božanskog sa prirodom karakteristika presokratovskog mišljenja, te da se može naći i u medicinskoj literaturi hipokratovskog perioda /vidi: Jaeger, Werner: The Theology of the Early Greek Philosophers, Oxford, 1967, p. 203/. Na ontološkoj ravni za Empedokla se ova veza odvija preko načela koje sve objedinjuje – «Sad naime samo jedno naraste da bude / iz mnogih, sad se opet razmiče mnogo da bude iz jednog.» (fr. B7 DK) Ova henologija Empedokla naprosto dopušta kretanje kao privid ograničavajući onu samorodnost koja je postojala u jonskom naziranju na tu stvar: «Tako kako je jedno iz mnogih naučilo da se rađa / i ponovo od jednog koje se razmiče mnoga se dovršavaju, / tako i nastaju i nije im postojan vek: / pa kako neprekidna promena nikad ne prestaje, / tako su ona uvek nepokretna po krugu.» (fr. B 17, DK) Uzrok sastavljanja i rastavljanja stihijnih sastojaka Empedoklo je iznašao u sili koje su njima sposobne da vladaju, a to su Ljubav i Mržnja.

Te arhaičke moći nazivaju se shodno mitotvoračkoj polionomiji i sinonimno, tako da ljubav jeste i ljupkost i naslada i Afrodita i Kipranka, a mržnja svađa, srdnja, zavada – «Sad je ljubavlju spojeno sve u jedno, / a sad je opet svako razdvojeno nošeno mržnjom čegrsti» (fr. B 17, DK), tako da je kretanje u mržnji razobličenost i razdvajanje, a kretanje u ljubavi zajedničko, žudnja i spajanje. Ta kosmički dimenzionirana privlačnost i pažnja, kao i čegrst i odbojnost pokazuje i svoju gnoseološku karakteristiku, sa kojom se kod Empedokla može pomišljati na saznanje sličnoga sa sličnim i na postojanje nemog znanja u bivstvenom horizontu jedinstva čoveka i sveta (fr. B 109, DK):

«Zemljom naime zemlju gledamo, a vodom vodu,
vazduhom pak vazduh božanski, a vatrom nejasnu vatru,
ljubavlju ljubav, a zavadu zavadom pogubnom»

Fragment 102 govori – «Tako su zaista svemu dopali u deo dah i mirisi», a kao od nekog debljeg deljanja otpalo iverje kaže u fr. 103 – «Stoga je zaista voljom sudbine sve obdareno svešću». Prilikom opažanja dolazi do susreta između elementa u nama i sličnog elementa van nas, a sve stvari kao da teku i kroz čulne organe registrovane omogućavaju percepciju ili opažanje koje razlikuje. Teoriju ili viđenje na taj način proizvode ta dva činioca zajedno, pa se opažanje događa kao izvesno centriranje, kada se organi čulnosti kao svest ispolje u sposobnosti hvatanja i prikupljanja preko onog prepoznatljivog u sebi spram onog što se prepoznaje spolja. Ova dubinska gnoseološka hipoteza koja bi rudimentarno ispoljavala sve karakteristike energetskih konfiguracija kao polja svesti koja se manifestuju na raznim nivoima, ima svoju potvrdu i u Empedoklovom aforizmu (fr. B 11= DK): «Sve ima, naime, svest i udeo mišljenja, znaj.»

Ono što jeste kod Empedokla, naime poslednji pojam njegove filosofije prirode i svega što jeste, sada se već suverenije može reći i metafizike, imenuje se Sfairos kao parmenidovsko bivstvovanje nalik zavijenosti dobro zaokružene kugle od sredine jednako svuda (fr. B 27, DK), tako da se sasvim gubi trag pejzažu fiziciteta:

«Ovde se ne razlikuju ni hitri udovi sunca
ni kosmata snaga zemlje ni more:
tako je u čvrstom skrovištu harmonije utvrđen
Sfairos okrugli, radujući se okolišnoj samoći.»

Ova Empedoklova Kugla utvrđena je u čvrstom skrovištu spojenosti i sklada, mada se o njoj ne kaže da je u okovima granice drži snažna nužnost koja je uokolo zatvara i time sprečava da bude drugačija, ili pak pritiska neka viša sila od nečega što bez napora sve potresa voljom uma. Prema njemu, teologija mora da raspolaže sa skeptičnošću ili sa suzdržanošću od suđenja prema ovakvim ili onakvim analogijama (fr. B 133, DK): «Ne može se /božansko/ približiti očima dostupno / našim, niti rukama dohvatiti, baš kao što najteže / ljudima na um pada prohodna staza ubeđenja.» Očigledno je da antropomorfno shvatanje bogova nema više svoju snagu, kao što ni teriomorfne predstave više nisu samorazumljive kao proizvodi mnjenja smrtnika. Kugla koja je odasvud jednaka samoj sebi prema sasvim preciznim Empedoklovim opisima teorijskog sagledavanja (fr. B 134, DK):

«Niti se naime odlikuje čovečjom glavom na udovima,
niti se na leđima dve grančice vijore,
niti noge, ni brza kolena, ni kosmato muško udo,
već sveta svest /misao-volja/ i neizreciva pomiče se sama,
čitav kosmos brzim projuri mislima.»

Određujući Sferu (Kuglu) kao sveštenu svesnost ili kao onu koja poseduje volju i misao /φρήν/ i brzinom misli projuri čitav kosmos, Empedokle se jasno distancira i od antropomorfizma koji bi božansko doživljavao sebi nalik i prenosio predstavu ljudskog izgleda na božansko izgledanje. Sasvim se odvajajući time od solipsističke sebičnosti koja se krije u takvom antropomorfnom prenošenju predstave čovekolikosti što su dostupne običnoj svesti i time od nje same i očekivana analogija ili pak kao nešto predručno i rukama dodirljivo, Empedoklo je sasvim oslobodio prostor božanskog od predstava koje moraju tradicionalno da se slede u paganskom poetsko-teološkom naziranju kao deo duhovnog nasleđa, te se otvorio za apstrakciju do koje nosi jedino energija duha bez poštapanja sa tradicionalizmima koji slepljuju misli i otklanjaju izričitiju pažnju sagledavanjima. Tako on nije samo prvi mislilac koji razlikuje i razdvaja silu i tvar u kosmosu, već jasno kazuje i o akosmičnosti ili o sferosu sveštene svesti koja je čista ljubav ili unutrašnji mir koji se kao energetska potpunost univerzuma narušava tek delovanjem sile mržnje koja suprotstavlja ono drugo i drugačije kroz borbu između načela spajanja i razdvajanja i posledica njenog delovanja je proces postupnog razlaganja u kome se pojavljuje vidljivi kosmos i percepcije koje se inače javljaju kao normalne u običnoj svesti. Imperativ prevazilaženja konformnog stanja koje se nadaje tzv. 'objektivnim percepcijama' obične svesti je onaj poziv na delovanje koji ne može da se pomiri sa utrnulom ljubavlju ili etičkom malodušnošću. Etika zahteva veliku pažnju za ispravno delanje.

U tom smislu Empedoklo posebno naglašava etički momenat i smatra da od moralno čistih postaju vračevi-proroci, pesnici i vidari držeći da (fr. B 147, DK) – «sa besmrtnicima drugim zajedničko ognjište, istu trpezu / imaju, nije im ljudskih žalosti dodeljeno i ne daju se satrti.» U svojim pažljivim analizama presokratovske misli, Bogoljub Šijaković je sudbinu duše povezao preko heraklitovskog stava da je etos čoveku demoski sa njenim mogućim dobrim i lošim usudom, zaista snažno i pogođeno konstatujući: «Ako je to tačno, onda nas i jezik i stil EMPEDOKLESa vraćaju šamanizmu: za šamana-lječnika upravo je daimon ono što uzrokuje bolest i na šta valja usmjeriti pažnju u liječenju. Reminiscencija na ovakvo stanje stvari, uz indikativnu supstituciju psyche umjesto daimon, vidna je u GORGIASa i PLATONa (GORG. D/K 82 B 11 [ΕΛΕΝΗΣ ΕΓΚΩΜΙΟΝ]; PLAT. Charmides 156d-157c).»(Bogoljub Šijaković, MYTHOS, PHYSIS, PSYCHE, Ogledanje u predsokratovskoj «ontologiji» i «psihologiji», Nikšić, Beograd, 1991., str. 171-172) O šamanskim pasažima kod njega svedoče i sledeći stihovi (fr.B115, D/K), koji kazuju o nemerljivoj sili i neminovnosti psefizme:

«Postoji nužnosti sila, bogova odluka stara,
večna, koja je opečaćena širokim zakletvama:
kad neko u greškama krvoprolićem vlastite udove okalja,
ili se ko u zavadi sagrešivši krivo zakune,
demoni to sušto udesom dugovečnog života dobiše
da trideset hiljada doba daleko od blaženih tumaraju,
bivajući tokom vremena u svekolikim oblicima smrtnih stvorova
mučne života menjajući puteve.
Jer vazdušna ih sila na more tera,
a more ih na zemlje tlo odbacuje, pa zemlju u zrake,
sunca sjajnog, a ono ih vihorima zraka baca:
jedan ih dakle od drugoga prima, a svi ih mrze,
Od njih sam sada i ja jedan, od boga prognanik i skitnica,
Zavadi pomamnoj veran.»

Premda je i sam Empedoklo sebe doživljavao kao šamanskog pesnika i vrača-lekara, njegov osećaj da je prognanik od boga i skitnica želi da nagovesti kako je on ukinuo samovažnost ili svoj ego pretvorio u potpuno neznatnu, sekundarnu karakteristiku, kao i to da je pritisnut aktivnom stranom delovanja prirodnosti prirode ili njenom ogromnošću beskrajnog okruženja. Njegova sfera koju je on video u svojim teoretisanjima sigurno je jedno takvo beskrajno okruženje, a njegovo držanje za rodnu zemlju do koje je, smatra on, u čegrsti dospeo, pomirljivo odaje stil vernosti jer mu je uz ostalo i raširila svoje velike grudi odajući tajne postojanja. Ali, preporuka za delovanje i svojevrsna uteha za borbene duhove nalazi se u navedenom fragmentu B 147: «sa besmrtnicima drugim zajedničko ognjište, istu trpezu / imaju, nije im ljudskih žalosti dodeljeno i ne daju se satrti.»

// Projekat Rastko / Filosofija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]