Zorica Bečanović-Nikolić

Paradoksi margine:
Beograd i Zapad u romanima Dragana Stojanovića

Do sredine devedesetih Dragan Stojanović je književnoj javnosti bio poznat kao autor teorijskih studija o Ingardenu i ironiji, kao tumač Dostojevskog i Tomasa Mana, kao prevodilac Manovog Doktora Faustusa i, razume se, veliki erudita. Upućeniji su ga upoznali i kao pesnika, autora zbirki Olujno veče i Sl., i pisca parodijskih priča pod naslovom Svetska književnost. Zanimljivo je, međutim, da se u drugoj polovini devedesetih, Dragan Stojanović pre svega profiliše kao prozni pisac, a njegovi romani predstavljaju pažnje vredan, i po mnogo čemu ekscentričan literarni poduhvat. Ispitujući vidove ljudske egzistencije u uslovima potpune poremećenosti svega što bi egzistenciju omogućavalo, olakšavalo, podupiralo i štitilo, Stojanović nastoji da dopre do onih kvaliteta ljudskog života koji se slute, naziru, izdvajaju i doživljavaju uprkos potpunoj oskudici i osujećenosti, i mimo njih. Oblikujući priče i metafore koje bi čitaoca trebalo da odvedu ka jednom biofilnom i vitalističkom prihvatanju života “uprkos svemu”, Stojanović se, u romanima, pomerio u zonu “opasnog življenja”. U ravni jezika i kompozicije, našao se pred izazovima veštine pripovedanja, a u ravni oblikovanja odraza beogradske realnosti poslednje decenije prošlog veka u literarnoj fikciji, fokus je usmerio ka višestrukom i protivrečnom prožimanju marginalnog i elitnog, s tim što bismo i “marginalno” i “elitno” morali shvatiti kao višeznačna i protivrečna određenja.

Čitavo područje Balkana i svih država koje su nastale po raspadu bivše Jugoslavije, za Evropu je, po prirodi svog geografskog i kulturno-istorijskog položaja – margina. I ta margina, međutim, po prirodi stvari, ima svoju marginu. A svaka margina, kao i svaka granična pojava, u sebi sadrži brojne paradokse. Zanimljivo je stoga obratiti pažnju na to kako se u ovim romanima, koji se odigravaju u Beogradu, i to uglavnom na margini, percipira Zapadna civilizacija, njene kulturne i materijalne vrednosti.

Tokom dramatičnih ratnih lomova na Balkanu devedesetih godina, čuvena pozicija (bivše) jugoslovenske kulture, svojevremeno, u naslovu popularnog filma Srđana Karanovića, definisane kao Nešto između (duhovito prevedenog na francuski kao Mi-figue mi-raisin) pretvorila se u zaoštrene suprotnosti nacionalne, političke i ekonomske prirode, u kovitlac ratnih sukoba, u migracije unutar bivše jugoslovenske države, ali i u migracije iz svih delova bivše Jugoslavije na – Zapad. Taj poznati ukus “nečeg između”, “mi-figue mi-raisin”, obećavao je neku vrstu vizije spasa u društvu savremenog Zapadnog tipa, manje i ređe je proizvodio podsticaj da se dela i menja i poboljšava zatečeno stanje u zemljama koje su razjedali ratovi i beda, a većma i češće opsesivnu dilemu kod mnogih pojedinaca raznih naraštaja – otići odavde (što je najčešće, uprkos administrativnim teškoćama, značilo – na Zapad) ili biti ovde. Dragan Stojanović je, međutim, tu dilemu, u svojim romanima, preusmerio ka pitanju kako uopšte biti?

Ko su junaci Stojanovićevih romana?

U romanu Dvojež (1995) junak je slikar, bezimen i anoniman, za koga čitalac sa izvesnošću jedino može da kaže da je “the lunatic, the lover and the poet”, dakle, bezumnik, ljubavnik i pesnik (to jest, slikar) – u jednom. Tu je sa njim i Sofija, jedna po svemu ekscentrična žena koju on voli. Beograd se u tom romanu prepoznaje, mada ga možda nije baš nužno vezivati za devedesete godine prošlog veka. To je priča o umetniku u konkretnim okolnostima koje ga osujećuju, ali se može shvatiti i kao univerzalna parabola o potrebi da se u svetu koji na svaki način onemogućava lepotu, kreativnost, individualnu slobodu i ljubav, ideje lepote, kreativnosti, slobode i ljubavi sačuvaju u međusobnom prožimanju, saodnošenju i ispunjenju, makar i u sferi ludila. Glavni junaci ovog romana nisu, naime, kako se to uobičajeno kaže, “normalni ljudi”, i slikar i njegova draga, koja se, paradoksalno, zove Sofija, dakle, mudrost – pacijenti su izvesnog psihijatra Libštajna.

U romanu Zločin i kazna (1996) junak je nesvršeni student i neiskusni kradljivac Dragan (jedan od mnogih muških likova sa istim imenom), parodirani Rodion Raskoljnikov, zbunjen u svetu i opčinjen lepotom u susretu sa dve inteligentne i rečite devojke iz Sarajeva koje provode jedan dan u Beogradu. Roman Zločin i kazna se vrlo suptilno, toliko da je to mnogima promaklo, ili pak to nisu hteli da primete, osvrće na provalu mržnje, zla i rugobe na ovom tlu. Pored parodijsko-polemičke niti koja je usmerena ka sadržaju i smislu istoimenog romana F. M. Dostojevskog, uočljivi su i vrlo konkretni postupci u motivaciji i karakterizaciji koji ukazuju na aktuelni kontekst ratova koji se devedesetih vode na Balkanu. Protagonisti romana, jedan beogradski mladić i dve sarajevske devojke na povratku s letovanja, očigledno 1991, dok bivša Jugoslavija još postoji, zajedno provode jedan dan pune egzistencije u kojoj se otvara ono što je u njima najbolje, ono što je u njima ljudsko, lično, kreativno, stvaralačko, erotsko, radoznalo. Nema tu, naravno, nikakve idile, ništa se ne završava srećno, sreća očigledno nije trajno stanje, ali se afirmiše mogućnost individualnog susreta mimo istorijskih, ideoloških i ratnih lomova. Da bi relativizovao civilizacijske razlike koje su se pokazale zlokobnim i smrtonosnim, u najdoslovnijem smislu reči, Stojanović u ovom romanu, recimo, jednom opskurnom preprodavcu deviza, čoveku koji je iz ljubomore ubio ženu i zbog toga bio osuđen, stavlja u usta reči iz islamskog svetog spisa Korana – “Bog je lep i voli lepotu”. Ni karakterizacija ni motivacija ničim ne pokazuju da bi dotičnom liku sa beogradske društvene margine mogle biti dostupne i poznate suptilnosti islamske teologije, ali baš time što je on u stanju da to, u svojoj neobrazovanosti i jednostavnosti, misli, bivaju relativizovane razlike i podvučene neke ljudske konstante, na koje ne mogu uticati ni religija, ni ideologija.

Poslednji roman, Benzin (2000), ima dva motivacijska toka, jedan na margini o kojoj govorimo, među beogradskim mladićima što su, tokom devedesetih, silom prilika postali preprodavci benzina i cigareta, sitni šverceri i ulični dileri, a drugi predstavlja svet uspešnog naučnika koji je iz Beograda otišao u Ameriku, i vratio se, posle dvadesetak godina, u potrazi za ženom u koju je u mladosti bio zaljubljen. Za ovaj roman bi se moglo reći da zapravo realistički slika devedesete u Beogradu. Benzin, pored još nekoliko drugih izvora energije, pokreće savremeni svet. Zbog benzina, odnosno nafte, vode se i politika i ratovi. U kriznim područjima, prvo čega nestane je benzin; jedno od jakih političkih sredstava u međunarodnoj politici su sankcije kojima se određenoj zajednici stavlja embargo na uvoz – benzina. A život se i dalje odvija, ljudi bivaju bolesni, žene se porađaju, javlja se potreba da jedni drugima pomažu u teškom obezbeđivanju svakodnevne egzistencije. I to baš oni koji, kada bi iko njih pitao, nikada ne bi vodili nikakve ratove, koji bi da žive u miru sa drugim bićima, ma koje vere i nacije da su, u odnosima u kojima se druge vrednosti mere i očekuju. Ako su mnogi autori i u filmu i u književnosti dali jednu iskeženu sliku zla u Beogradu u kojem dominiraju mafija, ratno profiterstvo, kriminal i prostitucija svake vrste, od fizičke do intelektualne, Stojanović pokazuje nedužne istorijske saputnike kriminalaca, koji se prema onome što ih snalazi u vremenu rata, oskudice i osujećenosti svake vrste odnose kao prema prirodnoj nepogodi i gledaju kako da prežive. I koji u tom preživljavanju otkrivaju razne oblike potvrđivanja života i vitalnog suprotstavljanja smrti i apsurdu politike, rata, kriminala. U ovom romanu je problematizovana i priča onih ljudi kojima se pružila mogućnost da se profesionalno, a samim tim i u svojoj ličnoj, intimnoj egzistenciji, ostvaruju na Zapadu, u ovom konkretnom slučaju Stojanovićevog junaka – u Americi. Protivrečnosti koje u sebi sadrži takva egzistencija date su kroz priču naučnika koji se ne vrhuncu svoje karijere, nekoliko godina posle smrti žene koju je voleo, vraća baš u Beograd devedesetih, u potrazi za samim sobom, u pokušaju da razmrsi neke od priča koje čine njegovu ličnost i njegov život. I time se relativizuje značaj politike, istorije, ideologije, nacije, religije za život pojedinca. Ispostavi se da odsjaj na šoferšajbni jednog beogradskog autobusa može da odredi nečiji život u većoj meri nego istorijska zbivanja koja sve televizije sveta budno prate i uvijaju u svoje tendenciozne izveštaje i tumačenja.

Odraz Evrope

Pored drugih mogućih interpretativnih pristupa koje za ovu priliku ostavljamo po strani, nameće se i pitanje kako se sa margine na kojoj postoje Stojanovićevi junaci vidi Evropa, i potom, kako evropska tradicija postoji u samom tekstu? Dakle, kako se Evropa pojavljuje na nivou, što bi Ingarden rekao, “prikazanih predmetnosti”, na nivou realističke motivacije, i potom, kako evropska tradicija doprinosi intertekstualnoj složenosti i komunikaciji sa čitaocem u čijoj se svesti, zahvaljujući autorskim nagoveštajima, otvaraju određeni asocijativni tokovi.

Anonimni slikar iz romana Dvojež Sofiju sreće na železničkoj stanici, i ovako objašnjava zašto se u datom trenutku obreo baš tamo.

Nemoć i utučenost, neka vrsta osujećenosti, nelagode što je taj deo sveta uskraćen junacima na margini margine, kao i prateća mešavina neverice, oholosti i prezira, provlače se kroz sva tri romana. Već pomenuti Majstor iz Dvoježa će na jednom drugom mestu reći:

Neka vrsta ogorčenosti prema evropskim gradovima provlači se i kada je reč o ženama koje odlaze put tih gradova: u romanu Zločin i kazna, kćerke poharane gospođe Protić žive u inostranstvu, jedna je udata u Nemačkoj, a druga je na specijalizaciji u Švedskoj, bez namere da se vrati u Beograd. U romanu Benzin, devojka neimenovanog pripovedača otišla je u London početkom devedesetih, “pobegla”, veli taj prostodušni mladić, “tako da sam ostao i bez nje jedne – rat je upravo počinjao, ona se uplašila i pobegla; šta će ako i ovde krene, dosta joj je svega, i sve to…”(Benzin, str. 8)…. “Svi su sada u Londonu”, i “Dosta više i svih tih Londona” (Benzin, str. 121), ljutito govori na drugim mestima isti junak.

Mora se, međutim, primetiti, da dve najzanimljivije žene iz sva tri romana, Sofija iz Dvoježa, i Quappi iz Benzina, pripadaju i jednom i drugom svetu. One putuju i vraćaju se, bivaju i tamo i ovde, putovanjima obogaćuju svoje radoznale i velikodušne prirode, a sobom obogaćuju sve sa kojima su u kontaktu, tamo i ovde. “Rasipnički su lepe”, u njima se ostvaruje “nesuzdržano blistanje” i nesuzdržano bitisanje, a one same se ostvaruju u samodarivanju, žive, troše se, i, rekli bismo – što se više daju to ih više ima. Majstor, kada je sa Sofijom, oseća da su mu bliske sve daljine sveta.

Na drugom mestu kaže: “A Sofija je ovde, ne u Barseloni ili, nedajbože u Parizu. To je najvažnije.” Ali Sofija nastaje na putovanjima, ona u sebi sadrži i u sebi nosi i Barselonu i Pariz. Putovanje i istraživanje, radoznalost i odvažnost donose lakoću i slobodu, lepotu koja nije u suprotnosti ni sa ozbiljnošću do strogosti, niti sa rasipništvom samodarivanja, koje upravo čine raskoš Sofijine ličnosti i njenu neponovljivost.

Quappi iz Benzina je još eksplicitnije otelovljena sloboda i lepota ženske ličnosti koja krepi. Možda stoga što je data kroz prizmu nepristrasnije svesti. Što nema ogorčenosti i pristrasnosti ljubavnika kome sebe povremeno uskraćuje, kao što Sofija sebe povremeno uskraćuje Majstoru.

Quappi krepi. Ona je lutalica, skitnica, avanturista. Bili su joj na rođenju dali ime Ksenija, ali se nije osećala kao Ksenija, već je izabrala ime koje je videla ispod slike neke žene, u nekom muzeju u Holandiji. I zbilja, Quappi ne može biti Ksenija, ona nigde nije strankinja, žena koja krepi svuda je kod kuće. To je možda i razlika između nje i Sofije. Sofija je, može biti, svuda strankinja, jer je, može biti, odveć originalna za svaku sredinu. Quappi se nigde ne zadržava, ali sa sobom uvek nosi veliku srebrnu kašiku, koju ne ispušta čak ni kada vodi ljubav. Ona je kadra da utaži glad, da nahrani, da uspokoji. Nalik je jednoj skulpturi ranog Đakometija, koja zapravo više liči na dela Maksa Ernsta, sasvim je ne-đakometijevska, i zove se femme-cuillere, žena-kašika.

Moglo bi se naći još primera. Pomenuli smo još jednu priču iz Stojanovićevog opusa koja se odvija na relaciji “svet”— margina. Ovoga puta reč je samo o geografskoj, ne i o socijalnoj margini. Trifunović iz Benzina je, naime, uspešni naučnik koji iza sebe ima brak sa lepom, obrazovanom, u svemu suštinski prefinjenom i otmenom ženom, Amerikankom, koja rano umire. Udaljeni svetovi se u toj priči prožimaju na drugi način. Grace i posle svoje smrti za Trifunovića ostaje istovremeno velika enigma i tajna, ali i nezamenljivi, aktivni i zračeći sadržaj njegove duše. Sa margine sveta, međutim, zrači njegova ljubav iz mladosti, gospođa Lepa, koja se u međuvremenu pretvorila u karikaturu ispraznosti žene koja celog života eksploatiše samo prirodom podarenu joj lepotu. Interesantno je pomenuti da gospođa Lepa, premda je u mladosti studirala francuski, ne putuje, kao Sofija, ili Quappi.

Drugi najavljeni aspekat, intertekstualno zračenje evropske tradicije u Stojanovićevim proznim tekstovima, zahteva analizu kojoj sada možemo ocrtati konture i time nagovestiti smerove u kojima bi se mogla odvijati jedna potpunija recepcija. Najuopštenije govoreći, ceo Stojanovićev opus, od interdisciplinarne studije O idili i sreći: Heliotropno lutanje kroz slikarstvo Kloda Lorena iz 1991. na ovamo, što podrazumeva upravo romane o kojima govorimo, predstavlja polemiku sa tradicijom radikalnog egzistencijalnog pesimizma, od starozavetnog Propovjednika do Šopenhauera, kojoj Stojanović suprotstavlja afirmaciju života i mogućnost sreće. Koncepti “heliotropne misli” i “osećanja dugačkog puta”, koji se pojavljuju u studiji O idili i sreći i izražavaju misao o životu koji je, u odnosu na mogućnost nepostojanja, u svakom slučaju, višak, i sreći, koja je, u odnosu na život kao puko postojanje, jedan, moglo bi se reći, viši višak. Život je, po Stojanoviću, otvorena mogućnost ispunjenja, a sreća ispunjenje samo. Svet se, u većoj ili manjoj meri, čoveku može dati, a ljubav i savest su mera čovekovog davanja sebe svetu. Davanje i otvorenost su, pisao je Stojanović u navedenom ogledu, ako je ishod susreta sa svetom nepovoljan, srazmerni bolu i ranjivosti, dok, međutim, u skladnom prožimanju sa svetom, davanje, otvorenost, savest i ljubav čoveka čine osetljivijim za onaj dragoceni višak. Na toj strani će, u složenim polifonijama Stojanovićevih tekstova, zazvučati Gete, Helderlin, Ernst Bloh, Rilke.

Romani o kojima govorimo predstavljaju prelaz sa teorijskog, spekulativnog diskursa u kojem su formulisane ideje o “heliotropnoj misli” i “osećanju dugačkog puta” na jezik umetničke proze. Slika života u kojem obitavaju Stojanovićevi junaci predstavlja samu koncentraciju nesrećnih spoljašnjih okolnosti u kojima se ljudsko biće uopšte može naći. Pored siromaštva, osujećenosti svake vrste, krajnje egzistencijalne ugroženosti, skučenosti i zaptivenosti sredine, odnosa u društvu koje najbolje opisuje Majstor iz Dvoježa u razgovoru sa psihijatrom Libštajnom rečenicom “Doktore, ko ovde ne poludi, taj nije normalan”, u romanu Benzin tu su i bolesti, i rat, sa svim svojim lažima, nepravdama, korupcijom, profiterstvom, odsustvom časti i morala, a često upravo u ime nekakve časti i morala. Pojedini prizori konteksta života Stojanovićevih junaka zapravo bi najpre mogli poslužiti kao argumenti u prilog najradikalnijem pesimizmu i potpunom odustajanju od postojanja, podjednako ubedljivo kao i sve što su i stanju da navedu Propovjednik ili Šopenhauer.

Pa ipak se iz grotesknog okruženja prljavih ulica, primitivizma, gluposti, svakovrsne poniženosti ljudskog dostojanstva i do apsurda nerazumnog ustrojstva jednog samoupravnog doma zdravlja u kojem se odvijaju razgovori između Majstora i psihijatra u romanu Dvojež, u ustima jednog Libštajnovog pacijenta pojavljuju sledeće Helderlinove reči koje će Majstor potom i nadgraditi svojim “novim jedinicama vremena”. “Ko ono najdublje mišlju je dosegao, često se, na kraju, okreće lepoti i sasvim se njoj priklanja. Najviše ljubavi pobuđuje što životne lepote je najpunije.” Nije, naravno, sasvim jasno da li taj lik zaista postoji ili je samo Majstorov dvojnik, koji je neophodan da bi se u nekoj vrsti dijaloga ili unutrašnjeg monologa podvojene ličnosti došlo do “novih jedinica vremena”. Majstor i tajanstveni sagovornik su do izvesne granice saglasni u svemu, ali onda Majstor odbija da ga sagovornikova misao “odmami nekuda odavde”, “da ospori i razvodni vernost Zemlji”…da je sasvim porekne…da je obezvredi. U tim trenucima erupcije Majstorovog dugo potiskivanog životnog uvida, u već poodmakloj fazi ludila, nalazimo inkorporirane aluzije na Ničea, na Van Goga i na junaka iz podzemlja F. M. Dostojevskog. I Majstor i Sofija, svako na svoj način, on slikama, a u romanu, rečima, a Sofija svojim telom, govorom tela, na način najvećma šokantan i zbunjujući (jer sve što čini tako čini) – jednogodišnjom menstruacijom, obznanjuju isto.

Nema tu, međutim, nikakve profetske patetike, kao što bi se, možda, na osnovu ovog citata, moglo pomisliti. I Majstor i Sofija su, pre svega, pacijenti psihijatra Libštajna, i svaka njihova izjava je krajnje nepouzdana. Nisu oni ni sami kadri da svoje duše u potpunosti samere novim jedinicama merenja. On je nepoverljiv, podozriv, ne veruje joj da ga voli; ona njega na svoj način voli, ali povremeno mora da ode od njega i to je nerazdvojivi deo nje same. Nemaju, zapravo, ni jedno ni drugo, tu širinu koju u svome nadahnutom ludilu vide kao neophodnu protivtežu apokalipsi. Ironijska distanca je obezbeđena u najvećoj mogućoj meri, ali su nove jedinice merenja, u nerazmrsivom spoju ludila, umetnosti i ljubavi ipak – objavljene.

I u sledećim romanima se potvrđuje da su “velika srdačnost”, otvorenost i ljubav nemoguće kao trajno stanje, već pre kao trenuci, kao bivanje u “račvi vremena sreće”, koja se odvojila od “normalnog” hronološkog nizanja trenutaka kada se povlastica sreće ne ostvaruje, kako se kaže u ogledu O idili i sreći (str. 174). Junak romana Zločin i kazna, Dragan Lažitrava, duboko je frustriran posle jednog takvog bivanja u “račvi vremena sreće” i nakon vraćanja u realnost koju je svojom “teorijom o vitalnom ponašanju” pokušao da promeni. Na kraju romana Benzin ostaje, međutim, ono što u ogledu O idili i sreći nalazimo pod imenom “osećanja dugačkog puta”. Ima nečeg od Hajdegerovog Poljskog puta na Stojanovićevom dugačkom putu, nečeg od, kako kaže Hajdeger, “znajuće vedrine, čije lice često izgleda setno. Ovo vedro znanje je “blagost”. Niko ga ne stiče ko ga nema. Oni koji ga imaju, imaju ga od poljskog puta. Imaju ga,” kaže Hajdeger, “od bliskosti sa jednostavnošću, od širine izraslih stvari, što oko poljskog puta prebivaju, od širine koja daruje svet”. (Poljski put, Gradac, 1992, str. 8-9). Stojanovićev Trifunović, posle neuspešnog pokušaja oživljavanja svoje mladalačke ljubavi sa Lepom, oživljava u sebi ono što su mu ostavili Grace i njen otac gospodin Willoughby, i ono do čega je sam došao.

Roman se završava Trifunovićevim tokom svesti:

Trifunović odlučuje da se uputi na drugu, suprotnu marginu Evrope, u Portugal, u potragu za Pesoom. Prilika je da, iscrtavajući intertekstualne konture Stojanovićevih romana, pomenemo da se pored Pesoe, u ovim romanima, evociraju ili direktno citiraju i drugi pesnici. Pored već pominjanih Getea i Helderlina, tu su i Vladimir Holan, Volas Stivens, i Ezra Pound, verovatno i drugi koje je teže detektovati. U Dvoježu su, za razumevanje romana podjednako važni i slikari. Sam majstor, u svom ludilu genijalnosti ili genijalnosti ludila sebe vidi kao nekoga ko u razumevanju i istraživanju boja, svetlosti i njihovog likovnog potencijala odlazi korak dalje od Van Goga. Sofija, čupkajući komadiće antena na beogradskim krovovima, hoće da uđe u Kleovu sliku, a zajedno se gube u Miroovoj arhajskoj uprošćenosti.

Na margini Evrope, gde se osećaju uticaji različitih religija, u fiktivnim svetovima romana Dragana Stojanovića, u liku Sofije se, recimo, mogu razabrati i odjeci gnostičkog mita o Sofiji, kao univerzalnom ženskom principu božanske mudrosti, a jedan od najmarginalnijih marginalaca iz romana Zločin i kazna, Dragan Troburgijlović, posle počinjenog ubistva i odslužene zatvorske kazne, pretvara se u nekakvog monaha na asfaltu i služi lepoti, a izgovara već navedene reči koje autor posuđuje iz Korana: “Bog je lep i voli lepotu”, jer, veli pomenuti Dragan, “Da nije takav, ne bi se moglo savladati gađenje…Ovako može. Sve bi bilo podvala. Ovako nije. Svet postoji.” (Zločin i kazna, str. 68-9)

Paradoksi margine

Paradoksi margine su brojni. Na nivou realističke motivacije, Evropa je daleko i prema njoj se junaci odnose ambivalentno: za njom se žudi, ali se ona povremeno u sopstvenom osujećenju i prezire. Odlazak pojedinih junakinja u Evropu vidi se kao gubitak, ali se njihovo postojanje, sa svim što u sebi nose, putujući, odlazeći i dolazeći, doživljava kao dar, kao višak, kao obilje. Radnje sva tri romana se, sa izuzetkom po kojeg motivacijskog toka, odvijaju u krajnje oskudnim okolnostima, u ogoljenoj balkanskoj urbanoj svakodnevici, često dovedenoj do groteske i apsurda. Stojanovićevi marginalci, međutim, saopštavaju elitne misli, jer u sebi, svesno ili nesvesno, baštine elitna saznanja, poput slikara iz Dvoježa i Dragana Lažitrave, pa čak i Dragana Troburgijlovića, iz Zločina i kazne, Paradoks samog postupka je u tome što se nekom vrstom grotesknog realizma podražava rugoba svakodnevice ali, pri tom, intertekstualne veze koje čine osnovicu fiktivnog tkiva, predstavljaju ozbiljan čitalački izazov, i celokupni smisao teksta se ne bi mogao u potpunosti razviti bez poznavanja kako glavnih tokova tako i svojevrsnih kuriozuma evropske književne, filozofske i likovne tradicije. Utoliko je i afirmacija balkanske margine ambivalentna i paradoksalna. Nje ne bi moglo biti bez asocijativnih tokova koje podstiču upletene misli preuzete iz raznih dela evropske književnosti i filozofije, čak i kada ih čitaoci ne detektuju.

Još jedan paradoks margine: implicira se da za sreću, koja je uvek i svuda retka i kratka i ograničena na ekstratemporalne ekstaze, nisu neophodna ni politička ni civilizacijska dostignuća okruženja, a naročito ne materijalni kvaliteti života u uređenim zajednicama. Pa ipak se na okruženje iz kojeg izostaju civilizacijska dostignuća gleda sa gađenjem i krajnje ogorčeno. Implicira se, takođe, da takozvani “razumni ljudi”, političari, naučnici, bogati preduzetnici, kako u korumpiranom i zapuštenom Beogradu, u kojem postoji nekakva kvazi-elita, tako i u Zapadnom svetu, u kojem vladaju red i stabilnost, i nekakva, recimo, “svetska” elita (počivajući, međutim, na posve problematičnoj manipulaciji novcem, rečima, ljudima i njihovim željama) – ne znaju i ne vide, i, po prirodi svoga položaja i životnog stila, ne mogu znati ni videti ono što znaju i vide obrazovani i “ludi”, poput slikara iz Dvoježa, ili neobrazovani i “ludi”, poput Dragana Troburgijlovića iz Zločina i kazne, marginalci sa panonskog limesa. Dragan Stojanović, naime, svoje “lude” marginalce stavlja u ulogu koju Andrej Tarkovski u Nostalgiji takođe dodeljuje jednom marginalnom “bezumniku” (igra ga Erland Jozefson) što se ostatku (Zapadnog) sveta obraća sa ironičnim “Voi sani…” U magmi rugobe, teških iskustava i graničnih egzistencijalnih situacija, lepota i mogućnost sreće, makar i samo u punktuelnoj prirodi “račve vremena sreće”, slute se, naziru, vide i osećaju jasnije nego u sferi utilitarne lepote i uređenosti, u kojoj se nesvrhovite vrednosti pojavljuju samo u vidu retkih izuzetaka. No, ipak ni slučajno nije reč o jednostavnoj inverziji i nedvosmislenoj afirmaciji margine. Iskrice spoznaje lepote pojavljuju se iz tmaste mase beslovesnosti, one su retkost i eksces, kako u bedi i primitivizmu, tako i u raskoši i distingviranoj obaveštenosti.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]