Јагње Божије и Звијер из бездана

Косто Нинковић, Никшић

Философија рата – философија васељене^[*]

УДК 355.01

О АУТОРУ: Косто Нинковић (1954), машински инжињер, пјесник; објавио књиге Мртав ти говорим (1981) и Особине нуле (1989).

* Скраћена верзија опширнијег рада под истим насловом.

САЖЕТАК: Ратови су историјска неминовност која дијели вријеме на мале и велике епохе једног народа или једне цивилизације. Послије тог органског преображаја јава мијења свој лик и потенцију полазне свеживотности. Враћена у достојанство Божије творевине посједује будућност која ће трајати бесконачно дуго ако човјек не потроши, тачније не погази новину коју је крвљу стицао у свом распетом трајању. Војна мисао, као рационална свијест поменутог ратног организма, егзистира као ушће свих видова људске учености. Под тим велом перманентно раде прикривени трансформатори националног интелекта сваке државе, не размишљајући о чињеници да се техничким средствима не могу усмјеравати или спречавати велике васељенске намјере кад им се вријеме наврши.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: велике и мале епохе, достојанство Божије творевине, национални интелект сваке државе, изгубљени језик, добри саговорник.

Ратови су историјска неминовност која дијели вријеме на мале и велике епохе једног народа или једне цивилизације. Послије тог органског преображаја јава мијења свој лик и потенцију полазне свеживотности. Враћена у достојанство Божије творевине посједује будућност која ће трајати бесконачно дуго ако човјек не потроши, тачније не погази новину коју је крвљу стицао у свом распетом трајању. Његова активност спољашње оријентације увијек иде оним низводним смјером. Можда је то једино могући правац али је извјесно да слаби укупно биће свијета. Човјеково цивилизацијско нарастање камени и одлаже огромне количине животног ткива којим се бескрај зарађује, у непотребне споменике и атомске облике. Све се то позитивним прогресом назива. Заслијепљен не види да своје животно пространство сужава, да троши свесадржај његовом трајању остављен. Ратна је претпоставка челна чињеница у чије се име све то и дешава. Војна мисао, као рационална свијест поменутог ратног организма, егзистира као ушће свих видова људске учености. Под тим велом перманентно раде прикривени трансформатори националног интелекта сваке државе, не размишљајући о чињеници да се техничким средствима не могу усмјеравати или спречавати велике васељенске намјере кад им се вријеме наврши.

Проклетство заборава

1.

Своју последњу ријеч
Изговорио сам
Прије рођења Добри саговорниче
Тако нијем
Тумарам свијетом
Тражећи
Изгубљени језик
Звук који из мене допире
Ехо је твог говора
Твог присуства
Добри саговорниче
Моја празнина
Моје црно огледало
Нараста
У кораку пуноће
Коначи

2.

Зато што себе волим
Твоме се животу радујем
Предмете њежно дотичем
Опраштам неправду
Нема је –
Сатанин данак нужан је
Ја се не могу вратити
У мени нема времена

Сви су људи јединствено Биће, сви су они само један Човјек. Кад сви спознамо ову вјечну и непролазну истину намах ћемо одложити оне стране и нашем онтологу неприхватљиве особине. Заборав је наше врховно проклетство, па смо на рачун своје посебности коју то Биће ничим не искључује подигли бедеме и несагледиве амбисе између те двије по свему комплементарне истине. Да ту проходност нисмо изгубили човјек би човјеку био уд, помагало, његово резервно и равноправно ја.

Твоја данашња палост не види да све што чини Себи чини и да је то уцијело чека у поретку овом или Оном. У то заједничко Биће (које си ти) упорно одлажеш чулне фекалије убијеђен да оне надаље пребивају у неком страном од тебе одвојеном простору непостојећем. Не видиш јер си ту могућност одрекао, да си и ти свеприсутна датост и да ће то на твој "образ" лећи. (Све што чулом спољашњим опажаш једино је то засад нетачно и кроз привид за лаж приковано).

Унутрашња законитост као спојена посуда разноси и зло и добро до сваке јединке и честице сваке без остатка. Увијек смо подједнако криви јер трајемо као једно Биће као један Свеукупан Човјек. Да није овако

како бисмо унутрашњим видом познавали
како бисмо се ћутањем споразумијевали
како бисмо близину даљина имали
како би трајност постајала јавност
како никако да није овако.

Привидом смо увијек множина, а Једно смо с оне стране чула. Посљедња се дубина не креће, површину рат сваки обнавља.

Први завичај

Тај велики организам Укупног Човјека има своју природу, своје удове и своје законе. Рационалним кретањем нећеш никад докучити или сагледати пространства његове датости. Само вјером и ревносним послушањем човјекова обичност може избјећи лутајућу дрскост и блиједо трајање у том многослојном и свеприсутном животу. Кад превладаш простобитије, кад се чула врате своме Поријеклу у завичају си првом. Сад је Бог лице, а човјек наличје укупне стварности.

Сво Васељенско дешавање пребива између та два Лика, између те двије проходношћу сједињене природе. Рат је органска конверзација неопходан дијалог којим се разграђује њихов "неспоразум". Кад се одстрани та неодржива препрека односна Ријеч потпуно заћути. Нијема обостраност поновним претакањем свједочи да је наступио Мир.

Рат значи не почиње на Земљи. На њој се његов узрок зачиње и нараста до свог извршења. На њој се ни мир потписати не може док се свијет Миром не опаше.

П. С.

Не постоје мали и велики ратови. Убиство само једног човјека увијек мобилише укупну васељену. И та осамљена Ријеч долази из Оног дијалога, из те врховне "конверзације".

Свепозвање

Све док се не уздигнеш до Себе, до тог свеукупног организма људског који је у последњем изводу или лимесу увијек Бог, своме се расту ниси одужио јер си и даље у простобитију, а рођен си за велико кретање и стално настајање. То је твоја прва и највиша обавеза, то је она животна бесконачност без које си лишен свакога смисла.

Они што су стигли јасно виде, не виде већ Собом осјећају да је ријеч туђе без значења. Страно ткиво нигдје не постоји, све је твоје, ти си, у свему си. Тамо боли и раме и рука, свако око, нога изгубљена. Боли љубав ако је отровна. Крв се твоја увијек пролива, нема туђе муке нема бола који ће ти чула заобићи.

Кад би се у овом Свепозвању само једном сви заједно нашли безумност би људска одумрла. Ко ће себи руке откинути, ко ће себи око извадити, ко ће своју дјецу запалити. У палости вјечној и невиду човјек не зна како се рањава, како своје темеље скрнави. Одрекавши своје пуно Биће, у тамници своје посебности и своје јединачности, убијеђен да је одвојен и у свему тајан самоубилачки разара живу свеукупност из које се израстањем појавио као гласник њених садржаја. Заборављена човјекова присебност изгубљено лута површином, без ослонца и циља правога, као комадић живота који ће на крају иструнути (не умријети) и заразити пуноћу из које долази. Кад се ова нечист као врховно зло, до критичних размјера, насели у организам велике Истине одбрамбена активност мора отпочети. Како ће се она Земљом пројавити, као мали или велики рат, као мало или велико Распеће, о томе временост не може судити.

Вријеме – нечиста сила

Све што остане са спољашње стране Великог васељенског поретка пребива у царству Нечисте силе која не залази у просторе Унутрашње Вриједности јер је свјетлост својом пуноћом апсолутно поражава. Њен антиорганизам ни ту (споља) не би могао трајати да није зрна Божијег опроста. Сам би се од себе распао и непостојањем завршио што ће се и десити ако човјек превлада свој Удес и поврати своју прву Природу. До тада ће она васељеном лешинарити и разграђивати све што живот није познало и своју будућност тиме одрекло. Неко мора ослободити и назад вратити присутно органско везиво без кога ни то кретање није било могуће. Као пуни рушилац свеколиког Спољашњег трајања она је једини истински гробар у поретку укупне пуноће.

Од првог дана своје датости егзистира као она друга могућност без које је слобода неслободна, а човјек аутомат без достојанства и своје личности. То му је био претежак дар па га је савио и забораву привео. Нечиста сила не посједује потенцију Јединственог Човјека иако у њему, од Адамовог пада, пребива као нужно зло које обавља безброј функција у приземним сферама нашег Организма. Принуду никакву не може вршити јер такву моћ у својој природи не садржава. Човјек се слободом опредјељује, а она је ту да га разгради ако у њено царство доспије. Узроке рата не може спознати нити на њих може утицати. то је биће лишено Снаге и Унутрашњих садржаја у којима вријеме не траје нити обитава. Оно је својство Спољашњег поретка, оно је његова највиша моћ.

То Нечисто биће није саборно и као такво, разградњом проклето, у временој вјечности вјекује само. оно не живи (како без Љубави?) оно времени у тој спољашњој сведимензији која га покреће. Тамо гдје оно није присутно нечисто биће не може опстати. Ово је врховна оптужба те вјековима истраживане категорије. Вријеме је, очито, насушна храна ђавољој природи. Организам у коме оно пребива нема органске будућности. Простор и вријеме, то је Бог и ђаво. (О томе ћу другом приликом шире елаборирати.) Простор је апсолутан, то је ткиво Бога, а вријеме неизрецива минорност тренутно присутна у Његовом домостроју, као нужно зло, које ће минути кад се човјек до Себе уздигне. Уз све Јеванђељске молитве она Последња треба да гласи: Сачувај ме Боже од времена. Тамо гдје је оно тамо је Спољашње, ту је привид – на овоме прагу једном Сам преварен.

Извор у ушћу

Доласком Сина Божијег на Земљу Васељена је родила "малу" по свему себи еквивалентну Васељену и представила је нашој изгубљености да нас просвети – да нам све отвори и своју унутрашњост објави. Није Васељена родила Васељену то је Бог дошао и васељену донио. Из тог Свезнања, из те свепросвећености укупне творевине, човјек је могао (и данас може) докучити живе истине и законе своје датости.

Распећем Бого-Човјека као јединственог бића страдала су само она Његова, несагледиво невина, својства Човјечија јер су нечистоћа и трулежност само у (нашем) Човјеку, а преко њега у свему што је са Ове стране. Тако је васељена новином пресвучена и надаље спашена.

Ко се уздигне до тог Укупног Човјека који није ништа друго до људска природа садржана у пуноћи Сина Божијег, Бог ће га лако уочити и кроз обострано препознавање признати. Од таквог смо Бића падом сви отпали и данас уситњено трајемо као заражени облици Његове суштине. Оно људско без гријеха Лице није никад престало постојати јер се та божија Вјечност садржана у Његовој пуноћи не може изгубити. Адам је имао ту вриједност док је није "јабуком" затровао и тим падом све заборавио, у Привид сишао и наликом у живот кренуо. Ми смо лице тог наличја, ми смо његова тренутна вриједност из које се ПОКАЈАЊЕМ можемо вратити и својом правом природом отворено пребивати у пространству Највишег Садржаја. Ратови ће једино тако нестати јер препрека обостраном претакању, тај "неспоразум" неће бити могућ! Они се и данас дешавају само у периферном дијелу Пуноће. У Додиру никад не постоје. Укупан Човјек ту бруталност крије у подножју свога домостроја. Дубоко свјестан њеног поријекла чека да јој се ослонац разгради.

Бог и Човјек, тај Извор у Ушћу, трају константом сопствене вјечности која се никад нарушити не може.

Ако су "три" Бога само један Бог, ко си да не будеш Укопан Човјек који је у лимесу увјек Бог. Он без човјека столовати може, Укопан Човјек без Бога не може јер му се апсолут живота гаси.

Кроз твоје очи васељена гледа
Њена меморија заборавом влада
Ко своју укупност
Поријеклу преда
Празнина га одваја
Од сопственог пада
Поредак је отворен
Прво се једначе
Супротности што се из незнаног дижу
Кад се демонтира
Узрок прапочетни
Времена се кроз мир
У одговор нижу
Познаћеш свијетове
И будућа здања
Свој траг у небу
Потом прст што пише
Да је тајна опстанка
Тајна умирања
За своју прволикост
И присуство Вишег

Нова намјера будућа

Стварајући свијет и првог човека у њему Божја се пуноћа извршила, потпуно пресликала, а да при том ничим није нарушила своју вјечност и свој свесадржај. Без овог чина све остало Унутра, затворено и необјављено. Да се на прагу Тог и Овог свијета није десио Адамов пад не би било времена, не би било ове наше јаве, не би било наше историје, остао би само мета Запис. У Привиду људи нешто раде (као пчеле) потпуно несвјесни Позитивне последице своје датости и свог трајања. Да није ове чињенице ни Пад не би био могућ! Ту Позитивну вриједност никад нећемо докучити. Бог ће нам прије себе казати него ову истину коју не крије саопштити. На путу до Њега човјек се преобрази, то "питање" органски изгуби и тако заборави.

"Не можеш мени без допуштења Оца мојега", поручује нам Просветитељ и Спаситељ овога свијега. Само изабрани, из вијека у вијек, успијевају доћи до Себе и као живи свједоци Пуноће у слави Небеској подсјећају људско стадо на ту врховну могућност и на свога Створитеља. А редовна свебројност пасе пашњацима васељене прерађујући онај свесадржај у цивилизацијске домете (или споменике) потпуно несвјесна да своје животно пространство сужава. Тако опште биће свијета слаби и тиме путује Циљу који ће га Собом "поништити". Све што се брже изграђујемо све се брже извршавамо па ћемо прије и "нестати" у Новој Намјери Будућој.

До тада ће се ратови појављивати као историјска редовност и органска неминовност. Пуноћа се мора престројавати, Лице умивати и своје моћи плодити. Наше се извршење не може спријечити, све се у Извор мора вратити.

Ово је говор из Непостојања. Само се казивало, ја сам биљежио, а како је само Бог зна.

Разговор о рату на Вељем Гумну цетињског манастира >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]