Јагње Божије и Звијер из бездана

Др. Јован Мирић, Философски факултет, Београд

Ратови у царству земаљском

УДК 159.922.4

О АУТОРУ: Др. Јован Мирић (1952), доцент на катедри за развојну психологију Философског факултета у Београду; објавио књигу Разгледнице моралне свијести (1996).

САЖЕТАК: Чланак представља један покушај психолошког тумачења одговора којег је на питање о узроку ратова понудила српска народна поезија, песме косовског циклуса. Основна теза је да главни узрок рата лежи у царству земаљском, схваћеном као одређена етичка концепција која представља непосредан израз биолошке стране човекове природе – тежње ка надмоћи. Такође, царство небеско треба схватити као супротну етичку концепцију, која захтева добровољно ограничавање тежње ка надмоћи њеним подвргавањем универзалним моралним вредностима. Поред тога, чланак доноси и тезу да постоји историјски развој религијских система аналоган онтогенетском развоју.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: рат, царство земаљско и небеско, етика, развој, религијски системи, косовски циклус

Скоро окончани рат на нашим просторима још је један пример те учестале појаве која "у стопу" прати људски род у његовој историји. Огроман је број вођених ратова, тако је мали број мирних година. Вођени су ратови различите врсте – грађански, верски, међунационални... Откуд толики ратови? Шта покреће људе у рат? Могу ли ратови заувек да престану?

Питање о узроцима или мотивима рата сасвим друкчије се поставља зависно од тога да ли је реч о нападачком или одбрамбеном рату, толико друкчије да бисмо можда могли рећи како је одбрамбени рат готово саморазумљив, те да и не тражи само неко објашњење. Ипак, све оно што рат собом доноси – велика разарање и људске жртве – чини питање о његовим узроцима изузетно тешким, тако да тежина тога питања наткриљује разне разлике међу ратовима.

На питање о узроцима или мотивима рата давани су и дају се различити одговори – философски, социолошки, психолошки и други. За неког ће, међутим, представљати изненађење ако кажем да је на то питање свој одговор дала српска народна поезија. Нарочито прецизно, дубоко и убедљиво тај одговор се може "прочитати" из неких песама косовског циклуса, првенствено оних везаних за кнеза Лазара. Још одређеније, реч је о песми "Пропаст царства српскога". Па и ако се испостави да тај одговор српске народне песме, када се читко изнесе, веома подсећа на већ познате одговоре што су их на други начин дали разни мислиоци, вреди га изблиза упознати, колико због неких особених елемената, толико и стога што га је изнедрила "обична" народна душа, а не теоријско-мисаоно прегнуће.

Дакле, окренимо се песми "Пропаст царства српскога", имајући у виду да песма говори попут сна, језиком слика које тек треба протумачити. А пут до траженог одговора почеће, наравно, већ од првих стихова.

"Полети соко тица сива
(од светиње, од Јерусалима)
и он носи тицу ластавицу".

Управо ови стихови крију главни део одговора на наше питање, али до тог одговора нећемо доћи уобичајеним поступком психолошког тумачења, односно тако што ћемо посебно у соколу а посебно у ластавици видети одређене и независне симболе. Уместо таквог поступка, пут ка психолошком тумачењу биће нам отворен узмемо ли сокола и ластавицу заједно, узмемо ли, другим речима, њихов однос као симбол нечега. Штавише, ни то више неће бити довољно. Наиме, ни симболика односа између сокола и ластавице, чак и да је протумачимо, неће бити сасвим убедљива уколико не обухватимо уједно и стихове који иза ових почетних непосредно следе, а у којим песник као да преводи или разјашњава прву слику.

"То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице."

Тек, дакле, уколико узмемо у обзир истовремено односе садржане у једној и у другој слици, бићемо у стању да откријемо кључ за разумевање оне праве сакривене потке наше песме и равни на којој је њена истина смештена. Уз то још морамо имати у виду, пошто симболи имају сложена и вишеструка значења, да се песма односи на кнеза Лазара и да је Лазар средишњи хришћански лик целог косовског циклуса. Из тога следи да хришћанство треба да узмемо као оквир за тумачење. А хришћанством инспирисани литерарни производи (песме, бајке и сл.) не говоре о игри појединачних и садржински одређених људских и божанских мотива, него о игри концепција или теорија.

Да бисмо то донекле сагледали, упоредићемо у најкраћим цртама три различита религијска система, многобожачки, старозаветни јеврејски и новозаветни хришћански. Узимајући у први план морал и удео свести у понашању и личности, испоставиће се да та три система нису напоредни, нити паралелни, већ се могу поређати у хијерархијски модел, односно на развојну скалу аналогну скали онтогенетског развоја – онако како о томе развоју говори Jean Piaget. Наиме, многобожачки религијски систем одговара предоперационалном развојном ступњу, старозаветни одговара вишем ступњу конкретних операција, док хришћанство доспева на највиши ступањ, на почетке формалних операција.

Пратећи, дакле, историјски развој религијских система – који је аналоган онтогенетском развоју – уочавамо низ квалитативних промена у моралности и, сходно томе, све већи и друкчији удео свести у регулацији владања. Тако, рецимо, налазимо да у многобоштву (као пример можемо узети било древну грчку религију било стари српски пагански систем) богови не дају човеку постојан етички кодекс, већ непосредно, својом вољом или присуством, регулишу човеково морално владање. На другој страни развојне скале, Христос човеку нуди врховно морално начело формулисано на формално-операционалном ступњу: "Јер каквим судом судите, судиће вам се, и каквом мером мерите, одмериће вам се" (Мт. 7,2). Такође, древни грчки митови претежно описују просте акције људи и богова, са врло малим степеном свесне рефлексије, док у Јеванђељима видимо Христа како подучава, образлаже и разјашњава, излажући на тај начин целовите и свесно разрађене концепције или теорије. Једна од средишњих концепција у Новом Завету јесте концепција царства небеског, састављена из више делова – етичких и онтолошких. У детаљније изношење тих делова, међутим, на овом месту не можемо да се упуштамо. Пре него што се вратимо нашој песми можемо само толико да кажемо да етички део концепције царства небеског садржи универзализабилне моралне вредности: достојанство, неограничену моралну вредност сваког појединачног човека, аутономију, правду, итд.

Дакле, почетна слика сокола и ластавице приказује један од најкарактеристичнијих биолошких закона, однос између јачег и слабијег. Слободно бисмо могли тај однос схватити и као закон опстанка, под условом да у биологији овде видимо искључиво биологију, тј. поприште за игру слепих инстинктивних тежњи које живи организми носе као њихови аутоматски извршиоци. Међутим, биолошка слика овде се односи на човека и приказује људски однос, па зато не можемо значење прве слике редуковати на биологију. Заправо, то није просто однос јачег и слабијег, него је то однос утемељен на извесној етичкој концепцији. По тој концепцији јачи има и право, самим тим што је јачи, да искоришћава слабијег за своје потребе, и без питања; на другој страни, слабији има неку врсту дужности да се потчињава, све док је слабији. Таква етичка концепција представља мање или више прерушен, али увек непосредан, израз биолошког закона, те бисмо је због тога могли назвати земаљском. По тој концепцији, нормативном поретку или царству, људи нису ни у ком погледу ни једнаки ни једнакоправни, природне или дате друштвене разлике међу њима непосредно стварају разлике у правима, а такође и у моралној вредности. Ко је јачи тај је и бољи, те има и право да "тлачи". Таква етичка концепција, као духовни израз сирове датости, покрива хијерархијске односе међу људима, оправдава међуљудски "ред кљуцања".

Човек, наравно, има и своју биолошку страну, земљану или земаљску. На биолошкој страни људског рода постоји подручје у коме се нарочито упадљиво уочава однос јачег и слабијег: то је однос међу половима. Мушкарац је снажнији од жене, па ће етички продужетак такве биолошке датости бити изражен поред осталог и као право мушкарца на жену, као обичајно-нормативна предодређеност женског мушком. А почетна слика наше песме приказује управо такав однос: соко (мушко) не носи ластавицу (женско) нежно на леђима, него у канџама. Мушкарац није само физички снажнији, он је такође носилац права јачег.

Друга слика, иако ју је песник понудио као превод прве, заправо представља неку врсту њене супротности или обртања. У њој видимо мушкарца, светитеља Илију, у служби жене, Богородице. Уколико народни песник у светитељу Илији види Илију громовника, односно старог српског и словенског бога Перуна, утисак супротности према првој слици још је оштрији него уколико је светитељ старозаветни пророк Илија. Било како било, однос приказан у другој слици предочава да је реч о друкчијој етичкој концепцији, и чак да нам песма то и не каже изричито, знали бисмо, обзиром да је реч о хришћанској творевини, да је то концепција царства небеског. Та друкчија етичка концепција неће бити супротна земљи, неће се супротстављати било чему што је земаљски постојеће, неће негативно вредновати било коју земаљску вредност – она ће бити супротна једино концепцији царства земаљског. Будући да је друга слика дата кроз свете ликове, концепција царства небеског представља "пројекат", нешто што тек треба да буде, те већ због тога она мора потирати могућност саображавања етичког било чему што већ постоји, нарочито постојећој тежњи ка надмоћи и датим разликама међу људима.

Сада већ видимо како ће се битка на Косову одвијати на два плана, земаљском и небеском, на плану сукоба војски и на плану сукоба концепција. И унапред можемо да закључимо како неће бити могуће да на оба плана проистекне једнозначан резултат: на једном плану резултат ће за једну страну у сукобу морати да буде победа а на другом пораз. За другу страну биће обрнуто.

Ако је концепција царства земаљског из моћи као чињенице непосредно изводила право као нормативну категорију (правећи тако натуралистичку грешку), онда ће, наравно, царство небеско доследно порицати могућност директног извођења нормативног из чињеничног. Уосталом, томе смо се могли и надати, будући да ова друга концепција стоји на формално-операционалном нивоу, изнад оне прве. Хришћанска концепција царства небеског, осим тога, неће порицати постојање и важност разних природних, и уопште, датих разлика међу људима, неће се супротстављати ни моћи (моћ је, уосталом, неопходна да би се браниле хришћанске државе) ни хијерархијским земаљским односима, једино неће прихватати да се такве датости преточе у моралне категорије и разлике. Слабији остаје слабији, али у моралном погледу није тиме мање вредан од јачег. Сви људи су пред Богом, тј. у моралном погледу, једнако – неограничено или бесконачно – вредни, било да су слаби или јаки, слуге или господари, било да су жене или мушкарци. Зато што су сви људи (а приори) морално једнаки, односно зато што сваки појединац има бесконачну, неизмериву вредност, царство небеско се супротставља било каквој инструменталној употреби човека од стране човека, без обзира какве су дате разлике међу њима. "Купљени сте скупо, не будите робови људима", вели Свети Павле (1 Кор. 7,23).

Ако је она прва концепција царства земаљског само у етику заоденута тежња ка надмоћи, онда се она може означити главним узрочником ратова: није реч једино о томе да она не може да послужи као кочница те биолошки дате силе у човеку, која отуда никако не може да се ограничи и заустави (тј. задовољи), него, поврх тога, етичка страна те исте тежње, оправдавајући је, додатно мотивише упуштање у рат. Са друге стране, царство небеско као концепција намењено је обуздавању и ограничавању те исте тежње, те је отуда можемо сматрати антиратном (тј. као противну нападачком, освајачком рату).

Књига је од Богородице донела кнезу Лазару понуду избора између два вредносна поретка, између земаљског и небеског царства, а не између две врсте вредности, земаљских и небеских. Било шта да изабере, Лазар ће кренути с војском, тј. неће одбацити силу и моћ, само што ће ту војску, у случају опредељења за царство небеско, имати да причести у цркви; причешће је "небеска овера" тога опредељења. претпоставивши небески поредак земаљском, Лазар причешћује и "наређује" војску на Косову и тако дочекује Турке. Битку која је затим уследила народни песник, ни мало случајно, описује како се одвија у четири таласа. Први талас воде стари Југ Богдан и девет Југовића, други воде Мрњавчевићи, трећи "ерцег" Стјепан и последњи кнез Лазар. Са сваким следећим таласом повећава се напетост и жестина у призору борбе – повећава се број војника на српској страни и број убијених паша на турској. Српска надмоћност и силина из слике у слику расте, да би у четвртој слици ту надмоћ песник и отворено, с дивљењем, истакао:

"Маче војску српски кнез Лазаре:
у Лазе је силни Србаљ био,
седамдесет и седам иљада,
па разгоне по Косову Турке,
не даду се ни гледати Турком,
да камоли бојак бити с Турци".

Лазарева и српска надмоћност над Турцима толико је велика да Турци не могу у "силне" Србе ни да гледају, камоли да се бију с њима. Намеће се утисак као да је Лазар заборавио или напустио свој првобитни избор и у току борбе, понет слашћу надмоћи, одлучио да одбаци царство небеско и победи на земаљском плану. Такав утисак подупиру не само описи српске моћи, не само помињање сокола на почетку битке (девет Југовића као девет "сивих соколова"), него и то што песник отворено вели да би Лазар надвладао Турке, али се у одсудном часу појављује издајник, Вук Бранковић, који скоро готову српску земаљску победу претвара у пораз.

Међутим, Лазар није изменио свој првобитни избор. Ако разлика између царства земаљског и царства небеског одговара развојној промени личности, промени која је свеобухватна, онда главна својства претходног стања, земаљског, морају да се доведу до свог пуног израза како би могла да наступи смена, преображај. И зато Лазар гине, губи земаљски живот, што ће рећи да улази у небеско царство неком врстом последње иницијације. Још раније издалека је могућност таквог расплета људске морално-религијске драме наговештавала и мајка Јевросима, говорећи једином сину Марку Краљевићу:

"Боље ти је изгубити главу
него своју огријешити душу!"

Ови стихови, ако се схвате као извод одређеног моралног кодекса или етичке концепције, савременом човеку, до краја погруженом у свет материјалних и земаљских вредности, деловаће одбојно, можда ће чак код њега изазвати и подсмех. Али они могу деловати чак и застрашујуће када схватимо да их, као аманет, сину јединцу преноси мајка, биолошка родитељица човека. Од мајке бисмо пре очекивали обрнут поредак вредности, да јој је земаљски живот јединог детета изнад свега, изнад свих других вредности, укључив и сопствени живот. Ипак, и мајка Јевросима и Богородица моралне вредности истине, правде и универзалног достојанства претпостављају вредности живота. Ако узмемо у обзир да неколико песама из косовског циклуса уз Лазара везују мноштво елемената који изворно припадају Исусу Христу (кнежева вечера као тајна вечера, Вук Бранковић као Јуда Искариотски, одсецање главе и потом обретење, као распеће и васкрсење, и сл.), онда разабирамо да је Богородица Лазару исто што и Јевросима Марку – мајка. Лазар је поистовећен са Христом.

Да се за женски лик, мајку везује универзални морал, то је необично не само када се упореди са типичном сликом коју имамо о земаљској мајци. Необично је то и када пратимо развој религијских система од многобоштва до хришћанства, где налазимо да се готово цела моралност везује за мушке ликове, богове или пророке. Међутим, ако је у том оквиру улога мајке необична, управо у истом оквиру она се може и разумети као сасвим логична. Јер, одакле би иначе могло доћи ограничење мушког закона моћи него са женске или материнске стране? А Богородица је у хришћанству заштитница слабих не само зато што својом милосрдном природом допуњује и исправља Божју природу, него пре свега зато што моралност небеског царства управо тако налаже.

Дакле, Богородица у нашој песми није један карактер или природа, она је носилац једног вредносног поретка. Међутим, ако кажемо да је то један принцип, ипак не можемо тврдити да је то женски принцип који је надређен мушком. Најпре то видимо по томе што и Исус Христос, Син Богородичин, проповеда исти вредносни поредак као и мајка, поредак царства небеског. А видимо то и по томе што Богородица Лазару није наметнула такав поредак, већ му је понудила избор. Најзад, исто то сагласје видимо и код мајке Јевросиме и њеног сина Марка. Оно се не огледа само у томе што се обоје стављају на страну слабијег, "нејаког" Уроша у спору са моћним и грамзивим Мрњавчевићима, него пре свега што обоје, и мајка и син, подједнако држе до правде и истине. Песник то изричито казује:

"кол’ко Марко тежио на правду,
тол’ко моли Јевросима мајка:
Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво,
ни по бабу, ни по стричевима,
већ по правди Бога истинога".

Марко ће, заправо, због правде која је на страни слабијег, доћи у сукоб са оцем (који ће му умало доћи главе) и у таквом опредељењу имаће мајчину подршку. Између мужевљеве и очинске моћи и универзалне правде и мајка и син изабраће правду, исту ону правду коју је сам Бог Отац прокламовао. Односи између моћи и универзалне правде успостављају се на земљи, захтевани су и на земљи, а не само на небу.

Дакле, кнез Лазар је имао само тај избор, или да победи Турке и постане заробљеник царства земаљског, или да погине и задобије слободу царства небеског. Узмемо ли у обзир да је ова морално-религијска драма приказана искључиво у колективно-историјској равни, друкчије и не може бити. И Срби су заиста, од времена када су настале песме косовског циклуса, само у тој равни сагледавали укрштање темељних димензија свог и људског положаја у свету, разапињући своје биће између универзалне правде и моћи земаљских сила. И баш зато што су једино у тој равни доживљавали косовско распеће, они нису ни знали друго него да, у сусрету са јачим непријатељем, или да уђу у отворен сукоб и изгину, или да прихвате земаљски закон јачег и промене вером. У сукобу са слабијим, пак, нису ни хтели да виде опасност. Међутим, то двоје, отворени сукоб и издаја, нису једина решења. Нису Лазар и Срби једини задужени да у овом свету држе царство небеско као што је Атлас задужен да држи небески свод.

Могућност трећег решења уочиће се онда када се косовска драма из религијско-историјске равни интернализацијом врати човеку појединцу и од њега прихвати и као своја лична драма. Тада се косовска битка смешта и на унутрашње поприште и одвија се као унутрашња морална и духовна борба за аутономију, кроз разрешавање опречности човекове земаљске и небеске природе, биологије и духа. Тада то постаје ствар индивидуалног развоја, питање интеграције и уцеловљења личности.

Ако кажемо да вредносни поредак царства земаљског нестаје преношењем биолошког закона моћи и на моћи заснованих разлика међу људима непосредно на етички ниво, то је тачно само у логичком а не и у психолошком смислу. Наиме, биолошки закон моћи исказује се у области психичког као самољубље или охолост, док се у области међуљудских односа испољава као супарништво. Охолост и супарништво посредују између биологије и етике, што значи да употреба моћи може преко охолости да се заобрне етиком земаљског царства и да се окрене у друштвено поље кроз појединачно и колективно супарништво. Међутим, охолост може и добровољно да се подвргне универзалном вредносном поретку, царству небеском, и њиме се ограничи. Тако још једном видимо да није пука моћ она етички и религијски негативна категорија (односно, немоћ није врлина), него су то охолост и супарништво преточени у концепцију земаљског царства, односно необуздани универзалним поретком вредности. Друкчије речено, Лазарева физичка погибија, када се из спољашње пренесе на унутрашњу раван, постаје само смрт охолог и самољубивог Ја.

Сада се лако може видети да постоје три начелна решења за сукоб са земаљским моћницима и силама које угрожавају нашу независност, појединачну или националну. Прво решење и даље остаје отворени сукоб, али не по сваку цену, него само онда када је он заснован на рационалном одмеравању губитака и шанси за победу, тј. за ефикасну одбрану личне и колективне независности. То значи да се избор тренутка за отворени сукоб не сме препустити непријатељу који је јачи, јер ће га он бирати управо водећи рачуна да разлика у снази буде највише њему у прилог.

У међувремену постоји друго решење, и пут за њега бива отворен тек интернализацијом спољашње, историјске косовске драме, у унутрашњу. Решење се састоји у привременом, привидном и минималном уступању закону јачег, односно сили. Ово решење се састоји у прављењу компромиса искључиво на нивоу понашања, уз брижљиво и стрпљиво одржавање верности царству небеском. Како би рекао C. G. Jung, то решење се састоји у изградњи персоне, уз сву предострожност да се не дозволи поистовећивање целине личности са том персоном. И. Кант би то исто рекао на свој начин: моћнику се поклонити телом, али не и духом. Ако није срамота побећи пред медведом у шуми, није срамота ни уклонити се пред човеком који је прибегао медвеђим средствима поступања са људима.

Најзад, ако се у отвореном сукобу са непријатељем који је знатно јачи губи глава, у трећем решењу губи се душа. То решење састоји се у издаји, у потпуном напуштању царства небеског, приклањању јачем и прихватању његове концепције царства земаљског. Жртвује се духовна природа човека, постаје се заробљеником царства земаљског и баштини се узрочник нових ратова.

Смештање косовске битке између небеског и земаљског царства искључиво у епску, историјску и спољашњу раван, значи да је само у том историјском тренутку, 15/28. јуна 1389. године, отворени сукоб са надмоћнијим непријатељем био неизбежан – јер непријатељ је већ био ту, непризван, неизазван и неумољив. И кнез Лазар је обавио свој историјски задатак, запечативши смрћу аманет на царство небеско будућим генерацијама. Али тај историјски тренутак је био и прошао. Потоњим нараштајима остављено је не да буквално понављају Лазарев подвиг, него да науче како да савладају своју сопствену охолост, свог унутрашњег Мурата, односно како да стрпљиво, разборито и одважно чувају и себе и царство небеско.

Нараштаји, међутим, то нису хтели да уче и грешке су временом постајале све веће. Губила се и глава и душа.

Предраг Лазаревић: Срби и рат >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]