Библиотека српске фантастике

Зоран Јакшић

Дубрава

1.
Вучја земља

По ко зна који пут Ведрана се сетила дана када јој је у самотну кућу на обали упловио астрални двојник и стао да лебди на неколико палаца од земље, лепршајући на све стране врпцама ектоплазме. Лице му је било нејасно и полудовршено, али је она у њему свеједно успевала да препозна сопствене црте и још нешто тамно, туђе и грабљиво. Службе за истеривање демона дошле су неколико минута касније и разориле сабласт која се махнито бацала по угловима куће и покушавала да утекне у облацима електричне ватре. Касније су кућне антене за одбијање утвара поправљене и астрални двојник више се никада није вратио, али његово прозрачно лице са цртама које оптужују урезало се заувек у Ведранино сећање. Готово је и сада могла да чује шапат са усана утваре: "Ведрана." Дозивао ју је из близине, на самој граници чујности: "Ведрана."

Баш чудно, помисли она, што сам се тога сетила овде. Лежала је у својој врећи за спавање крај логорске ватре у Гаврановом риту, широком, водоплавном подручју подно Улом-планине, и осећала како јој прсти трну од превремене хладноће. Овде није било других средстава за одбијање демона осим оних приручних, понекад сасвим неделотворних, али се Ведрана свеједно осећала спокојно, јер су се последњих неколико недеља налети утвара, духова и некрштеника потпуно проредили, чак готово нестали.

Од Дубраве и топлине домаћег огњишта Ведрану је делило свега неколико сати јахања. Изабрала је да се одмори овде, надомак куће, због тога што јој се увек допадао тај део Крајине. Од Дунава је није раздвајало више од неколико километара, и када буде спремила шатор и кренула даље, све до куће пратиће је мирни ток воде, спокојан као мисли које су јој пролазиле кроз главу.

"Ведрана!"

Усправила се у врећи за спавање, наједном напета и потпуно на опрезу, свесна да је повик одјекнуо негде из непосредне близине. Освртала се на све стране, али свуда су били само сасушена трска и повијена врбова стабла без лишћа. Њена кобила, Тамаранда, главе погнуте у зобницу, мирно је стајала крај ватре. Гавранов рит био је потпуно празан.

"Ведрана!"

Искобељала се из вреће за спавање и осовила на ноге. "Ко је то?" упита она. "Где си?" А онда је видела.

На грани врбе прекривеној ињем, нешто изнад њене главе, стајала је птица са ликом детета и гледала је тужним, плавим очима. Нешто у том детињем лику било је толико познато Ведрани, повезано са толико тамних успомена на самом рубу сећања, да и против воље осети како је прожимају трнци.

"Ко си ти?" упита.

Птица-дете накостреши перје и стресе се од зиме. "Ја сам некрштеник, Нав", рече она. "Дошао сам да те упозорим, Ведрана. Мораш сместа поћи одавде."

Ведрана на тренутак баци поглед према апарату за одбијање демона везаном око зглавка њене руке. Бројчаник је постојано сјао, што значи да је уређај био у пуном погону. Према њему, у Ведраниној околини нигде није било ни једног злодуха.

"Не верујеш ми?" рече птица. "Ускоро ће доћи један од највећих налета злих утвара који се памте у Дубрави. Свакако се сећаш прича твојих старих о олуји демона седамдесет и друге. Овај крај ће бити опустошен. Твоја једина шанса је да се нађеш под окриљем заштитних антена у Дубрави. Мораш хитро бежати и надати се најбољем."

Ведрана се и даље обазирала. Рит је био спокојан и ћутљив. Онда она у даљини угледа нешто што је личило на пламсаје плаве, нејасне ватре који су прелазили преко бусенова смрзнутог шевара. Пламенови су титрали кроз ваздух, непрекидно мењајући облик, видљиви тек ако се око напрегне, најпре налик на птице лепетавих крила, затим на издужена, вучја обличја која су клизила над тлом погнутих њушки, да би се тренутак касније расула у течну ватру и утопила у тлу. Светлост је треперила, непостојана и титрава, али је сваког тренутка добијала у интензитету и постајала све чвршћа.

"Бежи, Ведрана!"

Оставивши врећу за спавање и упаљену ватру, Ведрана пребаци седло преко Тамаранде, осећајући како јој прсти подрхтавају док је затварала копчу испод кобиљег трбуха. Олуја демона била је нешто о чему су стари Дубрављани испредали приче на скуповима око породичних ватри, док су им очи обузимале искре давног ужаса. Четвртина становништва невеликог насеља тада је изгинула јер се није на време нашла заштићена пред прождрљивим ектоплазмичним обличјима која су искрсавала из таме и попут лавине се обарала на све што је топле крви.

Ведрана доврши опремање коња и вину се у седло, сваког часа се обазирући према дубини рита у којој су хладни пламенови били све чешћи. Готово је могла да осети растућу напетост у зимском ваздуху. Предео око ње био је све хладнији. Налет ветра ошину Ведрану по образу, наједном леден ван сваког поимања, испуњен загушљивим задахом у коме су се мешали мемла, смрад укварене хране и оштри воњ хемикалија. Тамаранда трже главу и зањишта. Ведрана се још једном обазре према својој опреми за логоровање, расутој по смрзнутом тлу рита, а онда виде како се подно угарака сакупљају прозрачна, плава обличја Ждерача Ватре и почињу свој сабласни пир. Она ободе кобилу и стушти се према Дубрави.

***

Тамаранда је хитала преко полумрачног предела као да јој је страх пред налетом натприродних бића дао крила. Сваког часа би скочила преко неког обореног дебла или истуреног корена, и Ведрана је морала да уложи сву умешност да не би излетела из седла. У једном тренутку некрштеник се спусти Ведрани на раме, па су скупа јурили преко рита, док се танка ледена кора ломила под Тамарандиним копитима и муљ прскао на све стране. Ведрана се обазре, а астрални вукови летели су за њом не дотичући тло ногама. Један од њих подиже се у ваздух и преобрази у вампирског слепог миша. Ведрана спусти поглед на бројчаник на својој руци. Уређај је подивљао, сваког тренутка показујући све већи интензитет напада.

Прве нити ектоплазме почеше да промичу око Ведране, обавијајући раките и шевар бисерним сјајем. На тренутак небо као да се прелило леденом ватром, а затим му се поново вратила уобичајена боја. Ведрани се учини да чује кикот, јецање и шапат деце у ветру из пустаре за својим леђима. Гласови из рита дозивали су је, мамили. Онда на самом обзорју угледа зид светлости који се кретао равно према њој.

"Пожури, Ведрана", рече птица-дете пригушеним гласом.

Зид магле није био јединствен. Сачињавало га је небројено много нематеријалних створења која су се комешала, преплитала и стапала једно са другим. Ту су беси и вилене јахали на астралним вуковима и махали прозрачним крилима, беле кнегиње плутале су над ритом и узвикивале нечујне клетве; били су ту полуноћани и лорге, сатанске приказе, клетнице и вештаре.

Кобила изби на насип поред Дунава и пуном брзином похита по утабаном земљаном путу, а Ведрана се погну на њеним леђима. Гвоздензуби су штектали чељустима равно иза ње, са леве и десне стране безглави јахачи хитали су на леђима коња-скелета. Умрле и никада рођене руке пружале су се ка Ведрани, покушавале да је смакну са седла, али је она само још брже гонила кобилу.

Зид ектоплазмичне светлости је полако, али сигурно пристизао Ведрану. На тренутак јој се учини да јој се прсти претварају у бокор цвећа живих боја, месо јој је постајало полупрозирно и кроз њега су се могле видети кости које су блистале сопственом светлошћу, али онда се врати слика нормалне околине. По земљаном путу избијале су шаке без меса и покушавале да дохвате Тамарандине ноге, самовиле су плесале над дунавским таласима у облацима белих искара. Ведрана стеже зубе када је осетила хладни додир мртвих прстију ноћних беба по образима и грудима, скелетни прсти хватали су је за пешеве одеће и покушавали да је свуку са коња. Али јачина олује демона још није била толика да би је могла зауставити и зато је Ведрана хитала даље преко дунавског предела.

Пут је обавијала светлост налик сјају пуног месеца, јецање и цвиљење испуњавали су ваздух свуда око Ведране. Као да су свака пожутела травка и сваки прут добијали сопствени живот, ницале су им ноге и руке и почињали би да трче по стази испред избезумљеног коња. Све чешће Ведрана је с муком спречавала кобилу да не стане, пропињући се, и почне да се брани копитима од нематеријалних противника, или да почне да се ваља по смрзнутом тлу, у узалудним покушајима да збаци нестварне нападаче са бокова.

Минути су протицали као сати. Ведрана се стегнутих зуба држала за избезумљену Тамаранду, знајући да животиња неће моћи још дуго да издржи махниту брзину коју јој је наметао напад сабласти. Осећала је како ледени, прозрачни прсти посежу за њом и продиру јој кроз кожу, задиру у трбух, груди и образе и имала је и сама мука да не почне да се баца као Тамаранда.

Изгубила је сваки осећај за време. Кобила ју је као у полусну носила преко подивљалог предела, астрални вукови су режали и завијали подно њених ногу, сваког тренутка све материјалнији и све опаснији. Једна вилена слете јој на груди и замахну грабљивим канџама у покушају да јој ишчупа срце, али се Нав, који је све време седео на Ведранином рамену, обори на сабласт и уз праскање електричне ватре успе да је одагна. Напади су сваког часа постајали све опаснији. Један плакавац докачи руком Ведранин образ и она осети како јој је кожу ошинуо пламени бол, као да је преливена киселином. Морне и вилене слетале су на леђа кобиле и гризле јој сапи као да желе да је прождеру живу. Леђа животиње била су блистава од зноја и крви, а са губице јој се цедила пена. "Само још мало", шаптала је Ведрана. "Само још мало", мада појма није имала колико их још дели од Дубраве.

Чељусти и канџе беса раздирали су бокове Тамаранде и крв се сливала у потоцима. У једном тренутку кобила посрну, а Ведрана наглавачке одлете на земљу. Гвоздензуби сместа салетеше животињу, почеше да је кидају у комаде још док је била жива и очајнички њиштала, беси су јој се укопавали у утробу и раздирали све што им је на путу. Рој плавкастих, изобличених створења обори се на Ведрану, она поче наслепо да маше рукама око себе, осетила је паклени бол када јој је прст истргнут из шаке, затим још један, цвилећи од бола ухватила се за руку док је крв шкропила смрзнуту земљу под њеним ногама, а онда виде да Нав одбија најупорније нападаче и потискује их назад. Напипала је бирач уређаја који јој се налазио на зглавку и окренула га на најјаче, напад свеједно није јењавао, беси су јој чупали косу и покушавали да јој ископају очи. Кроз измаглицу бола покушала је да потрчи, није могла, пала је на колена, лице јој додирну ледену земљу. Бусенови траве претварале су се у змије отровнице, гмизали су јој по рукама и ногама, лизали усне и покушавали да јој се увуку у уста. Поче да јауче, цикну: "Доста!" и онда све престаде.

Јецајући, осовила се на ноге, а предео око ње био је потпуно пуст. Дрхтаво је поцепала огртач и неспретно почела да обавија унакажену шаку, дуго се мучила док није успела да заустави крварење. Од Тамаранде остали су само комади без коже, ребра која су се и даље трзала као да покушавају да удахну последње гутљаје зимског ваздуха и месо које се пушило на цичи. Примети да се у међувремену спустила ноћ, читав предео био је обавијен слабим одсјајем Месеца у првој четврти који се искрио у таласима реке. Сабласти није било нигде, само се у даљини, на самом обзорју, видела пруга седефне светлости која је немирно титрала.

"Пожури", рече глас непосредно крај Ведраниног ува и она цикну од страха. Некрштеник ју је гледао озбиљним очима. "Злодуси нападају само у сумрак и праскозорје", објасни он. "Пребродила си први налет, али не верујем да имаш снаге да дочекаш следећи. До Дубраве ти је остало још неколико сати хода. Мораш напети сву снагу, ако желиш жива да дочекаш јутро."

Тетураво, као да јој је сваки корак последњи, Ведрана се упути стазом која се беласала у полумраку. Месец се исплео из грања ракита и запутио на свој пут небом, а таласи Дунава пљускали су крај ње. Тресла се од хладноће, јер у журби није стигла ни да навуче зимски огртач, а крв јој се, и поред импровизованог завоја, у крупним капима сливала низ повређену руку. Некрштеник је лепршао око ње, слетао јој час на једно, час на друго раме, храбрио је, силио да настави. Неколико пута пожеле да се спусти у суви шевар, али сваки пут би некако смогла снаге да продужи. Из даљине чула је нешто што је подсећало на завијање вукова. Корачала је иако јој се свест на тренутке мутила, сваког часа причињавало јој се да је стигла до насеља, а онда би јој се поглед избистрио и пред собом би видела само бескрајну траку пута поред Дунава. Само је према положају Месеца знала да је јутро све ближе, да ће ускоро, непосредно пре него што грану први зраци сунца, паклене хорде са друге стране постојања поново навалити на њу, а да она нема ни најмање шансе да им се одупре. Када би то помислила, само би стегла зубе и наставила да корача, док јој је крв кап по кап истицала из тела, а цича зима продирала у саме кости. Ходала је оборене главе, наслепо, не примећујући да јој се околина постепено мења и да је стигла у крај који је мање обрастао врбама и ракитама, а више црним и сребрним тополама. Све чешће се саплитала и падала по неравном терену, али се само подизала и настављала ход. Некрштеник се увукао у наборе Ведранине одоре на грудима и тамо сакрио, осећала је како је његово меко перје угодно греје. Корачала је преко кукурузног стрњишта, затим поред неких купињака са којих је опало све лишће. Пред очима јој се поново појави астрални двојник кога је видела пре неколико година и речима без гласа јој рече: "Ти си одабрана." Махнула је руком, покушала да га отера, а тада је иза себе поново зачула плач нерођене деце која су се лагано прикрадала кроз спарушену и као спаљену траву, церекање и блебетави мрмор сабласти. Дигла је главу и видела да се небо на истоку руди, да зора само што није дошла. За њеним леђима, астрални вукови су завијали, штектали, веселили се негде у даљини, сваког тренутка све ближи. Онда је пажљивије погледала пред себе и видела још нешто: суре, туробне зидине над којима су се уздизали метални шиљци и копља. Требало јој је неколико секунди док није препознала антене за одбијање духова на границама Дубраве. Онда је угледала како се врата подно зидина отварају, а људске фигуре потрчале су ка њој, лица бледих и исцрпљених после непроспаване ноћи. Задовољни мрмор, негде тамо на граници чујности, претворио се у гневно крештање када су сабласти схватиле да им је жртва измакла. Чула је повике, изразе неверице. Руке су се пружале ка њој. Полако, тетурајући се и даље као да је само навика спречава да се не скљока на тло, препустила се Дубрављанима који су изашли да је дочекају.

2
Maledicta

Касније је Ведрана размишљала како је одмах требало да схвати да нешто није у реду. Можда према начину на који су је суграђани окружили без иједне речи, или по томе што међу њима није видела ниједно познато лице. Али у омамљеном стању после астралне потере једва је била у стању да се држи усправно и зато је допустила да је уведу у насеље, и затим отпрате преко пољопривредног добра и поред складишта хране уском стазом између приземних кућа према вечито мирној обали Дунава. "Ведрана Годам", говорила је људима који су је окруживали. "Зовем се Ведрана Годам. Обавестите мога мужа, Цирила Годама, да сам се вратила... и нека неко позове лекара. Јако ме боли рука." Када је у слабом светлу праскозорја угледала своју кућу, са усана јој се отео једва чујни уздах олакшања. Руке пратилаца готово нежно су је угурале у полумрак улаза, а онда је иза себе чула како се кључ окреће у брави. Направила је само неколико корака између познатих ствари и скљокала се на лежај. "Ведрана Годам", прошаптала је и заспала.

Много касније, учинило јој се да се поред ње склупчао њен трогодишњи син Миран, у полусну само је пружила руку да га обгрли и наставила да спава, уљуљкана топлином и осећајем испуњења које јој је пружало детиње тело. Пробудила се тек када јој је на образ пао зрак сунца са прозора према реци, тргла се и видела да у рукама у ствари држи стари перјани јастук и грли га као да јој је најдрагоценији на свету. У осакаћеној руци осећала је тупи бол који се, бесмислено, ширио и тамо где више није било прстију. Загледала се у тамну мрљу коју је крв, пробивши се кроз импровизовани завој, оставила на јастуку и збуњено обазрела око себе. Примети да у соби влада неред и да се осећа задах прашине и буђи, као да прозори нису отварани недељама. Испустила је јастук на под и пришла огледалу. Из одраза ју је посматрало неко изобличено лице, окрвављено и препуно отеклина и бразготина. Са леве слепоочнице био јој је ишчупан читав прамен косе. Умила се, мало уредила, чудећи се због чега доктор још није стигао. Пришла је вратима и покушала да их отвори, а онда се сетила да их је неко закључао иза ње. "Шта је ово, кућни притвор?" прогунђала је и неколико пута лупила отвореном шаком о врата. Нико се није одазивао.

Нешто касније сетила се некрштеника и његовог меког, паперјастог додира, па је раскопчала одећу, пипајући рукама, али детета птице није било нигде. Наставила је да тражи по соби, паде јој на памет да га позове, али је у последњем тренутку одустала, помисливши да ће неко, ако слуша, поверовати да је потпуно скренула памећу. Прелазила је руком преко ствари на којима се сакупио дебели слој прашине и збуњено се освртала када је чула окретање кључа у вратима.

Окренула се и суочила са дечаком, не више од десетак година старим, који је донео послужавник са храном и бокал воде и положио их на сточић поред врата.

"Здраво", рече она.

Дечко се тргао, замало оборивши послужавник, и направио корак назад.

"Шта је било? Зар нећеш да разговарамо?"

Он поче да пипа око браве, панично тражећи кључ и истовремено покушавајући да затвори врата. "Стани!" рече она и потисну врата према напоље. Гледао ју је уплашено, сав се погуривши. "Чега се бојиш? Зар изгледам толико страшно?" питала је. "Како се зовеш?"

Дечак прогута кнедлу. "Драго. Је ли истина...?"

"Шта то?"

"Да сте ви госпођа Ве... Ведрана Годам?"

Климнула је главом и насмешила се. "Истина је, Драго."

Гледао ју је ћутке, отворених уста, очима широким и тамним као да уопште немају беоњача.

"Зар је то толико важно?" рече она и пружи руку да га помилује по коси. Устукнуо је као да је према њему бацила живог поскока.

"Шта је било, Драго?" Намрштила се. "Зашто ме се толико бојиш?"

Доња усна му се тресла. "Ви... ви сте мртви, госпођо", рекао је и окренуо се.

Готово се сударио са фигуром крупног мушкарца у униформи који је у том тренутку испунио довратак. Ведрана диже поглед према његовом лицу и тада је преплави талас олакшања. "Цириле!" рече. Благи боже, потпуно је сед, помисли. Али њен муж није обратио ни најмање пажње на њу. "Јесам ли ти рекао?" окренуо се дечаку. "Јесам ли ти рекао да не разговараш са њом?!" Замахнуо је и пуном снагом погодио дечака надланицом по лицу. Силина ударца баци малишана на тло. Цирил се окрете и измахну ногом да га удари у ребра.

"Престани!" викну Ведрана. "Престани!" Као разбеснели бик, Цирил се окрете према њој. "Видим да си храбар", рече му она. "Да ли увек налазиш себи равне када се бијеш?"

Један тренутак мислила је да ће и њу ударити. А онда је направио корак уназад – није то био гест самосавлађивања, јасно је видела, већ гађења и – чега још? Страха? Ви... ви сте мртви, госпођо. Видела је како се Драго подиже и шепајући одлази, бришући крв са лица.

"Слушај ме, вештице", рече Цирил, а ледени тон његовог гласа престраши Ведрану далеко више него махнито разрачунавање са дететом пре неколико тренутака. "Не знам ко... не знам шта си ти и како ти је пошло за руком да дођеш овде. Али знај да си против моје воље у Дубрави. И знај да ћу учинити све да те избаце голу у пустару док олуја још траје, да се придружиш том пакленом накоту који си нам навукла на врат!"

Згрануто га је гледала у лице. Да ли је могуће да је то човек са којим сам делила пола живота, упитала се. Горчина и махнити бес преобразили су га у нешто што је било готово непрепознатљиво. Заустила је да му нешто каже и поново затворила уста. Да ли су сви полудели откако сам се вратила? Шта се овде дешава?

Цирил приђе, гурну Ведрану у улаз, заправо је готово удари, и залупи врата тако силовито да је парчад боје полетела са довратка. Понесена замахом, Ведрана паде преко столице на прашњави простирач и добро удари кук. Док се дизала чула је како се кључ окреће у брави.

"Па не можеш ме овде држати као животињу!" повика. "Цириле! Пошаљи бар лекара! Прсте сам погубила у олуји!"

Кораци пред вратима су се удаљавали.

"Шта је са Мираном?" викну она. "Шта је са нашим дететом, животињо, допусти ми да бар њега видим! Цириле!" Скинула је једну ципелу и почела да удара по вратима свом снагом, а онда је застала, јецајући. Рана на руци јој се повредила када је пала и црвене капи клизиле су са прљавог завоја на под.

***

Падао је први сумрак када је Ведрана довршила чишћење и превијање бројних повреда насталих током астралне олује. Патрљци прстију уопште нису изгледали добро, кожа око њих је потамнела, а бол је био очајан. Ведрана се сналазила како је знала и умела са напола изветрелим јодом и прашњавим завојима које је нашла у кућној апотеци у купатилу. У једној бочици нашла је неколико капсула снажног антибиотика и све их прогутала, а затим се потрудила да добро обезбеди унакажене прсте. Светлуцање антена за одбијање утвара постојано је допирало кроз непробојна окна прозора, али астрална олуја још није почињала. Ведрана се све чешће питала шта ради мали Миран, а онда наједном схватила да не може да призове његово лице пред очи. Када је зачула куцање по закључаним вратима куће тргла се, као да ју је неко ударио. "Наве", рече тихо, "јеси ли то ти?"

"То сам ја, Драго, госпођо."

Затворила је очи и наслонила се на врата. "Зашто си дошао?"

Чула је дечаково дисање са друге стране врата. "Јер сте били добри према мени. Али немојте се љутити на чика Цирила. Он стварно није такав."

Лице јој се искриви у болни осмех. Као да то ико зна боље од мене, помисли горко.

"Чика Цирил се изменио... после несреће."

Отворила је очи. "Какве несреће, Драго? Каква је то прича?"

Дечак је поново заћутао. Ведрана је готово могла да чује ветар у грању топола крај куће.

"Но?"

"Знам само оно што су ми испричали другови. Пре годину дана, чика Цирил и његова породица пошли су дунавским путем према старој Фабрици. Деца кажу да су их напали гвоздензуби када су стигли у Гавранов рит. Чика Цирил се вратио потпуно сед, али неповређен. Његов син Миран и..." могла је да чује када је Драго прогутао кнедлу, "... и његова жена настрадали су. Гвоздензуби су их растргли. Мираново тело је касније нађено и донесено у Дубраву. Она... Ведрана Годам је остала у риту."

Ја сам мртва, помисли Ведрана глупо. Тај деран управо ми је рекао да сам погинула. Миран је мртав, помисли и осети готово физички бол у грудима.

"Ја... стварно морам да идем, госпођо", рече Драго. "Ако ме чика Цирил види, убиће бога у мени. Овај... Је л'да ти ниси она Ведрана?"

Ухватила се за главу и чврсто стегла рукама. То све није истина, помисли, то не може бити истина. Зашто ми то раде? Примети да је почела да дише убрзано, плитким удисајима, као да је негде трчала. Ведрана Годам, живи леш, помислила је. Почињала је да је хвата паника, запљускивала ју је полако, као таласи реке, повлачила дубоко у лепљиву утробу. Осети жељу да виче: нисам другачија, не осећам се другачије. Драго је свакако лагао, помисли. Али предобро је видела да дечакове речи објашњавају необично понашање Дубрављана и њеног мужа, објашњавају бесмислени кућни притвор и недолазак лекара. Објашњавају све.

Покушала је да се сети шта јој се дешавало пре него што се обрела у Риту, пружена поред ватре у врећи за спавање. Празнина. Није се сећала да је негде пошла са Цирилом и Мираном, није се сећала старе Фабрике, није се сећала ничега. Где год би јој мисли пошле, наишле би на астралног двојника кога је видела некада давно у овој кући. Астрални двојник и електрична ватра. Нисам могла лутати мочваром годину дана, помислила је. Где сам била све време? Одакле сам дошла?

Али моје ране, помислила је. То су сасвим обичне повреде нормалног људског бића. Сабласт нисам. Ни присена. Ово не може бити ектоплазма, ово су обично месо и кости. Да ли духови осећају бол? Да ли се они плаше духова?

Позвала је Драга тихо, као да га се боји. Дечко се није јављао. Мора бити да је отишао када је схватио да му Ведрана неће одговорити.

Миране, помисли затим, опипавајући празнину у мислима тамо где је требало да се налази њен синчић. Кућа око ње била је празна и као да ју је оптуживала. Морам да размислим, говорила је себи и као слепац шетала од собе до собе. Прашина се подизала под њеним корацима и голицала јој нос и плућа. Слаже се, помисли, нико није улазио у кућу још од моје смрти. Мираново лице јој и даље није долазило пред очи, али је астралног двојника могла да представи у свим појединостима. Јесам ли то ја? упита се. Копија из простора иза стварности?

Сати су се полако вукли. Ноћ је дошла, а Ведрана није могла да заспи, само је седела и пиљила у све тамнији четвороугао прозора. Напад сабласти дошао је и прошао, а она је и даље била усправна, на кревету, неспособна да сабере мисли, немоћна да се макар само покрене.

Околина куће била је савршено тиха. Колико још могу овако, питала се Ведрана. Мисле ли они да ме пусте да чекам два дана, пет, двадесет? Хоће ли дозволити да умрем од глади, или да ми гангрена однесе шаку? Да ли желе да нестанем?

То би за њих свакако било најлакше решење, схвати она. Мртва или не, за мене је исто. Јер они тако желе. Моји врли суграђани, сви пријатељи и рођаци. Нисмо оно што јесмо, помисли, него оно за шта нас држе други. Затворила је очи, осећајући као да лебди на граници ничије земље између живота и смрти, човека и сабласти.

Тада је више осетила него чула благо чепркање иза леђа.

"Наве", прошапта и осети благи додир перја по образу. "Вратио си се."

Окренула се, а голуб сивог перја и људског лика стајао јој је на рамену, накострешен као онда када га је први пут угледала на стаблу врбе усред смрзнутог рита. Узела је птицу-дете у руке пажљиво, као да се боји да га не повреди, принела га грудима и дуго миловала паперјасту главу. Некрштеник ју је гледао бистрим очима. "Где си био?" питала је.

"Сакривен", одврати он. "Тамо где ми направе насеља људи нису могле наудити. Оне не делују у овој кући, али су веома јаке напољу."

"Не, не делују у кући", рече она. "Нико нема потребе да истерује демоне из куће која је празна већ годину дана. Како си био скривен?" И док је то говорила, већ је знала одговор. "Ушао си у мене", рекла је. "Ја сам те пронела поред антена."

"То је био једини начин да останемо заједно", рече некрштеник.

"Ти си Миран, зар не?" рече Ведрана. "Зато си ми помогао у пустари?"

"Ја сам оно што је остало од Мирана", рече некрштеник. "Његова љубав према теби и твоја према њему. Ја сам... суштина, оно што би био Миран да је одрастао уз тебе. Пустара ме је начинила. Ти си ме обликовала."

"Али ти јеси моје дете, зар не? Можеш ли да се вратиш у прави лик?"

Умести одговора некрштеник ју је само гледао. Негде иза Ведране зачу се шушкаво пуцкетање, као да неко гужва лоптицу целофана. Једна искра скочи са абажура поред кревета и ускомеша прашину. Ваздух је почињало да испуњава млечно светлуцање и осетио се мирис озона. Ведрана је пажљиво гледала. Траке ектоплазме завијориле су се око Нава као на јаком ветру. Све је трајало неколико секунди, а онда се смирило. У Ведранином наручју седело је дете плаве, свиласте косе и прозрачних очију. Истовремено је изгледало и да је ту и да није, као недовољно експонирана слика чији се детаљи губе у позадини. Миран се промешкољи у Ведранином крилу и плава светлост заискри се у њему. Кроз његово буцмасто тело могла је, нејасно, да види сопствене руке. Додирну му образ и осети као да је спустила руку у ледену маглу.

"Ти си", рече и осети како јој се очи пуне сузама.

"Мајко", рече Миран.

Дигла се и окренула поглед према прозору. У окну је видела одраз, нејасан у рудећем светлу надолазеће зоре. Призор за вечност: поновни сусрет мајке са дететом, макар и после смрти, насупрот смрти. Напољу је астрална олуја поново беснела, злодуси су се кикотали и покушавали да скину месец с неба. Ведрана склопи очи. Први пут откако се вратила из мртвих била је срећна.

3
Пир

"Старе легенде, још из доба првих насељеника, говоре о вилинском краљу Улом-планине", говорио је Миран, удобно опружен у мајчином наручју. Било је тешко замислити да му је тело сачињено од нечега нематеријалнијег од светлости дуге, исто као што је било тешко повезати његово лице детета, безмало бебе, са запањујуће зрелим речима које је изговарао. Али мудрост која му је покретала усне долазила је са места далеког од људског поимања. "По њима, то је врховно зло, вођа створења од не-материје који жели да уништи Дубраву и све људе у њој. Мајко, део тих прича има оправдање у стварности. Када сам умро, непосредно пре него што ће се злодуси оборити на тебе, осетио сам присуство, осетио сам силе које су се плеле у океану ектоплазме који окружује свет. Сви људи су његов део, и они који живе и они који су давно умрли. Добио сам знање, више знања него што бих у правом животу стекао за стотину година. Осетио сам силе које су ме вукле на различите стране. Једна је била зло и она ме је звала да се придружим легијама сабласти, оних који су давно изгинули и оних који никада нису ни били живи. Био је то вилински краљ: звао ме је да постанем део олује. Друга си била ти. Ја сам био белина, неисписани лист хартије. Могла је превагнути било која страна. Али ти си била ближа и ти си победила. Постао сам свестан себе и почео сам да се борим да не узму и тебе. У океану ектоплазме време не протиче. Био сам сам и био сам слаб. Али ти си ми давала снагу. Успео сам да те отмем олуји и да те избацим на другој страни постојања тек годину дана касније, када су те овде већ прежалили. Физички и духовно ти си иста као пре напада. Ја сам талас на океану ектоплазме, веза између света и не-света."

Чвршће је загрлила прозрачно обличје. "Шта је заправо океан ектоплазме?" питала је.

"Можда природна творевина", рече Миран. "Он на овом свету постоји од памтивека, ни добар ни лош, он једноставно јесте. Али када су дошли људи, они су са собом донели своје страхове и мржње, завист, љубав и подлости. Донели су своја веровања, све древне ужасе и лепоте. Узбуркали су ектоплазму и створили бића по угледу на створења из својих религија. Што су се више плашили демона, то су ови постајали све јачи и бројнији, а што су они били јачи и бројнији, људи су их се све више плашили. Сва та мржња и бол... Мајко, знаш ли да олуја демона некада није постојала? Вилински краљ није постојао. Ми смо их створили својим присуством. Они нас мрзе зато што ми мрзимо себе!"

"Цирил", рече она. "И његова мржња. Због чега је такав? Зашто се толико изменио?"

"Када је дошао напад, био је ван себе од страха. Покушавао је да спасе све троје. Затим је одвојио једног коња из наше запреге, узјахао га и отишао. Нас је оставио злодусима. Да их задржимо док не побегне. Да узму нас уместо њега. Он нас се плаши, мајко. Ми смо његова нечиста савест. Био би много срећнији да нас нема."

Миран нагло подиже главу и загледа се у прозор према Дунаву. Јутро је свануло тамно и кишовито, ситне капи завиле су читав предео у измаглицу која је претила да ће се сваког тренутка претворити у снег. "Долазе", рече астрални дечак и ишчезе.

Један тренутак Ведрана се освртала по кући и покушавала да пронађе сина. "Ко долази?" питала је, а одговарала јој је само мукла тишина. Онда зачу груб ударац по вратима, кључ зачангрља у брави и врата се отворише према пепељавом јутру.

Запахнуше је ледени ваздух и мирис дима. Пред вратима је стајао Цирил у црном кишном огртачу, а иза њега је видела главе још неколико људи које је познавала. Стриц Роберт, помисли она, Вина и деца. Људи су је ћутке гледали, погурени у децембарској тмуши.

"Излази", рече Цирил.

Дохватила је огртач са столице и пребацила га преко рамена. Цирил пружи руку и грубо је повуче. Оклизнула се и замало пала на леденој скрами која се ухватила по утабаној земљи испред куће. Уто угледа у Цириловој руци тешки, оковани штап за пешачење.

"Крени", рече Ведранин муж.

Она примети да на рукама свих присутних светле уређаји за протеривање злодуха, произведени у неком заборављеном граду на другом свету.

Није проговорила ни реч док су је водили путељком прекривеним мешавином леда и блата између амбара, стаја и стогова сена према згради старе котларнице. Путем им се прикључивало још људи и до тренутка када су стигли на блатњави плато пред котларницом у групи је већ било више од тридесет особа. Тамо су стали у неправилном кругу око Ведране, обавијени белом паром која је избијала из цеви за грејање. Цирил јој приђе. Ледена киша квасила је Ведранину косу и сливала јој се низ лице. Док је гледала низ мргодних лица пред собом, она се сети да су некада пред зградом котларнице вршена погубљења дубравских криминалаца.

"Синоћ су погинули Веран и Миха, двоје деце куме Кристине", рече Цирил. Глас му је био тих и Ведрана га је једва разумела. "Олуја је продрла у насеље и поред антена и однела их."

"Жао ми је", рече она. Такве ствари су се ту и тамо дешавале, мада ретко. Заштитна средства нису била непогрешива.

"Са киме си разговарала јутрос?" упита је муж.

"Ни са ким. Ја..."

Нагло, без икакве опомене, Цирил замахну и удари је песницом у лице. Заслепљујући бол експлодира у Ведраниној глави и она само седе у блато. Покушала је да се придигне, опипавајући уста и виде да су најмање два зуба сломљена. Крв јој се слободно сливала на груди.

"То си ти учинила, вештице!" заурла он. "Гледао сам како умиреш, али вратила си се да нанесеш зла и другима. Мислила си да те нисмо препознали? Љуто се вараш!"

Дигла је главу и погледала га право у очи које су севале од беса и страха. Није се сећала да га је икада видела таквог. "Нисам никоме... учинила нажао. Зашто ми то радиш?"

Замахнуо је штапом и погодио је окованим крајем испод груди. Ваздух јој је у тренутку излетео из плућа и једно време није било ничега осим бола и осећаја да неће моћи да удахне и да ће се свакако угушити. Онда јој плућа поново прорадише, и она стаде да гута ваздух жедно, грцаво, као да јој је то последњи пут у животу.

"Убиј клетницу!" врисну из круга окупљених људи женски глас, ван себе од беса и некакве махните радости. "Убиј је – убиј – убиј!"

Штап се поново састави са Ведраном. Осетила је како је нешто прснуло када јој је погодио подлактицу и нова агонија преплави јој тело. Сиктала је, увијајући се по блату, полуслепа од неописивог бола.

Остали присутни почеше да јој прилазе.

"Линч", помислила је, превијајући се на тлу, обливена знојем и сузама. "Верују да сам ја крива за оно што их је снашло." Гледала је мотке и виле у рукама својих ближњих и тамне изразе који су им лица преобразили у нешто што није имало везе ни са чим људским.

"Не!" чула је врисак, детињи врисак, и пред руљом се обре Миран, сав трептав и прозрачан. "Не дирајте ми мајку! Ништа вам нисмо урадили!" Антене су опасно утицале на његово тело, оно се искрило и треперило попут пламена свеће на ветру, али дечак свеједно није узмицао.

Први редови на тренутак се заталасаше.

"Довела је своје злодухе!" хистерично врисну жена којој Ведрана није успела да види лице. "Уништимо је! Убијмо клетницу!"

Онда као да је нестало и последњег зрнца разума у њима. Навалили су на Ведрану не гледајући где ударају. Осети како је шутирају по глави и лицу, како је штапови погађају по ногама и трбуху. Читав свет био је ватрена агонија, увијала се и бацакала не би ли избегла ударце који су пљуштали одасвуда.

"Доста!" врисну Миран. И затим, за две октаве више: "Доста!!"

Нешто у том повику натера их да застану и да се окрену. Налет престаде, Ведрана придиже окрвављену главу и погледа Мирана.

Астрални дечак се мењао.

Тело су му захватали неконтролисани трзајеви и грчеви. Ектоплазмични велови почели су да му куљају из тела неописивом жестином, беле нити избијале су му на уста, очи и нос, упредале се једна у другу, увијале, гранале по ваздуху попут крошњи нематеријалног дрвећа. Ваздух је наједном био хладнији за десет степени, за педесет, киша се претварала у лед и почињала да звецка по изненада смрзнутом тлу пред котларницом. Изгледало је као да дечака захвата пожар ледених, прозрачних пламенова, куљао је на све стране све јачи, претварао се у заслепљујућу ерупцију и растао још више. "Ништа... вам... нисмо.. урадили..." шаптале су Миранове усне, а онда су се речи изгубиле у махнитом штектању и певуцкању које се ширило на обе стране звучног спектра, истовремено налик смеху, вриштању и завијању бесомучника.

Олуја, помисли Ведрана, довео је олују! Прозрачна обличја избијала су из погурене детиње прилике и шикљала у небо, брзо очвршћавала и постајала све већа. Али олуја никада раније није долазила усред дана, ошамућено прође Ведрани кроз главу. Гледала је како наказне прилике пупе једне из других, размножавају се деобом, цветају попут сабласних оријенталних цветова; гвоздензуби и брине искакали су из Мирана у облацима електричног пражњења, штриге и полуноћани дизали су зубате чељусти према преподневном небу, у ковитлацу снежних пахуља пружали су изобличене удове према сељанима. Мржња, помисли Ведрана. Њихова мржња призвала је демоне, а Миран је деловао као катализатор, као громобран кроз који је усмерена. Можда га је вилински краљ намерно послао као неку врсту тројанског коња уз чију помоћ ће се увући у Дубраву.

Окупљени људи панично су бежали. Демони су куљали на све стране, неупоредиво јачи и моћнији него у Гаврановом риту. У облацима плаве ватре обарали су се на одбрамбене антене, нестајали у њима на стотине, али су нове хиљаде излазиле из астралног дечака који је стајао на средини платоа попут двери отворених према паклу. Не могавши да издрже оптерећење које је допирало изнутра и за које нису биле конструисане, антене су отказивале једна по једна, док се број злодуха постојано увећавао.

Лошотије и унафи су се уз демонске урлике обарали на окупљене људе, увукли би се у њих и распрсли их у облаку крви као надуване балоне; гвоздензуби су наказним чељустима кидали удове и растрзали тела као крпене лутке. Полуноћани би зајахали човека и сисали док му се кости не би потпуно расточиле и док се овај не би као безоблична маса сручио подно њих. Крв жртава је оживљавала и почињала сама да се креће попут дивовских, гримизних амеба, обузета натприродним силама пред којима је престајала свака разлика између живог и неживог. Сабласти су се кретале све махнитије, биле су оркан који брише месо са костију, кида удове и дроби тела, њихови плави пламенови одбијали су се од зидова и алатки, плесали по антенама и електричним водовима, муње су претварале иловачу у стакло и разарале живо и неживо. Предмети су оживљавали и почињали да се помамно ковитлају изнад Дубраве. Астралне силе разулариле су се над насељем људи, дивљале све моћније, као да неће оставити ни камен на камену. Као некаквим чудом, сви удари остављали су Ведрану нетакнуту, тетурала се насељем као да је и сама сабласт, демон међу демонима, и гледала како бесомучне силе махнитају око ње. Миране, дозивала је кроз паранормалну олују, кроз бесомучни жрвањ ектоплазмичних сила које су дерале, кидале, чупале, изобличавале и уништавале. Пред њу излете Цирил, половина лица била му је расточена и покидана, тамо где га је захватио удар полуноћана. Ходао је кроз ковитлање живог и неживог, природног и натприродног попут слепца, у руци је држао нешто тамно и викао: "Ведрана! Ведрана!" Један гвоздензуб, чељусти довољно велике да преполови човека, налете му на леђа и силовитим ударцем истрже главу са рамена, а затим поче да раздире тело у непрепознатљиву хрпу меса и костију. Црни предмет паде пред Ведранине ноге и она га подиже. Био је то зарђали бајонет.

Олуја је стигла до врхунца. Ведрани се чинило да стоји усред разулареног оркана који је саставио небо и земљу, живе муње везле су заслепљујућу мрежу свуда око ње, сатанска обличја искрсавала су из хаоса, комешала се попут магле, мењала, ишчезавала, кидисала једно на друго и раздирала сама себе у ерупцијама електричне ватре. Чинило се као да се сама стварност распада у махнити вртлог најкошмарнијих привиђења, сви ужаси света сјединили су се у обличја која су се вртела, ковитлала, лелујала и претапала једно у друго. Бледе приказе које су око себе шириле дах смрти и распадања пружале су руке према Ведрани, покушавала да је обгрле, да је пољубе леденим уснама. Око ње појављивале су се приказе деце које су невиних лица шаптале најогавније клетве, да би се у тренутку прекриле мрежом распадања и изобличиле у незамисливе наказе. Ваздух је кључао и распрскавао се да би откривао слике паклених ужаса, једну гору од друге. Велове злокобне светлости стизали су велови таме, лудило је смртним прстима грабило Ведранину душу, погурила се и склупчала усред махнитања какво јој је превазилазило најмрачније море.

Напад је посустајао лагано, уз оклевање, астрална обличја полако су се враћала у непостојање, једно по једно, као да их је жао да напусте поприште бесомучног пировања, као да желе да обгрле макар још само један тренутак дневне светлости која им није припадала. За собом су остављала слику пустоши, разорену земљу и унакажена трупла. Али срце олује као да је и даље оклевало над Дубравом, као да оно најгоре још није стигло да проспе јед на обесвећену земљу.

Ведрана виде како се тама згрушњава над зградом старе котларнице, нешто злокобно се помаљало из дубина најмрачнијих мора. Она осети како се опаки смрад између тамних зидова од цигле утростручио, хладноћа олује као да јој се пробијала у само срце. Учинило јој се да нешто неизмерно зло пиљи у њена леђа и окренула се на време да види како се дивовско, сиво тело провлачи између поцрнелих зидова складишта. Један тренутак посматрала је масивно, попут зграде велико трупло које је подсећало на праоца свих сурих медведа света, а онда се лице немани окрете према њој, лице најдубљег зверства и промишљене, ледене интелигенције и она у њему наједном препозна израз који је видела толико давно код астралног двојника који јој је упловио у кућу. Осети очајање црње од смрти док ју је поглед на тренутак фиксирао, као да је пробада пакленом злобом и знала је да се нашла очи у очи са вилинским краљем. Онда се волшебна појава изгуби и распрши између зидова као да је никада није ни било. Олуји је дошао крај.

У полутами децембарског јутра заосталој после астралног напада на тренутке би почели да се оцртавају обриси полудовршених форми демона, као да неко покушава да нацрта њихове прилике у тамном ваздуху, али користећи се искључиво светлошћу, да би се тренутак касније нејасни пламсаји разишли попут таласа на површини вира.

Ведрана примети да су одсјаји најгушћи у правцу зграде котларнице и без икаквог разлога упути се тамо, као аутомат којим управљају само најнепосреднији пориви. Једва је мицала изубијане и осакаћене удове док се као у полусну тетурала између спржених и рашчеречених тела својих суграђана. Ту и тамо угледала би лошотију која би се тргла пред њом попут престрашене животиње, да би се тренутак касније разлила у зимском ваздуху и ишчилела. Капљице кише шкропиле су пепео тла и губиле се међу грудобранима од опеке напола разореним наиласком олује.

Котларница је била тако оронула као да је напуштена деценијама. Ведрана се изгубљено освртала по прозорима избијеним као силовитим експлозијама, зидовима сажеженим електричном ватром. Вода је капала кроз пробушену таваницу. Учини јој се да је неко једва чујно дозива из најмрачнијег дела грађевине и застаде пред оронулим улазом који као да је водио у само срце пакла.

Траке светлости појављивале су се и нестајале негде у дубини грађевине, као да је маме да закорачи још даље. Чула је високе, танке звуке, кикот нерођене деце и клецаво корачала, наједном сигурна да је једино живо биће у читавој Дубрави.

Угледала је Мирана у самом углу полупразне хале, сиво светло сливало се са разбијеног прозора и падало равно на њега. Њен синчић клечао је поред рашчереченог тела једног радника котларнице и пио крв. Када је зачуо Ведрану, подигао се на ноге и погледао је. Крв радника сливала му се низ браду, а питоми сјај његових очију заменило је жуто вучје светлуцање. Сада утваре владају Дубравом, помисли Ведрана, а мој син је једна од њих.

"Сада смо... само ми", рече Миран. Направио је пар корака према Ведрани и застао. "Не плаши се. Ти си овде безбедна. Ја сам се побринуо за то. Волим те, мајко. Ти си као ја. Дођи, загрли ме..."

Направила је корак уназад. Миран зађе у полутаму, а очи му блеснуше фосфорним сјајем. То није твој син, помисли она. То никада није био твој син. Жељно сећање, машта о ономе што не може бити, рече себи. Мртва си, Ведрана, и волела си мртво чедо.

Негде иза леђа чула је постојано капање воде. Окренула се, а иза ње био је управљачки пулт на коме је постојано светлела црвена лампица уређаја за истеривање демона. Мора да је направа била искључена када је наишао налет и зато је утваре нису разориле. Пуном снагом свога очајања Ведрана се баци према пулту.

Напола је очекивала да ће уређај расточити и њу, послати је у заборав као било коју другу сабласт. Иза леђа зачу махнити врисак док је Миран покушавао да је дограби пре него што јој прсти дотакну прекидач. Онда направа проради.

Неколико тренутака дечаково тело се лелујало пред Ведраном попут младице у снажном налету ветра. Бичолики пипци ектоплазме расцветаше се око њега, претворише у ауру која је плесала попут пожара. Онда приказа експлодира.

Удар је баци на све четири и она забауља по леденом, замашћеном поду, осећајући да више никада неће имати снаге да се дигне на сопствене ноге. Одблесци експлозије управо су замирали иза ње када поче киша.

Падали су комадићи тела Мирана Годама. Очајно је покрила главу и чекала да престане пљусак тамне парчади.

Дигла је главу много касније, јецаво удисала ваздух који се оштро осећао на озон. Мртав си, сине, вртело јој се по глави, поново мртав. Отишао у милион парчади. Ја заједно с тобом.

Немогућа тишина обухватила је насеље утвара, муклост града под морем. Ведрана се копрцала по клизавом поду, покушавала да се осови на руке. Онда зачу слабашни звук.

Један комад мртвог Мирана се померио. Затим још један. На првом се појави отвор: уста. Комад прошапта: "Ведрана."

А затим све више њих, хиљадама гласова, моћни хор Мирана разнесеног у милионе комадића:

"Ведрана."

"Ведрана."

"ВЕДРАНА!"

"Ве-дра-на."

Поклопила је уши рукама и упињала се да не почне да вришти.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]