Miroslav Pantić

Pravo i lažno u narodnom pesništvu, u svetu i kod nas, u prošlosti i danas

Pravo i lažno narodno pesništvo, Despotovac, 1996, str. 9-31.

Pravo i lažno i njihov suodnos u narodnom pesništvu u prošlosti i danas, čemu je posvećen ovogodišnji naučni skup resavskih "Dana srpskoga duhovnog preobraženja", ne tiču se samo velike i značajne oblasti narodnog ili usmenog stvaralaštva, niti je to pitanje od posebnog, pa i najvišeg interesa jedino za srpsku književnost i kulturu. Isto tako, dužni smo reći da se to pitanje ne postavlja tek u naše vreme i najpre kod nas. To je, zapravo, svetsko pitanje i njegova istorija duga je bezmalo koliko i ljudski život sam. Štaviše, o tom predmetu napisano je u svetu i više knjiga, katkad zanimljivih poput nekog kriminalističkog romana.

Odvajkada se krivotvori ili se oponaša, mistifikuje ili podmeće umesto pravog i izvornog ono što je lažno i načinjeno, sa više ili manje umeća i spretnosti, na priliku autentičnog i čini se to takođe među ljudima od nekog pradavnog trenutka koji nije upamćen, bezmalo u svemu što je od neke veće vrednosti za ljudski život. Vrlo često, ako ne i najčešće, krivotvore se novac, dragocenosti i ostala materijalna dobra, ili spisi pomoću kojih se do tih dobara dolazi, kao što je to slučaj sa ispravama svih mogućih vrsta, diplomama, testamentima, darovnicama, genealoškim stablima. Naročito je razvijena ta vrsta delatnosti bila u srednjem veku, potom u doba baroka, kada su smireni monasi za svoje manastire i za crkvu, ali i za moćnike, ili inače učeni ljudi za bogatu nagradu falsifikovali svakovrsne dokumente, oko čije su sumnjive verodostojnosti ili nepostojeće izvornosti u XVII stoleću lomljena koplja i vođeni u nauci pravi ratovi, nazvani diplomatičkim ("Vella diplomatica") a predvođeni od strane učenih benediktinaca - bolandista. Isto tako, ali još više, i učestalije, ti su se falsifikati javljali u duhovnoj sferi i pre svega u umetnosti. Krivotvorili su se, tako, arheološki predmeti, kada nije bilo dovoljno pravih i sa strašću traženih, a koliko bi se htelo valjanih nalaza, a pored njih, i u svim vremenima veoma često, meta takvih nastojanja bile su slike i skulpture najvećih umetnika, ili pesnička dela, knjige i rukopisi, zatim pisma i predmeti lične upotrebe slavnih književnika. Kako bi onda, i kako bi uopšte, pesništvo koje je nazvano narodnim, a koje se u poslednje vreme sve češće zove usmenim - a oba su ta naziva koliko u odnosu na suštinu stvari neodređena, toliko barem po značenju dvosmislena - kako bi, dakle, narodno pesništvo moglo da ostane po strani od te sveopšte pojave krivotvorenja i oponašanja koji se skrivaju i lažno predstavljaju kao da je kod njih reč o tvorevinama neporecive izvornosti?

Razlozi i polazni motivi, koji su sve te svakovrsne, i bezbrojne, krivotvoritelje, mistifikatore i više ili manje vešte tvorce imitacija, odmah ili tek docnije otkrivene i raspoznate, a katkada i do danas neutvrđene i neustanovljene, vodili u njihovom opsenarskom poslu nisu uvek isti, kao što nisu uvek bili ni bezazleni i časni; a njihove žrtve nisu samo lakoverni ljubitelji ili sakupljači retkosti i dragocenih spomenika prošlosti, nego su pokatkad na spiskove obmanutih, zavedenih ili oštećenih dospevali i pojedini naučnici, među kojima je bilo izuzetno kritičnih, a ne samo neopreznih, kao i biblioteke, muzeji i galerije, a sa njima, na duži ili kraći rok, i nauka sama, koja je njihove zablude prihvatala.

Među razlozima i motivima za odavanje ovakvim poslovima najniže na listi vrednosti neosporno stoji gola materijalna korist, koju ovakva "dela" pokatkad donose svojim "autorima". Jedva su nešto više na toj skali žudnja za slavom, kakvom-takvom, ili potreba za samopotvrđivanjem, makar zatajenim ili prikrivenim maskom sa nečijim tuđim, a poznatim likom. Katkada se ti razlozi, i ti motivi, daju svesti na puku igru, ili iznaći u potrebi da se savremenici povuku za nos i obmanu, ne bez želje da se oni na taj način izvrgnu ruglu. Vrlo visoko, u nizu tih motiva, postavljena su rodoljubiva osećanja ličnosti koje se na ovakve postupke odlučuju. Oni to čine u uverenju da time koriste svome narodu i doprinose njegovoj kulturnoj baštini ili istorijskoj slavi, iako - ali oni toga nisu svesni - tu nema nikakve nacionalne koristi, a može naprotiv biti samo nesumnjive štete, niti se pak predstava o njihovom narodu i njegovoj ulozi u prošlosti time može trajno ulepšati ili učiniti većom i značajnijom. U istoj ravni otprilike nalaze se religiozni i moralistički razlozi za mistifikovanje i krivotvorenja. U poeziji, na primer, umesto "nečednih" i odveć "profanih" i "bludnih" pesama, čije su melodije inače, ili neke druge formalne odlike, stekle zavidnu i čak opštu popularnost, podmeću se, bez zazora, crkvene i pobožne molitve i himne pisane u istim metričkim shemama kao i izvorne narodne pesme, kako bi se bez teškoća one mogle pevati, umesto prvobitnih tekstova, koji se na taj način žele da odstrane. Istovetnim postupkom pesme koje su moralistima iz crkvenih redova smetale zbog po njihovim merilima nedopustivo krupne nečednosti zamenjivale su se pesmama zakopčanim do grla i potpuno beščulnim.

Narodna pesma, od časa kada je tim imenom nazvana - a nazvao ju je tako (la roesie populaire) prvi koliko sada znamo znameniti Francuz pozne renesanse Mišel de Montenj (Michel Eyquem de Montaigne) u glasovitim svojim Esejima (Essais), redigovanim između 1571. i 1579, a štampanim 1580 - i od pojave najranije zapisanih tekstova - a oni po postanju i po trenutku kada dobijaju pisani oblik, ponegde u svetu znatno prethode Montenju - javlja se i opstoji u, skoro bi se reklo, nerazdvojnom društvu sa svojim parnjakom ili dvojnikom, koji joj je i protivnik, čak na mahove i ljuti, to jest s poezijom koja je oponaša ili je čak kopira. Ta njena ponekad nezgodna druga, preuzevši od nje sadržaje i motive, i prisvojivši zatim njenu odeću, njen bogati nakit, njen stil i njenu poetiku, tiska se da stane ravnopravno uz nju; ne krijući čak nameru da je istisne i da joj preotme njeno mesto.

Montenj, koji je bio čovek od ukusa, bez kolebanja je preimućstvo i svu svoju naklonost poklanjao prvoj, koju je smatrao izvornom i narodnom, a prezirao potonju, koja mu se činila izveštačenom i odveć nakinđurenom. "Narodna poezija, čista i prirodna - kaže on - ima bezazlenosti i ljupkosti po kojima može stati naporedo sa najvišim lepotama savršene poezije, građene po pravilima umetnosti, kako se to vidi u vilanelama iz Gaskonje i u pesmama koje nam dolaze od naroda koji ne poznaju nikakvu nauku, čak ni veštinu pisanja. Poezija koja se zaustavlja između tih dveju poezija (tj. narodne i umetničke) prezrena je, nepoštovana i bez ikakve vrednosti".

Tako se to događalo malone svuda u evropskom svetu, a događalo se po istom redu sve to i kod nas, od vremena kada se prve takve pesme beleže, pa zatim u vekovima koji su dolazili posle, i sve do danas, bez prestanka takoreći. U našim stranama, prvenstvo u nastajanju poezije ove vrste pripada, čini se, neosporno, prostorima srednjovekovnih srpskih država, a što se zapisivanja njenih tekstova tiče, dugo samo usmenih, i njihovih imitacija, po prirodi stvari obično pisanih, na prvom je mestu Dubrovnik, ali mu se vrlo brzo u tom pogledu pridružuju Italija, što je sasvim neočekivano, i ostala područja slovenskoga Primorja, što je posve shvatljivo.

Već sa pojavom prvih zapisa autentičnog narodnog pesništva našeg - koji su nastajali po slučaju ili čistoj sreći, i koji su nalaženi najčešće i dugo na - mestima gde bi se njima moglo nadati najmanje: u rukopisima najraznovrsnijeg sadržaja i sastava, i izmešani sa pesmama umetničkim i očigledno književnoga postanja, i štampani u knjigama i umetnuti u veće književne celine (komedije, putopisne spevove, prologe pojedinih drama), na rubovima i praznim stranicama službenih spisa, ili u zapisnicima sudskih istraga, a ređe i kasnije u čitavim zbirkama, - susreću se naporedo i istovremeno i tekstovi imitacija toga pesništva, sa svrhom i sa namerama različnim, kao što, takođe tamo, dolaze i čiste patvorine, bilo da su prikrivene i ne odmah uočljive, bilo da su sasvim otvorene i već na prvi pogled jasne.

U Dubrovniku su takve pesme nazivali "pjesni na narodnu", kada su bile ljubavne, ili "pjesni od kola", kada su se njihovi autori trudili da pogode ili vaspostave duh i ritam narodnih poskočica, što im je, istina, retko kada polazilo za rukom. "Pjesama na narodnu" ima u zbirkama prvih dubrovačkih petrarkista, Šiška Menčetića i Džora Držića, a više nego dvadesetak našlo ih se anonimno u kanconijeru mladog vlastelina Nikše Ranjine iz 1507. godine. Od pravih narodnih pesama, koje su slušali i u svome Gradu i u njegovoj okolini, i koje su im se dopadale, uzimali su kad motiv, kad životnu situaciju, kada opet izraz i ritam, ili sve to zajedno, a sa svoje strane dodavali su umetničku obradu i složene dubrovačke slikove (rime), pa su tako nastajale te naročite pesme, u kojima pokatkad ima i ljupkosti, i nesumnjive lepote. U takvom odnosu prema domaćem narodnom pesništvu nisu oni bili posve originalni: i u tome su sledili stope svojih italijanskih uzora. Ponekad bi se sva njihova obrada sastojala u tome da ujedno skupe i sastave po više lirskih minijatura, u čijem su sadržaju nalazili neku bliskost, i na taj način gradili su novu i potpuno veštačku celinu. Nikola Nalješković koji je u jednoj svojoj komediji iz roda farsi pustio dubrovačke služavke, to jest žene sa sela, da na sceni otpevaju neku pesmu iz svoga ambijenta, ali umesto da tu pesmu citira, smislio ju je sam, u maniru narodne, ali odmah prepoznatljive kao oponašanje ("Poručila Vidosava"). Dubrovački vlastelin Dinko Ranjina i vlastelin hvarski Hanibal Lucić imaju među svojim pesmama "razlikim" i one kojima je umesto naslova stavljena naznaka" Od kola", ali teško bi se moglo verovati da ih je neko mogao pevati u omiljenom narodnom plesu, i onda i danas. Zadranin Petar Zoranić pošao je u svome oponašanju potpuno drugim putem: u pastirskom romanu Planine, pisanom 1536, štampanom 1569, u kome je alegorijski prikazao oslobađanje od ljubavi zemaljske i trijumf ljubavi duhovne ili čak nebeske, nalazeći da je neprilično da njegovi uglađeni i otmeni pastiri pevaju o ljubavi od ovoga sveta, a ne želeći da se liši melodije ("zuka", kako je govorio) onda široko poznatih, ali izrazito čulnih narodnih pesama, smislio je dve pesme istančane platonističke osećajnosti i naznačio da se one imaju pevati po zvuku pesama "A ti devojko šegljiva" i "Drazi mi goru projdoše"; od tih narodnih pesama on je naznačio samo početne stihove, ali se jedna od njih ("A ti devojko šegljiva") sačuvala i to u rukopisu iz XVI veka, dok se druga od njih na žalost izgubila, jer možda nikada nije ni bila zapisana. Pokazao je time put hrišćanskim čistuncima i misionarima kasnijeg vremena, koji, uostalom, o mogućnosti takve zloupotrebe narodnog pesništva nisu i bez njega bili neobavešteni, znajući za istovetnu praksu svojih ideoloških suparnika protestanata: kajkavski pisac Nikola Krajačević "Sartorius", želeći da iz narodnog pevanja odstrani "pogane, lotrene (tj. bludne) i nečiste popevke", kao što su bile pesme "Igralo kolo široko", "Hranila devojka tri siva sokola", "Posejal sam božulak" i "Lepo mi poje črni kos", na njihovo mesto, u njihov ritam i melodiju, uturio je svoje prepeve glasovitih crkvenih molitava, himni i psalama, kao što su O gloriosa Domina; Ave, maris stella; Ave Maria i Miserere.

Isgi put je kod nas čekao i epsko narodno pesništvo i to bukvalno shvaćeno, od samih najranijih njegovih beleženja. Naporedo s pesmama koje su beležene po pevanju izvođača, a možda i pesnika, iz naroda, bujala je i proizvodnja njihovih otvorenih i lako raspoznatljivih imitacija. Vlastelin i pesnik hvarski iz vremena renesanse Petar Hektorović, koji je u svom "Ribanju i ribarskom prigovaranju" 1556. udenuo dve narodne srpske bugarštice, uz tri počasnice i jednu baladu, kao deo "prigovaranja" svojih ribara, osetio je potrebu da se pred prijateljem i kumom svojim, pesnikom Mikšom Pelegrinovićem, pravda stoga što je "pošal one stvari ke i druzi znaju povidati", a nije za svoje delo, individualno i umetničko, sam "od svoga uma", "kojegodi bugaršćice i pisan izmislio i složio". Ukazao nam je tom odbranom svojom dobri "naš gospodin" Petar Hektorović da je među njegovim savremenicima postojao već uvelike ustaljen običaj da oponašaju narodne pesme, i da je to onda čak i više bilo cenjeno od njihovog tačnog navođenja. Samo koju deceniju docnije pokazao je to takođe, sopstvenim primerom, Zadranin Juraj Baraković, koji je u svoj barokni epos Vila Slovinka, štampan 1614, uvrstio "bugarskicu" Majka Margarita, koju je smislio sam ili sačinio od elemenata neke prethodne pesme iste vrste, ali doteravši je uvelike i prilagodivši je tako da bi u njoj opevao, i tim načinom proslavio, vlastite rođake. U zbirkama narodne poezije, koje su se ubrzo potom stale javljati, u hajdučkom i gusarskom Perastu, po Boki Kotorskoj i u Dubrovniku (krajem XVII i u prvoj polovini XVIII veka) nisu retke bugarštice u kojima se jasno oseća ruka učenih pesnika. Osim toga počinje sa njima još jedna nova pojava krivotvorenja. Kako je tada poezija bugarštica bila na svome zalasku i sve očitije je uzmicala pred poezijom epskih deseteraca, življih, lakših i više po ukusu novoga doba i novih slušalaca, ti sakupljači uzimali su umetničku poeziju, odnosno spevove ili pojedinačne pesme, o događajima većeg istorijskog značaja i ispevane u onda prevladavajućim osmercima, sa rimama i u strofama od četiri stiha, i mehanički spajajući po dva osmeračka stiha u jedan šesnaesterac i dodajući im jedino pripeve (refrene) na odgovarajućim mestima pretvarali ih u bugarštice. Učinili su to, primera radi, sa pojedinim odlomcima Osmana Dživa Gundulića, od kojih su tim postupkom dobili čak deset tobožnjih bugarštica, a dobro su im došle za sličnu stvar, i neke pesme o odbrani Beča ili o ratovima oko Kotora za "bugarštice" o istim predmetima ("Bugarke od Beča grada česarova" u zborniku Peraštanina Nikole Burovića iz XVII veka, i u nešto kasnijoj zbirci nepoznatog Kotoranina). Jednom su čak posegli i za prologom melodrame Alčina Džona Palmotića pretvorivši ga u "bugaršticu" Pozdrav Dubrovniku. Drugi su opet oponašali bugarštice, ili" popijevke", kako su ih nazivali, u književnim tekstovima koje su u potpunosti sami ispevali. Skromni pučanin i pesnik dubrovački Antun Gleđević tako je za svoju božićnu dramu Porođenje Gospodinovo, izvedenu u Cavtatu 1703, pastirima i "goranima" koji dolaze da se poklone novorođenome Isusu dao vlastite stihove organizovane u oblik bugarštice da ih "pjevaju na izmjenu u način popijevke". Značajni dubrovački pesnik i erudita najvišega reda Ignjat Đurđević, koji je krajem XVII i u prvim decenijama XVIII veka sav svoj život posvetio poeziji i studijama istorije i filologije, veoma je blisko bio srođen s narodnom poezijom, pa ju je rado i oponašao. U svojim pesmama "pirnim, aliti začinkama", pisanim za svadbe u uglednim dubrovačkim kućama narodnu poeziju podražavao je, diskretno doduše, u izrazu; za pesmu U popa Jovana do dvije djevojke od naroda je pozajmio pričicu koja joj je u osnovi, a zatim i ton i jezik u njoj vrlo su bliski narodnoj poeziji našoj, a u Popijevci vrhu (tj. o) smrti Marka Kraljevića, koja počinje stihom "Kralj Vukašin vojsku kupi", pokušao je, barem metrički, razmerom stihova i raspodelom refrena, a osim toga unekoliko i u stilu, da podražava narodne bugarštice, koje su se za njegovih dana još mogle čuti u Dubrovniku i po njegovoj okolini, i koje su tada zapisivali ljubitelji i znalci, ali koje su, u stvari bile na svome umoru.

Epsku poeziju našu, zbog njenog glorifikovanja junačkih podviga i postupanja njenih junaka koji nisu bili uvek u skladu s religioznim učenjima i božjim zapovestima, napadali su žestoko u svojim "bogoljubnim" knjigama i u plamenim besedama sa predikaonica crkveni moralisti, naročito iz franjevačkog i isusovačkog reda, i borbeni propagatori Katoličke obnove. Oni su najradije snivali san, na njihovu žalost neostvariv, o potpunom eliminisanju te poezije iz narodne svesti. Franjevac iz Makarske Andrija Kačić Miošić, koji se sa svojim "guslama javorovim", po vlastitoj reči "skitao od Skadra do Zadra, od Mostara do Kotara", znao je, kao što su to znali i njegovi prethodnici - humanisti tri veka ranije, da "slovinski" narodi "ono što drugi narodi uzdrže u knjigam, oni uzdrže u pameti, pivajući po sobetim, dernecim i po svim mistim, kada putuju, pisme svoji' kralja, bana, vitezova i vrsni' junaka", ali kao čovek jednog prosvetiteljskog i eruditskog stoleća on za razliku od humanista nije verovao da te pesme predstavljaju usmenu istoriju i da su "posve istinite", već da sadrže i mnogo istorijski nezasvedočenog i neistinitog, premda "ništa ne manje svaka (od njih) ima dobar temelj od istine". Suviše je on, kao guslar ("starac Milovan", kako je govorio) voleo tu poeziju, da bi dolazio na pomisao kako bi je trebalo u potpunosti odstraniti, ali je zaželeo da je preudesi i prepeva, u desetercima sa slikovima, i u njenoj poetici, i u njenom izrazu, zasnivajući svaku pesmu na pouzdanim istorijskim knjigama, na dokumentima, na činjenicama i na proverenim svedočanstvima. U stvari bitno je prerađivao neke stare pesme i, još mnogo češće, u skladu sa svojim načelima pravio je potpuno nove pesme, koje su, međutim, ostavljale utisak autentične narodne poezije. Tako je nastao njegov Razgovor ugodni naroda slovinskoga, izdat u dva maha, 1756. i 1759, a zatim preštampavan nebrojeno puta, u latinici izvorno i u prenosu na ćirilicu. Razgovor Andrije Kačića Miošića odmah je izišao na veliki glas, čitao se na sve strane i učio se, i u nepismenom narodu, čitav napamet, zadobio je brojne sledbenike i podražavaoce - on koji je i sam bio podražavalac, a u neku ruku i mistifikator - izazvavši svojim "pismama", rasprostranjenim po širokim prostorima našim, ono što se zove povratnim pevanjem, a u ovom slučaju to bi bilo, zapravo, imitovanje imitacija.

Kačić je onim što je u njegovom Razgovoru snažno podsećalo na narodnu poeziju zavarao potom mnoge, pa i učenog Italijana Alberta Fortisa, koji je i u svoj Ogled s opaskama o Cresu i Osoru i u Putovanje u Dalmaciju, štampanim na italijanskom jeziku 1771. i 1774. uneo vlastite prevode pojedinih Kačićevih pesama na italijanski jezik - a preveo je i u rukopisu ostavio i jednu koju nije štampao - i skupa s Hasanaginicom, koja jeste prava narodna pesma, za razliku od drugih, ponudio ih je učenom svetu u Evropi. Znao je međutim Fortis vrlo dobro da je Kačić u svoj Razgovor unosio "nepotrebne" i "apokrifne pesme" - termini su njegovi - i zamerao mu je na rđavom ukusu sa kojim je pesme birao, mada ga je ipak shvatao kao "sakupljača", a njegovo delo smatrao je "zbirkom junačkih pesama". Iz Fortisovih prevoda, i preko njih, Kačićeve umetne tvorevine "na narodnu", skupa s Hasanaginicom koja je za njih predstavljala najbolje društvo iz naših strana, ušle su u čuvene Herderove zbirke Glasovi naroda u pesmama, 1778.

Pojava Herderovih zbirki, iako se u njima našlo ne malo neautentičnih primeraka narodne poezije, bila je od ogromnog značaja i od neizmernog uticaja, takođe. Pojavile su se te zbirke u doba predromantičarskog zanosa za poezijom prostoga naroda, kao izrazu autentičnog narodnog duha i kao mogućnom tragu za koji se očekivalo da bi mogao odvesti do odgonetanja prastare i naravno nerešive zagonetke Homerove poezije. Taj zanos, začudo, svoje početke duguje književnim mistifikacijama: razgoreo se on posle neočekivanih "nalaza" staroškotskih balada tobožnjeg škotskog barda Osijana iz trećega veka po Hristu o ratničkim podvizima njegovoga oca kralja Fingala. Njihov "pronalazač" i "izdavač" Džems Makferson (Macpherson) uveravao je svet da ih je samo preveo sa starog gelskog jezika, ljuteći se silno kada mu to svi nisu verovali - prvi od drugih veru mu je uskratio slavni doktor Džonson, najveći kritički um Engleske XVIII veka - a u stvari oni koji su sumnjali bili su u pravu, jer se posle i dokazalo da su to zapravo bile vešte Makfersonove mistifikacije. Zanos za poezijom prostoga naroda još više je dobio krila kada su se, nekoliko godina zatim, 1765, pojavili Ostaci stare poezije Tomasa Persija (Regsu), mada ni engleske i škotske balade koje su se u njemu našle nisu posve verodostojne, pošto je ustanovljeno da je njihove tekstove Persi samovoljno i bitno menjao, iako je on, za razliku od Makfersona, njihove rukopise imao.

Ove mistifikacije - jer ništa drugo škotske i engleske balade nisu do to, s obzirom da se rukopisi sa kojih su ih njihovi "izdavači" tobož prevodili na engleski jezik ili nisu nikada našli, ili ako su se i našli, pesme u njima bile su znatno drukčije, oduševljeno su prihvaćene u Evropi i na mnogim stranama su prevođene i štampane, široko komentarisane i zanosno slavljene, i u strasnim polemikama isto tako i osporavane, dok se prava istina o njima nije najposle ipak ustanovila, što začudo nije ugrozilo njihovu popularnost. Osim tog trijumfalnog njihovog prijema u kulturnim krugovima ondašnje Evrope - sitim dotadanje učene i neprirodne umetničke poezije i već pripremljenim da prihvate proizvode pesnika iz prostoga naroda, koji su pravi izraz "narodnoga duha", mistifikacije engleskih pesnika širom su otvorile put sličnim tvorevinama u Francuskoj i drugde u evropskom svetu. Već 1788. godine francuska spisateljica englesko-italijanskog porekla, grofica Rozenberg (Somtesse de Rosenberg) egzotični svet i poeziju primitivnog čoveka našla je u "Morlacima" dalmatinskog Primorja, koji je znala uistinu više no nedovoljno, i jedino po Fortisovom Putu u Dalmaciju i po pripovedanjima svojih prijatelja koji su tamo zalazili. U svoj roman o njima, nazvan kao i oni, to jest Morlaci (Les Morlaques), unela je, uz ostalo, deset "esklavonskih pesama", koje je posredstvom Fortisa prenosila iz Kačića i, još mnogo više, koje je jednostavno sama izmislila. I posle izlaska prvih Vukovih Pjesnarica - mistifikacije ove vrste nisu u francuskoj književnosti nestale: Šarl Nodje (Sharles Nodier) koji je neko vreme boravio u Ljubljani, služeći svojoj vladi i koji je već samim tim imao prilike da bolje upozna slovenski svet i njegovu poeziju, u svome fantastičnom romanu Smara ili demoni noći iz 1821. godine, koji je, u podnaslovu, predstavljao kao "romantične snove prevedene s esklavonskog" od kneza Maksima Odena (Odin), koje on samo izdaje, dodao je tri "esklavonske" pesme, od kojih su dve prevodi Hasanaginice i Zgoda ljuvenih (La Luciola) baroknog dubrovačkog pesnika Ignjata Đurđevića, a treća, koju je nazvao Le Veu spalatin,, jedina je među njima mistifikacija smišljena u njegovoj glavi, a ne proizašla iz neke prave narodne pesme naše. Tim romanom Nodje je dao ideju svome savremeniku Prosperu Merimeu (Merimee) za njegovu mistifikaciju La Guzla mnogo krupnijih razmera i glasnijeg, i kudikamo šireg, odjeka. Ona se, na pesnikovom jeziku i sa naslovom Gusla ili izbor ilirskih pesama skupljenih po Dalmaciji, Bosni i Hercegovši, prvi put pojavila 1827, a posle niza godina, i pošto je na čitalački svet Evrope ostavila određeni, i ne mali, utisak, izišla je opet u drugom izdanju, 1842, kada su Vukove knjige narodnih pesama bile bolje poznate u Francuskoj, preko prevoda i recenzija o njima u tamošnjim časopisima. U toj čudnoj knjizi donosi se u francuskom prevodu dvadeset osam tobožnjih" esklavonskih" balada iz Bosne, koje je, po svojoj izmišljenoj priči, Merime slušao na jednom imaginarnom putovanju po našim krajevima, i koje mu je tobož uz gusle pevao guslar, koji isto tako nikad nije postojao, a pesnik mu je dao ime Hijacint Maglanović, stavivši na naslovnoj strani i nekakvu njegovu sliku. Ovom svojom knjigom, i pesmama koje su u njoj, a koje su u stvari svirepo Merimeovo ruganje romantičarskom oduševljenju za "lokalnu boju", francuski pesnik uspeo je da zavede mnoge čitaoce, među kojima je bilo i opreznih naučnika i znalaca kao što su Leopold Ranke ili oni iz uglednog Sollege de France, a ne samo pesnike kao što su Puškin, Mickijevič, Teofil Gotje, Žerar de Nerval. Samo jednoga, ali i najvećega, Getea, Merime nije mogao da navede na tanak led: Gete, koji je znao i cenio srpsku narodnu poeziju, odmah je prozreo njegovu prevaru i njegove namere, mada je u samoj toj mistifikaciji i u ironiji sa kojom je ona vođena inače uživao.

Makferson je kao zarazni primer delovao i drugde u Evropi, i sledbenike je u ovakvoj vrsti "služenja svome narodu" taj veliki mistifikator dobijao i u vremenu u kome se sasvim dobro znalo koliki je stepen "autentičnosti" njegovoga dela, koje je bilo od tolikoga uticaja. Češki pesnik i slavista Vaclav Hanka štampao je 1818, kada je bio tek u dvadeset sedmoj godini, Kralovedvorsky rukopis, zbirku staročeških epskih i lirskih pesama, nađenih po njegovim uveravanjima u pergamentnom rukopisu iz dalekih vremena i poreklom iz starog češkog sela Kralove Dvoru, a koji je potom izgubljen. Tvorevine mladog češkog slaviste, veoma vešto načinjene, primljene su odmah s velikim oduševljenjem u Češkoj, što je i razumljivo, jer su one među Česima budile osećanja snažnog ponosa zbog sada na svet iznete "činjenice" da je njihov narod od davnina imao razvijen jezik i sjajnu narodnu poeziju. Hankina "zbirka" doživela je veliki uspeh skoro svuda u ondašnjem svetu i ubrzo je prevedena na mnoge evropske jezike, između ostalih na nemački, francuski, italijanski, danski, mađarski i na sve slovenske jezike, a pesnik je obasut nagradama, počastima i odlikovanjima, izborom za poslanika i za univerzitetskog profesora, a - kako je rodoljubivi zanos trajao veoma dugo - posmrtno mu je podignut i spomenik, kao javno priznanje za njegove krupne i neprolazne zasluge.

Pojava Vuka Karadžića i njegovih preznamenitih zbirki narodnog pesništva srpskog, svih rodova i vrsta, a poezije pre svega, čijim je objavljivanjem on i započeo svoju prisutnost i delovanje u srpskoj književnosti i kulturi, i koje je zatim čitavog veka nastavio da sabira, beleži i štampa, označava najvišu tačku i najkrupniji usek u istoriji našeg narodnog pesništva. Isto, i najviše, mesto, i najznačajniji udeo u istoriji novije srpske kulture i književnosti imaju uostalom njegov Srpski rječnik, kojim je prikazao neizmerno izražajno bogatstvo i snagu narodnog govora, zatim njegovi filološki, gramatički i pravopisni radovi, kojima je izvršio reformu srpskoga jezika, i njegov prevod Novoga zavjeta, njegovi istorijski i etnografski spisi i sve drugo što je iza sebe ostavio i što je sve čisto zlato srpske kulture novoga vremena i sigurna i trajna njena osnova.

Opšte je poznato, i sada to, uglavnom, niko ozbiljan ne osporava, da je Vuk Karadžić dao najkrupniji i najveći doprinos beleženju srpske narodne poezije i da je sa svojim zbirkama, - a tu se pre svega imaju u vidu četiri knjige te poezije, koje je on izdao za života - sačuvao ono što je predstavljalo tu poeziju u trenutku kada je ona bila na svojim vrhuncima, po vrednosti i lepoti, i kada je, takoreći, dosegla svoj upravo klasični vid. Srpske narodne pesme tada su doista bile, ili su Vukovom zaslugom postale, ono što je on u njima osetio i video: "jedino i vječno blago i ukrašenije literature naše". Svojim knjigama, u kojima su sabrane, Vuk ih je izneo pred evropski svet, i tamo su te pesme nepismenog i neobrazovanog naroda srpskog primljene s istinskim divljenjem; ali on je, istovremeno, vrednost i lepotu, a time već i neprolazni značaj te poezije, otkrio i vlastitome narodu.

Mora se, međutim, i to reći da je Vuk narodne pesme srpske, počeo da beleži, po vlastitom sećanju i po kazivanju svojih najbližih, a posle i da ih po narodu traži kod najboljih pevača i prikuplja od svojih saradnika, na podsticaj, pa i nagovor svojih prijatelja, kao što je bio pesnik, ali veliki erudita srpski Lukijan Mušicki, i njegov prvi i najveći, a u mnogom pogledu i najuplivniji, učitelj, filolog Jernej Kopitar, Zasluge tog učenog Slovenca u Vukovom radu, ali i životu, nikada se ne mogu ne samo preceniti, nego ni po pravdi, i koliko bi se to moralo, jednostavno iskazati. Ali mladome i tada u svemu neukom Vuku, koji se tek bojažljivo spremao da zakorači u veliki, i za njega tako nepoznati svet književnosti i nauke, ni Mušicki, ni Kopitar nisu, isprva, umeli tačno reći koje su i kakve te narodne pesme, i gde se one mogu naći. Davali su mu stoga, kao ugled, Razgovor ugodni naroda slovinskoga, za koji su tada verovali da predstavlja zbornik prave narodne poezije naše; a nešto kasnije, i pošto je bila već ugledala sveta prva Vukova Pjesnarica, 1814. godine, Kopitar je Vuku savetovao, na traženje nekoga "Kranjca", da Kačićev Razgovor "na srpski prepiše", odnosno da "iz lošeg Kačićevog pravopisa, punog grešaka, uspostavi srpski tekst", "da prenese celog Kačića u srpska slova", čime bi Razgovor "i za nas, za Šokce, postao čitljiv i tek bismo tada zapravo mogli da uživamo u njemu"; "ovo bi zaista trebalo da učinite - pisao je Kopitar Vuku u to vreme - i da na taj način za sebe prisvojite svu zaslugu da ste lepe pesme vaših sunarodnika otrgli od postepenog zaborava ili makar samo od sakaćenja u ustima tolikih pesnika"; pored toga - proširivao je Kopitar svoj predlog - Vuk bi uz već štampanu prvu svoju Pjesnaricu, "eventualno u nekom drugom tomu", mogao dati Kačićevu "zbirku" po svome pravopisu, i zatim, "u nekom trećem tomu", pesme koje je u međuvremenu čuo, i za koje je našao "da su vredne da ovamo uđu". "Jer vaš tačan sud - završne su reči Jerneja Kopitara u tom predlogu, i one su, treba to naročito istaći, od najviše časti za Vuka, i uopšte, a ne samo s pogledom na to da potiču iz tog početnog trenutka njegovog književnog delovanja - i vaš poetski osećaj nisu najmanja među vašim zaslugama". Na svu sreću Vuk u pogledu Kačića nije poslušao savet J. Kopitara, a uostalom samo godinu dana kasnije dvojica prijatelja jednovremeno i jedan od drugog nezavisno došli su do uverenja da Kačić u svome Razgovoru nije doneo autentične narodne pesme i da su to, u stvari, samo njihove imitacije. U tom smislu Kopitar je, već marta 1815, Vuku preporučivao da "nastavi hrabro i savesno sakupljati samo narodne pesme", i javljao da upravo vidi "da ih Kačić nije sakupljao, već sve sam načinio i to u srpskom metru, pa uz to još rimovane", pitajući ga šta on o tome misli. Odgovor Vukov stigao je za manje od deset dana, iz Novoga Sada, gde je on tada bio, i u njemu Vuk se nedvosmisleno izjasnio: "Za Kačića imate pravo: on nije one pjesne skupljao po narodu, nego je samo materiju uzeo iz naroda, pak je sam sastavljao po vkusu i po načinu narodnom; no on je svoje pjesne u haljinu narodnu tako obukao, da ih narod prosti ne može razlikovati od svojih pjesana, ali mi možemo ih lasno razlikovati i poznati". Kada je, zatim, početkom aprila 1821, u dodatku "Novina srpskih", štampana neka Kačićeva pesma, Vuk se odmah javio Kopitaru iz Kragujevca, i ogorčeno u svome načinu odsekao da bi "trebalo nekoliko vrući' ocijepiti i onome koji je poslao, i onome koji je primio (ali ovome udvoje, utroje više); barem da je onako kao što je u Kačiću, nego iskvareno i u jeziku i stihovima". I Grimu je Vuk, dve godine docnije, pisao da je Kačić "podražavalac narodnih pesama" i da je on već tri puta dotle štampan, "ali to nisu narodne pesme". Samo godinu dana kasnije, Vuk je u predgovoru prve knjige Narodnih srpskih pjesama, lajpciškog izdanja, za Kačićev Razgovor opet nedvosmisleno ustvrdio: "Ono nijesu narodne pjesme, nego i' je on gradio, kao što i sam kaže, i premda su đekoje (osobito koje nijesu na sroke) dosta nalik na narodne pjesme, ali se opet lasno može poznati da nijesu narodne".

Vrednost Vukovih knjiga sa srpskim narodnim pesmama i silni utisak koji su one ostavile na svoje čitaoce, i kod nas, i u svetu, uticali su da se za neko vreme smetne s uma da u tom poslu on nije bio ni prvi, niti pak jedini. Još od sredine XV veka beleže se, sporadično, narodne pesme, i poneke od njih izlaze pred svet i u štampanim knjigama naših pisaca, ali i ponekih stranaca, kao što je to slučaj s Fortisom; ali od poslednje decenije XVII veka javljaju se već i čitave zbirke narodnih pesama, najčešće bez ikakvog uticaja sa strane, a ponekad i pod dejstvom Kačićevog primera. Takve su, primera radi, velika zbirka narodnih pesama od svake vrste, - istina, izmešanih i s pesmama polunarodnim ili pak sa nesumnjivim imitacijama - pomorskog kapetana Nikole Burovića iz Perasta, i zbirke njegovih sugrađana, Julija Balovića, Nikole Mazarovića i više drugih ljubitelja ove vrste književnosti, znanih i neznanih, koji su nastavili njegovim putem; zatim zbirka bezimenog Nemca, nastala u prvim decenijama XVIII veka u raznim krajevima našim, a sačuvana u Erlangenu u Nemačkoj; potom veliki zbornik Popijevke slovinske, koji je 1758. godine u Dubrovniku, pod uticajem Kačićevog Razgovora ugodnog naroda slovinskoga, koji se u nekoj vrsti predgovora tamo i navodi, načinio dubrovački isusovac i jedan od najvećih erudita HVIII veka Ivan Marija Matijašević, uključivši u nju sve ranije zapise takve poezije (Đura Matijaševića, Joza Betondića), ali i mnoge docnije, svoje i tuđe, pretežno anonimne; kao i brojne "pjesmarice" Srba ondašnje Ugarske, u kojima su u daleko premoćnijoj većini bile poluumetničke i poluknjiževne pesme takozvane "građanske" ("graždanske") poezije, ali je u njima bilo i pojedinih zapisa narodnih pesama, ne uvek na najbolji način načinjenih. Valtazar Bogišić svakako je u glavnoj svojoj misli, ako ne u pojedinostima, bio u pravu, kada je početkom ovoga stoleća s ponosom isticao: "Upravo, što se sabiranja narodnih pjesama tiče, nek se, osobito u Dubrovniku, ne zaboravi da je najstariju zbirku takih pjesama osnovao Dubrovčanin Đuro Matijašević još pri kraju XVII ili početka XVIII vijeka (a drugi Dubrovčanin, Betondić produžio); to je dakle bilo dosta ranije nego je Makferson Osijanom, a Fortis Asanaginicom probudio u jevropskom umstvenom svijetu življu želju neposrednijeg poznavanja prostonarodnih pjesničkih tvorevina".

Najveći deo tih starih zapisa Vuk nije mogao znati, jer su, u najdubljem zaboravu, čamili po rukopisima i u retko sačuvanim primercima starih knjiga; ali i one koje je mogao videti, ili za koje se zna da su do njegovog saznanja dolazile, hotimice nije unosio u svoje zbirke. On je tražio, i sam i od svojih saradnika, jedino pesme koje su još uvek živele i koje su neposredno mogle biti zabeležene od pevača ili kazivača u narodu. Od toga svog načela odstupio je samo u dva maha, i u oba slučaja to je i priznao. Za Hasanaginicu rekao je da je dugo nastojao da je čuje od narodnih pevača, ali kako u tome nije uspeo, njen tekst doneo je po Fortisu, istina unekoliko jezički preudešen; za pesmu Jakšići kušaju ljube rekao je to u "računu" o poreklu pesama svoje zbirke ponešto nejasno i uvijeno, tako da se činilo da svoj pravi izvor svesno prikriva: "ova je pjesma štampana u Satiru Reljkovića, ali sam je ja slušao i u narodu našem, osobito od jednoga momčeta iz Užičke nahije, od koga sam je ovako prepisao". U kritičkoj nauci o narodnoj poeziji (Stojan Novaković, Matija Murko, Svetozar Matić) podozrenje koje je izazvalo ovako sročeno Vukovo obaveštenje pretvorilo se u čuđenje što je ta pesma u poređenju s pesmom Reljkovićevog Satira "skoro vrsta po vrstu jednaka", ili u otvorenu nevericu u mogućnost "da se jedna pesma, makar i u najkraćem vremenu, sačuva nepromenjena".

Umesto da za narodnim pesmama traga po starim rukopisima i po knjigama svojih prethodnika, Vuk ih je nalazio i zahtevao je to i od svojih saradnika, na koje se u tom pogledu oslanjao, kod pevača iz naroda, koji su ih znali i pamtili, a ne retko i stvarali. Lično se uvek starao da pred sobom ima najbolje pevače i da od njih zabeleži najlepše pesme iz njihovog repertoara, a kada se to nije događalo, davao se u potragu za boljim pevačima i nastojao da od njih izvuče pouzdanije i lepše verzije pesama. Pritom je neprestano nastojao da i od svojih pevača i od svojih saradnika dobije "pravo vino", to jest u potpunosti verodostojne tekstove, kao što su to uostalom od njega očekivali Kopitar i Grim, koji su mu upravo u tom smislu upućivali savete i podsticaje. Nesavršene ili nedovoljno tačne zapise svojih saradnika, on je mestimice ispravljao, u saglasnosti sa svojim nepogrešivim osećanjem za duh i izraz narodnog pesništva; iako sam nije bio pevač, što je u više mahova i naglašavao, Vuk je u sebi nosio celovitu i do najsitnijih pojedinosti zasnovanu poetiku narodne poezije, - o njoj je ponešto i rekao u svojim glasovitim predgovorima - koja mu je u ovom poslu bila najčvršći i najsigurniji oslonac.

Sa toga razloga, četiri knjige njegovih Srpskih narodnih pjesama predstavljaju u stvari mnogo pre antologiju nego zbornik te poezije; one su na svojim stranicama donele, i tako zauvek sačuvale, najveći broj najboljih pesama narodnoga ili usmenog postanja. Stoga je obavešteni i u najvišoj meri pozvani J. Kopitar mogao, s pravom, da u njima vidi "divno cveće", koje bi valjalo da neki pesnik dostojan Getea "presadi na nemački Parnas", i da istovremeno, u oduševljenju, zapita: "Da li se ikoji narod današnje Evrope može (u narodnoj poeziji) meriti sa Srbima?"

Tekstove tih pesama Vuk je zabeležio u jednom času njihovoga života i tako ih "od zaborava i propasti sačuvao", kako je sam govorio, sporeći se sa svojim ogorčenim oponentom Milošem Svetićem oko sasvim druge stvari. Beležeći na taj svoj način i po takvim svojim merilima samo najbolje verzije narodnih pesama od najboljih njihovih pevača, Vuk se nimalo nije zavaravao da je tako iz njih izvukao i po njihovom pevanju ili kazivanju zapisao sve što su oni u svom pamćenju čuvali; naprotiv, i sam je iznosio uverenje da su mnogi njegovi "pjevači i pjevačice odnijeli njihove pjesme sa sobom na oni svijet, n.p. Filip Višnjić, Tešan Podrugović, starac Milija, šljepica Stjepanija it.d.". U svoje knjige, međutim, Vuk nije hteo da unese ni veliki broj pesama narodnih čije su mu zapise pribavljali i sa raznih strana slali mnogi njegovi saradnici; nešto u njima, bilo da je to sadržina njihova, bilo da je to njihov oblik, ili se stvar ticala valjanosti zapisa, nije izdržalo visoka Vukova merila. I te pesme, koje su ispunile još deset knjiga, po opsegu jednakih svaki put knjigama koje je Vuk izdao za svoga života, priređene su za štampu i objavljene u dva maha posle njegove smrti u takozvanom državnom, ili u akademijskim izdanjima njegovih dela.

Sa svojim zbirkama narodne poezije srpske, i sa domaćim i svetskim uspehom koji ih je pratio - Vuk je postao primer i ugled za sve koji su želeli da pođu po njegovom tragu i da narodnim umotvorinama koje on nije stigao da čuje i zabeleži, i da ih uvrsgi u svoje knjige, ili pak onim na koje se moglo naići u predelima i krajevima našim u koje se Vuku nikad nije dalo da zađe, zbog ondašnjih neprilika narodnih ili zbog neprilika njegovih, upotpune sveukupno nasleđe naše u narodnom pesništvu. Drugi su opet žudeli za slavom ravnoj onoj koju je svojim zbirkama narodnih pesama Vuk dosegao, ili za materijalnim dobrima koje je, po njihovom uverenju, Vuk stekao, unapred uvereni, s više ili manje osnova, ili čak bez ikakvih osnova, da sve to može da dopadne i njima. Bilo je napokon i nastojanja da se zasnivanjem najšireg prikupljanja narodne poezije, na svim stranama gde je nje moglo biti, i svakojake kakva se mogla naći, barem obimom i količinom, ako ne po vrednosti nadmaše Vukove knjige, i da se tako za vlastiti narod zajedno povrate ili osvoje vrednosti koje je Vuk prigrabio isključivo za narod srpski; takvi su, u osnovi, bili motivi Matice Hrvatske u ostvarivanju velikog i samo po obimu i broju objavljenih knjiga monumentalnog poduhvata izdavanja hrvatskih narodnih pesama. Dok je bio u životu, Vuk je s vrlo malo blagonaklonosti gledao na takve pokušaje, ne samo kao na pojavu neželjene konkurencije i preuzimanje poslova koje je smatrao prevashodno svojim delokrugom - kao što je očigledno bilo kada je reč o Simi Milutinoviću i o njegovom sabiranju i publikovanju narodnih pesama iz Crne Gore, - nego i stoga što je među ljudima koji su se prihvatili tog posla bilo, pored onih najvišeg naučnog i književnog obrazovanja, i mnogo, pa i još više, onih drugih, sasvim neukih i za njega potpuno nespremnih, polupismenih i krajnje neobrazovanih, ne uvek jasnih i čistih namera, i ne uvek čvrstoga i zdravoga morala. Bez obzira na sve to, skupljači narodne poezije i u vreme Vukovo, i u ono posle njegove smrti pogotovo, javljali su se na raznim stranama, i u velikom, i sve znatnijem, broju. Objavljivali su oni pesme narodne - ili one koje su barem tako imale da se smatraju i zovu - do kojih su dolazili na svakojake i ni približno istovetne načine, jedni mukotrpnim i dugotrajnim nastojanjem, drugi grabeći brzim i lakim, i ne uvek pravim putem. A izlazile su te pesme u posebnim knjigama, kada se god to moglo, ili po časopisima i listovima, po kalendarima pa i po novinama, kad god bi tamo bili voljni da im ustupe svoje prostore. Kada pak to nije bio slučaj, ostajale su one u rukopisima, koje je čekala nejednaka sudbina: neki su bili osuđeni na zaborav, pa i nestajanje, drugi su imali sreću da dospeju do fondova pojedinih naučnih ustanova, biblioteka i muzeja, naših i stranih, i da tamo sačekaju bolje dane i mogućne čitaoce.

Nikada ta ogromna sabrana građa nije kritički sređena i izučena, nikada nije čak ni popisana i prebrojena. Neke od najpoznatijih među zbirkama pesama ocenjivane su, mahom kada su predavane za štampu ili kada su izdavane; obično su te ocene bile ovlašne, a samo u retkim prilikama bile su stroge i nepovoljne. Ostale su živele svoj tihi vek, i upotrebljene su, u nauci ili među zainteresovanim čitaocima, onakve kakve su bile i onim što su nudile, kada ih se neko setio. Sve što se u njima moglo naći nije, međutim, bilo od iste vrednosti, ni od podjednake verodostojnosti. Mnoge pesme u njima bile su, i književno i u istorijskom pogledu, i kao svedočanstva o pojedinim trenucima u prošlosti našeg narodnog pesništva, vrlo oskudne vrednosti, ili čak i bez ikakve vrednosti. Neretke su opet predstavljale obično pretakanje već od drugde poznatih tekstova - reč je o proizvodima takozvanog naknadnog pevanja pesama naučenih iz štampanih zbirki - pa i čista prepisivanja ili plagijate. Druge su, međutim, bile falsifikati i mistifikacije, gdekad vešto i brižno prikriveni, drugi put sasvim nespretni i grubo otvoreni, i gdekad samo delimični, i drugi put u celini i bez ikakvog izvornog ostatka. Čekao se, i još uvek se očekuje, dugotrajni i u najvišoj meri kompetentni, najšire zasnovani i tanani rad nauke, da u tom sada nepreglednom mnoštvu načini reda, da utvrdi vrednosti, da odvoji tekstove sigurne i pouzdane, značajne i koji u bilo kom pogledu mogu biti od koristi, od parazitskog i nepotrebnog korova, koji samo čini štete i odvodi na pogrešne zaključke.

Na sve te zadatke koji u odnosu na istoriju i nesagledivi značaj narodnog pesništva našeg, predstavljaju još uvek neoduženi dug naše nauke, ukazivao je, u više navrata, vrhunski znalac narodnog ili usmenog stvaralaštva, našeg, ali i svetskog, Vojislav M. Jovanović. Jovanović je u najvišoj meri za to bio pozvan: on je skoro čitav svoj vek posvetio razotkrivanju mistifikacija - poput one, i najglasovitije, koju je načinio Prosper Merime, ili one druge, manje uspele i srećne, kojom se "proslavila" kneginja Rozenberg -, otkrivanju književnih krađa - kakvi su bili plagijati Vladimira Krasića u oblasti beleženja narodnog pripovedanja, razobličavanju krivotvorenja svih vrsta - kakvi su lažni zlatnici srpskih careva i kraljeva i tobožnja kruna cara Dušana, falsifikati na Kosovskom spomeniku ili izmišljeni likovi Filipa Višnjića i drugih srpskih guslara -, ili ukazivanju na neosnovanost pojedinih legendi, ugodnih našem nacionalnom ponosu, ali koje su u stvari mehuri od sapunice - kakve su na primer one o razglašenom a neistinitom boravku pesnika Bajrona na našim obalama, ili o Cetinju kao središtu štamparstva koje bi u prvom poluveku od izumevanja te veštine prethodilo Londonu.

U jednom od tih svojih javnih istupanja u prilog kritičkog rada na izučavanju bogatog nasleđa u oblasti narodne poezije objavljenom u "Ninu" još daleke 1956. godine u broju 264. od 22. januara pod karakterističnim naslovom Sto hiljada pesama ali - koliko falsifikata? i s isto tako rečitim podnaslovom Haos u narodnim pesmama, koji je, na žalost, nezasluženo ostao bez ikakvih odjeka, Vojislav Jovanović obznanio je niz nepoznatih ili zanemarenih činjenica od presudnog značaja. Jedna je od njih da po njegovom približnom računu kod nas ima što štampanih, što u rukopisima približno sto hiljada zabeleženih narodnih pesama, mahom naučno neizučenih. A druga je još alarmantnija: da u tom mnoštvu ima "veliki broj falsifikata, plagijata i mistifikacija, koje su ubačene u našu književnost i našu nauku kao tobožnje narodne pesme". U produžetku svog osvrta koji ima snažan programski karakter i dramatičan ton. Jovanović je ocrtao puteve i objasnio razloge i motive toga posla: "Iz najraznovrsnijih pobuda (dečačko slavoljublje, besposlica, senilnost, loše shvaćeni patriotizam ili kakvi drugi špekulantski motivi), otprilike jedna stotina nabeđenih folklorista, objavilo je pa i danas objavljuje, ponekad tiho i nezapaženo, ponekad sa praskom i uspehom, čitave knjige lažnih narodnih umotvorina. Fabrikovale su se pesme i pripovetke, dečje brojenice, basne i basme, pa čak i "zbirke narodnih reči kojih nema u Vukovom rečniku". Sav taj materijal, ukoliko već nije objavljen u psevdonaučnim ili psevdopatriotskim izdanjima, počiva u dolapima naših učenih društava, koja su ih objavljivala često preuzimajući jedno drugom njihove promućurne proizvođače". Sasvim jasno i određeno i do poslednjeg slova tačno, Jovanović je naznačio krajnje štetne posledice po nauku od upotrebe tekstova lažne, pravljene i neautentične poezije. "Jedan od negativnih rezultata stvaranja lažne narodne poezije jeste zabuna koju je ona unela u nauku. Mogla bi se navesti duga lista imena književnih istoričara, etnologa, leksikografa, muzikologa, naših i stranih, i to onih najuglednijih, koji su bili žrtve ovih mistifikacija, služeći se u svojim raspravama takvom nesolidnom dokumentacijom. Neki od tih radova, koji se baš u najglavšrm svojim tačkama oslanjaju na tako nesigurna uporišta, izgledaju pisani u saradnji sa Nušićem ili Domanovićem".

Najdublje uveren da našoj nauci predstoji, i da je apsolutno neophodan, dug, složen i krajnje odgovoran posao "kritičkog proučavanja postojećih tekstova", s ciljem da se iz njihovog pretrpanog mnoštva odstrane svi falsifikati, za koje se pouzdano ustanovi da to jesu, kao i ostale veštačke tvorevine slične vrste, koje predstavljaju suvišan balast i svoje proučavaoce odvode u nepotrebne i opasne zablude, Vojislav Jovanović je u očekivanju da se takvi timovi znalaca obrazuju inokosno krenuo da koliko može sam raščisti teren i da ga pripremi za bolji rad u navedenom pravcu.

Decenijama Jovanović je strpljivo i temeljno izučavao široko i nedogledno more našeg narodnog pesništva, zabeleženog u rukopisima i štampanog u knjigama, i na osnovu svojih kriterijuma i sa uporištem u razvijenom svom čulu za raspoznavanje odvajao sigurnom rukom pravo od lažnog u tom moru svakovrsnih tekstova. Iz razbacanih njegovih zabeležaka nastalih u toku toga rada i naznaka načinjenih uzgredno i u hitnji, razabiru se, s dovoljno jasnosti, i predmeti njegove pretrage i kriterijumi kojima se rukovodio. Tražio je naročito i u prvome redu "publikacije koje ne predstavljaju autentično narodno pesništvo, već su književnog ili poluknjiževnog postanja: falsifikovane tekstove, prerušene falsifikate, mistifikatorske sastave i slična izdanja, koja ni do danas nisu otkrivena, i od kojih se na žalost i danas čini ozbiljna upotreba i u našoj i u inostranoj nauci i literaturi". Iznalazio je tim načinom pesme nesumnjivog knjiškog porekla, "naučene iz knjiga", zatim "pesme koje nikada nisu prošle kroz gusle" (dodavao je usto: kroz kolo i kroz grlo), već su neposredno iz mastionice dospele pravo na hartiju ("cveće mastionice", kako je govorio Skerlić), zatim pesme "sastavljene od poluškolovanih ili školovanih ljudi", i sve takve pesme u njegovom viđenju i prema njegovim kriterijumima bile su neautentične, fabrikovane i lažne pesme, čije odstranjenje iz korpusa narodnog pesništva našeg ne bi bilo ni od kakve štete. Po tim kriterijumima, takođe, autentične i izvorne pesme morale bi da proisteknu "iz narodne tradicije, a ne iz knjiga", i da od trenutka nastajanja prođu "kroz narodni plebiscit". Zanimljivo je napomenuti da se osnovni kriterijumi Vojislava Jovanovića za razlučivanje pravoga pesništva narodnog od onoga koje to nije poklapaju s kriterijumima odvajanja narodnog (rorolare) od narodskog (rorolareggiante) i autentičnog (autentico) od lažnog (falso) izgrađenih na primer u italijanskoj nauci i obznanjenih u časopisu za narodnu tradiciju "Lares" još 1939. godine; konačna i krajnje sažeta formula tih kriterijuma bila bi: "narodni (popolari) su oni tekstovi u kojima je učešće imala narodna ili opšta obrada (popolare o comune elaborazione)".

Ishode svojih ispitivanja i dokaze za svoja zaključivanja Jovanović je izneo u nekoliko opsežnih naučnih rasprava, bezmalo monografija, o pojedinim sakupljačima narodne poezije, nekada na glasu, a koji su, po njegovom sudu, najviše podlegli iskušenju krivotvorenja, podmetanja lažnog za istinito, pretakanja i "prepevavanja" već poznatog, pozajmljivanja iz drugih zbirki i čistih krađa. Te Jovanovićeve rasprave - o Bogoljubu Petranoviću, o Baldu Melkovom Glaviću ili o Novici Šauliću - ostale su, na žalost, u rukopisu i uglavnom izvan naučne upotrebe. Njegova saopštenja i izveštaji Srpskoj akademiji nauka o pređenom putu i o urađenom poslu, u kojima se doticao "narodnih" pesama o crnogorskim bojevima, koje je, više u načinu Andrije Kačića Miošića, manje u stilu pravih narodnih pesama, pisao "sveti vladika" Petar I Petrović Njegoš iz sasvim praktičnih svojih ciljeva i potreba, i koje su dospevale, kao pesme narodne, u Pevaniju Sime Milutinovića Sarajlije, i čak u Vukove knjige, mogli su biti poznati bolje, pošto su objavljeni u Akademijinim publikacijama, a ipak su imali nezahvalnu sudbinu da ostanu uglavnom nepoznati.

Kruna Jovanovićevog rada u ovoj oblasti, i kao neki izlog svega onoga što je na polju naknadnog i knjiškog "stvaranja" pesama koje su predstavljane kao narodne, mada to nisu bile, ili bar nisu bile većim delom, trebalo je da bude jedna velika Antologija lažne narodne poezije - falsifikati, plagijati, mistifikacije, koja je, nedovršena i u samim naznakama sadržaja, ostala u rukopisu. Ta reprezentativna Jovanovićeva Antologija, zaista bi po značaju i vrednosti rezultata koji su u nju ugrađeni imala da bude kapitalna. Sadrži ona 533 pesme za koje je Jovanović svojim sigurnim metodom nepobitno utvrdio da spadaju u jednu od onih kategorija lažnih narodnih pesama koje su naznačene u podnaslovu, odnosno koje su ili falsifikati, ili plagijati ili mistifikacije. Te pesme izabrane su iz 144 "izvora", a njihovi "sakupljači, izdavači, autori zbirki", nekad su vrlo poznati i predstavljaju krupna imena naše (i strane) kulture, književnosti i nauke. Među tim lažnim pesmama "narodnim" neke su predvukovske i našle su se u zbirci starih pesama koju je iz rukopisa pribrao Valtazar Bogišić, u Erlangenskom rukopisu, u hartijama Zaharija Orfelina, u ostavštini Petra I, vladike crnogorskog; drugima su "autori" stranci, kao što su grofica Rozenberg-Orsini, Nikola Tomazeo, Šarl Nodje, Prosper Merime i američki naučnici proslavljeni svojim beleženjem narodne poezije na našim terenima Milman Pari i Albert Lord; ali daleko najviše mesta na toj listi skupljača narodne poezije naše zauzimaju Srbi, Hrvati i Makedonci XIX i XX veka, koji su, po jednom ili po više, pa i po mnogo puta, unosili u svoje zbirke pesme nesumnjivo nenarodnog i knjiškog porekla ili koji su ih sami pravili, iz najraznovrsnijih pobuda, i podmetali kao izvorne i prave, s ciljevima od svake vrste. U njihovom krugu našli su se i neke od najviđenijih ličnosti naše prošlosti, kao što su Petar II Petrović Njegoš i njegov učitelj i pesnik srpski Sima Milutinović Sarajlija, a niz se zatim nastavlja imenima kao što su dr Jovan Stejić, Ante Franjin Alačević, fra Grga Martić, zloglasni Stefan Verković, prota Nikola Begović, Bogoljub Petranović, Milan Stanić, Nikola Kašiković, Baldo Melkov Glavić, Miloš S. Milojević, Filip Radičević, Mihovio Pavlinović, Franjo Kuhač, Manojlo Kordunaš, Milan Obradović, Tihomir Ostojić, Novica Šaulić, Luka Grđić Bjelokosić, Ivan Meštrović, Matija Murko, Mićun Pavićević...

Radeći ovu Anšologiju Jovanović je bio itekako svestan mogućnosti da ona doživi vrlo nepovoljan prijem u našoj sredini, i da bude shvaćena kao rušenje najvećih narodnih svetinja naših i javna poruga najzaslužnijim činiocima i sudeonicima srpske kulture, pa i istorije, prošloga i ovoga veka. Zato je ostavio pojedine beleške koje bi, sigurno razvijene u šire razlaganje imale da uđu u predgovor Antologije, kao objašnjenje njenih namera i njene svrhe; i što bi bilo na liniji kritičkog razračunavanja s nacionalnim legendama koje je u oblasti istorije izvršio Ilarion Ruvarac. Jedna od njih je na primer: "Ono što ja predlažem, to nije nikakva revolucija u našoj nauci - to je prosto vraćanje kritičnosti i kritici velikih slavista Jerneja Kopitara, Vatroslava Jagića, Stojana Novakovića". I za utehu i smirenje razljućenih dopisao je još, kao neko svoje pokriće, da ne treba živeti "u uverenju da je to (što je u Antoologiji izneto ili što iz nje proizilazi) neka naša familijarna afera koju treba da krijemo od stranaca", već da je upravo stvar koja ima svetske razmere i da je isto tako i toliko svetska situacija.

Ne bez osećanja nelagode, i štaviše s ponešto jeze, neizbežno se mora pristupati poslednjem odeljku ovoga po nuždi brzoga osvrta okrenutog narodnoj poeziji, ali i onome što bi se pod to časno ime želelo podvesti i što se, bez mnogo prava razume se, gdegde pod njega i podvodi.

U ovo naše doba dosad neviđenog razvoja civilizacije, nauke i tehnike, doba bezmalo opšte pismenosti, kompjutera, televizije i drugih moćnih obaveštajnih sredstava, narodna poezija u smislu te reči koji je odavno uobičajen i koji je skoro klasičan, a koji se ipak održao uprkos svemu, i kao živi organizam koji traje, i kao naporedni tok pisanog i umetničkog pesničkog stvaranja, uistinu pripada prošlosti, po svemu sudeći neopozivo i nepovratno. Ona se održava još ponegde, na područjima smeštenim podalje od glavnih pravaca svakodnevnog saobraćanja, i to samo u ostacima iz prošlih dana, i kao sećanje, ali njenih tvoraca, kakvih je bilo nekada, nema više, a po istini govoreći, ne može ih zapravo ni biti. Iz tih silno proređenih rezervata svojih, ta poezija po slučaju sačuvanih ostataka dolazi blagodareći trudu revnih sakupljača i muzikologa koji se upuštaju u traganje za pojedincima sa još neusahlim pamćenjem i beleže ono što nađu, a potom izdaju u knjigama, spasavajući tako od neumitnog i sveopšteg zaborava ono što se s mukom održalo u usmenom vidu do našeg vremena.

Ono pak što se kao narodna poezija i narodna muzika danas nudi često s neviđenom bukom i reklamom, i uz zdušnu pomoć, i na žalost uz preglasnu propagandu od strane masovnih medija - nazivalo se u početku poezijom i muzikom "narodnjaka", potom s manje skromnosti novokomponovanim narodnim pesništvom ili neofolkom, a sada se to već s otvorenim prkosom, i izazovom čak, zove turbofolkom! Najbolje bi bilo doduše - i ja nisam prvi koji to predlaže - da se nazove kvazinarodnom poezijom i muzikom, ili kičom i šundom u takozvanoj folk-poeziji i folk-muzici.

Podjednako je teško, a i tužno, osećanje koje to tobožnje narodno pevanje (u obostranom smislu te reči) izaziva kod upućenih slušalaca pri susretima, obično u prepunim koncertnim dvoranama i na njihovoj estradi, sa takozvanim guslarima, uparađenim i kostimiranim u raskošna i stilizovana narodna odela, koji izvode svoj ubogi repertoar, još nekako i podnošljiv kada je naučen iz knjiga, i upravo nesnosan kada prelazi na deseterce (mahom sa slikovima) sklepane kojekako, a najčešće do zla boga očajno, o savremenim temama, koje međutim njihovi pesnici do kraja obezvređuju svojom oskudnom invencijom i preslabom izražajnom moći. Sa takvom vrstom predstavljanja te vrste našeg takozvanog folklora ide se u tipično naše krajnosti organizovanjem festivalskih smotri, pa i masovnih takmičenja, nalickanih i lažnih "guslara", koji, u mnogo slučajeva, pripadaju intelektualnom, ili poslovnom, pa i rukovodećem sloju našega društva; oni u garderobama ostavljaju svoja građanska odela, po poslednjoj modi, i navlače, kao pravi profesionalci, skupljene i bogato našarane kostime za koje bi hteli da im se veruje da je to odeća guslara, da bi za nekoliko sati učestvovali u tim nazovipriredbama s lažnim predstavljanjem pesničkog stvaralaštva narodnog.

Zvezde estradnog folklornog kiča pokušavaju da preskromne vrednosti stihova koje pevaju i muzike koju izvode, kao i svojih glasovnih mogućnosti, uvećaju i nadoknade preraskošnim haljinama, skupocenim i bleštavim nakitom i napadnom kozmetikom kojima je cilj i namera da što više stave na uvid doduše vanumetničke, ali svakako nezanemarljive njihove kvalitete.

Kako sve to izgleda u takozvanoj našoj stvarnosti i po selima naše današnjice, izloženim reklo bi se: namerno i svesno, metodično i planski, razornom procesu medijski usmeravanog oprostačenja, naslikao je majstorski i sigurnom rukom književnik Živojin Pavlović u nedavno objavljenom ogledu nazvanom upravo Turbofolk ("Politika" 18. februar 1995). Suviše je rečit i slikovit taj ogled da bi zaista grehota bilo ne navesti iz njega barem sledeći odeljak: "Zemlja ustalasana, mahom nepoorana - urasla u korov i šiblje. Voćnjaci puni roda koji niko ne bere. Stara kućišta pusta, posrnula u raspadanju. Prazni ambari, mrtve štale, nevezani kerovi u hladu pod satrulelim tarabama i pijanim plotovima nadomak ogromnih, neukusno raskošnih i nesvrsishodnih trospratnica, namenjenih taštini i nadmetanju. Ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa. Nadstrešnice nad traktorima, kombajnima i u blato ukopanim mercedesima. Farme bikova, kokošaka nosilja, tovljenih svinja. Plastenjaci sa zimskom zelenom salatom i ranim paradajzom. Prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja. Vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem; kupatila u kojima se niko ne kupa; klozeti u kojima niko ne vrši nuždu. Iza nagomilanih zbrda-zdola zbubanih teških, u šreh sazidanih zdanja uzdižu se nabacana u stajske zidove brda neprevrelog, u mokraću ogrezlog gnojiva, dok se njive zasejane pšenicom, kukuruzima ili suncokretom zaprašuju hemijskim preparatima protivu insekata i ptica. Nakraj sela nazire se groblje načičkano staklenim grobnicama i kapelama mermernih zidova, aluminijumskih vrata, bakarnih kupola i pozlaćenih krstova. U kapelama i povrh svežih humki leže flaše vina i rakije, zastruzi sa sirom, panice i tanjiri s mesom, poskurice, gibanice i torte, tamjan i sveće za pokoj duši pomrlih od visokog krvnog pritiska ili izginulih u kafanskim tučama i saobraćajnim nesrećama. Škole prazne. Kafane pune. U opustelim domovima starci i starice na umoru. (...) A umesto ptičjeg cvrkuta ili konjske njiske iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora ili televizijskih zvučnika veseli jecaj Šabana Šaulića, Džeja Ramadanovskog ili turbo-folk-seks bombe Cece Veličković. No ta vriska (ili hropac) ne nastaju na pašnjacima pred kolibama ili sred proplanaka u drevnim stoletnim hrastovim šumama, već u radiofonskim i televizijskim emisijama mnogobrojnih, silnim fakultetima ukrašenih..."

Zvono za uzbunu od neizmernog nasilja neukusa, vulgarnosti i - zašto ne reći? - razarajuće primitivnosti, koje nas sa svih strana obasipa i sa njih nam preti, ubijajući i poslednje ostatke kredita narodnoj poeziji i muzici, potezano je u više mahova dosad, i sa strane najmerodavnijih. Jedno je zazvonilo još daleke 1966. napisom Protiv lažnih narodnih pesama koji je objavljen u kulturnom dodatku "Politike". Učinio je to, na način i tonom koji su sasvim određeni i jasni, i koji ne ostavljaju mesto nikakvoj dvosmislici, umni, razložni, tihi i u svemu odmereni čovek, koji je u tom času usto bio i najbolji i najobavešteniji poznavalac narodne književnosti, i profesor njen na Beogradskom univerzitetu, Vladan Nedić.

"Sa ovim pesništvom nesumnjive izvornosti, čijem poslednjem trenutku prisustvujemo upravo danas - pisao je tada Nedić, spominjući najpre izvorno narodno pesništvo - ne bi se nikako smela mešati jedna posebna vrsta literature. Ona se već nekoliko desetina godina potura neobaveštenima kao narodna iako to ni po čemu nije. Od oblika u kojima se javlja najbitnija su dva. Za ljubavne narodne pesme katkad se proglašavaju nadritužne i nadričulne rimovane strofe koje su sastavili pismeni ili polupismeni ljudi sa potpuno izgubljenim prisnim odnosom prema izvornoj usmenoj lirici. Isto tako za narodnu epiku katkad se proglašavaju deseterački sastavi polupismenih ljudi, koji, mnogo više u sračunatoj negoli u bezazlenoj želji da se približe svome vremenu, opevaju skorašnje ili današnje događaje, i to na način često vrlo nedostojan ovih događaja. Pomenuta vrsta literature daleka je i od pravog narodnog pesništva, a, po pravilu, i od umetnosti uopšte. Poslednjih godina ona se na žalost sve više čuje sa naših koncertnih pozornica, sa naših radio-stanica, sa naših televizijskih stanica. Gledaoca obuzima nedoumica kada, na primer, između izvrsnih narodnih igara ansambla 'Kolo' mora da sluša iste večeri, u potpunom neskladu s njima, pevanje stihova koji ne samo što nisu narodni, već nisu ni od kakve vrednosti. A zatim, našem čitaocu nude se često takve pesme kao narodne i u štampanim zbirkama, u časopisima i u člancima. Nije on kriv što prestaje ponekad razlikovati šta je šta; grehota je do ljudi koji ga obmanjuju..."

Ali, šta se tu, i u takvoj jednoj stvari. moglo postići golom reči, ma kako ona bila prava, i sa pukom stručnošću, ma kako ona bila visoka, protiv profesionalno organizovane, industrijski zasnovane, bučnom reklamom poduprte i agresivnom podrškom štampe. radija, televizije i diskografskih kuća osnažene proizvodnje tobožnje i u svemu lažne narodne poezije i muzike, kojom se svakodnevno i masovno zasipa tržište? I da li se od te najezde potkulture i kiča mogu uopšte braniti izvorne vrednosti narodne poezije i muzike? I da li, pred sumnjom u povoljan ishod takve odbrane, ne zaćutati, do nekih boljih dana, ako ih uopšte i bude, s onim rezigniranim i odveć dobro poznatim: "Zašto brani Vladislava mrtva, što ga brani kad ga ne odbrani?"

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]