Dragan Stojanović

Najdraže od svih bića

Zusammenfassung

Andrićeva pripovetka "Trup"

Nekolikim naratorima višestruko posredovana priča o surovoj osveti žene koja je nasilniku Čelebi-Hafizu, junaku Andrićeve pripovetke Trup, postala najdraže od svih bića, govori o nemogućnosti nade u iskupljenje zla u svetu nepomirljive konfesionalne podvojenosti. Milosrđe je moguće u fra-Pertovom snu, u kome će Turčin biti "preveden" među duše u čistilištu, gde je, svakako, nezamisliv.

U žaru borbe, Ahil ubija Pentesileju, kraljicu Amazonki, ali u istom času, dok ona umire, zaljubljuje se u nju. Prema nekim verzijama te stare priče, plane u njemu i neodoljiva požuda prema već mrtvom njenom telu. Ova doista sasvim osobena 'ljubav' navodi na to da se postave razna pitanja, zbog čega je, valjda, motiv kasnije više puta obrađivan u umetnosti. U svakom slučaju, ono što je izazvalo Ahilovu ljubav nije bilo dovoljno da zaustavi ruku usmrtitelja, ili nije bilo blagovremeno viđeno. Je li to bila Pentesilejina lepota?

Čelebi Hafiz, iz Andrićeve pripovetke Trup, već je zamahnuo sabljom, ali nije ubio ženu koja mu se našla pred nogama. Njega je, kad ju je ugledao, nešto zaustavilo, iako je, inače, kako se čitaocu saopštava, ubijao bez milosti i satirao sve na šta bi naišao. "'Samo ću nebo nad Sirijom ostaviti', govorio je, kad bi se udostojio da nešto kaže, a ono što je radio potpuno je odgovaralo onome što je govorio."[Ivo Andrić, Žeđ, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga šesta, Beograd, 1976, str. 111] U ovom slučaju, jedan jedini put, otkako je krenuo da umiruje Siriju, "sažalio se nad jednom slabom i polumrtvom ženom koju je sreo na svom putu". (112) Bilo je to, po onom što je ispričano fra-Petru, koji je potom, tokom svog života, više puta prepričavao šta je čuo o Čelebi-Hafizu, fatalno za ovog turskog silnika.

Ovde se moramo pitati šta je zaustavilo ubilačku sablju. Odgovor na ovo pitanje, u tumačenju pripovetke, neophodan je ne samo s obzirom na ono što saznajemo da je kasnije učinila pošteđena Sirijanka, već, iako u posrednoj vezi s tim, i radi pravog razumevanja poente cele pripovetke, koju izriče fra-Petrov sadrug u zatvoru.

Andrić je Sirijanku naslikao onakvu kakva je bila u dramatičnom, i po Čelebi-Hafiza i po nju samu sudbonosnom trenutku, pri čemu se, naravno, mora imati na umu da opis, u stvari, potiče od tajanstvenog roba: njemu pripovedač poverava da uplašenom fra-Petru, dok opravlja sat na tornju u velikaškoj kući, ispriča šta je i kako je bilo, čega se, posle mnogo godina, fra Petar seća. Pričajući šta je nekad čuo i video, sam fra Petar kaže da nije "baš sve dobro razumio" i "nije mogao svaku riječ dobro uhvatiti" (109), ali je "glavno razabrao" (110).

Ovakvo, dvojicom pričalaca posredovano dočaravanje slike Sirijanke, koju je Čelebi Hafiz sustigao i zamahnuo da je ubije, nije presudan razlog što se u priči ne kaže izričito šta ga je u tome sprečilo i zašto se upravo tad "smilovao". Rob koji priča upravo na tom mestu govori s najvećom koncentracijom: "napola sklopljenih očiju, jedva rastavljajući usne, poče da niže riječi brzo i jasno kao u molitvi" (112), kaže fra Petar. Čitalac sluti da taj rob, ukazujući na grešku koju je Čelebi Hafiz napravio, nalazi neko zadovoljenje i odušak svojoj potrebi, da li za osvetom, ili pravdom, ili za saopštavanjem poslednjih uvida u stvari ovog sveta, koji su mu, sticajem okolnosti, dati; ili je posredi neka mešavina svega toga – nemoguće je sasvim tačno odrediti. Pri tom, on svojim rečima izgovorenim "brzo i jasno kao u molitvi" daje smisao i ton neke dublje, opštevažeće mudrosti, koja pokriva mnogo i tragično ljudsko iskustvo i koja je s one strane takvih pobuda kakve su osveta, likovanje nad unesrećenim neprijateljem ili zluradost. Njegove reči zvuče sentenciozno: "Ali vidiš (...), ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: mogućnost da čovjek pogriješi, koliko za dlaku pogriješi, ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast. (...) Za jedan tren oka prestao je da mrzi i goni, i to je bilo dosta da se i za njega nađe sablja." (112)

Nešto je tu izvesno: od Čelebi-Hafiza ostao je samo trup, negdašnji surovi moćnik pretvorio se u nakazu koju je mučno i pogledati, ali koja, posle svega, ipak živi. To je fra Petar video svojim očima i, onoliko koliko je verovati njegovom sećanju, stanje Hafizovo predočeno je istinito. Međutim, kako je došlo do toga da Hafiz ostane bez ruku i nogu, slep, spaljenog lica, o tome saznajemo iz izveštaja koji možda i nije u svemu tačan. Pristrasnost tog izveštaja ne ogleda se toliko u saopštavanju šta se sa Hafizom naposletku desilo, već, pre, u dočaravanju pojedinosti i načinu na koji je sučeljen Sirijankin osvetnički motiv sa Hafizovim prethodno opisanim delovanjem. A upravo to je najvažnije za priču koju priča tajanstveni rob, pa, time, i za razumevanje Andrićeve pripovetke.

Ne znamo otkud rob zna sve to što je našao za shodno da ispriča ili što je, od jednog časa u žurbi i gotovo pometen, stigao da kaže. Znamo, s druge strane, da fra Petar nije razumeo sve što je čuo, već da je razabrao samo ono glavno. Logično je pretpostaviti da najveći deo robove priče potiče od drugih ljudi, koji su prepričavali Hafizova nedela. O njemu se govorilo kako se već govori o nekom ko je došao da, nemilosrdno i silom, a, po opštem uverenju, velikim delom i za svoj račun i na sopstvenu korist, zavodi red i kažnjava. Rob se čudi što je uopšte sreo nekoga ko o Čelebi-Hafizu ništa ne zna, ko o njemu nije slušao. Jer o njemu se pričalo i priča. Kada mu se pružila prilika da nekome ko je potpuno neupućen, kao što je to fra Petar, Čelebi-Hafiza i pokaže, utoliko mu mora izgledati važnije šta će reći, jer će ovaj ono što vidi moći da razume i oceni samo na osnovu njegovih reči.

No, osim opštih crta zloglasnog nasilnika, koji je dugo ostavljao krvave tragove po Siriji, uz odgovarajuće priče u narodu koje su se ispredale o njegovim pohodima, izveštaj fra-Petrovog sagovornika sadrži i neke upečatljive detalje za koje je nemoguće sa sigurnošću reći da li su plod njegove mašte ili se imaju zahvaliti tačnom opažanju čoveka koji je bio prisutan opisanim događajima. Ostaje, pored ostalog, nejasno i to u kojoj meri je tajanstveni pripovedač, ako je doista nečemu prisustvovao, bio i sam pogođen zbivanjima o kojima govori, koliko je i za šta u njima bio vezan. Svakako, fra-Petru je jasno da je rob iskoristio priliku da ispriča priču o Hafizu ne stoga da bi zabavio i razgovorio majstora dok radi, već da bi udovoljio svojoj dubokoj potrebi. "U početku mi je bilo nezgodno što on to meni priča, ali sam brzo uvidio da on to kazuje zbog sebe a ne zbog mene." (109) Što je još važnije, fra Petar, kad je "pravo sagledao" svog sagovornika, stiče utisak da ga ovaj gleda "očima čovjeka koji zbog nečega pati, i stoga mu pogled liči na pogled krštena čeljadeta". (109) To je možda glavna crta u portretu roba-pripovedača. Pripadnost hrišćanskoj veri dovodi se – kao da se to razume samo po sebi – u vezu sa dugom i skrivanom patnjom, što objašnjava i prethodno fra-Petrovo nagađanje da je njegov sagovornik po svoj prilici rob, "ali davnašnji, možebit od djetinjstva, pa poturčen i oslobođen". (107) Biće koje pati dostojno je sažaljenja, pa kako da dobri fratar i nehotice ne pomisli da je takvo biće "kršteno čeljade"; patnja je visoko vrednovana i čoveka koji je podnosi čini, u hrišćanstvu, bliskim, sažaljenjem približenim, 'bližnjim'.

Razmatranje, koje za ovim sledi, kako je to išlo po turskim gospodskim kućama, zasnovano je, očigledno, na bogatom fra-Petrovom iskustvu, kojega je doživljaj u Akri, u Maloj Aziji, samo mali deo. No, iako fra Petar govori s mudrošću čoveka koji je umnogome proniknuo ljudske puteve i sudbine u svetu u kojem mu je bilo dato da proživi život, više od pretpostavke u ovoj tački ne možemo dobiti. Njegova priča počiva na mnogo čemu tamnom i neprozirnom, pa je, stoga, u njoj dosta 'mesta neodređenosti', koja on, doduše, nastoji da u svom pričanju bar delimično popuni i konkretizuje. S druge strane, ako zbog toga njegov zaključak ne može da se uzme kao proverljiv i neosporan sud, to ne znači da, kao pretpostavka, deluje neuverljivo. Prvi deo tog fra-Petrovog zaključka glasi: "Tako gospodskim kućama često vladaju robovi i stranci, lukavi Čifuti i tajanstveni poturčenjaci, samo zato što su se potpuno pregorili i što nemaju one požude i ona vitia kojima robuju njihovi gospodari." Jednim delom stoji i do čitaoca koliko će, povučen ubedljivošću ovog opšteg uvida, pokloniti poverenja drugom delu fra-Petrovog zaključka: "I za ovoga sam odmah osjetio da je takav neki kućni dušmanin." (107 f.)

Da je rob u isti mah potajni "kućni dušmanin" i neko čiji pogled, ispunjen patnjom, "liči na pogled krštena čeljadeta", može biti shvaćeno kao naziranje s kim se tu doista ima posla, koje, uprkos nepoznanicama (tako da se ono bitno mora "osetiti"), i uprkos značenjskoj raznosmernosti tih određenja, vodi ka istini: skrivana patnja krštenog čeljadeta upravo ga i pretvara u skrivenog neprijatelja. Iz takvog fra-Petrovog naziranja može se ponešto naslutiti o neznanoj tragici tog čoveka, poremećenom njegovom identitetu, verskom i, uopšte, ljudskom, kako to u svetu Andrićevih dela i inače biva. A mogao bi se, polazeći od tog naziranja, donekle sagledati i razlog, kao i smer pristrasnosti u pričanju ovog zagonetnog čoveka. Njegova priča bi, shodno tome, trebalo da bude shvaćena kao izliv nekoga ko je primoran da dugo i u pokornosti potiskuje povredu koju je pretrpeo, duboku do potiranja, i ko utoliko više mora da progovori, kad mu se pruži prilika. Osim što majstoru-namerniku pokazuje kakav je sad nekadašnji Čelebi Hafiz, koji je važio za svemogućeg i neugrozivog, on mora da saopšti svoje saznanje, svoje dublje znanje: da svako može da pogreši u svakom trenutku, i kuda to vodi.

Kada je priča već ispričana, fra Petar, na kraju, još jednom premišlja šta je bio Turčin s kojim je razgovarao i koga, kao ni njegovu priču, nije mogao da zaboravi ni posle mnogo godina. Njegove nedoumice dobijaju tu nove prelive. Pita se fra Petar nije li on pripadao nekoj od "onih raspršenih sirijanskih porodica", je li bio poturčenjak ili sin poturčenjaka, zašto mu je stvari "koje se apseniku i rajetinu ne pričaju" (115) pričao žustro i sa strašću. Nagoveštena je, dakle, i takva mogućnost da negdašnji hrišćanin priča hrišćaninu ili bar žrtva žrtvi. "Nekom čovjek mora da kaže" (117), objašnjava fra Petar zašto je sve, potom, on sam pričao svom drugu u zatvoru Karajazidžiju. Isto to, svakako, važi i za roba u Hafizovoj kući. Ali, jedno je prirodna ljudska potreba za poveravanjem, kad govori naprosto čovek čoveku, a nešto drugo kad, u prilikama kakve su u svetu kojim se Andrić poglavito bavi, negdašnji potrti hrišćanin poverava groznu istoriju turskog silnika drugom hrišćaninu koji je "apsenik i rajetin". S obzirom da je to izveštaj o osveti nad krvolokom i zulumćarom, osnovano je – u meri u kojoj je verovatno da je reč o poturčenjaku ili potomku poturčenjaka, i da je tačno naslućivanje da je on "kućni dušmanin" – pretpostaviti da je njegova potreba za poveravanjem u osnovi vođena resantimanom, iako u onome što govori, bar koliko je fra Petar uspeo da uhvati i prenese, nema jasno vidljivih znakova likovanja. Posebno je, međutim, važno što se fra Petar pita i to "da li je baš sve istina i onako kako mu je kazivao, ili je rob izmišljao i dodavao iz svoje glave". (115) Ukazuje se, dakle, i eksplicitno na moguću pristrasnost i netačnost u njegovom pričanju, pa i na poreklo te pristrasnosti, odnosno netačnosti. A uzima se u obzir i jedna sasvim drugačija mogućnost, da je rob bio "bir tahta eksik" (115 f.), to jest ćaknut, pa da, onda, i njegovu priču treba ceniti prema tome.

Najverovatnije je, ipak, da je rob i sam žrtva, da je njegovo pričanje nalaženje dugo čekanog oduška i želja da se nekom saopšti dublje a skriveno znanje o ljudskom udesu na ovom svetu. Tome u prilog ide fra-Petrovo svedočenje da se rob bio uznemirio kad je pomislio da neće moći da ispriča priču do kraja. Plašeći se da neće imati vremena da dovrši što je započeo, on "poče brzo i skraćeno, preplićući riječima, da priča, kao čovjek koga svaki čas mogu da odazovu, a koji želi da kaže nešto važno i potrebno, bar najglavnije od najglavnijeg". (113) To njegovo forsirano izlaganje, "manje jasno, ali življe" (113), odnosno objašnjenje zašto je ovo moralo biti takvo, objašnjava, u isti mah, i to zašto je izveštaj o onom što je u celoj priči najglavnije, to jest o Sirijankinoj osveti, tako lapidaran. Sve je dato u malo oštrih poteza, tako da sve rečeno zadobija karakter bitnog i sve što se dogodilo poseban značaj. Neko kome 'fali daska u glavi' ne govori tako, sve ako ono što je rekao može biti i nije potpuna, svestrano sagledana istina, ako i nije sve dovoljno obrazloženo, ako je u nečemu i pristrasno. Bez "izmišljanja" i "dodavanja iz svoje glave" nema uopšte ni pričanja, ali šta bi to imalo da znači u slučaju ovakvog forsiranog pričanja, kad se "prepliće riječima"? Uostalom, Andrić je oduzeo reč robu tačno tamo gde treba. U trenutku kad je glavni događaj na ovaj način – a ipak sasvim dovoljno – predočen i prokomentarisan, pričaoca pozivaju, i on mora da ode.

Ako se, imajući sve ovo na umu, pažnja zadrži na robovoj sentenci: "Ali vidiš (...), ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: mogućnost da čovjek pogriješi, koliko za dlaku pogriješi, ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast", postaje utoliko važnije shvatiti zašto je Čelebi Hafiz 'pogrešio', šta mu je zadržalo ruku; zašto je baš tad prestao da "mrzi i goni" – budući da je upravo taj 'prekid' uzrok njegove propasti. S obzirom na okolnosti u kojima rob priča, razumljivo je zašto slika susreta sa Sirijankom nije razvijenija. Za odgovor na naše pitanje ipak su dati odgovarajući elementi.

S jedne strane, važno je to da je devojka bila "polugola, sa ostacima odijela na sebi, sva preplanula od pustinjskog vjetra, krvavih nogu i koljena od posrtanja i padanja". (112) Sveznajući pripovedač, koji ima dovoljno vremena, rekao bi, u opuštenosti svoga 'sveznalaštva', još ponešto. Robu koji priča nisu dati ni vreme ni takva opuštenost.

S druge strane, važno je što saznajemo i nešto što svedoči o duševnoj snazi ove žene: već videći sablju nad sobom, ona ima snage da se, u poslednji čas, obrati Bogu: "U ime Boga koji je milosrdan iznad svakog milosrđa." (112 f.) Tad, umesto da udari, Čelebi Hafiz samo raširi ruke, pa ga u tom položaju još zatiču i njegovi ljudi koji idu za njim. Očigledno, rob ovo može znati jedino iz prepričavanja, jer u toj pratnji teško da je bio i on sam.

Postoje dve mogućnosti. Jedna, manje verovatna, jeste da je Čelebi-Hafiza ganulo ovo obraćanje Bogu žene koja je već s one strane svakog straha za život. Iako ogrezao u krvi i raspomamljen vršeći, dugo i bezobzirno, svakakvo nasilje, ipak je ovaj čovek, pre toga, učio verske škole, kao pripadnik porodice čiji su članovi već u četiri kolena bili ulema, "i to jaka". (110) Hafiz se u "četovođu i krvoloka ratnika" pretvorio odjednom, "kao mlijeko kad se provari" (110), tako da se svet pitao: "Kakve su to škole koje je izučio i knjige koje je čitao? U kojoj se medresi ovakav nauk daje? I ko je, i kada, usadio ovu mržnju u njega, i otkud ova vatra kojom sve sažiže i ruši, a nit se zamara nit dogorijeva?" (111) Ova pitanja, za koja rob veli da ih je "svet" sebi postavljao, sugerišu da versko školovanje ne vodi nužno oblagorođivanju naravi, da, štaviše, ukoliko u mladom čoveku postoji drugačija dispozicija, pod određenim uslovima upravo pogoduje onom agresivnom i satriteljskom u njemu. Kao svojevrstan rezime, dodaje se o Hafizovom školovanju i ovo: "Pitali su se ljudi tako, ne znajući zašto se pitaju i nikad ne nalazeći odgovor. I molili su se bogu, ne što su se nadali pomoći, jer je bog tada bio na Hafizovoj strani, nego što Hafizu nije vrijedilo moliti se." (111)

Zlo zapanjuje ljude, ma koliko se navikavali na njega i saživljavali se s njim. Teško mu je utvrditi poreklo i uzroke, a još teže naći protivtežu i pomoć protiv njega. Ono je tu, neumitno i neizbežno, pa je svekoliki naš svet uglavnom dolina plača. Sam fra Petar, u čijem je pričanju, kaže Andrić, uvek bilo "nečeg nasmejanog i mudrog u isto vreme" (105), kaže odmah na početku da je u svom životu video svakakvog zla i dobra, ali više zla nego dobra, "jer dobra je malo manje pod ovom kapom pod kojom živimo". (106) Ako u ovim rečima zadržimo pažnju na onom nasmejanom i mudrom u njima, nameće se pomisao da je još dobro ako je zla samo "malo manje", ako se njegova relativnost doista može odrediti upravo tako. Iz Trupa kao da pre sledi da je dobra mnogo manje nego zla pod kapom nebeskom, ako nekog dobra ikako i ima, i da je fra Petar sklon da stvari vidi boljim nego što jesu. (Da li u tome neku ulogu igraju škole koje je učio ili je on naprosto po prirodi takav, teško je reći.)

Shvatamo da je Čelebi Hafiz, makar taj jedan put u životu, morao da zaustavi ruku kojom je krenuo da ubije. Da li je brza predsmrtna molitva izranavljene i klonule žene u magnovenju probudila u njemu nešto što mu je donelo ili u njega utisnulo učenje u medresi? On je, znamo to, došao "na vojsku pravo sa škola kao vitak i miran mladić" (110), i svakako nije mogao odjednom zaboraviti sve što je tamo čuo i pročitao. Nije nezamislivo da ona koja priziva Boga ležeći pod sabljom izazove samilost, jer onaj "koji je milosrdan iznad svakog milosrđa" ubici nije nepoznat. Kada se tako gleda, nije čudo to što reč upućena Bogu njega sprečava da počini još jedan zločin, već to što je uopšte došao u situaciju da sve što radi bude zločin.

Druga mogućnost je verovatnija. Hafiz je za jedan trenutak prestao da "mrzi i goni" (112), jer je – domišljamo se na osnovu svega što čitamo – u tom trenutku video nešto što je mržnji najsuprotnije, što ne samo da je ne pobuđuje, nego je neposredno i u potpunosti suzbija. Šta je to što je mržnji najsuprotnije? I šta budi mržnji najsuprotnije osećanje? To je lepota, za koju je Čelebi Hafiz imao oko. Devojka kojoj se smilovao i poštedeo je, nad kojom je raširio ruke i ostao tako, jeste lepo biće. Ništa se o tome ne kaže, ali upravo zato slobodni smo da utoliko življe zamislimo lepotu tako veliku da je čak ni više nego jadan položaj devojčin nije mogao pokvariti, skriti oku. Dopunjujući nerečeno u skladu s rečenim po meri vlastite imaginacije i konkretizujući predstavu koja se nameće iz celine scene, sagledavamo ono što je na ovoj devojci vanredno, što je neodoljivije od ubilačkog besa i obećava više od svega što se može osvojiti mačem. Takvu devojku Čelebi Hafiz ne može da ubije, jer je takvu lepotu, ne samo nedopušteno, već prosto nemoguće oskrnaviti ili uništiti. Ni "dvije crvene brazde kao rane, tragovi presahlih suza" (112), ne menjaju u tome ništa. Jarost koja trese progonitelja biva namah stišana, kad ovaj ugleda lepotu lepog bića. Sirijanka svojom pojavom, a ne samo svojom molitvom Bogu, deluje na biofilni deo Hafizove ličnosti; onaj sadistički i nekrofilni zamire.

U lepoti je sušti život, zgusnuto bivstvo, ona podstiče da se živi, neodoljivo navodi na to da se bude, po bilo koju cenu. A nekad je cena – upravo smrt. Nije to jedini tragičan paradoks egzistencije, ali jeste jedan od teže shvatljivih.

Ako je tako, nije čudno što četovođa odmah naređuje da se devojka skloni "i da niko u nju ne dira". (113) Hafiz je već video što je morao videti. Iste večeri devojku dovode pred njega "ogrnutu nekim muškim haljetkom" (113), i on zapoveda da je odvedu u njegov harem. Ni u jednom trenutku nema tu ničeg što bi istaklo ili povećalo devojčine čari, što bi je za oko muškarca učinilo dopadljivijom, opsenjujući i varajući čula. Naprotiv. Sirijanka nije zavela Hafiza, nego je on zaveden njom uprkos svemu.

Rob ništa ne kaže o tome šta je mlada žena mislila i kako se držala kad su je, ogrnutu muškim haljetkom, izveli pred Čelebi-Hafiza. Saznajemo, međutim, da je ona "vremenom zavladala i haremom i svim imanjem Hafizovim i Hafizom samim" (113), kaže se za nju da mu je bila "najmilija žena" (114) i, štaviše, "najdraže od svih bića" (114). Ne saznajemo otkud rob sve to zna i na osnovu čega izriče tako snažne formulacije. Kad se uzme u obzir u kakvoj prilici on to govori, i to još nepoznatom čoveku-hrišćaninu, s kakvom žurbom i sa kakvom svešću o uvek postojećoj mogućnosti da čovek pogreši i nastrada, mora se zastati nad pitanjem šta znači to biti nekome najdraže od svih bića.

Rob u svome izveštaju upotrebljava nekoliko reči čije značenje omogućava da se približimo odgovoru na to pitanje. On kaže da je Hafiz sa Sirijankom proživeo više godina, da je ona bila jedino stvorenje nad kojim se sažalio, koje mu je bilo blisko, kome je poverovao.

Kad čovek ima više žena, moguće je da ona koja mu je najmilija ne bude istovremeno i ona u koju će imati najviše poverenja. Teško je odlučiti da li ona prema kojoj oseća bliskost mora, time, biti i "najmilija": bliskost i poverenje imaju više zajedničkog nego bliskost i erotska primamljivost, recimo, koja jednu od mnogih žena čini najmilijom. No, s druge strane, lepota i umiljatost vrlo lako navode onoga ko u njima uživa da se prema biću umiljatom i lepom otvori bez odbrambene podozrivosti i opreza: bliskost i poverenje upravo i jesu takva otvorenost, uz prećutno uverenje da je ona obostrana, uzajamna. U stvari, lepota, voljena lepota, i bliskost dovode se od najranijih vremena u vezu ili se do nerazaznatljivosti stapaju ujedno. U Pesmi nad pesmama, recimo, voljenoj dragani se kaže da je "sva lepa", da na njoj "nema mane" (4, 7); ali ta dragana, ta bien aimee, prema Vulgati: amica, u grčkom izvorniku je he plesion, dakle ona koja je blizu i bliska – fizički, duševno i egzistencijalno. Da li je dragana voljena zato što je bez mane ili se njenom draganu čini da je bez mane jer je voli, o tome se može razmišljati i sporiti; ali da je ona koja je voljena he plesion, bliska, to je uvid, odnosno shvatanje koji se u potonjim vremenima, sve do našeg, ne mogu zaobići, niti se, u našoj tradiciji, uza sve sumnje i relativizacije, možemo osloboditi onoga što iz njih proizlazi. Sadržaji odgovarajućih semantičkih polja lepote, ljubavi i bliskosti se dodiruju, prepliću se i uzajamno se prizivaju.

Kontrast kojem Andrić teži, a čije formulisanje predstavlja važan elemenat robovog razumevanja i predstavljanja celog tog slučaja, jeste kontrast otvorenosti i pritvornosti, prisnosti i lukavosti, pa, u tom smislu, onda, i prirodnog i uobičajenog opreza i, takođe prirodne, osvetoljubivosti koja čeka čas nesmotrenog opuštanja. Čelebi Hafiz je čovek sposoban za otvorenost i prisnost, što ga, svakako, čini složenijim likom nego što bi bio kao puki sladostrasnik koji je zaboravio na opreznost. Ali, ono što ga zaista čini zanimljivim jeste činjenica da se on, sav inače od mržnje i besa prema svima i svemu, otvorio ženi koja tako dugo može da skriva svoju mržnju pod maskom lepote i milošte. Ako smemo da poverujemo da mu je Sirijanka s vremenom postala "najdraže od svih bića", što će reći da ju je pretpostavio svemu ostalom na svetu, svim ostalim bićima, to znači da treba da usvojimo i ono što odatle sledi, naime da je on, barem jednim delom sebe, koji je ostao nezaposednut mržnjom i besom, sposoban i da voli: ljubav je ne samo želja i požuda, već isto tako, ako ne i više, potreba da se voljeno biće zaštiti ("sažalio se"), da se neguje i čuva, unapređuje i podstiče, da mu se čini dobro i da se raduje njegovom dobru. Time se bliskost, prisnost i poverenje uključuju u ljubav, a pri tom se ona ne iscrpljuje u njima, već je uvek i nešto više. Ljubav je oblik potvrđivanja drugog bića u kojem ono postaje važnije i od drugih bića, ali i od onog ko ljubav ispoljava – u njoj je uvek i ponešto samozatajnosti – tako da čovek koji voli, po prirodi stvari, postaje 'neoprezan'. Voleći, on, zapravo, postaje takav nezavisno i od poverenja i od nepoverenja, vođen u tome onim što je u ljubavi suštinsko: da je ona u većoj meri potvrđivanje voljenog bića nego samog sebe, to jest samoispoljavanje koje je u potvrđivanju voljenog. U tom smislu, onaj ko voli ne samo da je 'neoprezan', već je nužno 'nepravedan' prema mnogim drugima koji zaslužuju podršku, pomoć ili odobravanje, a u nečemu i prema sebi. On, voleći, ne samo da se ne brani od voljenog, najdražeg mu bića, već od svekolikog svoga bivstvovanja očekuje samo dobro jer takvo voljeno, to jest najdraže biće postoji.

Posmatrano iz drugog ugla, može se reći i ovako: ljubav je potpuno odustajanje od zla koje bi moglo biti usmereno prema onome ko je voljen. Utoliko, kada je odustao od ubistva koje je, po zločinačkoj inerciji koja njime vlada, već bio spreman da izvrši, Čelebi Hafiz se našao na početku puta na kojem je moguća ljubav. Do njenog rađanja ne mora doći. Ali kretanje po njemu, takođe, ne mora trajati dugo, koliko god da je on dugačak – zato je i moguće govori o 'ljubavi na prvi pogled'. Odluci da se neko biće poštedi zbog nečega što ono obećava samo sobom, bez ikakve svoje volje ili želje, može – vidimo – da usledi apsolutno potvrđivanje tog bića, 'predavanje' svega svog i samog sebe u njegove ruke, u kom slučaju se već mora govoriti o ljubavi. Čelebi Hafiz je odmah, u trenu, video kakva je Sirijanka kao biće koje će moći da mu postane najdraže, ali nije, ni posle mnogo godina, prozreo da je u njoj pritajena osvetnica i da je njena mržnja prema njemu tako reći bezmerna. On bar jedan deo svog bića drži slobodnim od zla pomoću ljubavi, dok je Sirijanka potpuno, sva, u vlasti mržnje i žudnje za osvetom, stavljajući im u službu svoju lukavost i pritvornost. Tako se ona, koju Hafiz vidi i doživljava kao najdraže od svih bića, pokazuje, kad nastupi čas, kao biće "izbezumljeno i zapjenjeno" (114), željno da uživa u njegovim mukama: htela je "da ga gleda kako se muči, i da on vidi da ona gleda". (114)

Potpunom potvrđivanju Drugog, u ljubavi, stoji nasuprot potpuno, agresivno i sadističko poricanje Drugog u osvetničkoj mržnji. Njen izraz nije puko uništenje onog ko je mrzak, već produženo njegovo 'ništenje' u mučenju, kao i likovanje nad njegovom zabludom da je bezbedan, poništenje u njegovoj duši svega čime se ova usmeravala ka "najdražem od svih bića", što je podjednako bolno i poražavajuće kao i fizička patnja. Sirijanka hoće potpunu, svestranu osvetu – ne da Hafiz bude naprosto ubijen, već da "on vidi da ona gleda" kako se on muči i ko mu je to priredio. Zlikovac je kažnjen svim čime uopšte može biti kažnjen; osvetoljubiva duša traži tu potpunost. Za bol, poniženje, sramotu i zlo što su Sirijanka i svi njeni pretrpeli (a među njima možda i rob koji priča tako kao što priča jer je i sam pripadao toj zajednici?), ona, ona u robovoj priči, ne može se dovoljno naplatiti. Nju nema šta da zaustavi u osveti. U hitnji da kaže "bar najglavnije od najglavnijeg", fra-Petrov sagovornik to je stigao da opiše.

S obzirom na veličinu i karakter Čelebi-Hafizovih zločina, teško da bilo kakva osveta može izgledati preterana, naravno ukoliko se prosuđuje sa stanovišta koje osvetu uopšte dopušta, legitimiše je ili sa kojeg ona izgleda prirodna, ako ne i poželjna. Njome bi trebalo da se u svetu ostvaruje neka simetrija zla: ne njegovo iskorenjivanje iz sveta ili bar smanjivanje, već ravnoteža u nanošenju povreda, smišljeno iako ne uvek tačno odmereno uzvraćanje, u životu koji je, u svakom slučaju, neprestana borba koju održavaju i obnavljaju vazda iznova podjarivani nagoni, agresivnost i grabežljivost.

Budući da o Čelebi-Hafizu saznajemo preko mnogih usta, uključujući najposle robova i fra-Petrova, moguće je reći toliko da ovakvo stanovište fra Petar ni u kom slučaju ne deli, a da ga je rob, ako je njegova priča delimično možda i određena njime, prevazišao. Njegov resantiman destilisao se u dublji, opštevažeći uvid u konačnost i relativnost i najžešćeg zla, jer onaj koji ga čini može u svakom trenutku svoga života da pogreši i tako da propadne. Ukoliko je rob pripadao onima koje je Čelebi Hafiz nekako unesrećio i povredio, ovakvo prevazilaženje resantimana nemoćnog posmatrača i prelazak u smirenost onog ko govori "Ali vidiš", objašnjivo je jedino okolnošću da je on sebe potpuno pregoreo. Takvi kao što je on "samo šute i gledaju oko sebe i kao da im je sva nagrada u tome što sve znaju a ništa ne žele". (107) Ovakav 'teorijski' stav nekog u kome se naslućuje i "kućni dušmanin", ali i "krštena duša", koja je sebe pregorela i kao krštenu i kao poturčenu, iznuđen je. Pregoreti sebe i osloboditi se poroka svojih gospodara, te najzad znati sve a ne želeti ništa, ne privodi stanovištu milosrđa, ako je do toga došlo usled pretrpljenih poraza, nemoći i bezizlazne osujećenosti, u kojoj, ako više nema gorčine, zluradosti ili likovanja zbog osvetničkog udarca, nema ni nade. Dosledno promišljeno stanovište izraženo devizom 'zub za zub' i iz njega izvedeno shvatanje pravde kao onog što treba da reguliše odnose u svetu, isključuje nadu u nadilaženje i iskupljenje zla. To isto važi i u antropološkoj ravni, kad je reč o mogućnostima ljudske duše i uopšte egzistencije.

Fra-Petrovo stanovište je stanovište milosrđa. Svaka ideja o pravdi, kazni i osveti utapa se u žalost kako nad žrtvom zla, tako i nad onim ko ga nanosi. I grešnika valja žaliti, upravo zato što je to, što je izgubio dobrog i pravog sebe; on nije isto što i njegova žrtva i u žaljenju se ne izjednačava s njom, ali je biće takođe razgrizeno zlom, što mora rastužiti onog ko to razume. Večno uzajamno satiranje, nanošenje bola i osvetničko uzvraćanje, začarani je krug bez izlaza. A izlaz se ipak mora naći.

Za fra-Petra smisao onoga što je Sirijanka uradila nije naprosto u osveti, za njega je to "božije pokaranje" (116) koje je stiglo Čelebi-Hafiza. Ako je Bog taj koji nagrađuje i kažnjava, a ljudi su, eventualno, instrumenti kojima se on pri tome služi, onda je njima, u toj umnogome strašnoj igri koja ih prevazilazi, moguće da osete i samilost prema svima i svakom. Što su manje neposredno upleteni u zbivanja u kojima kazna stiže krivog, a zlo i pravog i krivog, mogućnost da se oseti samilost verovatno je veća.

Već na samom početku priče fra Petar kaže o Čelebi-Hafizu: "Tu sam vidio jednog čovjeka koji je bio živi spomenik nesreće i svih zala koja vrebaju živo čeljade." (106) Takav "živi spomenik nesreće" spomenik je i pretrpljene a ne samo izazvane nesreće. Puni svoj smisao, međutim, dobija ovaj iskaz tek kada fra Petar, na kraju, ispriča kako je, mnogo kasnije, sanjao čoveka koji živi kao slep, bespomoćan trup, i pravo je čudo kako uopšte živi: "Kao na javi, Čelebi Hafiz, samo zdrav i čitav, sa očima, sa rukama i nogama, stasit i naočit Turčin, ama karli i tužan, bože me ne pokaraj, kao duša iz čistilišta, željna molitava." (116)

U nekoj sanjanoj, 'rajskoj' regiji bivstvovanja javlja se dubinska solidarnost sa bićem koje je i meta i izvor zlodejanja. U njoj je čovek vraćen u svoje iskonsko stanje, pre svakog zla, počinjenog i pretrpljenog, tu je on "zdrav i čitav", "stasit i naočit", istinski čovek, odvojen od sebe stvarnog, koji sakati i osakaćen je, najposle sveden na nakazni trup. U snu se 'zna' i za tog stvarnog, a ne samo za istinskog. Zato je on "karli i tužan", tužan i na turskom i na srpskom. Predočava nam se izvesna nestvarna, stvarna tek kao san, restitutio in integrum ljudskog bića. To vraćanje u prvobitno stanje grehom i pretrpljenim zlom neoštećenog života moguće je pod jednim uslovom. Petar, fratar, ne može a da nesvesno, u snu, ne prevede Čelebi-Hafiza u pravi, spasonosni svet, u kojem se tuguje zbog zla i živi s obećanjem da će se postići iskupljenje, dakle s nadom. U tom svetu moguće je milosrđe prema svakom, u njemu će doći do 'popravke', već dogođeno zlo biće anulirano, pa će i Čelebi Hafiz biti "zdrav i čitav". Ali ni u tom svetu on za njega nije moguć kao Turčin. U snu, on je spontano pokršten jednim "kao" i njegova tuga je tuga duše iz čistilišta. Ona se nada i moli, čekajući milost i iskupljenje. Tek uveden u svet takve nade, kakvu podrazumeva katoličko čistilište, Čelebi Hafiz se vraća u svoj prvobitni, savršen lik.

Na javi, fra Petar se seća svog druga iz zatvora, "kršćanina iz Libana" (116), kome je ispričao šta je čuo i video, i čiji komentar o tome uvek pamti. Tim tuđim komentarom je fra Petar "obično ili završavao ili počinjao" (117) svoju priču o Čelebi-Hafizu.

"- Jeste, kaže, takav je Turčin. Isjeci ga na komade, svaki komadić tijela mu opet živi za sebe. I posljednji dram mesa miče se isto onako i gamiže u istom pravcu u kom bi se živ i čitav Turčin kretao. A kršten čovjek je kao srča: kucneš ga na jedno mjesto, a on prsne u komade, i nema mu lijeka ni popravka." (117)

Iskupljenje, restitutio in integrum, povratak istinskom ljudskom liku, mogući su u hrišćanski obojenom snu fratrovom. U stvarnom svetu mržnje i osvete, nasilja i resantimana, 'Turčin' živi makar i kao trup, a hrišćanin je (u razumevanju i samorazumevanju jednog hrišćanina koji je takođe turska žrtva i stradalnik svoje vrste) "kao srča"; da živi tako kao Turčin, hrišćanin zar nije kadar. Da li je ideja o milosrđu nužno povezana s takvom krhkošću, a s tim i potreba, štaviše neophodnost da se milosrđe izlije, ali samo na onog ko je prethodno, 'u snu', već nekako hristijanizovan, ako već nije i hrišćanin?

Trup, kao celina, upućuje na bezizlaznost u stvarnom svetu; preduslovi, pak, potrebni da bi se izlaz našao u onom iskonskom, savršenom i dobrom sanjanom, nedostižni su. U istoriji, bar, i na prostoru kojima se Andrić u ovoj pripoveci bavi, oni se ne mogu ispuniti.

Bitno je, međutim, da u svetu Čelebi-Hafiza, kao i roba koji je uputio fra-Petra u to šta je s ovim bilo, postoji nešto što će blagovremeno zaustaviti ubilačku ruku; nešto dovoljno delotvorno da to bude blagovremeno. Lepo biće, koje nekome može postati i najdraže od svih bića, ostaje sačuvano za dalji život, kakve god posledice to imalo. Lepota će još neko vreme opstati u tom svetu. Ahil se, kažu, zaljubio u Pentesileju, ali ju je ipak ubio časak pre nego što se to dogodilo – nije se mogao zaustaviti. U njihovom svetu je to bilo tako.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]