Зорица Бечановић-Николић

Парадокси маргине:
Београд и Запад у романима Драгана Стојановића

До средине деведесетих Драган Стојановић је књижевној јавности био познат као аутор теоријских студија о Ингардену и иронији, као тумач Достојевског и Томаса Мана, као преводилац Мановог Доктора Фаустуса и, разуме се, велики ерудита. Упућенији су га упознали и као песника, аутора збирки Олујно вече и Сл., и писца пародијских прича под насловом Светска књижевност. Занимљиво је, међутим, да се у другој половини деведесетих, Драган Стојановић пре свега профилише као прозни писац, а његови романи представљају пажње вредан, и по много чему ексцентричан литерарни подухват. Испитујући видове људске егзистенције у условима потпуне поремећености свега што би егзистенцију омогућавало, олакшавало, подупирало и штитило, Стојановић настоји да допре до оних квалитета људског живота који се слуте, назиру, издвајају и доживљавају упркос потпуној оскудици и осујећености, и мимо њих. Обликујући приче и метафоре које би читаоца требало да одведу ка једном биофилном и виталистичком прихватању живота “упркос свему”, Стојановић се, у романима, померио у зону “опасног живљења”. У равни језика и композиције, нашао се пред изазовима вештине приповедања, а у равни обликовања одраза београдске реалности последње деценије прошлог века у литерарној фикцији, фокус је усмерио ка вишеструком и противречном прожимању маргиналног и елитног, с тим што бисмо и “маргинално” и “елитно” морали схватити као вишезначна и противречна одређења.

Читаво подручје Балкана и свих држава које су настале по распаду бивше Југославије, за Европу је, по природи свог географског и културно-историјског положаја – маргина. И та маргина, међутим, по природи ствари, има своју маргину. А свака маргина, као и свака гранична појава, у себи садржи бројне парадоксе. Занимљиво је стога обратити пажњу на то како се у овим романима, који се одигравају у Београду, и то углавном на маргини, перципира Западна цивилизација, њене културне и материјалне вредности.

Током драматичних ратних ломова на Балкану деведесетих година, чувена позиција (бивше) југословенске културе, својевремено, у наслову популарног филма Срђана Карановића, дефинисане као Нешто између (духовито преведеног на француски као Mi-figue mi-raisin) претворила се у заоштрене супротности националне, политичке и економске природе, у ковитлац ратних сукоба, у миграције унутар бивше југословенске државе, али и у миграције из свих делова бивше Југославије на – Запад. Тај познати укус “нечег између”, “mi-figue mi-raisin”, обећавао је неку врсту визије спаса у друштву савременог Западног типа, мање и ређе је производио подстицај да се дела и мења и побољшава затечено стање у земљама које су разједали ратови и беда, а већма и чешће опсесивну дилему код многих појединаца разних нараштаја – отићи одавде (што је најчешће, упркос административним тешкоћама, значило – на Запад) или бити овде. Драган Стојановић је, међутим, ту дилему, у својим романима, преусмерио ка питању како уопште бити?

Ко су јунаци Стојановићевих романа?

У роману Двојеж (1995) јунак је сликар, безимен и анониман, за кога читалац са извесношћу једино може да каже да је “the lunatic, the lover and the poet”, дакле, безумник, љубавник и песник (то јест, сликар) – у једном. Ту је са њим и Софија, једна по свему ексцентрична жена коју он воли. Београд се у том роману препознаје, мада га можда није баш нужно везивати за деведесете године прошлог века. То је прича о уметнику у конкретним околностима које га осујећују, али се може схватити и као универзална парабола о потреби да се у свету који на сваки начин онемогућава лепоту, креативност, индивидуалну слободу и љубав, идеје лепоте, креативности, слободе и љубави сачувају у међусобном прожимању, саодношењу и испуњењу, макар и у сфери лудила. Главни јунаци овог романа нису, наиме, како се то уобичајено каже, “нормални људи”, и сликар и његова драга, која се, парадоксално, зове Софија, дакле, мудрост – пацијенти су извесног психијатра Либштајна.

У роману Злочин и казна (1996) јунак је несвршени студент и неискусни крадљивац Драган (један од многих мушких ликова са истим именом), пародирани Родион Раскољников, збуњен у свету и опчињен лепотом у сусрету са две интелигентне и речите девојке из Сарајева које проводе један дан у Београду. Роман Злочин и казна се врло суптилно, толико да је то многима промакло, или пак то нису хтели да примете, осврће на провалу мржње, зла и ругобе на овом тлу. Поред пародијско-полемичке нити која је усмерена ка садржају и смислу истоименог романа Ф. М. Достојевског, уочљиви су и врло конкретни поступци у мотивацији и карактеризацији који указују на актуелни контекст ратова који се деведесетих воде на Балкану. Протагонисти романа, један београдски младић и две сарајевске девојке на повратку с летовања, очигледно 1991, док бивша Југославија још постоји, заједно проводе један дан пуне егзистенције у којој се отвара оно што је у њима најбоље, оно што је у њима људско, лично, креативно, стваралачко, еротско, радознало. Нема ту, наравно, никакве идиле, ништа се не завршава срећно, срећа очигледно није трајно стање, али се афирмише могућност индивидуалног сусрета мимо историјских, идеолошких и ратних ломова. Да би релативизовао цивилизацијске разлике које су се показале злокобним и смртоносним, у најдословнијем смислу речи, Стојановић у овом роману, рецимо, једном опскурном препродавцу девиза, човеку који је из љубоморе убио жену и због тога био осуђен, ставља у уста речи из исламског светог списа Корана – “Бог је леп и воли лепоту”. Ни карактеризација ни мотивација ничим не показују да би дотичном лику са београдске друштвене маргине могле бити доступне и познате суптилности исламске теологије, али баш тиме што је он у стању да то, у својој необразованости и једноставности, мисли, бивају релативизоване разлике и подвучене неке људске константе, на које не могу утицати ни религија, ни идеологија.

Последњи роман, Бензин (2000), има два мотивацијска тока, један на маргини о којој говоримо, међу београдским младићима што су, током деведесетих, силом прилика постали препродавци бензина и цигарета, ситни шверцери и улични дилери, а други представља свет успешног научника који је из Београда отишао у Америку, и вратио се, после двадесетак година, у потрази за женом у коју је у младости био заљубљен. За овај роман би се могло рећи да заправо реалистички слика деведесете у Београду. Бензин, поред још неколико других извора енергије, покреће савремени свет. Због бензина, односно нафте, воде се и политика и ратови. У кризним подручјима, прво чега нестане је бензин; једно од јаких политичких средстава у међународној политици су санкције којима се одређеној заједници ставља ембарго на увоз – бензина. А живот се и даље одвија, људи бивају болесни, жене се порађају, јавља се потреба да једни другима помажу у тешком обезбеђивању свакодневне егзистенције. И то баш они који, када би ико њих питао, никада не би водили никакве ратове, који би да живе у миру са другим бићима, ма које вере и нације да су, у односима у којима се друге вредности мере и очекују. Ако су многи аутори и у филму и у књижевности дали једну искежену слику зла у Београду у којем доминирају мафија, ратно профитерство, криминал и проституција сваке врсте, од физичке до интелектуалне, Стојановић показује недужне историјске сапутнике криминалаца, који се према ономе што их сналази у времену рата, оскудице и осујећености сваке врсте односе као према природној непогоди и гледају како да преживе. И који у том преживљавању откривају разне облике потврђивања живота и виталног супротстављања смрти и апсурду политике, рата, криминала. У овом роману је проблематизована и прича оних људи којима се пружила могућност да се професионално, а самим тим и у својој личној, интимној егзистенцији, остварују на Западу, у овом конкретном случају Стојановићевог јунака – у Америци. Противречности које у себи садржи таква егзистенција дате су кроз причу научника који се не врхунцу своје каријере, неколико година после смрти жене коју је волео, враћа баш у Београд деведесетих, у потрази за самим собом, у покушају да размрси неке од прича које чине његову личност и његов живот. И тиме се релативизује значај политике, историје, идеологије, нације, религије за живот појединца. Испостави се да одсјај на шофершајбни једног београдског аутобуса може да одреди нечији живот у већој мери него историјска збивања која све телевизије света будно прате и увијају у своје тенденциозне извештаје и тумачења.

Одраз Европе

Поред других могућих интерпретативних приступа које за ову прилику остављамо по страни, намеће се и питање како се са маргине на којој постоје Стојановићеви јунаци види Европа, и потом, како европска традиција постоји у самом тексту? Дакле, како се Европа појављује на нивоу, што би Ингарден рекао, “приказаних предметности”, на нивоу реалистичке мотивације, и потом, како европска традиција доприноси интертекстуалној сложености и комуникацији са читаоцем у чијој се свести, захваљујући ауторским наговештајима, отварају одређени асоцијативни токови.

Анонимни сликар из романа Двојеж Софију среће на железничкој станици, и овако објашњава зашто се у датом тренутку обрео баш тамо.

Немоћ и утученост, нека врста осујећености, нелагоде што је тај део света ускраћен јунацима на маргини маргине, као и пратећа мешавина неверице, охолости и презира, провлаче се кроз сва три романа. Већ поменути Мајстор из Двојежа ће на једном другом месту рећи:

Нека врста огорчености према европским градовима провлачи се и када је реч о женама које одлазе пут тих градова: у роману Злочин и казна, кћерке похаране госпође Протић живе у иностранству, једна је удата у Немачкој, а друга је на специјализацији у Шведској, без намере да се врати у Београд. У роману Бензин, девојка неименованог приповедача отишла је у Лондон почетком деведесетих, “побегла”, вели тај простодушни младић, “тако да сам остао и без ње једне – рат је управо почињао, она се уплашила и побегла; шта ће ако и овде крене, доста јој је свега, и све то…”(Бензин, стр. 8)…. “Сви су сада у Лондону”, и “Доста више и свих тих Лондона” (Бензин, стр. 121), љутито говори на другим местима исти јунак.

Мора се, међутим, приметити, да две најзанимљивије жене из сва три романа, Софија из Двојежа, и Quappi из Бензина, припадају и једном и другом свету. Оне путују и враћају се, бивају и тамо и овде, путовањима обогаћују своје радознале и великодушне природе, а собом обогаћују све са којима су у контакту, тамо и овде. “Расипнички су лепе”, у њима се остварује “несуздржано блистање” и несуздржано битисање, а оне саме се остварују у самодаривању, живе, троше се, и, рекли бисмо – што се више дају то их више има. Мајстор, када је са Софијом, осећа да су му блиске све даљине света.

На другом месту каже: “А Софија је овде, не у Барселони или, недајбоже у Паризу. То је најважније.” Али Софија настаје на путовањима, она у себи садржи и у себи носи и Барселону и Париз. Путовање и истраживање, радозналост и одважност доносе лакоћу и слободу, лепоту која није у супротности ни са озбиљношћу до строгости, нити са расипништвом самодаривања, које управо чине раскош Софијине личности и њену непоновљивост.

Quappi из Бензина је још експлицитније отеловљена слобода и лепота женске личности која крепи. Можда стога што је дата кроз призму непристрасније свести. Што нема огорчености и пристрасности љубавника коме себе повремено ускраћује, као што Софија себе повремено ускраћује Мајстору.

Quappi крепи. Она је луталица, скитница, авантуриста. Били су јој на рођењу дали име Ксенија, али се није осећала као Ксенија, већ је изабрала име које је видела испод слике неке жене, у неком музеју у Холандији. И збиља, Quappi не може бити Ксенија, она нигде није странкиња, жена која крепи свуда је код куће. То је можда и разлика између ње и Софије. Софија је, може бити, свуда странкиња, јер је, може бити, одвећ оригинална за сваку средину. Quappi се нигде не задржава, али са собом увек носи велику сребрну кашику, коју не испушта чак ни када води љубав. Она је кадра да утажи глад, да нахрани, да успокоји. Налик је једној скулптури раног Ђакометија, која заправо више личи на дела Макса Ернста, сасвим је не-ђакометијевска, и зове се femme-cuillere, жена-кашика.

Могло би се наћи још примера. Поменули смо још једну причу из Стојановићевог опуса која се одвија на релацији “свет”— маргина. Овога пута реч је само о географској, не и о социјалној маргини. Трифуновић из Бензина је, наиме, успешни научник који иза себе има брак са лепом, образованом, у свему суштински префињеном и отменом женом, Американком, која рано умире. Удаљени светови се у тој причи прожимају на други начин. Граце и после своје смрти за Трифуновића остаје истовремено велика енигма и тајна, али и незаменљиви, активни и зрачећи садржај његове душе. Са маргине света, међутим, зрачи његова љубав из младости, госпођа Лепа, која се у међувремену претворила у карикатуру испразности жене која целог живота експлоатише само природом подарену јој лепоту. Интересантно је поменути да госпођа Лепа, премда је у младости студирала француски, не путује, као Софија, или Quappi.

Други најављени аспекат, интертекстуално зрачење европске традиције у Стојановићевим прозним текстовима, захтева анализу којој сада можемо оцртати контуре и тиме наговестити смерове у којима би се могла одвијати једна потпунија рецепција. Најуопштеније говорећи, цео Стојановићев опус, од интердисциплинарне студије О идили и срећи: Хелиотропно лутање кроз сликарство Клода Лорена из 1991. на овамо, што подразумева управо романе о којима говоримо, представља полемику са традицијом радикалног егзистенцијалног песимизма, од старозаветног Проповједника до Шопенхауера, којој Стојановић супротставља афирмацију живота и могућност среће. Концепти “хелиотропне мисли” и “осећања дугачког пута”, који се појављују у студији О идили и срећи и изражавају мисао о животу који је, у односу на могућност непостојања, у сваком случају, вишак, и срећи, која је, у односу на живот као пуко постојање, један, могло би се рећи, виши вишак. Живот је, по Стојановићу, отворена могућност испуњења, а срећа испуњење само. Свет се, у већој или мањој мери, човеку може дати, а љубав и савест су мера човековог давања себе свету. Давање и отвореност су, писао је Стојановић у наведеном огледу, ако је исход сусрета са светом неповољан, сразмерни болу и рањивости, док, међутим, у складном прожимању са светом, давање, отвореност, савест и љубав човека чине осетљивијим за онај драгоцени вишак. На тој страни ће, у сложеним полифонијама Стојановићевих текстова, зазвучати Гете, Хелдерлин, Ернст Блох, Рилке.

Романи о којима говоримо представљају прелаз са теоријског, спекулативног дискурса у којем су формулисане идеје о “хелиотропној мисли” и “осећању дугачког пута” на језик уметничке прозе. Слика живота у којем обитавају Стојановићеви јунаци представља саму концентрацију несрећних спољашњих околности у којима се људско биће уопште може наћи. Поред сиромаштва, осујећености сваке врсте, крајње егзистенцијалне угрожености, скучености и заптивености средине, односа у друштву које најбоље описује Мајстор из Двојежа у разговору са психијатром Либштајном реченицом “Докторе, ко овде не полуди, тај није нормалан”, у роману Бензин ту су и болести, и рат, са свим својим лажима, неправдама, корупцијом, профитерством, одсуством части и морала, а често управо у име некакве части и морала. Поједини призори контекста живота Стојановићевих јунака заправо би најпре могли послужити као аргументи у прилог најрадикалнијем песимизму и потпуном одустајању од постојања, подједнако убедљиво као и све што су и стању да наведу Проповједник или Шопенхауер.

Па ипак се из гротескног окружења прљавих улица, примитивизма, глупости, сваковрсне понижености људског достојанства и до апсурда неразумног устројства једног самоуправног дома здравља у којем се одвијају разговори између Мајстора и психијатра у роману Двојеж, у устима једног Либштајновог пацијента појављују следеће Хелдерлинове речи које ће Мајстор потом и надградити својим “новим јединицама времена”. “Ко оно најдубље мишљу је досегао, често се, на крају, окреће лепоти и сасвим се њој приклања. Највише љубави побуђује што животне лепоте је најпуније.” Није, наравно, сасвим јасно да ли тај лик заиста постоји или је само Мајсторов двојник, који је неопходан да би се у некој врсти дијалога или унутрашњег монолога подвојене личности дошло до “нових јединица времена”. Мајстор и тајанствени саговорник су до извесне границе сагласни у свему, али онда Мајстор одбија да га саговорникова мисао “одмами некуда одавде”, “да оспори и разводни верност Земљи”…да је сасвим порекне…да је обезвреди. У тим тренуцима ерупције Мајсторовог дуго потискиваног животног увида, у већ поодмаклој фази лудила, налазимо инкорпориране алузије на Ничеа, на Ван Гога и на јунака из подземља Ф. М. Достојевског. И Мајстор и Софија, свако на свој начин, он сликама, а у роману, речима, а Софија својим телом, говором тела, на начин највећма шокантан и збуњујући (јер све што чини тако чини) – једногодишњом менструацијом, обзнањују исто.

Нема ту, међутим, никакве профетске патетике, као што би се, можда, на основу овог цитата, могло помислити. И Мајстор и Софија су, пре свега, пацијенти психијатра Либштајна, и свака њихова изјава је крајње непоуздана. Нису они ни сами кадри да своје душе у потпуности самере новим јединицама мерења. Он је неповерљив, подозрив, не верује јој да га воли; она њега на свој начин воли, али повремено мора да оде од њега и то је нераздвојиви део ње саме. Немају, заправо, ни једно ни друго, ту ширину коју у своме надахнутом лудилу виде као неопходну противтежу апокалипси. Иронијска дистанца је обезбеђена у највећој могућој мери, али су нове јединице мерења, у неразмрсивом споју лудила, уметности и љубави ипак – објављене.

И у следећим романима се потврђује да су “велика срдачност”, отвореност и љубав немогуће као трајно стање, већ пре као тренуци, као бивање у “рачви времена среће”, која се одвојила од “нормалног” хронолошког низања тренутака када се повластица среће не остварује, како се каже у огледу О идили и срећи (стр. 174). Јунак романа Злочин и казна, Драган Лажитрава, дубоко је фрустриран после једног таквог бивања у “рачви времена среће” и након враћања у реалност коју је својом “теоријом о виталном понашању” покушао да промени. На крају романа Бензин остаје, међутим, оно што у огледу О идили и срећи налазимо под именом “осећања дугачког пута”. Има нечег од Хајдегеровог Пољског пута на Стојановићевом дугачком путу, нечег од, како каже Хајдегер, “знајуће ведрине, чије лице често изгледа сетно. Ово ведро знање је “благост”. Нико га не стиче ко га нема. Они који га имају, имају га од пољског пута. Имају га,” каже Хајдегер, “од блискости са једноставношћу, од ширине израслих ствари, што око пољског пута пребивају, од ширине која дарује свет”. (Пољски пут, Градац, 1992, стр. 8-9). Стојановићев Трифуновић, после неуспешног покушаја оживљавања своје младалачке љубави са Лепом, оживљава у себи оно што су му оставили Граце и њен отац господин Willoughby, и оно до чега је сам дошао.

Роман се завршава Трифуновићевим током свести:

Трифуновић одлучује да се упути на другу, супротну маргину Европе, у Португал, у потрагу за Песоом. Прилика је да, исцртавајући интертекстуалне контуре Стојановићевих романа, поменемо да се поред Песое, у овим романима, евоцирају или директно цитирају и други песници. Поред већ помињаних Гетеа и Хелдерлина, ту су и Владимир Холан, Волас Стивенс, и Езра Поунд, вероватно и други које је теже детектовати. У Двојежу су, за разумевање романа подједнако важни и сликари. Сам мајстор, у свом лудилу генијалности или генијалности лудила себе види као некога ко у разумевању и истраживању боја, светлости и њиховог ликовног потенцијала одлази корак даље од Ван Гога. Софија, чупкајући комадиће антена на београдским крововима, хоће да уђе у Клеову слику, а заједно се губе у Мироовој архајској упрошћености.

На маргини Европе, где се осећају утицаји различитих религија, у фиктивним световима романа Драгана Стојановића, у лику Софије се, рецимо, могу разабрати и одјеци гностичког мита о Софији, као универзалном женском принципу божанске мудрости, а један од најмаргиналнијих маргиналаца из романа Злочин и казна, Драган Тробургијловић, после почињеног убиства и одслужене затворске казне, претвара се у некаквог монаха на асфалту и служи лепоти, а изговара већ наведене речи које аутор посуђује из Корана: “Бог је леп и воли лепоту”, јер, вели поменути Драган, “Да није такав, не би се могло савладати гађење…Овако може. Све би било подвала. Овако није. Свет постоји.” (Злочин и казна, стр. 68-9)

Парадокси маргине

Парадокси маргине су бројни. На нивоу реалистичке мотивације, Европа је далеко и према њој се јунаци односе амбивалентно: за њом се жуди, али се она повремено у сопственом осујећењу и презире. Одлазак појединих јунакиња у Европу види се као губитак, али се њихово постојање, са свим што у себи носе, путујући, одлазећи и долазећи, доживљава као дар, као вишак, као обиље. Радње сва три романа се, са изузетком по којег мотивацијског тока, одвијају у крајње оскудним околностима, у огољеној балканској урбаној свакодневици, често доведеној до гротеске и апсурда. Стојановићеви маргиналци, међутим, саопштавају елитне мисли, јер у себи, свесно или несвесно, баштине елитна сазнања, попут сликара из Двојежа и Драгана Лажитраве, па чак и Драгана Тробургијловића, из Злочина и казне, Парадокс самог поступка је у томе што се неком врстом гротескног реализма подражава ругоба свакодневице али, при том, интертекстуалне везе које чине основицу фиктивног ткива, представљају озбиљан читалачки изазов, и целокупни смисао текста се не би могао у потпуности развити без познавања како главних токова тако и својеврсних куриозума европске књижевне, филозофске и ликовне традиције. Утолико је и афирмација балканске маргине амбивалентна и парадоксална. Ње не би могло бити без асоцијативних токова које подстичу уплетене мисли преузете из разних дела европске књижевности и филозофије, чак и када их читаоци не детектују.

Још један парадокс маргине: имплицира се да за срећу, која је увек и свуда ретка и кратка и ограничена на екстратемпоралне екстазе, нису неопходна ни политичка ни цивилизацијска достигнућа окружења, а нарочито не материјални квалитети живота у уређеним заједницама. Па ипак се на окружење из којег изостају цивилизацијска достигнућа гледа са гађењем и крајње огорчено. Имплицира се, такође, да такозвани “разумни људи”, политичари, научници, богати предузетници, како у корумпираном и запуштеном Београду, у којем постоји некаква квази-елита, тако и у Западном свету, у којем владају ред и стабилност, и некаква, рецимо, “светска” елита (почивајући, међутим, на посве проблематичној манипулацији новцем, речима, људима и њиховим жељама) – не знају и не виде, и, по природи свога положаја и животног стила, не могу знати ни видети оно што знају и виде образовани и “луди”, попут сликара из Двојежа, или необразовани и “луди”, попут Драгана Тробургијловића из Злочина и казне, маргиналци са панонског лимеса. Драган Стојановић, наиме, своје “луде” маргиналце ставља у улогу коју Андреј Тарковски у Носталгији такође додељује једном маргиналном “безумнику” (игра га Ерланд Јозефсон) што се остатку (Западног) света обраћа са ироничним “Voi sani…” У магми ругобе, тешких искустава и граничних егзистенцијалних ситуација, лепота и могућност среће, макар и само у пунктуелној природи “рачве времена среће”, слуте се, назиру, виде и осећају јасније него у сфери утилитарне лепоте и уређености, у којој се несврховите вредности појављују само у виду ретких изузетака. Но, ипак ни случајно није реч о једноставној инверзији и недвосмисленој афирмацији маргине. Искрице спознаје лепоте појављују се из тмасте масе бесловесности, оне су реткост и ексцес, како у беди и примитивизму, тако и у раскоши и дистингвираној обавештености.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]