Јагње Божије и Звијер из бездана

Радош Младеновић, Философски факултет, Никшић

Национализам и рат

УДК 172.15(355.01)

О АУТОРУ: Радош М. Младеновић (1961), асистент на катедри за увод у философију Философског факултета у Никшићу.

САЖЕТАК: Три су различита концепта нације. Романски концепт нацију разумева као свакодневни плебисцит. У германском контексту националну припадност одређују крв и тло, а у словенском контексту нација се везује за појмове месијанизма и спасења. Ако најбољи од свих могућих светова као жртву тражи сузу једног детета, не пристајем у њему да живим, каже нам Достојевски.

Из Hegel-овог става да се историја завршава у германском контексту породила се социјалистичка идеја у два своја вида: Хитлеровом национал-социјалистичком, и марксистичком интернационал-социјалистичком. Оба су тоталитарна и злочиначка као и сама идеја.

Романо-Германи своју културу проглашавају општељудском а своју цивилизацију човечанством, а у ствари су свој етнички шовинизам прогласили за космополитизам. Исто је и са демократијом. Не постоји планетарни модел демократије. Све светске демократије су националне.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: нација, крв и тло, суза дечија, национал-социјализам, интернационал-социјализам, етнички шовинизам као космополитизам, демократија, национална демократија.

Три су могућа говора о нацији настала у прошлом веку. Условно говорећи то је романско, германско и словенско разумевање овог појма. Према романском (француском) концепту сваки човек може слободно да бира своју националност и сваки избор може да буде државотворан. Чувени атеиста Ренан је тврдио да је нација свакодневни плебисцит, дакле моје пристајање да сваког јутра пошто претходно поверујем да сам у будном стању, пристајем да живим по законима Француске, рецимо. То моје пристајање је довољно да ме легитимише као Француза.

Германски концепт сматра да нација није последица слободног избора. Нација је организам који тежи да се самоутврди, а његови означитељи су крв и тло. И данас код Немаца једино онај који је и по крви Немац може бити запослен у јавној служби као полицајац нпр. То да нација од својих чланова тражи жртве фихтеовска је лозинка, а Хегел је то оправдавао тврдњом да се светска историја завршава у немачком контексту. "Светски дух је дух новога света" – каже Хегел у својој "Философији историје" – "циљ германског духа је реализовање апсолутне истине као бесконачног одређења слободе, и то оне слободе која за свој садржај има само своју апсолутну форму. Одређење германских народа је да буду (пазите сад ово – оp. аут.) носиоци хришћанског принципа."

Hegel-ова концепција је, наравно, јасна. Носиоци духовне и сваке друге слободе су Немци. Апсолутни дух се узастопце оваплоћује у појединим народима, у китајском контексту, у грчко-римском контексту итд., али се он довршава у германском контексту. Коначно оваплоћење духа је немачка нација. Немци су носиоци светског духа, а пошто је основни принцип духа или бога у Hegel-овој верзији – слобода, онда су Немци барјактари слободе света. А тај изузетан статус припада им због тога што су они први схватили тајни смисао историје који је истинско људско заједништво. Хитлерови социјалисти су управо на оваквој структури покренули Немце у рат. Немачки војници су себе сматрали барјактарима слободе, зато су се тако мотивисано и борили. Они су врло жустри и упорни борци.

Наша историографија и наши послератни историографи су намерно мутили ову иначе јасну структуру социјалистичког резона чије је родно место и тајна управо Hegel-ова философија, па су поистовећивали и још увек поистовећују фашизам и нацизам, односно национал-социјализам.

Академик Зоран Лакић (упада у реч): Знамо ми за ту разлику. Нацизам је екстремни фашизам...

Не! Управо вам тврдим супротно. Нацизам је социјалистичка идеја у изворном смислу. Хитлерова партија носи назив: Национал-социјалистичка радничка партија Немачке (NSDAP). Хитлерова партија је имала милионско радничко чланство, SS-одреди такође. Војне параде, грандиозне и по обиму и по иконографији су првомајске параде. Такође, битна је разлика и у структури власти. Фашистичко државно уређење је корпоративно. У скупштини се кристалише државни интерес, а дуце (вођа) тај интерес спроводи у дело. Структура власти социјалистичких држава је хијерархијска. Постоји fьhrer – вођа, око њега је политбиро састављен од врло уског броја људи истог убеђења који имају моћ да контролишу војску и полицију, а преко ове две мобилишу целокупну популацију. Таква је структура власти Хитлерове Немачке, Стаљиновог СССР-а, Титове Југославије и садашње Милошевићеве власти. Они се понашају као да кроз њих говори светски дух и то "само апсолутну и голу истину". И не толеришу ништа што није њихова замисао и генерална линија. И још у нечему је битна разлика. Фашизам иза себе није оставио индустрије смрти. Злочине стрељања и ратних одмазди је чинио, али индустрије смрти није било. Јевреји су у италијанским окупационим зонама прошли одлично у односу на своје сународнике у немачким окупационим зонама. Хитлерова индустрија смрти је прогутала према неким проценама и двадесет милиона људи. Стаљинова индустрија смрти по Солжењициновом сведочењу преко четрдесет милиона. Наравно, ја знам да су све ово познате ствари, али ми још увек славимо дане устанака и победа над фашизмом. Нацизам, због тога што је социјализам нико не помиње, јер је јако незгодно – може изгубити посао државног историчара.

Но било како било са државном историографијом, фихтеовски и хегеловски концепт, а то је социјалистички концепт, Немцима-Германима уопште прописује улогу увођења истинског људског заједништва у свет. Хитлер је немачку нацију мобилисао на два правца: борба против плутархије, односно банкарског капитала чије је оличење Енглеска, и чупање малих народа и Словена из "варварског блата", на тај начин што ће их покорити, држати под присмотром и инкорпорирати у општи ток када за то дође време. Тај општи ток се зове neue weltordnung – нови светски поредак. На истој оваквој структури завођења новог светског устројства радила је наизглед другачија групација, али исте методологије и начелног става: групација интернационал социјалиста. Циљ је исти: постизање истинског људског заједништва, али носиоци те идеје више нису само Немци, већ пролетери. Пролетери су, како сведочи њихов отац Karl Marx, класа која то још уствари и није. Пошто је ово одређење по квалитету, значи да су они квалитет који то још није. Инсистира се дакле на оном колективно-несвесном и предкрштењском као на преображењској снази. А њихова мотивација за "револуционарни преображај света" лежи у томе што послодавци узимају део дохотка, зараде коју су они својим леђима створили, па се тако према њима не чини нека појединачна неправда, већ неправда по себи. Ово се даље може варирати колико год хоћете, али све остало је у суштини исто. Првомајске параде, агитација међу радницима, иницијација у редове "најпрогресивније" од свих партија, раскрштавање са крштењем, довођење у предхришћанско стање, стварање идола у виду Хитлера, Лењина, Стаљина, Броза итд. и поклоњење њима.

Све у свему, светим циљем и зарад слободе правдала се тежња да Германи, или пак пролетери буду herren volk, да буду господари – господа народ, и да њихова стихија постане weltmacht, да постану светском силом. Сећате се да је доскоро на нашој телевизији и у нашим новинама главна тема била тема: социјализам као светски процес. И интернационалистички социјализам, и национал-социјализам произилазе из исте концепције нације. Тобож покрети за слободу света, а уствари тоталитаризам најцрње врсте. На сличној структури функционише и americana, нато-изована културна револуција Америке према Европи и осталом делу света, амерички национал-социјализам, који неслучајно користи људе, структуре и медијске социјалистичке стратегије наслеђене из нацистичке Немачке и совјетског авангардизма: americana је уствари отворени комунизам.^[131]

И најзад трећи концепт нације, који је уствари словенски концепт. Нација се ту везује за појам спасења. Код Руса и код Срба овај увид је добио карактер месијанизма. Срби су губитак своје самосталности поредили са разапињањем на Голготи, по неправди људској, што de facto јесте, и што се дешава и данас. Суштина руског месијанизма код словенофила и код Достојевског сва је садржана у оном чувеном програму: ако најбољи од свих могућих светова као жртву тражи једну дечију сузу – нећу, не пристајем да живим у таквом свету. Не могу, дакле, као човек бити срећан, уколико је свет пун неправди и зла...

Ја не знам откад датира и одакле потиче врло наивна увереност Романо-Германа: Немаца, Француза, Италијана да своју културу проглашавају општељудском, а своју цивилизацију човечанством, али су они решеношћу осуде за све друго и другачије оградили свој духовни забран. Или како се књаз Сергеј Трубецкој у свом тексту "О истинском и лажном национализму" изразио: Свој шовинизам они су прогласили космополитизмом, а ми смо усвајањем параметара те културе преко школа, примили и њену сопствену оцену о самој себи. Те се сада, у овом времену, открива да термини демократија, општељудска цивилизација, једнакост имају искључиви етнографски карактер. То што се зове општељудска цивилизација у ствари је образац урађен по мери Немаца, Енглеза, Француза, Талијана...

Ја сам се сам пред собом запањио због закаснелог увида да не постоји никакав планетарни модел демократије, већ да су све светске демократије националне. Француска демократија је различита од немачке, а ова од енглеске и тако редом. То што се назива западном цивилизацијом, јесте у ствари збир неколико националних култура. Павић у "Хазарском речнику" каже на једном месту да грчко "не" није исто што и француско "не", а да ово није исто што и немачко "не", и да немачко "не" није исто што и српско "не". Наше историјско искуство није историјско искуство запада. Словени (православни) нису искусили схему: Робовласништво – феудализам – капитализам – грађанско друштво, стари – средњи – нови век. Они су крштени другачије и са другачијим предањем су ушли у историју. И кад год су покушавали да граде на туђем темељу, на темељу западном као последицу су имали посуновраћење и трагичан расплет.

Белешке

131 Обратити пажњу на два процеса која су се десила током осамдесетих приликом распада старокомунистичког блока: с једне стране како се некадашњи руководиоци трансформишу у бизнисмене, а с друге, како дисиденти и беспоштедни критичари социјалистичког популизма одједном постају милитантни заговорници америчког (Americana-е).

Матеј Арсенијевић: Православље и рат >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]