Јагње Божије и Звијер из бездана

Младен Шукало , Философски факултет, Бања Лука

Пукотина стварног, наставак

УДК 82.04

О АУТОРУ: Младен Шукало (1952), асистент на катедрама за теорију књижевности и свјетску књижевност Философског факултета у Бањој Луци; објавио књиге: Народно позориште Босанске Крајине 1950-1980 (коаутор, 1980) и Оквири и огледала (1990).

САЖЕТАК: "Пукотина стварног, наставак" представља покушај да се продужи интонација, ма како патетично звучала, исказана у тексту из којег се један фрагмент цитира. На помало необичан начин се покушава успоставити веза између стварносног, оног збиљског што се дешавало на овим просторима током рата (али само као посљедица) и оног литерарног, оног што су други већи казивали далеко више него што се овдје призива.

Аутор покушава да цитат интегрише као свој текст, да га што мање понавља, већ да га покаже као судбинским дијелом живота људи на овим просторима, оног живота који се није вијековима мијењао, а вјероватно се неће ни у будућности промијенити.

А ријеч је само о двије фотографије. Ратне фотографије.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: одсјечена глава, ријеч, читање, цитат, литература, жртва, пукотина

"Оно што се види не пребива никад у ономе што се каже." (Michel Foucault)

"Човјек је као ништа; дани су његови као сјен која пролази." (ислам 144,4)

1. Слика иста, други пут

Прије четири године написах текст под насловом "Пукотина стварног" гдје се прогласих жртвом литературе и гдје писах о једној фотографији. Цитирам: "У први мах сам помислио да се Арап желио фотографисати у пејзажу којег његова домовина не познаје. У текућини развијача израња, из полумрака мрачне коморе, глава у рукама. Осмјех на лицу човјека који је држи. На лицу одсјечене главе неодредив израз. Објектив није тражио посвећено оруђе којим је она одсјечена. Можда се оно изражава у том лицу. Из главе не капље крв. Глава је постала сувенир. Пејзаж губи своју драж. Нестао је пред тим призором: растакао се до невидљивости иако на слици постоји. Губе се из видокруга и посматрачи, свједоци неминовности."

Кажем да сам се прогласио неминовном жртвом литературе јер цитирах Montaigne-a и Benjamin-а, цитирах Cortasar-а и Пекића. А цитирање је заправо скривање властите испразности и нијемости, показивање властите немоћи да се говори. У цитату би се морало наћи поистовјећење; поистовјећење у простору, не и у времену.

Фотографија Арапа са одсјеченом главом обишла је свијет. Снимљена је септембра 1992. на планини Црни Врх, код Теслића (Република Српска). Многи су говорили како се ради о монтажи, како је то монструозно и да је не треба објелодањивати...

Још једна фотографија је значајна, али о њој касније, иако се ради о истој теми. Није ријеч о цитату, зато што је сиже различит. Она је снимљена у селу Скелани почетком 1993. године.

Одсјечена глава је оно што нас враћа у историју, што нам одређује трајање, као што смо живјели са сеобама и у сеобама (није ријеч о Црњанском, али би и он могао да буде тема оваквог казивања, казивања у којем се пуно говори а мало каже због сувишне патетике која је неизбјежна).

А та глава, као и све друге, некада је имала име.

Зар је важно што је било српско? Зар је важно што је за нас избрисано и унесено у кишовску Енциклопедију мртвих? И зар је важно што се име и њена глава више никада неће везати једно уз друго?

Та је глава имала и породицу...

Недавно (август, 1996) сазнах да је сестра обезглављеног човјека пронађена објешена. Сама је себи пресудила.

Сада би човјек могао говорити како је жртва живота. Не само сестра човјека с фотографије, већ и сви ми други, свједоци. А литература и није тако трагична као живот. Трајнија је и дуговјечнија, премда се огледа у њему.

Да ли се она, сестра, уз помоћ конопца, тако ослобађала те слике? И свих других слика које можда није познавала, али их је бићем својим памтила?

Вјероватно.

Можда прича ту није завршена. Можда се ова прича никада не може ни завршити.

Као што није ни почела с фотографијом.

Могли бисмо се уплести у расправу о исправности чина те жене, те сестре. За то би било нужно о њој много знати, јер само тако можемо нешто разумјети. Можда је она очекивала, тражила разумијевање па га нигдје није нашла.

Међутим, не знам ништа поближе о њој. Чак ни за име нисам питао. Сазнање би много шта промијенило, избрисало, прекрило оно што би требало да се каже.

Писаћу је као Жена, да би се могла разликовати од свих осталих жена. Или би требало да је зовем Сестра? Као што је сестра Батрићева у Његоша остала без свог имена, она иста сестра што лелече и што сама себи ножем пресуђује?

Сестра Батрићева запијева, лелече, а друга Сестра, Сестра Без Имена, допуњава; једна нариче, друга лелече о истом Брату, Брату о којем роман збори, роман ововремени као и некадашњи.

Ни један јаук није помогао. Ни једној ријеч није ублажила бол.

Не поможе им нико да сјете да: "у почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Она бјеше у почетку Бога. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало. У њој бјеше живот, и живот бјеше видјело људима. И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе."

Читах наглас Јованово јеванђеље. Као опијело. И као да тим читањем призивам стихове Ивана В. Лалића: "Морам да грезнем у речи јер говор, то је опстанак у нади"... Читам о ријечи која је стварала и која увијек ствара, док моје ријечи растварају, На папиру се излијева црнина која прикрива све. И оно чега нема и чега није било. Црнина прекрива видјело, јер бол и сузе облише људима очи, преплавише мисао. Затамни се стварност овоземаљска, затамни се крвљу људском.

Јер, ријеч је та што је довела до свега. Као што је ријеч-неријеч вјероватно и Сестру довело до конопца. Можда је живјела као да није живјела. Можда је покушавала да казује својим животом и није јој успјело. Сада је казивала смрћу. Сада је казивала тамом на коју се нико није освртао, сада је зазивала да други лелечу, а тих других нигдје више није било.

Замрзле су, следиле се ријечи на устима оних који би нешто да кажу, а злогуке птице чекају. Чекају и гракћу о томе како ће своје кљунове у туђој крви окупати.

Ријеч тамни и у црнилу гасне...

2. Слика друга, први пут

Скелани (Зворник, Република Српска).

Мајка држи лобању синовљеву, и нариче. Друге жене око ње. Новинари, од свакуда. Камере, фотоапарати...

Етер свјетски види а не види. Етером свјетским пролама се нарицаљка, стварнија него у Његоша, а нико је не чује. Ни од њега да би неко читао.

Мајка држи синовљеву лобању, тек откопану и тек препознату.

Лобања као и свака друга лобања. Само мајка осјећа, зна, на чијем је раменима некада стајала.

Друге руке другачије држе главу, лобању...

Залуд смо четири вијека читали и гледали Shakespeare-а: "Авај, јадни Јориче!... Овде су висиле усне које сам пољубио не знам колико пута. Где су сада твоја заједања, твоје шале, твоје песме, твоје муњевите досетке што су за столом стварале буру смеха? Зар ничега што би се подсмехнуло вашем кревељењу?"

Залуд ћемо читати хиљадама година које слиједе, јер читањем (цитирањем) нећемо избрисати слике. Оне ће нам се увијек понављати, њима ће се потврђивати и будућност и прошлост, њима ће се отварати исте странице књига, исте странице Његоша и Shakespeare-а, па ће увијек изнова лелекати мајке и сестре, нарицати жене и ћерке, док ће њихови гласови тонути у пуне и празне гробове и гушити се гомилом земље која нараста пут висине које нема.

Залуд ће се писати о рукама што туђе главе, попут трофеја, показују и оптужују.

Да, крива је та глава, крива је јер више није на раменима.

Крива је, јер никад неће сазнати гдје је скончала...

* * *

Даље је сувишно казивање.

Оно би било само увреда ријечима које би истицале по бјелини папира. Прах је тај којем ћемо се сви вратити.

3. Ожиљак

Фотографије су изблиједиле. Као што ће и успомене на њих нестати заједно са новинама у којима су се оне нашле. Као што ће и ове ријечи, можда и прије читања, изблиједити. Оне исписивањем одумиру јер већ улажењем у текст, у говор престају бити стварност. Кад би и у овим ријечима слутила се срасла напрслина, онај ожиљак нечег што је пукло па поново постало једном цјелином, могло би се вјеровати у будућност овоземаљског живота, живота који би имао наду, и смисао.

Други га стално обесмишљавају, повећавају ту пукотину, тај рез кроз који се утапамо у море неидентификованих ријечи, ријечи које ће нас сутра опет уништавати.

Јер ријеч је та која потврђује наше рођење, али још више наше умирање. Ријеч је та која се призива да нам донесе смрт. Они који говоре заборављају да пред собом немају надокнадиве ствари, и поигравају се својом моћи. Као лешинари призивали су зло другима позивајући се на властиту хуманост, на своју мисију...

Куповали су свој живот туђом смрћу и при том заборављали на Павлове ријечи из посланице Римљанима: "Учећи другога себе не учиш; проповиједајући да се не краде, крадеш; говорећи: не чини прељубу, чиниш прељубу: гадећи се на идоле, крадеш светињу; који се хвалиш законом, и пријеступом закона срамотиш Бога."

И много шта друго су заборављали.

Изнад свега, заборавили су саме себе.

Када им наша бића, распукнута пред злом стварношћу коју су нам више они наметнули него што смо је сами створили, постану свједочанство њихове властите боли, враћаће се Светом писму, враћаће се Shakespeare-у и Његошу, трагаће за фотографијама властите прошлости потврђене у садашњости и мислиће само о својој патњи. И злу које им други чине. Мислиће о случајној подударности литературе и живота, јер неће имати свијест о оном праисконском обрасцу који ипак влада нашим казивањем, како казивањем о добру тако и казивањем о злу.

Језик и његове ријечи су уткане у нас, и кад они пуцају – растаче се сам живот. Он тада не постаје литература, јер ми смо већ судионици те литературе. Вијековима.

Преостаје нам да читамо, да постајемо цитати давно исписаног текста, да читамо на глас, као опијело својој будућности. Онако како нам то уцрта Иван В. Лалић: "Вичем у ветар, слажем слог до слога / У гласне речи, да поништим ништа – / Јер ужас прети из ћутања Бога."

Милутин Мићовић: Уђи ко у своју кућу / Битка која не престаје >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]