Biblioteka srpske fantastike

Zoran Jakšić

Dubrava

1.
Vučja zemlja

Po ko zna koji put Vedrana se setila dana kada joj je u samotnu kuću na obali uplovio astralni dvojnik i stao da lebdi na nekoliko palaca od zemlje, lepršajući na sve strane vrpcama ektoplazme. Lice mu je bilo nejasno i poludovršeno, ali je ona u njemu svejedno uspevala da prepozna sopstvene crte i još nešto tamno, tuđe i grabljivo. Službe za isterivanje demona došle su nekoliko minuta kasnije i razorile sablast koja se mahnito bacala po uglovima kuće i pokušavala da utekne u oblacima električne vatre. Kasnije su kućne antene za odbijanje utvara popravljene i astralni dvojnik više se nikada nije vratio, ali njegovo prozračno lice sa crtama koje optužuju urezalo se zauvek u Vedranino sećanje. Gotovo je i sada mogla da čuje šapat sa usana utvare: "Vedrana." Dozivao ju je iz blizine, na samoj granici čujnosti: "Vedrana."

Baš čudno, pomisli ona, što sam se toga setila ovde. Ležala je u svojoj vreći za spavanje kraj logorske vatre u Gavranovom ritu, širokom, vodoplavnom području podno Ulom-planine, i osećala kako joj prsti trnu od prevremene hladnoće. Ovde nije bilo drugih sredstava za odbijanje demona osim onih priručnih, ponekad sasvim nedelotvornih, ali se Vedrana svejedno osećala spokojno, jer su se poslednjih nekoliko nedelja naleti utvara, duhova i nekrštenika potpuno proredili, čak gotovo nestali.

Od Dubrave i topline domaćeg ognjišta Vedranu je delilo svega nekoliko sati jahanja. Izabrala je da se odmori ovde, nadomak kuće, zbog toga što joj se uvek dopadao taj deo Krajine. Od Dunava je nije razdvajalo više od nekoliko kilometara, i kada bude spremila šator i krenula dalje, sve do kuće pratiće je mirni tok vode, spokojan kao misli koje su joj prolazile kroz glavu.

"Vedrana!"

Uspravila se u vreći za spavanje, najednom napeta i potpuno na oprezu, svesna da je povik odjeknuo negde iz neposredne blizine. Osvrtala se na sve strane, ali svuda su bili samo sasušena trska i povijena vrbova stabla bez lišća. Njena kobila, Tamaranda, glave pognute u zobnicu, mirno je stajala kraj vatre. Gavranov rit bio je potpuno prazan.

"Vedrana!"

Iskobeljala se iz vreće za spavanje i osovila na noge. "Ko je to?" upita ona. "Gde si?" A onda je videla.

Na grani vrbe prekrivenoj injem, nešto iznad njene glave, stajala je ptica sa likom deteta i gledala je tužnim, plavim očima. Nešto u tom detinjem liku bilo je toliko poznato Vedrani, povezano sa toliko tamnih uspomena na samom rubu sećanja, da i protiv volje oseti kako je prožimaju trnci.

"Ko si ti?" upita.

Ptica-dete nakostreši perje i strese se od zime. "Ja sam nekrštenik, Nav", reče ona. "Došao sam da te upozorim, Vedrana. Moraš smesta poći odavde."

Vedrana na trenutak baci pogled prema aparatu za odbijanje demona vezanom oko zglavka njene ruke. Brojčanik je postojano sjao, što znači da je uređaj bio u punom pogonu. Prema njemu, u Vedraninoj okolini nigde nije bilo ni jednog zloduha.

"Ne veruješ mi?" reče ptica. "Uskoro će doći jedan od najvećih naleta zlih utvara koji se pamte u Dubravi. Svakako se sećaš priča tvojih starih o oluji demona sedamdeset i druge. Ovaj kraj će biti opustošen. Tvoja jedina šansa je da se nađeš pod okriljem zaštitnih antena u Dubravi. Moraš hitro bežati i nadati se najboljem."

Vedrana se i dalje obazirala. Rit je bio spokojan i ćutljiv. Onda ona u daljini ugleda nešto što je ličilo na plamsaje plave, nejasne vatre koji su prelazili preko busenova smrznutog ševara. Plamenovi su titrali kroz vazduh, neprekidno menjajući oblik, vidljivi tek ako se oko napregne, najpre nalik na ptice lepetavih krila, zatim na izdužena, vučja obličja koja su klizila nad tlom pognutih njuški, da bi se trenutak kasnije rasula u tečnu vatru i utopila u tlu. Svetlost je treperila, nepostojana i titrava, ali je svakog trenutka dobijala u intenzitetu i postajala sve čvršća.

"Beži, Vedrana!"

Ostavivši vreću za spavanje i upaljenu vatru, Vedrana prebaci sedlo preko Tamarande, osećajući kako joj prsti podrhtavaju dok je zatvarala kopču ispod kobiljeg trbuha. Oluja demona bila je nešto o čemu su stari Dubravljani ispredali priče na skupovima oko porodičnih vatri, dok su im oči obuzimale iskre davnog užasa. Četvrtina stanovništva nevelikog naselja tada je izginula jer se nije na vreme našla zaštićena pred proždrljivim ektoplazmičnim obličjima koja su iskrsavala iz tame i poput lavine se obarala na sve što je tople krvi.

Vedrana dovrši opremanje konja i vinu se u sedlo, svakog časa se obazirući prema dubini rita u kojoj su hladni plamenovi bili sve češći. Gotovo je mogla da oseti rastuću napetost u zimskom vazduhu. Predeo oko nje bio je sve hladniji. Nalet vetra ošinu Vedranu po obrazu, najednom leden van svakog poimanja, ispunjen zagušljivim zadahom u kome su se mešali memla, smrad ukvarene hrane i oštri vonj hemikalija. Tamaranda trže glavu i zanjišta. Vedrana se još jednom obazre prema svojoj opremi za logorovanje, rasutoj po smrznutom tlu rita, a onda vide kako se podno ugaraka sakupljaju prozračna, plava obličja Žderača Vatre i počinju svoj sablasni pir. Ona obode kobilu i stušti se prema Dubravi.

***

Tamaranda je hitala preko polumračnog predela kao da joj je strah pred naletom natprirodnih bića dao krila. Svakog časa bi skočila preko nekog oborenog debla ili isturenog korena, i Vedrana je morala da uloži svu umešnost da ne bi izletela iz sedla. U jednom trenutku nekrštenik se spusti Vedrani na rame, pa su skupa jurili preko rita, dok se tanka ledena kora lomila pod Tamarandinim kopitima i mulj prskao na sve strane. Vedrana se obazre, a astralni vukovi leteli su za njom ne dotičući tlo nogama. Jedan od njih podiže se u vazduh i preobrazi u vampirskog slepog miša. Vedrana spusti pogled na brojčanik na svojoj ruci. Uređaj je podivljao, svakog trenutka pokazujući sve veći intenzitet napada.

Prve niti ektoplazme počeše da promiču oko Vedrane, obavijajući rakite i ševar bisernim sjajem. Na trenutak nebo kao da se prelilo ledenom vatrom, a zatim mu se ponovo vratila uobičajena boja. Vedrani se učini da čuje kikot, jecanje i šapat dece u vetru iz pustare za svojim leđima. Glasovi iz rita dozivali su je, mamili. Onda na samom obzorju ugleda zid svetlosti koji se kretao ravno prema njoj.

"Požuri, Vedrana", reče ptica-dete prigušenim glasom.

Zid magle nije bio jedinstven. Sačinjavalo ga je nebrojeno mnogo nematerijalnih stvorenja koja su se komešala, preplitala i stapala jedno sa drugim. Tu su besi i vilene jahali na astralnim vukovima i mahali prozračnim krilima, bele kneginje plutale su nad ritom i uzvikivale nečujne kletve; bili su tu polunoćani i lorge, satanske prikaze, kletnice i veštare.

Kobila izbi na nasip pored Dunava i punom brzinom pohita po utabanom zemljanom putu, a Vedrana se pognu na njenim leđima. Gvozdenzubi su štektali čeljustima ravno iza nje, sa leve i desne strane bezglavi jahači hitali su na leđima konja-skeleta. Umrle i nikada rođene ruke pružale su se ka Vedrani, pokušavale da je smaknu sa sedla, ali je ona samo još brže gonila kobilu.

Zid ektoplazmične svetlosti je polako, ali sigurno pristizao Vedranu. Na trenutak joj se učini da joj se prsti pretvaraju u bokor cveća živih boja, meso joj je postajalo poluprozirno i kroz njega su se mogle videti kosti koje su blistale sopstvenom svetlošću, ali onda se vrati slika normalne okoline. Po zemljanom putu izbijale su šake bez mesa i pokušavale da dohvate Tamarandine noge, samovile su plesale nad dunavskim talasima u oblacima belih iskara. Vedrana steže zube kada je osetila hladni dodir mrtvih prstiju noćnih beba po obrazima i grudima, skeletni prsti hvatali su je za peševe odeće i pokušavali da je svuku sa konja. Ali jačina oluje demona još nije bila tolika da bi je mogla zaustaviti i zato je Vedrana hitala dalje preko dunavskog predela.

Put je obavijala svetlost nalik sjaju punog meseca, jecanje i cviljenje ispunjavali su vazduh svuda oko Vedrane. Kao da su svaka požutela travka i svaki prut dobijali sopstveni život, nicale su im noge i ruke i počinjali bi da trče po stazi ispred izbezumljenog konja. Sve češće Vedrana je s mukom sprečavala kobilu da ne stane, propinjući se, i počne da se brani kopitima od nematerijalnih protivnika, ili da počne da se valja po smrznutom tlu, u uzaludnim pokušajima da zbaci nestvarne napadače sa bokova.

Minuti su proticali kao sati. Vedrana se stegnutih zuba držala za izbezumljenu Tamarandu, znajući da životinja neće moći još dugo da izdrži mahnitu brzinu koju joj je nametao napad sablasti. Osećala je kako ledeni, prozračni prsti posežu za njom i prodiru joj kroz kožu, zadiru u trbuh, grudi i obraze i imala je i sama muka da ne počne da se baca kao Tamaranda.

Izgubila je svaki osećaj za vreme. Kobila ju je kao u polusnu nosila preko podivljalog predela, astralni vukovi su režali i zavijali podno njenih nogu, svakog trenutka sve materijalniji i sve opasniji. Jedna vilena slete joj na grudi i zamahnu grabljivim kandžama u pokušaju da joj iščupa srce, ali se Nav, koji je sve vreme sedeo na Vedraninom ramenu, obori na sablast i uz praskanje električne vatre uspe da je odagna. Napadi su svakog časa postajali sve opasniji. Jedan plakavac dokači rukom Vedranin obraz i ona oseti kako joj je kožu ošinuo plameni bol, kao da je prelivena kiselinom. Morne i vilene sletale su na leđa kobile i grizle joj sapi kao da žele da je prožderu živu. Leđa životinje bila su blistava od znoja i krvi, a sa gubice joj se cedila pena. "Samo još malo", šaptala je Vedrana. "Samo još malo", mada pojma nije imala koliko ih još deli od Dubrave.

Čeljusti i kandže besa razdirali su bokove Tamarande i krv se slivala u potocima. U jednom trenutku kobila posrnu, a Vedrana naglavačke odlete na zemlju. Gvozdenzubi smesta saleteše životinju, počeše da je kidaju u komade još dok je bila živa i očajnički njištala, besi su joj se ukopavali u utrobu i razdirali sve što im je na putu. Roj plavkastih, izobličenih stvorenja obori se na Vedranu, ona poče naslepo da maše rukama oko sebe, osetila je pakleni bol kada joj je prst istrgnut iz šake, zatim još jedan, cvileći od bola uhvatila se za ruku dok je krv škropila smrznutu zemlju pod njenim nogama, a onda vide da Nav odbija najupornije napadače i potiskuje ih nazad. Napipala je birač uređaja koji joj se nalazio na zglavku i okrenula ga na najjače, napad svejedno nije jenjavao, besi su joj čupali kosu i pokušavali da joj iskopaju oči. Kroz izmaglicu bola pokušala je da potrči, nije mogla, pala je na kolena, lice joj dodirnu ledenu zemlju. Busenovi trave pretvarale su se u zmije otrovnice, gmizali su joj po rukama i nogama, lizali usne i pokušavali da joj se uvuku u usta. Poče da jauče, ciknu: "Dosta!" i onda sve prestade.

Jecajući, osovila se na noge, a predeo oko nje bio je potpuno pust. Drhtavo je pocepala ogrtač i nespretno počela da obavija unakaženu šaku, dugo se mučila dok nije uspela da zaustavi krvarenje. Od Tamarande ostali su samo komadi bez kože, rebra koja su se i dalje trzala kao da pokušavaju da udahnu poslednje gutljaje zimskog vazduha i meso koje se pušilo na ciči. Primeti da se u međuvremenu spustila noć, čitav predeo bio je obavijen slabim odsjajem Meseca u prvoj četvrti koji se iskrio u talasima reke. Sablasti nije bilo nigde, samo se u daljini, na samom obzorju, videla pruga sedefne svetlosti koja je nemirno titrala.

"Požuri", reče glas neposredno kraj Vedraninog uva i ona ciknu od straha. Nekrštenik ju je gledao ozbiljnim očima. "Zlodusi napadaju samo u sumrak i praskozorje", objasni on. "Prebrodila si prvi nalet, ali ne verujem da imaš snage da dočekaš sledeći. Do Dubrave ti je ostalo još nekoliko sati hoda. Moraš napeti svu snagu, ako želiš živa da dočekaš jutro."

Teturavo, kao da joj je svaki korak poslednji, Vedrana se uputi stazom koja se belasala u polumraku. Mesec se ispleo iz granja rakita i zaputio na svoj put nebom, a talasi Dunava pljuskali su kraj nje. Tresla se od hladnoće, jer u žurbi nije stigla ni da navuče zimski ogrtač, a krv joj se, i pored improvizovanog zavoja, u krupnim kapima slivala niz povređenu ruku. Nekrštenik je lepršao oko nje, sletao joj čas na jedno, čas na drugo rame, hrabrio je, silio da nastavi. Nekoliko puta požele da se spusti u suvi ševar, ali svaki put bi nekako smogla snage da produži. Iz daljine čula je nešto što je podsećalo na zavijanje vukova. Koračala je iako joj se svest na trenutke mutila, svakog časa pričinjavalo joj se da je stigla do naselja, a onda bi joj se pogled izbistrio i pred sobom bi videla samo beskrajnu traku puta pored Dunava. Samo je prema položaju Meseca znala da je jutro sve bliže, da će uskoro, neposredno pre nego što granu prvi zraci sunca, paklene horde sa druge strane postojanja ponovo navaliti na nju, a da ona nema ni najmanje šanse da im se odupre. Kada bi to pomislila, samo bi stegla zube i nastavila da korača, dok joj je krv kap po kap isticala iz tela, a ciča zima prodirala u same kosti. Hodala je oborene glave, naslepo, ne primećujući da joj se okolina postepeno menja i da je stigla u kraj koji je manje obrastao vrbama i rakitama, a više crnim i srebrnim topolama. Sve češće se saplitala i padala po neravnom terenu, ali se samo podizala i nastavljala hod. Nekrštenik se uvukao u nabore Vedranine odore na grudima i tamo sakrio, osećala je kako je njegovo meko perje ugodno greje. Koračala je preko kukuruznog strnjišta, zatim pored nekih kupinjaka sa kojih je opalo sve lišće. Pred očima joj se ponovo pojavi astralni dvojnik koga je videla pre nekoliko godina i rečima bez glasa joj reče: "Ti si odabrana." Mahnula je rukom, pokušala da ga otera, a tada je iza sebe ponovo začula plač nerođene dece koja su se lagano prikradala kroz sparušenu i kao spaljenu travu, cerekanje i blebetavi mrmor sablasti. Digla je glavu i videla da se nebo na istoku rudi, da zora samo što nije došla. Za njenim leđima, astralni vukovi su zavijali, štektali, veselili se negde u daljini, svakog trenutka sve bliži. Onda je pažljivije pogledala pred sebe i videla još nešto: sure, turobne zidine nad kojima su se uzdizali metalni šiljci i koplja. Trebalo joj je nekoliko sekundi dok nije prepoznala antene za odbijanje duhova na granicama Dubrave. Onda je ugledala kako se vrata podno zidina otvaraju, a ljudske figure potrčale su ka njoj, lica bledih i iscrpljenih posle neprospavane noći. Zadovoljni mrmor, negde tamo na granici čujnosti, pretvorio se u gnevno kreštanje kada su sablasti shvatile da im je žrtva izmakla. Čula je povike, izraze neverice. Ruke su se pružale ka njoj. Polako, teturajući se i dalje kao da je samo navika sprečava da se ne skljoka na tlo, prepustila se Dubravljanima koji su izašli da je dočekaju.

2
Maledicta

Kasnije je Vedrana razmišljala kako je odmah trebalo da shvati da nešto nije u redu. Možda prema načinu na koji su je sugrađani okružili bez ijedne reči, ili po tome što među njima nije videla nijedno poznato lice. Ali u omamljenom stanju posle astralne potere jedva je bila u stanju da se drži uspravno i zato je dopustila da je uvedu u naselje, i zatim otprate preko poljoprivrednog dobra i pored skladišta hrane uskom stazom između prizemnih kuća prema večito mirnoj obali Dunava. "Vedrana Godam", govorila je ljudima koji su je okruživali. "Zovem se Vedrana Godam. Obavestite moga muža, Cirila Godama, da sam se vratila... i neka neko pozove lekara. Jako me boli ruka." Kada je u slabom svetlu praskozorja ugledala svoju kuću, sa usana joj se oteo jedva čujni uzdah olakšanja. Ruke pratilaca gotovo nežno su je ugurale u polumrak ulaza, a onda je iza sebe čula kako se ključ okreće u bravi. Napravila je samo nekoliko koraka između poznatih stvari i skljokala se na ležaj. "Vedrana Godam", prošaptala je i zaspala.

Mnogo kasnije, učinilo joj se da se pored nje sklupčao njen trogodišnji sin Miran, u polusnu samo je pružila ruku da ga obgrli i nastavila da spava, uljuljkana toplinom i osećajem ispunjenja koje joj je pružalo detinje telo. Probudila se tek kada joj je na obraz pao zrak sunca sa prozora prema reci, trgla se i videla da u rukama u stvari drži stari perjani jastuk i grli ga kao da joj je najdragoceniji na svetu. U osakaćenoj ruci osećala je tupi bol koji se, besmisleno, širio i tamo gde više nije bilo prstiju. Zagledala se u tamnu mrlju koju je krv, probivši se kroz improvizovani zavoj, ostavila na jastuku i zbunjeno obazrela oko sebe. Primeti da u sobi vlada nered i da se oseća zadah prašine i buđi, kao da prozori nisu otvarani nedeljama. Ispustila je jastuk na pod i prišla ogledalu. Iz odraza ju je posmatralo neko izobličeno lice, okrvavljeno i prepuno oteklina i brazgotina. Sa leve slepoočnice bio joj je iščupan čitav pramen kose. Umila se, malo uredila, čudeći se zbog čega doktor još nije stigao. Prišla je vratima i pokušala da ih otvori, a onda se setila da ih je neko zaključao iza nje. "Šta je ovo, kućni pritvor?" progunđala je i nekoliko puta lupila otvorenom šakom o vrata. Niko se nije odazivao.

Nešto kasnije setila se nekrštenika i njegovog mekog, paperjastog dodira, pa je raskopčala odeću, pipajući rukama, ali deteta ptice nije bilo nigde. Nastavila je da traži po sobi, pade joj na pamet da ga pozove, ali je u poslednjem trenutku odustala, pomislivši da će neko, ako sluša, poverovati da je potpuno skrenula pameću. Prelazila je rukom preko stvari na kojima se sakupio debeli sloj prašine i zbunjeno se osvrtala kada je čula okretanje ključa u vratima.

Okrenula se i suočila sa dečakom, ne više od desetak godina starim, koji je doneo poslužavnik sa hranom i bokal vode i položio ih na stočić pored vrata.

"Zdravo", reče ona.

Dečko se trgao, zamalo oborivši poslužavnik, i napravio korak nazad.

"Šta je bilo? Zar nećeš da razgovaramo?"

On poče da pipa oko brave, panično tražeći ključ i istovremeno pokušavajući da zatvori vrata. "Stani!" reče ona i potisnu vrata prema napolje. Gledao ju je uplašeno, sav se pogurivši. "Čega se bojiš? Zar izgledam toliko strašno?" pitala je. "Kako se zoveš?"

Dečak proguta knedlu. "Drago. Je li istina...?"

"Šta to?"

"Da ste vi gospođa Ve... Vedrana Godam?"

Klimnula je glavom i nasmešila se. "Istina je, Drago."

Gledao ju je ćutke, otvorenih usta, očima širokim i tamnim kao da uopšte nemaju beonjača.

"Zar je to toliko važno?" reče ona i pruži ruku da ga pomiluje po kosi. Ustuknuo je kao da je prema njemu bacila živog poskoka.

"Šta je bilo, Drago?" Namrštila se. "Zašto me se toliko bojiš?"

Donja usna mu se tresla. "Vi... vi ste mrtvi, gospođo", rekao je i okrenuo se.

Gotovo se sudario sa figurom krupnog muškarca u uniformi koji je u tom trenutku ispunio dovratak. Vedrana diže pogled prema njegovom licu i tada je preplavi talas olakšanja. "Cirile!" reče. Blagi bože, potpuno je sed, pomisli. Ali njen muž nije obratio ni najmanje pažnje na nju. "Jesam li ti rekao?" okrenuo se dečaku. "Jesam li ti rekao da ne razgovaraš sa njom?!" Zamahnuo je i punom snagom pogodio dečaka nadlanicom po licu. Silina udarca baci mališana na tlo. Ciril se okrete i izmahnu nogom da ga udari u rebra.

"Prestani!" viknu Vedrana. "Prestani!" Kao razbesneli bik, Ciril se okrete prema njoj. "Vidim da si hrabar", reče mu ona. "Da li uvek nalaziš sebi ravne kada se biješ?"

Jedan trenutak mislila je da će i nju udariti. A onda je napravio korak unazad – nije to bio gest samosavlađivanja, jasno je videla, već gađenja i – čega još? Straha? Vi... vi ste mrtvi, gospođo. Videla je kako se Drago podiže i šepajući odlazi, brišući krv sa lica.

"Slušaj me, veštice", reče Ciril, a ledeni ton njegovog glasa prestraši Vedranu daleko više nego mahnito razračunavanje sa detetom pre nekoliko trenutaka. "Ne znam ko... ne znam šta si ti i kako ti je pošlo za rukom da dođeš ovde. Ali znaj da si protiv moje volje u Dubravi. I znaj da ću učiniti sve da te izbace golu u pustaru dok oluja još traje, da se pridružiš tom paklenom nakotu koji si nam navukla na vrat!"

Zgranuto ga je gledala u lice. Da li je moguće da je to čovek sa kojim sam delila pola života, upitala se. Gorčina i mahniti bes preobrazili su ga u nešto što je bilo gotovo neprepoznatljivo. Zaustila je da mu nešto kaže i ponovo zatvorila usta. Da li su svi poludeli otkako sam se vratila? Šta se ovde dešava?

Ciril priđe, gurnu Vedranu u ulaz, zapravo je gotovo udari, i zalupi vrata tako silovito da je parčad boje poletela sa dovratka. Ponesena zamahom, Vedrana pade preko stolice na prašnjavi prostirač i dobro udari kuk. Dok se dizala čula je kako se ključ okreće u bravi.

"Pa ne možeš me ovde držati kao životinju!" povika. "Cirile! Pošalji bar lekara! Prste sam pogubila u oluji!"

Koraci pred vratima su se udaljavali.

"Šta je sa Miranom?" viknu ona. "Šta je sa našim detetom, životinjo, dopusti mi da bar njega vidim! Cirile!" Skinula je jednu cipelu i počela da udara po vratima svom snagom, a onda je zastala, jecajući. Rana na ruci joj se povredila kada je pala i crvene kapi klizile su sa prljavog zavoja na pod.

***

Padao je prvi sumrak kada je Vedrana dovršila čišćenje i previjanje brojnih povreda nastalih tokom astralne oluje. Patrljci prstiju uopšte nisu izgledali dobro, koža oko njih je potamnela, a bol je bio očajan. Vedrana se snalazila kako je znala i umela sa napola izvetrelim jodom i prašnjavim zavojima koje je našla u kućnoj apoteci u kupatilu. U jednoj bočici našla je nekoliko kapsula snažnog antibiotika i sve ih progutala, a zatim se potrudila da dobro obezbedi unakažene prste. Svetlucanje antena za odbijanje utvara postojano je dopiralo kroz neprobojna okna prozora, ali astralna oluja još nije počinjala. Vedrana se sve češće pitala šta radi mali Miran, a onda najednom shvatila da ne može da prizove njegovo lice pred oči. Kada je začula kucanje po zaključanim vratima kuće trgla se, kao da ju je neko udario. "Nave", reče tiho, "jesi li to ti?"

"To sam ja, Drago, gospođo."

Zatvorila je oči i naslonila se na vrata. "Zašto si došao?"

Čula je dečakovo disanje sa druge strane vrata. "Jer ste bili dobri prema meni. Ali nemojte se ljutiti na čika Cirila. On stvarno nije takav."

Lice joj se iskrivi u bolni osmeh. Kao da to iko zna bolje od mene, pomisli gorko.

"Čika Ciril se izmenio... posle nesreće."

Otvorila je oči. "Kakve nesreće, Drago? Kakva je to priča?"

Dečak je ponovo zaćutao. Vedrana je gotovo mogla da čuje vetar u granju topola kraj kuće.

"No?"

"Znam samo ono što su mi ispričali drugovi. Pre godinu dana, čika Ciril i njegova porodica pošli su dunavskim putem prema staroj Fabrici. Deca kažu da su ih napali gvozdenzubi kada su stigli u Gavranov rit. Čika Ciril se vratio potpuno sed, ali nepovređen. Njegov sin Miran i..." mogla je da čuje kada je Drago progutao knedlu, "... i njegova žena nastradali su. Gvozdenzubi su ih rastrgli. Miranovo telo je kasnije nađeno i doneseno u Dubravu. Ona... Vedrana Godam je ostala u ritu."

Ja sam mrtva, pomisli Vedrana glupo. Taj deran upravo mi je rekao da sam poginula. Miran je mrtav, pomisli i oseti gotovo fizički bol u grudima.

"Ja... stvarno moram da idem, gospođo", reče Drago. "Ako me čika Ciril vidi, ubiće boga u meni. Ovaj... Je l'da ti nisi ona Vedrana?"

Uhvatila se za glavu i čvrsto stegla rukama. To sve nije istina, pomisli, to ne može biti istina. Zašto mi to rade? Primeti da je počela da diše ubrzano, plitkim udisajima, kao da je negde trčala. Vedrana Godam, živi leš, pomislila je. Počinjala je da je hvata panika, zapljuskivala ju je polako, kao talasi reke, povlačila duboko u lepljivu utrobu. Oseti želju da viče: nisam drugačija, ne osećam se drugačije. Drago je svakako lagao, pomisli. Ali predobro je videla da dečakove reči objašnjavaju neobično ponašanje Dubravljana i njenog muža, objašnjavaju besmisleni kućni pritvor i nedolazak lekara. Objašnjavaju sve.

Pokušala je da se seti šta joj se dešavalo pre nego što se obrela u Ritu, pružena pored vatre u vreći za spavanje. Praznina. Nije se sećala da je negde pošla sa Cirilom i Miranom, nije se sećala stare Fabrike, nije se sećala ničega. Gde god bi joj misli pošle, naišle bi na astralnog dvojnika koga je videla nekada davno u ovoj kući. Astralni dvojnik i električna vatra. Nisam mogla lutati močvarom godinu dana, pomislila je. Gde sam bila sve vreme? Odakle sam došla?

Ali moje rane, pomislila je. To su sasvim obične povrede normalnog ljudskog bića. Sablast nisam. Ni prisena. Ovo ne može biti ektoplazma, ovo su obično meso i kosti. Da li duhovi osećaju bol? Da li se oni plaše duhova?

Pozvala je Draga tiho, kao da ga se boji. Dečko se nije javljao. Mora biti da je otišao kada je shvatio da mu Vedrana neće odgovoriti.

Mirane, pomisli zatim, opipavajući prazninu u mislima tamo gde je trebalo da se nalazi njen sinčić. Kuća oko nje bila je prazna i kao da ju je optuživala. Moram da razmislim, govorila je sebi i kao slepac šetala od sobe do sobe. Prašina se podizala pod njenim koracima i golicala joj nos i pluća. Slaže se, pomisli, niko nije ulazio u kuću još od moje smrti. Miranovo lice joj i dalje nije dolazilo pred oči, ali je astralnog dvojnika mogla da predstavi u svim pojedinostima. Jesam li to ja? upita se. Kopija iz prostora iza stvarnosti?

Sati su se polako vukli. Noć je došla, a Vedrana nije mogla da zaspi, samo je sedela i piljila u sve tamniji četvorougao prozora. Napad sablasti došao je i prošao, a ona je i dalje bila uspravna, na krevetu, nesposobna da sabere misli, nemoćna da se makar samo pokrene.

Okolina kuće bila je savršeno tiha. Koliko još mogu ovako, pitala se Vedrana. Misle li oni da me puste da čekam dva dana, pet, dvadeset? Hoće li dozvoliti da umrem od gladi, ili da mi gangrena odnese šaku? Da li žele da nestanem?

To bi za njih svakako bilo najlakše rešenje, shvati ona. Mrtva ili ne, za mene je isto. Jer oni tako žele. Moji vrli sugrađani, svi prijatelji i rođaci. Nismo ono što jesmo, pomisli, nego ono za šta nas drže drugi. Zatvorila je oči, osećajući kao da lebdi na granici ničije zemlje između života i smrti, čoveka i sablasti.

Tada je više osetila nego čula blago čeprkanje iza leđa.

"Nave", prošapta i oseti blagi dodir perja po obrazu. "Vratio si se."

Okrenula se, a golub sivog perja i ljudskog lika stajao joj je na ramenu, nakostrešen kao onda kada ga je prvi put ugledala na stablu vrbe usred smrznutog rita. Uzela je pticu-dete u ruke pažljivo, kao da se boji da ga ne povredi, prinela ga grudima i dugo milovala paperjastu glavu. Nekrštenik ju je gledao bistrim očima. "Gde si bio?" pitala je.

"Sakriven", odvrati on. "Tamo gde mi naprave naselja ljudi nisu mogle nauditi. One ne deluju u ovoj kući, ali su veoma jake napolju."

"Ne, ne deluju u kući", reče ona. "Niko nema potrebe da isteruje demone iz kuće koja je prazna već godinu dana. Kako si bio skriven?" I dok je to govorila, već je znala odgovor. "Ušao si u mene", rekla je. "Ja sam te pronela pored antena."

"To je bio jedini način da ostanemo zajedno", reče nekrštenik.

"Ti si Miran, zar ne?" reče Vedrana. "Zato si mi pomogao u pustari?"

"Ja sam ono što je ostalo od Mirana", reče nekrštenik. "Njegova ljubav prema tebi i tvoja prema njemu. Ja sam... suština, ono što bi bio Miran da je odrastao uz tebe. Pustara me je načinila. Ti si me oblikovala."

"Ali ti jesi moje dete, zar ne? Možeš li da se vratiš u pravi lik?"

Umesti odgovora nekrštenik ju je samo gledao. Negde iza Vedrane začu se šuškavo pucketanje, kao da neko gužva lopticu celofana. Jedna iskra skoči sa abažura pored kreveta i uskomeša prašinu. Vazduh je počinjalo da ispunjava mlečno svetlucanje i osetio se miris ozona. Vedrana je pažljivo gledala. Trake ektoplazme zavijorile su se oko Nava kao na jakom vetru. Sve je trajalo nekoliko sekundi, a onda se smirilo. U Vedraninom naručju sedelo je dete plave, svilaste kose i prozračnih očiju. Istovremeno je izgledalo i da je tu i da nije, kao nedovoljno eksponirana slika čiji se detalji gube u pozadini. Miran se promeškolji u Vedraninom krilu i plava svetlost zaiskri se u njemu. Kroz njegovo bucmasto telo mogla je, nejasno, da vidi sopstvene ruke. Dodirnu mu obraz i oseti kao da je spustila ruku u ledenu maglu.

"Ti si", reče i oseti kako joj se oči pune suzama.

"Majko", reče Miran.

Digla se i okrenula pogled prema prozoru. U oknu je videla odraz, nejasan u rudećem svetlu nadolazeće zore. Prizor za večnost: ponovni susret majke sa detetom, makar i posle smrti, nasuprot smrti. Napolju je astralna oluja ponovo besnela, zlodusi su se kikotali i pokušavali da skinu mesec s neba. Vedrana sklopi oči. Prvi put otkako se vratila iz mrtvih bila je srećna.

3
Pir

"Stare legende, još iz doba prvih naseljenika, govore o vilinskom kralju Ulom-planine", govorio je Miran, udobno opružen u majčinom naručju. Bilo je teško zamisliti da mu je telo sačinjeno od nečega nematerijalnijeg od svetlosti duge, isto kao što je bilo teško povezati njegovo lice deteta, bezmalo bebe, sa zapanjujuće zrelim rečima koje je izgovarao. Ali mudrost koja mu je pokretala usne dolazila je sa mesta dalekog od ljudskog poimanja. "Po njima, to je vrhovno zlo, vođa stvorenja od ne-materije koji želi da uništi Dubravu i sve ljude u njoj. Majko, deo tih priča ima opravdanje u stvarnosti. Kada sam umro, neposredno pre nego što će se zlodusi oboriti na tebe, osetio sam prisustvo, osetio sam sile koje su se plele u okeanu ektoplazme koji okružuje svet. Svi ljudi su njegov deo, i oni koji žive i oni koji su davno umrli. Dobio sam znanje, više znanja nego što bih u pravom životu stekao za stotinu godina. Osetio sam sile koje su me vukle na različite strane. Jedna je bila zlo i ona me je zvala da se pridružim legijama sablasti, onih koji su davno izginuli i onih koji nikada nisu ni bili živi. Bio je to vilinski kralj: zvao me je da postanem deo oluje. Druga si bila ti. Ja sam bio belina, neispisani list hartije. Mogla je prevagnuti bilo koja strana. Ali ti si bila bliža i ti si pobedila. Postao sam svestan sebe i počeo sam da se borim da ne uzmu i tebe. U okeanu ektoplazme vreme ne protiče. Bio sam sam i bio sam slab. Ali ti si mi davala snagu. Uspeo sam da te otmem oluji i da te izbacim na drugoj strani postojanja tek godinu dana kasnije, kada su te ovde već prežalili. Fizički i duhovno ti si ista kao pre napada. Ja sam talas na okeanu ektoplazme, veza između sveta i ne-sveta."

Čvršće je zagrlila prozračno obličje. "Šta je zapravo okean ektoplazme?" pitala je.

"Možda prirodna tvorevina", reče Miran. "On na ovom svetu postoji od pamtiveka, ni dobar ni loš, on jednostavno jeste. Ali kada su došli ljudi, oni su sa sobom doneli svoje strahove i mržnje, zavist, ljubav i podlosti. Doneli su svoja verovanja, sve drevne užase i lepote. Uzburkali su ektoplazmu i stvorili bića po ugledu na stvorenja iz svojih religija. Što su se više plašili demona, to su ovi postajali sve jači i brojniji, a što su oni bili jači i brojniji, ljudi su ih se sve više plašili. Sva ta mržnja i bol... Majko, znaš li da oluja demona nekada nije postojala? Vilinski kralj nije postojao. Mi smo ih stvorili svojim prisustvom. Oni nas mrze zato što mi mrzimo sebe!"

"Ciril", reče ona. "I njegova mržnja. Zbog čega je takav? Zašto se toliko izmenio?"

"Kada je došao napad, bio je van sebe od straha. Pokušavao je da spase sve troje. Zatim je odvojio jednog konja iz naše zaprege, uzjahao ga i otišao. Nas je ostavio zlodusima. Da ih zadržimo dok ne pobegne. Da uzmu nas umesto njega. On nas se plaši, majko. Mi smo njegova nečista savest. Bio bi mnogo srećniji da nas nema."

Miran naglo podiže glavu i zagleda se u prozor prema Dunavu. Jutro je svanulo tamno i kišovito, sitne kapi zavile su čitav predeo u izmaglicu koja je pretila da će se svakog trenutka pretvoriti u sneg. "Dolaze", reče astralni dečak i iščeze.

Jedan trenutak Vedrana se osvrtala po kući i pokušavala da pronađe sina. "Ko dolazi?" pitala je, a odgovarala joj je samo mukla tišina. Onda začu grub udarac po vratima, ključ začangrlja u bravi i vrata se otvoriše prema pepeljavom jutru.

Zapahnuše je ledeni vazduh i miris dima. Pred vratima je stajao Ciril u crnom kišnom ogrtaču, a iza njega je videla glave još nekoliko ljudi koje je poznavala. Stric Robert, pomisli ona, Vina i deca. Ljudi su je ćutke gledali, pogureni u decembarskoj tmuši.

"Izlazi", reče Ciril.

Dohvatila je ogrtač sa stolice i prebacila ga preko ramena. Ciril pruži ruku i grubo je povuče. Okliznula se i zamalo pala na ledenoj skrami koja se uhvatila po utabanoj zemlji ispred kuće. Uto ugleda u Cirilovoj ruci teški, okovani štap za pešačenje.

"Kreni", reče Vedranin muž.

Ona primeti da na rukama svih prisutnih svetle uređaji za proterivanje zloduha, proizvedeni u nekom zaboravljenom gradu na drugom svetu.

Nije progovorila ni reč dok su je vodili puteljkom prekrivenim mešavinom leda i blata između ambara, staja i stogova sena prema zgradi stare kotlarnice. Putem im se priključivalo još ljudi i do trenutka kada su stigli na blatnjavi plato pred kotlarnicom u grupi je već bilo više od trideset osoba. Tamo su stali u nepravilnom krugu oko Vedrane, obavijeni belom parom koja je izbijala iz cevi za grejanje. Ciril joj priđe. Ledena kiša kvasila je Vedraninu kosu i slivala joj se niz lice. Dok je gledala niz mrgodnih lica pred sobom, ona se seti da su nekada pred zgradom kotlarnice vršena pogubljenja dubravskih kriminalaca.

"Sinoć su poginuli Veran i Miha, dvoje dece kume Kristine", reče Ciril. Glas mu je bio tih i Vedrana ga je jedva razumela. "Oluja je prodrla u naselje i pored antena i odnela ih."

"Žao mi je", reče ona. Takve stvari su se tu i tamo dešavale, mada retko. Zaštitna sredstva nisu bila nepogrešiva.

"Sa kime si razgovarala jutros?" upita je muž.

"Ni sa kim. Ja..."

Naglo, bez ikakve opomene, Ciril zamahnu i udari je pesnicom u lice. Zaslepljujući bol eksplodira u Vedraninoj glavi i ona samo sede u blato. Pokušala je da se pridigne, opipavajući usta i vide da su najmanje dva zuba slomljena. Krv joj se slobodno slivala na grudi.

"To si ti učinila, veštice!" zaurla on. "Gledao sam kako umireš, ali vratila si se da naneseš zla i drugima. Mislila si da te nismo prepoznali? Ljuto se varaš!"

Digla je glavu i pogledala ga pravo u oči koje su sevale od besa i straha. Nije se sećala da ga je ikada videla takvog. "Nisam nikome... učinila nažao. Zašto mi to radiš?"

Zamahnuo je štapom i pogodio je okovanim krajem ispod grudi. Vazduh joj je u trenutku izleteo iz pluća i jedno vreme nije bilo ničega osim bola i osećaja da neće moći da udahne i da će se svakako ugušiti. Onda joj pluća ponovo proradiše, i ona stade da guta vazduh žedno, grcavo, kao da joj je to poslednji put u životu.

"Ubij kletnicu!" vrisnu iz kruga okupljenih ljudi ženski glas, van sebe od besa i nekakve mahnite radosti. "Ubij je – ubij – ubij!"

Štap se ponovo sastavi sa Vedranom. Osetila je kako je nešto prsnulo kada joj je pogodio podlakticu i nova agonija preplavi joj telo. Siktala je, uvijajući se po blatu, poluslepa od neopisivog bola.

Ostali prisutni počeše da joj prilaze.

"Linč", pomislila je, previjajući se na tlu, oblivena znojem i suzama. "Veruju da sam ja kriva za ono što ih je snašlo." Gledala je motke i vile u rukama svojih bližnjih i tamne izraze koji su im lica preobrazili u nešto što nije imalo veze ni sa čim ljudskim.

"Ne!" čula je vrisak, detinji vrisak, i pred ruljom se obre Miran, sav treptav i prozračan. "Ne dirajte mi majku! Ništa vam nismo uradili!" Antene su opasno uticale na njegovo telo, ono se iskrilo i treperilo poput plamena sveće na vetru, ali dečak svejedno nije uzmicao.

Prvi redovi na trenutak se zatalasaše.

"Dovela je svoje zloduhe!" histerično vrisnu žena kojoj Vedrana nije uspela da vidi lice. "Uništimo je! Ubijmo kletnicu!"

Onda kao da je nestalo i poslednjeg zrnca razuma u njima. Navalili su na Vedranu ne gledajući gde udaraju. Oseti kako je šutiraju po glavi i licu, kako je štapovi pogađaju po nogama i trbuhu. Čitav svet bio je vatrena agonija, uvijala se i bacakala ne bi li izbegla udarce koji su pljuštali odasvuda.

"Dosta!" vrisnu Miran. I zatim, za dve oktave više: "Dosta!!"

Nešto u tom poviku natera ih da zastanu i da se okrenu. Nalet prestade, Vedrana pridiže okrvavljenu glavu i pogleda Mirana.

Astralni dečak se menjao.

Telo su mu zahvatali nekontrolisani trzajevi i grčevi. Ektoplazmični velovi počeli su da mu kuljaju iz tela neopisivom žestinom, bele niti izbijale su mu na usta, oči i nos, upredale se jedna u drugu, uvijale, granale po vazduhu poput krošnji nematerijalnog drveća. Vazduh je najednom bio hladniji za deset stepeni, za pedeset, kiša se pretvarala u led i počinjala da zvecka po iznenada smrznutom tlu pred kotlarnicom. Izgledalo je kao da dečaka zahvata požar ledenih, prozračnih plamenova, kuljao je na sve strane sve jači, pretvarao se u zaslepljujuću erupciju i rastao još više. "Ništa... vam... nismo.. uradili..." šaptale su Miranove usne, a onda su se reči izgubile u mahnitom štektanju i pevuckanju koje se širilo na obe strane zvučnog spektra, istovremeno nalik smehu, vrištanju i zavijanju besomučnika.

Oluja, pomisli Vedrana, doveo je oluju! Prozračna obličja izbijala su iz pogurene detinje prilike i šikljala u nebo, brzo očvršćavala i postajala sve veća. Ali oluja nikada ranije nije dolazila usred dana, ošamućeno prođe Vedrani kroz glavu. Gledala je kako nakazne prilike pupe jedne iz drugih, razmnožavaju se deobom, cvetaju poput sablasnih orijentalnih cvetova; gvozdenzubi i brine iskakali su iz Mirana u oblacima električnog pražnjenja, štrige i polunoćani dizali su zubate čeljusti prema prepodnevnom nebu, u kovitlacu snežnih pahulja pružali su izobličene udove prema seljanima. Mržnja, pomisli Vedrana. Njihova mržnja prizvala je demone, a Miran je delovao kao katalizator, kao gromobran kroz koji je usmerena. Možda ga je vilinski kralj namerno poslao kao neku vrstu trojanskog konja uz čiju pomoć će se uvući u Dubravu.

Okupljeni ljudi panično su bežali. Demoni su kuljali na sve strane, neuporedivo jači i moćniji nego u Gavranovom ritu. U oblacima plave vatre obarali su se na odbrambene antene, nestajali u njima na stotine, ali su nove hiljade izlazile iz astralnog dečaka koji je stajao na sredini platoa poput dveri otvorenih prema paklu. Ne mogavši da izdrže opterećenje koje je dopiralo iznutra i za koje nisu bile konstruisane, antene su otkazivale jedna po jedna, dok se broj zloduha postojano uvećavao.

Lošotije i unafi su se uz demonske urlike obarali na okupljene ljude, uvukli bi se u njih i rasprsli ih u oblaku krvi kao naduvane balone; gvozdenzubi su nakaznim čeljustima kidali udove i rastrzali tela kao krpene lutke. Polunoćani bi zajahali čoveka i sisali dok mu se kosti ne bi potpuno rastočile i dok se ovaj ne bi kao bezoblična masa sručio podno njih. Krv žrtava je oživljavala i počinjala sama da se kreće poput divovskih, grimiznih ameba, obuzeta natprirodnim silama pred kojima je prestajala svaka razlika između živog i neživog. Sablasti su se kretale sve mahnitije, bile su orkan koji briše meso sa kostiju, kida udove i drobi tela, njihovi plavi plamenovi odbijali su se od zidova i alatki, plesali po antenama i električnim vodovima, munje su pretvarale ilovaču u staklo i razarale živo i neživo. Predmeti su oživljavali i počinjali da se pomamno kovitlaju iznad Dubrave. Astralne sile razularile su se nad naseljem ljudi, divljale sve moćnije, kao da neće ostaviti ni kamen na kamenu. Kao nekakvim čudom, svi udari ostavljali su Vedranu netaknutu, teturala se naseljem kao da je i sama sablast, demon među demonima, i gledala kako besomučne sile mahnitaju oko nje. Mirane, dozivala je kroz paranormalnu oluju, kroz besomučni žrvanj ektoplazmičnih sila koje su derale, kidale, čupale, izobličavale i uništavale. Pred nju izlete Ciril, polovina lica bila mu je rastočena i pokidana, tamo gde ga je zahvatio udar polunoćana. Hodao je kroz kovitlanje živog i neživog, prirodnog i natprirodnog poput slepca, u ruci je držao nešto tamno i vikao: "Vedrana! Vedrana!" Jedan gvozdenzub, čeljusti dovoljno velike da prepolovi čoveka, nalete mu na leđa i silovitim udarcem istrže glavu sa ramena, a zatim poče da razdire telo u neprepoznatljivu hrpu mesa i kostiju. Crni predmet pade pred Vedranine noge i ona ga podiže. Bio je to zarđali bajonet.

Oluja je stigla do vrhunca. Vedrani se činilo da stoji usred razularenog orkana koji je sastavio nebo i zemlju, žive munje vezle su zaslepljujuću mrežu svuda oko nje, satanska obličja iskrsavala su iz haosa, komešala se poput magle, menjala, iščezavala, kidisala jedno na drugo i razdirala sama sebe u erupcijama električne vatre. Činilo se kao da se sama stvarnost raspada u mahniti vrtlog najkošmarnijih priviđenja, svi užasi sveta sjedinili su se u obličja koja su se vrtela, kovitlala, lelujala i pretapala jedno u drugo. Blede prikaze koje su oko sebe širile dah smrti i raspadanja pružale su ruke prema Vedrani, pokušavala da je obgrle, da je poljube ledenim usnama. Oko nje pojavljivale su se prikaze dece koje su nevinih lica šaptale najogavnije kletve, da bi se u trenutku prekrile mrežom raspadanja i izobličile u nezamislive nakaze. Vazduh je ključao i rasprskavao se da bi otkrivao slike paklenih užasa, jednu goru od druge. Velove zlokobne svetlosti stizali su velovi tame, ludilo je smrtnim prstima grabilo Vedraninu dušu, pogurila se i sklupčala usred mahnitanja kakvo joj je prevazilazilo najmračnije more.

Napad je posustajao lagano, uz oklevanje, astralna obličja polako su se vraćala u nepostojanje, jedno po jedno, kao da ih je žao da napuste poprište besomučnog pirovanja, kao da žele da obgrle makar još samo jedan trenutak dnevne svetlosti koja im nije pripadala. Za sobom su ostavljala sliku pustoši, razorenu zemlju i unakažena trupla. Ali srce oluje kao da je i dalje oklevalo nad Dubravom, kao da ono najgore još nije stiglo da prospe jed na obesvećenu zemlju.

Vedrana vide kako se tama zgrušnjava nad zgradom stare kotlarnice, nešto zlokobno se pomaljalo iz dubina najmračnijih mora. Ona oseti kako se opaki smrad između tamnih zidova od cigle utrostručio, hladnoća oluje kao da joj se probijala u samo srce. Učinilo joj se da nešto neizmerno zlo pilji u njena leđa i okrenula se na vreme da vidi kako se divovsko, sivo telo provlači između pocrnelih zidova skladišta. Jedan trenutak posmatrala je masivno, poput zgrade veliko truplo koje je podsećalo na praoca svih surih medveda sveta, a onda se lice nemani okrete prema njoj, lice najdubljeg zverstva i promišljene, ledene inteligencije i ona u njemu najednom prepozna izraz koji je videla toliko davno kod astralnog dvojnika koji joj je uplovio u kuću. Oseti očajanje crnje od smrti dok ju je pogled na trenutak fiksirao, kao da je probada paklenom zlobom i znala je da se našla oči u oči sa vilinskim kraljem. Onda se volšebna pojava izgubi i rasprši između zidova kao da je nikada nije ni bilo. Oluji je došao kraj.

U polutami decembarskog jutra zaostaloj posle astralnog napada na trenutke bi počeli da se ocrtavaju obrisi poludovršenih formi demona, kao da neko pokušava da nacrta njihove prilike u tamnom vazduhu, ali koristeći se isključivo svetlošću, da bi se trenutak kasnije nejasni plamsaji razišli poput talasa na površini vira.

Vedrana primeti da su odsjaji najgušći u pravcu zgrade kotlarnice i bez ikakvog razloga uputi se tamo, kao automat kojim upravljaju samo najneposredniji porivi. Jedva je micala izubijane i osakaćene udove dok se kao u polusnu teturala između sprženih i raščerečenih tela svojih sugrađana. Tu i tamo ugledala bi lošotiju koja bi se trgla pred njom poput prestrašene životinje, da bi se trenutak kasnije razlila u zimskom vazduhu i iščilela. Kapljice kiše škropile su pepeo tla i gubile se među grudobranima od opeke napola razorenim nailaskom oluje.

Kotlarnica je bila tako oronula kao da je napuštena decenijama. Vedrana se izgubljeno osvrtala po prozorima izbijenim kao silovitim eksplozijama, zidovima sažeženim električnom vatrom. Voda je kapala kroz probušenu tavanicu. Učini joj se da je neko jedva čujno doziva iz najmračnijeg dela građevine i zastade pred oronulim ulazom koji kao da je vodio u samo srce pakla.

Trake svetlosti pojavljivale su se i nestajale negde u dubini građevine, kao da je mame da zakorači još dalje. Čula je visoke, tanke zvuke, kikot nerođene dece i klecavo koračala, najednom sigurna da je jedino živo biće u čitavoj Dubravi.

Ugledala je Mirana u samom uglu poluprazne hale, sivo svetlo slivalo se sa razbijenog prozora i padalo ravno na njega. Njen sinčić klečao je pored raščerečenog tela jednog radnika kotlarnice i pio krv. Kada je začuo Vedranu, podigao se na noge i pogledao je. Krv radnika slivala mu se niz bradu, a pitomi sjaj njegovih očiju zamenilo je žuto vučje svetlucanje. Sada utvare vladaju Dubravom, pomisli Vedrana, a moj sin je jedna od njih.

"Sada smo... samo mi", reče Miran. Napravio je par koraka prema Vedrani i zastao. "Ne plaši se. Ti si ovde bezbedna. Ja sam se pobrinuo za to. Volim te, majko. Ti si kao ja. Dođi, zagrli me..."

Napravila je korak unazad. Miran zađe u polutamu, a oči mu blesnuše fosfornim sjajem. To nije tvoj sin, pomisli ona. To nikada nije bio tvoj sin. Željno sećanje, mašta o onome što ne može biti, reče sebi. Mrtva si, Vedrana, i volela si mrtvo čedo.

Negde iza leđa čula je postojano kapanje vode. Okrenula se, a iza nje bio je upravljački pult na kome je postojano svetlela crvena lampica uređaja za isterivanje demona. Mora da je naprava bila isključena kada je naišao nalet i zato je utvare nisu razorile. Punom snagom svoga očajanja Vedrana se baci prema pultu.

Napola je očekivala da će uređaj rastočiti i nju, poslati je u zaborav kao bilo koju drugu sablast. Iza leđa začu mahniti vrisak dok je Miran pokušavao da je dograbi pre nego što joj prsti dotaknu prekidač. Onda naprava proradi.

Nekoliko trenutaka dečakovo telo se lelujalo pred Vedranom poput mladice u snažnom naletu vetra. Bičoliki pipci ektoplazme rascvetaše se oko njega, pretvoriše u auru koja je plesala poput požara. Onda prikaza eksplodira.

Udar je baci na sve četiri i ona zabaulja po ledenom, zamašćenom podu, osećajući da više nikada neće imati snage da se digne na sopstvene noge. Odblesci eksplozije upravo su zamirali iza nje kada poče kiša.

Padali su komadići tela Mirana Godama. Očajno je pokrila glavu i čekala da prestane pljusak tamne parčadi.

Digla je glavu mnogo kasnije, jecavo udisala vazduh koji se oštro osećao na ozon. Mrtav si, sine, vrtelo joj se po glavi, ponovo mrtav. Otišao u milion parčadi. Ja zajedno s tobom.

Nemoguća tišina obuhvatila je naselje utvara, muklost grada pod morem. Vedrana se koprcala po klizavom podu, pokušavala da se osovi na ruke. Onda začu slabašni zvuk.

Jedan komad mrtvog Mirana se pomerio. Zatim još jedan. Na prvom se pojavi otvor: usta. Komad prošapta: "Vedrana."

A zatim sve više njih, hiljadama glasova, moćni hor Mirana raznesenog u milione komadića:

"Vedrana."

"Vedrana."

"VEDRANA!"

"Ve-dra-na."

Poklopila je uši rukama i upinjala se da ne počne da vrišti.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]