Јагње Божије и Звијер из бездана

Разговор о рату на Вељем Гумну цетињског манастира

БОРИС Б. БРАЈОВИЋ: Није ли гласовита јеванђелска прича о блудном сину метафора и о homo polemos-у. Разметни син који је увијек у сукобу: од оца тражи оно што није његово у свијету узима оно што не жели, бори се не да освоји, већ да покаже да је освојено његово.

Алудирајућа слобода која има јеврејски призвук – дијаспоре. Блудни син је у дијаспори властите душе. Сукоб је избор који му нико не намеће. Он је Абрахам који сигурност дома (Levinas) замјењује са несигурношћу слободе.

Али он је и свога Оца син, синовство као празновање, прослављење Очево. Враћајући се кући као поражен, изгубљене битке, он побједоносно задобија Очево. Јер "све што имам од ОЦА је" посланица каже. Али ту проговара старији брат сина разметнога гласом који, да ли питање је, открива полемос као општи топос бића човјекова, као слободу бића?

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: Онај син који напушта оца, он тражи од оца: на грчком се то каже "дај ми моју periousia-у, "дај ми оно што имам". Мислим да је то преведено код нас као "дај ми моје имање, дај ми оно што је моје". Под тим се, међутим, не подразумијева само материјална имовина, него оно што јесам, што имам, било као дарови духовни, било као материјално богатство: сву моју имовину, то ми дај. Према томе, он не тражи оно што нема, него оно што има. Као да каже оцу: "Нећу да то употребљавам с тобом заједно и на начин како ти сматраш да би требало". Прије свега, тражећи своју "periousia"-у, он очевидно лаже и себе и оца, јер оно што тражи, то није његово, то је добио од оца. Јер и биће је добио од оца, и оно што има добио је од оца. Али отац као да пристаје на његову лаж, и каже му: "У реду, то је твоје. Ево ти, тражио си, иди." И он то што има, иде да потроши.

Сад, ако то хоћемо да пренесемо на проблем рата као трагања за оним што немамо, питамо се: да ли је то трагање за оним што немамо, или је то уствари ћердање, проћердавање, трошење на погрешан начин онога што имамо. Као што је то урадио и овај блудни син? Могуће је и то.

Или, могуће је да рат буде и одбрана онога што се има. Ако је одбрана онога што јесмо, што имамо, што чини нашу светињу, заједничку, онда је то рат који називамо оправданим. Али ако је рат који проћердава и моје достојанство, разара га, а разара достојанство другога, онда је то већ нешто што је сатанско и што не постиже прави циљ, него управо доводи до уништења, до бесмисла

ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОАНИКИЈЕ: Има један значајан проблем уопште када се постави однос рата и литургије. Ми знамо да онај који пролије крв, који је убио, он мора бити на једно вријеме одлучен од причешћа. Међутим, у појединим моментима у историји догађа се обрнуто: онај који напушта борбу, он на неки начин бива одлучен од литургијског памћења. То је питање: ми ратнике литургијски прослављамо, они су ушли у вјечно памћење, у вјечну литургијску заједницу, као свети Цар Лазар, као свети Петар Цетињски, као свети Георгије, као косовски ратници, као ратници са Круса и Мартинића, којима смо скоро вршили литургијски помен. Међутим, може да се врши помен и Вуку Бранковићу, и другим људима који су крштени и имају све предуслове за то, али се то у Цркви много не истиче. Дакле, питање је парадокса: на који начин ратник, који ће свакако у конкретном догађају да пролије људску крв, постаје заједничар у вјечној литургији, а онај који то одбије на неки начин остаје ван тог памћења?

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: Данас су Свети Кирило и Методије. Видим у "Светигори" објављен један одломак из житија светог Кирила, гдје он објашњава зашто уопште хришћани могу ратовати.

У сараценском табору – ево видите, продужује се прича са Сараценима до данас – пита муслиман Светога Ћирила: "Како то хришћани могу ратовати, а при том одржати заповијест о мољењу Богу и за непријатеље?" Свети Ћирило на то одговори: "Ако су у једноме закону написане двије заповијести, и дате људима на извршење, који ће човјек бити бољи извршилац закона: онај који испуни само једну заповијест, или онај који испуни обадвије?" "Несумњиво, онај који изврши обје заповијести", одговорише Сарацени.

А Свети Ћирило настави: "Христос, Господ наш, заповиједио нам је да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да и њима чинимо добро. Али Он нам је још рекао: већу љубав нико не може имати у овоме животу, него ако ли ко душу своју положи за пријатеље. Стога ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих, али као заједница ми се залажемо једни за друге и полажемо животе своје, да не би како непријатељ, плијенећи браћу нашу, заплијенио с тијелима и душе њихове и погубио их и тијелом и душом."

Дакле, овако постављено питање рата је питање не само тјелесне погибије, и тјелесног губитка, него и вјечне погибије човјекове. Зато свети Григорије Богослов каже веома карактеристично на једном мјесту: да је бољи рат од мира који одваја од Бога. Има рат који приводи Богу, и то је један народски речено велики парадокс и рата и саме философије и теологије рата, и има трули мир. Овај народски израз је изузетно значајан.

Има дакле, мир и начин нашег постојања, живљења – који је труо, мртав. То је начин живота који одваја, суштински, егзистенцијално, како нас једне од других, тако и од смисла живота, одвајајући нас – по ријечима Григорија Богослова – од Бога, као Дародавца вјечног заједништва, смисла и живота.

Онај који изда – ово би био одговор на питање оца Јоаникија – он се прије свега одвојио од заједнице. А литургија је сама по себи заједница. Одвојивши се од те заједнице, он је сам себе већ осудио на заборав. На безименост. Он самога себе брише из памћења те заједнице. Уколико је издаја дубља, уколико је она без покајања, уколико је она издаја и Бога, односно светиње, односно душе, односно вјере, онда је такав издајник једноставно себе претворио већ овдје на земљи у живога мртваца. Није онда чудо што га и људи заборављају, није онда чудо што га ни Бог не уписује у свој тефтер, у своју књигу живота.

Рецимо, Вук Бранковић: он је заиста један од таквих. У наше вријеме рекао бих да је то Слободан Милошевић. Но не само он. Оно што је урађено у наше дане са српским народом, рецимо у Херцеговини и Босни, нарочито у српским крајинама о чему је говорио наш Тихомир, то што је урађено од нас самих као народа у овом тренутку, такав однос према дијелу нашега национа, и то најздравијем и најчистијем дијелу, историјски, историософски и духовно посматрано – представља једну од најтежих издаја које су се догодиле на нашим просторима. И утолико је та издаја тежа што један добар дио нашега друштва ње уопште није свјестан, нити зна у ствари да је извршена стравична издаја и/или да је он сам учествовао у тој издаји. То је нешто најстрашније што се нама данас догодило.

А морамо и то признати, носиоци те издаје у овом тренутку, добрим дијелом јесу наши интелектуалци. То је нешто најтрагичније: ако упоредите наше интелектуалце сада, савремену српску интелигенцију са онима из 1914. године или нешто раније, то као да су два свијета.

А преко умртвљења интелигенције, дошло је до умртвљења нерва, оног животног исконског нерва, у ширим слојевима друштва. Уз помоћ књига, идеја, нарочито уз помоћ ових масмедија данас могу да се на најстравичнији начин отуђе људи од себе самих. О томе је прије подне говорио професор Зуровац изузетно добро. Како може савремени човјек да буде распамећен, отуђен од самога свога бића, од своје суштине, изманипулисан на најмрачнији начин, и то све у име демократије, правде, права! Ми смо данас управо у таквим орвеловским временима.

Има Мића Поповић једну изузетну слику која се зове "Манипулација". Она је у своје вријеме важила за ондашњи тоталитарни систем који је био код нас, и који је био по цјелокупном свом устројству манипулативан. Међутим, ово што се данас догађа, то је много теже и много опасније од онога што се јуче догађало. Као да се на нама остварује она прича из Јеванђеља о човјеку кога је напуштио демон, отишао у пуста мјеста, па се онда вратио, и каже: нађе човјека онога празнога, ништа није у њему новога било, и оде у пустињу па доведе седам горих демона, и настани се у њега, "и би оном човјеку посљедње горе од првога".

Бојим се, духовно посматрано, да смо у овом тренутку, на свим нивоима нашег постојања много више угрожени него ли што смо то били јуче. Много дубље изманипулисани. Што је најгоре, прихватамо ту манипулацију као нешто што је, да не кажем, природно, или јој се приклањамо у неком свом страху – био он биолошки или духовни – који се заснива на великој, дубокој и колективној раслабљености једног народа.

Ми смо данас очевидно један раслабљени народ. И такви народи у тренуцима кад су раслабљени, било шта да раде, ништа им не иде од руке. Онда и кад ратују, "побркају пари", па не умију ни да ратују како се на прави начин и витешки ратује. Овај наш рат је био крвави рат. Али има у том рату много нечаснога, нечистога, несвојственог овом народу.

Да вам наведем један примјер другачијег ратовања и ратног морала. Један Јевтић, сељак, рођак садашњег Епископа Херцеговачког и солунски борац, причао ми је: "Дете, само што ме змија није јела и воденица млела (то сам први пут чуо од њега, ту пословицу) све сам прошао кроз живот. У Првом рату прошао сам до Ниша, и до Пећи, и преко Албаније и до Крфа, глед’о сам Плаву гробницу, све сам видео, али сам се увек држао онога што ми је моја мајка при испраћају у рат рекла (пазите то је исто оно Јевросиме мајке: "Немој сине огријешити душу"): "Немој дете да се огрешиш ни о кога. Ни о непријатеља. Нарочито немој о мртвога непријатеља да се огрешиш. Немој случајно нешто са њега да узмеш". И каже: "Послушао сам мајку, и гледао сам својим очима: полакоми се човек на сат онога кога је убио или на нешто друго, скине ципеле или нешто друго са њега; и гледам – идућег дана зрно погоди њега. А мене? Пролазио сам кроз кише куршума, и вратио се својој мајци здрав". Тада кад ми је ово говорио, већ је имао осамдесет и више година.

Ових дана ми неко исприча потресну причу о Пребиловцима. Усташе су направиле један од најстрашнијих злочина овога вијека, баш тамо. Сви други злочини, а било их је то ће тек историја да покаже каквих, неупоредиви су по суровости са оним што је урађено у Пребиловцима. Чак и ово што је Тихо навео, а то је бар за степен испод тога. Хиљаду и сто невино побијених стараца, жена и дјеце и у јаму бачених 1941. године. Комунисти послије рата убијали њих мртве, тиме што су их бетонском плочом сакрили – то је страшније убиство од онога усташког! Тек су деведесетих година извађени, њихове кости изнијете на свјетлост дана, похрањене у заједничку капелу, уз намјеру да се за њих подигне храм. И шта се догодило? Те мученичке кости, које су већ два пута убијане, коначно су уништене од хрватске војске на почетку овог рата да не остане трага од њих!

Тим поводом неко ми је испричао: те неоусташе који су направили тај злочин 1992. године, истога дана су сви погинули сем једнога који их је одвраћао да то не раде! Кажу уз то да Хрватице долазе на то мученичко мјесто да пале свијеће. Већ је то нешто утјешно. Та свијећа, ако ју је запалила побожна Хрватица, даје наду у побједу у хрватском народу над геноцидним духом који као да се зацарио у њему у овом вијеку. То је истовремено и показатељ да и у овом рату има неке правде Божије.

Стари су знали, па и кад су рат водили, да испоштују непријатеља. Узмите рецимо Црногорце, када је било предавање града Никшића, у прошлом вијеку: црногорска команда поручује турској команди у Никшићу: "Имамо топове, уништићемо и вас и град. Није добро да рушимо град, и да убијамо нејач. Ево вам ријеч – три хиљаде ваших војника колико имате, са оружјем нека прође, нећемо вас понизити, ни оружје нећемо узети. Идите преко Дрине, нека вам је срећан пут." Сви су изашли до једнога и отишли су у Босну. Ни један топ није испаљен на Никшић.

Сад ви упоредите, прошли вијек и данашње ратовање гдје се не оставља камен на камену. Пројавило се у овом рату нешто нихилистичко, самоубилачко, стравично се нешто пројавило. Ја то једино могу да објасним дубоким моралним опустошењем народа, о чему је и професор Бабић говорио. То морално опустошење је посљедица комунистичко безбожне идеологије која се дотакла читавих слојева друштва. Ту нема више моралне вертикале, нема принципа, нема истинске мјере људског понашања. Ту немаш никога пред кога би стао да се покајеш: ти си бог, ти си господар смрти и живота. Једино што одређује понашање то је твоја воља, или твоја самовоља, твоја злоба и твој интерес. Нема другог принципа којим се руководиш. А такви ратови, засновани на таквом моралном беспаритету су најстрашнији ратови.

На жалост, ратови који се данас воде, не само овај који се водио код нас (који се и даље води, и који се продужује и ко зна гдје ће се зауставити), сви ратови који су вођени у новије вријеме, рецимо амерички ратови и други, све су више без истинске правде и морала. Тако за овај рат, грађански, установљују Хашки суд, а питамо се: Кога су извели на суд за Вијетнам, за Камбоџу, за индијанске ратове, за Ирак?

Причао ми је Galois, француски генерал – прошле године сам био код њега – он је био на лицу мјеста: двије стотине хиљада Ирачана су Американци живе затрпали у пијесак! Ни трепнули нијесу! Наравно, ни "New York Times" нити било које друге америчке новине то нијесу забиљежиле. А чим није забиљежено, значи није тога ни било. А као такво не подлеже ничијем суду! То је исто оно што су наши злочинци, домаћи марксистички револуционари радили у Другом свјетском рату и послије њега: – Не да ти име, не да ти спомен, не да ти гроб. А то значи: чим немаш гроба, имена, спомена – значи нијесам ни убио никога. Откуд код нас још увијек та ирационална борба око гробова? Управо стога. Нема злочина, ако нема гроба и биљега да га је било.

Сви злочинци па и ови модерни, свуда у свијету, па и на просторима Босне и Херцеговине имају потребу да затру трагове својих злочина. Нема злочина, ако нема трагова од онога што је учињено. То је нарочито својствено модерним ратовима, и модерном свијету, чему умногоме доприносе и стравична средства масовних уништења људи. Све то дјелује застрашујуће у односу на све ратове који су до сада вођени у историји.

Не знам да ли сам одговорио на питање оца Јоаникија. У сваком случају, трули мир, труло људско постојање овдје на земљи, тј. живљење које отуђује од Бога, управо и јесте суштина цјелокупног новог свјетског поретка, савременог секуларизованог усмјерења евроамеричке цивилизације – она је на томе саграђена, а тиме на огромној лажи о човјеку. Такав мир уствари није мир већ привид мира, заснован на отуђењу од извора мира и правде. Као такав он ће бити увијек изнова узрок стравичних крвопролића. Зашто? Зато што онај који има Бога у себе, као вјечно и непролазно имање, он ће се непрекидно борити, то је Солжењицин тако генијално примјетио – не за освајање спољашњих него за освајање унутарњих простора. Брига таквога за куле и за градове, за злато и за уживања, тј. за пролазно земаљско царство. Он своди своје потребе на минимум, ове земаљске потребе, зато нема разлога ни од кога ништа да тражи и да отима, него једино ако може нешто некоме да придода. Јер он зна истинитост ријечи Христове: "Не сабирајте себи блага гдје мољац нагриза и рђа квари". Немојте се тиме богатити! То је хтио блудни син, тиме да се обогати, да иде у свијет, па је на крају и оно што је имао проћердао, истрошио и вратио се потпуно опустошен своме оцу.

У положају блуднога сина је савремено човјечанство. Оно је све опустошеније и опустошеније, све је плиткоумније, све је површније. Устројава живот само на нивоу хоризонтале, без вертикале. А људска душа је дубока, дубока је и људска глад! Зато, с обзиром да нема у себи пробуђену жеђ за вертикалом, за имањем непролазним, онда човјек неминовно, по самим законима свога устројства, мора да граби око себе, да би се бар нечега дочепао, ради опстанка и лажне сигурности. Велике империје то показују; такође и римокатолицизам је примио тај отров у себе. Чињеница да има у себи тај империјалистички дух, жељу да господари овим свијетом, показује да има у себи неку унутарњу несигурност, која настаје кад се прекине веза са Живим Богом.

Вјероватно да, једним добрим дијелом, овај "јуриш" на православне земље, који не траје од јуче, него чак негдје дубље и даље – од Монгола и Турске империје, а нарочито од почетка овог вијека – има за свјесну или несвјесну основу сазнање да се ту негдје чува некакво бесцјен благо, неко најдубље памћење, па то памћење треба збрисати, да би онда људи мирно и неузнемиравано могли овдје да живе у овом трулом свијету, задојени духом некрофилије, у мртвачници земаљској. Да живе без мириса небеског, без дубљег циља и смисла постојања. У једном таквом свијету једино што нама људима преостаје јесте да се отимамо, да отимамо једни од других земљу, славу, власт и част, у којима мислимо да налазимо своју срећу.

У томе се и састоји трагика оваквих ратова. А ратови нијесу само они ратови који се воде оружјем; постоје многе врсте ратова у друштву, у економији.

Ево данас овдје код нас – води се читав један тихи рат, рат отимачине, најчешће људи обезбожених. Јуче је сабирао и отимао "у име народа" и "за народ", стварао заједничко друштвено богатство. А данас то "подруштвљено" богатство – у духу нове приватизације но на начелима истог вучјег самољубља – присваја себи. И сад ти гледаш бизнисмене који су до јуче били секретари комитета или службеници СУП-а, који се шепуре по свијету некаквим богатством, које сигурно да није могао тако брзо стећи својим трудом, нити му је од баба остало, него га је он негдје, а зна се гдје, и од некога, а зна се од кога, отео.

Јер Американац има богатство, али га је он најчешће мукотрпно зарађивао: његов прађед, па ђед, па отац, па он, па изборио нешто. Овај наш бизнисмен преко ноћи промијени идеолошки ћурак, вјешто искористи свој положај и потпис, уз то и мутно ратно вријеме и вријеме друштвених ломова, па се преко ноћи обогати. Заборављајући при том свету народну истину да је "отето проклето" и да се све оно што је лако и неправедно стечено још лакше губи.

И ово је опет пројекција ратова који се воде у нама и око нас. А сви ратови, на крају крајева, почињу и завршавају се као рат у људском срцу и око људског срца. Ту пресијеца граница између добра и зла, мржње и љубави; свака борба се ту започиње и прво води, на нивоу људског срца, па се тек онда транспонује и шири даље.

Имао сам недавно сусрет са једним нашим бившим великим ратником, идеологом револуције. Испричао ми је своју домаћу причу, о својој сестри, о своме оцу, о своме брату. Тада сам схватио да у ствари ова његова борба, сав његов интернационализам, његова револуција и принципи те револуције нијесу ништа друго него пројекција његове породичне драме, из Црмнице рецимо. Домаћа лична и породична драма добила је једноставно космичке метафизичке димензије!

Све ово дакле, што кажем, о чему говоримо, све то негдје започиње на нивоу срца. Ако се ту, у срцу, не извојује она најбитнија битка, витешка битка против зла, против гријеха, против неправде, онда нигдје се она другдје извојевати неће. Ту се највеће битке одвијају. Зато је свети Петар Цетињски тако велики, што је ту битку извојевао; све друго што је дјелао, сагласно је с оним што је он био у свом бићу и што је практично остварио у себи, својим животним подвигом.

Е кад би нам Бог дао таквих ратника и у ово наше вријеме, какав је био овај витез Божји без страха и мане!

Белешке >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]