Јагње Божије и Звијер из бездана

Предраг Лазаревић, Бања Лука

Срби и рат

УДК 355.01

О АУТОРУ: Предраг Лазаревић (1929), директор народне и универзитетске библиотеке "Петар Кочић" и дугогодишњи професор теорије и историје књижевности на Педагошкој академији у Бањој Луци; значајније књиге: Вихори и пркоси Крајине (коаутор, 1962), Народно позориште Босанске Крајине 1950-1980 (коаутор, 1980), Читање као преиспитивање (1989), Без права на ћутање (1996).

САЖЕТАК: Аутор се бави проучавањем односа српске духовности и рата кроз историју: насупрот уобичајеној представи да су Срби ратнички народ, само је један њихов вођа – цар Душан – водио освајачки рат, па и он га је напустио, не освојивши већ немоћни Цариград.

Српску државу и духовност утемељили су Стефан Немања и Свети Сава, а у њиховим основама је законитост у свим областима живота. Па ипак, преломни тренутак представља Бој на Косову за који се везује опредељење кнеза Лазара за царство небеско. Спремност за жртву, односно Лазарев завет, временом постаје критериј српског патриотизма, што аутор показује на Његошу и Ракићу. Освета улази у српску књижевност тек са партизанском литературом у току Другог светског рата.

Срби су и 1918. и 1945. постали заточеници идеје југословенства коју је свет пласирао да би спречио стварање православног Пијемонта на Балкану, али су 1991. одбили да се преваре, како је то наговестио и епископ Николај Велимировић. Но, ни овај пут српска мисао није до краја спроведена, јер носиоци званичне политике нису били спремни да поразе носиоце геноцида из I. и II. светског рата; свет нас је опет изманипулисао.

Недостатак мудрости у српској политици крије се у приступу рату: традиционална спремност да се гине за отаџбину племенита је када народ од тога има метаисторијске користи. Недовршење циља у рату 1991-96., плод је манипулације њоме.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: светосавље, законитост, косовско опредељење, Његош, "савезници"/ манипулација, Недић, жртва

Многи мисле да су Срби ратнички народ, иако од далеког средњег века нису водили освајачке ратове. А и тада су се превасходно борили за успостављање своје државе и свога идентитета. Династија Немањића симултано је остваривала та два циља. Стефан Немања ударио је темељ српској средњовековној држави, а његов најмлађи син, архиепископ Сава, аутокефалној духовности, чија је битна компонента законитост у свим областима живота. Та светосавска духовност постала је врло рано кохезиона снага Српства, па је свако преверавање било истовремено и национално отпадништво. Зато у "Горском вијенцу" сердар Јанко и поручује домаћим Турцима:

Ко не мисли на коран пљунути,
нека бјежи главом без обзира!

И сама синтагма "домаћи Турци", којом се служи Његош, указује да промена вере повлачи за собом и промену народности. Па ипак, владика Данило, оплемењен светосавском духовношћу, зазире од истребљења отпадника, који су га хтели чак и на колац набити: Због тога га брат Раде кори:

с Турцима ратиш, а Турке својакаш,
домаћима тобож да с’ умилиш;
а једнако, немој се варати,
како би им запа, да те могу,
главу би ти онај час посјекли,
ал’ ти живу руке савезали,
да те муче, да срце насладе.

И док владика прашта, поглавице оних који су га хтели убити, на скупу са Црногорцима праве се невешти. Скендер-ага се чак пита:

откуд дође та несрећна миса
о превјери нашој да се збори?
Нијесмо ли браћа и без тога?

Светосавска духовност, по мишљењу Rebecca-e West, спречила је чак и цара Душана, творца феудалне, мултинационалне државе, да се прошири на рачун Византије и тако заустави експанзију Турака у успону. "Можда је и он (...)", пише West-ова, "умро у напону снаге зато што је желео смрт. У тријумфу који је био његова судбина можда се посрамио зато што се сетио слике оне крваве жртве која нас све опседа". Дакле, тај хришћански мотив голготске жртве, у светосавској интерпретацији, одредио је, по мишљењу Rebecca-e West судбину српског народа. Размишљање о цару Душану она завршава овако: "Стајао је на својој капији балканских планина и посматрао злато, слоновачу и мермер Цариграда, крстове, куполе и бродове у његовој луци. Знао је да он има божанску моћ над свим тим и да свега тога неће бити уколико то не сачува као светлу мисао у своме уму. Уплашио се толико своје моћи, устукнуо је од светлости пред својом капијом и повукао се у недужни свет сенки. А Цариград је нестао попут даха на прозорском окну". Од Душановог повлачења у "свет сенки" Срби воде само одбрамбене или ослободилачке ратове. Уосталом и у доба ширења немањићке државе, владари су имали на уму светосавско "човекољубље", записано, на пример, и у 55. глави "Крмчије", где се може прочитати и да је "робовање установљење незнабожачког закона по којем се неко потчињава господарењу другог насупрот закону природе, јер природа

је све учинила слободним, а замисао о ратовима је донела робовање, пошто ратни закон налаже да побеђени у рату робују онима који су их победили и освојили". Дакле, ни у време експанзије Немањићи се нису заносили покоравањем других, што је мотивисало и цитирано размишљање Rebecca-е West о цару Душану. Ипак, преломни тренутак представља Бој на Косову за који се везује опредељење кнеза Лазара за царство небеско. У народној песми "Пропаст царства српскога" Богородица га ставља пред дилему:

Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л’ волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!

Из наведених стихова следи да се царство земаљско задобија освајачким амбицијама и агресијом:

Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци.

А у царство небеско воде богоугодна дела: ктиторство и побожност, односно идентификација с голготском жртвом.

Опредељењем за царство небеско иницијатива, коју је до смрти имао цар Душан, препуштена је Турцима. Епископ Николај Велимировић, у тексту "Азбука народне одбране", идеју царства небеског своди на следећу формулу: "Лазар је погинуо на Косову а васкрсао у души народној". По његовом мишљењу: "жртва је израз љубави", а "жртва за један народ висока (је) почаст, која пада у део не многима". Према томе, кнезу Лазару народ је за показану љубав узвратио љубављу, обезбедивши му тако живот вечни, односно царство небеско. И Милан Ракић у песми "На Гази-Местану" косовске јунаке своди на свесне жртве и тако их везује за голготски мотив. Он каже:

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Не помињући царство небеско – које је, како рече народни певач, "увек и довека" – Његош у "Горском вијенцу" размишља на сличан начин:

Благо томе ко довијека живи,
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине
нит’ догори, нити свјетлост губи.

Он у наведеним стиховима чак и мотивише на подвиг и жртву који светле у историјским тминама. Спремност на жртву, односно опредељеност за царство небеско, временом је постала критериј српског патриотизма. Зато Милан Ракић – у име својих вршњака, оптужених да их је "захватила западњачка река" и да им се "душе опасности плаше" – у поменутој песми "На Гази-Местану" узвикује:

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могоше другом свесну љубав дати.

и додаје:

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...

Ракић, наљућен, "свесну љубав" приписује искључиво својој генерацији, јер су претходне биле необразоване и спонтано умирале за опстанак. Али без обзира на генерацијска споречкавања, која су нам позната још из Јакшићеве песме "Отац и син", чињеница је да је светосавље од Срба направило балканске крсташе, који су вековима "за крст часни крвцу" пролевали "сваки своје да покаје старе". Жртвујући се за православље, они су умирали за своју националну духовност и за "слободу златну", али су то чинили да би "покајали", а не "осветили" мртве.

Освета је ушла у српску књижевност са НОБ-ом, иако партизански покрет није био јединствен на целом српском простору. У источним крајевима био је идеологизован: почео је тако што је Србин пуцао на Србина, а у западним су га изнели српски збегови, настали пред помахниталим Хрватима и Муслиманима, који су под окриљем Рајха покушали да промене демографску слику српских крајина. Иако су тај народ доцније изманипулисали комунистички агитатори, иако су титоисти четрдесет и пет година затирали народно предање, протеравши га чак и из црквених порти, оно се прикрило по српским кућама и у форми "породичног предања" сачувало успомену на пробуђену комшијску геноцидност у времену од 1941. до 1945. године, коју су Срби – навикнути да се злу супротстављају жртвовање за национално искупљење и васкрсење – дочекали неспремно. То су платили стотинама хиљада невиних жртава, али се зато 1991. нису дали преварити, што је изненадило и неверну "браћу", и хипокризији склоне савезнике из Првог и Другог светског рата. Обистиниле су се речи епископа Николаја Велимировића да се "народ може лако преварити једанпут, теже двапут, трипут никада" ("Азбука народне одбране") Срби су и 1918. и 1945. лако постали заточници идеје југословенства – коју је свет пласирао да би спречио стварање тзв. Велике Србије као потенцијалног Пијемонта православних народа Балкана – али су 1991. поступили у духу поруке коју им је Његош оставио:

ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познавању права,
то је људска дужност најсветија!

Ипак, ни овај пут Његошева мисао није консеквентно проведена, јер носиоци званичне српске политике нису били спремни да поразе геноцидну "браћу". Дакле, опет се гинуло више него што је било потребно да се "српство угашено" коначно распламса, а циљ није потпуно остварен. Свет нас је и овај пут изманипулисао у чему му је помогао и наш традиционални приступ рату, који нисмо преиспитали након 1945. године, нити се запитали јесу ли "Видовдан и 27. март истоветни и по значају и по садржини" и воде ли оба "Царству небеском и одрицању живота у корист отаџбине", како је мислио чак и патријарх г. Гаврило Дожић. Ко је имао користи од свесне жртве на Косову – знамо, али се никада нисмо запитали ко је имао користи од српске жртве принесене 1941. године. Срби сигурно нису. Њихову патњу и страдање у Другом светском рату делимично је ублажио генерал Недић*, а савезници, за које су Срби 1941. поднели жртву, сурово су их, у више наврата, бомбардовали 1944. године. Писац ових редова имао је прилику да на први дан Ускрса, 16. априла, поред осталих страхота, види унакажене лешеве новорођенчади у америчком бомбом пресеченом Породилишту на углу улица Књегиње Персиде и Браће Недића, где је тада становао. Загреб, који је с Америком и Енглеском био у рату, није бомбардован!? Зато је већ помињана Rebecca West закључила да би било "најумесније да су становници Београда научили да мрзе Британце и Американце", али, нажалост, нису.

Традиционална спремност Срба да се свесно жртвују за отаџбину племенита је само када као народ од тога имају користи, када им та жртва послужи као психолошки ослонац у наступајућим данима несреће. Зато бесциљно умирање не ствара "жертве благородне / да прелазе с бојнијех пољанах / у весело царство поезије", како написа Његош, чије капитално дело још увек нисмо прочитали на прави начин. А традиционални приступ требало би преиспитати у духу "Горског вијенца", али на начин како га је разумео Оскар Давичо. Примајући Његошеву награду, он је 1978. рекао:

"Суровост саме истраге ни Данило, ни Раде не оправдавају праведношћу, него одбраном земље и народа. Зар они који су за комад беговине, шаку пилава или макарона, пристајали да истребљују свој народ могу да очекују судбину бољу од оне која их је снашла. Латили су се мача за рачун агарјана, или фашиста, залагали се за њихове потребе под њиховом командом, па је нормално да страдају од мача, али не због нестрпљења њиховог тобожњег верског, идеолошког опредељења него у име борбе против завојевача и њихових слугу. Смисао "Горског вијенца" сводљива је зато на сазнање да слобода нема цене и да су у борби за њу дозвољена сва средства."

Није ли ово прави приступ Његошу од кога смо зазирали да не би повредили ренегате који нас мрзе јер их трајно подсећамо на издају предака. Применимо га и постаће нам јасније многе наше заблуде, па и приступ рату.

Белешка

* Избегавши 1941. с баком и мамом у Београд, стицајем околности, имао сам прилику да као дванаестогодишњи дечак изблиза видим генерала Недића. Посетио сам га с мамом јер нам је само он могао омогућити да без сталних принадлежности (свим "државницима Краљевине Југославије" и њиховим породицама, по наређењу Немаца, биле су ускраћене пензије) добијемо дозволу за боравак у Београду. Познавао је оца, па нас је изузетно лепо примио. Нашу жељу испунио је уз галантан коментар да је Београд исто толико Тодин (то је био очев надимак) колико и његов. У току разговора дигао се, пришао ми, помиловао ме по коси и рекао: "За оваке радимо". Посматрао сам га радознало, иако сам имао прилику да у нашој кући видим многе политичке личности, од којих су неке наставиле да нас посећују и у избеглиштву. Дакле, за мене је све било обично, па ипак његов поглед усекао ми се у памћење. Генералове очи имале су неку чудну прозрачност и дубину. Деловале су нестварно, као да гледају с ону страну живота. Биле су то очи античке статуе. А дечији утисци обично не варају. Размишљајући доцније о њима дошао сам до закључка да тако гледају они који су се помирили са смрћу, који су свесно жртвовали чак и част да би њихов народ живео.

Радош Младеновић: Национализам и рат >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]