Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana

Dr. Jovan Babić, Filosofski fakultet, Beograd

Ratni zločin kao zločin poraza

UDK 17.03(355.018)

O AUTORU: Dr. Jovan Babić (1951), redovni profesor na katedri za etiku Filosofskog fakulteta u Beogradu; objavio knjigu Kant i Scheler (1986).

SAŽETAK: Cilj članka je da pokaže da je od tri vrste zločina koji se tretiraju kao "ratni" samo "zločin protiv mira" takav da se izdvaja kao načelno različit od skupa svih ostalih mogućih zločina. Kod ostale dve vrste dodatak "ratni" ne dodaje nikakvo relevantno novo moralno ili pravno određenje. Zločin protiv mira sastoji se u proizvodnji uzroka rata, njegovom planiranju i započinjanju. Ali, sa druge strane, priroda rata kao pravila odlučivanja po kome ne može unapred da se zna ko je u pravu onemogućava pravno regulisanje zločina protiv mira na jedan za pravo zadovoljavajući, konstitutivan, način pošto se pobedom uspostavlja novo pravo koje amnestira krivicu za rat ako je strana koja ga je započela u njemu pobedila. Otuda zločin protiv mira može da se u pravnom smislu zasnuje samo preko poraza, i to samo ako je strana koja je započela rat – na jedan od dva načina na koji se to može učiniti: napadom na drugu državu i pobunom – poražena. Ako je poražena ona strana koja se branila (koja je branila status quo ante) onda bi pripisivanje tog zločina toj strani značilo da nema mogućnosti da se uspostavi novo zakonito stanje koje se takođe mora zasnivati na zabrani napada i zabrani pobune kao pretpostavci same mogućnosti zakonitosti nekog stanja. Ali ni u moralnom smislu ne može da se zasnuje pravo na suđenje poraženim braniocima, jer bi to povlačilo da su napadači ili pobunjenici od početka imali pravo na pobedu, jedno pravo koje u ratu ne može postojati, a koje takođe ni u miru ne može postojati jer bi to značilo da postoji neka instancija koja ima pravo da dodeljuje licence za (garantovanu) pobedu u nekom ratnom sukobu. To je protivrečno jer bi takva instancija svaku takvu odluku morala da objavi, što bi bilo dovoljno da spreči rat i što bi ona morala da uradi iz moralnih razloga budući da se rat definiše kao jedno izuzetno rđavo stanje stvari. Osim toga njena moć da daje licence za pobedu morala bi se zasnivati na njenoj moći da pobedu garantuje, što bi značilo da je ceo suverenitet kod nje, pa bi opet bila dužna da rat spreči umesto da ga dopusti. Međutim, pravo na pobedu u moralnom smislu ne može da se konstituiše pre svega zato što se njime negira i ukida pravo na odbranu, jedno pravo koje ima čvrsto moralno utemeljenje u univerzalizaciji. Pošto se tako ratni zločin u oba relevantna smisla (pravnom i moralnom) svodi na apsurd, zaključak je da je ratni zločin jedna politička a ne pravna ili moralna kategorija, čak i onda kada za njegovo sankcionisanje postoje dobri moralni i pravni razlozi – naime kada se sudi poraženim napadačima ili pobunjenicima. Suditi pak poraženim braniocima ne može biti ništa drugo do neki oblik pravne blasfemije.

KLjUČNE RIJEČI: rat, ratni zločin, agresija, poraz, pobeda, moralno vs. političko opravdanje, pravo na odbranu.

Ima nečeg nepriličnog da o ratnim zločinima govore poraženi: govor je determinisan kontekstom. To može izgledati kao pravdanje i biti neuverljivo. Uverljivost je međutim glavni cilj svakog govora.

Uzmimo dva primera, jedan zamišljen kao misaoni eksperiment, a drugi stvarni. Prvo zamišljeni: ako zec lovcu govori o pravu na život, kakvu šansu na uverljivost (plauzibilnost) mogu imati argumenti u tom kontekstu? Drugi primer: bombardovanje Drezdena je očit i jasan primer ratnog zločina – ali zar se mogla očekivati rasprava o tome na Nirnberškom procesu? Ali nije to samo stvar pobede, već više moći i sile: Amerika je, npr., poražena u Vijetnamu, pa ipak nije bilo suda koji bi dosudio ratnu odštetu Vijetnamu, kao pobedniku, ili bar žrtvama tog rata, – ili samo žrtvama ratnih zločina, kojih je, po opisu lakoće sa kojom se tamo operisalo pojmom "taktičke nužnosti" moralo biti poprilično.^[83]

Osećaj ove neuverljivosti jeste moralna reakcija iz koje proizlazi utisak da je ratni zločin politička a ne moralna pa ni pravna kategorija. Pokušaću da to obrazložim. Kao što se dubina neke provalije meri istom mernom jedinicom za dužinu (metar, centimetar, kilometar) kojom i, recimo, putevi, tako je i mera moralne neispravnosti uvek ista, samo su postupci i situacije koji se njime ocenjuju ("mere") različiti. Rat kao takav ne može opravdati ono što je neispravno – rat je samo pojava u kojoj se neke vrste postupaka dešavaju, i one "sačinjavaju" rat, a one su ispravne ili neispravne tek kad se ocene i to ne zato što se dešavaju u ratu (da njih nema rata ne bi bilo) već onim istim merilom kojim se ustanovljuje moralna ispravnost postupaka – univerzalizacijom. Univerzalizacija nije ni mehaničko apstraktno uopštavanje, ni utilitarističko pravilo akumulacije opšteg dobra, ni apstraktno načelo nezavisno od primene: ona se sastoji upravo u primeni nekog pravila, primeni koja se manifestuje kao usvajanje i odobravanje tog pravila. Tek u primeni ona dobija svoje puno značenje: to nije prosto projektovanje sebe takvog kakav sam kroz skup svih ljudi, već postavljanje u njihovu poziciju, i tako reći provlačenje svih ljudi kroz tu poziciju. Zato je to tako teško: ne pitam se šta bih ja uradio na njegovom mestu, za to bi mi bilo dovoljno zlatno pravilo, već šta znači biti (on ili bilo ko drugi) na tom mestu.

Kad se tako gleda vidi se da rat ne može nijedan postupak učiniti ispravnim, ali isto tako ni neispravnim, ako on i inače ne bi bio takav. Ali ubistvo, reći će neko, zar ga rat ne čini ispravnim. Može se reći da je ubijanje u ratu deo pravila igre ili pravila te institucije koju zovemo rat – na isti način na koji je razbijanje nosa ili izbijanje zuba deo pravila igre u tuči: ako neko učestvuje u tuči onda je besmisleno da se čudi ili protestuje što mu je raskrvavljen nos. Što ne znači da se treba tući ili ratovati – već samo da se ne treba čuditi što se u ratu ratuje ili što se u tuči ljudi biju. Može se, međutim, desiti, da se rat, možda za razliku od tuče, ne može izbeći, jer je rat socijalna kategorija i u njoj ne učestvuju, a u načelu i ne odlučuju, ljudi kao (privatni) pojedinci. Kolektivna odlučivanja i kolektivne akcije načinom svoje artikulacije stvaraju determinacije koje mogu značajno ograničiti, a u nekim situacijama i ukinuti, mogućnost slobodnog odlučivanja za pojedince, (a nakon što se pređe jedna tačka nepovratnosti u odlučivanju i delanju i za same kolektive).

Pogledajmo to malo pažljivije. Možemo se složiti da nužna samoodbrana predstavlja osnov dozvole za ubistvo: ubistvo u samoodbrani nije neispravno. Ali naravno samo ako stvarno postoji nužnost za upotrebu baš tog sredstva za odbranu. Moguće je međutim da se ta situacija zloupotrebi: da se odbrana mogla postići i bez ubistva, ali je iskorišćena prilika da se udari malo jače i "dovrši posao". Sasvim je moguće da se faktički ne može utvrditi postojanje te namere, i samoodbrana može biti samo zastor za skrivanje ubistva. Tako da neko ubistvo neće biti opravdano zato što je izvršeno u kontekstu samoodbrane, već će biti opravdano samo ako zadovoljava uslov ispravnosti, a to će biti ako su vrednosti u takvom odnosu da daju opravdanje za taj postupak.

Isto je tako i sa ratom, rat nije mogući deo ili dodatak moralnom kriterijumu. "Ratni zločin" je stvarno zločin ako je u pitanju postupak koji spada u zločine, ili odredba "ratni" tom određenju ništa ne dodaje niti oduzima u moralnom smislu. Ona samo opisuje situaciju ili priliku (možemo reći i "praksu" ili "instituciju") u okviru koje je taj postupak izvršen. To je prilika da se mnogi takvi zločini verovatno dese – ali svaki od njih, da bi se desio, mora biti izvršen: mora se uspostaviti kao postupak, ne tek puki događaj. Mora biti biran, a ne biti nužna posledica nužnog uzroka, na čemu se zasniva moralna odgovornost. Rat je jedna vrsta nužnosti, i mnogi postupci u njemu izmiču odgovornosti zato što su, kao i u samoodbrani, nužni. Da bi bilo zločina ne sme biti ove nužnosti, i zato rat, kao i samoodbrana, ne može dati nikakvo dodatno moralno opravdanje. Ako nužnosti nije bilo, onda je postupak slobodan u jednom smislu u kome su svi spoljašnji uslovi samo faktičke pretpostavke za izvršenje postupka (kao što za ubistvo pištoljem može biti potrebna nabavka pištolja). To što izgleda da je u ratu dopušteno nešto što u miru nije samo je značenjski defekt, jer ono što je moralno dopušteno u ratu drukčije je samo po tome što su to druge vrste postupaka čije prisustvo definiše da je u pitanju rat a ne mir: ti su postupci dopušteni onda kada se izvrše, ako su uslovi za njihovu dopuštenost takođe prisutni. Značenjska zabuna proizlazi iz implicitne pretpostavke, zasnovane na oholosti i površnosti ljudskog optimizma, da pojam dopuštenosti implikuje da je ono što se dopušta neko pozitivno dobro. Ali svi znamo da postoje uslovi pod kojima je dopušteno da se ljudima odsecaju noge ili ruke, vade bubrezi, oči ili plućna krila, iako to nikako nije tako pozitivno, već samo negativno dobro – manje zlo. Ali da bi to zaista postalo dopušteno mora se tzv. normalna situacija drastično promeniti (npr. u slučaju teške bolesti), i u novoj situaciji isti kriterijum daje sasvim drugačiju liniju razgraničenja između dopuštenog i nedopuštenog.

To što će različite etičke teorije dati različite odgovore o tome gde se nalazi linija demarkacije između dopuštenog i nedopuštenog neće promeniti ništa u domenu ove vrednosne logike: one će samo ispostaviti različite kriterijume za ocenjivanje (istih) postupaka, pa će neki postupci po jednom biti dopušteni a po drugom nedopušteni, ali opet ne zbog rata ili mira već zbog različitog određenja vrednosti. Tako će recimo teorija dvostrukog učinka – da su nenameravane iako predviđene posledice nekog postupka moralno indiferentne, i da se broji samo ono što je predmet namere – dopustiti mnogo onih postupaka koje će deontološka teorija zabraniti, npr. masovna bombardovanja ako su "uspešna". Jer, sve te nenameravane posledice samo su tzv. "kolateralna šteta" i nimalo ne dovode u pitanje moralnu ispravnost osnovne namere, da se postigne pravedni cilj. Utilitarizam će opravdati još više – na primer, odmazdu, zastrašivanje, streljanje talaca, egzemplarno ili kolektivno kažnjavanje, – načelno sve što je u krajnjem rezultatu korisno. Neke druge teorije, teorija prirodnih prava, teorija vrlina, teorija ljudskih prava, daće drugačije odgovore, često nekoherentne i načelno neodbranjive.^[84] Ali sve one, čak i one najradikalnije, neće moći izdvojiti ništa specifično za "ratni zločin", kao ni za, na primer, "ljubavni zločin".

U pravu stvar je još komplikovanija. S jedne strane pravo ima pretenziju na moralno pokriće. To pokriće se načelno obezbeđuje pretpostavkom o prezumpciji nevinosti, u koju je založeno univerzalno poštovanje i koja nas štiti od opšte sumnjičavosti, moralizma i vrednosnog fundamentalizma. Ali sa druge strane u pravu se ne radi o tome šta treba da bude dopušteno već o tome šta je odlučeno da se hoće da bude dopušteno. Zato pravo zahteva državu za svoje važenje. Država opet, pa čak i kad je u ratu, ne može izbeći načelnoj obavezi uterivanja prava, čak i kad su u pitanju njeni najviši službenici ili oni njeni službenici koji su zaduženi da uteruju zakon. Ako zakon ne važi načelno jednako za sve on ne pruža sigurnost (što je njegova osnovna svrha) ni za koga. Druga je stvar što se zakon može kršiti i položaj zloupotrebljavati. Ta mogućnost je u ratu naravno ekstremno proširena. Ali nema razloga da se u ratu zločini ne kažnjavaju. Ako je država solidna ona će to i činiti; ako nije solidna ona to neće činiti ni u miru.

Doduše pojaviće se prilike da se na nepošten i nepravedan način postigne neka dobit, ili uopšte prilike da se uradi nešto neispravno, i te će prilike biti karakteristične za rat, kao što su i neke druge prilike karakteristične za biznis ili medicinu ili za samu pravnu praksu. Klasifikacija postupaka koji se na taj način inkriminišu mora onda biti zakonski predviđena, i države moraju imati zakone kojima se to reguliše; ti su zakoni deo krivičnog zakona. Postojanje namere da se taj zakon sprovodi je pretpostavka da država uopšte ima ovlašćenje na sprovođenje zakona – da ona nije neka privatna agencija ili razbojnička družina koja privatnu volju neke grupe predstavlja kao vlast i zakon. Tu se takođe vidi moralna osnova egzistencije prava: ideja o državi bez zakona, u ratu ili miru, pokazuje se praktički protivrečnom, pa takva država ne može imati legitimitet, a bez toga ne može imati ni suverenitet. Može se održavati samo silom, ako ima dovoljno i dok ima dovoljno sile.

Prema tome država će, u ratu kao i u miru, biti razapeta između zahteva prava, koji traži da se zakoni striktno sprovedu, i zahteva politike, koji zahteva efikasnost u postizanju postavljenih ciljeva. Ali neki sud koji hoće da sudi za kršenje zakona mora imati ovlašćenje na državnu zasnovanost, i to ovlašćenje mu daje pravo da se ne osvrće na potrebu države da možda i sama krši zakon. Pravo na suđenje u pravnom smislu pretpostavlja tu vrstu ovlašćenja koje se samo zasniva na prećutnom prihvatanju zakona dotične države. Ti zakoni u različitim državama mogu biti i različiti, a same države mogu da se međusobno odnose različito ne samo zbog konkurencije u interesima već i na osnovu međusobne percepcije o kvalitetu i unutrašnjem poštovanju zakona u svakoj od njih. Mogu međusobno i ratovati. Ali ne mogu suditi za postupke koji su u nadležnosti one druge – hapsiti na teritoriji one druge, suditi (makar u odsustvu) za prestupe ili zločine koji su počinili građani neke druge države na teritoriji te druge države.

I tu se približavamo našem problemu ratnog zločina u okviru njegove pravne artikulacije. Tamo gde je izvršen običan zločin (da ga tako nazovemo u razlici prema terminu "ratni zločin") pod maskom rata, na sličan način na koji je situacija samoodbrane iskorišćena za to da se neko ubije, taj zločin spada pod "nadležnu" pravnu sankciju, a teškoće oko dokazivanja su kao i drugim slučajevima faktičke prirode. Zloupotrebe koje se tu mogu pojaviti su zloupotrebe ljudske slobode, i to što je u ratu mogućnost za te zloupotrebe povećana samo je deo deskripcije rata kao jednog rđavog stanja stvari. Ali načelno gledano "ratni zločin" je podvrsta zločina, a nije neka posebna kategorija. Pravo i dužnost da se za te zločine sudi je načelno ista kao i za bilo koju drugu vrstu zločina. Iz tog prava i dužnosti sledi i ovlašćenje nadležnih sudova da sude.

Kad se sve to uzme u obzir ratni zločin ne bi trebalo da predstavlja neki poseban teorijski problem, nezavisan od opštih filozofskih i moralnih pitanja o zakonu, kazni, prestupu itd. Ono po čemu se to ispostavilo kao problem, jeste zapravo ratni zločin u kontekstu tzv. međunarodnog, mada bi možda bolje bilo reći multinacionalnog, prava. Meni se čini da međunarodno pravo nije, i ne može biti, pravo u osnovnom značenju te reči. Ono ne raspolaže konstitutivnim pravilom jedne institucije, države, već se poziva na moral, odnosno na moralna osećanja onih koji su, ili misle da su, dovoljno moćni da svoja moralna osećanja (uzmimo da je to zaista u pitanju i da u pozadini nema ničega drugog) pretoče iz moralnog suđenja u pravno suđenje. Štaviše sam izraz "međunarodno pravo" sadrži u sebi jednu tenziju: ono bi bilo zaista pravo ako bi postojala jedna svetska država pa ne bi bilo "međunarodno", a ako, kao što jeste slučaj, u svetu ima mnoštvo država onda to "pravo" može raspolagati samo jednim regulativnim pravilom, nedovoljnim za uspostavljanje sudova i validnost suđenja, koja zahteva konstitutivnost za svoja pravila. Činjenica postojanja mnoštva država proizlazi iz osnovne ljudske osobine, slobode, koja bi u jednoj svetskoj državi bila radikalno ugrožena. Dok god se ljudska vrsta ne odrekne slobode biće i država, a dok je država biće i ratova, pa i teškoća u kažnjavanju zločina koji se izvrše u ratu i potrebe ili želje za njihovim međunarodnim sankcionisanjem, potrebe radi obezbeđivanja kažnjavanja i želje radi sopstvenog uključivanja u taj proces.

I tu nastaje problem. Kad se bolje pogleda klasifikacija ratnih zločina – oni se dele na tri vrste: zločini prema miru, ratni zločini u užem smislu, zločini prema čovečnosti – može se videti da samo prva kategorija zahteva međunarodnu instancu, ali da analiza pokazuje da je zločin protiv mira zapravo zločin poraza, i potvrditi da je termin "ratni zločin" jedna politička kategorija i u domenu prava. Ostala dva tipa ratnih zločina mogu se opisivati u ratnom pravu (ius in bello) i "etici rata" i onda i sankcionisati, pa i međunarodno (na osnovu raznih konvencija i međudržavnih ugovora) isto kao i kod svih drugih prestupa. Planiranje pak ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti može se smatrati samo posebnim oblikom kriminala, i nema unutrašnje veze sa pojmom rata. Štaviše, planiranje (kao i vršenje) običnih ratnih zločina po pravilu je i kontraproduktivno za ostvarenje ciljeva rata, pa je utoliko i neracionalno. Ali "zločin protiv mira" je složen i kontraverzan pojam: započinjanje rata je, za status quo ante, uvek kršenje uspostavljenog, etabliranog, stanja i kršenje međunarodnih ugovora.

Pojam "agresije" koji se tu uvodi u međunarodnom pravu trebalo bi da bude odlučujući. On je zaista veoma obećavajući, i u nekim slučajevima je imao prihvatljivu primenu: primeri su napadi Indije na Pakistan 1971. i Tanzanije na Ugandu 1979. koji nisu bili označeni kao agresije. Ali cena uvođenja pojma agresije je ukidanje pojma rata (kao što je zaista slučaj sa dokumentima sadašnje svetske organizacije u kojima se govori samo o agresiji ali ne i o ratu kao takvom) i svođenje rata na policijsku akciju u kojoj je unapred odlučeno ko je u pravu; time se isključuje mogućnost pobede i poraza kao ključnih određenja rata jer je jednoj strani negirano pravo da svoje interese predstavlja kao legitimne, i ona stoga nema pravo ni da se brani niti da, na primer, beži. To je situacija svetske imperije, i samo sa tom pretpostavkom može se govoriti o jednoznačnom određenju "zločina protiv mira". Bez te pretpostavke rat ostaje, kao što i jeste, pravilo igre u kojoj se može pobediti i biti poražen, i u kojoj se, činom ulaska u rat prihvata pravednost rezultata. Ako je rezultat pravedan, onda zločina (i zločinaca) protiv mira može biti samo ako onaj ko je planirao i započeo rat (tj. napadač ili pobunjenik ili secesionista) bude poražen. Ali to je zaista i pravedno – jer on je u potpunosti odgovoran za poraz jer je njegova odluka (da napadne ili da se pobuni) ključni među uzrocima njegova poraza. Ali ako napadač pobedi ili pobuna ili secesija uspe (tj. pobedi) napadnuta strana, prihvatanjem poraza, ne postaje kriva za "zaveru protiv mira" (tj. za to što je za uspostavljanje novog stanja mira bio potreban rat) jer ona braneći prethodno stanje nije morala ništa da odlučuje o tome šta hoće ili neće. Prethodno stanje već postoji i ono je zaštićeno ili prethodnim mirom među državama (kao jednim zakonitim stanjem čije načelo zabranjuje državama da se međusobno napadaju) ili unutrašnjim zakonom (koji zabranjuje pobunu ili secesiju). Oni nemaju šta da načelno odlučuju, već samo da procenjuju da li odbrana ima neku šansu ili nema. Podrazumeva se da je odluka o tome šta se načelno hoće jedna institucionalna savršena činjenica u vidu zakona, za razliku od odluke za napad, pobunu ili secesiju koje predstavljaju nove uzroke. Pa čak ni ta procena ne obavezuje u moralnom ili pravnom smislu, već samo u smislu razboritosti: da li je pametno braniti se uzaludno? Ali pravo na odbranu nije zasnovano na šansi na efikasnu odbranu, već u vrednosti onoga što se brani. Ta vrednost je, pored i pre ostalog, načelo zakonitosti. Nasuprot tome, "pravo na napad" se može uspostaviti samo u odnosu prema izgledu na pobedu. Takvo pravo međutim ne može postojati kao pravo, jer ne može postojati pravo na pobedu – to bi bilo u protivrečnosti sa pojmom rata. Zato se ono kao pravo uspostavlja tek nakon pobede, i nema retroaktivno dejstvo. Inače bi se moglo suditi onima koji su se branili – zato što su se branili. (Ne zato što su njihove procene bile pogrešne, ili što su poraženi, već prosto zato što su se branili).^[85]

Takva logika zaista postoji u policijskim akcijama, ali u njima nema nikakve inicijalne ravnopravnosti prava suprotstavljenih strana. Primenjeno na poražene branioce u ratu nameće se pitanje: Ko je odlučio, i to unapred, ko je "agresor" na takav način da odbrana može da se protumači kao agresija? I da li iko može imati pravo da to odluči? Ako bi postojao neko takav onda bi on morao imati moć dodeljivanja "prava na pobedu". Ali ako bi imao takvu moć onda bi trebalo da ima i dužnost da unapred kaže ko je pobednik. A to znači da spreči rat. Ako ga ne spreči on je kriv za rat. Ali ako ga sprečava on je onda nadležna država, i kod njega je ceo suverenitet. Ali onda se sam rat pretvara u jednu policijsku akciju, u kojoj ne važi pravilo igre u kojoj postoji mogućnost i pobede i poraza i u kojoj se ne zna ko je pobedio pre kraja igre. Uvođenjem pojma agresije u međunarodno pravo, kao pojma na koji se redukuje celokupna relevancija rata a da se pri tom taj pojam potpuno odvoji od institucionalne pozadine uspostavljenih prava koja čine status quo ante, upravo to se dešava: unapred se i proizvoljno dodeljuje ili uskraćuje "pravo na pobedu". Pošto takvo pravo ne može postojati, i svoju pretenziju može zasnivati samo na pukoj sili, to se njegovim apriornim dodeljivanjem potpuno destruiše svaki pravni smisao "zločina protiv mira". Ali čak i kad se ratno pravilo, kako je gore definisano, ipak dopusti i onda sudi poraženim napadačima ili pobunjenicima opet će to suđenje biti jedan potpuno politički čin, pa će opet ono što je izgledalo kao ratni zločin u varijanti zločina protiv mira biti jedna politička a ne pravna kategorija. Jer pobeda i poraz ipak nisu dokaz da oni interesi koji su na početku rata doživljeni kao potencijalna prava, i koji bi to pobedom zaista i postali, nemaju takav normativni sadržaj koji je dovoljan za validnu pretenziju da budu ozbiljno doživljeni kao "pravo". To je zato što priroda sile, koja odlučuje o tome ko će biti pobednik, ne garantuje da će pobediti bolji ili onaj ko ima više prava, već onaj ko je jači. Za moralnu, a pogotovu za pravnu, artikulaciju odgovornosti tu mogu biti relevantni samo oni izgledi i verovatnoće koji su na početku mogli izgledati ozbiljni – ozbiljnom i objektivnom posmatraču. Ali nema garancije da će pobuna ili napad, ma kako dobri izgledali bili na početku, na kraju i uspeti. U tome je rizik odluke napadača ili pobunjenika. Onaj ko se brani ulazi u isti rizik što se tiče mogućeg rezultata, ali on je od suđenja obezbeđen već prethodno postojećom etabliranom odlukom, založenom u institucije koje čine pretpostavku mira. Tako iako je zločin protiv mira jedna u suštini politička kategorija njegovo pravno sankcionisanje kod pobune je moguće zato što se njegove posledice ulivaju u kontekst postojeće pravne regulative. Kod spoljnjeg napada to je komplikovanije, i čini se da uvođenje ratnog zločina u kontekst međunarodnog prava po logici stvari ukida pravni karakter tog prestupa i uvodi u njega političko određenje. Ako zanemarimo nasilnički karakter spoljnjih (skriveno ratnih) odluka i njihovih opravdanja, kao što je na primer opravdanje atinske odluke da napadne Melos, o čemu nas izveštava Tukidid, ili kakva je odluka da se u sadašnjem jugoslovenskom ratu "kazne" oni koji pokušavaju da brane status quo ante (ili uopšte pokušavaju da se brane) – i dodatno nagrade pobunjeni secesionisti – ovaj zaključak ima zapravo vrlo neprijatne konsekvence i za suđenja u Nirnbergu i Tokiju 1945. godine, bez obzira što je tamo "suđeno" poraženim agresorima.^[87]

***

Možemo dakle zaključiti da od tri vrste zločina koji se označavaju kao "ratni" samo "zločin protiv mira" ima neke karakteristike koje ga izdvajaju iz skupa svih ostalih zločina, i čini genuinim ratnim zločinom. Naime ratni zločin u ovom smislu postoji samo u proizvodnji uzroka rata, a to je ono jedino što rat specifično izdvaja u pogledu primene moralnog kriterijuma; sve ostalo, bilo rđavo ili ne, što se u ratu dešava samo ulazi u pretpostavke ili deskripciju radnji na koje se primenjuje taj kriterijum. Ali to što ga izdvaja istovremeno ga čini nepodobnim za pravno regulisanje, jer njegovo određenje zločina zavisi od ishoda rata, kao osobene vrste ljudske delatnosti koja po određenju svog pravila predstavlja privremenu suspenziju normalne zakonitosti. To pravilo čini da rat, odnosno proizvodnja njegovog uzroka, njegovo započinjanje, nije, što se neke određene strane u njemu tiče, dobar ili zao prema određenju njegovih uzroka (da li su uzroci rata takvi da ga opravdavaju i sl.) već prema rezultatu: pobeda donosi opravdanje. Ona, a ne pravednost cilja, opravdava započinjanje rata. Ako nema izgleda na pobedu započinjanje rata je nepravedno nezavisno od opravdanosti uzroka koji vode u tu posledicu. Poraz je zločin. Ali tu postoji opet važna ograda: poraz je stvarno zločin samo ako je poražena ona strana koja je počela rat na jedan od dva načina na koji se to može učiniti: napadom ili pobunom. Ako je pak poražena napadnuta strana, ili strana koja brani status quo ante (strana koja predstavlja prethodno postojeći zakon) onda zločina nema! Inače bi rat bio puka policijska akcija u kojoj se unapred zna ko je u pravu, nezavisno od pobede, tj. u kojoj jedna strana ima pravo na pobedu. Takvog prava ne može biti u moralnom smislu jer bi ono ukidalo pravo na odbranu. Ne može ga biti ni u pravnom smislu – jer bi izvor prava i ovlašćenja za sprovođenje zakona koji sada imaju suverene države bio potpuno uništen navodnim pravom na pobunu sa garancijom na pobedu, kao i odgovarajućim pravom na napad svaki put kada se ima pravo na pobedu. Dakle pravo na pobedu se u dva važna smisla, moralnom i pravnom, svodi na apsurd pošto povlači ukidanje prava na odbranu i odricanje mogućnosti uspostavljanja ovlašćenja na sprovođenje zakona. Pošto je dosledno pravno definisanje ratnog zločina definiciono povezano sa ovom pretpostavkom o pravu na pobedu to pretenzija da se ratni zločin (u varijanti zločina protiv mira) tretira na pravni način takođe vodi u apsurd u ova dva smisla. Ta pretenzija je odraz, čini se, jedne krstaške psihologije, uz koju na prirodan način ide ne samo paternalizam već i fanatizam, eskalacija nasilja i proizvoljnost.

Kažnjavanje poraženih napadača ili pobunjenika povlači stav negiranja da oni imaju pravo na status jedne od strana u ratu. Zato je suđenje i kažnjavanje i u tom iznimnom slučaju u kome postoji moralno opravdanje za nezavisno određenje ratnog zločina – naime kada se radi o poraženim napadačima ili pobunjenicima – zapravo jedan politički čin. (Kažnjavati pak poražene branioce – zato što su se branili – ne može se nikako moralno opravdavati). Otuda je međunarodno kažnjavanje tzv. ratnih zločina, osim prema konvencijama koje su države slobodno potpisale, pravno nevaljan i moralno sumnjiv paternalistički postupak, koji neko svoje opravdanje može dobiti samo kao politički čin, ali samo pod uslovom da se sudi stvarnim napadačima ili stvarnim pobunjenicima. Ono zapravo i nije međunarodno, nego je sud pobednika nad onim poraženim koji je proizveo rat kao jedno stanje zla, i to zato što je upravo poraženi izvršio suspenziju zakona (unutrašnjeg koje nužno zabranjuje pobunu, ili međunarodnog, koji zabranjuje državama da se međusobno napadaju) i pobednik tom kaznom uspostavlja zakoniti status quo ante. Treća strana, koja nije ni pobednik ni poraženi, a koja je takođe prisutna u odredbi "međunarodni", nema zapravo pravo da sudi – ni poraženom. (Ona doduše može lešinarski da se pridruži izvršavanju kazne u funkciji učestvovanja u podeli ratnog plena.) Ali da može postojati neka međunarodna instancija koja bi imala pravo da deli indulgencije ili dozvole za rad ili pobunu u vidu licence za pobedu, to bi predstavljalo negiranje svake zakonitosti. Naravno, tekuća svetska organizacija (a u svako vreme je postojala neka takva) može potpasti (kao što se uvek iznova dešava) pod prevlast neke nadmoćne sile koja svoje ciljeve radi lakše i jeftinije realizacije može predstaviti kao svetske ciljeve, i artikulisati i promovisati ih kao važeću svetsku ideologiju, i onda gaziti principe i uvoditi presedane; ali to je upravo deo smisla kada se kaže da je takva praksa politička makar da se opisuje pravnim ili moralnim terminima.

Beleške

83 Navešću jedan primer iz dva dela: Prvi deo: Poručnik James Duffy upada sa patrolom u jedno vijetnamsko selo i tamo zarobljava jednog čoveka u uniformi bez oznaka, koji ne zna engleski jezik. Nakon toga, pre povlačenja, pita svoje ljude da li bi neko od njih hteo da ubije zarobljenika, i pošto ima više "dragovoljaca" zarobljenik dobija još jednu noć života: sutradan poručnik bira jednog od prijavljenih koji zarobljenika ustreljuje pucnjem u glavu. Jedini dokument nađen kod ubijenog bila je neka vrsta lekarske otpusnice koja je sugerisala da se radilo o bivšem južnovijetnamskom vojniku koji je bio ranjeno pa je to iskoristio da nakon otpusta dezertira i vrati se svojoj porodici. Na suđenju se međutim ispostavilo da su naređenja bila da se ne uzimaju zarobljenici (što se može tumačiti dvojako) i da su naređeni preferisali (ili, kako je rečeno, "stavljali primarni naglasak" na) body-count – neku vrstu evidencije "ubijenih neprijatelja", kao da su ubijeni u borbi. To je utvrđeno svedočenjem – i na kraju je Duffy osuđen za ubistvo iz nehata! Drugi deo primera: Pri kraju II. svetskog rata jedan američki oficir biva ranjen i zarobljen od jedne nemačke jedinice koja se u povlačenju nađe u okruženju i pokušava da se sakrije i izvuče. Tom jedinicom na terenu komanduje poručnik Gьnter Thiele. Komandant bataljona, kome ta četa pripada, kapetan Schwabe, šalje poručniku Thiele-u naređenje da (zbog taktičkih potreba skrivanja) ubije zarobljenika, a poručnik onda naredi grenadiru Georg Schteinert-u da to učini što ovaj izvrši. Svo vreme svuda okolo su u toku borbe, a jedinica poručnika Thiele-a je opkoljena nadmoćnim američkim trupama. Na suđenju 1947. oba vojnika koja su učestvovala u ubistvu američkog zarobljenika su bila osuđena na smrt, taktička nužnost uopšte nije uzimana u obzir, a kazna je onda smanjena na doživotnu robiju na osnovu dokaza "višeg naređenja". – Cf. Donald A. Peppers, "War Crimes and Induction: A Case for Selective Nonconscientious Objection", Philosophy and Public Affairs, Vol 3 (Winter 1974) no. 2, pp. 153-4.

84 O tome sam pisao opširnije u studijama "Rat kao pojava i praksa", Theoria, 2/1995. str. 7-34, i "Etički problem rata", Gledišta 9-10/1985. str. 186-204.

85 Može se, međutim, pomisliti da bi neka svemoćna sila mogla naknadno da izmeni pozicije napada i odbrane. Ako misliš da si svemoćan možeš misliti i da možeš da proglasiš za agresora onoga za koga ti hoćeš da bude tako označen. A možeš i da proizvodiš "agresore" od svih onih koji pokušavaju da te spreče da ih savladaš, osvojiš, porobiš ili razbiješ, tj. koji se usuđuju da se brane. Logika sile bi tu naizgled bila dovedena do perfekcije: nagovoriš nekoga da se pobuni, pomogneš mu da pobedi, i onda iz pozicije pobede kažeš da se branio. Onda oni koji su se branili postaju "agresori". Pa i "ratni zločinci". Ali takva mehanička primena logike rezultata je nasilna i nasilnička. Jer da bi se postalo zločincem protiv mira nije dovoljno biti poražen. Inače sila ne bi imala nikakvu unutrašnju granicu i razlika između sile i nasilja uopšte ne bi mogla da se konstituiše. Za validno funkcionisanje razloga mora se pretpostaviti da sila kao takva, čista sila, ne čini sve razloge bez izuzetka "dobrim". Mora postojati nezavisna i načelna razlika između dobrih i rđavih razloga.

86 Cf. Tukidid, Istorija peloponeskih ratova, knj. V, odeljak "Melijski dijalog".

87 Ovo ne znači da pojam ratnog zločina izvan konteksta međunarodnog prava nije složen i teško odrediv pojam. Ono što pada u oči jeste relativizam, možda više u njegovoj primeni nego u samom opisu. Jedan od najzanimljivijih primera u kome se relativizam ispoljava jeste pitanje izvršenja naređenja koje rezultuje u ratnom zločinu onda bi trebalo da je samo to naređenje nelegalno. U tom slučaju moralo bi postojati pravo da se naređenje ne izvrši. To je lako reći. Ali kada je naređenje nelegalno? Takva naređenja mogu biti stvar birokratske rutine, stvar opštih određenja ciljeva – a da sredstva budu takva da vode u zločin. Npr. naređenje može biti da se postigne neki cilj (bez specifikacije sredstava), a među sredstvima bude i pribavljanje neke informacije koja se u datom vremenu najbrže ili jedino može postići mučenjem zatvorenika. Slično je i sa masakrom: on zaista može imati jak učinak obeshrabrivanja protivnika (npr. masakr u Zapadnoj Slavoniji mogao je biti taktička priprema za napad na Kninsku Krajinu) što znači da kriminalne aktivnosti mogu biti uobičajen ili direktan odgovor na sasvim standardna naređenja. U tom kontekstu posebnu ulogu opravdavanja igra tzv. taktička nužnost (cf. fn. 1) – da je neki postupak koji je u suprotnosti sa "zakonima i običajima rata", npr. uništavanje letine ili ubijanje zarobljenika, potreban ili čak nužan upravo za konkretnu ratnu svrhu na terenu. Sudovi, međutim, pokazuju neverovatan relativizam u pristupu tom pojmu. To možda i nije neobično ako se uzmu u obzir sledeća pitanja: Ko sudi? I kako to čini? Razni sudovi primenjuju različite pravne standarde: jedan će ga naći krivim ako izvrši, drugi ako ne izvrši naređenje. Tako se može desiti da se nekome sudi prosto za učestvovanje u ratu na određenoj strani – i to je onda "ratni zločin" strictu senco: taj postupak je određen samo i isključivo ratom; ništa drugo ne ulazi u njegovo određenje. Ali kakvo je to suđenje? Jer čin za koji se sudi mora prvo da se inkriminiše, a onda osuda sledi iz proste supsumcije tog čina pod opis: učestvovanje u ratu na neprijateljskoj strani! Ali koje naređenje on onda nije izvršio? (Na drugoj strani bi mogao biti suđen ako nije učestvovao, mada tada opisu čina pridolaze i druge odredbe: kršenje zakona neodazivanjem, free-rider problem, itd.). Formalno gledano lakše se argumentiše ako je prestup nastao zbog neizvršavanja naređenja. Jer kada se sudi za izvršavanje onda se mnogo nemoralnog nudi kao prateći prtljag. Ali ako se nekome sudi što nije izvršio naređenje onda on sam (tj. odbrana) mora da dokaže da je naređenje bilo neregularno, što je izvrtanje principa o prezumpciji nevinosti; ako ga sudi "međunarodni sud" onda on ne može imati validno ovlašćenje; ako mu sudi neprijateljski sud ne može se obezbediti načelo nepristrasnosti; ako je mogao odbiti naređenje, morao je to učiniti, ali onda odbrana mora da dokaže nezakonitost naređenja, međutim iz toga što je znao da je naređenje nezakonito ne sledi da zna i to da to može dokazati. Ali iz pretpostavke da je mogao odbiti izvodi se da mora znati kad treba odbiti što ga praktično ostavlja bez odbrane – ovako ili onako: jer to da je mogao znači da nije bio prinuđen, pa je mogao da odbije, ali nije morao moći znati da je odbijanje pravno validno, ili, ako je i znao, nije morao moći znati da to može i dokazati. I tako dalje. (časopis Philosophy and Public Affairs objavio niz kvalitetnih tekstova o ratu i ratnom zločinu. Cf. npr. Sanford Levinson, "Responsibility for Crimes of War", Vol. 2 (Spring 1973) no. 3; Donald Peppers, op. cit.; George Mavrodes, "Conventions and the Morality of War", Vol. 4 (Winter 1975) no. 2).

Boris B. Brajović: Rat kao politička etika >>

// Projekat Rastko / Filosofija / Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]