Драган Стојановић, Београд

ЗАМРАЧЕНО МЕСТО

Zusammenfassung

Немирна година Иве Андрића

У приповеци Немирна година тематизује Андрић однос света у којем владају моћ, богатство и углед, схваћених онако како се схватају у босанској касаби средином деветнаестог века, и лепог бића, Циганчице Гаге, која у том свету искрсава и показује својом појавом и дејством на биће главног јунака, газда-Јеврема, крхку и пролазну моћ лепоте, али и то како живот лепоте може постати лепота живота.

Да ли је Данте захватио све тамне слике живота? Није ли неку понорну комбинацију човекових душевних енергија сметнуо с ума? И у најпотпунијим каталозима се понешто испусти.

Галерију мрачних портрета људи устремљених ка моћи проширио је Андрић, у битном, ликом газда-Јеврема, у приповеци Немирна година, показујући шта људима ове врсте сусрет са лепотом може донети а шта им разминуће с њом свакако ускраћује.

Газда Јеврем је човек од угледа, то је његово основно одређење. Углед подразумева богатство и моћ, проистиче из њих и обезбеђује их. Он је "у исто време и сигуран бедем и свемогуће оружје"[Иво Андрић, Немирна година, Сабрана дела Иве Андрића, књига пета, Београд, 1976, стр. 91.]. Додуше, углед какав је стекао газда Јеврем, приповедач на самом почетку лишава позитивних елемената, у томе појму иначе садржаних, повезујући га са цртом безобзирности и суровости у овом 'газди'. И отац Јевремов био је на свој начин угледан, иако је био "танак трговац, болешљив човек, без предузимљивости", који је поткрај живота "сасвим попустио" (91). Но, у чаршији је он ипак поштован, премда "више због своје доброте и поштења него због иметка и трговине" (91). Углед најмлађег његовог сина Јеврема, који га је наследио у радњи, "издигао се над сву браћу, заимао, из богате куће се оженио" (91), ни најмање се не заснива на доброти и поштењу. То не само да нису неопходне претпоставке његовог угледа него би пре могли бити реметећи чинилац. Заправо, газда Јеврем није дошао напросто до угледа као таквог; он је "стекао углед, оно што се у трговачком свету зове 'углед'" (91). Ово приповедачево сужавање је у ствари прецизирање које се односи колико на самог Јеврема толико и на свет у коме он живи и делује. Постоји углед и оно што се зове 'углед' у трговачком свету, у којем признате и наизглед опште прихваћене вредности замењују нека мање хвалевредна својства људског карактера. У оваквом нијансирању спаја се егзистенцијално са социјалним и, шире гледано, историјским. Ако приповедач изједначава Јевремов углед са његовим, новцем обезбеђеним, правом "да може да буде у пословима какав хоће" (91), будући да му нико ништа не може, да је он потребан другима а они њему нису и, што је најважније, да он "не зависи од њиховог мишљења ни од њихове добре воље" (91), иза тога треба видети и одговарајућу заједницу, њене нарави и обичаје, правила која у њој владају, нарочито она прећутна. Овако схваћен 'углед', сазнајемо, важан је Јеврему колико и сам новац.

Ако је богатство подлога независности од туђе добре воље, уживање угледа какав је Јевремов је животно испуњење као слободно испољавање сопствене воље, која је, пошто је неспутана, по правилу, више зла и немилосрдна него што је добра и вођена увиђавношћу. То не важи само за газда-Јеврема. У патријархалној средини босанске касабе средином деветнаестог века породица је важна микро заједница која такође има своју 'вољу'. Када се родбина уплаши да ће својеврсна наклоност коју газда Јеврем испољава према Циганчици Гаги, девојчурку у пупању, угрозити његов, па тако и њихов, "углед и интерес" (103), а углед и интерес су једно исто (104), јавља се спремност да се употребе сва средства, па чак и да се девојчица убије, чему се, ако друге нема, ради спасавања угледа мора прибећи као "најтежем решењу" (105). Овај еуфемизам за убилачку вољу само додатно истиче мрачну позадину мотива који стоје иза одбране угледа виђене породице, горде на своје богатство и своју моћ. Уосталом, логика чланова уже и шире породице је, с обзиром на њихов заједнички амбијент и искуство које их је формирало, само доследна и друго ништа. Они знају да се таква слабост каква је Јевремова према Гаги "у касаби и трговачком свету не прашта и означава први знак немоћи и почетак опадања" (103). И ту видимо да се границе трговачког света схватају као границе света. О 'свету' у коме би све то могло изгледати и некако другачије и бити на други начин вредновано, у коме би се за Јевремов пригушени доживљај могло имати можда чак и неког разумевања, нико не размишља, нити је такво размишљање могуће. Сви они, наиме, знају и то да је Јевремова снага, која је преко њега и њихова, "увек била у томе што никад ни о ком није водио рачуна, ма ко он био, јер му нико није био потребан" (103). Скрупулозност није трговачка врлина, а питање је да ли је, из перспективе у којој се моћ узима као главна вредност и превасходни циљ, уопште икаква врлина. Кад је неко поштован због своје доброте, као Јевремов отац, онда видимо да такав човек поткрај сасвим попушта, а да ни пре тога никад није постигао оно што је главно, што трговцу мора бити главно, то јест није се обогатио. Да ли су доброта и поштење у свету трговине негативан пример или су нешто напросто ирелевантно? – Најзад, а то је можда и најважније, знају Јевремови сродници такође "какав је крвав и помаман увек био њихов Јеврем у примању и отимању" (103). А познато је – то се зна одувек и свуд, па се зна и у касаби – "да је стар човек увек широке руке према младој жени, и кад једном почне да дарива, не зна се где ће се то зауставити, јер ту човек дарујући има илузију да прима" (103). Тај психолошки увид је збиља дубок и тачан. Шта, дакле, треба предузети, кад је све то тако и кад је свет такав какав се зна да јесте, да би се заштитили и спасли углед, богатство и моћ? Све! Може ли се другачије размишљати?! Треба ли устукнути пред нечим? Не треба. Јер, није само родбина та која зна Јевремову крваву помаму "у примању и отимању". Други су то осетили на својој кожи и чекају тренутак када ће моћи да се барем подсмехну, ако не и да осуде, убрзају пад, наплате се неком његовом, и њиховом, несрећом или срамотом. То су неизречене али мање-више јасно присутне бојазни. Према томе, углед и моћ морају по сваку цену бити сачувани.

А моћ се чува и обнавља тако што се непрестано шири. У супротном, биће изложена деловању мржње коју њено насилништво нужно изазива. Када војска оде, Гага буде одведена и "немирна година" се приближи крају, чаршијски људи, "трговци који газда-Јеврема носе већ годинама као мору на себи" (124), будно мотре шта је и како је с њим, после свега, претресајући сваки знак опадања који се на њему види или се њима чини да се види, и "желећи један другом добро здравље" (125) на растанку, после таквих разговора којима му слуте смрт. Чека се и прижељкује смрт онога ко живи у самодовољној моћи, као да ће то донети неку стварну промену и олакшање.

Нема безграничне ни вечите моћи, али треба створити утисак да је властита моћ таква. Тако резонују царевине, али тако мора да резонује и око тога да се труди и појединац. Безобзиран у свом успону, он не може очекивати да ће неко према њему имати обзира уколико посрне или падне. Газда Јеврем живи с тим. С једне стране је ово: "Знало се шта значи пословати са газда-Јевремом: претрпети штету и срамоту. (Јер он најпре својим ниподаштавањем умањи човека и ослаби га, па му онда отима колико сматра да може и треба.)" (93) С друге стране, Јеврем поседује способност и вештину да око себе подигне "бедем" угледа, неопходан моћи која хоће да се осигура од мржње: "Нико није видео границу те силе, јер је он успео да направи од ње баука" (94), пред којим људи резигнирају. Осиона моћ, која као да хипнотише, увек много дугује мирењу с мишљу да јој нико ништа не може; она се храни туђом малодушношћу и скученошћу, шири се по мери своје снаге, али и због туђег, нека буде и кивног, узмицања. Када моћ постане баук, онда то поткопава и ништи самосвест и отпор њених жртава више него њена стварна величина. Страх и увереност у сопствену немоћ продужују живот неспутаној моћи и онда када су њени ресурси све мање у стању да то чине. Брецава самоувереност је једно од средстава да се предупреди отпор. Што је неко друштво ужих видика, то ово средство боље и сигурније успева. Живот газда-Јевремов добро илуструје дијалектику осионе моћи и узмицања пред њом као пред 'бауком'. Али он је и пример који показује да је довољна само претња неке друге, исто тако зле силе, па да се јави ликујућа злурадост. "Ко му шта може!" говорило се у касаби. "Бог неће, а људи не могу!" била је нека врста резигнираног одговора на то. Али, оно што не можемо ми, може неко други. Ту је Омер-пашин официр, потурчени Пољак, пијаница Алибег.

Као и иначе код Андрића, кад се приповеда о моћи и тиранији, тако се и у Немирној години указује на то да фаталистичкој резигнацији не треба сасвим препустити последњу реч. Свет се неће поправити, они који трпе трпеће, у највећем броју случајева, и даље. Али зато и свака сила има свој крај. Ако ништа друго, облици и степен трпљења се мењају; а и пад силника доноси своје онима који га дочекају и виде. Зло је пролазно, и није све ни у злу. У Немирној години се то варира овако: треба знати да "живот не стоји на месту, као што се то чини немоћним људима, и ничија сила и моћ није тако јака и трајна као што изгледа онима који хоће или морају да је трпе" (94). Уме да буде трајна и јака, али и кад је таква, увек је нешто круни, у сваком часу може пасти, а колико је часова у људском животу; нешто ће је већ срушити или ће она саму себе уништити. Зар је Јеврем могао помислити шта ће имати да доживи с Гагом кад је она нађена на путу и, као дете, доведена у кућу? Узбуђење од лепоте и отуд проистекла опасност ће, такође, бити превазиђени, поразом у сукобу с Алибегом. Кад се он појави, приповедач понавља: "Живот, који никад не стоји у месту, а најмање кад су оваква времена, променио је одједном ток..." (105).

Јеврем је чврст и истрајава. "Немирна година" с Гагом ће га уздрмати, али неизвесно је колико. Криза ће донети болне спознаје, истину сна о којем сазнајемо на крају приче, али све ће поново бити потиснуто и заборављено. Он ће и даље живети "за своју радњу и кућу, за добар глас у касаби и у трговачком свету, за оно што његово име и његов новац значе међу људима" (121), губиће се "у рачунима и свакојаким смицалицама" (124) – све то спада у углед и интерес, у моћ – али ће читалац видети да постоји и замрачено место, преко којег се прелази и мора да се пређе без речи, без мисли; да је живот шири од угледа и интереса таман за онолико колико доноси и значи лепота оним чиме преплављује човеково биће, па да ли је то радост, исконски титрај живота или већ шта је.

Касаба чека исход борбе коју око Гаге Јеврем води с официром свима мрске војске. Та војска је дошла да натера босанске прваке да прихвате и спроведу модернизацију покрајине и успоставе у њој поредак какав савремени свет захтева. То, без обзира на веру, слабо ко, ако уопште ико зна и разуме, али штету и несрећу од присуства војске види и осећа свако. Без обзира на прокламоване циљеве њеног доласка, војска, поготову таква, у којој потурчени хришћани играју толику улогу и имају таква овлашћења, може бити доживљена само као несрећа, као тешка природна непогода, и све је у томе да се некако издржи њен пролазак и што пре заборави да је икада ту била. И три дана је много. Смисао задатака који су постављени њеним заповедницима никог не занима, највише што се у људима може јавити као реакција на њено присуство јесте обострана злурадост: код Јеврема – кад се у наредним месецима покаже шта та војска ради – зато што ће, по свему судећи, и богати, охоли домаћи иноверници морати да продају оно што иначе не би продавали, а у том случају, наравно, пре свега њему, чиме он постаје још јачи у свом 'трговачком свету'; код касаблија зато што се нашао неко пред ким и тај газда Јеврем мора да устукне. Та њихова злурадост меша се са извесним стидом што је недужно младо женско чељаде жртвовано пустахији и насилнику, али до Гаге, саме по себи, никоме у касаби, разуме се, није стало, нити ко може знати да је Јеврему било стало. Нико не жели тешкоће због некакве Циганчице, свако би да "живи својим животом, на свој начин и на простору на коме се затекао, па макар тај простор не био шири од подланице, између две војске у пролазу" (118). У таквој скучености, мешавина злурадости и стида урађа смушеношћу – "није се могло знати шта ко мисли и осећа" (117) – моралном и сваком другом. Што је карактеристично за касабу, с одласком војске престају оговарања и гласине, претходно ревносно ширене, и долази ћутање и заборав, који прекрива све. У свету какав је 'свет' Андрићеве касабе, овде и другде, из узајамног деловања осионе моћи и дугог страха пред њом као пред неким бауком злурадост и оваква тупа смушеност једино и могу да проистекну. У данима искушења то поготову важи. Излаза ка живљењу у људском достојанству и слободи ту тешко може бити.

Живети с угледом значи овде живети под сталном присмотром оних који су слаби и, "са оном сувом и немилосрдном проницљивошћу са којом људи у касаби посматрају једни друге" (124), жудно чекају какав било знак слабости онога ко је моћан. Моћни робују том погледу, као што ови који мотре робују њиховом новцу или бауку моћи кога се плаше. Но, газда Јеврем и свој пораз претвара пред другима, па делимице, с временом све више, и пред собом, у победу: "Исто тако, сад је сигуран да је на време попустио, да нико у касаби није наслутио прави узрок његовог отпора него да му тај отпор, напротив, чини част у очима света. Углед је спасен. А то је главно." (119 ф.) Ту читалац, свакако не први пут, застаје пред питањем постоји ли богатство довољно велико и довољно обезбеђено које ће човека учинити равнодушним према мишљењу света, ослободити га страха како ће изгледати у његовим очима. За то би, очигледно, било потребно нешто више и другачије него што је на богатству заснован углед. Он је увек релационалан, постоји само захваљујући односу према онима који су иначе предмет ниподаштавања и грубих лихварских злоупотреба. А то што би човека ослободило страха какав ће бити "у очима света" ослободило би га у великој мери и за суочавање са собом, окрећући га ка неким другим потребама и могућностима, или немогућностима, његовог бића. Тада би се показало да углед и моћ нису оно главно. До те тачке се, међутим, овде не стиже нити је до ње могуће стићи с јасном свешћу и чистим рачуном. Закони преживљавања и моћи то не допуштају. Читалац, са своје стране, ипак може да закључи докле газда Јеврем продире кад је реч о другој страни истине његовог бића, дотичући је се оним што је осетио и помислио, што је сањао и заборавио. За тај закључак подједнако је, међутим, важно и оно на шта овај трговац није у стању ни да мисли ни да, још мање, о томе проговори. Важно је разумети "замрачено место".

Животни пут који је газда Јеврем превалио до дана када му отимају Гагу, пут је у свету који не нуди много избора. На том путу је отимачка безобзирност према људима, као предуслов сваког другог успеха, праћена неизбежним слепилом за оне видове живота који, уколико се према себи имају одређени обзири и захваљујући њима се открије шта све живот осим стицања још може бити, представљају оно што је у њему најбоље, поготову ако се оно што се при том отвара и нуди евентуално и досегне. Али, суморни живот у сиротињи и неизвесности неподношљив је, и од њега се бежи и мора се побећи, све ако се за нешто мора остати слеп и затворен. Није, разуме се, случајно што газда Јеврем управо у данима сукоба с Алибегом, у својој самотној, сваке присности лишеној одсечености од људи, дочекује свитање које га враћа "на године дечаштва и шегртовања, оскудне, неблагородне године у којима је живот пун жеља и страховања, а без моћи и изгледа" (114). Стари трговац Ћуковић, код кога је шегртовао, оценио је младог Јеврема као "дијете паметно мимо све остале шегрте". "За њега је Сарајево и велики свијет." (91) Али отац није дао сина у "велики свијет", па се Јеврем вратио у своју касабу, да тамо постане човек. Доиста, постао је "све што је у касаби и у тим временима могао да постане" (91). Читаоцу остаје да размишља да ли би на неком другом и другачијем месту, у неком другом и другачијем времену, са способностима какве је имао, постао нешто друго. У касаби, у том времену, живот са лепотом и уз њу, извесно, јесте вишак који надилази живот угледног и богатог трговца; такав вишак Јеврем себи није могао приуштити, нити је на тако шта, док се није указала Гага, уопште мислио. Требало је да му судбина пред очи доведе ту девојчицу која се претвара у девојку, па да схвати да такав неки живот с вишковима ове врсте постоји или може да постоји, и да допусти да се у њему, мимо рачунице и шпекулантске комбинаторике, под старе дане развије неки доживљај лепоте, који остаје непоказан и затомљен, али који ће његова ћерка-удовица ипак умети да опази, тако да ће дати "знак за узбуну" (100). Имаће он тад да се суочи с мржњом породице на Гагу, са чим ће моћи да изађе на крај, и са Алибеговом пожудом и претњама, са чим на крај неће моћи изаћи. Од оскудице и немоћи побегао је одавно, али куда?! То што је не дуго после четрдесете године остао одузет и већ петнаест година "седи код куће готово посве непомичан" (90), није, кад се разматра прича о њему, пука случајност. Болешћу, до које је могло и не доћи, може се у нечијем животу, кад је већ дошла, донекле објаснити компензаторна потреба да се терорише околина и да се влада људима, јер је живот оног ко остане одузет оштећен у нечему што је за сваког човека од највеће важности. Газда-Јевремова одузетост, међутим, није, у причи о њему, напросто болест, то је удес који својом неумитношћу одређује и симболички осветљава целину његовог живота. У њој се очитује дубља нужност по којој он мора да живи. Тешко је не помислити да су његов углед ("у трговачком свету") и његова с овим повезана моћ заправо облик и израз егзистенцијалне одузетости, унутрашње непомичности тиранина. Прикован за своје шиљте, Јеврем је прикован за себе обузетог грамжењем, вештог да застраши, спремног да понизи, бешћутног пред туђим мукама и животом уопште. Судбински заробљен на једном месту, он је, у животу живљеном да би се стекла и одржала моћ над људима и приликама, извршио суровим испољавањем те моћи и својеврсно самопоробљавање; од тога нема стварног ослобођења, а неко друго, које би га могло заменити, дакле фантазматско, пресечено је. Гага му је отета, снатрења, пак, покренута лепотом, сећање на њено присуство, сан о њој, као шифрован знак неке минуле, давно укинуте, у сваком случају пропуштене могућности, све то брзо пролази или сузбија у себи он сам. Из своје собе влада свима, али на томе све и остаје. Шта год осећао, према људима је он увек исти, "мргодан, крут и неумољиво миран" (102).

Има ли још нечег што би се могло пожелети, осим да се влада, кажњава и наређује?

Прва ствар коју непомичан човек може пожелети јесте да поново буде покретан, штавише, да може да јури и језди. Биће у понеком часу тако и с Јевремом, али ће такве његове жеље и фантазме моћи да се појаве тек вишеструко посредоване. Захваљујући Гаги, доживеће он, у обрнутој градацији, најпре тренутке у којима као да лети, затим, кад је више нема у близини, осећај као да јури на коњу, најзад, у сну, да је опет на ногама, на зеленој трави, и да хода, лако, живо... Покренуће се, независно од свега тога, на још један начин: прошњу Алибегову примио је он наизглед мирно, "иако је осећао како му крв наседа испод коже на темену и како се шиљте под њим диже па спушта, диже па спушта, и то тако нагло да му се од тога крати дах и магли свест" (113). Такво узбуђење да се све под њим "диже па спушта, диже па спушта" он, сигурно, већ дуго није осетио, ако га је икада у животу уопште искусио. У мучном лебдењу између сна и јаве, потом, он види да га је са његовог места, за које је везан, одгурнуо и истиснуо "пијани белосветски официр" (113), као да је он на том шиљтету већ остварио оно што женидбом овај тек хоће да постигне, али чак и тада му се привиђа да "цео свет то види и зна". (113) Колико му крв наседа испод коже на темену зато што хоће да му отму Гагу, толико га мучи и тај вечно присутни 'цео свет' са својим погледом. "И човек човеку казује да је газда Јеврем надјачан и надмудрен." (113) То је подједнако неподношљиво, ако није и горе од губитка девојке која је донекле разбудила замрло његово биће.

Како он, непомични владар на свом престолу, може да лети, да језди...?

Да би се сагледала целина Јевремове егзистенције, што ће рећи да би се схватило како је његов тирански карактер утицао на начин живота а чиме је живот трговца одређивао и обликовао његов карактер, потребно је, сходно ономе што се сазнаје из приче, размотрити два суштинска ограничења како живљења тако и самог карактера овог Андрићевог лика. Прво од тих ограничења је његова окорелост; друго, релативност свачије, па и његове моћи.

Газда Јеврем на мржњу околине, праћену немоћним презиром, одговара презиром надменим. Он се поуздава у силу, пре свега силу новца; њега се плаше и желе му смрт. (Застрашивање и заплашеност у 'свету' ове приче и у другим Андрићевим делима не зависе од живота једног или другог човека него произлазе из темељних односа у њему, али да би се то схватило потребна је рефлексија о томе, које, као ни о много чему другом, нема или је изузетно ретка.) Дуготрајно живљење испуњено сударањем немоћног презира других и сопственог надменог презира има за последицу окорелост душе. Она се, поред осталог, састоји и у томе што се, као врховно начело према коме се ваља равнати у својим пословима и, уопште, односима према људима, јавља неповерљивост. Главна мудрост је: оно што се не може изнудити, то не треба ни очекивати. Само се ништа не даје, свет је такав. Отврднути до суровости потребно је и нужно у трговачком свету, у свету моћи уопште, уколико се жели сигуран опстанак. Отуд страх који треба стално задавати другима има тако велику улогу.

Међутим, ако се у животу однекуд појави лепота, то јест неко лепо биће, и ако се од њега нешто жели или почне да очекује, а и онда кад се не жели ништа доли његово присуство, дакле могућност да га човек у својој близини гледа, окорелост представља препреку која се не може заобићи. Стварно 'додирнути' лепоту могуће је тек у њеном мање или више слободном самодаривању, а тиранијом, наредбама и изнуђивањем се такво самодаривање не може постићи ни у ком случају. Испољавање власти води у психички пораз, ионако запреченој жељи то само додатно отежава да се испољи. Јеврем је навикао да кажњава тако што хвата окривљеника за ухо и "треска и туца главом о зид" (93), па се нечег много бољег не може у први мах да досети ни кад хоће да додирне Гагу. "Кад је несигурном руком нашао у густој и непослушној коси њено ухо, он му се дуго светио, стежући га свирепо, грчевито." (99) Свако може сам себи да да одговор због чега се све у животу Јеврем искаљује на Гагином увету, коме и чему се свети. Али, Гага га се не плаши. Прва и једина откако газда Јеврем влада са шиљтета-престола у свом свету, она ће одбити да принесе главу како би је он трескао и туцао о зид или јој свирепо и грчевито стезао уши. Јеврем се, кад га први пут није послушала, сав укочио од чуђења. Он је побеђен. И ако га је, касније, послушала, Гага види да му рука дрхти и да он то не може да сакрије. "Тиме га је разоружала докраја." (100) Његове претње постају сад и молбе, па, што је још горе, и "промукла дозивања" (100). Све у свему, или окорелу душу нешто мора да ублажи и отвори или лепота остаје недостижна. Јеврем је на том путу умекшавања и отварања учинио, и то само у себи, не показујући то ничим, само мали корак, и много даље, вероватно, ионако не би могао отићи – окорелост би победила. Али, појавило се и друго ограничење: већа моћ него што је његова. Захваљујући томе, Гага се, ако ништа друго, спасла барем из змијског гнезда Јевремове породице.

Јасно је да је 'царска војска' јача од свих и свакога; Јеврем, иако "први човек у касаби" (110), није у том погледу никакав изузетак. Но, и ту се он опет чуди када наиђе на неумољиву препреку својој вољи и својим потајним жељама, које год да су – макар само то да Гагу још неко време гледа у својој близини. Суочио се с неким ко је опаснији, вероватно и помамнији и крвавији од њега у отимању. Гласници и посредници саопштавају да Алибег "силе и отимачине неће", жели, напротив, "да се све лепо и по закону сврши" (113), то јест да се он, по слободно израженом пристанку, ожени Гагом; али кад газда Јеврем пружи отпор и не да девојку, посебан човек "за овакве послове" (116) има аргументе којима неће бити могуће нити ће бити паметно даље се супротстављати. Пре тога, Јеврем слуша поруке којима се појачава притисак на њега, "и само се чуди". "Никад није имао високо мишљење о људима, али никад није слутио да толико неваљалаца, способних за све, има на свету." (116) Чему се, у ствари, чуди? Ако је само до тога да се схвати шта се заправо догађа, онда не мора у размишљању ићи много даље од сопственог шиљтета. Али, ствар и јесте у томе што човек овакве ствари себи тешко објашњава полазећи од себе. Неко мора да га подсети на то ко је он сам, и то ће човек "за овакве послове" на свој начин и учинити. То што је рекао деловало је. А рекао је да газда Јеврем, изгледа, мисли да су "са царском војском дошли неки рђави људи који хоће да му нанесу штету и срамоту. Али газда Јеврем је човек трговац, који познаје свет и мора да зна да рђавих људи има увек и свуда, па свакако и у овој касаби или око ње." Да не буде забуне око тога шта човек трговац, који познаје свет, мора знати, додао је изасланик у вези са рђавим људима и то "да није потребно да се тек са стране доводе". Ако, пак, газда Јеврем ипак мисли да у царској војсци има таквих рђавих људи, спремних да наносе штету и срамоту, "нек се жали, и ствар ће бити испитана. Зна се пут сваке жалбе." Газда Јеврем може бити сигуран "да ће одговор добити". (116)

После тога, бранити лепоту у својој близини постаје илузорно. Јеврем попушта. Нек је питају, и ако она каже да хоће, нек је воде. Гага, наравно – хоће.

Крхка снага лепоте је у томе што тамо где владају моћ, лукавост и поквареност свих врста, где се отима у миру, и отима и преотима у рату, једном речи у свету какав је познат, она изазива жељу да се ужива у њеном присуству. У њеном лицу "свет има хиљаду лица" (102). Она у најдубљем човековом еротском језгру буди и покреће "неке веселе и на све решене снаге" (102) које хоће и могу, које желе да се сусретну са обиљем света показаним или створеним тамо где је она. Тако је и са мргодним, крутим Јевремом, на шиљтету: Гага према својој ћуди, не по његовим командама "приђи!" или "стани"!, "лепрша око њега" (102), а он у лепршавости њених покрета, "као да их чита", "под старост сазнаје оно што је о животу заиста требало знати, а што он никад, ни у младости, слутио није" (102). Захваљујући лепоти, Јеврем долази до битног сазнања.

Тешко да се може замислити далекосежнија по значају формулација од те: оно што је о животу заиста требало знати. Јер живот је несводљив на једну мисао, једну вредност, један вид или ток, па ако ипак постоји неко овакво 'заиста', неко овако повлашћено 'знање', онда оно, свакако, мора погађати и обухватати оно што је у најдубљој вези и са извором и са исходом живота, и односи се на примордијални његов садржај. Јеврему су се, захваљујући Гагином 'лепршању', отвориле очи. Зар је онда чудо што, кад види да ће му отети Гагу, остарели трговац, који у тај час није више само и једино то, осећа да је погођен "у најскривеније и најосетљивије место" и да му груба аскерска рука извлачи "из куће, испред очију, из срца, најтајније и најдраже" (115)?!

Ако се писац одлучио да употреби такву формулацију као што је: оно што је о животу заиста требало знати, логично је да је то повезано са оним што је у окорелом срцу његовог јунака, у тај час не само окорелом, најтајније и најдраже. Гага је за њега најдраже створење, које буди најтајније осећање, али није то толико сама по себи колико по ономе што лепотом и 'лепршањем' буди у њему. Ефекат њеног присуства је важнији од присуства (то јест њеног бивста) самог. Није то напросто 'утисак' који она оставља. Није реч о пуком допадању. Замамност младости не изазива у непокретном мушкарцу који стари само неко тињање жеље, која се психолошки може једноставно објаснити. Однос који се успоставља међу њима је сложенији и обухватнији. Треба живети у присуству лепоте, обезбедити њено присуство, бити жив тако што ће се бити близу ње, и моћи је видети. Ти налози, одакле стижу? Гага је и покорна и непокорна, слободна, од часа кад је видела да је њена лепота виђена – неподложна застрашивању, самовољна и неухватљива, жива у мртвом свету потчињавања и страха, и у Јевремовим очима је као "биће из другог неког света, које ничим не личи на људе који су се досад кретали око њега, и није подложно ни једном од закона који владају у овом граду и у његовој кући" (99).

Страност лепоте у 'свету' Андрићевих дела није ништа ново ни изненађујуће. Слобода, поготову слобода од захтева које испостављају углед и моћ, али и од страха, од уходаног реда изграђеног на страху, необична је, изненађује и чуди. Што је, у овој приповеци, најважније: Гага не буди гнев кад се не покори Јевремовој тиранији, већ миље које измиче и познатим законима и познатом искуству, а кореспондира са оним знањем свих знања што га доноси посматрање покрета лепог бића, са налозима који одатле следе. Биће оног који гледа, а очи су му се за свет и лепоту-у-свету најзад отвориле, погођено је дубље, оно узавире у својој еротској целини, одавно заборављеној и изгубљеној. Осећа Јеврем док гледа Гагу да би је бранио не само од своје "лајаве и безглаве женскадије" (102), чија му је злоћа и мржња позната, него и од много већих сила: "И то не због Циганчице, него због саме ове веселе решености у себи." (102) Осетивши у себи "веселу решеност", Јеврем је доспео у најбоље стање у које он, у које човек, можда, уопште може доспети. Лепота неког лепог бића постаје лепота постојања као таквог када изазива "веселу решеност", када покрене "неке веселе и на све решене снаге". Ова темељна покренутост у веселости незаменљива је и ненадокнадива, ако се изгуби, као што овакве "на све решене снаге" воде човеково биће у свет и кроз његове махом тужне и тмурне ареале са обећањима која га чине необесцењивим, преображавају га тако да постаје присан и драг. Бити на све решен значи веровати у сваки успех, свако постигнуће, у сваки срећан исход, у срећу процеса који ка неком исходу води и можда никаквог краја, као процес, нема. То је одлучност очарана опасношћу, неразочарана поразима, снага у стању пре него што се о поразу одлучивало. Све је на свом сјајном почетку. "И све је то ново и непознато. Слатко и као опасно а не знаш тачно каква је то сласт и не видиш у чему би могла бити опасност; не разазнајеш се уопште." (102) Чаролија је потпуна, онај ко има углед и моћ, и над њима стрепи, више се не разазнаје, таквог себе он заборавља, напушта оно што је одувек, чини му се, био и што јесте, за вољу света какав се може указати између покрета и погледа те девојке из неког другог света и неподложне познатим законима. Он је наједном и сам у другој и другачијој стварности, иако и даље на свом шиљтету. Показује се оно што је одувек требало знати, ненаслућено док лепота није учинила да се наслути и види, да се осети и 'има'. То са угледом и интересом више нема никакве везе, али има везе са самим темељом човековог бивствовања. Када се Гага овако "увукла" (100) у газда-Јеврема, он "кратко и пролазно", кад наиђе "секунд заборава", то јест кад његова уобичајена, 'природна' смркнутост и осорљивост попусте и ишчезну, има на лицу "нови необичан израз, у исто време безбрижан и замишљен" (100). Наравно, човек који се приближава ономе што је о животу заиста требало знати, а што никад није касно сазнати, ако се већ другачије то 'нешто' није могло искусити, добија нов израз лица, и у томе свакако није најмање важно то што је тај израз безбрижан, а замишљен, то већ, само се по себи разуме, свакако мора бити. Наравно, породици та безбрижност мора изгледати као болест, ниједан напад газда-Јевремовог гнева не плаши их колико овај нови израз безбрижности, утолико пре што у постојање гнева не може бити сумње, а ово је болест "непризнавана" (100).

Да ли гнев, у својој природности у свету моћи и потчињавања, може заувек и потпуно да скрије дубљу везу између лепоте и безбрижности, лепоте и бриге, нарочито, пак, везу лепоте и савладавања бриге "веселим снагама"? Да ли таква веза доиста постоји?

Јеврем наслућује у Гагиној лепоти и читајући њене лепршаве покрете шта значи бити.

Уосталом, није реч о пуком посматрању лепоте. Гагино присуство и Јевремов поглед одређују, додуше, суштину оног што се ту збива. Али, посреди је заправо игра. Тек када се међу њима "заметнула /.../ тајна игра без предаха и престанка" (98), деловање лепоте постаје могуће, "хиљаду лица света" се открива и "веселе и на све решене снаге" у Јеврему крећу им у сусрет. Каква је то игра?

Она почиње с Гагиним цветањем и сазревањем (97). Газда Јеврем је први приметио шта се с њом догађа. И претходних година је она понекад, "са великим снебивањем" (98), улазила код њега, али то се сад дешава "чешће и са застајањем" (98). Газда Јеврем је први пут викнуо своје "Стани!" једног јесењег дана, кад је Гага нешто унела и кренула ка вратима "са таласом нових димија који је изгледао као да је носи" (98). Било би превише ако би се на основу оног "са застајањем" рекло да Гага изазива, поготову да заводи Јеврема. Али, она се показује, колико год да, можда ни сама не зна шта ради, нити куда је носи "талас" њених димија. Откуд застајање кога раније није било? Сазнајемо да је Гага, кад јој је први пут наређено: "Стани!", погледала газда Јеврема право у очи и да јој је поглед био, додуше, несигуран, али и замагљен и влажан, насмејан, "негде у дну као насмејан" (98). Кад се размисли куда све упућују ови придеви, и овако нанизани, није тако далеко помисао да је ту посреди неко испитивање које прати показивање себе ("са застајањем"), окушавање које, ако још није свесно заводничко, свакако је заводљиво; које јесте неки позив и изазов, а да још није самосвесна провокација. Суочен са овом влагом у Гагином погледу, с тим да је "негде у дну" тај поглед као насмејан, Јеврем је, саопштава се читаоцу, био изненађен и, што је важније, уплашен, уз ограду "кад би било могуће да се и он нечега уплаши" (98), која, међутим, доста губи од своје тежине већ и тиме што он Гаги, пошто ју је осмотрио, каже "Пролази!" "мукло и тишим гласом" (98). О чему сведочи ово Јевремово утишавање?

Страх од лепоте није неприродан, али је занимљиво да се јавља у неком ко иначе зна само да застрашује све око себе.

После оног првог 'чупања ушију', Јевремово "приђи!" и даље је изговарано оштро и преоштро, "али са сувише даха", јер је за наредбом "ишло нешто као наговештај уздаха, као пригушен грцај" (99). Приповедач је опрезан и пази да скорелог и окорелог газда-Јеврема не прикаже као неког ко је потпуно у власти пробуђене жеље и, тако рећи, у томе разнежен или препуштен чежњи, болу због пролазности, дерту. Уздах је "наговештај уздаха", не више од тога. И то је довољно, али ту се не испољава пре свега нека "жал за младост". Осујећеност је овде тежа. Нити је Јеврем Митке, нити је Гага Коштана; нити је, најзад, Андрићев свет онај Боре Станковића. Гага ће, истина, такође певати Јеврему (у следећој фази "игре" међу њима наредба ће бити "Пјевај!"), али она ће то чинити "механички и мало зловољно" (101). Певаће "приљежно и савесно сваку започету песму од почетка до краја", али тако што стане "уза зид, опуштене руке састави испред себе, зглоб преко зглоба, да изгледају као везане" (101). Све је ту стегнуто и тешко, па ако доведе до наговештаја уздаха и пригушеног грцаја, то не само да је довољно већ је и много.

Прво Гагино "Нећу!" било је праћено смешком. "Смешила се само оном влагом у очима." (99) Управо је то и најопасније. Све старчеве мисли се бркају. Он мора да понови своју реч, први пут у животу, али та реч је сад "као напрсла" (99). Гага после тога 'прилази' кад сама хоће, окушала је шта може и докле стиже, Јевремова рука дрхти кад приђе без позива, кад неће, не вреде ни молбе ни "промукла дозивања": она само шмугне "као ласица" (100). Ако у тој "игри" има елемената борбе, јасно је ко побеђује. "Она се увукла у њега, начела га и стала да га растаче као што црв растаче дрво, невидљиво, изнутра." (100) При том, "веселе и на све решене снаге" су покренуте.

Ипак, од неке расточености газда-Јевремове смо доста далеко. Он Гагу, док пева, више гледа него што је слуша (101), али уме и да је прекине усред песме. " – Доста. Не треба више! – каже он суво, исто онако као што је говорио кад би му поливала на руке или точила воду у чашу, а девојка се повлачи, мало у недоумици." (101) Важне реченице, јер из њих сазнајемо шта се све још урезује у газда-Јеврема док је у Гагиној близини. Он се не издире на њу; "Доста. Не треба више!" каже јој суво, али видећемо да иза те суздржаности стоји нешто далекосежно, нешто неизречено и неизрециво.

Гагин пакао има три круга: онај који представља њен живот пре доласка у Јевремову кућу ("Дешавало се да су иза тих разних циганских група, заражених, гоњених глађу и огорченим светом, остајала напуштена деца без родитеља. Тако је нађена и једна девојчица којој је могло бити седам до осам година." Видимо је у "дроњцима и нечистоћи у којој се напуштено, изболовано и изгладнело дете налазило" /95/); други је круг њен живот код газда-Јеврема (ушла је у његову кућу "као најежено звериње младунче" /97/, али кад поодрасте и Јеврем примети њену лепоту, влагу у очима, како је извијена пред њим "као млада топола на ветру" /99/, ствари стоје овако: "Нема тог зла ни тих мука које она /газдарица Стака/ не жели Гаги, али да тако отворено узме њену крв на своју душу, то не може. /.../ У ствари, не плаше се оне /Стака и кћер јој/ толико греха и злочина колико саме помисли шта би после тога радиле и како би остале живе у кући са газда-Јевремом." /105/); трећи круг је Гагин живот који је очекује после склапања брака с Алибегом (за њега "сами његови људи причају да се на својим походима већ неколико пута на овај исти начин женио" /116/, а касаблије су ту, спремне да "задовоље ћуд и прохтев једног суманутог и острвљеног човека, који никад није потпуно трезан" /115/, али тренутно има силу и моћ – живот с таквим младожењом не обећава, дакле, много доброга).

Рај Јевремов има само један круг: то су они часови његовог живота када су се, у Гагином присуству и захваљујући њему, разбудиле и покренуле "неке веселе и на све решене снаге", када осећа "веселу решеност у себи".

Јеврем је осетио страх од лепоте. Гага се не плаши ничега, ни својих непријатеља у чијој је власти била код Јеврема, ни самог Јеврема док му дрхте руке у њеној близини, ни оног што је чека по одласку из његове куће. "Тај свет је пун непознатих господара и моћника од којих све један наткриљује другога. А она се не плаши тога и спремна је да крене, и хоће ту своју спремност целим својим држањем да покаже." (120) Приповедач нас суочава са занимљивом реципрочношћу душевних нахођења газда-Јеврема и Циганчице Гаге. Насупрот његовој веселој решености сазнајемо о томе да се у њеном гласу, док изговара своје "Хоћу!" Алибегу, осећа "хладна решеност и нешто као пркос и претња" (120). Дакле, као да је управо од самог Јеврема "научила како се једном речју одговара сваком и на свако питање" (120). За хладну решеност она, можда, не дугује само њему, јер каквог избора она уопште има; за веселу решеност у себи он, без сумње, има да захвали само и искључиво њој. Те две 'решености', једна насупрот другој, омеђују границе душевних простирања актера ове драме. Растајући се од газда-Јеврема, Гага гледа "некуд изнад његове главе у неки само њој видљив свет" (120); лепота је одважна, њена отвореност за свет је очекивана отвореност света за лепоту, спремност да се свет поднесе, храброст бића у себи укорењеног. Може се рећи и тако да је реч о храбрости и отворености бића које се ослобађа доживљеног зла, напушта га и окреће другамо, након што је, ипак, у том другом кругу пакла, осетила и какву моћ над људима може да има – на "наговештај уздаха" и "пригушен грцај" Јевремов и не мислећи. Пришла му је руци, на одласку "и пољубила је, као што це целива равнодушан покојник. И отишла је тако, не окренувши се." (121) То је храброст бића које и у том царству моћи, 'угледа', господарења, потчињавања, грамзивости и мржње, остаје свиме тиме недотакнуто, неунакажено, нескорело, живо: спремно и вољно да живи. Лепота жели да живи.

Живот лепоте постаје лепота живота.

Газда Јеврем се, касније, лепоте, Гаге, не сећа како лепрша око њега. Сећа је се по хладној решености у гласу и по томе како га је целивала као равнодушног покојника, не осећајући никакву потребу да она погледа њега, њега коју је гледајући њу толико тога, ипак, добио.

Јер, обогатио је он свој живот, захваљујући њој, на разне начине, а пре свега разним врстама кретања. То кретање је фантазматско, фантазијско, али за њега, у сваком смислу одузетог, то је највише што је могуће. Он, који, вративши се поново у стварност угледа и моћи, може да је се сети само још како је преузела од њега "хладну решеност", пре него што је затим сасвим заборави, доживео је, ипак, и то да је од сазнања оног што је о животу заиста требало знати "све оживело, окрилатило и подигло се, и може да се креће и диже до неслућених висина, заједно с њим овако непомичним". (102) Јеврем лети. Одузети 'газда', захваљујући лепршању лепоте око себе, сазнаје шта треба знати о срећи тог лета или напросто о срећи живљења. Моћ је увек забринута да ли ће се и како одржати, она је увек некако угрожена. Моћ увек гледа свој крај; безбрижности су дате "неслућене висине" у којима је све постало живо, крилато, креће се. Лепоте живота, и овог лета, нема без живе лепоте.

Покренуће се газда Јеврем, кад остане без Гаге пред очима, на још један начин. Када почне да мисли на Алибега "мирније и без оног мрачног и немоћног гнева првих дана" (121), схвата он постепено колико му је Алибег у ствари близак, "понекад као најближи од свих људи, као неки род, као двојник" (121). Ако ово осећање блискости иде до двојништва, ради се, значи, о идентификацији за коју морају постојати разлози. Газда Јеврем мисли о Алибегу у терминима који, ако већ не и њему самом, оно читаоцу, свакако, указују на пресечне тачке њихових животних лукова, колико год они иначе, на први поглед, у свему били различити. За њега, који је својој родбини познат као "крвав и помаман у отимању", Алибег је "неурачунљив болесник и сабљаш крвава заната" (121), који – видимо да и то мисли о њему – "од живота и његове лепоте отима што се тако у лету да отети" и јурећи кроз свет, из борбе у борбу, "тим мењањем замрачује свест о себи" (121). Крвави занат Алибегов и иста таква помама Јевремова спајају се у отимању, а то што се и једно и друго, и код једног и код другог, може, већ према томе, узети и буквално и фигуративно, ништа не смета да дође до идентификације у доживљају Јевремовом. Врана врани очи вади, кад може, али тиме не престаје да буде оно што јесте. У одређеном смислу, Алибег је у отимању бољи, успешнији. Он, мисли Јеврем, тражи самозаборав, "замрачује свест о себи"; то, међутим, упућује читаоца да се присети шта је за Јеврема "замрачено место" и "заувек замрачено место", на којој тачки приче о њему се оно јавља. "Није се помирио са губитком, то не, јер није ни могао, нити је покушао да му измери и одреди тежину, да тачно предочи себи ни шта је то што је било ни чега то сада нема. Ту мисао стаје, ту је замрачено место и преко тога се прелази." (119) Доиста, чист рачун је ту немогућ, неподношљива и неиздржљива би била јасна свест о томе шта је то што је било, чега то више нема, јер му је отето: то је отео Алибег, али и цео преходни живот Јевремов оградио га је, непрелазно, од тога што доноси сазнање о оном што о животу заиста треба знати. Себе који губи и изгубио је то 'то' мора он да заборави: јавља се замрачено место "и преко тога се прелази".

Међутим, тиме мука газда-Јевремовог губитка не може бити отклоњена, тиме ништа није решено. Када, међутим, он замишља Алибегов живот, поистовећује се са сабљашем крвава заната управо у ономе што је за њега, газду и човека угледног, најнеподношљивије, у ономе што је у губитку најтеже. Замишља Алибега не само како јурњавом, вином и ракијом "замрачује свест о себи" него то развија даље овако: "Не сећа се себе ни ко је ни какав је некад био, не види крв, не боји се рана ни смрти, не жали себе ни другог. А у тренуцима одмора – Гага му полива на руке." (121) Овде газда Јеврем не каже, додуше, 'Ја сам то', али несумњиво и он, као и Алибег каквим га он замишља, бежи од сећања ко је и какав је некад био, и он слабо жали себе и другог, а с Гагом је доспео, у стварности, управо дотле: поливала му је "на руке" (101). Шта бива даље с Гагом и Алибегом, о томе Јеврем не мисли, не може да мисли: у загради – ни први ни последњи пут главне ствари Андрић ставља у заграду – стоји: "(Ту газда-Јевремова мисао прескаче оно заувек замрачено место и наставља свој ток.)" (121) О оном што је неподношљиво као егзистенцијални губитак, не мисли се, то се прескаче.

Уосталом, сувише је газда Јеврем искусан и 'реалистичан' да би се дао неком заносу ове врсте. У летњим ноћима, кад "мрачног и немоћног гнева" нема више у њему, он "све боље увиђа да све што лепрша (тако лепрша!) мора једног дана да одлети." (120) Овакво уопштавање ублажује осећај губитка. Доприноси да се јави нека дубља помирљивост. "Ничему се није надао од те касне, велике радости; ничем, понајмање останку. Па ипак, никад није помишљао да ће то бити тако брзо и нагло и на тако необичан начин. Осећа да би требало да је више жали. Осећа, али не жали. Лепота одлази и губи се лако. Ништа у животу није стално, а то – мање од свега. Лепота чили. То и не може да траје. /.../ У те губитке спада и ова изгубљена лепота, и оно што је тако ћудљиво и несигурно обећавала." (120)

Јевремов однос према губитку Гаге је, видимо, амбивалентан. Мирење са судбином или природом ствари ('ништа у животу није стално', 'лепота чили', 'лепота одлази и губи се лако', њена обећања су 'ћудљива и несигурна') није код газда-Јеврема такво да би могао до краја да се, свесно и јасно, помири са истином целине свог живота. Чак и независно од тога што његова жена "никад није била лепа ни весела", што је "остарела пре времена и преко мере", што је, пошто је родила ћерку, морао "узгред", у виду неке пресуде судбине, да установи: "'Изјаловила се!'" (95), и што је она, са своје стране, осећајући се "излишном и ситном пред тим мужем који је све више растао у њеним очима и најпосле нарастао до злог и фантастичног божанства" (95 ф.), живела даље "утонула у мрачни и за њу једини свет доживотне кућне бриге и неосетљива за све друге људске потребе и нагоне" (96). Крвав и помаман у отимању и примању, остао је Јеврем прикраћен у сфери живота у којој постоје 'друге потребе' и 'други нагони', а Гага га, не само кад му полива на руке, 'лепрша' или му пева, подсећа на то, враћа га на почетак. Кад више не може ни да је гледа ("Па ипак, никад није помишљао да ће то бити тако брзо..."), он из тешког осећања губитка излази тако што се идентификује с оним ко "од живота и његове лепоте отима" успешније него он сам. "Заувек замрачено место" је цезура која у газда-Јевремовом премишљању и снатрењу раздваја тренутак одмора у Алибеговом животу, у којем му Гага полива на руке, и онај који би имао да уследи, да би онда мисао наставила "свој ток" тако што осећање двојништва појачава до поистовећења. Јеврему се "учини да не седи на шиљтету, него на малом врелом черкеском седлу, да то што долази кроз отворен прозор, кроз лозово лишће и преко цвећа у саксијама, није ноћни ветар, него моћна струја ваздуха која удара у лице коњаника у трку, и да то што куца и бије у њему није његова рођена узбуђена крв, него лупкање широке сабље о стегно" (122). Јеврем језди на коњу, слободно јури светом као и онај који сад 'има' Гагу. Тензија је некако, фантазматски, разрешена или бар попушта. Замрачивање је успело и учинило своје. "Узбуђена крв" се смирује.

"И сам се чудећи својим дечачким маштањима и сновима" (122), Јеврем на све то "одмахује руком", "желећи да у тами потражи сна без снова" (122). Ипак, Гага ће се јавити још једном, и то управо у сну. "Снивао је као да је здрав на ногама и да хода као некад. У свечаном чохали џубету, које допире до земље, он гази неку зелену и меку траву, лако и живо. Али одједном стаје као прикован, јер га нешто зауставља и вуче натраг. Иако не види, он зна, онако у сну зна, да му је то Гага пришла с леђа, стала са обе ноге на скут од џубета, и сад му не да напред." (125) Какву, на јави неизговорљиву, поруку упућује Јеврем себи у сну, из сна, посредством Гаге, која је лепота света, извориште и утока "веселих и на све спремних снага"? Како он себи тумачи себе у том сну, у којем "у свечаном чохали џубету" "гази неку зелену и меку траву, лако и живо"?

Он је поново у добром стању, не напросто здрав него одевен свечано и, што је најважније, хода. 'Сад, кад можеш (поново можеш) да ходаш, немој ићи тамо куда си ишао, у свет угледа и интереса, крвавог и помамног отимања, прекости и гнева, ја ти не дам да одеш тамо, задржавам те на зеленој трави, то јест у животу, животу неокореле душе. Ти, у ствари, знаш да сам ја та која ти не дозвољава да кренеш куда не треба; враћен си на почетак, када је све још могуће, ништа још није одлучено, ни коначно изгубљено.' То је могући смисао сна, али само за читаоца. Питање о његовом смислу, о поруци, Јеврем себи, на јави, уопште не поставља. Кад се пробуди, он се испетља из чаршава у који се био заплео, што је на запамћену садржину сна можда такође утицало, и заборавља одмах све. "Јер, снови", саопштава приповедач, "немају власти над човеком који и стварне догађаје, кад хоће, заборавља лако и брзо, а снове не памти уопште." (125) Сан оспорава реалност утолико што је индикација да су истина о животу и неоспорност јаве у раскораку. Више од такве индикације он не може бити.

У стварности, Јеврем живи даље, обузет шпекулантским плановима, моћан и угледан више него што је претходно био. Ишчекују његову смрт. Он чека нова богатства.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]