|
|
 |
Dragan StojanovićBog zar tako hoće"Prokleta avlija" Ive AndrićaU jednoj od svojih značajnih zagrada, Andrić umetnutom rečenicom, koja prekida na čas fra-Petrov oduševljeni opis svitanja u Stambolu, daje na znanje čime takva ponesenost, u pričanju, u uspomeni, u životu sveta kojem ovaj fratar pripada, nužno mora biti propraćena. Njegovo sećanje na dane provedene u Carigradu pre mnogo godina možda u ponečem nije sasvim pouzdano, mnogo šta od onog što čini priču stiglo je do njega, pa, tako, i do čitaoca, posredno, no, kraj svega što u takvom pričanju, u danima kad se sudnji čas sasvim primakao, mora da učini donekle nesigurnim izveštaj o tome kako je 'stvarno bilo', doživljaj svitanja koji oživljava u fra-Petrovim rečima deluje kao nesumnjivo autentičan. U sumornim prilikama Proklete avlije, u kojoj se našao ni kriv ni dužan, fra Petar ima, ipak, i ovakve časove: ”Iziđem iz onog smrada i one tjeskobe, umijem se na česmi, pa sjednem i uživam, dok još nije povrvio onaj narod iz svojih ćelija. A kakvo je svitanje u Stambolu! Kazati se ne može. To nit' sam prije toga vidio nit' ću ikad više viditi. (...) Nebo porumeni pa siđe na zemlju; ima ga za svakog, za bogata i za siromaha, za sultana i za roba i hapsenika.”[1] Zadržimo pažnju na iskazu (smeštenom u zagradu) koji neposredno prethodi ovim fratrovim rečima, prožetim ozarujućim lirskim nabojem, rečima o zarumenelom nebu koje silazi na zemlju: ”(Bog zar tako htio i dao svaku ljepotu dušmaninu!)” (112) Fra Petar ne može a da ne dometne ovu opasku uz izveštaj o svojim mukama, ali i o trenucima ovakvih predaha u danima provedenim u carigradskom zatvoru. Primedba se javlja spontano, dakle neumitno. Za razumevanje njenog smisla i tumačenje pravaca po kojima se značenjski širi celinom Andrićevog romana, mora se najpre uočiti ta spontanost, ta nemogućnost da se ne javi, da bi se zatim postavilo pitanje otkud takva nemogućnost i kolika je stvarna smisaona težina ove zagrade. Kao i u drugim svojim delima, Andrić i ovde kao uzgred napominje – otud i zagrada – nešto što ima suštinski značaj i za tumača je upravo najplodotvorniji izazov. Pored ovoga, za razumevanje celine romana potreban je još jedan, od prethodno pomenutog relativno nezavisan interpretativni zahvat. Fra Petar, naime, po povratku iz Carigrada, u više navrata priča šta mu se događalo, sećajući se susreta, zbivanja, likova, ponavljajući, jer je to u ponavljanim pričanjima o istoj stvari neizbežno, nešto što je jednom već formulisao i držeći se nadalje toga. Jednom proživljeni događaji sedimentiraju se u priču, koja ih onda u narednim pričanjima zamenjuje. Osim toga, o glavnoj figuri, Ćamilu, fra Petar izveštava tako što priča šta je čuo da se u Smirni, gde se sve o svakome zna, pričalo o njemu: čitalac, kao i mladić koji sluša poslednju fra-Petrovu pripovest, kao i fra Petar sam, saznaju to preko posrednika u koga se u mnogo kojem pogledu može sumnjati, no od kojeg tamo pouzdanijeg nije bilo. Što je još važnije, fratar se priseća i priča kako mu se, po Ćamilovom nestanku iz Proklete avlije, ovaj priviđao, o čemu je i kako, u sebi, maštajući, razgovarao s 'njim'. U razgovorima koje su njih dvojica doista vodili, i zahvaljujući kojima se rodila i produbila njegova simpatija prema Ćamilu, ni jedan ni drugi nisu ništa govorili o sebi (74). Neposredno je od novopridošlog uhapšenika iz Smirne čuo priču o Džem-sultanu, koja do čitaoca stiže u sažetom obliku, ”šturo i kratko kazana” (87). Sve ostalo, i o prethodnom životu Ćamilovom, i o onom što je bilo, moglo biti, kad ga je nestalo, saznao je od Haima. A Haim je neko ko u svakome vidi uhodu, provokatora ili špijuna, ”ali njegova potreba za govorom bila je veća i jača od njegove nevolje i velikog straha” (51); od njega se sve moglo saznati, ali sve ”ispreturano i izlomljeno, nešto ispušteno, a nešto opet po tri puta ponovljeno, šareno, živo, ne uvek jasno, ali sa množinom svakojakih pojedinosti” (52) . Povremeno je ”snižavao glas do nerazgovetnosti i bacao ispitivačke poglede oko sebe, kao čovek koga mnogi gone i koji u sve sumnja” (54); što ga, međutim, nije sprečavalo da ”prizore koji su se odigrali između dvoje ljudi, bez svedoka, (...) ispriča do neverovatnih pojedinosti i sitnica”. ”I nije samo opisivao ljude o kojima priča nego je ulazio u njihove pomisli i želje, i to često i u one kojih ni sami nisu bili svesni, a koje je on otkrivao. On je govorio iz njih.” (53) Ćamil je, dakle, bar što se fra-Petra tiče, umnogome Haimova 'konstrukcija', koliko god da u njoj ima i prave istine. Karakteristično je da Haim nikada nije prilazio Ćamilu i fra-Petru dok su oni nasamo razgovarali, ako ne već o Džem-sultanu, onda o pročitanim knjigama; o svom sugrađaninu govorio je on fratru isključivo kad su njih dvojica bili sami. Nešto od njegove paranoidnosti nije moglo da ne okrzne i samog fra-Petra, posle Ćamilovog nestanka.. ”Istina je”, mislio je on, ”da je ovaj Haim poremećen čovek i da vidi opasnosti i gde ih nema, ali sve može biti.” (102) Sa svoje strane, Haim se, prirodno, fra-Pertu žali na poremećenost i ludilo sveta oko njih: ”Sve sam bolesnik i ludak, i stražari i hapsenici i špijuni (a gotvo svi su špijuni!), da i ne govorimo o najvećem ludaku, Karađozu. (...) Ukratko, sve ludo, osim vas i mene.” ” – Sve sam, ludak, časti mi!” (115, 116) Kad fra Petar priča, on, dakle, priča kao jedan od dvojice 'normalnih' u Prokletoj avliji, kako ga je, nekad, onaj drugi među 'normalnima' tamo ocenio. Sam on, pak, ni najmanje ne deli takvu Haimovu galantnu procenu. Njemu nije izmakao Haimov ”čudan i čudno usredsređen izraz kakav se vidi na licima ljudi koji se u sebi rvu sa svojim pogrešnim mislima i uobraženim strahovima” (68). S druge strane, iako to opaža, fra Petar ne može da ne sasluša njegove priče o Ćamilu, da ih ne primi i ne prihvati, sve dok i sam ne počne da se predaje fantaziji kako razgovara s tim nesrećnim mladim čovekom. Fra Petar će Ćamila pamtiti celog života; Haim će ga zaboraviti tako reći trenutno. Dolaze nove crne vesti, druge priče o nepravdama i stradanjima: ”Sve ih on brzo u sebi preradi, ispriča, i zaboravi.” (115) Nije sve, naravno, ni u obaveštenjima ovako dobijenim, pouzdanim koliko u takvoj situaciji i kad se ima posla sa takvim ljudima ona mogu biti. Postoje i lični, neposredni utisci. Fra Petar je u Ćamilu odmah, pre nego što je o njemu išta saznao, osetio nekog ko mu je blizak, svakako neuporedivo bliži od bilo koga među drugim stanovnicima Avlije. Našao je nekoga s kim zaista može i želi da razgovara; ”ali je u sebi odmah pomislio: ja ovo razgovaram s bolesnim čovekom” (48). I to saznajemo od njega, iz njegove priče. Njihovo zbližavanje je zbližavanje ljudi koji u onom drugom odmah osećaju čoveka od duha, po tome, dakle, srodnog. Za lik samog fra-Petra bitna je, međutim, impresija koja mu se takođe odmah nametnula: ”Kao i jeste Turčin, i nije, ali nesrećan čovek je sigurno.” (50) Otud i veliko sažaljenje koje oseća prema njemu, pogotovu kada u svojim izlaganjima o Džem-sultanu Ćamil prelazi na ton lične ispovesti (90). Fra Petar oseća želju da zaustavi svog sagovornika na tom putu bolesne identifikacije, ali ga upravo simpatija i preveliko žaljenje sprečavaju da nešto u tom smeru doista pokuša i postigne. To ide čak tako daleko da se on u jednom času oseti ”kao sukrivac u tom ludilu” (92). Koliko je Prokleta avlija pripovest o fra-Petru i Ćamilu, toliko je i priča o pričanju, putanjama priče, relativnosti i uslovnostima istine ispričanog. Tamo gde poremećeni ljudi govore da je oko njih sve sam ludak, a jedino oni 'sve znaju' o onom što je za priču glavno, i gde se to 'glavno' javlja u perspektivi predsmrtnog sećanja i tako se još može ispričati kao ono što je bilo i što nije bilo nego je samo 'bilo' kao priviđenje, onda se tek u tumačenju tih okolnosti može dospeti do praga pitanja – ovde postavljenog kao središnje – zašto je nemoguće da se fra Petar spomene lepote carigradskog neba, koje je ”sišlo” na zemlju, a da odmah ne spomene i ”dušmanina”, kome je, eto, i ta, najveća lepota data. Prokleta avlija ostala je nezaboravna, pored svega ostalog i po tome kako je bila ”sjajem prelivena” (113). Sa čim umire fra Petar: sa žalošću, kakvu Ćamilova tragedija, kao tragedija uzvišene i plemenitije duše, kod duhovnika poput njega mora izazvati, i koju on pred mladićem, koji ga na kraju još sluša dok poslednji put o tome priča, iznova evocira; ili sa ovim sjajem koji se s neba spustio na Avliju, to prokleto mesto, kao i na sve što postoji; ili, možda, s pomirenošću i sa jednim i sa drugim, datom onima koji iskustvo sveta umeju da presele u priču? Ovo pitanje je svakako u nekoj vezi sa završnim akordom u Prokletoj avliji koji određuje ”prosta činjenica da se umire i odlazi pod zemlju”, to jest da ”nema više ni priče ni pričanja”, da ”nema Stambola ni Proklete avljije”, ni svih tih ljudi o kojima je bilo reči, pa, onda, ”ni ljudskih zala, ni nade i otpora koji ih uvek prate”. ”Ničeg nema.” (119) Ovo treba pobliže razmotriti. Paranoidni Haim preneo je fra-Petru ono što se znalo u Smirni, i što je on, kao takvo, znao o autoprojekciji Ćamilovoj (”On je potajni Džem. Tako se drži i ponaša prema svemu i prima sve oko sebe.” /62/), u kojoj je bilo nečeg od kompenzantorne manije veličine, specifične utoliko što je to veličina u bolu i porazu. Ćamil, naime, ne može biti zalečivo ili tek kako bilo nesrećan. Iza onog što se pričalo i šuškalo, da su mladiću koji se povukao iz sveta ”knjige udarile u glavu” i da je ”'preučio'” (60), stajalo je to da lep, otmen, bogat i učen mlad čovek, kakav je Ćamil bio, nije mogao isprositi devojku Grkinju, u koju se (slično Osmanu iz Omerpaše Latasa) zaljubio ugledavši je ”kroz ogradu jedne male i bujne bašte” (58) i čijoj se lepoti sav besprizivno predao. Iako po majci i sam Grk, i upravo zbog toga, Ćamil je nije mogao dobiti. Otac devojčin, ”ćiftica sitan i rastom i duhom” (58), dočekao je priliku da pokaže svoju važnost i snagu. Radije će, govorio je, kćer ”u more poslati” (58), nego što će je dati za nevernika, mada bi tačnije bilo da je rekao inovernika, koji je, pri tom, još i ”mešane krvi” (55). Automatsko poistovećivanje nevernika i inovernika upravo i ukazuje na srž problema. Za Ćamila je to što je njegov otac-'nevernik' takođe imao ženu Grkinju (koju je, po mišljenu grčke zajednice i on bio 'oteo'), bila samo dodatna otežavajuća okolnost. Brakovi te vrste su, doduše, u načelu bili mogući, čak i bez promene vere supružnice. U stvarnosti, druga vera se uvek mogla istaći kao velika prepreka: u inovercu se ne procenjuje čovek kakav doista jeste, već se njegova pripadnost 'onim drugima' unapred ocenjuje negativno. Duh konfesionalne pripadnosti zamračuje pogled na bilo šta drugo. Svako, ma koliko inače bio u svakom pogledu sitan, može 'porasti' pozivajući se na svoju pravu veru i svoj strah božiji. Tako i ćiftica čija bi ćerka bila Ćamilova sreća. A gubitak njene lepote, jednom viđene, potpuno preusmerava mladićev život. On se za svoju izabranicu ne bori. Kao da je, sa svojim duhovnim sklonostima i svojom osetljivošću, predodređen za nesreću, on se povlači ”sa primljenim udarcem” (59). Otac-ćiftica javlja se u ulozi neumoljivog graničara koji čuva granicu koja deli vere. Sve što je govorio, govorio je ”kao da su on i ta njegova vera glavna stvar, a ćerka sporedna” (59). Tako, u stvari, i jeste, jer u strahu da Turčin, taj polu-Turčin-polu-Grk, ne otme devojku, on je udaje silom, ”gluvo, bez svadbe, krijući mesto i dan odlaska” (59). Nesreća, dakle, ne pogađa samo Ćamila, ali je zato barem verska granica ostala, ovog puta, zaštićena, neprekoračena. S gubitkom voljene lepote, Ćamil nešto i dobija; saznaje ono što ranije ”nije ni slutio: šta sve može da deli čoveka od žene koju voli, i uopšte ljude jedne od drugih” (59). Naravno, znati takve stvari načelno, sasvim je nešto drugo nego osetiti gubitak bića do koga je čoveku najvećma stalo. Uskraćena lepota i ”primljeni udarac” odvode Ćamila u potragu za nečim što neće biti zaprečavano granicama ove vrste. On se otuđuje i od Grka i od Turaka, od 'normalnog' života i društva kome, prema ustaljenim očekivanjima i po svom socijalnom položaju, pripada: ”družio se jedino sa ljudima od nauke, bez obzira na to ko su i šta su po veri i poreklu” (59). Nauka, tako bi moglo izgledati, nepristrasna je i lišena predrasuda; ona premošćuje unesrećujuće razlike, ako ne u slastima ljubavi, ono barem u zadovoljstvima i sreći saznanja. Ovakav put, međutim, pokazuje se kao dvostruko koban za Ćamila: odvodi ga ka tome da utopi svoju egzistenciju u egzistenciju odavno pokojnog Džem-sultana, dakle u identifikaciju u kojoj će, upravo u nesreći, dostići tužnu, ali ipak veličinu, visoko ('sultansko') dostojanstvo po velikoj nesreći. Osim toga, taj manevar njegove povređene duše izazvaće i tragičan nesporazum sa stvarnim svetom politike, moći, ali i palanačkog podozrenja, tupoumnosti i skučenosti, u kojem živi, što će ga, na kraju, po svemu sudeći, stati i glave. Fra Petar je svojevrsni svedok dvostruke zle kobi Ćamilove, u svetu gde je – tako po svemu izlazi – vera glavna stvar, a čovek sporedna. Pri tom, naravno, okviri vlasti, politike i moći ne smeju biti ugroženi, ni u nečijim mislima. To se, bez obzira na veru, podrazumeva u svakom slučaju. Klimaks priče o fra-Petrovom odnosu prema Ćamilu nastupa kad u ranu zoru, koja sjajem preliva Avliju, fratru stane da se priviđa njegov mladi sagovornik. Tu sad od samog fra-Petra zavisi kako teče ”razgovor” koji njih dvojica vode, jer ga on vodi sam sa sobom. U tom zamišljenom razgovoru fra Petar izvlači do kraja one crte Ćamilovog lika koje je prethodno Haim, pričajući o ranijem njegovom životu, već osvetlio, kao i one koje je fratar mogao da sagleda u neposrednom dodiru s Ćamilom, dok je on još bio s njima u Avliji. U prvi mah mu se on priviđa kao Džem-Ćamil (112), da bi, zatim, dok ga ovaj 'gleda' ”kroz suze” (114), postao samo ”nesretni Džem” (114). Važno je uočiti kojom reči fra Petar 'dovodi' Ćamila, u svom priviđenju, pred onog ko sluša njegovo pripovedanje: ”a uza me se kao privije Džem-Ćamil” (112), a ne manje značajno je i to što saopštava da tako ”srdačno i prosto” (113), dok je Ćamil bio tu, nije umeo s njim da razgovara, da je imaginarni razgovor bio kao ”sa nekim od mlađih fratara iz mog manastira, kad ga napadne taedium vitae” (113). Utešiteljska nastojanja fra-Petrova polaze, dakle, sa određene, ovim naznačene pozicije, reči ohrabrenja i bodrenja imaju smer i snagu uslovljenu tom pozicijom. Ako se neko uz nekoga privija, to znači da on traži zaštitu i veruje da je onaj uz koga se privija može pružiti. Tako je, samom upotrebom upravo ovog glagola, njihov odnos, kako ga fra Petar zamišlja i oseća, dat kao odnos naročite prisnosti, poverenja, pa i svojevrsne nežnosti: u privijanju uz nekoga ima blagosti, milošte, nečeg od samopredavanja, kao i od prihvatanja, i čitavo jedno polje gotovo potpunog uzajamnog razumevanja. U onome: ” – Uranio, zoru prevario! Svanulo, Ćamil efendija. Hej!” (113), ima mnogo ljudske srdačnosti i topline, ali i nenametljive nadmoći starijeg čoveka uz koga se neko mlađi, i nečim mučen, ”privija”. ”Ćamil efendija” nikako, razume se, ne može biti kao neki od ”mlađih fratara”, ali ga fra Petar, što je možda i prirodno, i neizbežno, jer drugačije naprosto on ne može, ipak oseća tako nekako, u meri u kojoj mu se, takođe, pre toga morao učiniti i da jeste Turčin, a i da nije. Dobronamernost fra-Petrova je potpuna i nesporna, njegova sućut istinska i nepatvorena. Ali i jedno i drugo ispoljava se sa pozicije kakvu on jedino može imati i koju je Andrić tananim potezom i neupadljivim sredstvima uverljivo oblikovao. Ironija fra-Petrovog položaja je u tome što on, dok mu se Ćamil priviđa, ubeđuje mladića čiji se lik leluja u duvanskom dimu da se okane fantazija, ”očinski” (113) ga kori što ne vidi ono što je oko njega, ”a vidi ono čega nema” (114). Dok tako reći halucinira da se Ćamil privio uz njega, fra Petar mu najdobronamernije prebacuje njegovu zanesenost Džemom, pri čemu, uza sve relativizacije pripovednih posredovanja, ostaje jasno da su Ćamilov duh i njegovo biće u celini mnogo snažnije i 'stvarnije' prožeti tim sultanom nego što fra Petar može trajno da se poistoveti sa Ćamilom. Ćamil se egzistencijalno udvostručava, ali konačno i neopozivo; u Haimovoj završnoj priči o tome šta je 'naposletku s njim bilo' – pogotovu. ” – Ja sam to!”, tako je (Haim odnekud zna da je tako bilo) Ćamil naposletku odgovorio istražiteljima, i tako zapečatio svoju sudbinu. Fra Petar se, takođe, u svom priviđenju uvišestručava, ali samo na kratko i bez dubljih posledica. On se otima i uspeva da se otme 'ludilu', njegov identitet ostaje netaknut. To kako mu se učinilo da se Ćamil privio uz njega, ostaje dubok doživljaj, iskustvo, predmet za kasnija pričanja i prepričavanja, ali on, posle svega, ostaje ono što jeste i što je bio, naime fra Petar. Samo u jednom trenutku, u lepoti svitanja i prisnosti Ćamilovog privijanja uz njega, on više nije naprosto samo on sam. Budući da ga muči ”teška misao” (111), da ga pritiska to što zna da je nevin a zatočen je, svašta mu je, kako sam kaže, izlazilo pred oči, samo izlaza nije video. Dok je ”deverao s jadnim Ćamilom” (111), bilo mu je bar donekle lakše, ali kad je ostao i bez njega (a ”nigdje čovjeka da porazgovaram s njim” /111/), on imaginira Ćamila, pa se tako, dok 'razgovaraju' o nedopustivosti i opasnosti toga da se čovek ne drži stvarnosti, ”a vidi ono čega nema”, ne samo udvostručava – fratar i mladić koji se ”privio” – nego i utrostručava, jer Ćamil je Ćamil-Džem: Džem, koji ima sopstvenu, iako minulu egzistenciju, već je 'u' Ćamilu; štaviše, pošto on koji je doživeo to kratkotrajno utrostručavanje nije više isti onaj koji dugo potom, pred sam kraj života, o tome priča pred mladićem ”kog su za trenutak zanela sećanja na priču i osenila misao o smrti” (119), on se učetvorostručava – fra Petar na samrti, koji priča, i fra Petar u čijem je priviđenju nekada bio Ćamil u kome je Džem koji je još mnogo pre toga živeo i umro. To utrostručavajuće priviđenje javlja se da bi se odagnala sopstvena ”teška misao", sopstvena i Ćamilova, sopstvena u njegovoj i njegova u svojoj, a učetvorostručenost, u luku od onog ko je pokušavao da pobedi tešku misao do onog ko o tome priča, ukazuje na istinu o životu u svetu, o stvarnim i imaginarnim vezama u njemu, koja se pomalja, prelama i izmiče, preliva se i skriva, koliko se i rasvetljava i daje. U 'svetu' ovog romana, koji ume da bude i ”sjajem preliven”, nepravda, moć, nemoć pred vlašću, vera, vere, izmešane kulture i izukrštane ljudske sudbine, sve to čini da čovek ne sme ni da se obraduje (112), kao što pokazuje slučaj onih Bugara koji su odnekud ipak pušteni na slobodu, jer događa se i to. Nevin čovek u zatvoru, suočen s posrnućem plemenite duše, takođe nevine a utamničene, to je tragična okosnica, u ambijentu strašnom i odurnom, u ponečem i smešnom, gde se priča, i fantazira, poglavito o ženama, njihovoj besprimernoj lepoti i besprimernim uspesima kod takvih žena; i gde se strahuje i od onog od čega treba strahovati i od onog od čega ne treba, i lúdi se i od jednog i od drugog. To je Prokleta avlija, to je svet.
Zlo i nedostojna, bedna komika sveta, izmešani, no na trenutke i ”sjajem preliveni” – kako to razumeti? Fra Petar zna strane jezike, poznaje razne zanate, video je sveta koliko-toliko, jednom reči, on, osim dobroćudnošću i veštinom pričanja, trezvenošću i blagorodnošću, pridobija čitaoca i izvesnom širinom svoje ličnosti. U bosanskoj zabiti, gde provodi svoj život u samostanu, on svojim pričanjem šta je video i doživeo unosi širinu vidika nepoznatog i dalekog, u svakom slučaju drugačijeg, što ima utoliko veću težinu kada se pomisli da je i za Istok i za Zapad mesto sa kojeg dolazi i na koje se vraća daleka granica na razmeđu svetova i kultura, kraj zabačen i u svakom pogledu zaostao u odnosu na 'civilizovani svet', svetska središta vlasti i moći, na obe strane. U svakom slučaju, u poređenju sa fratrima kakav je, recimo, fra Mijo, koji popisuje stvari ostale za njim, i u svojoj 'čuvarnosti' žali se čak i na to što se tako mnogo ložilo dok je preminuli brat bolovao (10), fra Petar odudara od skučenosti, zatvorenosti, pa i grubosti sredine kojoj inače i sam sav pripada. Utoliko treba istaći i njegovu dobrotu i otvorenost prema drugom čoveku, koje se posebno jasno pokazuju u njegovom saosećajnom odnosu prema Ćamilu. Njegov identitet katoličkog redovnika nije 'obezbeđen' zatucanošću, slepilom za sve što ne odgovara njegovoj slici sveta ili nazorima koje je usvojio i koji ga iznutra duhovno određuju. On će požaliti čoveka u čoveku, duboko i istinski će ga se kosnuti tuđa patnja. Bolja i razvijenija duša oseća patnju druge bolje, nesrećne duše. Ali, kao što u pripoveci Trup on ne može da usni neunakaženog, ponovo stasitog i naočitog[2] Čelebi Hafiza, kakav je morao biti pre nesreće, i koga takođe, na svoj način, kraj svega što je ovaj bio i šta je radio, žali ”kao živi spomenik”[3] patnje i ljudskog zla, a da ga pri tom u snu ne prevede među one koji, kao da su u čistilištu, pripadaju u stvari njegovom, fra-Petrovom svetu, pa je i sažaljenje, dubinski, moguće tek kao sažaljenje prema duši željnoj molitava[4] u onostranom arealu koji fratar kakav je on jedino može da zamišlja i sanja, i u koji veruje, tako i u Prokletoj avliji, kad sretne nekog ko je izvesno nesrećnik koga moraš požaliti, on u takvom čoveku istovremeno, i kao s nekom vidovitošću, jer ništa o njemu još ne zna, vidi nekoga ko ”kao i jeste Turčin, i nije”, i sa kim, kada najviše želi da mu pomogne, bilo to i u imaginarnom razgovoru, opšti tako što ga, kao ”Ćamil efendiju”, najboljim delom svoje sažaljive i dobrohotne duše upodobljava nekom od svojih mlađih fratara, kad ih treba osokoliti, jer ih je spopao taedium vitae. Utoliko on kao da upravo priziva Ćamila da se, tako očigledno nesrećan, privije uz njega, kako bi se njegova dobrota, sad ne u snu već u priviđenju, imala na koga da izlije. Za hrišćanina, nesreća kao da je neko posebno odličje, koje naročito treba ceniti. Samilost prema nesrećniku spada u najpohvalnije potencije nečijeg bića, ukoliko je ono hrišćansko. To nije u svim kulturama tako, pogotovu ne u svim vremenima. U svetu kome pripada fra Petar, to je nesumnjivo tako. U tom istom svetu, međutim, nesrećnik mora najpre biti 'obrađen' u skladu se onim što bitno određuje poziciju onog ko žali i bio bi, možda, rad i da pomogne. Do takvog pokreta u njegovom duhu, snu ili snoviđenju, koji za rezultat ima ovu 'obradu', dolazi, naravno, bez refleksije, bez angažovanja volje, bez proračuna, kao što se automatski, spontano i bez refleksije, u priči Sarači, javlja pomisao da je jazuk što je Stanka, sa svojom lepotom koja uzbuđuje svakoga, ”u onoj vjeri”[5]. Da bi svet bio ljudski svet, on mora biti nekako uređen; u njemu moraju biti vidljive i prepoznatljive tačke koje će omogućiti vrednosnu orijentaciju i određivati smisao i domet pojedinih postupaka ili poduhvata. Tome služi kultura, koja na jednom nivou znači običajnost, na drugom moral, na nekom trećem umetnost, a, dovoljno široko shvaćena, obuhvata ona i religiju, kao što, svakako, obuhvata i pravo koje sprovodi ili kojim se ispomaže vlast. Čovek se mora nekako snaći na svakom od ovih nivoa. Pod pritiskom obrazaca i normi koji tu vladaju on određuje svoje ponašanje, odnosno ono njima biva određeno. Kada se taj pritisak dovoljno interiorizuje, u bilo kojoj ravni, određeni vidovi ljudske aktivnosti javljaju se automatski, to jest ne mogu se ne javiti. U 'svetu' Andrićevih dela, a tako je i u Prokletoj avliji, najdublje se u ljude utiskuju religijski sadržaji, naročito kada treba da se istakne razlika prema drugoj, 'nepravoj' veri. Fra Petar nije slep ni neosetljiv za vrednosti drugog čoveka. Za razliku od svojih sustanara u Avliji, Bugara, koji kad prvi put ugledaju Ćamila reaguju ”kosim pogledima”, koji su značili ”strelovit ali nedvosmislen izraz negodovanja, opreza i odbojne solidarnosti: Turčin!” (45), on će s pridošlicom uspostaviti ”neobično prijateljstvo” (74). 'Obrada' kojoj on u sebi podvrgava Ćamila posledica je mnogo suptilnijeg delovanja onog pritiska koji nalaže da se od inovernika-'nevernika' čovek svakako distancira, ako već ne podrazumeva i aktivnu, ničim neizazvanu odbojnost ili čak mržnju. Fra Petar, naprotiv, približava sebi Ćamila, ceneći njegovu nesreću, koju vidi. S tako približenim čovekom, koji kao i da je Turčin, a kao i da nije, neobično prijateljstvo ispunjava sažaljenje i iskrena tuga. Za tu tugu se, uostalom, domišljaju i dublji razlozi, bolje reći i oni se spontano iznalaze. Ne kaže, naime, Ćamil fra-Petru zaista da on uopšte ne vidi svu tu ”ljepotu u boga” (113), da je njemu ”a ponoć a zora, sve isto. Nema svanuća” (113), već to fra Petar sam dorađuje u svojoj fantaziji sliku koja se u njemu prethodno stvorila, saobrazno kojoj Ćamil ima da kaže tako nešto. To su fra-Petrove reči pripisane Ćamilu, koje bi on 'morao' reći, ako je takav kakvog ga fratar vidi i kakav mu je, u neku ruku, potreban. U prikazu turobnog obitavanja u Prokletoj avliji, motiv svanjivanja, jutarnje rumeni, zore, nebeskog sjaja, javlja se više puta. Recimo, kaže se da se iz Avlije ne vidi ništa, ”samo nebo, veliko i nemilosrdno u svojoj lepoti...” (22). Prve noći koju provodi pored Ćamila, fra Petar se budi u svitanje, ”pri bledoj svetlosti zore, koja je tamo napolju morala biti raskošna...” (45) Jedan od prvih razgovora sa Ćamilom traje sve do večeri: ”Jedno vreme i celo dvorište bilo je puno rumenog odsjaja, ali se brzo praznilo kao nagnut, četvrtast sud, i sve se više punilo senkom prvog sutona." (49) Očigledno je da je fra Petar imao oko za nebesku svetlost i njenu lepotu, kao i sposobnost da se o tome na odgovarajući način izrazi. Ovaj niz kulminira njegovim zapažanjem da ostaje neizrecivo kakvo je svitanje u Stambolu, kad ”nebo porumeni pa siđe na zemlju” i Prokleta avlija se u njegovoj viziji ukaže kao ”sjajem prelivena”. Međutim, ni takvo njegovo, za lepotu nebeskog sjaja budno oko, ni spremnost i mogućnost da o tome govori i posle mnogo godina, sve do, tako reći, svog poslednjeg časa, ne izmiču onom pritisku da se sveobujimajuća lepota, ako je zablistala u Carigradu, proprati primedbom koja se tiče tog grada kao pre svega dušmanske prestonice. Pri tom, naravno, ta primedba ne može da se nimalo ne tiče i same te lepote koja ushićuje. Mora da je sami Bog tako hteo da i dušmani budu ozareni takvim velebnim nebeskim sjajem. Tajanstvena je i nedokučiva volja Božija. Fra Petar ne želi ništa da prebacuje Bogu, ali ono ”zar” u njegovom iskazu otvara prostor u kome ljudi ne mogu da ostanu sami ni sa svojim divljenjem prema Božijem svetu, ukoliko u tome nisu nekako podržani neprikosnovenim autoritetom, ne pitajući se o poslednjim razlozima. Lepota je ogromna i neuporediva, ali ipak ne takva, ne tolika, da bi potpuno potisnula ili sprečila pomisao da se ukazuje među dušmanima, i dušmanima. Ona izaziva nezaboravan drhtaj u fra-Petrovom biću, ali taj drhtaj ga neće tektonski pomeriti, izmeniti: spoznaja da je najvažnije biti otvoren za lepotu i sposoban da se ona vidi i podnese, da se ponese sa sobom zauvek, da je to, svakako, važnije nego bilo šta drugo što smo prisiljeni da gledamo i nosimo sa sobom u ljudskom svetu, takva spoznaja fra-Petru nije moguća. Upravo ga međe ljudskog sveta, i to one konfesionalne, sprečavaju da ostane naprosto zadivljen i potpuno ispunjen divljenjem. Njegov kršćanski 'identitet' omogućava mu da na svoj način zavoli Ćamila, da oseti želju da ga išupa iz nesreće njegove sumanute identifikacije sa Džemom, da ga čak hrabri da će se ”u zdravlju i na slobodi svakog dobra i svake ljepote nagledati”, ”daće bog” (113), ali da se nebesko obasjanje javilo u 'dušmanskom' ambijentu, to se takođe, ipak, i uprkos svemu, mora pripomenuti. Naknadno, u potonjem pričanju. Spontanost fra-Petrovog iskaza: ”Bog zar tako htio i dao svaku ljepotu dušmaninu!” navodi da se uporedi sa spontanošću koja se, u analognim situacijama, javlja i drugde, bilo da je reč o lepoti ili o nečem drugom. Andrićev svet je svet neotklonjivog interiorizovanog pritiska koji izaziva ovu spontanost. Konfesionalni jaz i iz njega zjapeća netrpeljivost, nekad zatomljena, nekad otvorena, ne dopušta da makar lepota ljudskog bića ili čak i samog neba bude lepota i ništa drugo doli to: u fascinaciju njom mora se primešati još nešto: žaljenje (”Jazuk što je u onoj vjeri”) ili traženje vrhunaravnog objašnjenja i, bezmalo, opravdanja za njeno javljanje na takvom mestu (”Bog zar tako htio...”). Ima u tome i neke pomirljivosti (jer ako već Bog tako hoće, šta se tu onda može), no pomirljivost nije što i samozaborav u opijenosti, upravo i ponajpre kad je o vezi sa Bogom reč. Zna se ko sam i gde sam ja, a ko su i gde su 'oni' sa svojim bezbožnim zabludama. Za 'svet' kakav je Andrićev već je vrlo mnogo i to što fra Petar može sa nekim ko je kao Ćamil da saučestvuje onoliko koliko saučestvuje, da oseća ono što oseća. Da li je to u takvom 'svetu' i maksimum dobrote koji se može postići, na to teško da ima odgovora. Može izgledati da su takve primedbe, kakva je ova fra-Petrova, uzgredni komentari koji se zapravo suštinski razminjuju sa fenomenom povodom kojeg su izrečeni. Zar naglasak nije ipak na samoj lepoti, a ne na onom što se uz nju prideva? Težina takvih reči, međutim, upravo i jeste u tome što one ne mogu da izostanu ni tada kad se govori o lepoti koja je nesumnjivo fascinantna za svakoga. Da je takva, to niko i ne želi da ospori, ali se lepoti ne dopušta da bude to što jeste, dakle nešto što ozaruje, usrećuje ili obećava sreću, bez konfesionalno uslovljenog, u biti mehaničkog i inercijom predrasude vođenog vrednovanja 'našeg' i 'njihovog'. Kao da će mogućnost prepoznavanja samog sebe i svog identiteta kao, na kraju krajeva, ipak jedino prihvatljivog, biti smanjena ili čak ukinuta ako bi se bar lepoti ostavilo da bude to što jeste bez obzira da li je kod 'nas' ili kod 'njih', ako bi bila svačija i za svakog podjednako neokrnjena bilo čim. U fascinaciju njome se unosi senka tuđosti, koja nju samu ne mora da kvari, ali fascinaciju menja, preusmerava, razblažuje. Utoliko je onda razumljivije zašto, u pripoveci Anikina vremena, Mula Mehmed u svoju sveščicu, pored Napoleonove ”bezumne namere” da ratuje sa sultanom beleži i to kako se te godine kad se u beogradskom pašaluku pobunila raja ”pronevaljali u kasabi jedna žena, vlahinja”[6], da bi odmah morao (u zagradi) da doda: ”(Bog neka pomete sve nevernike!)”, jer bez te umetnute napomene u zagradi ne bi uopšte mogao da nastavi rečenicu, pri čemu se ta primedba odnosi zar koliko na pobunjenu raju toliko i na raspomaljenu vlahinju. Zna se gde je i u čemu je dobro, a gde i u čemu zlo. Bez toga, onda, ni priča o Anikinoj lepoti ne bi mogla da poteče.
A ako se čitalac ovde već priseća i drugih Andrićevih dela, onda može na trenutak da prizove i priču Smrt u Sinanovoj tekiji. Njen glavni junak je sveti čovek Alidede. Za fra-Petra znamo da je Carigrad video ”u svoj njegovoj sili i lepoti” (117) s azijske obale prilikom odlaska u progonstvo, u Akru, pošto je pušten iz Proklete avlije. Pre toga je, osim meseci provedenih u zatvoru, tamo proveo nepunih godinu dana. Alidede je u Stambolu proživeo četrdeset i pet godina. Kad je osetio da mu se bliži kraj, odlučio je da se vrati u Bosnu. To izaziva nezadovoljstvo kod poštovalaca i učenika, a on, budući da nikad u životu nije ”kazao reč koja rastužuje ili nipodaštava drugoga”[7], ne govori šta je pravi razlog, to jest da oseća blizinu smrti. I od bolnog rastanka , kaže pripovedač, ”umeo je da napravi nauk i lepotu”.[8] Ne treba, govorio je Alidede učenicima, da se čude što napušta Carigrad, vernik svuda može da se moli; gde je Istok, to se svugde može odrediti; voda svugde može da pređe preko onih četrdeset kamenčića. ”Pa što da ga žale kad odlazi u Bosnu, iz koje je nikao, i koja je puna lepote božje kao ma koja druga zemlja u svetu? Čovek je dužan svome zavičaju.”[9] Slutnja smrti navodi ga da učenicima kaže ove reči. Ako im je zatajio pravi razlog za svoju odluku, istinu o lepoti Božijeg sveta možda i nije. Nije sve ni u Carigradu. I najmračnija mesta ume da prelije višnji sjaj: duh i oko to znaju, iako ne uvek, ne svačiji. Napomene
// Projekat Rastko /
Književnost / Nauka o književnosti // |