Јеротићево европско искуство

Бојан Јовановић, Антрополошко огледало, “Политика”, 12. фебруар 2000.

Указујући на предоминацију разума као цену душевног конфликта и духовне празнине у човеку, Владета Јеротић у књизи „Записи са путовања - Европа и Европљани” истиче недостатак основних људских вредности, као што су љубав, разумевање, стрпљење.

Врстан познавалац уметности и књижевности, религијски утемељен у православљу и духовно отворен према најразноврснијим феноменима живота и културе, Владета Јеротић као психијатар и психотерапеут даје печат ауторске аутeнтичности свакој својој писаној и усменој речи. Низу његових дела, драгоцених дарова нашој култури, придружују се и књига „Записи са путовања - Европа и Европљани”, објављена крајем прошле године у издању београдског „Партенона”.

Најновија Јеротићева књига није путописног карактера, јер аутор у њој не износи описе својих путовања већ оцртава духовни профил великих европских центара - Берлина, Франкфурта, Цириха, Оксфорда и Лондона у којима је боравио током својих студијских посета Немачкој (1969), Швајцарској (1978) и енглеској (1989). Говорећи о одржаним предавањима, семинарима, концертима, изложбама, филмовима, посетама храмовима и личним сусретима са истакнутим психијатрима и духовницима, он износи своја виђења културног живота тих средина које исказују тадашњу духовну ситуацију у Европи.

Усамљени и егоистични, не желећи да се везују за друге, Европљани су неспособни да искрено верују и воле, па своју несрећу и празнину настоје да испуне илузијама лажног живота. Осећајући да им измиче животна извесност, они у егзотично-окултним учењима и психотерапији траже егзистенцијалне одговоре и свој животни смисао. Хипертрофирано „ја” Европе и Европљана извориште је сталних сумњи и атеизма које уводи у стерилни агностицизам.

Свет изгубљене душе

Указујући на предоминацију разума и материјално благостање као цену душевног конфликта и духовне празнине у животу, Јеротић истиче недостатак базичних људских вредности као што су љубав, стрпљење, разумевање. Та празнина настоји да се испуни бројним информацијама које човека Европе удаљавају од знања и умећа њиховог креативног коришћења.

Потискујући слику, а фаворизујући апстракцију, Европа губи своју душу. Зато је оживљавање сликовног анимистичког као архетипског начина успостављања духовне равнотеже коју непогрешиво налази потиснута и уцвељена људска душа препуштена спонтаној самоисцељујућој производњи слика у процесу сањања или уметничког стварања.

Међутим, за средину каква је наша, у којој дух лебди између сликовног и словног, постоји велика потреба за рационалним и појмовним тумачењем, па зато и предавачи који умеју да задовоље ту потребу имају велику публику и харизматичну популарност. За разлику од наших предавања, трибине и разговори у европским центрима се воде у камерној и толерантној атмосфери, оплемењеној дијалошким духом и могућношћу да сваки посетилац изнесе своје мишљење. Дијалог је душа успостављене комуникације, а предавач има улогу повученог психотерапеута у условној психодрами. У таквој атмосфери постаје најважније очување дотадашњих тековина друштва у коме промене могу само благе и евентуалне. Начин промене друштва је у ствари у постепеној промени људи који постају отпорни на сваки идеолошки екстремизам. Рано развијање самосвести као плод критичко-аналитичког мишљења развија личну самосталност и одговорност и представља својеврсну превентивну од тоталитаизма.

Повратни смер

У таквој средини изоштрава се осећање вредности, па зато и аутору постаје јасна потреба зашто често наступа и говори о великим ствараоцима. „То није само сујетна потреба да се правим важан пред полузаинтересованим светом Београда, да им покажем шта све знам иако има и тога”, већ и моја захвалност овим великанима који су ми толико помагали, и још увек помажу, да изађем из монотоније свакидашњице и сивила неурозе, и да увек високо држим своју, од Бога упаљену бакљу, а одржавану од генија човечанства, бакљу као видљиву наду да није све изгубљено и да борба за Христа није завршена.

„Европа и Европљани” пружа читаоцу увид у део ауторовог изузетно богатог и плодног животног и духовног искуства. Недовољни да би се сагледао процес ауторове индивидуације и православног обожења, од индивидуе до одговорне, зреле и религијски утемељене личности, понуђени записи откривају веома важан сегмент тог животног пута јер указују на важан фактор комуникације у стицању релевантног искуства. Са становништва до сада оствареног пута индивидуације, неке од тадашњих мисли су спорне, поједине дискутабилне, али је највећи број усаглашен са његовим садашњим мишљењем и веровањем.

Пишући о Европи и Европљанима, Немцима, Швајцарцима и Енглезима, Јеротић говори и о нама и нашој култури. Други су својеврсно огледало у којем се најбоље види наш реални лик. Зато искуство о другима и њиховим културама подразумева и онај други, повратни смер духовног излета, драгоцен увид и подсећање ко смо, одакле долазимо и куда идемо.