Jerotićevo evropsko iskustvoBojan Jovanović, Antropološko ogledalo, “Politika”, 12. februar 2000.Ukazujući na predominaciju razuma kao cenu duševnog konflikta i duhovne praznine u čoveku, Vladeta Jerotić u knjizi „Zapisi sa putovanja - Evropa i Evropljani” ističe nedostatak osnovnih ljudskih vrednosti, kao što su ljubav, razumevanje, strpljenje. Vrstan poznavalac umetnosti i književnosti, religijski utemeljen u pravoslavlju i duhovno otvoren prema najraznovrsnijim fenomenima života i kulture, Vladeta Jerotić kao psihijatar i psihoterapeut daje pečat autorske autentičnosti svakoj svojoj pisanoj i usmenoj reči. Nizu njegovih dela, dragocenih darova našoj kulturi, pridružuju se i knjiga „Zapisi sa putovanja - Evropa i Evropljani”, objavljena krajem prošle godine u izdanju beogradskog „Partenona”. Najnovija Jerotićeva knjiga nije putopisnog karaktera, jer autor u njoj ne iznosi opise svojih putovanja već ocrtava duhovni profil velikih evropskih centara - Berlina, Frankfurta, Ciriha, Oksforda i Londona u kojima je boravio tokom svojih studijskih poseta Nemačkoj (1969), Švajcarskoj (1978) i engleskoj (1989). Govoreći o održanim predavanjima, seminarima, koncertima, izložbama, filmovima, posetama hramovima i ličnim susretima sa istaknutim psihijatrima i duhovnicima, on iznosi svoja viđenja kulturnog života tih sredina koje iskazuju tadašnju duhovnu situaciju u Evropi. Usamljeni i egoistični, ne želeći da se vezuju za druge, Evropljani su nesposobni da iskreno veruju i vole, pa svoju nesreću i prazninu nastoje da ispune iluzijama lažnog života. Osećajući da im izmiče životna izvesnost, oni u egzotično-okultnim učenjima i psihoterapiji traže egzistencijalne odgovore i svoj životni smisao. Hipertrofirano „ja” Evrope i Evropljana izvorište je stalnih sumnji i ateizma koje uvodi u sterilni agnosticizam. Svet izgubljene dušeUkazujući na predominaciju razuma i materijalno blagostanje kao cenu duševnog konflikta i duhovne praznine u životu, Jerotić ističe nedostatak bazičnih ljudskih vrednosti kao što su ljubav, strpljenje, razumevanje. Ta praznina nastoji da se ispuni brojnim informacijama koje čoveka Evrope udaljavaju od znanja i umeća njihovog kreativnog korišćenja. Potiskujući sliku, a favorizujući apstrakciju, Evropa gubi svoju dušu. Zato je oživljavanje slikovnog animističkog kao arhetipskog načina uspostavljanja duhovne ravnoteže koju nepogrešivo nalazi potisnuta i ucveljena ljudska duša prepuštena spontanoj samoisceljujućoj proizvodnji slika u procesu sanjanja ili umetničkog stvaranja. Međutim, za sredinu kakva je naša, u kojoj duh lebdi između slikovnog i slovnog, postoji velika potreba za racionalnim i pojmovnim tumačenjem, pa zato i predavači koji umeju da zadovolje tu potrebu imaju veliku publiku i harizmatičnu popularnost. Za razliku od naših predavanja, tribine i razgovori u evropskim centrima se vode u kamernoj i tolerantnoj atmosferi, oplemenjenoj dijaloškim duhom i mogućnošću da svaki posetilac iznese svoje mišljenje. Dijalog je duša uspostavljene komunikacije, a predavač ima ulogu povučenog psihoterapeuta u uslovnoj psihodrami. U takvoj atmosferi postaje najvažnije očuvanje dotadašnjih tekovina društva u kome promene mogu samo blage i eventualne. Način promene društva je u stvari u postepenoj promeni ljudi koji postaju otporni na svaki ideološki ekstremizam. Rano razvijanje samosvesti kao plod kritičko-analitičkog mišljenja razvija ličnu samostalnost i odgovornost i predstavlja svojevrsnu preventivnu od totalitaizma. Povratni smerU takvoj sredini izoštrava se osećanje vrednosti, pa zato i autoru postaje jasna potreba zašto često nastupa i govori o velikim stvaraocima. „To nije samo sujetna potreba da se pravim važan pred poluzainteresovanim svetom Beograda, da im pokažem šta sve znam iako ima i toga”, već i moja zahvalnost ovim velikanima koji su mi toliko pomagali, i još uvek pomažu, da izađem iz monotonije svakidašnjice i sivila neuroze, i da uvek visoko držim svoju, od Boga upaljenu baklju, a održavanu od genija čovečanstva, baklju kao vidljivu nadu da nije sve izgubljeno i da borba za Hrista nije završena. „Evropa i Evropljani” pruža čitaocu uvid u deo autorovog izuzetno bogatog i plodnog životnog i duhovnog iskustva. Nedovoljni da bi se sagledao proces autorove individuacije i pravoslavnog oboženja, od individue do odgovorne, zrele i religijski utemeljene ličnosti, ponuđeni zapisi otkrivaju veoma važan segment tog životnog puta jer ukazuju na važan faktor komunikacije u sticanju relevantnog iskustva. Sa stanovništva do sada ostvarenog puta individuacije, neke od tadašnjih misli su sporne, pojedine diskutabilne, ali je najveći broj usaglašen sa njegovim sadašnjim mišljenjem i verovanjem. Pišući o Evropi i Evropljanima, Nemcima, Švajcarcima i Englezima, Jerotić govori i o nama i našoj kulturi. Drugi su svojevrsno ogledalo u kojem se najbolje vidi naš realni lik. Zato iskustvo o drugima i njihovim kulturama podrazumeva i onaj drugi, povratni smer duhovnog izleta, dragocen uvid i podsećanje ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo. |