Дејан Ајдачић

Опсене у свету негативних утопија

Уколико постоје тотално зло и тотално добро, макар у пројекцијама још не постојећег, али могућег света, визије утопије и негативне утопије биле би оштро раздвојене. Међутим, нити је фантазматска представа обећане колективне среће и благостања лишена застрашујуће окрутности "усрећитеља", нити је замисао најгорег могућег поретка, лишена задовољства барем одабраних господара. Будући да мучење, ускраћивање и манипулација не припадају само творевинама маште, но и реалности историје и свакодневице, свет зла који влада у негативним утопијама, садржи двојство измишљеног и постојећег искуства, као и задовољства и несреће у потчињавању и потчињености људи. Стање модерног духа и друштва потврђује поимања о застарелости човековог права на индивидуалност. Тоталитарна група у име колективних вредности жртвује и ограничава вредности појединца, па и његову слободу, лажно, али делотворно прикривајући свој поступак бригом за заједницу као целину.

Опсена најбољег могућег владања.

Романескни јунаци у негативно утопијским друштвима суочени су са радикалним искушењима неразликовања реалности и привида јер их власт обмањује о идеалним својствима друштвеног поретка у коме живе. Како цивилизација није у потпуности унизила и обезвредила идеју индивидуалне слободе, иако јој је толико пута дала накарадан лик и злоупотребила њене вредности, и сам терор тражи начина да прикрије своју бит те нуди лажне облике самоиспољавања индивидуалних права у оним областима у којима оно не угрожава сам поредак. Прикривање опсене најбоље уређеног света, остварује се кроз незнатна повлађивања људским потребама и манипулативно створеним представама о задовољству.

У свету немаштине и полуглади "1984" приказује се непрестани раст производње, док се у "рупе у памћењу" бацају трагови прошлости који се фалсификују по директивама "енглсоца". На екрану пројектована слика као представа о свету и замена за свет, наизменично засипа сликама ратног стања, са једне и љубави према Великом Брату, са друге стране потпуно је отворена за фалсификовање, како у избору онога што се жели приказати тако и у начину приказивања.

Становници наводно најбољег друштвеног поретка нису само жртве опсене, но и њени саучесници у извођењу колективних ритуала којима се изражава заједништво истоветних јединки у својој оданости властима. Замјатинов марш јединствене државе, свечана литургија јединственој држави, дан једногласности – годишњи једногласни избор Добротвора представљају у визуелном, драматском смислу раскошно фантазматски уређене слике заједничке среће и тупости, настале преобликовањем Велсове утопије. Ритуал среће и јединства у Хакслијевом делу "Врли нови свет" назван је Сома солидарности, док се у Ћосићевој "Бајци" слави вођа кроз такмичење у срећи које се одвија у Будућем дану. Орвелови јунаци уздижу Великог Брата у колективним маршевима, а Вонегатови управљачи у "Механичком пијанину" потврђују своју припадност најбољој власти у сусретима на острву названом Ливаде.

У Пекићевом делу "Нови Јерусалим", у поглављу "Луче новог Јерусалима 2999" представљен је архипелаг Гулаг са хиљадугодишње дистанце с краја трећег миленијума као идеалан свет, уз алузије на новозаветну Апокалипсу и небески Јерусалим, царство коначне правде и доброте. Реконструишући прошлост, наратор-историчар-археолог историјске чињенице приказује уз потпуно изобличење културе која критикује изопачени индивидуализам и материјално богатство, те се тако најгоре стаљинистичко логориште као стварна негативна утопија прихвата као идеално-утопијско остварење колективистичких и аскетских вредности. Пекић прозивку у тумачењу археолога представља као неку врсту Ареопага – симбола најдемократскије институције, највиши израз демократије, док метални цилиндрични предмет 'параша', заправо канту за измет, која је вршење нужде сводила на понижавајући јавни чин, а смрад чинио наметљивим трагом непридржавања цивилизацијски освојених начела хигијене, тумачи као предмет којим се, вероватно, изражавала како апсолутна хармоничност заједнице, тако и хармонија космоса – као кућне богове.

У испитивању песимистичке идеје о немогућности постојања заједнице у којој право онога ко влада не би било основни модел односа између људи у име најбољег могућег поретка показује се да ни садистичка или равнодушна мучења, психичка ломљења страхом, изазивање мржње и сукоба, не представљају границу људскости пред којом би тоталитарна власт одустала од остварења својих циљева. Негативне утопије у својим суморним визијама стога пре испитују границу издржљивости жртава но меру окрутности манипулатора и њихових извршилаца са прљавим рукама.

У Орвеловој "1984" као последње мучилиште представља се просторија у којој се злоупотребљава страх особе која се преваспитава. Идеал колективистичког поретка тако се показује као лицемерје, јер насупрот потирању индивидуалног управо познавање посебног доживљавања света користи у оној димензији личног које је, мада невољно, најспремније да се одрекне себе. Признавање и искоришћавање посебности појединца и његове најслабије тачке, недвосмислено открива лаж крајњег потирања човека као јединке, јер једини циљ је задржавање система власти у којима појединаца способних да се супротставе и неће бити више. У готово свим негативно утопијским делима разрађени су механизму ухођења, застрашивања и контроле свих поданика.

Опсена завере.

Власт изазива контролисану колективну параноју са намером да блокира сваки критички дух, а истовремено изазивајући код власти подложних душа неспремних на разумско преиспитивање, с једне стране осећај несигурности и појачану потребу да их та власт заштити, а са друге стране хомогенизацију до агресивне спремности да се јурне на сваког на кога се упути прст осуде. Опсена успешног владања и опсена завере међусобно се допуњују у учвршћивању психичке нестабилности појединца и оснаживању његове жеље да објасни себи, макар и лажима, свет који више не разуме. Потпуним предавањем одговорности појединца носиоцима власти појачавају се могућности колективне манипулације са још већим опсенама доброг владања и опсенама завере.

Свако одступање од реда тумачи се као завера. Свако залагање против сужавања личних права, неконтролисаног и осионог надзора, а за слободу која поништава једнообразност људи бројева, шифри, категорија приказује се као рушење система. Стално упаљени Орвелови телеекрани емитују програм, али и снимају сваки покрет и звук за Полицију мисли. Министарство љубави надгледа закон и јавни поредак, нема прозоре, опасано је бодљикавом жицом, челичним капијама и митраљеским гнездима заштићено и представља оличење херметичне, себи довољне моћи репресије. Нема могућности да се нешто сакрије, јер чак и склоништа представљају клопке у којима телекрани све бележе. Људи се плаше сваког одступања од онога што се надзире, осећају несигурност пред својом немоћи да разлуче прикривене шпијуне и људе у које се могу уздати да их неће издати. И сам језик са новим речима, промењеним значењима, скраћеницама као новоговор чини знак пристајања на обавезујућу скученост или се открива као претећи белег нелојалности.

У роману "Бајка", у глави "Мусеум", Ћосић алегоријском фантастиком представља патуљасте људе-бубе, чије је физичко умањивање пропорционално губитку храбрости и самопоштовања, страха од страха самог који руши све границе у спремности да се учини зло другом да га други не би нанео теби. У глави "Камонија" истог романа представљена је вишедеценијска историја једног друштва заснованог на борби против завере сатаноида, антијеваца. Писац је показао психопатолошке логике вечитог доказивања верности власти и вечитог проналажења криваца. Самооптуживања, потказивања, фантазматска окривљавања и осуђивања са једне, и беспоговорна слављења насмејаног диктатора с друге стране, чине два пола тоталитарне опсене у којој се унижен и застрашен појединац, лишен свих личних веза, потчињен обавезујућој срећи и сталним претњама за казне које воде у тамницу. Губљење критеријума у разликовању стварности и опсене, маске и демаскирања, окончава у свеопштој глуми и побуни.

Злоупотребљавајући страх као механизам психичког уништавања појединца, власти колективно деле и делимично празне агресивношћу гомиле обезличених људских љуштура. Страх и несигурност изазивају се у тоталитарном режиму "1984". сталним приказивањем ратног стања на границама државе. Каналисано иживљавање накупљене агресије најпотпуније се остварује у колективном свакодневном ритуалу "два минута мржње" који се иницира приказивањем злочинстава непријатеља, а окончава драњем и вриштањем, испуњавању продуженог пражњења у недељи мржње, са магијским уништавањем слика непријатеља ВБ (великог брата), и вешањима у којима нарочито хистерично уживају деца.

Опсена слободног дела света.

Извесно сужавање у промишљању могућности супротстављања свету присиле, чак и у неким класичним ремек делима жанра одиграва се у равни мотивације ликова. У оним романима у којима бунтовни појединац открива своју запреченост кроз причу о љубави, он спасавајући право на макар прикривено самоиспољавање почиње да се бори за слободу уопште. У фикционалним делима су против присиле љубавног живота уперена посебна правила колективног потчињавања, али стварна тоталитарна друштва и поред покушаја да уреде и овај сегмент људских односа пре су га користила као сигурносни вентил отпуштања, но као вентил додатног притиска. У разматрању мотива љубави у књижевним делима која приказују најгори могући свет, оваква употреба љубави проистиче и из романескне потреба за сентименталном причом у коју су укључени главни јунаци као љубавници, који својим осећањима потврђују крајњу меру људске слободе и индивидуалности.

Слободна љубав и сексуални живот у Замјатиновом делу ограничавају се по сатној таблици на личне сате механизоване страсти уз дозволу да се интима са прописаним партнером уз ружичасте бонове прикрије спуштањем ролетни у иначе прозирним и свима видљивим геометријским просторијама. У Орвеловој "1984" Винстон откривајући љубав и еротско жели да се ослободи наметнуте скучености свега прописаног. Џулија, његова драга понављајући оно научено говори са позиција физиолошке економије о непожељности секса као губитка енергије. Немогућношћу бекства и самоостварења окончава се и Замјатинова песимистичка прича о љубави у друштву тоталне контроле, као и у Орвеловом роману у коме Винстонова љубав бива сломљена психичким изобличењем љубавника након мучења. Најсуморнији изглед поражених бунтовника даје управо Орвел у слици љубавника полуделих и полумеханизованих који сведени на људске љуштуре немају више никаквих садржаја осим физиолошких закона који управљају њиховим телима.

Свет крчми, антикварница са стварима из прошлости, свет "голих људи" иза зеленог зида, свет природе као остатак старог света насупрот оном исправно-новом представља често опсењујућу замку неконтролисаног света у коју упадају они жељни неспутаног и другачијег. Орвелово "Братство", тајна организација завереника није плод стварног отпора против ограничавања слободе, но опсена бунтовништва опсењујуће завере у опсенарском најбољем поретку коју је смислила сама власт као мамац за правовремено откривање и преваспитавање потенцијалних противника. Једино су стварни страх од промена које могу проистећи из ширења идеја незастрашених пустињака о слободи. До крајности доведена сумња да ико представља ту слободу још је један од властодржачких циљева – она смера да саму идеју постојања слободе толико компромитује да се нико и не залуђује могућношћу слободног избора и неукаљане слободе.

Тако радикалан песимизам који не допушта могућност избављења од најгорег могућег поретка који се приказује као најбољи, у којем постоји свеопшта сумња у издају и свеопште потказивање ради доказивања верности и у којима се и искуства спаса приказују као опсењујућа искуства крајње пропасти доводи до одсуства било какве наде. Ретки су романи који негативно утопијско безнађе замењују могућношћу избављења као Бредберијев "Фаренхајт 451" са људима који памтећи књиге задржавају духовност која се не може спалити, или Ћосићева "Бајка" (Мусеум) која показује и могућност отпора тоталитарном друштву, које будући засновано на лажима и само труло може да буде уништено.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]