Dragan Stojanović, Beograd

Zamračeno mesto

Zusammenfassung

Nemirna godina Ive Andrića

U pripoveci Nemirna godina tematizuje Andrić odnos sveta u kojem vladaju moć, bogatstvo i ugled, shvaćenih onako kako se shvataju u bosanskoj kasabi sredinom devetnaestog veka, i lepog bića, Cigančice Gage, koja u tom svetu iskrsava i pokazuje svojom pojavom i dejstvom na biće glavnog junaka, gazda-Jevrema, krhku i prolaznu moć lepote, ali i to kako život lepote može postati lepota života.

Da li je Dante zahvatio sve tamne slike života? Nije li neku ponornu kombinaciju čovekovih duševnih energija smetnuo s uma? I u najpotpunijim katalozima se ponešto ispusti.

Galeriju mračnih portreta ljudi ustremljenih ka moći proširio je Andrić, u bitnom, likom gazda-Jevrema, u pripoveci Nemirna godina, pokazujući šta ljudima ove vrste susret sa lepotom može doneti a šta im razminuće s njom svakako uskraćuje.

Gazda Jevrem je čovek od ugleda, to je njegovo osnovno određenje. Ugled podrazumeva bogatstvo i moć, proističe iz njih i obezbeđuje ih. On je "u isto vreme i siguran bedem i svemoguće oružje"[Ivo Andrić, Nemirna godina, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga peta, Beograd, 1976, str. 91.]. Doduše, ugled kakav je stekao gazda Jevrem, pripovedač na samom početku lišava pozitivnih elemenata, u tome pojmu inače sadržanih, povezujući ga sa crtom bezobzirnosti i surovosti u ovom 'gazdi'. I otac Jevremov bio je na svoj način ugledan, iako je bio "tanak trgovac, bolešljiv čovek, bez preduzimljivosti", koji je potkraj života "sasvim popustio" (91). No, u čaršiji je on ipak poštovan, premda "više zbog svoje dobrote i poštenja nego zbog imetka i trgovine" (91). Ugled najmlađeg njegovog sina Jevrema, koji ga je nasledio u radnji, "izdigao se nad svu braću, zaimao, iz bogate kuće se oženio" (91), ni najmanje se ne zasniva na dobroti i poštenju. To ne samo da nisu neophodne pretpostavke njegovog ugleda nego bi pre mogli biti remeteći činilac. Zapravo, gazda Jevrem nije došao naprosto do ugleda kao takvog; on je "stekao ugled, ono što se u trgovačkom svetu zove 'ugled'" (91). Ovo pripovedačevo sužavanje je u stvari preciziranje koje se odnosi koliko na samog Jevrema toliko i na svet u kome on živi i deluje. Postoji ugled i ono što se zove 'ugled' u trgovačkom svetu, u kojem priznate i naizgled opšte prihvaćene vrednosti zamenjuju neka manje hvalevredna svojstva ljudskog karaktera. U ovakvom nijansiranju spaja se egzistencijalno sa socijalnim i, šire gledano, istorijskim. Ako pripovedač izjednačava Jevremov ugled sa njegovim, novcem obezbeđenim, pravom "da može da bude u poslovima kakav hoće" (91), budući da mu niko ništa ne može, da je on potreban drugima a oni njemu nisu i, što je najvažnije, da on "ne zavisi od njihovog mišljenja ni od njihove dobre volje" (91), iza toga treba videti i odgovarajuću zajednicu, njene naravi i običaje, pravila koja u njoj vladaju, naročito ona prećutna. Ovako shvaćen 'ugled', saznajemo, važan je Jevremu koliko i sam novac.

Ako je bogatstvo podloga nezavisnosti od tuđe dobre volje, uživanje ugleda kakav je Jevremov je životno ispunjenje kao slobodno ispoljavanje sopstvene volje, koja je, pošto je nesputana, po pravilu, više zla i nemilosrdna nego što je dobra i vođena uviđavnošću. To ne važi samo za gazda-Jevrema. U patrijarhalnoj sredini bosanske kasabe sredinom devetnaestog veka porodica je važna mikro zajednica koja takođe ima svoju 'volju'. Kada se rodbina uplaši da će svojevrsna naklonost koju gazda Jevrem ispoljava prema Cigančici Gagi, devojčurku u pupanju, ugroziti njegov, pa tako i njihov, "ugled i interes" (103), a ugled i interes su jedno isto (104), javlja se spremnost da se upotrebe sva sredstva, pa čak i da se devojčica ubije, čemu se, ako druge nema, radi spasavanja ugleda mora pribeći kao "najtežem rešenju" (105). Ovaj eufemizam za ubilačku volju samo dodatno ističe mračnu pozadinu motiva koji stoje iza odbrane ugleda viđene porodice, gorde na svoje bogatstvo i svoju moć. Uostalom, logika članova uže i šire porodice je, s obzirom na njihov zajednički ambijent i iskustvo koje ih je formiralo, samo dosledna i drugo ništa. Oni znaju da se takva slabost kakva je Jevremova prema Gagi "u kasabi i trgovačkom svetu ne prašta i označava prvi znak nemoći i početak opadanja" (103). I tu vidimo da se granice trgovačkog sveta shvataju kao granice sveta. O 'svetu' u kome bi sve to moglo izgledati i nekako drugačije i biti na drugi način vrednovano, u kome bi se za Jevremov prigušeni doživljaj moglo imati možda čak i nekog razumevanja, niko ne razmišlja, niti je takvo razmišljanje moguće. Svi oni, naime, znaju i to da je Jevremova snaga, koja je preko njega i njihova, "uvek bila u tome što nikad ni o kom nije vodio računa, ma ko on bio, jer mu niko nije bio potreban" (103). Skrupuloznost nije trgovačka vrlina, a pitanje je da li je, iz perspektive u kojoj se moć uzima kao glavna vrednost i prevashodni cilj, uopšte ikakva vrlina. Kad je neko poštovan zbog svoje dobrote, kao Jevremov otac, onda vidimo da takav čovek potkraj sasvim popušta, a da ni pre toga nikad nije postigao ono što je glavno, što trgovcu mora biti glavno, to jest nije se obogatio. Da li su dobrota i poštenje u svetu trgovine negativan primer ili su nešto naprosto irelevantno? – Najzad, a to je možda i najvažnije, znaju Jevremovi srodnici takođe "kakav je krvav i pomaman uvek bio njihov Jevrem u primanju i otimanju" (103). A poznato je – to se zna oduvek i svud, pa se zna i u kasabi – "da je star čovek uvek široke ruke prema mladoj ženi, i kad jednom počne da dariva, ne zna se gde će se to zaustaviti, jer tu čovek darujući ima iluziju da prima" (103). Taj psihološki uvid je zbilja dubok i tačan. Šta, dakle, treba preduzeti, kad je sve to tako i kad je svet takav kakav se zna da jeste, da bi se zaštitili i spasli ugled, bogatstvo i moć? Sve! Može li se drugačije razmišljati?! Treba li ustuknuti pred nečim? Ne treba. Jer, nije samo rodbina ta koja zna Jevremovu krvavu pomamu "u primanju i otimanju". Drugi su to osetili na svojoj koži i čekaju trenutak kada će moći da se barem podsmehnu, ako ne i da osude, ubrzaju pad, naplate se nekom njegovom, i njihovom, nesrećom ili sramotom. To su neizrečene ali manje-više jasno prisutne bojazni. Prema tome, ugled i moć moraju po svaku cenu biti sačuvani.

A moć se čuva i obnavlja tako što se neprestano širi. U suprotnom, biće izložena delovanju mržnje koju njeno nasilništvo nužno izaziva. Kada vojska ode, Gaga bude odvedena i "nemirna godina" se približi kraju, čaršijski ljudi, "trgovci koji gazda-Jevrema nose već godinama kao moru na sebi" (124), budno motre šta je i kako je s njim, posle svega, pretresajući svaki znak opadanja koji se na njemu vidi ili se njima čini da se vidi, i "želeći jedan drugom dobro zdravlje" (125) na rastanku, posle takvih razgovora kojima mu slute smrt. Čeka se i priželjkuje smrt onoga ko živi u samodovoljnoj moći, kao da će to doneti neku stvarnu promenu i olakšanje.

Nema bezgranične ni večite moći, ali treba stvoriti utisak da je vlastita moć takva. Tako rezonuju carevine, ali tako mora da rezonuje i oko toga da se trudi i pojedinac. Bezobziran u svom usponu, on ne može očekivati da će neko prema njemu imati obzira ukoliko posrne ili padne. Gazda Jevrem živi s tim. S jedne strane je ovo: "Znalo se šta znači poslovati sa gazda-Jevremom: pretrpeti štetu i sramotu. (Jer on najpre svojim nipodaštavanjem umanji čoveka i oslabi ga, pa mu onda otima koliko smatra da može i treba.)" (93) S druge strane, Jevrem poseduje sposobnost i veštinu da oko sebe podigne "bedem" ugleda, neophodan moći koja hoće da se osigura od mržnje: "Niko nije video granicu te sile, jer je on uspeo da napravi od nje bauka" (94), pred kojim ljudi rezigniraju. Osiona moć, koja kao da hipnotiše, uvek mnogo duguje mirenju s mišlju da joj niko ništa ne može; ona se hrani tuđom malodušnošću i skučenošću, širi se po meri svoje snage, ali i zbog tuđeg, neka bude i kivnog, uzmicanja. Kada moć postane bauk, onda to potkopava i ništi samosvest i otpor njenih žrtava više nego njena stvarna veličina. Strah i uverenost u sopstvenu nemoć produžuju život nesputanoj moći i onda kada su njeni resursi sve manje u stanju da to čine. Brecava samouverenost je jedno od sredstava da se predupredi otpor. Što je neko društvo užih vidika, to ovo sredstvo bolje i sigurnije uspeva. Život gazda-Jevremov dobro ilustruje dijalektiku osione moći i uzmicanja pred njom kao pred 'baukom'. Ali on je i primer koji pokazuje da je dovoljna samo pretnja neke druge, isto tako zle sile, pa da se javi likujuća zluradost. "Ko mu šta može!" govorilo se u kasabi. "Bog neće, a ljudi ne mogu!" bila je neka vrsta rezigniranog odgovora na to. Ali, ono što ne možemo mi, može neko drugi. Tu je Omer-pašin oficir, poturčeni Poljak, pijanica Alibeg.

Kao i inače kod Andrića, kad se pripoveda o moći i tiraniji, tako se i u Nemirnoj godini ukazuje na to da fatalističkoj rezignaciji ne treba sasvim prepustiti poslednju reč. Svet se neće popraviti, oni koji trpe trpeće, u najvećem broju slučajeva, i dalje. Ali zato i svaka sila ima svoj kraj. Ako ništa drugo, oblici i stepen trpljenja se menjaju; a i pad silnika donosi svoje onima koji ga dočekaju i vide. Zlo je prolazno, i nije sve ni u zlu. U Nemirnoj godini se to varira ovako: treba znati da "život ne stoji na mestu, kao što se to čini nemoćnim ljudima, i ničija sila i moć nije tako jaka i trajna kao što izgleda onima koji hoće ili moraju da je trpe" (94). Ume da bude trajna i jaka, ali i kad je takva, uvek je nešto kruni, u svakom času može pasti, a koliko je časova u ljudskom životu; nešto će je već srušiti ili će ona samu sebe uništiti. Zar je Jevrem mogao pomisliti šta će imati da doživi s Gagom kad je ona nađena na putu i, kao dete, dovedena u kuću? Uzbuđenje od lepote i otud proistekla opasnost će, takođe, biti prevaziđeni, porazom u sukobu s Alibegom. Kad se on pojavi, pripovedač ponavlja: "Život, koji nikad ne stoji u mestu, a najmanje kad su ovakva vremena, promenio je odjednom tok..." (105).

Jevrem je čvrst i istrajava. "Nemirna godina" s Gagom će ga uzdrmati, ali neizvesno je koliko. Kriza će doneti bolne spoznaje, istinu sna o kojem saznajemo na kraju priče, ali sve će ponovo biti potisnuto i zaboravljeno. On će i dalje živeti "za svoju radnju i kuću, za dobar glas u kasabi i u trgovačkom svetu, za ono što njegovo ime i njegov novac znače među ljudima" (121), gubiće se "u računima i svakojakim smicalicama" (124) – sve to spada u ugled i interes, u moć – ali će čitalac videti da postoji i zamračeno mesto, preko kojeg se prelazi i mora da se pređe bez reči, bez misli; da je život širi od ugleda i interesa taman za onoliko koliko donosi i znači lepota onim čime preplavljuje čovekovo biće, pa da li je to radost, iskonski titraj života ili već šta je.

Kasaba čeka ishod borbe koju oko Gage Jevrem vodi s oficirom svima mrske vojske. Ta vojska je došla da natera bosanske prvake da prihvate i sprovedu modernizaciju pokrajine i uspostave u njoj poredak kakav savremeni svet zahteva. To, bez obzira na veru, slabo ko, ako uopšte iko zna i razume, ali štetu i nesreću od prisustva vojske vidi i oseća svako. Bez obzira na proklamovane ciljeve njenog dolaska, vojska, pogotovu takva, u kojoj poturčeni hrišćani igraju toliku ulogu i imaju takva ovlašćenja, može biti doživljena samo kao nesreća, kao teška prirodna nepogoda, i sve je u tome da se nekako izdrži njen prolazak i što pre zaboravi da je ikada tu bila. I tri dana je mnogo. Smisao zadataka koji su postavljeni njenim zapovednicima nikog ne zanima, najviše što se u ljudima može javiti kao reakcija na njeno prisustvo jeste obostrana zluradost: kod Jevrema – kad se u narednim mesecima pokaže šta ta vojska radi – zato što će, po svemu sudeći, i bogati, oholi domaći inovernici morati da prodaju ono što inače ne bi prodavali, a u tom slučaju, naravno, pre svega njemu, čime on postaje još jači u svom 'trgovačkom svetu'; kod kasablija zato što se našao neko pred kim i taj gazda Jevrem mora da ustukne. Ta njihova zluradost meša se sa izvesnim stidom što je nedužno mlado žensko čeljade žrtvovano pustahiji i nasilniku, ali do Gage, same po sebi, nikome u kasabi, razume se, nije stalo, niti ko može znati da je Jevremu bilo stalo. Niko ne želi teškoće zbog nekakve Cigančice, svako bi da "živi svojim životom, na svoj način i na prostoru na kome se zatekao, pa makar taj prostor ne bio širi od podlanice, između dve vojske u prolazu" (118). U takvoj skučenosti, mešavina zluradosti i stida urađa smušenošću – "nije se moglo znati šta ko misli i oseća" (117) – moralnom i svakom drugom. Što je karakteristično za kasabu, s odlaskom vojske prestaju ogovaranja i glasine, prethodno revnosno širene, i dolazi ćutanje i zaborav, koji prekriva sve. U svetu kakav je 'svet' Andrićeve kasabe, ovde i drugde, iz uzajamnog delovanja osione moći i dugog straha pred njom kao pred nekim baukom zluradost i ovakva tupa smušenost jedino i mogu da proisteknu. U danima iskušenja to pogotovu važi. Izlaza ka življenju u ljudskom dostojanstvu i slobodi tu teško može biti.

Živeti s ugledom znači ovde živeti pod stalnom prismotrom onih koji su slabi i, "sa onom suvom i nemilosrdnom pronicljivošću sa kojom ljudi u kasabi posmatraju jedni druge" (124), žudno čekaju kakav bilo znak slabosti onoga ko je moćan. Moćni robuju tom pogledu, kao što ovi koji motre robuju njihovom novcu ili bauku moći koga se plaše. No, gazda Jevrem i svoj poraz pretvara pred drugima, pa delimice, s vremenom sve više, i pred sobom, u pobedu: "Isto tako, sad je siguran da je na vreme popustio, da niko u kasabi nije naslutio pravi uzrok njegovog otpora nego da mu taj otpor, naprotiv, čini čast u očima sveta. Ugled je spasen. A to je glavno." (119 f.) Tu čitalac, svakako ne prvi put, zastaje pred pitanjem postoji li bogatstvo dovoljno veliko i dovoljno obezbeđeno koje će čoveka učiniti ravnodušnim prema mišljenju sveta, osloboditi ga straha kako će izgledati u njegovim očima. Za to bi, očigledno, bilo potrebno nešto više i drugačije nego što je na bogatstvu zasnovan ugled. On je uvek relacionalan, postoji samo zahvaljujući odnosu prema onima koji su inače predmet nipodaštavanja i grubih lihvarskih zloupotreba. A to što bi čoveka oslobodilo straha kakav će biti "u očima sveta" oslobodilo bi ga u velikoj meri i za suočavanje sa sobom, okrećući ga ka nekim drugim potrebama i mogućnostima, ili nemogućnostima, njegovog bića. Tada bi se pokazalo da ugled i moć nisu ono glavno. Do te tačke se, međutim, ovde ne stiže niti je do nje moguće stići s jasnom svešću i čistim računom. Zakoni preživljavanja i moći to ne dopuštaju. Čitalac, sa svoje strane, ipak može da zaključi dokle gazda Jevrem prodire kad je reč o drugoj strani istine njegovog bića, dotičući je se onim što je osetio i pomislio, što je sanjao i zaboravio. Za taj zaključak podjednako je, međutim, važno i ono na šta ovaj trgovac nije u stanju ni da misli ni da, još manje, o tome progovori. Važno je razumeti "zamračeno mesto".

Životni put koji je gazda Jevrem prevalio do dana kada mu otimaju Gagu, put je u svetu koji ne nudi mnogo izbora. Na tom putu je otimačka bezobzirnost prema ljudima, kao preduslov svakog drugog uspeha, praćena neizbežnim slepilom za one vidove života koji, ukoliko se prema sebi imaju određeni obziri i zahvaljujući njima se otkrije šta sve život osim sticanja još može biti, predstavljaju ono što je u njemu najbolje, pogotovu ako se ono što se pri tom otvara i nudi eventualno i dosegne. Ali, sumorni život u sirotinji i neizvesnosti nepodnošljiv je, i od njega se beži i mora se pobeći, sve ako se za nešto mora ostati slep i zatvoren. Nije, razume se, slučajno što gazda Jevrem upravo u danima sukoba s Alibegom, u svojoj samotnoj, svake prisnosti lišenoj odsečenosti od ljudi, dočekuje svitanje koje ga vraća "na godine dečaštva i šegrtovanja, oskudne, neblagorodne godine u kojima je život pun želja i strahovanja, a bez moći i izgleda" (114). Stari trgovac Ćuković, kod koga je šegrtovao, ocenio je mladog Jevrema kao "dijete pametno mimo sve ostale šegrte". "Za njega je Sarajevo i veliki svijet." (91) Ali otac nije dao sina u "veliki svijet", pa se Jevrem vratio u svoju kasabu, da tamo postane čovek. Doista, postao je "sve što je u kasabi i u tim vremenima mogao da postane" (91). Čitaocu ostaje da razmišlja da li bi na nekom drugom i drugačijem mestu, u nekom drugom i drugačijem vremenu, sa sposobnostima kakve je imao, postao nešto drugo. U kasabi, u tom vremenu, život sa lepotom i uz nju, izvesno, jeste višak koji nadilazi život uglednog i bogatog trgovca; takav višak Jevrem sebi nije mogao priuštiti, niti je na tako šta, dok se nije ukazala Gaga, uopšte mislio. Trebalo je da mu sudbina pred oči dovede tu devojčicu koja se pretvara u devojku, pa da shvati da takav neki život s viškovima ove vrste postoji ili može da postoji, i da dopusti da se u njemu, mimo računice i špekulantske kombinatorike, pod stare dane razvije neki doživljaj lepote, koji ostaje nepokazan i zatomljen, ali koji će njegova ćerka-udovica ipak umeti da opazi, tako da će dati "znak za uzbunu" (100). Imaće on tad da se suoči s mržnjom porodice na Gagu, sa čim će moći da izađe na kraj, i sa Alibegovom požudom i pretnjama, sa čim na kraj neće moći izaći. Od oskudice i nemoći pobegao je odavno, ali kuda?! To što je ne dugo posle četrdesete godine ostao oduzet i već petnaest godina "sedi kod kuće gotovo posve nepomičan" (90), nije, kad se razmatra priča o njemu, puka slučajnost. Bolešću, do koje je moglo i ne doći, može se u nečijem životu, kad je već došla, donekle objasniti kompenzatorna potreba da se teroriše okolina i da se vlada ljudima, jer je život onog ko ostane oduzet oštećen u nečemu što je za svakog čoveka od najveće važnosti. Gazda-Jevremova oduzetost, međutim, nije, u priči o njemu, naprosto bolest, to je udes koji svojom neumitnošću određuje i simbolički osvetljava celinu njegovog života. U njoj se očituje dublja nužnost po kojoj on mora da živi. Teško je ne pomisliti da su njegov ugled ("u trgovačkom svetu") i njegova s ovim povezana moć zapravo oblik i izraz egzistencijalne oduzetosti, unutrašnje nepomičnosti tiranina. Prikovan za svoje šiljte, Jevrem je prikovan za sebe obuzetog gramženjem, veštog da zastraši, spremnog da ponizi, bešćutnog pred tuđim mukama i životom uopšte. Sudbinski zarobljen na jednom mestu, on je, u životu življenom da bi se stekla i održala moć nad ljudima i prilikama, izvršio surovim ispoljavanjem te moći i svojevrsno samoporobljavanje; od toga nema stvarnog oslobođenja, a neko drugo, koje bi ga moglo zameniti, dakle fantazmatsko, presečeno je. Gaga mu je oteta, snatrenja, pak, pokrenuta lepotom, sećanje na njeno prisustvo, san o njoj, kao šifrovan znak neke minule, davno ukinute, u svakom slučaju propuštene mogućnosti, sve to brzo prolazi ili suzbija u sebi on sam. Iz svoje sobe vlada svima, ali na tome sve i ostaje. Šta god osećao, prema ljudima je on uvek isti, "mrgodan, krut i neumoljivo miran" (102).

Ima li još nečeg što bi se moglo poželeti, osim da se vlada, kažnjava i naređuje?

Prva stvar koju nepomičan čovek može poželeti jeste da ponovo bude pokretan, štaviše, da može da juri i jezdi. Biće u ponekom času tako i s Jevremom, ali će takve njegove želje i fantazme moći da se pojave tek višestruko posredovane. Zahvaljujući Gagi, doživeće on, u obrnutoj gradaciji, najpre trenutke u kojima kao da leti, zatim, kad je više nema u blizini, osećaj kao da juri na konju, najzad, u snu, da je opet na nogama, na zelenoj travi, i da hoda, lako, živo... Pokrenuće se, nezavisno od svega toga, na još jedan način: prošnju Alibegovu primio je on naizgled mirno, "iako je osećao kako mu krv naseda ispod kože na temenu i kako se šiljte pod njim diže pa spušta, diže pa spušta, i to tako naglo da mu se od toga krati dah i magli svest" (113). Takvo uzbuđenje da se sve pod njim "diže pa spušta, diže pa spušta" on, sigurno, već dugo nije osetio, ako ga je ikada u životu uopšte iskusio. U mučnom lebdenju između sna i jave, potom, on vidi da ga je sa njegovog mesta, za koje je vezan, odgurnuo i istisnuo "pijani belosvetski oficir" (113), kao da je on na tom šiljtetu već ostvario ono što ženidbom ovaj tek hoće da postigne, ali čak i tada mu se priviđa da "ceo svet to vidi i zna". (113) Koliko mu krv naseda ispod kože na temenu zato što hoće da mu otmu Gagu, toliko ga muči i taj večno prisutni 'ceo svet' sa svojim pogledom. "I čovek čoveku kazuje da je gazda Jevrem nadjačan i nadmudren." (113) To je podjednako nepodnošljivo, ako nije i gore od gubitka devojke koja je donekle razbudila zamrlo njegovo biće.

Kako on, nepomični vladar na svom prestolu, može da leti, da jezdi...?

Da bi se sagledala celina Jevremove egzistencije, što će reći da bi se shvatilo kako je njegov tiranski karakter uticao na način života a čime je život trgovca određivao i oblikovao njegov karakter, potrebno je, shodno onome što se saznaje iz priče, razmotriti dva suštinska ograničenja kako življenja tako i samog karaktera ovog Andrićevog lika. Prvo od tih ograničenja je njegova okorelost; drugo, relativnost svačije, pa i njegove moći.

Gazda Jevrem na mržnju okoline, praćenu nemoćnim prezirom, odgovara prezirom nadmenim. On se pouzdava u silu, pre svega silu novca; njega se plaše i žele mu smrt. (Zastrašivanje i zaplašenost u 'svetu' ove priče i u drugim Andrićevim delima ne zavise od života jednog ili drugog čoveka nego proizlaze iz temeljnih odnosa u njemu, ali da bi se to shvatilo potrebna je refleksija o tome, koje, kao ni o mnogo čemu drugom, nema ili je izuzetno retka.) Dugotrajno življenje ispunjeno sudaranjem nemoćnog prezira drugih i sopstvenog nadmenog prezira ima za posledicu okorelost duše. Ona se, pored ostalog, sastoji i u tome što se, kao vrhovno načelo prema kome se valja ravnati u svojim poslovima i, uopšte, odnosima prema ljudima, javlja nepoverljivost. Glavna mudrost je: ono što se ne može iznuditi, to ne treba ni očekivati. Samo se ništa ne daje, svet je takav. Otvrdnuti do surovosti potrebno je i nužno u trgovačkom svetu, u svetu moći uopšte, ukoliko se želi siguran opstanak. Otud strah koji treba stalno zadavati drugima ima tako veliku ulogu.

Međutim, ako se u životu odnekud pojavi lepota, to jest neko lepo biće, i ako se od njega nešto želi ili počne da očekuje, a i onda kad se ne želi ništa doli njegovo prisustvo, dakle mogućnost da ga čovek u svojoj blizini gleda, okorelost predstavlja prepreku koja se ne može zaobići. Stvarno 'dodirnuti' lepotu moguće je tek u njenom manje ili više slobodnom samodarivanju, a tiranijom, naredbama i iznuđivanjem se takvo samodarivanje ne može postići ni u kom slučaju. Ispoljavanje vlasti vodi u psihički poraz, ionako zaprečenoj želji to samo dodatno otežava da se ispolji. Jevrem je navikao da kažnjava tako što hvata okrivljenika za uho i "treska i tuca glavom o zid" (93), pa se nečeg mnogo boljeg ne može u prvi mah da doseti ni kad hoće da dodirne Gagu. "Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj i neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga svirepo, grčevito." (99) Svako može sam sebi da da odgovor zbog čega se sve u životu Jevrem iskaljuje na Gaginom uvetu, kome i čemu se sveti. Ali, Gaga ga se ne plaši. Prva i jedina otkako gazda Jevrem vlada sa šiljteta-prestola u svom svetu, ona će odbiti da prinese glavu kako bi je on treskao i tucao o zid ili joj svirepo i grčevito stezao uši. Jevrem se, kad ga prvi put nije poslušala, sav ukočio od čuđenja. On je pobeđen. I ako ga je, kasnije, poslušala, Gaga vidi da mu ruka drhti i da on to ne može da sakrije. "Time ga je razoružala dokraja." (100) Njegove pretnje postaju sad i molbe, pa, što je još gore, i "promukla dozivanja" (100). Sve u svemu, ili okorelu dušu nešto mora da ublaži i otvori ili lepota ostaje nedostižna. Jevrem je na tom putu umekšavanja i otvaranja učinio, i to samo u sebi, ne pokazujući to ničim, samo mali korak, i mnogo dalje, verovatno, ionako ne bi mogao otići – okorelost bi pobedila. Ali, pojavilo se i drugo ograničenje: veća moć nego što je njegova. Zahvaljujući tome, Gaga se, ako ništa drugo, spasla barem iz zmijskog gnezda Jevremove porodice.

Jasno je da je 'carska vojska' jača od svih i svakoga; Jevrem, iako "prvi čovek u kasabi" (110), nije u tom pogledu nikakav izuzetak. No, i tu se on opet čudi kada naiđe na neumoljivu prepreku svojoj volji i svojim potajnim željama, koje god da su – makar samo to da Gagu još neko vreme gleda u svojoj blizini. Suočio se s nekim ko je opasniji, verovatno i pomamniji i krvaviji od njega u otimanju. Glasnici i posrednici saopštavaju da Alibeg "sile i otimačine neće", želi, naprotiv, "da se sve lepo i po zakonu svrši" (113), to jest da se on, po slobodno izraženom pristanku, oženi Gagom; ali kad gazda Jevrem pruži otpor i ne da devojku, poseban čovek "za ovakve poslove" (116) ima argumente kojima neće biti moguće niti će biti pametno dalje se suprotstavljati. Pre toga, Jevrem sluša poruke kojima se pojačava pritisak na njega, "i samo se čudi". "Nikad nije imao visoko mišljenje o ljudima, ali nikad nije slutio da toliko nevaljalaca, sposobnih za sve, ima na svetu." (116) Čemu se, u stvari, čudi? Ako je samo do toga da se shvati šta se zapravo događa, onda ne mora u razmišljanju ići mnogo dalje od sopstvenog šiljteta. Ali, stvar i jeste u tome što čovek ovakve stvari sebi teško objašnjava polazeći od sebe. Neko mora da ga podseti na to ko je on sam, i to će čovek "za ovakve poslove" na svoj način i učiniti. To što je rekao delovalo je. A rekao je da gazda Jevrem, izgleda, misli da su "sa carskom vojskom došli neki rđavi ljudi koji hoće da mu nanesu štetu i sramotu. Ali gazda Jevrem je čovek trgovac, koji poznaje svet i mora da zna da rđavih ljudi ima uvek i svuda, pa svakako i u ovoj kasabi ili oko nje." Da ne bude zabune oko toga šta čovek trgovac, koji poznaje svet, mora znati, dodao je izaslanik u vezi sa rđavim ljudima i to "da nije potrebno da se tek sa strane dovode". Ako, pak, gazda Jevrem ipak misli da u carskoj vojsci ima takvih rđavih ljudi, spremnih da nanose štetu i sramotu, "nek se žali, i stvar će biti ispitana. Zna se put svake žalbe." Gazda Jevrem može biti siguran "da će odgovor dobiti". (116)

Posle toga, braniti lepotu u svojoj blizini postaje iluzorno. Jevrem popušta. Nek je pitaju, i ako ona kaže da hoće, nek je vode. Gaga, naravno – hoće.

Krhka snaga lepote je u tome što tamo gde vladaju moć, lukavost i pokvarenost svih vrsta, gde se otima u miru, i otima i preotima u ratu, jednom reči u svetu kakav je poznat, ona izaziva želju da se uživa u njenom prisustvu. U njenom licu "svet ima hiljadu lica" (102). Ona u najdubljem čovekovom erotskom jezgru budi i pokreće "neke vesele i na sve rešene snage" (102) koje hoće i mogu, koje žele da se susretnu sa obiljem sveta pokazanim ili stvorenim tamo gde je ona. Tako je i sa mrgodnim, krutim Jevremom, na šiljtetu: Gaga prema svojoj ćudi, ne po njegovim komandama "priđi!" ili "stani"!, "leprša oko njega" (102), a on u lepršavosti njenih pokreta, "kao da ih čita", "pod starost saznaje ono što je o životu zaista trebalo znati, a što on nikad, ni u mladosti, slutio nije" (102). Zahvaljujući lepoti, Jevrem dolazi do bitnog saznanja.

Teško da se može zamisliti dalekosežnija po značaju formulacija od te: ono što je o životu zaista trebalo znati. Jer život je nesvodljiv na jednu misao, jednu vrednost, jedan vid ili tok, pa ako ipak postoji neko ovakvo 'zaista', neko ovako povlašćeno 'znanje', onda ono, svakako, mora pogađati i obuhvatati ono što je u najdubljoj vezi i sa izvorom i sa ishodom života, i odnosi se na primordijalni njegov sadržaj. Jevremu su se, zahvaljujući Gaginom 'lepršanju', otvorile oči. Zar je onda čudo što, kad vidi da će mu oteti Gagu, ostareli trgovac, koji u taj čas nije više samo i jedino to, oseća da je pogođen "u najskrivenije i najosetljivije mesto" i da mu gruba askerska ruka izvlači "iz kuće, ispred očiju, iz srca, najtajnije i najdraže" (115)?!

Ako se pisac odlučio da upotrebi takvu formulaciju kao što je: ono što je o životu zaista trebalo znati, logično je da je to povezano sa onim što je u okorelom srcu njegovog junaka, u taj čas ne samo okorelom, najtajnije i najdraže. Gaga je za njega najdraže stvorenje, koje budi najtajnije osećanje, ali nije to toliko sama po sebi koliko po onome što lepotom i 'lepršanjem' budi u njemu. Efekat njenog prisustva je važniji od prisustva (to jest njenog bivsta) samog. Nije to naprosto 'utisak' koji ona ostavlja. Nije reč o pukom dopadanju. Zamamnost mladosti ne izaziva u nepokretnom muškarcu koji stari samo neko tinjanje želje, koja se psihološki može jednostavno objasniti. Odnos koji se uspostavlja među njima je složeniji i obuhvatniji. Treba živeti u prisustvu lepote, obezbediti njeno prisustvo, biti živ tako što će se biti blizu nje, i moći je videti. Ti nalozi, odakle stižu? Gaga je i pokorna i nepokorna, slobodna, od časa kad je videla da je njena lepota viđena – nepodložna zastrašivanju, samovoljna i neuhvatljiva, živa u mrtvom svetu potčinjavanja i straha, i u Jevremovim očima je kao "biće iz drugog nekog sveta, koje ničim ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega, i nije podložno ni jednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući" (99).

Stranost lepote u 'svetu' Andrićevih dela nije ništa novo ni iznenađujuće. Sloboda, pogotovu sloboda od zahteva koje ispostavljaju ugled i moć, ali i od straha, od uhodanog reda izgrađenog na strahu, neobična je, iznenađuje i čudi. Što je, u ovoj pripoveci, najvažnije: Gaga ne budi gnev kad se ne pokori Jevremovoj tiraniji, već milje koje izmiče i poznatim zakonima i poznatom iskustvu, a korespondira sa onim znanjem svih znanja što ga donosi posmatranje pokreta lepog bića, sa nalozima koji odatle slede. Biće onog koji gleda, a oči su mu se za svet i lepotu-u-svetu najzad otvorile, pogođeno je dublje, ono uzavire u svojoj erotskoj celini, odavno zaboravljenoj i izgubljenoj. Oseća Jevrem dok gleda Gagu da bi je branio ne samo od svoje "lajave i bezglave ženskadije" (102), čija mu je zloća i mržnja poznata, nego i od mnogo većih sila: "I to ne zbog Cigančice, nego zbog same ove vesele rešenosti u sebi." (102) Osetivši u sebi "veselu rešenost", Jevrem je dospeo u najbolje stanje u koje on, u koje čovek, možda, uopšte može dospeti. Lepota nekog lepog bića postaje lepota postojanja kao takvog kada izaziva "veselu rešenost", kada pokrene "neke vesele i na sve rešene snage". Ova temeljna pokrenutost u veselosti nezamenljiva je i nenadoknadiva, ako se izgubi, kao što ovakve "na sve rešene snage" vode čovekovo biće u svet i kroz njegove mahom tužne i tmurne areale sa obećanjima koja ga čine neobescenjivim, preobražavaju ga tako da postaje prisan i drag. Biti na sve rešen znači verovati u svaki uspeh, svako postignuće, u svaki srećan ishod, u sreću procesa koji ka nekom ishodu vodi i možda nikakvog kraja, kao proces, nema. To je odlučnost očarana opasnošću, nerazočarana porazima, snaga u stanju pre nego što se o porazu odlučivalo. Sve je na svom sjajnom početku. "I sve je to novo i nepoznato. Slatko i kao opasno a ne znaš tačno kakva je to slast i ne vidiš u čemu bi mogla biti opasnost; ne razaznaješ se uopšte." (102) Čarolija je potpuna, onaj ko ima ugled i moć, i nad njima strepi, više se ne razaznaje, takvog sebe on zaboravlja, napušta ono što je oduvek, čini mu se, bio i što jeste, za volju sveta kakav se može ukazati između pokreta i pogleda te devojke iz nekog drugog sveta i nepodložne poznatim zakonima. On je najednom i sam u drugoj i drugačijoj stvarnosti, iako i dalje na svom šiljtetu. Pokazuje se ono što je oduvek trebalo znati, nenaslućeno dok lepota nije učinila da se nasluti i vidi, da se oseti i 'ima'. To sa ugledom i interesom više nema nikakve veze, ali ima veze sa samim temeljom čovekovog bivstvovanja. Kada se Gaga ovako "uvukla" (100) u gazda-Jevrema, on "kratko i prolazno", kad naiđe "sekund zaborava", to jest kad njegova uobičajena, 'prirodna' smrknutost i osorljivost popuste i iščeznu, ima na licu "novi neobičan izraz, u isto vreme bezbrižan i zamišljen" (100). Naravno, čovek koji se približava onome što je o životu zaista trebalo znati, a što nikad nije kasno saznati, ako se već drugačije to 'nešto' nije moglo iskusiti, dobija nov izraz lica, i u tome svakako nije najmanje važno to što je taj izraz bezbrižan, a zamišljen, to već, samo se po sebi razume, svakako mora biti. Naravno, porodici ta bezbrižnost mora izgledati kao bolest, nijedan napad gazda-Jevremovog gneva ne plaši ih koliko ovaj novi izraz bezbrižnosti, utoliko pre što u postojanje gneva ne može biti sumnje, a ovo je bolest "nepriznavana" (100).

Da li gnev, u svojoj prirodnosti u svetu moći i potčinjavanja, može zauvek i potpuno da skrije dublju vezu između lepote i bezbrižnosti, lepote i brige, naročito, pak, vezu lepote i savladavanja brige "veselim snagama"? Da li takva veza doista postoji?

Jevrem naslućuje u Gaginoj lepoti i čitajući njene lepršave pokrete šta znači biti.

Uostalom, nije reč o pukom posmatranju lepote. Gagino prisustvo i Jevremov pogled određuju, doduše, suštinu onog što se tu zbiva. Ali, posredi je zapravo igra. Tek kada se među njima "zametnula /.../ tajna igra bez predaha i prestanka" (98), delovanje lepote postaje moguće, "hiljadu lica sveta" se otkriva i "vesele i na sve rešene snage" u Jevremu kreću im u susret. Kakva je to igra?

Ona počinje s Gaginim cvetanjem i sazrevanjem (97). Gazda Jevrem je prvi primetio šta se s njom događa. I prethodnih godina je ona ponekad, "sa velikim snebivanjem" (98), ulazila kod njega, ali to se sad dešava "češće i sa zastajanjem" (98). Gazda Jevrem je prvi put viknuo svoje "Stani!" jednog jesenjeg dana, kad je Gaga nešto unela i krenula ka vratima "sa talasom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi" (98). Bilo bi previše ako bi se na osnovu onog "sa zastajanjem" reklo da Gaga izaziva, pogotovu da zavodi Jevrema. Ali, ona se pokazuje, koliko god da, možda ni sama ne zna šta radi, niti kuda je nosi "talas" njenih dimija. Otkud zastajanje koga ranije nije bilo? Saznajemo da je Gaga, kad joj je prvi put naređeno: "Stani!", pogledala gazda Jevrema pravo u oči i da joj je pogled bio, doduše, nesiguran, ali i zamagljen i vlažan, nasmejan, "negde u dnu kao nasmejan" (98). Kad se razmisli kuda sve upućuju ovi pridevi, i ovako nanizani, nije tako daleko pomisao da je tu posredi neko ispitivanje koje prati pokazivanje sebe ("sa zastajanjem"), okušavanje koje, ako još nije svesno zavodničko, svakako je zavodljivo; koje jeste neki poziv i izazov, a da još nije samosvesna provokacija. Suočen sa ovom vlagom u Gaginom pogledu, s tim da je "negde u dnu" taj pogled kao nasmejan, Jevrem je, saopštava se čitaocu, bio iznenađen i, što je važnije, uplašen, uz ogradu "kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši" (98), koja, međutim, dosta gubi od svoje težine već i time što on Gagi, pošto ju je osmotrio, kaže "Prolazi!" "muklo i tišim glasom" (98). O čemu svedoči ovo Jevremovo utišavanje?

Strah od lepote nije neprirodan, ali je zanimljivo da se javlja u nekom ko inače zna samo da zastrašuje sve oko sebe.

Posle onog prvog 'čupanja ušiju', Jevremovo "priđi!" i dalje je izgovarano oštro i preoštro, "ali sa suviše daha", jer je za naredbom "išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj" (99). Pripovedač je oprezan i pazi da skorelog i okorelog gazda-Jevrema ne prikaže kao nekog ko je potpuno u vlasti probuđene želje i, tako reći, u tome raznežen ili prepušten čežnji, bolu zbog prolaznosti, dertu. Uzdah je "nagoveštaj uzdaha", ne više od toga. I to je dovoljno, ali tu se ne ispoljava pre svega neka "žal za mladost". Osujećenost je ovde teža. Niti je Jevrem Mitke, niti je Gaga Koštana; niti je, najzad, Andrićev svet onaj Bore Stankovića. Gaga će, istina, takođe pevati Jevremu (u sledećoj fazi "igre" među njima naredba će biti "Pjevaj!"), ali ona će to činiti "mehanički i malo zlovoljno" (101). Pevaće "prilježno i savesno svaku započetu pesmu od početka do kraja", ali tako što stane "uza zid, opuštene ruke sastavi ispred sebe, zglob preko zgloba, da izgledaju kao vezane" (101). Sve je tu stegnuto i teško, pa ako dovede do nagoveštaja uzdaha i prigušenog grcaja, to ne samo da je dovoljno već je i mnogo.

Prvo Gagino "Neću!" bilo je praćeno smeškom. "Smešila se samo onom vlagom u očima." (99) Upravo je to i najopasnije. Sve starčeve misli se brkaju. On mora da ponovi svoju reč, prvi put u životu, ali ta reč je sad "kao naprsla" (99). Gaga posle toga 'prilazi' kad sama hoće, okušala je šta može i dokle stiže, Jevremova ruka drhti kad priđe bez poziva, kad neće, ne vrede ni molbe ni "promukla dozivanja": ona samo šmugne "kao lasica" (100). Ako u toj "igri" ima elemenata borbe, jasno je ko pobeđuje. "Ona se uvukla u njega, načela ga i stala da ga rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra." (100) Pri tom, "vesele i na sve rešene snage" su pokrenute.

Ipak, od neke rastočenosti gazda-Jevremove smo dosta daleko. On Gagu, dok peva, više gleda nego što je sluša (101), ali ume i da je prekine usred pesme. " – Dosta. Ne treba više! – kaže on suvo, isto onako kao što je govorio kad bi mu polivala na ruke ili točila vodu u čašu, a devojka se povlači, malo u nedoumici." (101) Važne rečenice, jer iz njih saznajemo šta se sve još urezuje u gazda-Jevrema dok je u Gaginoj blizini. On se ne izdire na nju; "Dosta. Ne treba više!" kaže joj suvo, ali videćemo da iza te suzdržanosti stoji nešto dalekosežno, nešto neizrečeno i neizrecivo.

Gagin pakao ima tri kruga: onaj koji predstavlja njen život pre dolaska u Jevremovu kuću ("Dešavalo se da su iza tih raznih ciganskih grupa, zaraženih, gonjenih glađu i ogorčenim svetom, ostajala napuštena deca bez roditelja. Tako je nađena i jedna devojčica kojoj je moglo biti sedam do osam godina." Vidimo je u "dronjcima i nečistoći u kojoj se napušteno, izbolovano i izgladnelo dete nalazilo" /95/); drugi je krug njen život kod gazda-Jevrema (ušla je u njegovu kuću "kao naježeno zverinje mladunče" /97/, ali kad poodraste i Jevrem primeti njenu lepotu, vlagu u očima, kako je izvijena pred njim "kao mlada topola na vetru" /99/, stvari stoje ovako: "Nema tog zla ni tih muka koje ona /gazdarica Staka/ ne želi Gagi, ali da tako otvoreno uzme njenu krv na svoju dušu, to ne može. /.../ U stvari, ne plaše se one /Staka i kćer joj/ toliko greha i zločina koliko same pomisli šta bi posle toga radile i kako bi ostale žive u kući sa gazda-Jevremom." /105/); treći krug je Gagin život koji je očekuje posle sklapanja braka s Alibegom (za njega "sami njegovi ljudi pričaju da se na svojim pohodima već nekoliko puta na ovaj isti način ženio" /116/, a kasablije su tu, spremne da "zadovolje ćud i prohtev jednog sumanutog i ostrvljenog čoveka, koji nikad nije potpuno trezan" /115/, ali trenutno ima silu i moć – život s takvim mladoženjom ne obećava, dakle, mnogo dobroga).

Raj Jevremov ima samo jedan krug: to su oni časovi njegovog života kada su se, u Gaginom prisustvu i zahvaljujući njemu, razbudile i pokrenule "neke vesele i na sve rešene snage", kada oseća "veselu rešenost u sebi".

Jevrem je osetio strah od lepote. Gaga se ne plaši ničega, ni svojih neprijatelja u čijoj je vlasti bila kod Jevrema, ni samog Jevrema dok mu drhte ruke u njenoj blizini, ni onog što je čeka po odlasku iz njegove kuće. "Taj svet je pun nepoznatih gospodara i moćnika od kojih sve jedan natkriljuje drugoga. A ona se ne plaši toga i spremna je da krene, i hoće tu svoju spremnost celim svojim držanjem da pokaže." (120) Pripovedač nas suočava sa zanimljivom recipročnošću duševnih nahođenja gazda-Jevrema i Cigančice Gage. Nasuprot njegovoj veseloj rešenosti saznajemo o tome da se u njenom glasu, dok izgovara svoje "Hoću!" Alibegu, oseća "hladna rešenost i nešto kao prkos i pretnja" (120). Dakle, kao da je upravo od samog Jevrema "naučila kako se jednom rečju odgovara svakom i na svako pitanje" (120). Za hladnu rešenost ona, možda, ne duguje samo njemu, jer kakvog izbora ona uopšte ima; za veselu rešenost u sebi on, bez sumnje, ima da zahvali samo i isključivo njoj. Te dve 'rešenosti', jedna nasuprot drugoj, omeđuju granice duševnih prostiranja aktera ove drame. Rastajući se od gazda-Jevrema, Gaga gleda "nekud iznad njegove glave u neki samo njoj vidljiv svet" (120); lepota je odvažna, njena otvorenost za svet je očekivana otvorenost sveta za lepotu, spremnost da se svet podnese, hrabrost bića u sebi ukorenjenog. Može se reći i tako da je reč o hrabrosti i otvorenosti bića koje se oslobađa doživljenog zla, napušta ga i okreće drugamo, nakon što je, ipak, u tom drugom krugu pakla, osetila i kakvu moć nad ljudima može da ima – na "nagoveštaj uzdaha" i "prigušen grcaj" Jevremov i ne misleći. Prišla mu je ruci, na odlasku "i poljubila je, kao što ce celiva ravnodušan pokojnik. I otišla je tako, ne okrenuvši se." (121) To je hrabrost bića koje i u tom carstvu moći, 'ugleda', gospodarenja, potčinjavanja, gramzivosti i mržnje, ostaje svime time nedotaknuto, neunakaženo, neskorelo, živo: spremno i voljno da živi. Lepota želi da živi.

Život lepote postaje lepota života.

Gazda Jevrem se, kasnije, lepote, Gage, ne seća kako leprša oko njega. Seća je se po hladnoj rešenosti u glasu i po tome kako ga je celivala kao ravnodušnog pokojnika, ne osećajući nikakvu potrebu da ona pogleda njega, njega koju je gledajući nju toliko toga, ipak, dobio.

Jer, obogatio je on svoj život, zahvaljujući njoj, na razne načine, a pre svega raznim vrstama kretanja. To kretanje je fantazmatsko, fantazijsko, ali za njega, u svakom smislu oduzetog, to je najviše što je moguće. On, koji, vrativši se ponovo u stvarnost ugleda i moći, može da je se seti samo još kako je preuzela od njega "hladnu rešenost", pre nego što je zatim sasvim zaboravi, doživeo je, ipak, i to da je od saznanja onog što je o životu zaista trebalo znati "sve oživelo, okrilatilo i podiglo se, i može da se kreće i diže do neslućenih visina, zajedno s njim ovako nepomičnim". (102) Jevrem leti. Oduzeti 'gazda', zahvaljujući lepršanju lepote oko sebe, saznaje šta treba znati o sreći tog leta ili naprosto o sreći življenja. Moć je uvek zabrinuta da li će se i kako održati, ona je uvek nekako ugrožena. Moć uvek gleda svoj kraj; bezbrižnosti su date "neslućene visine" u kojima je sve postalo živo, krilato, kreće se. Lepote života, i ovog leta, nema bez žive lepote.

Pokrenuće se gazda Jevrem, kad ostane bez Gage pred očima, na još jedan način. Kada počne da misli na Alibega "mirnije i bez onog mračnog i nemoćnog gneva prvih dana" (121), shvata on postepeno koliko mu je Alibeg u stvari blizak, "ponekad kao najbliži od svih ljudi, kao neki rod, kao dvojnik" (121). Ako ovo osećanje bliskosti ide do dvojništva, radi se, znači, o identifikaciji za koju moraju postojati razlozi. Gazda Jevrem misli o Alibegu u terminima koji, ako već ne i njemu samom, ono čitaocu, svakako, ukazuju na presečne tačke njihovih životnih lukova, koliko god oni inače, na prvi pogled, u svemu bili različiti. Za njega, koji je svojoj rodbini poznat kao "krvav i pomaman u otimanju", Alibeg je "neuračunljiv bolesnik i sabljaš krvava zanata" (121), koji – vidimo da i to misli o njemu – "od života i njegove lepote otima što se tako u letu da oteti" i jureći kroz svet, iz borbe u borbu, "tim menjanjem zamračuje svest o sebi" (121). Krvavi zanat Alibegov i ista takva pomama Jevremova spajaju se u otimanju, a to što se i jedno i drugo, i kod jednog i kod drugog, može, već prema tome, uzeti i bukvalno i figurativno, ništa ne smeta da dođe do identifikacije u doživljaju Jevremovom. Vrana vrani oči vadi, kad može, ali time ne prestaje da bude ono što jeste. U određenom smislu, Alibeg je u otimanju bolji, uspešniji. On, misli Jevrem, traži samozaborav, "zamračuje svest o sebi"; to, međutim, upućuje čitaoca da se priseti šta je za Jevrema "zamračeno mesto" i "zauvek zamračeno mesto", na kojoj tački priče o njemu se ono javlja. "Nije se pomirio sa gubitkom, to ne, jer nije ni mogao, niti je pokušao da mu izmeri i odredi težinu, da tačno predoči sebi ni šta je to što je bilo ni čega to sada nema. Tu misao staje, tu je zamračeno mesto i preko toga se prelazi." (119) Doista, čist račun je tu nemoguć, nepodnošljiva i neizdržljiva bi bila jasna svest o tome šta je to što je bilo, čega to više nema, jer mu je oteto: to je oteo Alibeg, ali i ceo prehodni život Jevremov ogradio ga je, neprelazno, od toga što donosi saznanje o onom što o životu zaista treba znati. Sebe koji gubi i izgubio je to 'to' mora on da zaboravi: javlja se zamračeno mesto "i preko toga se prelazi".

Međutim, time muka gazda-Jevremovog gubitka ne može biti otklonjena, time ništa nije rešeno. Kada, međutim, on zamišlja Alibegov život, poistovećuje se sa sabljašem krvava zanata upravo u onome što je za njega, gazdu i čoveka uglednog, najnepodnošljivije, u onome što je u gubitku najteže. Zamišlja Alibega ne samo kako jurnjavom, vinom i rakijom "zamračuje svest o sebi" nego to razvija dalje ovako: "Ne seća se sebe ni ko je ni kakav je nekad bio, ne vidi krv, ne boji se rana ni smrti, ne žali sebe ni drugog. A u trenucima odmora – Gaga mu poliva na ruke." (121) Ovde gazda Jevrem ne kaže, doduše, 'Ja sam to', ali nesumnjivo i on, kao i Alibeg kakvim ga on zamišlja, beži od sećanja ko je i kakav je nekad bio, i on slabo žali sebe i drugog, a s Gagom je dospeo, u stvarnosti, upravo dotle: polivala mu je "na ruke" (101). Šta biva dalje s Gagom i Alibegom, o tome Jevrem ne misli, ne može da misli: u zagradi – ni prvi ni poslednji put glavne stvari Andrić stavlja u zagradu – stoji: "(Tu gazda-Jevremova misao preskače ono zauvek zamračeno mesto i nastavlja svoj tok.)" (121) O onom što je nepodnošljivo kao egzistencijalni gubitak, ne misli se, to se preskače.

Uostalom, suviše je gazda Jevrem iskusan i 'realističan' da bi se dao nekom zanosu ove vrste. U letnjim noćima, kad "mračnog i nemoćnog gneva" nema više u njemu, on "sve bolje uviđa da sve što leprša (tako leprša!) mora jednog dana da odleti." (120) Ovakvo uopštavanje ublažuje osećaj gubitka. Doprinosi da se javi neka dublja pomirljivost. "Ničemu se nije nadao od te kasne, velike radosti; ničem, ponajmanje ostanku. Pa ipak, nikad nije pomišljao da će to biti tako brzo i naglo i na tako neobičan način. Oseća da bi trebalo da je više žali. Oseća, ali ne žali. Lepota odlazi i gubi se lako. Ništa u životu nije stalno, a to – manje od svega. Lepota čili. To i ne može da traje. /.../ U te gubitke spada i ova izgubljena lepota, i ono što je tako ćudljivo i nesigurno obećavala." (120)

Jevremov odnos prema gubitku Gage je, vidimo, ambivalentan. Mirenje sa sudbinom ili prirodom stvari ('ništa u životu nije stalno', 'lepota čili', 'lepota odlazi i gubi se lako', njena obećanja su 'ćudljiva i nesigurna') nije kod gazda-Jevrema takvo da bi mogao do kraja da se, svesno i jasno, pomiri sa istinom celine svog života. Čak i nezavisno od toga što njegova žena "nikad nije bila lepa ni vesela", što je "ostarela pre vremena i preko mere", što je, pošto je rodila ćerku, morao "uzgred", u vidu neke presude sudbine, da ustanovi: "'Izjalovila se!'" (95), i što je ona, sa svoje strane, osećajući se "izlišnom i sitnom pred tim mužem koji je sve više rastao u njenim očima i najposle narastao do zlog i fantastičnog božanstva" (95 f.), živela dalje "utonula u mračni i za nju jedini svet doživotne kućne brige i neosetljiva za sve druge ljudske potrebe i nagone" (96). Krvav i pomaman u otimanju i primanju, ostao je Jevrem prikraćen u sferi života u kojoj postoje 'druge potrebe' i 'drugi nagoni', a Gaga ga, ne samo kad mu poliva na ruke, 'leprša' ili mu peva, podseća na to, vraća ga na početak. Kad više ne može ni da je gleda ("Pa ipak, nikad nije pomišljao da će to biti tako brzo..."), on iz teškog osećanja gubitka izlazi tako što se identifikuje s onim ko "od života i njegove lepote otima" uspešnije nego on sam. "Zauvek zamračeno mesto" je cezura koja u gazda-Jevremovom premišljanju i snatrenju razdvaja trenutak odmora u Alibegovom životu, u kojem mu Gaga poliva na ruke, i onaj koji bi imao da usledi, da bi onda misao nastavila "svoj tok" tako što osećanje dvojništva pojačava do poistovećenja. Jevremu se "učini da ne sedi na šiljtetu, nego na malom vrelom čerkeskom sedlu, da to što dolazi kroz otvoren prozor, kroz lozovo lišće i preko cveća u saksijama, nije noćni vetar, nego moćna struja vazduha koja udara u lice konjanika u trku, i da to što kuca i bije u njemu nije njegova rođena uzbuđena krv, nego lupkanje široke sablje o stegno" (122). Jevrem jezdi na konju, slobodno juri svetom kao i onaj koji sad 'ima' Gagu. Tenzija je nekako, fantazmatski, razrešena ili bar popušta. Zamračivanje je uspelo i učinilo svoje. "Uzbuđena krv" se smiruje.

"I sam se čudeći svojim dečačkim maštanjima i snovima" (122), Jevrem na sve to "odmahuje rukom", "želeći da u tami potraži sna bez snova" (122). Ipak, Gaga će se javiti još jednom, i to upravo u snu. "Snivao je kao da je zdrav na nogama i da hoda kao nekad. U svečanom čohali džubetu, koje dopire do zemlje, on gazi neku zelenu i meku travu, lako i živo. Ali odjednom staje kao prikovan, jer ga nešto zaustavlja i vuče natrag. Iako ne vidi, on zna, onako u snu zna, da mu je to Gaga prišla s leđa, stala sa obe noge na skut od džubeta, i sad mu ne da napred." (125) Kakvu, na javi neizgovorljivu, poruku upućuje Jevrem sebi u snu, iz sna, posredstvom Gage, koja je lepota sveta, izvorište i utoka "veselih i na sve spremnih snaga"? Kako on sebi tumači sebe u tom snu, u kojem "u svečanom čohali džubetu" "gazi neku zelenu i meku travu, lako i živo"?

On je ponovo u dobrom stanju, ne naprosto zdrav nego odeven svečano i, što je najvažnije, hoda. 'Sad, kad možeš (ponovo možeš) da hodaš, nemoj ići tamo kuda si išao, u svet ugleda i interesa, krvavog i pomamnog otimanja, prekosti i gneva, ja ti ne dam da odeš tamo, zadržavam te na zelenoj travi, to jest u životu, životu neokorele duše. Ti, u stvari, znaš da sam ja ta koja ti ne dozvoljava da kreneš kuda ne treba; vraćen si na početak, kada je sve još moguće, ništa još nije odlučeno, ni konačno izgubljeno.' To je mogući smisao sna, ali samo za čitaoca. Pitanje o njegovom smislu, o poruci, Jevrem sebi, na javi, uopšte ne postavlja. Kad se probudi, on se ispetlja iz čaršava u koji se bio zapleo, što je na zapamćenu sadržinu sna možda takođe uticalo, i zaboravlja odmah sve. "Jer, snovi", saopštava pripovedač, "nemaju vlasti nad čovekom koji i stvarne događaje, kad hoće, zaboravlja lako i brzo, a snove ne pamti uopšte." (125) San osporava realnost utoliko što je indikacija da su istina o životu i neospornost jave u raskoraku. Više od takve indikacije on ne može biti.

U stvarnosti, Jevrem živi dalje, obuzet špekulantskim planovima, moćan i ugledan više nego što je prethodno bio. Iščekuju njegovu smrt. On čeka nova bogatstva.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]